Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Žoze Saramago

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:39

Portugalski pisac, koji je dobio Nobelovu nagradu 1998, umro je u 87. godini života u svojoj kući u Lanzaroteu. Njegova najpoznatija dela su „Sedam sunaca i sedam mesečina”, „Godina smrti Rikarda Reiša”, „Slepilo”, „Jevanđelje po Isusu Hristu”…

Žoze Saramago je rođen 16. novembra 1922. godine u Azinjagi, u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija prinudila ga je da promeni niz zanimanja, da bi se sedamdesetih godina prošlog veka posvetio isključivo književnosti. Smatra se jednim od najvećih portugalskih i jednim od najuticajnijih evropskih pisaca, dobitnik je niza književnih priznanja među kojima i najveće - Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. Poslednje godine života proveo je u polemikama sa crkvom.

Svetske agencije prenose da je preminuo u 87. godini života, u svojoj kući u Tijasu, na ostrvu Lanzarote, u kanarskom arhipelagu. Kraj njega je bila njegova supruga Pilar del Rio. Prethodnu noć proveo je mirno. Kada se probudio, doručkovao je, a onda mu je iznenada pozlilo.


Pisac, pesnik i književni kritičar poslednjih godina bio je u središtu žestokih polemika zbog svojih stavova o religiji iznetih u knjigama. Njegova pozicija militantnog ateiste uzrokovala je niz rasprava u Portugaliji i u drugim zemljama. Posle publikovanja „Jevanđelja po Isusu Hristu” bio je izložen kritikama, zbog čega je napustio Portugaliju i preselio se na Kanarska ostrva. Nakon objavljivanja poslednjeg romana „Kain”, žustro je polemisao sa portugalskom katoličkom crkvom. U knjizi je kritikovao Bibliju, a Bogu pripisao da je bio „osvetoljubiv, prgav, zao i nedostojan poverenja”.

Prvi roman „Zemlja greha” potiče iz 1947, a 1966. godine objavio je svoju prvu zbirku poezije „Moguće poeme”. Objavljivao je poeziju, hroniku, tekstove za pozorišne komade, novele, romane... Nobelovu nagradu dobio je 1998. godine. Dela su mu prevedena na više od 30 jezika. (Blic)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:45

Čovek koji je od mašinbravarskog zanata dospeo u sam književni krem, rođen je 16. novembra 1922. godine u Portugalu – pretpostavljate o kome je reč – čudesni Žoze Saramago (Jose Saramago). Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, u samom detinjstvu bio je okupiran nemaštinom i golom borbom za egzistenciju, tek u zrelijim godinama njegovo glavno i jedino zanimanje postaje književnost.
Uvek na klackalici dva različita sveta, potpuno nepomirljiva – s jedne strane kreveljila se surova realnost koja je od njega kreirala pesimistu i ateistu, a s druge strane obale života stanovao je miran i ušuškan svet umetnosti, pun reči koje su čekale svoje mesto na belim hartijama. To verno oslikava njegovo prvo delo “Zemlja greha” - koje ga uvodi u književni svet. Nakon toga nizala su se i ostala, u lančić od reči i crnih redova: “Smrt i njeni hirovi”, “Sva imena”, “Pećina”, “Slepilo”, “Slonov put”, koji je nastajao u poslednjim godinama Saramagovog života, trkao se sa preostalim, kako bi delo ugledalo svetlost dana, kako ga ne bi poneo sa sobom u večnost. Kao levičar i komunista, ni politički udari neistomišljenika nisu ga zaobilazili.

Ljubav kao nadahnuće za život
Buran život – na raskrsnici između rada na popravci automobila do angažmana na menjanju sveta pisanim alatom, Saramago se 1944. godine oženio Ildom Reiš (Ilda Reis), sa kojom je imao kćerku Violente (Violante). Elem, tu se Saramagova ljubavna priča ne završava, upoznavši Pilar (Pilar del Río) shvata da je druga ljubav ipak ona prava. Pilar je imala funkciju zvaničnog prevodioca Saramagovih dela na španski jezik, a plamen ljubavi između njih goreo je od 1988. godine sve do Saramagove smrti.
Snaga i dubina njihovog odnosa dočarana je i filmom “Žoze i Pilar” (José e Pilar), koji je bio u trci za najprestižniju nagradu koje jedno filmsko ostvarenje može da dobije – Oskar.


