Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Miodrag Pavlović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:11

PITANJA

Da se bude stranac
ili
da se ne otputuje
 
Da se okrene glava
ili
da se oslepi
 
Da se zatvore usta
ili
da se padne na leđa
 
Neće još dugo kucati satovi
pruži ruku
 
Umreti
ili
ne roditi se
 
preporoditi se


DVA PUTA

Jedan put je dobar
i vidan
njim su išli mnogi
divljač
drvo
stena poput streje

drugi put kroz gustiš
po njemu nešto laje
zlo miriše
čupavi list
i trnje

Ovim putem
kojeg se drugi klone
polaziš da vidiš
to zlo šta je








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:12

PESMA POKAJNICA
 
Teško je kopanje
dok se ne dođe
do čiste rude
anđeli drže u ruci
oblike tvog tela
zatim se čude:
šta će sad ovaj ovde
zar nismo njegove pričice
još ranije čuli
do sitnice
neka stoji on tu
kaže od njih jedan
što je tršav i blag
nek stoji tu taj kamen
drag i studen
neće još dugo
imati pravo na kajanje
koje mu i tako
u prirodi nije








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:12

SOLUNSKA BRAĆA
 
Kao dva nerazdvojna hrta
zađoše međ Slovene da ih love
u blizanačke mreže,
po vetru su pošli iz Soluna
dva Dioskura,
uz obronke naroda neznanih
što mnogo pevaju i psuju
a malo slove.
 
I lepo vide kako Balkan spava
s punim trbuhom, noktiju dugih
i sve ga nešto svrbi,
u kosi mu šumski požari i ugari,
azijski konji lete preko rebra,
u ustima frule dugačke kao koplja.
 
Tu kroz crni orah balkanske lobanje
prolaze braća kao senke
pod epitrahiljem i kosmopoliti,
idu kroz pećine gde se batrga
čovečija ribica,
dodiruju iznutra slepoočne žile
vrele kao konjske sapi
i čuju desno šta kuju Bugari
i levo kako se svađaju Srbi,
a oni, Grci, krotki i ćirilski,
zagrljene dve prevratne zvezde,
nose u naručju darove slova,
tamno zelena ko primorsko bilje,
anabaza golorukih,
od sela do sela nude svoje srce
kao so i kvasac za slovensko testo.
 
Mesečina. Odzivlju se vile u lesu,
kažu Az, i glagole broje,
svetlosni meandri idu preko granja
i prate arhisatrape znanja
kako seju znake za sanjiva plemena
i nebom otvaraju izvore mleka.
Šta li će Balkan da uzdari
ratove ili fresku?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:12

TREBA MI REČ

Treba mi jedna reč
koja u sebi sadrži
značenja mnoga
koliko god ih ima
ona reč svemoguća
među drugim rečima
linija povučena
iz srca Jedinoga
Toliko jasna da ne mora
da se traži po rečnicima
Treba mi reč
poznata od ranije
i krepka kao da je nova
 
Jedna reč
da mi je sklona
ispunjena mnoštvom
ukusa mirisa i boja
nalik na orijentalna jela
ili da bude kao ono
što vole monasi
a to je
salata od oktopoda
 
Treba mi reč
veća od svakog kaleidoskopa
da mi se u ruke doda
da stane tamo
gde su bila otkrovenja
Od što su ljudi izrekli
da bude sveprisutnija
podrazumeva se: i bolja
neka se spusti
kao kotur nepokretan
da bude sa nama dovek
ta reč poslana
jasno je odakle
i od KOGA








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:12

KOSOVO III

Ne može Agaren
i odstupnik
da brani tvoj rod

Niti će palikuća
od požara
da spasava

Iz ropstva misirskog
neće te izvesti
ruka faraona

Lažni izbavitelj
prečicom vodi
do novog ropstva
i Vavilona








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:13

POD ZEMLJOM

Na daščanom zidu
dugonogi pauk
lovi u mrežu
svoju senku
 
Niz trule stepenice
žuta sveća
pljuje u podrum
 
Podrum je daleko
i tone sve dublje
pod vlažne zidove
 
Jedna vrata
zatvorila su nekog
u ponoć
 
I jedan mrav
u vidu čoveka
na dnu stepenica
digao je ruku
 
Njegov krik
ne dopire








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:13

BALKANSKI PUTOPIS

Polako idi kroz male crkve
ne pitajući za put,
pozdravi se s drvenim rukama svetaca
ogrezlim u krv i mleko,
gledaj u svodovima džamija
drhtanje belih zmija,
podesi svoje vreme
po kućnim satovima večnosti,
sagni se pod ponoćnim zvonjavama
bistrim i teškim
kao da ti zvezde padaju na šlem,
u šumi velikih ruža
posedi s majstorima
neka ti nežnim dletom promene lik.

Onda u planine!
Do divovskih čaša punih leda
i studenih čardaka magle.
Tad se obazri
i pogledaj dole te trke ludih šuma
i zveri bešnje od vetra,
na pustošnom vidiku naroda nema
ni vitkih zdanja,
još niko tu nije stigao,
još ništa tu nije stvoreno,
ni sabor glasova, ni reke!

Sve što si video na Balkanu
behu samo privid-lađe
na mrkoj pučini prapočetka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:13

VIDOVNICA
(1979)

Ko stane na ovo tle
nogom
neka zna
došao je da sanja
umesto buđenja
svako se sam
u dalekozoru produžava
i tamo gde u staklu sija
pustinja vedra
i čila
neko je njega
uzeo u san
dvojica sad
preko snova se znaju
a ne mogu da razmene
vidike
i sve ih zajedno
neko nervozno biće
drži u glavi
gura iz stana u stan
i šalje nove slike
što na ruševine
mirišu

retko kad
severna zora
iznad stanice sviće
i osvetli grad
gde se spratovi ludi
iznad naboja nerazumljivih
dižu
zaplela su se

nespojiva stanja
jedna se sudbina
o sopstvenu visinu
krši
a bezakonje snova
ostaje na snazi
život je san
kroz njega se
Veliko Neznanje
vrši








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:14

* *

Vatre
kao mantre
padaju s visina
iz oblaka se cede
sevnu niz velika leđa
onda se hlade
u senci kamena
stena ih gleda
ispod teških veđa
ljudi se natiču na granje
balvanima bodu
prinose na dar
žestokom bogu
svuda ga traže
žmure
u pećinu stavljaju glave
ili ga s visoravni mole
bakljama mašu
klešu dugovratu luč
i zavijaju smolu
u krug
smole se među sobom mirišu
zapale
i vole
idu planinom vatre
kao stada
ne znaju gde im je tor
osim između dva kamena
kad treći kamen pristane
da im bude krov
vatre se uzdaju u nova plemena
koja ne gore
i u ptice crne
garave
što se noću oblače
u crvene odore
ulaze u repove rujne
šumu prelete
sve zasija u mraku
radi šale
zvezde se dogovore
da malim plamenom gore
ognjenopoklonik je prinuđen da se klanja
odozdo
do gore
ognji ga hrane
a lomače grozničave
ništa ne umeju
osim da pepeo tvore
moraće vatre
drugoga posla da se late
a ne da plamte
one tinjaju
one jenjaju
ognjišta tiho istinu kazuju








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:14

* * *

Posle predsoblja i amblema
ulazimo u glavnu dvoranu
dovde je mogla nečija ruka
da nas vodi
presto od gline
tavanice nema
između četiri zida
jedna ptica luta
onda na izgled neumesno
na stolicu seda
i čini pokrete
svojim kljunom
ćutanje se više probiti ne da
ptica okreće listove knjige
potom na liri
tvori zvuke
oči joj rastu dok u nas gleda
i vidi sliku koja zuri
kao što i lira
više svoj zvuk
neće da preda
tako i knjiga
do vrha puna znaka
ne odgovara više i ne pita

listovi se okreću
Slovo samo sebe čita.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:14

GLAS IZ POLUMRAKA

Stvaraju se novi zakoni
zakonodavstvo polumraka
koje ide od usta do usta
da kukavicu od izdaje zadrži,
od junaštva da spase junaka.
 
