Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Slobodan Selenić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:07

“Da li nam je dato da samo postavljamo pitanja čekajući na odgovore koji bi, kada bi se oglasili odnekud, bili gromoglasni kao tresak čuda?”
― Slobodan Selenić, Memoari Pere Bogalja








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:08

“Era revolucionarne inicijacije. Dečak umire da bi se čovek rodio; dobro više nije hrana i plodnost, nasuprot gladi i jalovosti koji su zlo; život se ne tumači religijom, već se upravo otkrivenim životom tumači religija; od samouniženja do ništavila pred izvesnom premoćnom, apsolutnom silom, do trijumfalnog ovladavanja okolnostima u meri o kojoj se na bregovskim katunima u doba strašnoga rata između Verija i Raca čak ni škrgutalo zubima, čak ni zapevalo nije - pa ipak, mada sve to, nekako, zna, Istref neće ni sada istoriju pretvoriti u reči , kulturu u koncept, ali će sve pouke istorije i znamenja kulture sabiti u jedan miran i dubok, životno važan osećaj opredeljujuće snage i pouzdanog značaja.”
― Slobodan Selenić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:08

“Ljudi su u svojoj istoriji, tako bogatoj događajima, bljuvali, bljuju i bljuvaće. Ljudi bi čak stalno bljuvali kada ne bi bilo viših ciljeva zbog kojih se od toga uzdržavaju.”
― Slobodan Selenić, Memoari Pere Bogalja








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:08

“Političari uvek lažu kao deca, jer lažu rulju dečije male sposobnosti prosuđivanja.”
― Slobodan Selenić, Premeditated Murder








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:09

Kada je reč o značajnim domaćim piscima, koji su svoje profesionalno delovanje zasnivali prvenstveno na kritici i društveno-političkoj angažovanosti, među prvim predstavnicima tog tzv. Crnog talasa se izdvaja Slobodan Selenić. On je bio romansijer, dramski pisac i kritičar, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti i dopisnik SANU-a.

Neretko na pomen termina kritičar ili kritika naslućujemo negativno razmišljanje o onome ka čemu je kritika usmerena. Međutim, to ne mora biti nužno tačno, jer kritika, ukoliko za cilj ima edukaciju i napredak, može predstavljati i veoma važan segment svih sfera života. Bitno je napomenuti da je vrednost bilo čije kritike upravo proporcionalna nivou objektivnosti koji je dostignut ne bi li se do kritičkog mišljenja došlo.

Da li je i Seleniću ista stvar pošla za rukom tokom njegovog profesionalnog delovanja?Blistavi početak blizu je sredine

Slobodan Selenić rođen je u Pakracu 7. juna 1933. godine. Burna dešavanja na svetskom nivou i godine pune neizvesnosti i promena koje potom pristižu obeležavaju, dakle, njegovo detinjstvo i mladost. S obzirom na okolnosti u kojima je stasavao u odraslog čoveka i ne čudi činjenica da će čitavo njegovo buduće stvaralaštvo uglavnom prožimati društveno-političke teme u najširem smislu.

Zanimljivo je to što je njegova karijera pisca (ukoliko ne računamo stručne knjige iz dramaturgije kao njegovog primarnog zanimanja) otpočela kada je bio negde na polovini svog života. Pre objavljivanja svog debi romana, Memoari Pere Bogalja, Selenić nije imao nijedno pripovedno-poetičko delo kao uvertiru u uspeh koji će uslediti objavljivanjem ovog proznog dela.

Ljudi su u svojoj istoriji, tako bogatoj događajima, bljuvali, bljuju i bljuvaće. Ljudi bi čak stalno bljuvali kada ne bi bilo viših ciljeva zbog kojih se od toga uzdržavaju. („Memoari Pere Bogalja“)

Roman je inače objavljen 1968. godine, a protagonista je Pera, momak koji je kao dete u nesrećnim ratnim okolnostima ostao bez obe noge. Ogorčen na svet oko sebe i izopšten iz društva, lik Pere, Selenić je, moglo bi se reći, taktički izmislio i iskoristio ne bi li uputio kritike na račun moralnog posrnuća društva, sveprisutne nepravde, obesti i propadanja građanskog staleža zarad nedostižnih ideala.

Nakon ovog dalje su usledili romani Pismo glava, Prijatelji (roman koji je osvojio NIN-ovu nagradu), Očevi i oci, Timor mortis, Ubistvo s predomišljajem i nedovršeni roman Malajsko ludilo koji je objavljen posthumno.

Neke od tema kojih se Selenić dotiče kroz fabule svojih romana su generacijske, etničke, ideološke, kulturološke, socijološke razlike. I ne samo da ih se dotiče nego ih i oštro kritikuje. Koliko god sva ta kritička razmišljanja delovala subjektivno, čak u nekim momentima i preterano, neosporno je da, nas čitaoce, nagone na razmišljanje i ne ostavljaju mesta indiferentnosti.

Dramska dela, kritike i profesorska karijera

Pored objavljenih romana Selenić je pisao i dramske kritike, ali je, takođe, i sam napisao tri drame: Kosančićev venac 7, Ruženje naroda u dva dela i Knez Pavle. Njegove drame su, čini se, stasavanje njegovih romana na daskama koje život znače. Iste teme, ista atmosfera samo u drugom obliku i pred publikom koja umesto u stranice knjiga gleda na pozornicu.

Pozornica je bila neizostavni deo njegovog života jer je predavao dramaturgiju kao redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Neki od eminentnijih ljudi u oblasti dramaturgije poput Filipa Davida, Slobodana Stojanovića, Dušana Kovačevića bili su njegovi studenti.