Portugalski nobelovac Žoze Saramago i španska novinarka Pilar del Rio svoju ljubav nisu krili pod plaštom tajne i nedodirljivosti, voleli su se onako klinački, bez daha. Poštovanje, pažnja koju su jedno drugom poklanjali, nežnost koja je u drugima budila radost, ali i zavist, njihova bliskost u saputničkom životu – sve to ih je činilo celinom koja je stremila ljubavnoj bajci, o kojoj će generacije pričati. Svoju ljubav prema Pilar poredio je sa snagom prirode – “divna, topla i divlja”. U poslednjim godinama Saramagovog života njegova najveća ljubav Pilar bila mu je kao vazduh, potreba i energija. Inspirisala ga je da svaki dah podari njoj, da svaki sekund ukrade od smrti, da joj umakne, samo da bi duže ostao sa njom. U 87. godini života Saramago je predao bitku, melanholično i tiho otišao je u istoriju, a Pilar je ostala da živi njihovu ljubav, kao borac za prava žena i predsednica fondacije sa imenom svog voljenog Saramaga. Napisao je: “Lete ptice i anđeli, a ljudi samo u snovima, a san je varka.”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:48

Jevanđelje po Saramagu

Piše Dragoslava Barzut

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998, pisac oštrog, surovog a zabavnog sarkazma, koji je za relativno kratko vreme ostvario snažan uticaj na prozu, posebno remek-delom „Slepilo“, i koji je umeo da uzburka strast među sunarodnicima Portugalcima izjavama da će ih jednog dana progutati Španija, njihov sused i večni rival Žoze Saramago, umro je 18. juna

Vrlo je moguće pomisliti da se ovih dana na recepciji nekog od lisabonskih hotela prijavio dvojnik Žozea Saramaga ili njegov alter-ago, kao što se u romanu „Godina smrti Rikarda Reiša“ (1986), doktor Reiš nakon nekoliko dana od smrti slavnog portugalskog pesnika Fernanda Pesoe vraća još jednom, pre smrti, u Lisabon. Svako ko je čitao roman „Godina smrti Rikarda Reiša“ sigurno se zarazio krivudavim, svakodnevicom rastegnutim rečenicama koje se iznenada završavaju i teraju na dalje čitanje, baš kao što i uske ulice Lisabona koje je Saramago opisivao, krivudaju, rastežu se i iznenada završavaju, a teraju vas da zavirite iza svakog ćoška. Svako ko je čitao taj roman zavoleo je kišni Lisabon, „grad koji bez sumnje prednjači u svetu po broju i raznolikosti žuljeva, plikova, čukljeva i kurjih očiju…“ a koji zbog Saramagovog intimnog doživljaja, nećete moći da zaboravite, čak i ako ga nikada niste posetili.