Laka je nauka ovog savetodavstva,
na primer:
ne ostaj dugo na jednom mestu,
kreći se, premeštaj, seli se, izmakni
ili će misliti da zauzimaš strašan stav
i doći će da te pokupe vukodlaci.
 
Zatim: ne treba mnogo jesti,
nemojte se truditi oko hrane,
inače senka će vam postati još crnja
i povećaće ukupnu količinu tame.
 
I ne sme se verovati vesti
da stiže odnekud više svetla,
naivni koji na tu vest pohrle,
pređu s jedne strane kanalizacije na drugu
i podignu radosno ruke; oni oslepe,
u lažnom svitanju postanu drvoredi.
 
Osnovni zakon senki:
drži se zida i tiho idi,
nikome ime ne pomeni
i čuvaj se zgrada koje noću rade.
Senka nek senku ne povredi.
 
Ko baš hoće da govori
neka se povuče dublje u mrak
i tamo sve izusti,
samo se takav govor spase iz veka
i postane znak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:15

POČETAK PESME

Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.

U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.

Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.

Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.

I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:15

***

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.
Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.
Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.


***

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.
Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.
Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:15

MADRIGALI ZA NJU

1.

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.
Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.
Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.

2.

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.

3.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.

4.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probuđene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:16

SAN O SNU

San je došao do mene
kao da je doveden:
traži da prenoći
na pravom mestu
u pogrešno vreme.
Nesklad je u tome
što ga ne dočekuje
ono JA
koje ga sanja
nego neko drugi
nemušt
izlazi na vrata
i grli ga nežno
iz inata.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:16


BITKA ZA PAMĆENJE

Kada se pojavila pre četrdeset i pet godina, "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića izazvala je znatnu pažnju, upitanost i rasprave, kao i žestoka ideološka osporavanja. Međutim, ovaj izbor ostao je aktuelan i poprimio status klasičnog dela.

Ako pomislimo, naknadno pametni, da i ne mora biti neobično što je tek 1964. godine obelodanjena knjiga u kojoj se — kao što je ukazao Dragan M. Jeremić povodom "Antologije srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića — "prvi put nalazi srpska poetska reč u rasponu od osam vekova", onda pred činjenicom da nakon bezmalo pola veka Pavlovićev izbor ostaje jedini u takvom obuhvatu — moramo makar zastati. Zašto je Pavlovićeva saborna knjiga osamstoletnog srpskog pesničkog toka — naknadno dopunjena i usmenim tvorevinama od kojih neke potiču "od pre pamtiveka" — ostala inokosna među delima antologijske vrste u nas?

OD SVETOG DO NEČASTIVOG Raznovrstan je spisak metodoloških nedoumica, čak nikako do kraja uskladivih, koje Pavlović spominje u predgovoru i napomenama uz prvo izdanje "Antologije", od pitanja odabira pisane baštine srednjovekovne Srbije (ni izdaleka proučene), onda jezičkog lika u kojem je bilo svrsishodno doneti staru i prevukovsku poeziju, do mnogih drugih koje prirodno prate rad na korpusu vremenski toliko razastrtom, iziskujući sporadična odstupanja od postavljenih načela. Ređanje "antologičarskih teškoća" završiće Pavlović iznenadno prostim zaključkom: "Ipak te okolnosti nismo mogli uzeti kao razlog da antologija naše poezije ne počne tamo gde i naša literatura ima svoj početak." Četvrt veka kasnije, obnavljajući slična otvorena pitanja, Pavlović opet pragmatično zaključuje: "Literarni patriotizam ne dopušta potpuno uprošćavanje misli o književnosti. Ostajanje pri problemima je plodotvornije nego prebrza rešenja koja znače osiromašenje književnog fonda." Drugim rečima, lakše je, u svakom času, odustati pred preprekama (naročito ako imamo suviše zatečenih i rečitih opravdanja) nego ih delatno nadići i opovrgnuti. Miodrag Pavlović je učinio ovo drugo, jer je takvo opredeljenje proisteklo iz glavnog smera njegovog pesničkog delanja i jer je, budući znalac i primerno obavešten, prepoznao globalna epohalna kretanja "nostalgije za sintezom", što se ukazivalo i kao preka potreba srpske poezije i ukupne kulture. A takve težnje bile su sasvim drugog smera od Skerlićevih, na primer, koji u početnom poglavlju čuvene "Istorije nove srpske književnosti" (1914) potpuno odriče svaki kontinuitet između stare i nove književnosti, čak i onamo gde bi se, bez mnogo naprezanja, mogao ustanoviti. Odatle nekako i potiče skepsa, kao i neskriveno ironični ton jednog od prvih prikazivača Pavlovićeve "Antologije", koji dovodi u pitanje temeljni smisao ovoga priređivačkog dela, kritičara ubeđenog da antologičar svim sredstvima nastoji da održi "nepostojeći kontinuitet": "da u mnogoglasju originalnih pesničkih ličnosti pronađe zajednički imenitelj kolektivne pesničke svesti, da od kakofonije pravi eufoniju, da povuče neisprekidanu liniju konceptualne poezije od svetog Save Nemanjića do nečastivog Jovana Hristića".

U srpskoj književnosti na polovini 20. veka sudaraju se, s jedne strane, nastojanje da se pretemelji na dubljim tradicijama od one ozvaničene i odveć okamenjene, kao i, s druge strane, nemala, čak borbena (po pravilu ideološki podržana) nespremnost da bude pojmljena kao povezana celina, sa ogromnim institucionalnim, ali bez onih dubinskih prekida. Osam godina pre Pavlovićeve, pojavljuje se i "Antologija srpske poezije" Zorana Mišića, programski sastavljena da prevrednuje jednovekovni odeljak naše pesničke produkcije. Mišićevo viđenje zaštitnog dejstva tradicije prema savremenosti sugestivno je izlagano u napisima s početka pedesetih, dok u predgovoru, pored razlučenja sedam naših loših uvreženih pesničkih navika, na jednom mestu, gotovo afektivno, pokazuje i izvesno predavanje pred posledicama udesa naših prekida i nedovršenosti: "Nijedan poduhvat da se okonča, uobliči, da dođe do savršenstva. Žureći napred, ostali smo bez tradicija. Treba li za tim žaliti? Možda je i dobro što je tako. Po tu krvavu cenu odricanja od onog što su prethodnici stvorili pošli smo najzad ukorak s vremenom."

U ovome poslednjem nalazimo i slovo određene razlike između dvojice zatočnika obnove moderne srpske poezije s početka pedesetih, kritičara i pesnika, obojice autora antologija "s tezom". "Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića biće takođe postavljena kao implicitna, ali na momente i otvorena polemika, sržna provokacija odapeta prema oficijelnom poretku pesničkih vrednosti. Preokret, prvenstvenu novost u svojoj antologijskoj postavci Pavlović predstavlja kao krajnje običnu činjenicu, sa izazovnom mirnoćom onoga koji posreduje proverene i neoborive uvide: "Antologičar ne oseća potrebu da objašnjava zašto svoju antologiju srpskog pesništva počinje trinaestim vekom, odnosno, poezijom stare književnosti. Radije bi i sam čuo neko objašnjenje zašto se, sem retkih izuzetaka, smatralo da naša lirska poezija počinje da postoji od Njegoša i Branka Radičevića. Lepa bi to bila književna i pesnička tradicija koja bi trajala tek jedno stoleće!" U ulozi diskretnog, "gospodski" provokativnog čina jeste i lična posveta Vasku Popi na početku "Antologije", kao i nesrazmerno obimna njegova zastupljenost u odnosu na, bukvalno, sve druge, i stare i nove pesnike.

PONOVNI PRONALAZAK NADE Pesnik koji svoj prvenac, antiliričnu i subverzivnu zbirku "87 pesama" ipak zatvara deklarativnim refrenom "Treba ponovo pronaći nadu", pa nastavlja lozinkama neskrivenim u naslovima narednih zbirki ("Stub sećanja", "Mleko iskoni") u sklopu svoga pesničkog priziva — pa još u nasleđenim uskraćenostima srpske kulture — morao je naglasiti kreativno pitanje odmeravanja prethodnice i odmeravanja sa njome, vezujući ga za dati pesnički čas svoga i opštega raskršća.