U intervjuu iz 1976. godine o svom profesorkom pozivu je rekao:

Mislim da je ovaj profesorki posao idealan u tom pogledu što čak i ono što radiš za školu i za časove, radiš za sebe! Učiš učeći druge. Pored toga, stalno si u kontaktu sa mladom generacijom. Taj posao čini čoveka mlađim.

Selenić je isticao da bi bilo krajnje hohštaplerski tvrditi kako je moguće od studenta napraviti budućeg uspešnog dramaturga i pisca samim njegovim dolaskom na akademiju i upoznavanjem sa teorijom. Zbog toga su studenti neprestano tokom studija bivali podsticani na čitanje tuđih i pisanje svojih dela.

Kod nekih se to pokazalo kao više neko uspešan metod. Dušan Kovačević je već na trećoj godini studija napisao scenario za čuveni film Maratonci trče počasni krug.

Nakon Selenićeve smrti, tačnije od 1995. godine, kao omaž njegovom liku i delu, najboljim dramskim piscima se dodeljuje nagrada koja nosi naziv njegovog imena.

Televizijska karijera

Slobodan Selenić ostaće upamćen i kao najmlađi direktor Avala filma jer je na ovu funkciju došao kada mu je bilo 29 godina. Takođe je bio voditelj Hronike Bitefa i Sterijinog pozorja.

Kada je ovo iskustvo u pitanju, smatrao je da u hronici treba da bude što više gostiju i da niko ne sme govoriti jako dugo. Kako kaže:

Nije zgorega reći sagovorniku da neće izgledati pametan ukoliko govori dugo, nego ukoliko govori zanimljivo. Iluzija je naše epske nacije da se nekakav status stiče pravom na broj minuta kojim smeš da gnjaviš druge ljude.

O televiziji kao mediju nije imao baš najsjajnije mišljenje, stoga je i opisivao na sebi svojstven i kritičan način:

Televizija je jedna potpuno neverovatna stvar. Ti sportski prenosi, pa to prisustvo sveta u kući, zasluga je televizije. Recimo, gledam ovo Nedeljno popodne što traje bez početka i kraja. To je svesno priznanje televizije da čovek može to da prati sa četvrt svojih čula i pameti. To se od njega i očekuje.

Ipak, i na televiziji je na neki način imao dosta uspeha jer je po njegovom romanu Ubistvo s predomišljajem 1993. godine snimljen istoimeni film Gorčina Stojanovića.

Radnja filma prati glavne junakinje Jelene, baku i unuku, suočene sa besmislenim zlom koje se pred njima dešava zarad viših ideala i svaka u svom vremenu ostaje poražena pred tim zlom.

U jednom od svojih intervjua Gorčin je Selenića opisao kao veoma profesionalnu osobu i nekoga ko je, pored svog uobičajenog kritičkog mišljenja, uvek bio spreman da kritiku i sasluša. Štaviše, Gorčin tvrdi da se neposredno pre snimanja filma ponašao kao đak koji tek treba da uči iako je scenario za film pisan na osnovu njegovog romana.

Dakle, može se zaključiti da Selenić kroz svoja dela na neki način afirmiše građansko društvo i daje mu uzvišeno mesto kritikujući sve ono što je dovelo da njegovog uništenja. To bi sa njegove strane moglo biti prilično isključivo gledište.

Međutim, ono što je jako bitno je da on ističe kako je dekadencija građanskog društva daleko češće posledica unutrašnjih nego spoljašnjih faktora i nelogičnosti. To samo ukazuje na visok stepen objektivnosti Selenićeve kritike koja za cilj ima postizanje umerenosti i edukacije, a ne puko kritikovanje radi kritikovanja.









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:13

Tada sam od dva zla izabrao manje: biti drugačiji, što moju stidljivost stavlja na velike muke, bolje je nego biti ona žaba koja diže noge kada vidi kako to čine konji.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:13

Razumevanje dva bića ne počiva na rečima koje razmenjuju, već na ličnom – ne istorijskom, ne nacionalnom, već baš onom najdubljem ličnom, a sličnom ili istom iskustvu, koje ih u dalekoj i tajnovitoj tački presecanja njihovih pogleda, sjedinjuje u naročitu vrstu uzajamnosti.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:13

Zapazio sam odavno da su svi dobri pisci besramni. Njihovo delo im je važnije od svake stidljivosti. Što ne bi nikada ispričali, oni napišu. Bez obzira na cenu koja, katkad, može biti visoka. Viša od cene lične sreće.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:14

Tuđa iskrenost, ničim izazvana sa moje strane, činila mi se uvek nezamislivo otužnom. Iza nje sam, neizostavno i pomalo panično, otkrivao želju da me ucenom nagnaju na čin prošnje za razumevanjem, prijateljstvom, saučešćem - velikim rečima izmišljenim da prikriju uzajamnu trampu slabosti među onima koji ne umeju muški da hodaju, ili šantaju, sami.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:14

Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at four o'clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićko-karađorđevićke međusobice.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:14

Bojim se ljudi koji dostojanstvo mere samo veličinom nesreće koju čovek može da podnese. Osećam zazor od ljudi koji ne umeju da se šale. I sa najozbiljnijim stvarima. Možete li, Auditore, da zamislite Njegoša kako se kikoće? Pa njegovim vojvodama i serdarima ništa nije smešno osim unižavanja drugih!








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:14

Strah je posledica čovekove sposobnosti predviđanja.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:15

Istina je stvar dogovora, jedna demokratska kategorija, pre svega.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:15

Može da se izgubi samo nešto što je čovek raspoložen da sačuva.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:15

Nebo je premreženo slučajnostima - igračkama u rukama kakvog detinjastog vaseljenskog moćnika.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:16

PočaljiNaslov: Slobodan Selenic 13/4/2009, 8:46 am


Slobodan Selenic je prvi roman" Memoari Pere Bogalja" objavio 1968. godine, u svojoj trideset i petoj godini.

