Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljiljana Habjanović-Đurović,

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:11

TO SAM JA

Rodila sam se 6. septembra 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz
porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv,
susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Još u
detinjstvu uvidela sam zlo nacionalne i verske mržnje. Istovremeno,
shvatila sam relativnost svih nacionalnih mitova, ali i njihov značaj za
opstanak nacionalne svesti i samoodržanje jednog naroda. Imala sam
nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život.
Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina
kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve
moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala
sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz
priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su
one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa
četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala
sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti!
Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao
životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam
ustvari odabrala. Možda mi se zato u jednom periodu života činilo da je
moj simbol paunovo pero. Paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun
igra kada je najteže. Danas znam da čovek nikad nije sam. I da mi stoga
borba i traženje nisu uzaludni.
Od svoje sedme godine želela sam
da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su
izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je
došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam
imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se
opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se
našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao
diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj
agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i
Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da
promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem
jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član
uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama,
korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u
Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski
skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski
establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su
me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena –
Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve. Na sudu sam dokazala da sam
pisala istinu. Ipak, osuđena sam i od odlaska u zatvor spasla me je samo
činjenica da sam majka maloletnog deteta.
Budući da sam još iz
najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i
naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u
nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih
koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti
način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima.
Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren,
multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad
kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995.
godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako
ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da
nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše
veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem
pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da
mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji
zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav
moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz
mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i
moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog
deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje
stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja
razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole
onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj
sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je
naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu
nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da
moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke
njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i
dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što
znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga
deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja
nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo
naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim
pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo
toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
Juna 2003.
godine ponovo, uz podršku i pomoć svoga muža i sina, odlučila sam se za
novu promenu: napustila sam dotadašnjeg izdavača i otvorila svoju
izdavačku kuću "Globosino ALEKSANDRIJA". U njoj sam, kao prvi naslov,
objavila svoj novi roman IGRA ANĐELA, a zatim ponovljena izdanja ostalih
svojih romana. Želja mi je da pored svih svojih knjiga objavljujem i
strane bestselere, ali i dela u kojima se čuva hrišđanska kulturna i
duhovna baština.
U svom književnom radu osećam podršku svojih
anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I
dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno
već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće.
Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam
živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog.
Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje
su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija.
Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja
verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost
čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim
poštujući deset Božjih zapovesti.
Ne znam da li je to dovoljno
kako bih opravdala milost koju sam zadobila kada mi je dato da napišem
roman PETKANA. Da pod svojim imenom objavim knjigu o najvoljenijoj
Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. Ta knjiga uveliko
prevazilazi ne samo moju karijeru, već i sav moj život. dok sam je
pisala dobijala sam odgovore na pitanja koja sam godinama postavljala
sebi. I na ona koja su se otvarala sa svakim novim odgovorom. Menjala
sam se. I mislim da sam postala bolja. I bliža Gospodu. A to i jeste
svrha ljudskog života.

intervju : LJiljana Habjanović - Đurović - književnik
Pisanje kao molitva
Pisac
sve crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Pisanje je moje
moranje. Uslov postojanja. Ispunjava na najdublji i najpotpuniji način.
Ali, ne može se pisati svakoga dana po čitav dan. Usuđujem se da kažem
da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama i dok toga nisam bila
svesna

LJiljana Habjanović-Đurović jedan je od malobrojnih
srpskih književnika koji zaslužno mogu poneti epitet -bestseler pisca.
To potvrđuju uspesi prethodnih romana, "Ženski rodoslov","Petkana","Igra
anđela". I najnoviji roman ove spisateljice o Presvetoj Bogorodici
"Svih žalosnih radost" sudeći po broju ponovljenih tiraža naišao je na
veliko zanimanje čitalačke publike, a za ovu knjigu LJiljana
Habjanović-Đurović dobila je više književnih nagrada i priznanja na
listi kojih je od juče još jedan orden Svetog Save. Poslednjih godinu
dana dela naše popularne književnice prevode se u Rusiji, Ukrajini,
Češkoj, Bugarskoj i Grčkoj...

Činjenica je da ste najčitaniji pisac na ovim prostorima. Šta za jednog srpskog pisca predstavlja taj beleg?

-
Saznanje da sam već godinama najčitaniji pisac u Srbiji, Crnoj Gori,
Republici Srpskoj i dijaspori, o čemu se uveravam ne samo kroz podatke
biblioteke, knjižara i Internet knjižara, već i kroz pisma koja mi stižu
iz svih krajeva sveta, mene beskrajno raduje I čini me zahvalnom.
Zahvalnom Gospodu Bogu, koji mi je sve dao. Talenat, fizičko i mentalno
zdravlje, koje mi omogućava da podnesem sve napore kako samog književnog
rada, tako i onoga što ga prati, promocija, putovanja. Sina i muža koji
veruju da je ovo što radim važno i stoga su uvek spremni da sve u našem
životu podrede mom pisanju. I čitaoce koji vole moje knjige, a ta mi
ljubav daje pravo da sebe nazivam piscem. Sve drugo, što je uglavnom
plod zavisti, zlobe, vanknjiževnih nedopadanja, ili ličnih interesa
raznih vrsta, malo je i beznačajno prema toj radosti i toj zahvalnosti.

Pravoslavlje
je kao primarna komponenta već od samog početka usađeno u same temelje
vašeg književnog stvaralaštva. Kako biste objasnili ulogu pravoslavlja u
vašoj literaturi?
- Još negde od petnaeste godine počela sam sebi da
postavljam pitanja koja muče sve misleće ljude otkad je sveta i veka:
Ko smo? Odakle smo došli? Kuda idemo? To su pitanja na koja su odgovore
ponudile literatura, filosofija i religija. I ja sam ih tražila tim
redosledom. Našla sam ih u veri. A moja je vera, po porodičnoj
tradiciji, po vaspitanju, po ličnom izboru, pravoslavna. Dok sam pisala
roman "Petkana", sanjala sam Svetiteljku kao mladu devojku, koja se
sprema da krene u Svetu zemlju i koja mi govori: "Ko smo? Deca reči, a
sve su velike istine izrečene običnim rečima dotakle samu suštinu mog
bića. One su srž moga života, a samim tim i mojih knjiga. Jer, pisac sve
crpi iz sebe, iz svog misaonog i emotivnog sveta. Ali, usuđujem se da
kažem da je hrišćanstvo postojalo u mojim knjigama (naravno sa izuzetkom
"Javne ptice") i kada toga nisam bila svesna. Na to mi je prošle godine
na promociji u Novom Kneževcu, ukazao moj tamošnji sveštenik, otac
Branko Popov. Javio se da govori baš na tu temu. A svoje je teze
potkrepio citatima iz mojih knjiga, koje je uredno prepisao i pročitao
nam. Izgleda da sam ja već slutila odgovore i dok mi se činilo da ih
samo tražim.

Vaš roman "Svih žalosnih radost" o Presvetoj
Bogorodici je, sudeći po rasprodatom tiražu, osvojio srca čitalačke
publike. Naišao je, takođe i na pozitivne kritike, ali i podršku i
pozitivnu reakciju sveštenih lica iz SPC...
- Imala sam sreću, i,
svakako, milost Božju, da već na prvom javnom predstavljanju romana
"Svih žalosnih radost" govori doktor bogoslovije i prodekan Bogoslovskog
fakulteta u Beogradu, Dragomir Sando. Citiraću samo deo njegove
nadahnute besede: "Knjiga je prirodni nastavak "Petkane " i "Igre
anđela". Kao što je Jovan preteča utirao put za dolazak Spasitelja, tako
će nova knjiga LJiljane Habjanović-Đurović stilom, mudrošću i
izvanrednim poznavanjem prilika u vreme zemaljskog života Bogorodice,
biti nastavak tako čitanih prethodnih romana. Kako mnoge pojedinosti
nisu zabeležene, a prepoznatljive su između stihova Novog zaveta, to
lucidno prepoznaje autorka i iznosi nam na videlo. Ona kao da se
saživela sa klimom, topografijom, načinom života i običajima, porodičnom
atmosferom novog Izrailja, poput apostola Mateja, pripoveda nam tako
snažno i nedvosmisleno...Spisateljka je potpuno doživela događaje iz
života Bogorodice... Autor ove knjige je izuzetno hrabra žena. O
Bogorodici, kakvim je načinom i pristupom pošla gospođa LJiljana, retko
da bi se osmelio da piše i najhrabriji teolog. Ovo je prepevano
Jevanđelje." Na Krstovdan, prošle godine, u konaku hrama Rođenja
Presvete Bogorodice u Prilipcu primila sam nagradu "Pečat Kneza Lazara",
koju dodeljuju Crkvena opština Prilipac i Likovna kolonija"Prilipac, za
najbolju knjigu objavljenu između dva praznika male Gospojine. U
obrazloženju je rečeno:"Roman "Svih žalosnih radost" je izuzetno delo,
koje svojom veličinom nadrasta i ovo vreme i ovaj prostor".