Jedno od pesnički izrazitih, među mnogim diskurzivnijim određenjima prethodnog opsežnog pojma, pronalazimo u sledećoj rečenici potkraj predgovora "Antologiji": "Tradicija je preporod sećanja u povorci naroda koji odlazi kroz vreme". Ključna je ovde reč "sećanje", reč asocijativno najbliža reči "tradicija", čija semantička nijansa združuje lični i kolektivni aspekt. U Pavlovićevom potonjem zapisu "Čin sećanja", pesnik kao da razrađuje prethodnu davnu misao, kojoj osnovano možemo pridati centralno značenje u opisu njegovog razuđenog opusa: "Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledanja svog života… Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju." Ako u prethodnoj rečenici raspoznajemo ključne reči pesničkog "vjeruju", onda u narednom pasažu kao da se ispoveda ona neupitna namera skrivena u osnovi Pavlovićevog pionirskog i unikatnog projekta — integrisanja najboljih tekstova osmovekovnog srpskog pesništva među korice jedne knjige: "Ako kolektivno sećanje i nije bilo dato, treba ga izmisliti. U tome je i mogućnost da zajednička svojina uspomene bude pročišćena, uzvišena, i da se izbegnu stranputice koje kroz sećanje vode u nihilističku idiosinkraziju, u filosofiju sveopšteg prezira." Može isprva da začudi Pavlovićeva imperativnost koja se graniči sa neoprezom, kao na onom ranijem mestu gde zagovara "literarni patriotizam" zarad namicanja bogatijeg fonda književne baštine. Ali to je zapravo okosnica programa one neodložne književne akcije koju je podneo pesnički naraštaj u čijem se pročelju našao Miodrag Pavlović. "Antologija srpskog pesništva" kao celina — naročito sa njenim unapred predočenim, svesnim spoljnim neusaglašenostima i posebnostima koncepcijske naravi — primer je upravo jednog imperativnog nauma, opita kojim će se presabrati i uspostaviti jedinstveno "kolektivno sećanje" naše iskidane pesničke tradicije.

Kada se, izdaleka i načelno, sagledaju mnoge okolnosti bitne za nastanak ovog izbora, onda tek možemo razabrati ne samo kako je to bila zametna i smela zamisao, nego i od kakvog je spolja nesaglasnog materijala antologičar sklapao osmovekovnu celinu kojoj je težio, oblikujući onaj — po rečima svoga kritičara i ne samo njegovoj — "nepostojeći kontinuitet".

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića se, povrh svega toga, pokazuje kao skoro neuporediva, pa možda i neponovljiva autorska konstrukcija. Ipak, izvesno je da su, posredstvom Pavlovićeve "Antologije", mnogi dotad skoro neuočeni ili skroz odbačeni tekstovi i autori našeg nasleđa uvedeni u živi književni opticaj, uključujući i žitijske odlomke, od kojih su neki, za potrebe antologije oblikovani kao pesme u slobodnom stihu, prenošeni, neizmenjeni, u druga izdanja i izbore. Ali misija i smisao ove knjige, potvrda celovite tradicijske samosvesti srpske poezije, ne prestaju da se ispunjavaju. Neke osnovane filološke primedbe ne mogu se izbeći kada razmatramo Pavlovićev antologičarski pristup, mada odista ne mogu prevagnuti u odnosu na saznajne i estetske dobitke nastale kad ih je pesnik prenebregao.

DUGOVEKO ISTORIJSKO PUSTOŠENJE Pavlovićeva antologija predstavlja zahvat modernog pesnika svesnog nasušne potrebe za punoćom prožimanja sa ukupnošću svoje tradicije, potrebe i poetičke i egzistencijalne, ali je, u jednakoj meri, i zahvat jednog posvećenog srpskog pesnika za premošćenjem praznina u samosvesti svoje kulture. "Samoopis kulture", kao što piše Lotman, "čini granicu činjenicom njene samosvesti". Skerlić je, pola veka pre Pavlovića, povukao granicu između književnosti koja jeste i one koja nije. Pola veka docnije pomenuta granica nezadrživo se ruši, posvedočenom svešću o imanentnim tradicijskim sponama. Tako i Pavlović u predgovoru "Antologiji" ističe praktične koristi njegovih pesničkih savremenika od tih obnovljenih veza sa počecima. Tu korist prozire pesnik koji tek treba da ispiše "Veliku skitiju" i "Novu skitiju", "Svetogorske dane i noći" ili "Knjigu staroslovnu", a odjekivaće slovo i duh starih pesnika rekreiran i u stihovima drugih Pavlovićevih savremenika. "Savremeni pesnici nas uče da novim očima čitamo ne samo klasike naše poezije nego i naše manje pesnike. Tek tada, kad u tim zaboravljenim pesmama budemo tražili nešto što niko pre nas nije tražio, moći ćemo i da nađemo vrednosti koje pre nas niko nije našao."

Poduhvat "Antologije srpskog pesništva" nije okončan objavljivanjem prvog izdanja, pratio je i dalje, donekle, razvoj pesničke savremenosti. Još je važnije što je pesnik Miodrag Pavlović i dalje ispitivao i, napokon, preinačio neke svoje prvobitne postavke, saglasno evoluciji i prinavljanju svojih teorijskih saznanja. Nakon četiri izdanja i dvadeset godina, Miodrag Pavlović je 1984. godine ponudio dopunjeno izdanje "Antologije srpskog pesništva", u kojem je data, sada već suštinski integralna slika ovoga predmeta. Ukinuta je i podnaslovna oznaka što upućuje na osmovekovni raspon, vremenski okviri postali su prevaziđeni pred bezvremenošću sada pridodatih proizvoda mita i obreda. Naime, odsudna koncepcijska promena u odnosu na prvobitni lik "Antologije" jeste uključenje usmenog pesništva, čijim se lirskim ogrankom (dugo skrajnutim za račun epike) takođe bavio, u esejima i u "Antologiji lirske narodne poezije" (1982).

Srpsko pesništvo se, u novom predgovoru, dosledno naziva "srpskom pesmom". "Srpska pesma traje od pre pamtiveka" – stoji na samom početku. Ovako imenovana, "srpska pesma" postaje posredno priznata kao nekakav zamislivi jezički i smisleni entitet što traje i pretrajava. Miodrag Pavlović, u sažimanju ogromnog raspona na bitno, izdvaja momente čiji je značaj širi od "parohijalnog", kako se izrazio u predgovoru prvog izdanja. Sve ključne tačke našeg pesničkog puta Pavlović ukratko komentariše, ukazujući na izvesne posebnosti i raritetne odlike "srpske pesme". Povest o Savi i Simeonu, napominje Pavlović, "nije svakidašnja priča ni u srednjovekovnim prilikama". "Sa kosovskim pesništvom i simbolima", veli dalje, "naša pesnička tradicija dolazi do samog korena svoje osobenosti. Na toj tački ona je i samosvesna, i usamljena". Tragični pad visoke državne i književne epohe srednjeg veka svešće Pavlović u dve efektne i plastične rečenice. Slično je i s opisom rascvata srpske pesme u doba despotovine: "Samo pod Despotom Stefanom Lazarevićem, Lazarevim sinom, nastaje privremeno proleće okruženo tvrđavskim zidovima, i pesnička reč je opet bodra. […] Opevanje ljubavi je bila jedina pobeda koju je naš narod u tim vremenima zabeležio." Iz navedenih deonica, možemo primetiti dosledno građenje, ne istorijskog pregleda sa svojim pogodbama i limitima, nego jedne "epopeje" čiji je nosilac "srpska pesma" u svome pokretu kroz vekove, u mukotrpnom procesu tradicijskog samoodržanja: "Delo Patrijarha Pajsija o životu Cara Uroša predstavlja još jedan pozni juriš i bitku za pamćenje. Čini se: ako zapamtimo to što smo bili, ostaćemo što jesmo. Hitro se svi Nemanjići pozivaju za svedoke." Bitka za pamćenje nastavljena je, neodustajno, i u Pavlovićevom naporu da iznova ustanovi, oporavi celovitost naše pesničke i kulturne samosvesti. I to je srž Pavlovićevog pesničkog programa koji potvrdu i potporu pribavlja u ovome antologijskom projektu.