Ostali romani su :

" Ocevi i oci "

" Ubistvo s predumisljajem "

" Prijatelji sa Kosancicevog vijenca "

" Drame "



“ PRIJATELJI SA KOSANCICEVOG VIJENCA “

Knjiga koju je bilo uzivanje procitati. Interesantna radnja, prikazani divni ljudski likovi, lijepi opisi propadanja “ starog Beograda “ u svakom smislu ( propadanje duhovno I propadanje arhitekture starog grada ). Glavni lik je Albanac. Dat je istorijat njegove porodice, originalno slikanje njihovog mentaliteta I ponasanja kad se nadju u Beogradu. Njihov medjusobni odnos I komunikacije sa drugim ljudima. Njihova naizgled poniznost iza koje se krije duboka mrznja prema drugima koji nisu kao oni, njihovo bezuspijesno uklpanje u njima strani svijet.
Nasuprot njemu, drugi glavni lik – Vladan je olicenje beogradskog izumrlog sloja gotovana, ljudi koji ne rade, prepusteni svojoj zivotnoj filozofiji, jednoj raskalasnosti ( u njegovom slucaju sa elementima homoseksualnosti koja ostaje nedorecena I tokom cijele price pod znakom pitanja ). On se bacio u veliki zanos prema mladom Arbanasu , sto se protezalo dotle da je poceo da uci njihov jezik, da cita njihove narodne pjesme, da svira zurle, da oblaci njihove carape.
Vrlo interesantno je dat odnos tzv. “ prijatelja “ koji I nisu bili prijatelji. Arbanasa je za Vlada vezivala nemastina I nemogucnost da ode od njega iz materijalnih razloga, pa je zato trpio psihicka maltretiranja npr. Vladan ga je tjerao da uci, davao mu knjige da cita, zvao ga kod sebe u sobu dag a slusa satima, pricao mu je o svemu I svacemu, sto ovaj nije ni razumjevao, ali je morao dag a slusa iz zahvalnosti. Na kraju se razilaze I ne znaju godinama jedan za drugoga. Kuca na Kosancicevom vijencu se rusi, ali neka cudna veza ostaje izmedju njih dvojice. Vladan je u Arbanasu imao pokornog slusaoca, a Arbanas je imao materijalno utociste I tokom godina ta je veza postala neraskidiva, mada nikada nije bila zasnovana na prijateljstvu.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:16

"Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o' clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između 'Balkana' i 'Moskve', kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.
- Kako izdržiš tako bos? - pita ga moj otac.
- Još malo - kaže Milomij - dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!

John poče grohotom da se smeje.

- For goodness sake, Steven, what a story!

Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:

- Milomij, for sure, doesn't share your belief, that 'life is an affair of charm!'"

Slobodan Selenić "Očevi i oci"








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:16

Ljudi su veliki majstori lazi, a zrtva obmane je najcesce obmanjivac. Nikog covecic radije ne laze nego samog sebe, najvise lazi izmislja da bi sebi nesto zatajio ili sebi nesto drukcije predstavio.

Ne zivi covek samo zato da sto duze ne bi umro!

Mada sadrzi neke obavezno iste elemente, sreca se uvek pojavljuje na drukciji nacin, ne ponavlja se
dva puta i moze da bude posledica bilo cega na svetu: nesrece,lepog dana, patnje, vrlo cesto lazi, smrti, nepravde, bola, bilo cega.

Moral je briga o naizgled beznacajnim odlukama i doslednost u prividno nekorisnim postupcima;
nemoral je ono sto cesce cinimo, racionalizujemo nase odluke ili tudje postupke, objasnjavajuci ih kao beznacajne ili nekorisne zato da bi onda mogli da postupamo suprotno- dakle korisno, a da pri tom mislimo kako postupamo i moralno.

Jedan greh radja drugi. Jedan gresan dan radja gresnu nedelju..kako se iz satanskog kolopleta izvuci, ako ti nebo iznad zemlje istinu ne otkrije i ne uputi te prema smernosti,celomudrenosti, covekoljublju, uzdrzanosti, prema krotkosti i revnosti u veri i molitvi?

Kada gnev prodje, ocajanje nastupi; a iz ocajanja samo gnev te izvesti moze-ukoliko Boga nisi pozvao, ukoliko krotkost nisi gnevu suprostavio, a revnost u veri i molitvi-ocajanju.

Nek samo jedan covek ostane covek,dovoljno je, vrlina je zarazna, doci ce drugi.

Dobrota je jaca od zla , ljubav je mocnija od mrznje..


/Slobodan Selenic-"Pismo-glava"/








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:17

Čovek se sramotno lako navikne na najgore.

