Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Žoze Saramago

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:48

*Otadžbina pripada samo nekima, nikada svima, a narodi služe njenim gazdama verujući da služe njoj .
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:48

* Na kraju krajeva , odsustvo je smrt,jedina razlika je što postoji nada.
(Jevanđelje po Isusu Hristu)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:48


*Bilo to po volji Božijoj ili ne, ali ja znam da ovaj čovek nema na šta da osloni glavu, I istinu vam velim, da bi se mnoge stvari na ovome svetu doznale pre no što bude prekasno kada bi muževi I žene razgovarali jedni sa drugima kao muževi i žene.
(Jevanđelje po Isusu Hristu)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:48

*..šta će ti toliko stado, zašto dopuštaš da se toliko množe; ako se ovako nastavi, biće ih toliko da će pokriti sva brda i čitavu zemlju,a Pastir mu odgovori, Stado je već bilo ovde, neko je morao da se brine o njemu, da ga brani od grabljivica, I meni je to palo u zadatak, Gde ovde, Ovde I tamo, svuda, Hoćeš da kažeš, ako se ne varam, da je stado oduvek bilo ovde,Više-manje,Da li si ti kupio prvu ovcu I prvu kozu,Nisam,Pa ko je onda,Našao sam ih, ne znam da li su kupljene, znam samo da je stado već postojalo kada sam ga našao, Znači, ti si vlasnik stada, Nisam, ja nisam vlasnik ničega na ovom svetu.
(Jevanđelje po Isusu Hristu)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:49

* Devet dugih godina Blimunda je tražila Baltazara. Upoznala je sve prašnjave staze i kaljave bogaze, zemljane puteve i kaldrmisane drumove.
Mnogo je već puta promrzla, a u dva navrata je upala u mećavu iz koje se izvukla živa, samo zato što joj još nije bilo do umiranja. Spaljena suncem izgleda kao grana izvađena iz vatre pre nego što se pretvorila u pepeo. Lice joj je zbrčkano poput suve šljive. Već devet godina ona tumara kao strašilo po njivama, prikazuje se kao utvara po selima, prestravljuje ljubavne parove po skrovitim mestima. Gde god da stigne, raspituje se da nisu slučajno videli muškarca koji ovako i ovako izgleda: „Nema levu šaku. Visok je kao kraljev gardista. Zarastao je u bradu, a ako se u međuvremenu obrijao, lice mu se
teško zaboravlja. Makar ga ja nisam zaboravila. Može biti da hoda kraljevskim drumom ili stazom preko polja. Možda čak siđe sa neba u jednojvelikoj ptici od gvožđa i upletene trske, sa jednim crnim jedrom, kuglama odžutoga ćilibara i dvema loptama od tamnoga metala, koje sadrže najveću tajnuvasione. Ako ste igde videli, makar telo takvoga čoveka i komade ptice, odvedite me tamo. Da mi je samo da im se približim i da na njih položimruku, prepoznala bi ih. Nema potrebe ni da ih gledam, opet bi ih prepoznala.”Ljudi bi isprva mislili da je luda, a ako bi se zadržala u jednom mestu duže, videli bi da je pametna u svemu ostalom, u rečima i delima, pa bi počeli da sumnjaju u svoj prvi sud. Vremenom je postala poznata, od mesta do mesta, a pred njom je išao njen no vi nadimak, Letačica, Tako su je nazvali zbog čudne priče koju je pripovedala. Sela bi na prag da porazgovara sa ženama, da sasluša njihove žalopojke, kuknjavu, a ponekad i radost, doduše retko, jer ili je radosti malo ili se takva osećanja čuvaju za sebe.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:49