Portugalski pisac poznat po svojim levičarskim pozicijama i ukusu za provokaciju i polemiku napustio je Lisabon pre šesnaest godina (odselio se u Španiju), u znak protesta protiv državne cenzure nad njegovim romanom „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (1991) kritikovanom i anatemisanom od Vatikana i klera kao antijevanđelje, kao i zabrani da knjiga konkuriše za Evropsku literarnu nagradu – sa obrazloženjem „da je opasna po katolike“. Ovaj razlog nije toliko literarni koliko je politički, iako kod Saramaga teško možemo da odvojimo politiku od pisanja i obrnuto. Saramago je smatrao da ne treba sebe da ograničava na literaturu, već da, naprotiv, treba da bude uključen i u rešavanje problema društva i sveta. Onoliko koliko to ume i zna. Zato nije ni čudo da se, po njemu, umetnost i politika ne isključuju. Naprotiv. Saramago kaže: „Ne mogu sebe da zamislim van politike i društvenih tokova. Ja jesam pisac, ali moje pisanje ne postoji na zasebnom planu. Slikar slika, muzičar komponuje, a pisac piše. Ali ja verujem da svi mi imamo određeni uticaj, ne zato što smo umetnici, već zato što smo građani. Kao građani, svi mi imamo obavezu da se uključimo i intervenišemo. Građanin je taj koji menja stvari i svet“. Svaki javni nastup koristio je da iznese mišljenje o aktuelnim problemima sveta i pitanjima demokratije. I tu ne ostavlja nikakve nedoumice – njegov poznati radikalizam je neumanjen: „Danas nema prave demokratije. Svetom vladaju nedemokratske institucije poput Svetske banke, MMF i STO. Narod živi u iluziji da mi imamo demokratski sistem, a zapravo mi živimo u plutokratiji, u kojoj vladaju bogati“.
Saramagu se ponekad zamera da nije univerzalan pisac, da se njegov kolektivni primorski duh odražava na književni izraz i svet, da je pisao o vrednostima i motivima koje najbolje razumeju Portugalci. Ali, ako pogledamo njegov roman „Slepilo“ (1998) kao antiutopiju koja nastoji da istraži prave dimenzije humanosti i društvenih institucija sveta u kome živimo i roman „Viđenje“ (2004) koji se nadovezuje na radnju „Slepila“ dobićemo prikaz političke mašine i kvazidemokratije toliko univerzalan da ćemo ostati šokirani pred lakoćom  sa kojom je izašao na kraj sa tako komplikovanim temama.
Van literature Žoze Saramago bio je veliki borac za ljudska prava, apelovao je na ljudsku svet, pozivao ljude na globalni protest – protiv sveta sa ratovima, netolerantnosti organizovanih religija, nejednakosti, nepravde i svakodnevnog poniženja miliona ljudi koji nemaju nikakve nade niti vere u vrednost života. „Mi treba da demonstriramo, da demonstriramo, da demonstriramo i ne napuštamo ulice sve dok ljudi na vlasti ne shvate da narod nije srećan i da svet treba da se menja“.
Njegova biografija nekom budućem piscu može poslužiti kao odličan i vredan materijal, zato prenosimo autobiografsku belešku koju je Saramago pročitao na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1998. godine a gde govori o svom poreklu, počecima pisanja i bavljenja politikom.
_____________________