"Antologija srpskog pesništva" Miodraga Pavlovića nije samo ambiciozno i znalački sastavljeno delo svoje vrste. Ona je i nešto više od toga, najpre prema meri konstruktivnog, redaktorskog udela njenog autora, po čemu bi mogla poneti oznaku "Pavlovićeva knjiga srpskog pesništva". Prema svome osnovnom, dalekosežnom projektnom zadatku, ona je imala da pokaže jednu dotad nepotpuno osvešćenu tradiciju na okupu. Takvom je zadatku prethodilo saglasje unutarnjeg naloga ovoga pesnika kulture, koji kulturu shvata kao pribežište egzistencijalno opsednutog pojedinca i njegove zajednice, kao i spoljnog naloga nacionalne kulture, raskidane i pometene dugovekim nizom istorijskih pustošenja, čija odložena dejstva kobno osećamo i dan-danas.

Piše: Dragan Hamović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:17

Odabrana mesta iz knjiga Miodraga Pavlovića,
objavljenih poslednjih nekoliko godina. 2



NASTANAK I NESTANAK PESME Autopoetički zapisi 4 odlomka

Srećni su oni ljudi koji nalaze da nam istinu o našem duševnom životu nudi psihologija, odnosno njena primenjena, lečilišna varijanta: psihijatrija. Srećni su oni ljudi koji veruju da o društveiom biću čovekovom najviše i najbolje govori istorijska nauka ili u primenjenom obliku: nauka o društvu i njena delatna komponenta: politika. Blaženi su oni koji istine o duhovnom biću čovekovom vide kodifikovane u dogmama postojećih religioznih predanja i verskih organizacija. U mom duševnom i umnom razvoju, od ranog detinjstva nadalje, izostale su moguće fik-sacije za određene sisteme objašnjavanja, duševnog otkrivanja, ili spasonosnih političkih programa. Ali rano su se javili doživljaji kojima je bila potrebna artikulacija u jeziku, u obredu, u grupnim društvenim delovanjima. Ti rani ili nešto pozniji doživljaji imali su težinu sudbinske nerešivosti, bili su tajna koja nas pritiska, a da ne ometa umni i duševni razvoj. Naprotiv, rekao bih, što su duže te tri tajne bile nerešive, to je osnovna životna briga mogla biti delotvornija.

Rano sam ugledao tajnu nebeske visine; znao sam da je ona manje ili više nerešiva. Čuvao sam to rano u detinjstvu ugledano nebo — čuvao sam u rezervi. Dovodio sam ga povremeno u vezu sa vizijama što su mogle da posluže kao objašnjenje dalekih realnosti ili kao slutnja suštine koju su vizije mogle u sebi poneti. Otkriće društvene uslovljenosti našeg bića javilo se takođe rano, preko mreže ljudskih zavisnosti u porodičnom životu, zatim u postojanju školskih okvira ljudske međuzavisnosti. Tu je svakako spadalo i iskušavanje života u gradskoj četvrti, sagledanje zagonetnih panorama pojedinih ulica. Najzad i neobični impulsi javljali su se iz naše unutrašnjosti i navodili su svakoga da ispravi svoj pogled ka duševnim pokretima kojima se najčešće nije moglo vladati. Često je ljudska brutalnost bila najopipljiviji dokaz da nosimo u sebi tajanstvo duše. Ali gledajući unutra, ka sebi, u sebe same, uglavnom nismo mogli videti drugo do li slike koje nismo prizivali, reči pozajmljene odnekud spolja, i najzad posvemašnju prazninu kao dokaz da sami sebi najlakše izmičemo, umesto da sebi budemo najpouzdaniji svedoci i najčvršći jemci.

Od malih nogu čini mi se da sam bio svestan da li nebo lebdi ili hodi nada mnom. Opasnost da naiđem na neki ponor, da se nadnesem nad provaliju, ukazivala mi se kasnije, povremeno. Morska dubina je bila najdvosmislenija od svih ponora: zatvorena svojom nesagledivošću, otvorena mogućnošću da u nju potonemo do potpunog nepovrata, bez ikakvog obećanja o iskupljenju, morska dubina je bila prava suprotnost nebu, gotovo moćnija od njega i kao svaka prava sablazan, isto toliko lepa kao i nebo samo. Ali ja lepotu morske dubine, pa ni pučine same, nisam voleo. Izlagao sam se njenom pogledu, ali nisam žudeo da se otisnem preko morske površine u Odisejeva preduzeća. Ako sam iskren prema sebi, onda treba da kažem da sam voleo ravnice, bregove i planine. Tu se mogao naslutiti beskraj i bez primamljivih čari plovidbe po moru. Planina je bila obećanje velikih i dalekih vidika i zalog čistih vazdušnih sfera što su vodile ka mitskom, ili optičkom eteru. U eteričnosti su se sažimala zračenja različitih elemenata, u njoj začinjala se mogućnost jednog drugog opredeljenja.

Ako nisam u sebi otkrivao pravu želju da prihvatim jezik zakonodavca ili političara, ako u zbirci mojih religijskih knjiga nema Dogmatike, ako nisam smatrao da se psihička kompleksnost može stornirati doktrinama dubinske psihologije, poverovao sam da me najbliže jezgru istine dovodi ona vrsta delatnosti koja u sebi spaja najveću moguću količinu heterogenih partikula, ono što je u najvećoj ljudskoj meri sposobno da skupi u sebe i iskaže svojim oblikom kompleksnost relacija koje je ljudski um-duh sposoban da shvati, sazna. To su tvorevine u kojima se ukrštaju istovrsmeno različite verzije smisla, — možda uvek uosnovi istog. Umetnički oblik me je oslobađao metodske zavisnosti kojom nas okružuju mogućnosti čistog uma. Umetnik i njegovo delo ns saznaju: oni su već saznali. Oni su saznali da je čovskova pozvanost ne u saznavanju predmeta, nego u načinu kako da se slementi stvarnosti dovedu u međusobnu smislenu vezu, u sliku koja će najviše ličiti na poriv, pogon života u čijoj se matici čovek našao, da sagradi tvorevinu najveće moguće kompleksnosti: umetničko delo. Tako nastaje pesma. Tako i opstaje pesma.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:17

(...)

Iskustvo istorijskih zbivanja međutim prožimalo me je više no što sam hteo da podnesem i saznam. U pesničkom delanju, dakle u tekstovima koje sam pisao, nalazilo se više iskustva istorije, više ocena o istorijskim datostima, no što sam želeo. U svakoj mojoj pesničkoj knjizi koliko ima rvanja sa demonom pesničkog dostojanstva, i napora da se osvojeni stepeni duhovnog saznavanja zadrže, da se tek formulisane duhovne izreke utvrde u svojoj reljefnosti, nadolazila je i plima stihova koji su govorili o sudbonosnim potezima istorije, o preokretima i naletima istorijske stvarnosti latentnim za ono što je moglo iz riznice duhovnostn da bude iskupljeno, stavljeno u obrednu stvarnost i u skromnu duhovnu praksu današnjeg čoveka. str. 68—69








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:17

(...)