Slobodan Selenić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:18

Ne znam kako to tačno opisati, ali meni naš seksualni čin liči na ceremonijalno pijenje čaja u Kini, recimo, ili na crkveni obred venčanja. Oboje smo tako obzirni i pažljivi da ne prekoračimo stroga pravila koja su, na neki način, vežnija od igre za koju pravila su okvir. Čim smo gotovi, mi odmah se oblačimo, osećajući se više lagodno posle u odelu i razgovoru. Smeh koji nas združi na Oplencu, bliskost koju osetimo u razgovoru, u prevođenju, mnogo je veća, intimnija, nego ona u krevetu."
Slobodan Selenic Ocevi i oci








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:19

"Odjednom me nije nimalo sramota što mi je zemlja neuka i zabita, orijentalna, odjednom vidim u ozbiljnosti sa kojom se moj gladni narod odnosi prema životu, njegovu moralnu, ljudsku uzvišenost nad lagodnom mušičavošću ovoga što oko mene pije čaj, već stotinama godina at foru o' clock, ima univerzitete već osam stoleća i kraljevsku porodicu koja je još u šesnaestom veku razrešila svoje obrenovićevsko-karađorđevićevske međusobice. Prkosno, nekako u inat, pričam im najgroznije priče koje mi padaju na pamet; kako ja, jedanaestogodišnjak, 4. decembra četrnaeste, gledam vešanje sedamnaestogodišnjeg Mihajla Radojčića na Terazijama između 'Balkana' i 'Moskve', kako je izgledalo okrvavljeno telo moje sedmogodišnje sestre Cvete u koju je, tek nekoliko metara udaljenu od mene, udarila granata austrijskog merzera; na kraju im, malo zgađenim, pričam biser-priču o Milomiju, koga sretosmo otac i ja gde iznad sela Krst na Rudniku, jednog novembarskog dana čuva stoku. Zemlja je zamrznuta od jutarnje suvomrazice i Milomij, objašnjavam detaljno Englezima, cupka u mestu i trčka oko stoke ne bi li se makar malo zagrejao.
- Kako izdržiš tako bos? - pita ga moj otac.
- Još malo - kaže Milomij - dok se prva krava ne pobalega. Onda ti dolazi divota: noge u toplu balegu, ništa lepše od toga, penje se toploća sve do ušiju!

John poče grohotom da se smeje.

- For goodness sake, Steven, what a story!

Ali ja odjednom, odnekud zadovoljan, ne obraćam pažnju na Johnov smeh, već kažem Grahamu:

- Milomij, for sure, doesn't share your belief, that 'life is an affair of charm!'"








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:19

Kakav bi život i bio da u njemu nema svačega pomalo. Malo radosti, da bi posle tuga izgledala još veća, pa malo tuge, da bi posle radost mogao da ceniš. Malo pravde, malo nepravde, pa se to nekako izdjednači: jednom dobijes više neg što ti... pročitaj više









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:21

U raskošnom kupatilu zdanja na Kosančićevom vencu - blistavom higijenskom svetilištu crno-belih pločica, sa velikom zidanom kadom porculanskog dna, ogledalom u kome se odslikavaju posrebrene kutije i tube poređane po staklenoj polici iznad lavaboa, klozetskom šoljom čiju je svrhu znao, i bideom čiju funkciju nije nikad odgonetnuo - Istref je peć ložio subotom uveče čim se vrati s posla, ali samo za Vladana. On sam je dugo, više meseci, gusul takođe obavljao jednom nedeljno, ali, kao i abdest, hladnom vodom, nad svojim malim, razbijenim lavaboom. Međutim, jedne subote - seća se Istref da je ciča te strašne zime već naprsla, jutarnji vazduh se nije više zabadao u pluća i cepao ih oštrim ivicama, sa ušća Save i Dunava vetar bi povremeno već donosio bolesni dah jugovine, proleće je počelo lenjo da se meškolji pod debelim pokrivačem snega - Vladan je dočekao dečaka sa novim predlogom:
- Bože moj, Istrefe, što bi se smrzavali po onom vašem toaletu, kada možete lepo u toplom se kod mene okupati?

Bio je uporan. Svi Istrefovi pokušaji da se odbrani od te, poslednje u nizu ljubaznosti koje je Vladan nepresušnom energijom izmišljao, nisu urodili plodom. Čučao je pored kazana i žaračem raspirivao vatru, dodajući još jedno loženje uglja, kada je u kupatilo ušao Vladan, samo u penjoaru, i počeo da puni kadu vodom. Nije ga pustio da izađe:
- Ah, dragi dečače, čega se stidite? Ostanite, istrljaćete mi leđa.

Nije imao kud. Seo je na malu belu hoklicu i trudio se da ne gleda u golišavog Vladana koji se kikotao, uzvikivao kako ništa lepše od tople banje ne postoji, cičao kada dolije suviše vruće, ili suviše hladne vode, pljuskao se, okretao se kao riba-devojka, sapunjao se i prao i konačno pružio spužvu i zamolio dečaka da ga istrlja.

Seća se Istref vrlo određeno da je upravo to bila prva prilika u kojoj je gađenje bilo toliko jako da je uspelo da se probije do njegove svesti kroz strah i nesigurnost, neshvatanje, nedoumice što su ga sprečavale da misli o svojim osećanjima i upućivale ga uvek da pogađa i odgoneta Vladanova. Imao je bela leđa, prekrivena tankim omotačem sala koje prekriva reljef mišića i čini celu površinu ravnom i mekom. Pomislio je - seća se dobro - da čovek sa dlanovima kakvi su Vladanovi mora imati upravo takva leđa. Ispod leve plećke izrastao mu je crni mladež, isti sa onim iznad leve obrve, i Istref se trudio da ga izbegne i ne dodirne spužvom. Još pažljivije je pokušavao da sačuva suvu svoju ruku, jer mu se gadila voda u koju je potopljen golišavi i nasapunjani Vladan. Sigurno je da se malo od tog osećanja videlo i na dečakovom licu, ali Vladan to nije mogao primetiti jer je bio toliko van sebe, njegova "oh" su sustizala njgova "ih", nije uspevao da reči složi u rečenice tako da je iz kade samo penila bujica nepovezanih eksklamacija zadovoljstva i sreće. U nekoliko navrata Istref je prekidao trljanje, ne stoga što se umorio, već uplašen za Vladanov razum, ali on bi se uvek pribrao taman dovoljno da strasno izusti:
- Molim vas, još, oh Istrefe, još još... - pa se tako trljanje produžavalo, sve do trenutka u kome Vladan, po Istrefovoj oceni - sasvim luđački, ne iskoči iz vode i ne kriknu:
- Dosta! - stegnutih pesnica i plačnog izraza, i odmah zatim još jednom:
- Dosta! - kao da je Istref bio taj koji ga je prisilio da sedi u kadi i trpi trljanje sunđerom.