Koliko
su nagrade važne za jednog našeg pisca, koji živi i stvara u skučenom
jezičkom prostoru? U kojoj meri takva nagrada određuje sudbinu jedne
knjige ?
- Nagrade su važne jer skreću pažnju čitalačke publike na
manje čitane pisce i knjige. Ali važne su i čitanim piscima. Svoje
nagrade doživljavam kao priznanje čitaocima da su bili u pravu što su me
podržavali svih ovih godina. Ako su laureati odabrani slučajno, ili po
vanumetničkim kriterijumima, ako iza nagrađenog ne stoji vredno delo i
stvaralačka biografija dostojna priznanja, onda je nagrada na štetu i
darodavcu i dobitniku.

Kako uspevate da vodite izdavačku kuću "Globosino Aleksandrija" i da se bavite pisanjem?
-
Pisanje je moje unutrašnje moranje. Uslov postojanja. Neraskidivi deo
mog bića. Pisanje me ispunjava na najdublji i najpotpuniji način-kao
molitva. Ali, ne može se pisati svakog dana, po čitav dan. Taj preostali
deo vremena ja trošim na svoj paralelni život: posvećena porodici, radu
i svojoj izdavačkoj kući. Bilo mi je teško dok sam pisala knjige i
istovremeno radila kao službenica u banci, turizmu, novinama. Tada sam
bila rastrzana između dva daleka sveta. Kao izdavač, ja ostajem u svetu
književnosti i svetu koji volim. I u kome mi je lepo.

Na čemu trenutno radite i hoće li vaše sledeće delo korespondirati sa vašim prethodnim knjigama?
-
Ne volim da govorim o onome šta planiram, već o onome šta sam uradila.
Reći ću samo da se vraćam rukopisu koji sam započela u proleće
dvehiljadite i radu koji sam prekinula kada je, u toku molitve u crkvi
Svete Petke na Kalemegdanu, do mene doprla misao kao nalog da napišem
roman o najvoljenijoj svetiteljki pravoslavlja. Naravno, tema i ove moje
knjige biće ženska sudbina, a glavne ličnosti-žene. Ali, dok ne završim
ovaj roman, želim da skrenem pažnju čitalaca na knjigu u čijem sam
stvaranju učestvovala i sama. Reč je o knjizi "Teritorija čitanja", iz
ugledne kolekcije"Odgovori", Miloša Jeftića. Gospodin Jeftić me svojim
mudrim, inspirativnim i časnim pitanjima proveo kroz moj život. A zatim
me naveo da promislim o mnogim važnim temama od opšteg značaja. Govorili
smo o jeziku, o umetnosti, o nacionalnom i internacionalnom, o čoveku i
Bogu, o prošlosti i budućnosti. Sve ono što bi moji čitaoci želeli da
me pitaju, umesto njih je učinio Miloš Jeftić. Knjiga je ilustrovana sa
sedamdeset pet ličnih fotografija, koje predstavljaju neku vrstu moje
životne fotomonografije. Dakle, da ponovim još jednom, sve one koji vole
moje knjige čeka "Teritorija čitanja".

Uvek na strani žena

O sasvim običnom životu, o snovima i
božanskim porukama, o knjigama koje su već dugo najčitanije u zemlji
Srbiji i istinskoj veri koja je vodi u svemu što čini

Srele smo
se tog jutra, svega nekoliko sati posle njenog povratka sa koncerta
"Bijelog dugmeta", gde je bila sa mužem Milovanom i sinom Aleksandrom i,
kako kaže, zaista uživala, iako su neke njene omiljene pesme izostale.
Vidan umor odagnala je kao lošu misao i novi dan pun radnih obaveza je
počeo.

Ljiljana Habjanović-Đurović, najčitaniji i najtiražniji
srpski pisac, nedavno je u sopstvenoj izdavačkoj kući "Globosino
Aleksandrija" objavila svoj osmi roman "Svih žalosnih radost", koji
govori o zemaljskom životu presvete Bogorodice. Time je njena odanost
ženskim likovima dosegla svoj zenit.

- Tačno je da su glavne
junakinje mojih romana žene, a glavna tema ženske sudbine, i ja za to
imam nekoliko razloga. Prvo, zato što sam žena, žene su mi bliže i bolje
ih poznajem. S druge strane, moja majka je imala jako nesrećnu sudbinu i
ja sam bila svedok njene nesreće i zbog toga sam uvek na strani žena.
Osećam potrebu da iskažem, s jedne strane, svu veličinu ženske prirode,
a, s druge, svu tragiku njihovih sudbina. Žene su, uostalom, čvršća,
jača i kreativnija polovina čovečanstva i teže im je nego muškarcima (da
zadovolje i svoje ambicije i porodicu), pa su njihovi životi
dramatičniji, uzbudljiviji i bolja podloga za literaturu - kaže
Habjanovićka.

Tako je krenulo od prvog romana "Javna ptica" u
kojem je opisala sudbinu devojke koju je poznavala. Onda je napisala tri
romana svog ispovednog ciklusa "Ana Marija me nije volela", "Iva" i
"Ženski rodoslov" u kojima su glavne junakinje bile žene iz njene
porodice. Roman "Paunovo pero" je prelaz između tog ispovednog i onog
što će doći kasnije i što autorka naziva duhovnim ciklusom. Taj roman je
priča o sedam savremenih žena koje na njihovom putu prati pet mitskih
ženskih likova. Reč je o boginjama različitih naroda i Presvetoj
Bogorodici o kojoj je tada prvi put pisala. Onda je nastao roman
"Petkana", pa "Igra anđela" u kojem kroz sudbinu kneginje Milice
saznajemo "kako anđeli utiču na ljudske živote i mešaju se u našu
svakodnevicu i snove" što je duhovna dimenzija tog romana.

-
Logična stepenica je bila da posle toga dođe priča o Presvetoj
Bogorodici, a već davno sam dala zavet da ću svojim životom i radom
služiti širenju vere i meni je bitno da sile nebeske budu zadovoljne
onim što radim. Svoj život i rad sam posvetila veri.

Znak je stigao

Saznajemo
i da je u jednom trenutku imala dilemu da li je pravi čas da piše tu
zahtevnu knjigu i predano se molila Bogorodici da joj uputi neki znak
spolja. Onda je kroz nekoliko dana, na Veliku Gospojinu, dobila poruku
na mobilnom od jedne čitateljke iz Smederevske Palanke (još je čuva):
"Zašto ne napišete roman o Presvetoj Bogorodici?"

- Tog trenutka sam shvatila da sam dobila odgovor koji sam tražila i da smem da nastavim da pišem - kaže Habjanovićka.

Uostalom,
to je veliki, važan i težak poduhvat. Sam prodekan Bogoslovskog
fakulteta i doktor bogoslovije Dragomir Sando je rekao da bi se na
pisanje romana, kao što je "Svih žalosnih radost", teško odlučili i
učeni bogoslovi i da je autor romana vrlo hrabra žena.

Autorka
kazuje kako je pišući ovi knjigu čitala ''Stari'' i ''Novi zavet'' kao i
svetootačke knjige toliko puta dok nisu postale deo nje do mere da je
mogao da se obavi taj alhemijski proces i iznedri se priča. Inače, ni u
jednom trenutku ne dozvoljava sebi improvizaciju, ma o čemu pisala, jer
je odgovornost pisca pregolema. A kad je reč o najnovijoj knjizi
posebno:

- Mnogi nikad neće pročitati ''Novi zavet'' ali hoće
"Svih žalosnih radost". Osim što sam u toj knjizi govorila o stvaranju
nove vere želela sam da sve te novozavetne likove, čiji su životi i rad u
osnovi naše vere i naše kulture, približim kao ljudska bića. I sam
gospod Isus Hrist je bio čovek podoban ljudima u svemu, osim u grehu. A
tek Presveta Bogorodica, apostoli, žene mironosice, svi su oni bili
ljudska bića.