Za mene je pravo čudo koliko je malo bilo govora o pogledima na istoriju koje je lako uočiti u mojoj poeziji, gotovo u svim periodima. I sklonost ka satiri i političkim invektivama, pominjana je ovlaš, kao da je reč o nečemu od drugorazredne važnosti, kad se tumačila moja poezija. Da li je to bila ustaljena navika u našoj književnoj javnoj delatnosti, da se o pogledima autora na savremeni trenutak ili na političke projekcije koje bi se mogle puštati u manje ili više blisku društvenu prošlost, što manje govori? Možda je pesnik trebalo da bude pošteđen od eventualne javne denuncijacije, koja bi bila posledica iznošenja na videlo njegovih svesnih ili nehotičnih ocena političkih zbivanja? Ili se iogledi na istoriju jednog pesnika smatraju unapred nevažećim? Ili se oni koji su pisali o mojoj poeziji nisu hteli sami izložiti riziku definisanja svojih političkih stavova? Osim kritičara" Pavla Zorića, čije javno prisustvo je bilo tako dragoceno, gotovo da se niko nije bavio mojim iogledima na istoriju, bivšu i buduću.

Tako sam danas doveden u situaciju da samog sebe denunciram. Knjiga koja je bila za svaku preporuku čuvarima javnih zakona o ustezanju, zvala se Novo ime kletve (1996). O njoj je jedini pisao Vladeta Jerotić, sa njemu svojstvenom bezazlenom tačnošću. Pa ipak, da li treba da se žalim? Rečenice koje bih rado navodio iz pesama u prozi čitavog ciklusa "Novo ime kletve", ili iz "Istočnih vrata", Jerotić je i sam citirao. Valjda se treba požaliti na one koji nisu hteli da ih zapaze, ili nisu hteli da ih uzmu ozbiljno. Verujem ipak da je knjiga Novo ime kletve bila jedna od jačih pesničkih akcija suprotstavljanja, u deceniji koja je itekako potrebovala suprotstavljanje.

Toj knjizi je neposredno prethodila knjiga pesama u prozi Bitni ljudi (1995). U formi antropoloških „idila", da tako kažem, suočio sam se sa antropopološkim konstantama koje su stalno u igri, pre svega u konstituisanju negativiteta ljudske istorijs, najviše one koja nam je pred očima, dakle današnje.

U pesmama u prozi knjige Novo ime kletve govorim glasom hroničara, dakle svedoka istorijskih događaja koji se bliže svom raspletu, prevrednovanju u krizi, ili čak u potiranju svega istorijski postojećeg. Glas hroničara progovorio je u meni više puta i s lakoćom, i apokaliptična svest koja je povremeno preovladavala u mojim pesničkim iskazima može se uzeti i kao kazivanje hroničara koji opisuju poslednje trenutke istorijskog vremena, kad on piše svoje „poslednje skazanje" (Puškin, Boris Godunov). Nastanak letopisa tematizovan je i u trećem delu moje poslednje objavljens knjige pesama S Hristom netremice (2001).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:18

Do jedne tačke umetnička, verska i sekularna istorija stupaju zajedno kroz vreme, sakralizujući prostor po kojem ostavljaju svoje tragove. No težnja ka jednoj obuhvatnoj sintezi činila je da sam napustio taj prostor sveevropske istorije. Hteo sam da odjeke drevnih, istočnih religija pridružim onome što je kao impozantno zaveštanje do danas sačuvala evropska, pre svega hrišćanska, tradicija.

Osamdesetih godina činilo mi se da osećam u sebi jezički i umni zamah dovoljan da ostvarim neku vrstu "religiofonije" (kako bi rekao naš veliki kompozitor prošlog veka Josip Slavenski). Takav zadatak koji sam sebi nametnuo, neminovno je osložio pitanje prostora u kojem bi se jedna svepesma mogla locirati. Nekom gotovo kapricioznom odlukom izabrao sam planinu Rtanj u Istočnoj Srbiji za središte gde se sustiču religiozne tradicije balkanskog paganstva, azijskog muhamedanstva, indijskih vedskih himni, i svega onoga što evropski religiofonski prostor uvek sadrži. Gotovo mi je ženantno nabrajati mnoštvo mitskih bića koja su se susretala na jednoj, uslovno nazvanoj — Gozbi vekova na Rtnju. Činilo mi se da je planina Rtanj piramida čija magnetna sila deluje zrakasto do Samarkanda u Srednjoj Aziji, do visinskih prostora gde još odjekuju naše pastirske pesme, i do uzvišenih, danas jedva čujnih, slogova upanišadskih mitskih zaklinjanja.

Ponekad se jedan pesnički zadatak ponudi kao neminovan i onda kada je teret njegovog izvršenja, — prevelik. Ipak, jezički zamah koji sam osećao pišući spev Divno čudo (1982) ostao mi je u sećanju kao nešto jedinstveno. Jedinstvena je za mene bila i lakoća sa kojom sam menjao prostorne nivoe, — od realnih do natčulnih, od strastveno osećajnih do sveštenički strogih. Elegija i ditiramb koračali su preda mnom naporedo po balkanskim poljima u okolini velikog planinskog središta — Rtnja. Činilo mi se da se u eteru balkanskih nebesa ostvaruje gradnja Vavilonske kule sazdane od mitskog nasleđa različitih vremenskih preseka i od jezika koji su se dotada međusobno jedva poznavali. Tako se i mirno pevanje "Slovenskog pevača" iz Velike Skitije pretočilo u jezičko-mitsku ekstazu. Mogao je to biti i završni horski klik i poklič jednog višedecenijskog hoda po pesničkim mukama i iskušenjima. (str. 70—72)

"Pesnik nije najbolji svedok svoje stvaralačke prošlosti". (str. 72)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:18

...)

Duhovnim iskustvima pesnik kruniše svoju poeziju. Ali sledeći njih pesnik ostavlja iza sebe epsku magistralu kao i lirsku idilu. Duhovno iskustvo se ne prepričava, ono se zastupa i ponovo doživljava. Duhovnost ostaje u onom mediju u kojem se javila,otkrovenje duhovnosti pripada sebi i pošto je njegova pojava zagrmela i pošto je dijalog sa svetošću ostao s one strane barijere do koje mogu da dopru reči. Epska istorijska priča (Velika Skitija) kao i auto-biografska sekvenca (Pesme o detinjstvu i ratovima, 1992) dobro se osećaju u narativnom pesničkom ruhu.

Prava duhovnost u poeziji je retkost; njoj kao da je dovoljan zapis verskog vizionara, ili skrušenog molitvenika. Pejzaž se pred trenucima duhovnog uzvišavanja povlači u materinska nedra prirode i čeka da se ostvari njegovo pravo na panteističku himnu koja ima širok obuhvat, ali ne dopire daleko. Onome ko je zadivljen prirodnim lepo, tama nije potrebna slutnja beskrajnosti, niti neizmernost vremenskih dimenzija. Prilaženje svetogorskim svetilištima (Hododarje, Svešogorski dani i noći, 1987) niti svedoči o očaranosti vidljivim lepotama hramova i vizurama u kojima se spajaju plavet mora i zamagljena lepota planinskog vrha, niti se gubi u obrednim pokretima i slovima. Ono ostaje u sakralnom prostoru omeđenom predanjima, dejstvom nečeg nedokučivog što tek počinje da vrvi, da odjekuje i da se pretvara u preobraženu, dotada nepoznatu, materiju.