Odista teško bi bilo, sa stanovišta bilo koje upućenosti u svetovna zbivanja i poznavanja običaja okoline - zamerati Istrefu što se i tom prilikom prisetio noći na katunu kog Begove reke, Muzafera i ovce, zahuktalog i znojnog Sadika u podrumu Zahumske, što je, kritičkim okom posmatrajući golišavog gospodina koji zatvorenih očiju i stegnutih pesnica viče:
- Dosta! - još jednom pomislio: dakle ipak, o tome je reč.

Sa mokrim sunđerom u ruci spuštenoj niz telo, kroz gustu paru koja ispunjava kupatilo, gleda u mutno ogledalo, da ne bi gledao izbezumljenog, mokrog, beloputog Vladana. Smireno i dosta tupo, svetački, bivolski, diogenovski pomiren sa sudbinom, Istref čeka da Vladan odžmuri svoju u svemu nerazumljivu muku. Neočekivano, kao što je i sve ostalo njegovo postupanje u dečakovim očima bilo, prijatelj, zaštitnik Vladan, teatralnim pokretom zgrabi penjoar, prebacuje ga preko ramena više nego što se njime zaogrće, malo smirenijim glasom ponavlja još jednom:
- Dosta, molim vas - pa potom trčećim, posrćućim korakom odlazi iz kupatila.

Neko vreme gleda Istref u vrata koja se za Vladanom sa treskom zatvaraju, a zatim, ne misleći ništa, mehanički, kaže poluglasno:
- Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim! - i dobro poznata, spasavajuća izreka prvi put mu, u toplom kupatilu sa crno-belim pločicama, zvuči strano, pa sa malim čuđenjem ponovi još jednom: "Euzu billahi mineš-šejtanir-radžim", osluškujući sebe i kao da mu bi malo drukčije. Sede na hoklicu razdiran između dva suprotna osećanja; očaja što ama baš ništa ne razume, čak straha kakav ume da izazove tmina, bezimeno, nečuveno, tuđe, nepoznato, sasvim drukčije; i sreće što se kupanje završilo tako iznenada i tako dobro. I mada se više puta uverio da stari načini i uputstva ovde ne važe, dečak u pari i vlazi kupatila, i sam znojav ispod razdrljene košulje, još sa mokrim sunđerom u ruci, odluči da o svemu razmisli po pravilima, onako kako ga je svojevremeno ujak učio da treba činiti:
- Može li Istref reći da zna: Vladan jeste, ili Vladan nije zbog igre odraslih muškaraca Istrefa u kuću doveo? - upita se retorički.

Sačeka da prođe vreme - trideset puta udahnu i izdahnu vazduh - pa reče:
- Istref može reći: Vladan nije Istrefa zbog muške tajne igre u kuću doveo.

Zatim još jednom pusti da prođe vreme trideset udisaja, a onda postavi drugo pitanje, proizašlo iz odgovora na prvo:
- Može li Istref onda reći zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo?

Razmisli koliko je potrebno, pa sa punim uverenjem dade sebi odgovor i na to pitanje:
- Istref može reći: Istref ne zna zašto ga je Vladan tolikom pažnjom obasuo.

Zadovoljan svojim logiciranjem, mada ga ni za pedalj nije pomerilo iz nedoumice u kojoj se nalazi od dolaska na Kosančićev venac, Istref odloži sunđer, otčepi kadu da voda isteče, dobro opra ruke toplom vodom i krenu iz kupatila. Prolazeći pored Vladanove sobe, vide da su vrata odškrinuta i da gori svetlo. Požuri da što pre izmakne izvan područja na kome ga može stići Vladanov glas, ali ga on ipak ulovi:
- Istrefe - ču se krik iz sobe.

Istref zastade i ponovi proceduru iz kupatila.
- Može li Istref reći da zna - i sve po redu prema pravilim ispravnog i mudrog mišljenja, ali ovog puta njegov zaključak beše suprotan malopređašnjem, pa dečak snuždeno, ali poslušno i bojažljivo proturi glavu ne prelazeći prag. Vide kroz odškrinuta vrata ono što je i očekivao. Vladan nije u žutom halatu na svom crvenom prestolu, već je, go kao od majke rođen, na krevetu, odmah levo, pored ulaza. Oslonjen je na lakat desne ruke i presavijen unazad, zabačene glave tako da može preko svog ramena videti dečaka na vratima prema kojima je teatralnim gestom ispružio levu, slobodnu ruku. Sada će me pozvati, pomisli Istref, i oseti iznenada takvu mučninu u stomaku da se jedva suzdrža od povraćanja, toliko potišten da i ne zna da li mu je već svejedno šta će se dogoditi.
- Istrefe, Istrefe dragi, hoćete li da pređemo na "ti"?