Kada je u pisanju stigla negde do polovine knjige,
otišla je sa porodicom na put u Svetu zemlju, u organizaciji agencije
Srpske pravoslavne crkve, i to smatra svojim najznačajnijim putovanjem
koje nije bilo turističko već pokloničko:

- Obišli smo celu Svetu
zemlju i sva ona mesta po kojima su se kretali Presveta Bogorodica i
gospod Isus Hrist u toku svog zemaljskog života. Takođe smo bili, vezano
za rad na ovoj knjizi, i u Efesu, u kući ukojoj su živeli presveta
Bogorodica i Jovan Bogoslov u izgnanstvu posle raspeća, a bili smo i u
Rusiji da vidimo i original čudotvorne ikone "Svih žalosnih radost" po
kojoj je knjiga dobila naziv. Što se tiče tog putovanja, u Svetu zemlju
to je potpuno neuporedivo sa bilo čim što sam doživela. Najuzbudljiviji
trenutak za mene bio je na grobu Presvete Bogorodice. Išli smo i
stradalnim putem i sve to me je ispunilo novom snagom i emocijama, a i
fizički sam videla te prostore. Dodirnuo me je duh i dah tih svetih
mesta i tih svetih ljudi.

Snovi i božanske poruke

Na naše
zapažanje da u njenim knjigama san ima značajno mesto kaže da su oni u
osnovi važni jer ih priznaje i crkva, a ljudi ponekad u snovima mogu
dobiti poruku najvišeg nivoa. Naravno, nisu svi podjednako značajni, ali
neke svoje snove se usudila da protumači da dolaze od božanskih sila. U
vreme kad je pisala roman "Petkana", dva puta je sanjala svetiteljku.
Jednom kao devojčicu sa naočarima što joj je dalo i odgovor na pitanje
od čega je bolovala, budući da se zna kako je bila bolešljiva. U spisima
nigde nema podatka kakve je prirode bila njena bolest, ali se zna da je
uticala da se zainteresuje za veru. San je dao odgovor da je to bila
bolest očiju. Kasnije, u literaturi je našla da se na mnogim izvorima
svete Petke leči bolest očiju. Drugi put je sanjala kao mladu devojku
koja odgovara na pitanje koje je oduvek mučilo i književnicu: ko smo,
odakle i kuda idemo?

- Ona je bila tu, čula sam njen glas i ona
mi je odgovorila na ta pitanja. Sanjala sam i situacije koje nemam u
ličnom iskustvu a koje treba da se dese junacima mojih knjiga. Tako sam u
snovima saznavala kakav je to osećaj i šta znači doživeti ovo ili ono i
to mi je pomagalo da pišem. Imala sam i snove u kojima sam prosto
videla budućnost i koji nemaju veze s pisanjem, ali su bili značajni za
moj život kada je trebalo da donesem neke važne odluke. Imala sam tu
sreću da sanjam. Mislim da nam se u stvari na taj način Bog obraća, jer
kad bi nam se svetitelj pojavio u stvarnom životu, na javi, nijedan
čovek, bez obzira što je vernik, ne bi mogao da podnese to sveto
zračenje i prisustvo takvog jednog bića. U snu je to moguće i zato te
božanske poruke dobijamo dok spavamo - kaže Habjanovićka.

Sasvim običan život

Nasuprot
snovima i prebogatom unutrašnjem životu naše najčitanije književnice,
prema njenim rečima, odvija je jedan sasvim običan život kakav vode sve
zaposlene žene. Kad piše, radi po osam do deset sati dnevno. Počinje
ujutru kad muž i sin izađu iz kuće i to traje sve do ručka. Onda popiju
kafu i ona nastavlja s pisanjem do devet ili deset sati uveče, u
zavisnosti gde se završava poglavlje knjige. Ako baš i ne piše popodne,
onda čita literaturu. Subotom i nedeljom kuva i tada se često dešava da
dok se nešto krčka ili peče u rerni sedi za stolom, čita literaturu i
podvlači ono što je značajno.

Ona koja je sa sedam godina
odlučila da piše knjige nikada, pa ni činjenicom da je postala supruga i
majka, nije došla u dilemu da prestane da se bavi pisanjem. Bila je to
stvar samo njene volje i energije i dobro je što su došla vremena kad
žene ne moraju da biraju između porodice i profesije, i to je najvažnija
stvar u životima žena. Inače, Habjanovićka je završila ekonomiju, kao i
njen suprug, i neko vreme je radila u toj profesiji.

- Ja nemam
roditelje, a nema ih ni moj muž Milovan. Dakle, nikakvu pomoć nismo
imali i sami smo čuvali dete. Velika je stvar što je moj muž uvek bio na
mojoj strani, što je recimo, dok sam radila u novinama (bila je novinar
"Duge"), znao da dođe s posla i izvede Aleksandra na tri, četiri sata
iz kuće u park ili da se negde igraju, kako bih ja za to vreme mogla da
pišem. Drugo, uvek sam imala privilegiju da kažem "danas ćemo da ručamo
paštetu jer nemam ništa drugo zato što sam pisala". To je velika
podrška. Upravo kod tih svakodnevnih stvari. Kod nas se u kući ne gleda
šta je čiji posao nego svi rade sve. Moj muž jedino ne kuva i ne pere
sudove, ali sve drugo da. Radi onaj ko u tom trenutku ima vremena.
Inače, nas dvoje smo potpuno delili brigu oko deteta.

Sin
Aleksandar ima sedamnaest godina i njegovim je rođenjem, kaže, postala
osetljivija i manje bezbrižna, a to je ono što se dešava svim majkama. I
danas ne može da zaspi dok se ne uveri da je ugasio svetlo ili je
zaspao pod upaljenom lampom i da li je skinuo slušalice pošto uveče voli
da sluša muziku. Kao i svaka majka brine, želi da ga zaštiti, boluje
ono što i njega boli i raduje se njegovim radostima.

- Rođenje
mog sina me je promenilo u smislu što sam se od sebe same okrenula još
nekome i podelila se još s nekim, ali tim deljenjem se nisam smanjila
nego sam se povećala - kaže razneženo.

- Ponavljam, živim kao sve
zaposlene žene. Ne idem na modne revije ni sve slične gradske
zanimacije i stvarno ne pripadam tom društvu koje se seli sa jednog
mesta u modi na drugo, iz večeri u veče, koje se pojavljuje da bi bilo
slikano. Mi kao porodica volimo da odemo u pozorište, na neki koncert
ili izložbu, i to radimo iz uživanja. Idemo kad ugrabimo vreme i osetimo
potrebu za tim. Ne idemo na premijere i na otvaranja da bismo bili
slikani i viđeni.

Srećna je što su žene izborile ravnopravnost na
svim poljima u odnosu na svoje pretkinje. Danas dominiraju u
književnosti i kod nas i u svetu, dakle osvojile su i to najelitnije
zanimanje, a samo pre dva veka nisu smele ni da potpišu knjige svojim
imenom. Ipak, mesto gde se još nisu izborile za stvarnu ravnopravnost je
porodica.

- Tu još nosimo prtljage svojih baba zbog toga što je

našim
muškarcima zgodno da tako bude. Neke statistike pokazuju da u toku dana
prosečna žena provede četiri i po sata u kućnim poslovima, odnosno u
poslovima za porodicu, a prosečan muškarac samo petnaest minuta. Dok se
tih pet sati ne podeli na dva i po nema ravnopravnosti. Ženama je
potrebno da ih oni sa kojima žive (muževi, deca ili roditelji), vole ne
onako kako je to njima zgodno jer je takva ljubav sebična, nego onako
kako je to svakoj ženi potrebno - kaže Ljiljana Habjanović.

Nakaradna podela

Hrabro
se upustila u književnu konkurenciju i svakako da je nervira podela na
muško i žensko pismo, a tu veliku "podmetačinu" ženama nametnuo je u
teoriji još Rolan Bart, čime se ono što pišu žene smestilo u nekakvu
podvrstu. Uostalom, odrednica muško pismo ne može se naći nigde i
nikada. Primajući nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju
knjigu (jedina ih je dobila četiri), rekla je da u ovoj zemlji za to ne
postoji ni reč u srpskom jeziku. Dakle, žena - pisac bestselera. Onda je
njen tada jedanaestogodišnji sin Aleksandar predložio: "Ako su oni
pisci, ti si piskinja".