Govor prilikom dodele Nobelove nagrade za književnost 1998. godine


kreator nekih od svetski najimaginativnijih i najboljih lirskih fikcija: Žoze Saramago
Rođen sam u porodici zemljoradnika bez sopstvenog poseda, u Azinjagi, malom selu provincije Ribatežo, na desnoj obali reke Almonda, oko hiljadu kilometara severoistočno od Lisabona. Moji roditelji bili su Žoze de Sosa i Maria de Piedade. Trebalo je da se zovem Žoze de Sosa, ali to ime nije ušlo u registar, njemu je po sopstvenoj inicijativi dodat nadimak po kome je familija moga oca bila poznata u selu: Saramago. Mislim da je taj dodatak „saramago“ naziv za divlju biljku, koja se u to vreme upotrebljavala u ishrani sirotinje. U mojoj sedmoj godini, kada je trebalo da predam lična dokumenta za upis u osnovnu školu, moje puno ime bilo je Žoze de Sosa Saramago…
To nije bio jedini problem sa mojim identitetom, na koji sam bio osuđen rođenjem. Iako sam došao na svet 16. novembra 1922, moja zvanična dokumenta pokazuju da sam rođen dva dana kasnije, 18. novembra. Tome je bila zaslužna sitna prevara kojom se moja porodica poslužila kako bi izbegla plaćanje kazne za to što na vreme nije prijavila moje rođenje. Možda zato što je služio u Drugom svetskom ratu, u Francuskoj kao artiljerac, i poznavao drugačija okruženja od onih oko sela, moj otac 1924. odlučuje da napusti posao u farmi i preseli se sa porodicom u Lisabon, gde je počeo kao policajac. Taj posao nije zahtevao više „pismenosti“ od čitanja, pisanja i računanja.
Nekoliko meseci posle preseljenja u glavni grad moj brat Francisko, dve godine stariji od mene, umire. Iako su se naši uslovi življenja malo poboljšali posle selidbe, nikada se nismo trudili da postanemo imućni.
Imao sam 13 ili 14 godina kada smo se preselili, poslednji put, u našu sopstvenu – ali veoma majušnu – kuću: do tada smo živeli u jednom delu kuće, sa drugim porodicama. U to vreme provodio sam mnogo vremena u selu kod roditelja moje majke Heronime Merinho i Žozefa Kaiksana.
Bio sam dobar učenik u osnovnoj školi: u drugom razredu pisao sam bez gramatičkih grešaka, a treći i četvrti razred završio sam za jednu godinu. Kada sam otišao iz jezičke škole, gde sam ostao dve godine, sa odličnim ocenama na prvoj godini, ne tako dobrim na drugoj, ali odličnih po mišljenju mojih kolega i profesora, još sam bio izabran za blagajnika Studentske unije… U međuvremenu moji roditelji, u nedostatku sredstava, nisi mogli da izdržavaju moje pohađanje jezičke škole. Jedina alternativa bila je da pođem u tehničku školu. I to se i desilo: pet godina učio sam za mehaničara. Ali iznenađujući je program u to vreme i pored toga što je više nego očigledno bio tehnički orijentisan, uključivao je, osnove francuskog, književni predmet. Kako nisam imao nijednu knjigu u kući (svoje knjige, koje sam kupovao sebi, novcem pozajmljenim od prijatelja, imao tek sa 19 godina) udžbenici na portugalskom jeziku otvorili su mi vrata uživanja u književnosti: i danas mogu recitovati poeziju naučenu iz tog perioda. Posle svršetka kursa, dve godine sam radio kao mehaničar u jednom servisu za opravljanje automobila. U to vreme već sam često posećivao večernje otvorene časove jedne državne biblioteke u Lisabonu. I tamo sam, bez pomoći ili savetovanja, izuzev iz ljubaznosti, sticao čitalački ukus, tada već izgrađen i rafiniran.
Kada sam se 1944. oženio, već sam bio promenio posao. Radio u Društvenom centru za socijalnu pomoć kao administrativni civilni sekretar. Moja žena Ilda Reiš, tada daktilografkinja Železničke stanice, mnogo godina kasnije postaće jedan od najznačajnijih portugalskih gravera. Umrla je 1998. godine 1947, kada se rodilo moje jedino dete Violeta, objavio sam prvu knjigu, roman koji sam nazvao „Udovica“, ali iz uređivačkih razloga objavljenog kao „Zemlja greha“. Napisao sam i jedan drugi roman, „Svetionik“, koji je ostao neobjavljen, i započeo još jedan, ali nisam odmakao više od nekoliko strana: njegov naziv bio bi „Čemer i med“, ili možda „Luis, sin Tedejev“… Stvar sa pisanjem bila je svršena kada sam napustio projekat: bilo mi je prilično jasno da nemam šta vredno reći. Devetnaest godina, do 1966, kada sam objavio „Izvodljive pesme“, bio sam odsutan sa portugalske književne scene, gde je svega nekoliko ljudi moglo zapaziti moju odsutnost.