Duhovnost je slobodan izbor pesnika, i jedna duboka unutrašnja neminovnost. Pre no što duhovnost postane sklapanje jednog sistema vrednosti, ona deluje pesniku kao plemenita radoznalost. Hodočastiti se može na više nivoa i mislim da sam više tih nivoa iskušavao: obilaženjem hramova (Svetogorski dani i noći, Hododarje), čitanjem i parafraziranjem svetih knjiga (Svetli i tamni praznici), usamljeničkim meditacijama na granici filosofije (Vidovnica, To Slovo, Knjiga staroslovna, S Hristom netremice).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:19

* * *

I filosofija tumači jedan svet koji se ne može sasvim razumeti, i služi se jezikom koji za takva tumačenja nije dovoljan. Ali to nisam znao prilikom prvih čitanja Kantove Kritike čistog uma, Hegelove Logike, Šelinga ili Vitgeštajna. Smatrao sam da kritika čistog uma zaista izvršava kritikovanje, dakle osporavanje "čistog uma" i u tom ključu sam je čitao. Verovao sam da slavna Ničeova knjiga predstavlja kompedijum verskog učenja persijskog mistagoga Zaratustre i mislio sam da je veliki mislilac kasnog srednjeg veka Nikolaus de Kues napisao svoju čuvenu knjigu O učenom neznanju pre no što bi napisao sledeću knjigu O učenom znanju. (str. 74—75)

(Miodrag Pavlović knj. Život u jaruzi — ktitorov san, Smederevo, Arka, 2007)

Miodrag Pavlović, PITAO SAM SVETLOST








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:19

MIODRAG PAVLOVIĆ I ITALIJA


Književno delo u celini Miodraga Pavlovića nije dovoljno poznato italijanskoj književnoj javnosti, budući da se do danas prevodila na italijanski jezik samo njegova poezija i to najpre, u časopisu "La Batana" (koji je izlazio na Rijeci) od 1966. godine pa do 1987, uglavnom u prevodu Erosa Sekvija. U samoj Italiji širi izbor pesama Pavlovićev pojavio se tek 1999. godine, a potom i 2004, u prevodu Stevke Šmitran. Sem biobliografskih beležaka i komentara uz prevode, nedostaje detaljnija studija o Pavlovićevom književnom delu koju ovaj srpski pisac zasigurno zaslužuje.

Uprkos činjenici da je veoma poznat književnim krugovima i čitalačkoj publici u mnogim zemljama i da su njegova dela prevedena na različite jezike celoga sveta, Miodrag Pavlović, pesnik, esejist, dramski pisac, književni kritičar, kandidat čak dva puta za Nobelovu nagradu, još uvek je malo prevođen i malo poznat u Italiji. Sa izuzetkom, naravno, uskog kruga slavista i zaljubljenika u poeziju.

Miodrag Pavlović je, međutim, veoma rano usmerio svoju pažnju ka italijanskoj književnosti svih vremena, počev od Danteove Božanstvene komedije. I toj istoj Italiji posvetio je nekolika svoja dela kao, na primer, Uz Ticijanovo preobraženje u crkvi San Salvator, Venecija, Parma, Sv. Đorđe, posvećeno triptihu katedrale u Ferari, Ljubavnici u crkvi, Ulazak u Kremonu I, Ulazak u Kremonu II, U crkvi Sv. Marka, Venecija, dela koja slave lepotu italijanske umetnosti, slika i skulptura, kupola i stvaraju osećaj večnog zahvaljujući istovremenom prisustvu prošlosti i sadašnjosti. U suštini Pavlović poručuje: "Razumem, sve se zasniva na knjizi o smaku: uspenje i pad."

Poezija Miodraga Pavlovća, koja se pojavila na srpskoj književnoj sceni posle drugog svetskog rata označivši radikalnu promenu ukusa u tome trenutku, budući da se odvojila i od avangardne poezije i od nadrealističke, pomenuta je prvi put u delu Santea Gračotija, dugogodišnjeg profesora slovenske filologije na rimskom univerzitetu "La Sapienza", istoričara književnosti južnih Slovena, posvećenom istoriji književnosti naroda Jugoslavije, u okviru skupne istorije književnosti naroda jugoistočne Evrope, u Milanu 1979. godine. Iako drži da je još uvek prerano izricati konačne ocene o srpskoj posleratnoj književnosti, Gračoti smatra da se poezija u tom vremenu u Srbiji usmerava ka intimističkim temama i nabraja, među najvažnijim predstavnicima ovoga žanra Miodraga Pavlovića, zajedno sa Brankom V. Radičevićem, Slobodanom Markovićem, Stevanom Raičkovićem, Juretom Kaštelanom i Vesnom Parun.

U svome članku Srpski pisci na Jugu Italije, objavljenom u "Danici" za 2002. godinu, Svetlana Stipčević ukazuje da se u bareškom književnom časopisu "La Vallisa" (br. 4, za 1983. godinu), pojavio tekst Nika Morija pod naslovom Jugoslovenska poezija, u kome se govori o nadrealističkoj poeziji koja se razvila tridesetih godina XX veka u Beogradu. Sa njome Niko Mori povezuje Vaska Popu, Miodraga Pavlovića i Oskara Daviča i to kao pesnike koji su se posvetili traganju za novim poetskim izrazom. To je ujedno i prvo bliže određivanje pesničkog kruga posleratne srpske književnosti kome je pripadao Miodrag Pavlović.

Prvo objavljivanje Pavlovićevih stihova na italijanskom jeziku, međutim, ne bi se moglo u potpunosti podvesti kao italijansko izdanje, budući da nije realizovano u Italiji već na Rijeci, u tadašnjoj federativnoj Jugoslaviji i to u časopisu "La Battana", književnoj reviji koju je izdavalo "Nacionalno udruženje Italijana iz Istre". U dvobroju 7—8 (Rijeka, maj 1966, str. 80—83) pojavile su se na italijanskom jeziku tri pesme Miodraga Pavlovića u prevodu Erosa Sekvija koji je u to vreme bio i saurednik ove revije. Pavlović će potom biti ponovo objavljen u 36—37 dvobroju revije (novembar-decembar 1975, str. 33—56) uz prateći tekst Radomana Kordića pod naslovom Nesvesne strukture, koji se bavi detaljnije Pavlovićevom poezijom. Isti autor, R. Kordić, još jednom će pisati u "La Battana" — i (br. 66, decembar 1982), u odeljku koji je u celini posvećen Pavloviću, o njegovom pesništvu u tekstu naslovljenom Cerebralnost Miodraga Pavlovića. Najzad, 1987 ("La Battana" 83, juni 1987, str. 15—24), biće objavljena i Pavlovićeva poeziji Svetogorski dani i noći u prevodu Erosa Sekvija.

Istini za volju, stihovi Miodraga Pavlovića pojaviće se prvi put u Italiji vrlo kasno, na stranicama književnog časopisa "Sveske-Fond Moravija" ("Quaderni-Fondo Moravia") tek 1999. godine, pod naslovom Izabrane pesme, u izboru i prevodu Stevke Šmitran, prevodioca i pesnikinje stalno nastanjene u Italiji, skrenuvši na sebe pažnju i interesovanje italijanskih čitalaca kako svojim neobičnim stilom i tematikom kojom se bave, tako i svojim lirizmom. Naredne godine, književna revija "Ukrštaji" ("Incroci") iz Barija objaviće, sa kratkom biografskom beleškom o autoru, nekolike pesme: Vihor, Šuma prokletstva, Balkanski putopis, Silazak u limb, Korintski monolog, Čim se poklopac spusti, u prevodu Dragana Mraovića. Ove pesme nude čitaocu pre svega jedan presek pavlovićevske apokaliptične vizije, iskazane u izlomljenim stihovima i skamenjenim slikama i sledstveno tome, a posebno u Korintskom monologu, predstavljaju jedan drukčiji aspekt koji karakteriše veliki deo Pavlovićevog pesnikovanja: svečani i proročanski ton biblijskih psalama i povratak na klasičan mit, srednjovekovnu tradiciju i srpsku narodnu epiku.

U prvim godinama koje su usledile nakon masovnih bombardovanja koja su izazvala tolika razaranja i pustoš po Srbiji, velika pažnja posvećena je obnovi zemlje. U ovoj klimi obnove rodio se i projekat "Novosadski anđeli" koji je nastojao da pomogne, kroz prihod ostvaren prodajom jedne knjige, finansiranju mostova u Novom Sadu uništenih u bombardovanju 1999, grada koji je slovio kao simbol tolerancije, etničkog, kulturnog i verskog pluralizma. Tako se dogodilo da 2002. godine Pavlovićevi esencijalni stihovi, snažnog evokativnog naboja dobiju prostor u knjižici Anđeli Novoga Sada izdavačke kuće "I Quaderni del Battello Ebbro" iz Bolonje koju je uredio Filipo Adara, a prevela Tamara Vlahović koja obuhvata, pored nekolikih eseja i intervjuja, pesme trideset šest pesnika, italijanskih, američkih i srpskih, koji su poklonili po jednu pesmu za obnovu mostova u Novom Sadu. I baš pod tim naslovom, Novosadski mostovi, stihovi koje je podario Miodrag Pavlović slave "ponositost i ulogu mosta".