Osim one četvorostruke za najčitanije
knjige tri puta je imala po dve knjige među deset najčitanijih u
bibliotekama Srbije, a knjige su joj prevedene i objavljene i u Češkoj,
Italiji, Grčkoj, Francuskoj, Makedoniji, Hrvatskoj. U svojoj izdavačkoj
kući od 2003, kada ju je osnovala, objavila je najpre "Igru anđela", ali
i ponovila izdanja ostalih romana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:14

DELA LJILJANE HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ


*JAVNA PTICA*

JAVNA PTICA je prvi verodostojni erotski roman ispisan ženskom rukom u istoriji naše književnosti.
Istovremeno
to je priča o usamljenosti mlade devojke, o njenoj neprestanoj i nikada
dostignutoj žudnji za pravom bliskošću i saglasjem duša. To je vapaj za
istinskom komunikacijom. Za razmenom misli i osećanja, a ne samo pukih
reči. Za slobodom umesto pokoravanja. Za višim smislom života u svetu
besmislenih i nametnutih klišea i praznine.
To je knjiga o odnosu
dece i roditelja. O istinama koje ljudi shvate dok su deca, a zaborave
kada postanu roditelji. A baš tada su im najpotrebnije.
JAVNA PTICA je i glas ženske pobune. Zahtev za pravednijim vrednovanjem polova i poštenijim odnosom među njima.
Erotske
scene u ovoj uzbudljivoj sagi o odrastanju, zrenju i gubljenju iluzija,
samo su mera dubine ponora strašne usamljenosti glavne junakinje. Jer
usamljenost onih koji fizički nisu sami najgorča je, najteža i
najporaznija.
JAVNA PTICA je roman koji mora da pročita svaka devojka
kada stupi na prvu veliku životnu raskrsnicu. To je knjiga iz koje se
uči zašto je jedini pravi let - let sopstvenim krilima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:15

Nisu joj pokrali snove i nadu
„Voda iz kamena” je njena deseta knjiga, iako je upisujući studije ekonomije mislila da nikada neće postati pisac
ma u njenoj biografiji nečeg „filmskog”. Službenica u banci i putničkoj agenciji postaje novinar a onda i tiražni pisac koji ostvaruje svoj davnašnji san. Prvi put smo se srele, pričale dugo, kao da se znamo godinama, toliko da izgovoreno stane u bar tri ovakva teksta, ne računajući spisak nagrada koje je primila, zemlje gde ima čitaoce, jezike na koje su njene knjige prevođene, a opet nisam stigla da je pitam mnogo toga. Neka povod, ipak, za razgovor bude „Voda iz kamena”, deseti roman Ljiljane Habjanović-Đurović, mada je prvu knjigu držala u rukama 1988.
– Od najranijeg detinjstva sam želela da budem pisac, kao devojčica sam pisala pesme, osvajala nagrade i maštala kako ću biti pisac. Budući da sam rasla bez roditelja (otac napustio porodicu a pet godina kasnije mama je umrla), kada je došlo vreme da se opredeljujem za buduće zanimanje koje bi te 1972. godine moglo da mi donese posao i sigurnu platu, izbor je bio: ekonomija ili pravo. Jer, za tehniku nisam bila talentovana. Upisala sam Ekonomski fakultet, tužna i nesrećna što nikad neću postati pisac – seća se Ljiljana vremena „pokradenih snova i bez nade”. Tako je sama nazivala godine kada ništa nije pisala, srećom prenula se i nastao je roman „Javna ptica”.
Poslala ga je poštom Dragošu Kalajiću, koji je u to vreme bio urednik edicije „Superroman” u „Književnim novinama”. Smatrala je da za anonimnog autora nema boljeg izbora, jer će skrenuti pažnju na sebe. Stiglo joj je pismo da se javi izdavaču, ali je ona oklevala dva meseca.
– Sakupljala sam hrabrost, ne znajući da se onima koji su odbijeni odmah jasno kaže. Dakle, odem tako kod Kalajića, on počne da hvali knjigu. Ćutala sam, ćutala, da bi me on u jednom trenutku pitao znači li meni uopšte šta on govori. Naravno uzvratila sam da te lepe reči iz osnova menjaju moj život – opisuje svoje prve korake u svet izdavaštva.
Naravno, danas je sve drugačije. Pre svega Ljiljana radi pod krovom svoje izdavačke kuće „Globosino Aleksandrija ”, ne čeka kao za Kalajićevog mandata – godišnje planove, a onda i još tri godine da dođe na red za štampanje.
– Ipak, „Javna ptica” se pojavila na Sajmu 1988. Kakav osećaj! Tu svoju knjigu sam stalno nosila uz sebe, u tašni i pod rukom. Ne znam šta bi sada trebalo da mi se desi u profesionalnom radu pa da osetim toliku sreću i radost. Kada sam je prvi put ugledala u izlogu knjižare „Geca Kon”, vrisnula sam od ushićenja da su se neki ljudi koji su se tu zatekli okrenuli i začudili. Još povrh svega, saznala sam od direktora Vidaka Perića, direktora da je neko ukrao sa sajamskog štanda moju knjigu, dakle izložio se i tom riziku… Pa mom zadovoljstvu nije bilo kraja – dodaje moja sagovornica.
Bile su to, dakle, dogodovštine u životu jedne službenice u „Putniku” koja je još platu zarađivala u odeljenju za inostrani turizam, dovodeći goste iz daleka. Danas ona u radnoj sobi svakog dana napiše po dve stranice knjige. Najmanje, nekad i više kada je ponese inspiracija. S obzirom da su kompjuter i njen suprug („Samo njemu prvom dajem da čita ono što napišem!”) privilegovani da prvi „posvedoče” o doprinosu novoj knjige, pitam kako je nekada pisala.
– Rukom i to do 1996. a onda sve prekucavala na mašini. Naravno sada mi kompjuter mnogo znači, jer misli mi često bivaju brže od ruke, a računar mi uz to dozvoljava da odem na dno teksta i napišem poglavlje koje će doći na red tek za mesec dana – objašnjava Ljiljana Đurović.
Ne grešim, jer prilikom udaje ona je prihvatila samo prezime supruga Milovana i tako joj stoji u svim zvaničnim dokumentima. Za ono Habjanović, kriv je već pomenuti Dragoš Kalajić, koji je posavetovao da ostavi i devojačko, jer je neobično i „pamtljivo”. Kao stvoreno da čitaocima ostane u glavi. A kako prvo u njenoj glavi nastaju romani, naslovi, zna li unapred šta je kraj, početak?
– Dok sam pisala svoj ispovedni ciklus, što znači od „Ana Marija me nije volela” i završno sa „Paunovim perom” imala sam pred sobom istinite priče. Sledila sam osnovnu nit, dodajući sve što treba da nastane književno delo. Literatura, ipak, nije dnevnik – otkriva Ljiljana. – Na drugoj strani je duhovni ciklus, počev od romana „Petkana” i dalje do „Vode iz kamena”, kada sam stvarala istinite priče o istinitim događajima i likovima, gde takođe imam konturu koju moram da sledim. Nedopustivo je izmišljati o istorijskim ličnostima, bez obzira da li pripadaju srpskom ili nekom drugom narodu .
– Čitam puno šta su pisali istoričari. Recimo „Igru anđela” sam osmislila tek pošto sam proučila šta su turski i srpski hroničari ostavili, a u „Zapisu duše” se pojavljuje Skender-beg, pa sam zato dala da se sa latinskog prevede rukopis objavljen u 15. veku u Dalmaciji, da bih imala istinitu građu. Uporedo sa tim čitam i svetootačku literaturu jer duhovna poruka mora da bude u skladu sa hrišćanskom dogmom, jer ni tu ne pravim improvizacije. Vernik sam i ne bih se usudila da izmišljam što nije po Jevanđelju, što nisu priznali sveti oci – iskrena je naša sagovornica.
„Petkana” je ipak nešto posebno, složiće se svi oni koji su knjigu pročitali. Među njima je i Amfilohije Radović, koji je, uz svoj blagoslov, sa faksimilom odštampan na početku, napisao „da je naiskap pročitao ono što je Ljiljana prinela Svetoj Petki i Hristu Bogu”.
– Znala sam da ona postoji, ali nikada mi nije bila posebno važna. U jesen 1995. godine počela sam da pišem „Ženski rodoslov” a radila kao novinar i uzela neplaćeno odsustvo da bih završila tu knjigu. Išlo mi je vrlo loše i počela sam da plačem jer nisam bila zadovoljna i pomolila sam se Svetom Vasiliju Ostroškom, Svetom Petru Cetinjskom i Svetom Nikoli, dakle svim svecima vezanim za moj crnogorski rod – vraća sliku od pre gotovo jedne decenije.
U jednom trenutku se, kaže, zapitala: „A zašto se ne pomoliš Svetoj Petki?” Videla je pred sobom ikonu Svete Petke, ali ne u crnom kako je uvek do tada zamišljala svetiteljku, nego u crvenoj odeždi sa malim crnim ogrtačem preko ramena, kao na ikoni koja je kasnije stavljena u medaljonu na naslovnu stranu knjige. I pomolila se oko 11 sati pre podne, u srpskom narodu vrlo poštovanoj svetici, da lakše završi započet posao.
– Tog dana javila mi se kuma koja je krstila mog sina i rekla da je službeno, jer se bavila socijalnom zaštitom, posetila manastir Svete Petke u Izvoru, gde postoji dom za decu ometenu u razvoju o kojima brigu vode monahinje. Pitala me je da li da mi donese ikonu Svete Petke jer joj je u jednom trenutku došlo da uđe u njihovu malu kapelu i kupi mi je. Bila je to svetica koju sam videla dok sam se molila da završim knjigu – priča zaista neobičnu epizodu iz svog života Ljiljana Habjanović. Tada, u jesen 1995. počela je Svetu Petku da smatra svojom zaštitnicom.
Nekoliko godina kasnije dok je čekala u redu da celiva ikonu Svete Petke u kapeli na Kalemegdanu palo joj je na pamet da napiše knjigu o svetiteljki mada se nečim sasvim drugim bavila tih decembarskih dana.
– Nisam odmah počela, razmišljala sam dva meseca. Bojala sam se da li ću umeti. Nisam želela da izneverim osećanja ljudi koji vole Svetu Petku, a o njoj, inače, postoji vrlo malo literature. Kada sam odlučila, u sledeća tri minuta imala sam koncept knjige u glavi. Počela sam da pišem, kao da se molim, ikona mi je bila na stolu, gledala sam u nju i nikada nijednu knjigu nisam napisala lakše i brže. Za šest meseci. Znala sam da pišem i po 12, 14 sati dnevno, da me od nagnutosti nad kompjuterom i grudi zabole. Ipak, imala sam utisak da hvatam beleške – ističe autorka „Petkane”, knjige koja je u razmaku od 2001. kada je publikovana, do tek okončane 2010. godini, u kojoj je imala 26. izdanje sa dodatnih tri hiljade primeraka. Tiraž snova za mnoge pisce…
Čim je završila pisanje ostavila je rukopis u Patrijaršiji na portirnici da ga pogleda i mitropolit Amfilohije Radović da bude sigurna da nije napravila kanonske greške. Vladiku nije poznavala, ali kada joj se javio s pohvalama, odgovorila mu je da je to svetiteljka učinila i doprinela.
– U radnoj sobi imam mali oltar posvećen Presvetoj Bogorodici i jedan Svetoj Petki – dodaje Ljiljana, uverena da je imala veliku milost svetiteljke da napiše ovu i ostale knjige iz duhovnog ciklusa, koje se već sedam godina prodaju u hramovima Srpske pravoslavne crkve.
Za sina Hadži Aleksandra i supruga Milovana Ljiljana u predgovorima knjiga i uvek kada je pitana kaže „da je oni vole kako njoj to treba”. Vole je i poštuju veru kao i Ljiljana:
–Ne bih mogla da putujem na sveta mesta, ni da hodočastim da nismo istomišljenici. Pre dve godine smo suprug i ja ponudili sinu da za Novu godinu idemo u Barselonu, na šta je on uzvratio: „Ne, hajdemo za Božić u Jerusalim!” I za post i slave i upražnjavanje vere neophodno je da porodica bude saglasna. Bar ja tako mislim. Sveti oci su pisali da žena uvodi pobožnost u kuću, mada i mladi mogu da poduče starije što sam videla po svojim čitaocima. Monah Kleopa, predstavnik SPC-a u manastiru u Jašiju, gde radi i doktorsku disertaciju, rekao mi je da je kupio „Petkanu” majci i shvatila njegovu ljubav prema monaškom životu – navodi uz smešak Ljiljana Habjanović-Đurović.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:16