Zahvaljujući tome što su broj i vrsta informacija kojima je raspolagao bili beznadno jadni, s jedne strane, i što je, s druge, naučio da ne treba tražiti pravo razjašnjenje pojave ako postoji jednostavniji izlaz iz nerazumljivih situacija, Istref ozbiljno, mudro klimnu glavom u znak saglasnosti i reče:
- Hoću, - glasom koji nije dozvoljavao sumnju da je odvajkada znao šta će ga zaštitnik, preko svog golog ramena, pitati jedne, smišljeno i sa dobrim razlogom izabrane večeri. Kao da je doživeo neko ogromno olakšanje, razrešio neku tešku neizvesnost, Vladan posle Istrefovog pouzdanog odgovora bučno odahnu, opusti se iz napete poze, pade po krevetu i, glave zagnjurene u jastuk, iznemoglim glasom promrmlja:
- Hvala ti, hvala ti prijatelju! Idi, idi, dečače dragi, spavaj čvrsto, sanjaj lepo, na počinak, na počinak, - što zabezeknuti Istref odmah učini, ne čekajući da mu se to "per tu" još jednom ponovi.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:22

Vladan je imao običaj, prilikom zajedničkih večernjih razgovora, da uzme njegovu šaku među svoje i da je nežno i dugo miluje, govoreći pri tom bilo šta i čineći se da je jedva svestan onoga što mu ruke, same od sebe, rade. U tim trenucima, sa svojom žuljevitom šakom među mekim Vladanovim dlanovima, preplavljen otužnom nežnošću njegovog pogleda, Istref bi, gotovo srećan zbog razrešene zagonetke, kliktao u sebi: To je! Znam! Nema tajne! Ja razumem! - dozivajući u pameti iskustva koja su ga upućivala na ovakav zaključak.

Još kao devetogodišnji dečak, dakle pre nego što je počelo istrebljenje njegove mnogočlane porodice, čuvao je na katunu kod Begove reke ovce sa svojim dvadesetogodišnjim bratom Alijom i znatno starijim susedom Muzaferom. Iznenada se probudivši jedne noći, kroz tanku daščanu pregradu koja je prostoriju za spavanje delila od tora za ovce, Istref je čuo ceo razgovor i sve šumove ljubavnog čina između Muzafera i Alije. Zapamtio je događaj kao nešto tajno, pa se tek nekoliko dana kasnije usudio da pita brata šta je to bilo.
- Još si ti mali - odgovorio mu je, i Istref se priseti tada da je po razgovoru, koji je čuo kroz tanku daščanu pregradu, mogao odista zaključiti da stariji, Muzafer, zapravo podučava nekoj veštini znatno mlađeg, Aliju.
- Sad ti, - govorio je Muzafer šapatom, ni dvadeset santimetara udaljen od Istrefa, ali nevidljiv u potpunom mraku susednog tora, ili: - Nemoj tako; drži ga; hajde, - ne seća se više Istref tačno svih reči, ali zna da se radilo o uputstvima i da ih je izdavao samo Muzafer dok je Alija ćutao, i, po svemu sudeći, naloge učitelja izvršavao.

Malo kasnije, tog istog leta, kroz pukotinu katunske kolibe Istref je čak i video Muzafera kako se, smaknutih pantalona, pribijen uz zadnji deo ovce grči, teško diše i pušta iste one glasove koje je kroz daščanu pregradu čuo da proizvode njegov brat i sused. Ova dva događaja ostala su čvrsto vezana u dečakovoj svesti i, mada su bili međusobno različiti u pojedinostima, Istref je znao da pripadaju onoj istoj tajni koju odrasli muškarci čuvaju za sebe i u koju on kao dečak ne može biti posvećen sve dok dovoljno ne odraste da bi se i sam, lopovski, noću, zabavljao po zagušljivim torovima.

Ne bi se moglo reći da je Istref zaboravio na ova dva katunska događaja, ali isto tako ni da su ga oni odviše opsedali. Ponekad bi se, gledajući Sadika, Nusreta, Hamdiju, ili Džavida zabavljene i čvrsto združene oko mangala njihovog zahumskog vilajeta, upitao da li se oni, budući da su odrasli, igraju iste igre koje je video da upražnjavaju Muzafer i Alija, ali ni potvrdu ni oporeku svoje ovlašne zapitanosti nije iz njihova ponašanja dobijao.

Onda se jednog popodneva, sticajem okolnosti, zateče sam sa Sadikom u njihovom podrumu. Dogodilo se to sasvim slučajno. Vrativši se sa stanice oko dvanaest časova, pošto nije bilo posla za sve zbog zastoja na pruzi kod Lapova, Istref je legao da spava, a Sadik je odlučio da poseti zemljaka Ziju koji je radio na Voždovcu u privatnoj pekari Trajčeta Makedonca. Tonući u san, Istref još ču kako Sadik odlazi i zatvara za sobom škripava podrumska vrata.

Probudio ga je, možda dva, možda tri sata kasnije, očaravajući miris sveže pečenog fljia. Ništa na svetu ne miriše dobro kao flji, i niko na svetu, po Istrefovom uverenju, više ne ume da ga napravi kako treba. Da li kore ne znaju da isprže tako da se rastope taman koliko valja da bi i posle pečenja ostale sveže i elastične, ili, možda, ovčije mleko nije više kakvo je bilo kada ga je njegova majka mešala sa grubo samlevenim brašnom - ne bi umeo da kaže, ali zna pouzdano da je flji koji je Sadik tog popodneva doneo od Zije, pravo iz pekarske peći na Voždovcu, poslednji koji mu je mirisao na ramazansko jutro u njihovoj kući u Tepićima, na nepomućenu radost prijatnog i obuzdavanog nestrpljenja, na sklad, na blagostanje, na mir praznika, na mleko i majku, na detinju, fetusnu bezbednost ploda u utrobi. Kiselkast ukus i pun, težak miris pečenih kora natopljenih masnoćom - može li nešto lepše da probudi osveženog i odmorenog, uvek polugladnog četrnaestogodišnjeg Bregovca u podrumu Zahumske 6?
- Dobar li je - pita Sadik, sa osmehom posmatrajući još sanjivog druga kako žvaće ukusni flji tako predano da samo klimanjem glave stiže da odgovori na pitanje. Kada pojede i poslednje parče, osta sedeći, leđima oslonjen o zid, da bi još koji tren uživao u mirisu najveće bregovske poslastice, mirisu koji je nekako iz osnova menjao, oplemenjavao složeni, težak zadah memle, njihovih tela i sagorelog petroleja što se mesecima skupljao u nikad provetravanoj prostoriji, pa se za sva vremena uvukao u krpare, suknene pantalone i vunene džempere, u dasku nadvoje-natroje sklepanog ležaja, u oljuštene i memljive zidove, u sam mrak - činilo se - retko i jadno narušavan svetlom štedljivo izvučenog fitilja gas-lampe.