Međutim, najpotpuniju publikaciju svojim brojem pesama, na italijanskom jeziku, predstavlja svakako zbirka pod naslovom Poslednji obed, prema istoimenoj Pavlovićevoj pesmi, objavljena u Firenci u 2004. godini. Na stotinu četrnaest stranica, sa naporednim originalnim tekstom, ponuđen je, iz preobimnog pesničkog korpusa srpskog pesnika, izbor koji je sačinila i prevela na italijanski Stevka Šmitran.

Ponuđeni stihovi u ovoj knjizi sugeriraju pesnikov najličniji pogled na srpski narod i njegov svet koji vuče korene iz dalekog srednjeg veka, slovenske i pravoslavne mitologije, iz legendi, srpskih narodnih pesama, koji evocira neke važne ličnosti srpske istorije i tradicije, poput kneza Lazara, knjeginje Milice prilikom poslednjeg zajedničkog obeda u večeri pred Kosovsku bitku, ili svetoga Savu ("Onda Sava stane pred mene"). Tako ponovo oživljava mesta bremenita značenjem kao što je Sveta Gora, Kosovo polje, sama Srbija u kojoj prošlost i sadašnjost žive naporedo.

Ovi stihovi, ne samo da italijanskog čitaoca vode ka otkrivanju i vrednovanju jedne kulture tako malo poznate u Italiji, već ga nagone da razmišlja na jednom širem i opštijem planu. Na planu uzvišenom, duhovnom, metafizičkom, pri čemu pesnik optužuje čovečanstvo sučeljeno sa protivnim silama istorije i neumitnošću sudbine, optužuje što je čovečanstvo izgubilo svoju duhovnost, što se udaljilo od sebe samog, od svoje prave suštine zanemarujući "što je patnja poslednji okvir ljudskoga lika". To je takođe sudbina odanih naroda: sa velikim krikom ulaze u večnost". A prema Pavloviću "večnost je jedno lepo mesto" kog se treba čvrsto držati u ovim mračnim vremenima.

Prevod verno odražava suštinski Pavlovićev stil i njegove svedene stihove, lapidarne, prožete jednim mističnim tonom, psalmičnim, obogaćenim slovenskom antitezom, tipičnom za srpske narodne epske pesme. Prisutna su i neka dopunska objašnjenja prevodioca s ciljem da dočaraju na italijanskom jeziku svaku značenjsku nijansu pesnikovih duboko evokativnih reči koje bi italijanskom čitaocu mogle promaći.

Pet Pavlovićevih pesama, Šuma prokletstva, Korintski monolog, Balkanski putopis, Silazak u Limb, Sloveni pred Parnasom u prevodu na italijanski Dragana Mraovića, sa kraćom biobibliografskom beleškom o piscu, našle su svoje mesto u antologiji Srpska poezija XX veka ( izdavač Levante, Bari, 2005) čiji su autori Svetlana Stipčević, i Danijele Đankane, direktor književne revije "La Vallisa", koja već dvadesetak godina objavljuje srpske pesnike na svojim stranicama. Svetlana Stipčević svoj izbor (na dvesta i pedest strana, dok je drugi znatni manji deo zauzeo izbor iz dečije poezije koji je sačinio D. Đankane) srpskih pesništva XX veka započela je Lazom Kostićem i njegovom kultnom pesmom Santa Maria della Salute a završila Vojislavom Karanovićem. Ova antologija popunila je veliku prazninu u upoznavanju srpske moderne poezije i postala je odmah dragoceni priručnik i obavezna lektira ne samo za studente srpske književnosti u Bariju, već i na drugim srbističkim katedrama širom Italije.

U antologiji, u odeljku koji je naslovila Obnova moderne srpske poezije polovinom XX stoleća, našli su se zajedno u najprobranijem društvu najvećih srpskih pesnika, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ivan. V. Lalić, Branko Miljković, Borislav Radović. Stipčevićeva je Pavlovićevu poeziju ocenila kao prekretničku u srpskoj književnosti posle Drugog svetskog rata jer označava napuštanje takozvanog socijalističkog realizma i okretanje modernom književnom izrazu. Ona u početku spaja modernizam sa klasičnim estetskim idealima, izražavajući i sublimirajući užas generacija posleratnim vremenom, mučenih apokaliptičkim vizijama, da bi se odmah potom posvetila u potpunosti proučavanju mitova, običaja, istraživanju prošlosti i tradicije srpske kulture, sa namerom da tu pronađe uzroke nemira i strahova svoga vremena.

Poezija Miodraga Pavlovića, zajedno sa njegovim esejima i ogledima o srpskoj književnosti i njegovom Antologijom srpskog pesništva u programima je srpskih katedara na različitim italijanskim univerzitetima, ali je na Univerzitetu u Bariju ona bila i tema dvema diplomskim tezama: pod naslovom Miodrag Pavlović i T. S. Eliot: afinitet ili različitost, Končeta Ferara odbranila je 1997. godine diplomski rad mentor (F. S. Perilo, tadašnji šef Katedre za srpski jezik i književnost Univerziteta za strane jezike i književnosti u Bariju). Rad je podeljen u četiri poglavlja: u prvom je predstavljen Miodrag Pavlovića u trenutku svoje pojave na srpskoj kulturnoj sceni u poznom posleratnom periodu i izvučena je linija njegove poetske misli; u drugom je data panorama njegovih objavljenih poetskih dela i analizirane su tematika i stil koji pesnik varira od dela do dela; treće poglavlje razmatra T. S. Eliota i pesnički ambijent u kojem se razvijala njegova pesnička aktivnost i njegova poezija. Najzad, u zaključnom poglavlju, ukazano je na neke dodirne tačke i moguće analogije u nekim poetskim ostvarenjima srpskog i engleskog pesnika, kao i na njihove različitosti. U tezi se mogu naći citati iz razgovora i prepiske koje je autorka vodila sa Pavlovićem za vreme svoga rada na tezi.

Drugi diplomski rad Čincije Altijeri (mentor Svetlana Stipčević, aktualni šef Katedre za srpski jezik i književnost u Bariju) odbranjen je 2003. pod naslovom Ogledalo dveju civilizacija: Miodrag Pavlović i Tomas Stern Eliot. Rad je podeljen u tri dela u kojima su najpre razmatrani modernizam, tradicija i avangarda u zapadnom svetu koji je predstavljen Eliotom, njegovim traganjem za čovekom i mitom i njegovo pesničko delo uopšte. Zatim su upoređeni modernizam, tradicija i avangarda najpre u srpskoj kulturi predstavljenoj preko Miodraga Pavlovića i njegove poezije, sa  osvrtom na pesnikove analize o čovekovom postojanju i odnosu prema mitu. Treće poglavlje se bavi poetskim i intelektualnim afinitetima dvaju autora i njihovog pesništva. Teza je obogaćena i intervjuom koji je Pavlović dao autorki ovoga rada.

Na internetu, mestu gde se susreću kulture celoga sveta, takođe vrvi od mnogobrojnih delova iz Pavlovićevog književnog opusa. Primer za svaku bi pohvalu jeste sajt Nacionalne koordinacije za Jugoslaviju na kome je objavljena priča Poslednji dan Sanje Milenković. Šta bi ispričala o ratu jedna srpska devojka i to na mestu pogovora knjizi Ratne laži Jurgena Elzasera, izdanje 2004, čiji su prevod na italijanski uradili članovi Nacionalne koordinacije za Jugoslaviju sa sedištima u Torinu i u Milanu. Reč je o značajnim stihovima kojima se traži pravo za svaki narod da se seća i da razmišlja o sopstvenoj prošlosti i svojim nesrećama zato "što su nas drugi zaboravili".