Devet godina je lutala i tražila Blimunda. S početka je brojala leta i zime,a posle se zabrojala, jer je sve počelo da gubi smisao. S početka je brojala pređene milje, danas više, sutra manje, a posle su joj se pomešali brojevi.Vreme i prostor izgubili su značaj. Za sve postoje nove mere: jutra, podneva,večeri, noći, kiša, sunce, grad, magla, oblaci, carski drum, stranputica, uzbrdica, nizbrdica, ravnica, planina, obala mora, obala reke, lica. Sretala jehiljade lica. Toliko lica da im se ni broj ne zna. Nikada se toliko lica nijeokupilo na gradilištu u Mafri. Žene treba upitati da li su ga videle, a muškalica valja proveriti, da to nije on. Ne gleda ona sve ljude. Ne zanimaju je ni suviše mladi, ni suviše stari. On je imao četrdeset i pet godina kada je otišao na Monte Žunto i kada je odleteo. Koliko bi sada imao godina i kako biizgledao? Treba samo dodati protekle godine, jednu po jednu, a za svakimesec po nekoliko bora, za svaki dan po nekoliko sedih vlasi. Koliko je putaBlimunda zamišljala kako prosi na nekakvom trgu, kako joj se približava nekakav čovek i na dlan joj umesto milostinje spušta gvozdenu kuku. Ona iz torbe vadi šiljak, rad istog majstora, simbol svoje upornosti i odbrane.
„Nađoh te Blimunda.”
„Nađoh te Baltazare.”
„Gde si bila svih ovih godina? Kakve su te nesreće i jadi pratili?
”„Reci prvo ti meni, gde si se ti bio izgubio?”
A potom bi razgovarali do sudnjega dana.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:49


BELEŽNICA



Galindo



Prebirući po nekim papirima koji su već izgubili svežinu, pronašao sam članak o Lisabonu koji sam napisao pre mnogo godina i koji me, ne sramim se to priznati, ganuo. Možda zato što se zapravo ne radi o članku, već o ljubavnom pismu upućenom Lisabonu.Stoga sam ga odlučio podeliti s čitaocima i prijateljima te, objavljujući ga još jednom, ovaj put na beskonačnoj internetskoj stranici, započeti ovaj blog.

Reči upućene jednom gradu
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Uto 17 Apr - 18:49