O levičarstvu i veri
– To da pobožnost i levičarstvo ne idu zajedno za mene je pogrešno shvatanje i vere i levice. Ja sam i dalje levičarka, u smislu zalaganja za ravnopravnost svih ljudi bez obzira na versku pripadnost, za socijalnu pravdu. Ravnopravnost polova je takođe princip levice, a ništa od pomenutog nije u suprotnosti sa principima hrišćanstva. Mislim da je izopačeno shvatanje levice dovelo do suprotnosti vere i levice, odnosno proganjanja vere od strane komunista. Ideologija je prešla u svoju radikalnu formu i prosto je došlo do toga da ove dve stvari budu nespojive – tumači Habjanović-Đurović. – U partiju sam primljena u četvrtom razredu gimnazije, iako su i moji drugovi i profesori znali da svakog 16. novembra na dan Svetog Georgija Đurđica ja kasnim u školu ili uopšte i ne dolazim jer moja baba slavi slavu. Mom članstvu u partiji, dakle, ništa nije smetalo – primećuje naša sagovornica.
i sinu Hadži Aleksandru i suprugu
Vladika Joanikije je bio naš duhovni vođa u Svetu zemlju i pošto je put bio organizovan preko SPC-a, a Aleksandar je postio i ispoštovao sva pravila koja bi trebalo da se prođu, on je stekao pravo da doda Hadži ispred svog imena. Imao je 16 godina i mislila sam da će ga to proći i da će zaboraviti jer je bio maloletan, ali nije. Čim je napunio 18 godina, tražio je da promeni ime i prošao je proceduru koja se u MUP-u prolazi.
– Kada ga pomenem javno, u nekoj emisiji ili u razgovoru sa novinarima a ne kažem da je on Hadži Aleksandar – naljuti se i pita me kada ću da zapamtim kako se on zove. Diplomirao je režiju prošlog septembra i radio je kao pomoćnik kod Ljubiše Samardžića u seriji „Miris kiše na Balkanu”. Suprug je direktor i predsednik Upravnog odbora „Globosino osiguranja”.
Kako je prešla u „Dugu”
Javila sam se tadašnjem glavnom uredniku „Duge” Iliji Rapajiću i pitala mogu li da sarađujem, pohvalila se da sam i knjigu objavila, na šta me je on pitao umem li da pišem za novine budući da pisaca ima mnogo. Predložila sam da pišem o Dragiši Vasiću, kome su tih dana posle pet decenija zabrane izašla sabrana dela, a Tanja Vasić, njegova ćerka je sa mnom radila u „Putniku”, pa mi je sve ispričala o ocu i dala slike. Najbolje što je imalo srpsko novinarstvo te 1991. godine radilo je u redakciji „Duge”, osim Tijanića i Tirnanića, koji su bili „samo” spoljni saradnici. Bila sam srećna i ponosna što sam se našla među takvim ljudima, a Dada Vujasinović, Nenad Stefanović i ja smo primljeni zajedno. Milomir Marić je bio odgovorni urednik i kada mu se donesu tekstovi u novine su išli najbolji, nema veze da li je pisao stalno zaposlen čovek ili neko sa strane. Dakle, vladala je ljuta konkurencija – tekstova. U „Dugi” sam ostala do 1995. godine, pisala i ispovesti poznatih žena i tekstove o svim korisnicima naše nesreće, dakle kriminalu, zloupotrebama i korupciji, koji su tada obeležili život u Srbiji.
Zbog Dafine u zatvor
U vreme kada je „Dafimentbanka” bila na „vrhuncu uspešnosti” Ljiljana Habjanović je objavila tekst „Poslednji balon iz izloga” o piramidalnoj banci i zaradila – godinu dana zatvora, u koji nije otišla samo zahvaljujući tome što je bila majka maloletnog deteta i prethodno nije bila osuđivana.
– Presudom je kazna preinačena u uslovnu, iako je Dafina Milanović na sudu potvrdila da je sve što je napisano ona zaista rekla u razgovoru sa tuženom novinarkom. Još je i dodala da je to samo kap u Dunavu. Ali, tužili su me ljudi iz Socijalističke partije, Srpske radikalne i Srpskog pokreta obnove i proces je trajao tri godine mada sam ja već postala najčitaniji pisac sa „Ženskim rodoslovom” – dobro pamti naša sagovornica.
– U jednom trenutku su suđenja zatvorena za javnost jer su dolazile ojađene štediše sa transparentima, ali scena koju ću pamtiti celog života zbila se tu dok sam sedela na optuženičkoj klupi. Došli su policajci obučeni za razbijanje demonstracija sa svom opremom, pored mene je bio čovek čiju sam sudbinu znala (sve što je stekao uložio je kod Dafine), njega je jedan od tih u uniformi uhvatio za kosu i licem mu udarao o pod. Vrisnula sam, sudija je rekao da sam ja za sve kriva, da sam te ljude dovela što nije bila istina. Ipak, iako je Iliji Rapajiću gazda Jezda nudio 120.000 maraka da me otpusti, on je to mogao da uradi za čas, ali nije i to stvarno može da mu služi na čast, jer koga je bilo briga za mene – ističe Habjanović-Đurović.
Kada je „Dafiment” carstvo puklo u paramparčad tužena autorka teksta u „Dugi” je imala privilegiju da joj bivša velika gazdarica sve ispriča i pokaže silne priznanice o tome kako su oni koji su bili na položaju pokupili svoje pare i kamatu a običan svet ostao bez ičega. Naslov tog teksta je bio „Voleli su me do poslednje marke”.
O Miri Marković
– Nema novinara koji me ne pita o prijateljstvu sa Mirom Marković a ja sam i njih pitala kao i vas sada: „Kako može policija noću da dolazi u kuću prijateljice Mire Marković, da je privodi, da ona završi na sudu i bude osuđena?” Jednim telefonskim pozivom Mira je to mogla da zaustavi. Procenite i po tome što je u leto 1999. godine sve bilo spremno da se snimi serija „Ženski rodoslov”, čak i kostimi sašiveni, urađeni probni snimci lokacija a onda RTS od svega odustao. Upoznala sam se sa njom kao i sa mnogim sagovornicima za tekst, poput Biljane Plavšić, Katarine Karađorđević, Vesne Pešić, Vojislava Šešelja, Nikole Koljevića ili Đinđića – pobraja.
– Dakle, napravila sam njenu ispovest i još jedan razgovor kada se vratila iz Kine. Nas dve smo žene i levičarke i to je ono što nas povezuje, ali nismo nikada ručale, večerale, nismo se posećivale, poveravale jedna drugoj tajne, nismo išle na letovanja zajedno. Zašto je to interesantno ne znam, ali uvek me to novinari pitaju – priznaje Ljiljana.
Cveće od Đinđića
– Posle teksta o Dafini javila sam se Zoranu Đinđiću 1994. godine i pitala želi li da mi da ispovest. Odgovorio je da ga pozovem za pola sata. Javim mu se, on pristane, razgovaramo tri dana, on mi priča čak i kako je falsifikovao ličnu kartu i kako je profesoru Habermasu uskočio kroz prozor u kabinet. Na kraju ga pitam šta je radio onih pola sata dok sam čekala na pristanak. Kaže konsultovao se sa svojim pi-arom i on mu je rekao: „Daj joj intervju, nju sada svi čitaju”. Kad je intervju izašao u redakciju je stigla korpa cveća kakvu nikada do tada nisam dobila.
Rajna Popović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:19