Teško bi bilo, ili bolje, ne bi bilo u redu, zanemariti u italijanskoj kulturnoj javnosti pesničko delo ovog izuzetnog autora koji je obeležio srpsko pesništvo u drugoj polovini XX veka, kao i prve godine novog milenijuma. Bilo bi korisno i neophodno za pesničku uzajamnost između Italije i Srbije da se pojave novi prevodi njegovih dela i to ne samo onih u stihovima već i proznih, kako bi Miodrag Pavlović postao šire poznat u zemlji kojoj je posvetio neke od svojih najboljih i najlepših pesama.

 
Ključne reči: poezija, prevodi, italijanski jezik, avangardna poezija, nadrealistička, intimistička, lirizam, klasični mit, srednjevekovna tradicija, srpska narodna epika, književne revije "La Battana", "La Vallisa", "Incroci".  

Rezime: Za Miodraga Pavlovića italijanska kulturna javnost saznala je najpre iz kratke beleške poznatog italijanskog slaviste i književnog istoričara, S. Gračotija u njegovom delu posvećenom književnoj istoriji jugoslovenskih naroda 1979. godine. Potom ga spominje Niko Mori u sličnom kontekstu na stranicama književne revije "La Vallisa" Prvi prevodi Pavlovićeve poezije na italijanski jezik pojaviće se 1966. godine na stranicama časopisa "La Battana" koji izdaje na Rjeci nacionalno udruženje Italijana iz Istre. U Italiji, pak, značajniji korpus Pavlovićevih pesama pojavljuje se tek 1999. godine ( potom i 2004) u izboru i prevodu Stevke Šmitran. U prevodu Dragana Mraovića, u književnoj reviji "Incroci" iz Barija pojavljuje se 2000. godine nekoliko pesama M. Pavlovića, a potom i 2005, i u antologiji srpskog pesništva XX veka koju na italijanskom jeziku priređuju S. Stipčević i D. Đankane. Bilo bi korisno i neophodno za pesničku uzajamnost između Srbije i Italije da se pojave novi prevodi , i to ne samo poezije već i proznih dela Miodraga Pavlovića.

Concetta Ferrara, prevodilac (Bari)
На Растку објављено: 2008-02-14








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:20

MIODRAG PAVLOVIĆ DOBITNIK NAGRADE "IZVIISKRA NJEGOŠEVA"  


DOSTOJANSTVO POEZIJE

Žiri za dodelu nagrade "Izviiskra Njegoševa" saopštio je juče u udruženju književnika Srbije ime njenog prvog laureata. Odlukom ovog tela u sastavu Milutin Mićović, dr Ranko Popović, dr Ivan Negrišorac, Dragan Hamović, dr Jovan Delić , čast da ponese priznanje koje nosi Njegoševo ime pripala je Miodragu Pavloviću, jednom od najznamenitijih savremenih srpskih poetskih stvaralaca. Kako stoji u obrazloženju, Pavloviću, "pesniku, esejisti, proznom i dramskom piscu, povodom njegovih pesničkih knjiga 'Život u jaruzi' ('Arka', 'Rajske izreke' (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva), i romana 'Besovski vrtlozi' (SKZ, Beograd, a za njegovo celokupno književno delo)".

"Retkost je da jedan veliki pisac objavi u dve godine tri tako značajne knjige, a još je ređe da uz tri knjige na svome jeziku objavi 'Rajske izreke' na nemačkom, dva izbora iz poezije na francuskom, dva izbora na rumunskom i po knjigu izabranih pesama na italijanskom i slovenačkom jeziku. To je sve u protekle dve godine pošlo za rukom Miodragu Pavloviću.

"Još od 1952. godine njegovo ime je ugaoni temelj-kamen srpskog modernog pesništva posle Drugog svetskog rata. Priređujući 'Sabrana dela' u izdanju 'Prosvete' (2000), Pavlović je svoju poeziju sakupio u tri toma, pod tri veoma sugestivna i rečita naslova: 'Iskon', 'Izvor', 'Ishod'. Ti naslovi sugerišu da Pavlovićeva poezija predstavlja i tematizuje osnovna, bitna i poslednja pitanja o čoveku: o ljubavi, duhovnosti i večnoj drami u odnosu Bog-čovek, o istoriji, njenoj svrsi, smislu i ishodu, o kulturi i mogućnostima njenog nasleđivanja, o mitskom u ljudskom iskustvu i čovekovoj psihi. Po tome je Pavlovićeva poezija bliska pesniku čijim ga imenom nagrađujemo", stoji između ostalog u obrazloženju žirija. Osim toga, u tekstu obrazloženja zapisano je da mi nemamo pesnika niti književnog znalca koji se "tako dobro orijentisao u tradiciji i njenim vrednostima", kao što je to Miodrag Pavlović.

"Moderan po shvatanju tradicije kao izbora i baštine, Pavlović je prvi antologičar koji je u Antologiji srpskog pesništva vrednovao celokupnu našu poetsku tradiciju od Svetoga Save, pa do današnjih dana, obuhvatajući srednjovekovnu, narodnu i noviju književnost. Ovaj integrativni odnos prema tradiciji oseća se u njegovoj poeziji, pa je po svom integrativnom duhu Pavlović, takođe, porediv sa Njegošem. Vizija života kao podviga i podvizivanja u jaruzi, nastaloj kao posledica besovskih vrtloga, i paraboličko-filozofska priroda 'rajskih izreka' i ideal hramovnosti kao osnovni estetski, stvaralački, pa i poetski ideal takođe dovode Miodraga Pavlovića u blizinu pjesnika 'Luče' i 'Gorskog venca'.

Prema rečima Dragana Hamovića, jednog od članova žirija, dostojanstvo savremene srpske poezije još uvek se održava na učinku onog njenog naraštaja u čijem je pročelju Miodrag Pavlović.

— Danas, kada nepametni ili beščasni (a svakako preglasni) mnoga odavno rešena pitanja, podmeću kao nerešena ili pogrešno rešena, prisustvo živog književnog monumenta poput Pavlovićevog ukupnog dela koje se u poslednje dve godine prinovilo dvema pesničkim i knjigom proze, deluje usmeravajuće, kao i više nego ohrabrujuće, istakao je Hamović.

Inače, književnu nagradu "Izviiskra NJegoševa", koja se sastoji od Povelje i novčanog dela u iznosu od pet hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti ustanovila je Eparhija Budimljansko-nikšićka, sa modnom kućom "Mona" kao donatorom. Nagrada je ustanovljena povodom 160 godina prvog štampanja "Gorskog vijenca" i nosi prvobitni naslov ovog dela. Cilj same nagrade je "da afirmiše istinske književne vrednosti i stvaraoce koji pišu na srpskom jeziku ma gde bili objavljivani".

Autor: Mila Milosavljević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   Uto 2 Jun - 14:20

AKDEMIKU MIODRAGU PAVLOVIĆU DODELJEN ORDEN SVETOG SAVE

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla, uručio je danas prigodom 80 godina života akademiku i pesniku Miodragu Pavloviću Orden Svetog Save za delatnu ljubav prema Svetoj Majci Crkvi naročito pokazanu neprocenjivim doprinosom našoj kulturnoj baštini i istinskim svedočenjem pravoslavne duhovosti.

Predajući mu ovo visoko priznanje Srpske Pravoslavne Crkve Mitropolit Amfilohije je naglasio da je poezija akademika Miodraga Pavlovića nastavak poezije i duhovnosti koja je u našem rodu predata od Svetoga Save a čuvana i sačuvana otačkim predanjem.

Zahvalivši se na ovom visokom priznanju akademik Pavlović je istakao da se njegova poezija temelji na duhovnim izvorima naše srednjevekovne poezije i duhovnosti koju smo primili od Svetog Save i Majke Crkve.

Dodeli ordena su prisustvovali članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda, crkveni velikodostojnici i prijatelji akademika Pavlovića








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miodrag Pavlović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Miodrag Pavlović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Miodrag Pavlović
» Miodrag Dado Djuric
» Miodrag B. Protic
» Ujka Vanja - Anton Pavlovič Čehov
» Pedja Milosavljevic
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-