NEKADA DAVNO postojala su vremena kad se Lisabon još uvek nije tako zvao. Kad su Rimljani onde stigli, nazvali su ga Olisipo, kad su ga zauzeli Mauri, zvao se Olissibona I oni su ga smesta preimenovali u Aschbouna, možda zato što nisu mogli izgovoriti tu barbarsku reč. Kad su 1147, nakon tromesečne opsade, Mauri iz njega isterani, grad nije odmah promenio ime: ako je onaj koji će kasnije postati našim prvim kraljem poslao porodici pismo u kom ih obaveštava o tom događaju, najverojatnije je u naslovu napisao Aschbouna, ili Olissibona, ali svakako ne Lisabon.Kada je Lisabon postao Lisabon, de facto i de iure? Moralo je proći bar nekoliko godina pre no što će se roditi novo ime, baš kao što su morale proći godine pre no što će galješki osvajači postati Portugalci… Neko će reći kako su te istorijske potankosti malo važne, ali ja bih želeo ne samo znati već i u pravom smislu reči videti kako se sve to Lisabon menjao od tih dana. Da je već u to vreme postojala kinematografija, da su se stari hroničari u to vreme kojim slučajem služili kamerom, da je hiljadu i jedna promena koju je Lisabon proživeo kroz vekove mogla ostati zabeležena, mogli bismo videti taj osamstoletnji grad kako raste i kreće se poput nekog živog bića, kao na onim televizijskim snimcima koje nam prikazuju kako u nekoliko sekundi iz zatvorenog pupoljka nekog cveta može nastati vatromet raznih oblika i boja. Mislim da bih takav Lisabon voleo više od ičega.S vi mi telesno nastanjujemo neki prostor, ali kad su osećaji u pitanju, onda smo mi ti koje nastanjuju sećanja.Sećanja na neki prostor i vreme, sećanja u kojima živimo, poput otoka koji se nalazi između dva mora: jednoga koje nazivamo prošlošću i drugoga koje nazivamo budućnošću.Možemo ploviti morem nedavne prošlosti zahvaljujući pojedinačnom pamćenju koje je sačuvalo sećanje na njegove kurseve, ali za plovidbu morem davne prošlosti moramo se koristiti sećanjima što ga je nagomilalo vreme, sećanjima jednog prostora u neprekidnoj promeni i, nestalnog poput samog vremena. Takav film, u kom se sažima vreme i širi prostor, savršeno bi sačuvao sećanje na ovaj grad. Naše poznavanje nekoga grada poklapa se sa vremenom koje smo u njemu proveli. Grad postoji i pre no što se u njega doselimo; no kad ga jednom napustimo, iako ne prestaje postojati, nešto se ipak menja- grad kao da nas je na neki način oblikovao, a mi kao da smo promenili grad. Kad sam morao oživeti Lisabon iz vremena u kojem je Ricardo Reis u njemu trebao provesti poslednju godinu svog života, unapred sam znao u kolikom su neskladu dva poimanja vremena i prostora: moje, kao sramežljivog adolescenta, zatvorenog u okove vlastitog društvenog položaja, i onog lucidnog i genijalnog pesnika koji je dosegnuo najviše predele duha. Moj Lisabon oduvek je bio Lisabon siromašnih četvrti i kad sam sticajem okolnosti kasnije dobio priliku živeti u drugačijim uslovima, ipak su mi kao najdraža sećanja ostala ona iz rane mladosti, sećanja na Lisabon ljudi siromašnih novcem,ali bogatih toplinom, onih ljudi čiji su običaji i doživljaj sveta još uvek bili ruralni.Govoriti o nekom gradu možda nije moguće a da se ne spomenu neki znameniti događaji iz njegove istorije. Ovde smo, govoreći o Lisabonu, spomenuli samo jedan, i to njegove portugalske početke, pa se stoga pohvale upućene tom gradu ne bi trebale smatrati prevelikim grehom… Greh bi bio prepustiti se veličanju zemlje koje, u nedostatku stvarnih neprijatelja na koje bi se obrušila njegova navodna moć, traži banalne retoričke poticaje. Retorika koja se obično koristi prigodom obeležavanja važnih datuma nije sama po sebi zlo,ali u sebi nosi neki osećaj samozadovoljstva zbog kojeg se zaboravlja na to da taj prostor pripada samo rečima koje se tada obično počinju poistovećivati sa delima.Tog dana Portugal, još uvek u procesu nastanka, napravio je golem korak napred, i to tako odlučan da više nikada neće izgubiti Lisabon. Ali ne dopustimo sebi napoleonsku taštinu zbog koje bismo uzviknuli: »S vrha ove tvrđave promatra nas osamsto vekova« i potom još i zapljeskali jer smo toliko potrajali… Pomislimo radije na to kako je od krvi, prolivene s jedne i s druge strane, nastala krv koja sada teče u našim venama, u venama baštinika ovoga grada, sinova hrišćana i Maura, crnaca i Židova, Indijanaca i Azijaca,na kraju, nas potomaka svih rasa i vera koje se naziva dobrima i svih rasa i vera koje se naziva lošima. Ostavimo da počivaju u ironičnom miru svojih grobova oni pokvareni umovi koji su ne tako davno za Portugalce izmislili »dan rase« i veličajmo veličanstvenu raznolikost ne samo krvi već i kultura, raznolikost na kojoj se zasniva Portugal i zbog koje joši danas traje. Lisabon se promenio poslednjih godina, u svesti svojih građana probudio je novu snagu koja ga je izvukla iz obamrlosti u koju je potonuo. U ime modernizacije dižu se betonski zidovi na drevnim ruševinama, menja se izgled njegovih brežuljaka, njegovi krajolici, kutovi gledanja.No duh Lisabona ostaje, a upravo taj gradove čini večnima. Obuzet ludom ljubavlju i božanskim ushitom toliko svojstvenim pesnicima, Camőes je jednoga dana zapisao da je Lisabon »kraljević među gradovima«

. Oprostićemo mu to preterivanje.Lisabon mora biti moderan, čist, organiziran grad obrazovanih ljudi, ali pritom ne sme izgubiti dušu. A ako ga bilo koja od tih vrlina učini kraljevićem, neka tako i bude. U našoj republici takvi kraljevići uvek su dobrodošli.
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1813

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Čet 23 Avg - 12:19

"Lije kisa, vetar siba gole grane, i iz davnih vremena izranja jedna prilika, jedan
visok i mrsav covek, i kako mi se priblizava, vidim da je star, dolazi izlokanim putem.
Preko ramena je prebacio pastirski stap izandjali blatnjav zaket niz koji se slivaju sve
vode nebeske.Pred njim idu svinje pognutih glava, njuskajuci po zemlji.Taj covek koji
se polako pomalja kroz guste mlazeve kise, to je moj deda."

" Male uspomene "
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1813

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Čet 23 Avg - 18:36

..............