Sadik prebaci jednu svoju ruku preko dečakovog ramena, a drugom poče polako da ga gladi po kosi, što opuštenog, sitog, ispavanog i zadovoljnog Istrefa podseti na ujaka Muharema, koji je tako satima umeo da ga podučava šerijatu, srpskoj gramatici ili Kuranu. Međutim, za razliku od mira sa kojim je ujakova ruka prelazila preko njegove detinje glave, Istref vrlo brzo oseti neku neobičnu energiju i napetost u sve žustrijim pokretima Sadikovim. U prvi mah ta iznenadna užurbanost učini mu se samo čudnom. Šta se to dešava sa njegovim prijateljem? Otkud odjednom ta promena u njegovom ponašanju? Sve je jače počeo da steže Istrefovo rame desnom rukom, dok mu je leva klizila niz dečakov potiljak i sve dublje se spuštala pod poderanu košulju od sivog, grubog bregovskog platna. Kada je Sadik počeo teško i šumno da diše, Istrefu je namah postalo jasno šta oni to rade, pa je, uplašen i zatečen, još neko vreme puštao Sadika da ga grli i steže, osećajući istovremeno kako u njemu raste neka hladna panika, strah da nije dorastao situaciji u koju je tako iznenada i nepripremljen bačen kao sa neba.

Naravno, i ranije je u mnogio navrata Istref razmišljao o lopovskim radnjama odraslih muškaraca po tamnim budžacima i torovima, ali je smatrao da je trenutak njegovog posvećenja u tajnu još daleko. Znači li Sadikovo ponašanje da je ipak već dovoljno odrastao? Neće li razočarati svog prijatelja ukoliko ga odgurne i pobegne? Šta bi trebalo da radi, kojim rečima ili pokretima da odgovori na gotovo ludačku ustreptalost tako vedrog i uvek veselog Sadika? Treba li on nešto da učini u toj igri za dvoje? Šta? S jedne strane, mozak mu se sa ledenom hladnoćom bavio tehnikalijama, sa druge, osećao je uzburkanost nekog opasnog mraka iza čela, ispod dijafragme, u slabinama. Paralisan nesposobnošću da odgovori na bilo koje od mnoštva prebrzih pitanja koja su bez zadržavanja proletala kroz njegovu glavu, Istref je nastavljao nepomično da sedi, razrogačenih očiju, stisnutih zuba i pesnica, raširenih nozdrva udišući teški vazduh podruma koji je postajao sve topliji i sve gušće prožet nervoznom energijom što je prosto tukla iz oznojenog tela raspomamljenog Sadika. U jednom trenutku Istref shvati da mu se u šaci obreo Sadikov ukrućeni organ, i to ga potpuno porazi, zgadi, uplaši, šta li, pa kada oseti da mu se tek pojedeni flji penje iz stomaka prema stegnutom grkljanu, on brže-bolje izbaci to čudo iz ruke, odbaci ga od sebe kao da je neočekivano uhvatio neku vruću, nabreklu zmiju, istrže se od Sadika i, onako u košulji, pobeže iz zahumskog podruma.

I mada ovaj događaj Istref pamti po neznatnom uzbuđenju koje je u njemu izazvao, a više po nelagodnosti i gađenju, on ga svakako nije doživeo kao moralni prestup. Zamišljena spektralna analiza smole što je prelila Istrefov mozak u najkritičnijem trenutku, ne bi sigurno otkrila tragove krivice zbog nedozvoljene radnje. Racionalno, Istref u toj zabavi odraslih muškaraca koji su dugo bez žena nije nalazio ništa ružno, nenormalno, zabranjeno, pa ipak, seća se ne može biti bolje, posle fljia i podnevnog događaja, budno je pazio da ne ostane sa Sadikom nasamo i trudio se da na svaki način izbegne njegov pogled koji ga je - tako mu se makar činilo - svuda pratio sa upornošću koju ranije nije primećivao. Dok na gradilištu nosi sepet sa ciglama uz okomitu dasku, iznenada bi osetio da ga negde sa strane uporno posmatra njegov prijatelj; ili dok jedu, vraćaju se s posla, testere drva, odjednom bi nekako znao da mu na leđima ili obrazu počiva teški Sadikov pogled, dopola skriven iza spuštenih kapaka, pa je pazio da se slučajno ne okrene i da im se oči ne susretnu. Jer, šta da mu kaže? Zar da ga odbije, ukoliko Sadik pokuša ponovo da mu se približi? Kako da objasni svoje nepristajanje? Zar da prizna kako mu je neprijatno, mučno, gadno, prilikom izvođenja tog čina koji ostali, po svemu sudeći, smatraju tako ugodnim i normalnim? Kako da objasni - šta je to s njim, u čemu se razlikuje?