Љиљана Хабјановић-Ђуровић, најчитанија српска књижевница, објавила је почетком јуна свој 11. роман по реду, под именом „Сјај у оку звезде“. Промоција најновијег остварења славне списатељице, рођене у Крушевцу, одржана је 25. јуна, у Амфитеатру цркве Лазарице, а у оквиру програма Видовданских свечаности.
Уводно слово популарној списатељици дао је Живомир Жића Миленковић, који је био водитељ програма, иницијатор и оперативни организатор манифестације.

„Сјај у оку звезде“ је роман о снази вере. О стваралаштву и жртви. О даровима Духа Светога. О невидљивој светлости икона. О женама које су мењале историју славног Византијског царства и историју хришчанства. О победи православља. Митрополит црногорско приморски Амфилохије је, поред осталог о роману написао и следеће:

- Да ругоба и демонски зверињи лик нису и не могу бити последња реч о Богу, свету и човеку, него Пречисти Лик, икона Бога Слова – о томе једноставно, разуђено и драматично сведочи мудра списатељка ове књиге“.

Према речима Љиљане Хабјановић Ђуровић, догађаји описани у роману збивају се у другој половини осмог и првој половини деветог века у Цариграду. У то време, како је записао један хроничар, цркве нису биле домови Божји већ су личиле на повртњаке и птичарнике. По вољи царева, а уз сагласност патријараха, иконе су биле забрањене и јавно уништаване, а они који су их волели и поштовали били су немилосрдно прогањани и сурово кажњавани. Али, у сваком времену осим безбожника има и оних који верују и који су спремни да се боре за веру, па је тако било и у овом. Међу овим храбрим поштоваоцима вере и икона биле су и три јунакиње романа „Сјај у оку звезде“ – царице Ирина и Теодора и иконописатељка Лилија. Такође, роман „Сјај у оку звезде“ сведочи и како су жене мењале историју славног Византијског царства и историју хришћанства. Ирина је једина жена која је потписала документ васељенс-ког сабора, и то Седмог, најважнијег, којим је, кроз проглашење победе над иконоборством, озваничена и канонизована победа вере над свим јересима. Успомену на Теодорин подвиг и победу Црква и данас прославља литијом у прву недељу Васкршњег поста, а тај празник се зове Недеља победе православља.

На питање из публике како је одабрала тему романа, славна књижевница је одговорила: - Нисам ја одабрала тему већ ми је дато да напишем ову књигу. Десило се то током боравка у Светој земљи, септембра 2004. године. Једнога дана били смо најпре на гробу Пресвете Богородице, а потом на Гробу Господњем. Када смо се вратили у хотел моји муж и син отишли су у своју собу, а ја у своју. Легла сам, испуњена радосним миром и некако чудесно лака. Тада сам чула мисао: Напиши књигу о сликарки икона која живи у Византији и која ослепи. Наслов нека буде СЈАЈ У ОКУ ЗВЕЗДЕ. Забележила сам овај „налог“, као и идеје за још три књиге.

Речи похвале о роману упутио је и Владика крушевачки др Давид Перовић у својој веома запаженој беседи.











Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:25

Prvi put posle dve hiljade godina!
SVIH ŽALOSNIH RADOST, roman o zemaljskom životu Presvete Bogorodice.
Ovu potresnu u uzbudljivu povest o najvažnijem događaju od postanka sveta pričaju nam dvoje Isusu najbližih. Sama Presveta Bogorodica. I Jovan Bogoslov i jevanđelista. Onaj ljubljeni učenik Hristov kome i Gospod sa krsta poverio najmilije što ostavlja na zemlji - Svoju Majku.
Kako je izgledala njena svakodnevica? Čemu se radovala i šta je bolelo? Čemu se nadala i šta je plašilo? Kako je živela sa znanjem da je njeno dete Sin Božji, obećan ljudima pre svih vekova? Kako je opstajala svesna da će njeno dete jednoga dana postradati? Da će biti žrtvovano za spas ljudi?
Kakvi su bili apostoli, a kakve žene mironosice? Kako se rađala nova vera? Kako se menjala slika Starog sveta? Kako je Reč Sina Božjeg i Sina Marijipog pala na duše ljudi kao kiša na žednu zemlju?
Odgovore na ova pitanja nudi roman SVIH ŽALOSNIH RADOST.
O Mariji, kćeri Aninoj u Joakimovoj. O Mariji, Materi Isusovoj. O Mariji, sluškinji Gospodnjoj. O Onoj čija je utroba bila obitavalište, a naručje presto Boga živoga. O Onoj čije ime znači Velika, Uzvišena, u koja je Svojim životom nadvisila nalog Svoga imena. O Majci sviju nas.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:25

"Igra anđela" – priča o kneginji Milici, jedinoj ženi koja je vladala Srbijom u deset vekova njene istorije... Kao iskusan pisac, čije su knjige objavljene u mnogim zemljama (Italija, Grčka, Češka, Francuska, Hrvatska...), Ljiljana Habjanović je, čini se, stvorila jedno od najnadahnutijih svojih dela – prava knjiga za one koji se spremaju na godišnji odmor: lepo pisana, sa obaveštenošću o tim davnim vremenima u kojima je kneginja živela.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:26

"Roman o Svetoj Petki; Roman o veri; O traganju za Bogom

PETKANA - apsolutni bestseler na prvom Milenijumskom sajmu knjiga u Beogradu.

PETKANA - knjiga koja je za samo sedam dana prodata u tiražu od 3000 primeraka. Drugi tiraž pri kraju...