" Star je i tesko hoda.Vuce sa sobom sedamdeset godina svog teskog zivota, odricanja, neznanja.
A ipak je bio mudar covek, cutljiv, koji govori samo kada ima nesto vazno da kaze.Toliko retko
progovara da mi svi ucutimo da bi ga culi kada mu se lice ozari kao da najavljuje da ce nesto
da kaze.Ima cudnu osobinu da gleda u daljinu, pa cak i kad je ta daljina obliznji zid pred njim.
Lice kao da mu je isklesano, nepomicno ali izrazajno, a njegove oci , sitne i prodorne, zaiskrile
bi se na mahove, kao da je napokon nasao resenje za nesto o cemu je razmisljao. "

.......
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1813

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Pet 24 Avg - 23:22

...............

" On je covek kao i mnogi drugi iz ovih krajeva, na ovom svetu, mozda neki Anstajn zatrpan
nemogucnostima. filozof, veliki nepismeni pisac. Secam se onih blagih letnjih noci kada smo
zajedno lezali ispod visike smokve i jasno ga cujem kako govori o svom zivotu, o Mlecnom putu,
ili putu za Santjago, kako su ga jos uvek neki zvali , koji je blistao iznad nasih glava, o stoci koju
je gajio, o pricama i predanjima iz njegovog davnog detinjstva.Zaspali bismo kasno, ususkani u
prekrivace zbog jutarnje rose."

..............
Nazad na vrh Ići dole
Salome

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1813

Lokacija : tamo daleko

Učlanjen : 11.05.2018

Raspoloženje : podnosljivo


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 26 Avg - 17:57

.......

" Ali slika koja me ne napusta u ovom setnom trenutku je prilika starca koji hoda po kisi,
zanesen, cudljiv, kao da ispunjava neki neumitni sudbinski zadatak koji nista ne moze da spreci.
Osim smrti.Taj starac, koga mogu gotovo rukom da dotaknem, ne zna kako ce umreti. Jos uvek ne
zna da ce nedugo posle svog poslednjeg dana predosetiti da mu je dosao kraj, i icice od drveta
do drveta u svom dvoristu grleci stabla, da se oprosti od njih, od prijateljskih senki, od plodova
koje nikada vise nece jesti.Jer ce naici velika senka, dok ga secanje ne bude vaskrslo na onom
izlokanom putu ili pod nebeskim svodom i neodgonetljivom tajnom zvezda.Sta bi na to rekao?