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   Čet 24 Avg - 18:24

Jako davno sam počeo da prepoznajem raznorazne lokalne kvaziheroje i kvaziintelektualce koji koriste svaku prigodu javnog skupa da ispale svoje bezvredne misli i promisli. Takvi su pogotovo redovni, ama deo inventara, na raznim književnim i sličnim skupovima i zbog toga već godinama izbegavam da pohađam te skupove, iako sam ranije bio redovan, jer kako su godine prolazile, palanački mentalitet na nepalanačkim skupovima je postajao sve izraženiji. Znam za to, pa čuvam živce i zbog toga se odričem čak i vrlo zanimljivih ljudi koji ponekad dolaze u moju malu varoš.

Živo se sećam jednog takvog skupa, jednog od poslednjih koji sam pohodio; beše to u proleće 1990. godine, teško mi je da se setim tačno. Bilo je to u sali današnjeg Kulturnog centra u Kikindi (tada je to bio Dom omladine). Stupio sam tada u veoma zanimljiv razgovor sa Slobodanom Selenićem, što je moglo da izađe na ko zna šta da se nisu umešali neki lokalni heroji.


Timor Mortis, roman (1989)Jovan Ćirilov, ex-Kikinđanin i domaćin te književne večeri, navadio se tom prilikom da čita odlomke iz drame u pripremi „Princ Pavle“ (na šta je većina prisutnih reagovala negativno), mada je prema najavi i šlagvortu zapravo bio predstavljan roman „Timor mortis“, o kome se malo pričalo, a ja ga taman pročitao. Pokušao sam tog dana da izvučem iz Selenića par informacija. Javio sam se, pozdravio ga i izrazio svoj poštovanje naglas – do tog časa sam pročitao svih pet njegovih objavljenih romana i imao sam ideju da prepoznajem matricu njegovog rada. I zato sam rešio da mu postavim dva pitanja.

Prvo pitanje beše o sekvenci potpune entropije koju je sadržao svaki njegov roman. “Zašto onako eksplicitne entropijske scene u klimaksu svake fabule”, pitao sam. Kaže on „ja sam tome bio svedok“. Entropijski element u romanu “Timor Mortis” beše linčovanje „nemačke drolje“ ritualnim nabijanjem na kolac (letvu) na sred ulice. Tome je Selenić možda i bio svedok, ali taman kad sam hteo da uletim potpitanjem „I bili ste svedok da oksfordski đak koji koristi zeleno mastilo poseče oficirskom sabljom dve svinje u improvizovanom svinjcu?“, dođe do raspada sistema koji je bilo teško ispratiti.

Jedan lokalni samozvani romanopisac je grubo prekinuo Selenića okrenuvši se ka meni i oslovivši me:„Ama, šta ti hoćeš? Dramski pisac! To ti je odgovor!“. Drugi lokalni heroj literature je krenuo da ućutkuje ovog prvog, a žamor se raširio među tridesetak prisutnih. A Selenić, šta će, građanski vaspitan, ućuti, slegne ramenima i bespomoćno me pogleda.

Na moje drugo pitanje je odgovorio rečitije, a niko ga nije prekidao, gle čuda. Pitao sam: u svojim delima ste bili hroničar promene društvenog morala na način koji se najlakše ilustruje promenom obraćanja sa „gospodine“ na „druže“. Danas smo svedoci promene sa „druže“ na „gospodine“ i vremena su postala skoro jednako vulgarna kao i onda. Postoji li paralela i kako tumačite činjenicu da bih vam se koliko pre godinu ili dve sa ovog mesta obratio sa „druže Seleniću“?

"Što se mene tiče, slobodni ste da me oslovite bilo kako tek da mogu da prepoznam da se obraćate baš meni, recimo ’Seleniću’ ili ’Slobodane’ ili tako nekako..."Ćutao je pet sekundi pre nego što je počeo da govori. I za to beskonačno dugo vreme, kontakt očima se nije prekidao. A onda je iz njega samo grunulo. Verujte mi, danas se više ne sećam odgovora u rečima, osim opaske: „što se mene tiče, slobodni ste da me oslovite bilo kako tek da mogu da prepoznam da se obraćate baš meni, recimo ’Seleniću’ ili ’Slobodane’ ili tako nekako“. Dalji odgovor je bio sveden na gađenje prema populističkom talasanju u društvu, što pamtim samo kao utisak prilično vešto upakovanog niza floskula.

Dok mi je posle potpisivao knjigu, obrati mi se: „Zanimljivo razmišljanje. Kako vam je ime?“ Dragan, kažem. „A prezime?“ Zašto vam je važno moje prezime, pitam ga „Ali, molim vas!“. Kažem mu. „Aha, to sam hteo da znam.“ Okrenu se i ode. Hteo sam da izustim da moje pitanje nije dobro shvaćeno jer sam ga nevešto postavio, ali shvatio sam da je mojih pet minuta bonusa potrošeno.

Ostade mi nejasno zašto. Da je znao da mi je jedan deda poginuo kao partizan, drugi bio spomeničar i, po “zasluzi”, upravnik mlina iako je imao samo šest osnovne, a da sam je odrastao kao knjiški moljac u radničkoj porodici socrealističke provenijencije, ko zna šta bi mi rekao.

Sjajan um beše taj čovek.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Arhiva, Komentari, Literatura, Naravi i označen kao ljudi, priče, svašta & koješta, umetnost.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Slobodan Selenić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Slobodan Selenić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Slobodan Selenić
» Slobodan Brankovic
» dr.Slobodan Tomović
» SLOBODAN TOMOVIĆ: " JUNAK APSURDA "
» Slobodan Markovic-Libero Markoni
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-