PETKANA je roman o najmilijoj i najpoštovanijoj Svetiteljki pravoslavlja, Prepodobnoj Majci Paraskevi. O Njenoj ljubavi prema Gospodu i putu do Njega. O svim mukama Njenih traganja. O borbama koje je vodila sa Gospodarem ljudskih slabosti. I sa sobom samom. U raskošnom svetu srednjovekovnog Carigrada, i u pustinji s one strane Jordana. Kakva je bila, i kako joj je bilo, kako je Bog objavio kao svoju ugodnicu, i kako su njene mošti seljene od Carigrada do Trnova, pa dalje preko Vidina i Kruševca, do Beograda, i opet iz Beograda, pričaju Ona, i oni koji su je poznavali. Jedan carigradski plemić, jedan pastir, jedna carica, jedan kaluđer, jedna kći pustinje, jedna pokajnica i Svetiteljka, jedan Anđeo Gospodnji, jedan siromah koji je otkopao Njene svete mošti, jedan patrijarh i prvi pisac Njenog žitija...

PETKANA je roman o veri. O traganjima za Bogom, od kada je u zemlju judejsku stigao Onaj koji je došao da nas nauči ljubavi i praštanju, pa do današnjih dana.

PETKANA je, istovremeno, i uzbudljiva i potresna priča o savremenoj ženi, rođenoj u drugoj polovini dvadesetog veka, koju su učili da je priča o Bogu laž, ali koja je osećala drugačije. Svetiteljka joj se javila u snu, i ona je spoznala i zavolela taman na vreme da uz Njenu pomoć razume i preživi svoju najveću nesreću.

Šta je vera? Da li je to tek prihvatanje postojanja Božijeg? Ili život u skladu sa deset Božijih zapovesti? Da li smo Bogu više okrenuti kada smo srećni ili kada smo nesrećni? Šta je veće iskušenje za dušu - blagostanje ili gubitak i pad? Da li je vera reći: ""Neka bude volja tvoja"", i ne pitati kakva je ta volja? Da li je vera imati poverenja u Boga, prihvatiti da je sve što nam je dao, čak i ono što nas boli, u stvari, najbolje za nas? I kako doći do takve vere? Na sva ova, i mnoga druga pitanja koja vekovima muče ljudsku dušu i um, odgovore traže junaci romana ""PETKANA"", koji su istovremeno i junaci i žrtve uzbudljivih istorijskih drama koje su menjale svet."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:26

"ANA MARIJA ME NIJE VOLELA je iskrena, potresna i istinita priča devojčice Ive koja raste rastrzana između dve porodice - očeve i majčine. Između dva grada - Zagreba i Kruševca. Između dva sveta - hrvatskog i srpskog. Između dve vere - katoličke i pravoslavne.

Iva se odlučila na ovu gorku samoispovest da izbaci otrov iz sebe, kako bi mogla da preživi. Mora joj se verovati, čak i kada govori o najstrašnijem i neverovatnom. Jer deca pamte istinito. Deca najbolje osećaju nepravdu.

ANA MARIJA ME NIJE VOLELA je priča o (ne) ljubavi bratstva i jedinstva. O strahu i nadi jugoslovenstva. O ponorima neljudskosti i nerazuma u koje čoveka baca mržnja prema onima koji su drugačiji. O zloupotrebi Boga i čovekove potrebe da veruje, za činjenje svega što je u suprotnosti sa svakom od deset Božijih zapovesti.

To je i roman i opomena. Istovremeno knjiga dokaza da nas samo ljubav može spasiti. "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:26

"JAVNA PTICA je prvi verodostojni erotski roman ispisan ženskom rukom u istoriji naše književnosti.

Istovremeno to je priča o usamljenosti mlade devojke, o njenoj neprestanoj i nikada dostignutoj žudnji za pravom bliskošću i saglasjem duša. To je vapaj za istinskom komunikacijom. Za razmenom misli i osećanja, a ne samo pukih reči. Za slobodom umesto pokoravanja. Za višim smislom života u svetu besmislenih i nametnutih klišea i praznine.

To je knjiga o odnosu dece i roditelja. O istinama koje ljudi shvate dok su deca, a zaborave kada postanu roditelji. A baš tada su im najpotrebnije.

JAVNA PTICA je i glas ženske pobune. Zahtev za pravednijim vrednovanjem polova i poštenijim odnosom među njima.

Erotske scene u ovoj uzbudljivoj sagi o odrastanju, zrenju i gubljenju iluzija, samo su mera dubine ponora strašne usamljenosti glavne junakinje. Jer usamljenost onih koji fiziči nisu sami najgorča je, najteža i najporaznija.

JAVNA PTICA je roman koji mora da pročita svaka devojka kada stupi na prvu veliku životnu raskrsnicu. To je knjiga iz koje se uči zašto je jedini pravi let - let sopstvenim krilima. "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:27

Ženski rodoslov,Uzbudljiva porodična saga, krvava antologija ženskih bolova, rečnik večite ženske sudbine. Neverovatne sudbine glavnih junakinja liče na bajku: kroz dvesta godina samoće rađale su kao zečice i živele kao vučice. Tražile su i nalazile, volele i gubile. Bile su sirotice i gazdarice, sluškinje i dame, skojevke i čeda samoupravnog socijalizma u kostimima hipi devojčica. Moćne i nemoćne, odane i lažljivice, kupale su se u šampanjcu i kuvale čorbu od suza. Sočna i žestoka proza u kojoj će svaki muskarac pronaći ženu koju sanja i svaka žena bar deo sebe.


Prvu od dve poluge oko kojih su raspoređene epizode u pripovedanju čini hrišcansko uverenje da za počinjeni GREH očeva ispaštaju deca. Greh može prestati onda kada se sasvim otkupi nečim drugim, vrednijim, kada preraste u novi kvalitet. To jače, veličanstveno jeste LJUBAV - ona opšta, prema sebi, bližnjima i drugima. (...) Dok sama autorka na više mesta u knjizi razmatra šta je ljubav, izliva se preko njenog pera poruka: ljubav je ono što otklanja greh.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:27

"IVA je ljubavni i ezoterijski roman, ali i pokušaj traganja za suštinom ljudskog bića i postojanja. Priča složena iz dva nivoa i ispričana kroz dva života.

Iva je dubrovačka plemkinja, a Bogdan vitez na dvoru kneza Lazara. Sreli su se i zavoleli najpre u snovima, pa u stvarnosti srednjevekovnog Dubrovnika. Rastali su se kada je Bogdan odlučio da izda voljenu devojku da ne bi izdao veru i otadžbinu.

Njihove ranjene duše tražile su se kroz šest vekova. Našli su se ponovo kao Iva i Dane. Opet u Dubrovniku i u Kruševcu. Ali u tom času oboje već zapleteni u neke druge i drugačije ljubavi. Ipak, prepoznali su se i okončali svoju priču. Vratili sve dugove sebi i drugima.

Šta je ljubav? Okrutno nadmetanje? Strast i strah pred porazom? Nežnost? Ili potpuno razumevanje?

Da li otkrivanje segmenata naših prošlih života nudi odgovor na pitanje ko smo i šta tražimo na zemlji? Da li može objasniti suštinu postojanja svakog od nas?

Da li se duše sele iz tela u telo? Da li je grob, kako je govorio veliki Viktor Igo, samo nebeski garderober?

Odgovore na ova pitanja traže junaci romana IVA.
I ne samo oni. "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:28

"PAUNOVO PERO je uzbudljiva saga o generaciji koja je pevala ""Daj nam sunca!"" i verovala da je realno zahtevati nemoguće.

Želele su da svoj život uzmu u svoje ruke i da postanu gospodarice sopstvenih života i vlasnice sopstvenih duša, ma šta to značilo. I nikako nisu pristajale da ponove sudbinu svojih majki.

Sedamdesetih su rekle ""Sloboda!"". Osamdesetih su naporno radile da bi dokazale da mogu sve. Primile su dvostruki teret dvostrukih života, kako bi zadržale dom, a osvojile svet. Devedesetih su se suočile sa svojim izborima, ali i sa svojim kćerima i, poražene saznanjem da je još jedna generacija izneverila svoju mladost, pokušale da se sete kakve su nekada bile.

PAUNOVO PERO je potresna knjiga o svim ženskim traženjima, od prve Adamove žene Lilit, koja se pobunila protiv muške tiranije u Rajskoj bašti, do Ive, koja na ulasku u XXI vek shvata da nas samo ljubav može spasiti.