" Male uspomene "
Nazad na vrh Ići dole
Tristita

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 120

Lokacija : Priroda

Učlanjen : 06.10.2018

Raspoloženje : Tristita


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Pon 15 Okt - 15:22

Žoze Saramago

Godina smrti Rikarda Reiša

Nosač podiže kačket i zahvaljuje, taksi naglo kreće, vozač želi da mu kažu, Kuda, i to pitanje, tako jednostavno, tako prirodno, savršeno primereno mestu i okolnostima, zatiče putnika nespremnog, kao da je činjenica da je kupio kartu za put u Rio de Žaneiro bila i ostala jedini mogući odgovor na sva pitanja, čak i na ona teška, koja su svojevremeno nailazila samo na ćutanje, a sada, čim se iskrcao, uvideo je da taj odgovor nije dovoljan, možda zato što su mu postavili jedno od dva sudbinska pitanja, Kuda, drugo, još gore, bilo bi, Zašto.
(...)
Ovaj dan je završen, ono što je od njega preostalo lebdi daleko nad morem i izmiče, pre svega nekoliko sati plovio je Rikardo Reiš tim vodama, a sada mu je sav horizont ono što ima nadohvat ruke, ti zidovi, nameštaj koji odbija svetlost kao neko crno ogledalo, i umesto potmulog brektanja parnih mašina, čuje šapat, žamor grada, šest stotina hiljada osoba koje uzdišu, neki krik u daljini, sad i neke lake korake na hodniku, ženski glas koji kaže, Odmah dolazim, te reči, taj glas, mora da je sobarica. Otvara jedan prozor, gleda napolje. Kiša je prestala. Svež vazduh, vlažan od vetra koji je došao sa reke, ulazi u sobu, potiskuje ustajali zadah što podseća na prljavo rublje zaboravljeno u nekoj fioci, hotel nije kuća, treba to imati na umu, u njemu se talože svakojaki mirisi, nečije preznojavanje u nesanici, nečija ljubavna noć, pokisli kaput, prašina sa cipela očetkanih pred odlazak, a zatim dolaze sobarice da presvuku krevete i počiste, ostaje i njihov ženski miris, nema načina da se to izbegne, sve su to znaci naše ljudske prirode.
Ostavio je otvoren prozor, pošao da otvori i drugi, i, okrepljen svežinom, samo u košulji, s nekim naglim poletom poče da raspakuje kofere, za manje od pola sata ih je ispraznio, preneo njihov sadržaj na odgovarajuća mesta, u fioke komode, cipele u ormarić za cipele, odela u šifonjer, crnu lekarsku torbu u jedan mračan ugao ormana, a knjige na policu, ono malo što je poneo sa sobom, nešto klasične latinštine koju je već prestao redovno da čita, nekolicinu razlistanih engleskih pesnika, tri-četiri brazilska autora, portugalskih jedva tuce, i među njima jednu koja je pripadala biblioteci Hajland Brigejda, zaboravio je da je vrati pre nego što se iskrcao. U ovo doba dana, ako je irski bibliotekar primetio njen nestanak, neće štedeti debele i teške optužbe na račun luzitanske otadžbine, zemlje robova i lopova, kao što je rekao Bajron, a sad ponavlja O’Brajen, iz tih sitnih uzroka, lokalnih, obično se izrode velike i dalekosežne posledice svetskih razmera, ali ja sam nevin, kunem se, to je bila samo puka zaboravnost, ništa više. Odloži knjigu na stočić kraj uzglavlja, da je pročita do kraja, ovih dana, ako bude imao volje, zove se The God of the Labyrinth, njen autor je Herbert Ken, pukim slučajem takođe Irac, ali ime, ono zaista nije puka slučajnost, jer bi se bez velikog ogrešenja o izgovor moglo pročitati kao Kem, obratite pažnju, Ken, Kem, pisac koji je izašao iz anonimnosti samo zato što ga je neko pronašao na Hajland Brigejdu, ali sada, ako na brodu ne postoji drugi primerak, imamo još jedan razlog da upitamo, Kem. Zaveli su ga dosada putovanja i privlačan naslov, lavirint i njegov bog, o kom li je to bogu reč, kakav je to lavirint, kakav lavirintski bog, a na kraju se ispostavilo da je to samo običan policijski roman, otrcana priča o ubistvu i istrazi, zločinac, žrtva, ili možda obratno, ako žrtva može da postoji i pre zločinca, i napokon detektiv, sve troje saučesnici smrti, a dužan sam da vam kažem i to da čitalac policijskih romana jedini stvarno preživi priču koju čita, uostalom, svaki čitalac i čita bilo koju priču kao da je upravo on jedini stvarno preživeli.

Preostalo je još da sredi papire, one hartije sa stihovima, među kojima najstarija nosi datum dvanaestog juna hiljadu devetsto četrnaeste, uoči samog rata, Velikog, kako su ga kasnije krstili i nazivali sve dok nisu izmislili drugi, veći, Učitelju, blagi su svi sati koje gubimo, ako u njihov gubitak, kao u vazu, postavimo cveće, a malo kasnije zaključuje, Iz života odlazimo mirni, čak i bez griže savesti što smo živeli. Nisu napisani tako, jedan za drugim, svaki red pokorno nosi svoj zaseban stih, ali mi ih čitamo na taj način, uzastopno, jedino sa prekidima koje nameću disanje i ritam, a najnoviji rukopis nastao je trinaestog novembra hiljadu devetsto trideset i pete, prošlo je mesec i po dana otkako je napisan, još je svež, i kaže, U nama nebrojeni žive, ako mislim il’ osećam, ne znam ko to misli il’ oseća, ja sam samo mesto na kojem se misli i oseća, i premda se tu ne završava, mogao bi se slobodno završiti, budući da izvan misli i osećanja ne postoji više ništa. Ako sam ja samo to, misli Rikardo Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive, koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu bili ili neće biti. Skupio je hartije, dvadeset godina, dan za danom, list po list, sklonio ih je u jednu fioku malog pisaćeg stola, zatvorio prozore, i pustio toplu vodu da se umije. Bilo je tek nešto više od sedam sati.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   

Nazad na vrh Ići dole
 
Žoze Saramago
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jose Saramago
» Žoze Saramago
» Žoze Saramago
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-