PAUNOVO PERO je knjiga dokaza da je ženska čežnja nepromenljiva. Da je ženska muka uvek ista. Da od postanka sveta i boginje i smrtnice žive istu, žensku sudbinu. "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:28

Zapis duše,Reč je o knjizi u kojoj se spisateljica, opisujući život despotice, a potonje svetiteljke Mati Angeline Branković, pozabavila krupnim, teškim temama kao što je put ljudske duše po ishodu iz tela, raj, pakao, zatim greh, spasenje i konačno ljubav kao jedini pravi put ka izbavljenju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:29

Roman o najvećem čudu Neba i Zemlje.
Na jednom kamenu, kraj potoka, u selu Đunisu, u Srbiji, sedela je Presveta Bogorodica. Razgovarala je sa devojčicom Milojkom. Zašto Je došla? Šta joj Je rekla? Šta nam Je poručila? Kako je Njena pojava uskomešala duše i umove i prelomila živote mnogih ljudi? Gde Je još bila? Gde Će ponovo doći? Odgovore na ova, i mnoga druga pitanja, daje roman VODA IZ KAMENA.

VODA IZ KAMENA je istinita priča o veri i neveri. O onima koji ne videše i poverovaše. O onima koji videše i ne poverovaše. O čovekovoj neprestanoj borbi protiv lukavih podmetanja neprijatelja ljudskog i Božjeg. O grehu i kazni.
O pokajanju. O prilježnim poslenicima na njivi Gospodnjoj. O brojnim znacima Božje prisutnosti na zemlji. O trijumfu dobra nad zlom. O razlozima za nadu. O dobroti i milosrdnoj ljubavi Majke Božje i Majke svih ljudi. O suzama koje teku preko Božjih dlanova








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:30

SJAJ U OKU ZVEZDE je romаn o snаzi vere! O stvаrаlаštvu i žrtvi! O dаrovimа Duhа Svetogа! O nevidljivoj svetlosti ikonа! O ženаmа koje su menjаle istoriju slаvnog Vizаntijskog cаrstvа i istoriju hrišćаnstvа.. O pobedi prаvoslаvljа.

Glаvne junаkinje romаnа SJAJ U OKU ZVEZDE su tri izuzetne žene. Živele su u dobа kаdа crkve nisu bile domovi Božji, već su ličile nа povrtnjаke i ptičаrnike. Kаdа je, po zаpovesti cаrevа i pаtrijаrаhа, ikonoljublje proglаšeno zа jeres. Kаdа su ikone skrnаvljene i jаvno uništаvаne, а svi koji ih poštuju progаnjаni.

Irinа i Teodorа bile su vizаntijske cаrice. Volele su ikone i borile su se zа povrаtаk ikonopoštovаnjа, svаkа po svojoj moći i po svojoj prirodi.

Lilijа je bilа ikonopisаc. Nije se odreklа svoje uzvišene umetnosti ni kаdа su mnogi slikаri odbаcili dаr Božji dа bi primili dаrove cаrske. Ni kаdа je ikonopisаnje zаbrаnjeno. Znаlа je dа "čoveku ne vredi dа zаdobije čitаv svet аko duši svojoj nаudi". Ostаlа je vernа, i svojа, zаgledаnа u sjаj u oku Zvezde nezаlаzne.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:31

Roman "Naš otac" je potresna i istinita priča o jednom ocu i jednoj kćeri, koji su se sreli prvi put posle četrdeset tri godine. Sa njom su bile njene uspomene. Sa njim njegova kći iz drugog braka. Taj susret doneo je konačno razrešenje njihove životne drame.

Treća knjiga iz porodičnog ciklusa.
Nastavak romanaAna Marija me nije volela i Ženski rodoslov.
- Da bi pisao o sebi i o onome što ga boli, da bi pisao o akterima svog života, a posebno o onima koje voli i koje ne želi da povredi - a ne može da ih poštedi, jer piše da bi rekao istinu - pisac mora da skupi svu hrabrost svoga srca i svu snagu svoje duše. Dok sam pisala roman Naš otac ja sam se neprestano molila Bogu da mi pomogne da vidim pravu i čistu istinu i da se ne ogrešim - kaže Ljiljana Habjanović Đurović.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:31

Glas naroda ,glas Boga

Knjiga objavljena povodom 20 godina rada Ljiljane Habjanović Đurović.
Koncipirana u dve celine obuhvata, u prvom delu, prikaze devet knjiga koje je autorka objavila za tih 20 godina kroz prizmu kritičara.
U drugom delu o Ljiljani Habjanović Đurović govore poštovaoci njenog rada kroz pisma koja su samo deo onih koja su stizala u proteklom vremenu.

Knjiga je kolorno ilustrovana, a na kraju sadrži intervju koji je uradila Mila Milosavljević.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:39

Ubod ne može ništa manje da zaboli samo zato što smo unapred znali da postoji nož.

Sumnja je klica i koren poraza. Ali ako sumnju hranimo nadom, iz nje mora nići uspeh.

Sva snaga je u umu. Snaga za sve. Muka tera iz čoveka i ono što bi on da zadrži u sebi. Zato čovek mora da ćuti i kad mu je najteže i kad je najsrećniji. Da mu reči i osećanja ne pobegnu. Da ne stignu do nekoga ko će ih sačuvati i pustiti da jednom progovore protiv njega.

Moć nad ljudima krije se u poznavanju njihovih malih tajni

Mi smo ono što vide drugi. Slika koju o sebi stvaramo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:42

Da bi nas neko voleo, moramo se izobličiti koliko je potrebno da se uklopimo u njegovu sliku o nama. Inače je on razočaran, i oseća se izdanim.

Onaj ko izgubi nadu, prihvata ono što mu se nudi. A ko prihvati ono što mu se nudi, odriče se sopstvenog sna.

Isto vreme uvek je duže onome ko čeka, nego onome ko dolazi.

Nikada sebe ne upoređujem sa drugima. Ja sebe upoređujem samo sa sobom. Ono što jesam sa onim što sam htela da budem. Mislim da je jedina mera uspeha koliko smo se približili ostvarenju svoga sna.

Olako i bez straha savetujemo samo one koje ne volimo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:44

“Dakle, cesma Karampana nije bila samo izvor ciste vode, vec i izvor novih saznanja. Bila je to jedina berza na kojoj nikada nije dolazilo do krize.” 

“Sve te dečake, sve te mladiće, koje su mi povremeno uzbunjivali maštu, za koje mi se pponekad činilo da liče na moja očekivanja i snove, vidim kao kolonu bezimenih, nepovratno nestalu. A iza njih nije ostalo ništa. Ni nežnost, ni toplina, ni bol, ni grč, ni seta. jer nijedan od njih ništa nije probudio u meni. I ništa nije ugušio. Nijedan od njih me čak ni dotakao nije.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:45

“Bila je uverena da su njih dvoje zaista dve polovine jedne iste duse i da bez njega nikada ne bi bila potpuna.”

“Gledali su me. Cutali su. Ali to cutanje bilo je toplo i snazno kao zagrljaj. I ja sam spoznala sta je zaista dodir dusa.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:45

“Mama, pa ti mladići i ne zaslužuju drugačije. I ne traže više. Do mene im nije stvarno stalo, samo im je pitanje prestiža da kažu da su samnom bili. Ničega u njima nema,toliko su prazni da zveče. A svi su isti, tako beznadežno isti, pa i ne primećuju da ih menjam. Prezirem ih, a ne mogu bez njih, ne mogu da budem sama.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:46

“U centru pred spomenikom, Galeb se klanja predamnom, ljubi mi ruku i kaže:
-Molim svoju damu za ovaj valcer!

Zviždi "Na lepom, plavom Dunavu". Igramo osvetljenim reflektorima postavljenim oko spomenika. Neverovatno sma srećna: Odjednom pomišljam:

Kada bih nekim čudom neviđenim, opštenarodnom nesrećom, kataklizmom nekom, izgubila Galeba, bila bih mrtva čitavog života. Neopozivo. Zauvek. Toliko mrtva, da me ni deset reinkarnacija oživelo ne bi.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   Čet 4 Jun - 14:46

“Još od detinjstva, kada poželim da pobegnem, da potisnem teške misli, da zavaram sebe, da pobedim bol, ja čitam. U knjigama nalazim utehu i zaborav, ali i podsticaj i ohrabrenje.”

“Mnogo sam ga volela. Vise nego pre. Vise nego sto sam mislila da se moze voleti. Volela sam ga zrelo. Potpuno. Kao zena. Kao majka njegove dece. Kao prijatelj. Poverenik. Kao sastradalnik. I kao devojcica oslonjena na njega. Cestitog. Pouzdanog.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljiljana Habjanović-Đurović,   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljiljana Habjanović-Đurović,
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljiljana Habjanović-Đurović,
» Dragomir Bojanić Gidra
» Nagrade i priznanja
» Šta biste o svom zdravlju mogli da otkrijete iz pregleda urina i krvi
» I oni su se zabavljali
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-