„Danas nema prave demokratije. Svetom vladaju nedemokratske institucije poput Svetske banke, MMF i STO. Narod živi u iluziji da mi imamo demokratski sistem, a zapravo mi živimo u plutokratiji, u kojoj vladaju bogati“: Saramago sa zapatistima u Meksiku
Iz političkih razloga bio sam nezaposlen 1949, ali zahvaljujući dobroj volji negdašnjeg profesora iz tehničke škole, uspeo sam da pronađem posao u kompaniji metala gde je on bio poslovođa. Krajem 1950. počeo sam da radim u jednoj izdavačkoj kući „Estúdios Cor“ kao menadžer produkcije, dakle, vratio sam se, ali ne kao autor, u svet knjiga koje sam napustio nekoliko godina ranije. Novi posao omogućio mi je poznanstvo i prijateljstvo sa nekim od najznačajnijih portugalskih pisaca toga vremena. Godine 1955, da bih povećao porodični budžet, ali prvenstveno zato što sam uživao u tome, počeo sam trošiti deo svog slobodnog vremena na prevođenje, delatnost kojom ću se nastaviti baviti do 1981: Sidoni Gabriel Kolet, Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Etjen Balibar, Nikos Poulantzas, Anri Fosijon, Žak Rumen, Hegel, Rejmond Bajer, neki su od autora koje sam preveo. Između maja 1967. i novembra 1968, imao sam drugu paralelnu okupaciju – književnu kritiku. U međuvremenu, 1966, objavio sam „Izvodljive pesme“, pesničku zbirku koja je obeležila moj povratak književnosti. Nakon toga, 1970, drugu zbirku poezije „Izvodljiva radost“ i kratko nakon toga, 1971. i 1973. zasebno, dva naslova „Embargo i druge priče“, i „Putnikov prtljag“, dva zbornika novinskih članaka u kojima su kritička razmatranja, bitna za potpuno razumevanje moga kasnijeg rada. Nakon razvoda 1970, posvetio sam se vezi, koja će trajati sve do 1986, sa portugalskom spisateljicom Izabel de Nobrega.
Nakon napuštanja izdavaštva krajem 1971, radio sam sledeće dve godine za večernje novine „Diário de Lisboa“, kao urednik kulturnog dodatka i kao glavni urednik.
Objavljena 1974. pod nazivom „Mišljenja DL glave“, tekstovi koji predstavljaju veoma precizno „čitanje“ poslednjeg perioda diktature, koja će biti srušena u aprilu te godine. U aprilu 1975, postavljen sam za pomoćnika urednika jutarnjeg lista „Diário de Nóticias“, popunjavao sam rubrike do novembra, kada sam otpušten. Otkaz je usledio kao posledica promena izazvanih političko-vojnim potezom 25. novembra, kada je zaustavljen revolucionarni tok. Dve su knjige obeležile to doba: „Godina 1993“, dugačka oda objavljena 1975, u nekim se kritikama smatra vesnikom radova kakvi će se kasnije pojaviti sa „Priručnikom crtanja i kaligrafijnj“, pripovest sa podnaslovom „Beleške“, politički članci koje sam objavljivao u novinama koje sam uređivao.
Nanovo nezaposlen i okupiran političkom situacijom, iskušan, bez i najmanje mogućnosti za pronalaženje posla, odlučio sam da se posvetim književnosti: bilo je to vreme za spoznaju onoga što sam kao pisac vredeo. Početkom 1976, odvojio sam nekoliko nedelja za boravak u Lavri, selu u provinciji Alenteho. Bio je to period učenja, opažanja i skiciranja onog što se nametalo. Godine 1980. nastao je roman „Uzdignut sa zemlje“, u kome je rođen diskurs naracije koji karakteriše moje romane. U međuvremenu, 1978. objavio sam zbirku kratkih priča, „Tobože zameranje“, 1979. dramu „Noć“, i posle toga, nekoliko meseci pre „Uzdignutog sa zemlje“, novu dramu, „Šta da uradim sa ovim knjigama?“ Sa izuzetkom druge drame, „Drugi život Fransis“, objavljene 1987. „Godina smrti Rikarda Reiša“, 1984. „Kamena gužva,“ 1986.
1986. upoznao sam špansku novinarku Pilar del Rio. Venčali smo se 1988.
Kao posledica cenzure portugalske vlade na moj roman „Jevanđelja po Isusu“ (1991), na koji je stavljen veto za mogućnost dobijanja evropskih književnih nagrada sa obrazloženjem da je roman uvredljivog sadržaja za katolike, moja žena i ja preneli smo naše boravište na ostrvo Lanzarote, jedno od španskih Kanarskih ostrva. Početkom te godine objavio sam dramu „In Nomine Dei“, koja je bila pisana u Lisabonu, od koje će biti načinjen libreto za operu „Divara“, sa muzikom italijanskog kompozitora Azija Korđija i koja će biti postavljena za prvo vreme u Munsteru, Nemačkoj. Ovo nije bila prva saradnja sa Korđijem: između ostalog, njegova je muzika u operi „Blimunda“, po mom romanu „Baltazar i Blimunda“, postavljena u Milanu, Italiji 1990.
Godine 1995. objavio sam roman „Slepilo“ i 1997. „Sva imena“.
Iste godine dobio sam nagradu „Camões“, a 1998. Nobelovu nagradu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:49

“Smrt i njeni hirovi” Zoze Saramago

Na samom pocetku, moram da kazem da je mene  odusevila  biografija Zozea Saramaga. Rodjen je u siromasnoj seljackoj porodici i zbog teske materijalne situacije bio je prinudjen da cesto menja poslove.
Zavrsio je  masinbravarski zanat. Kako u kuci nije imao svojih knjiga, prve je stekao u svojoj 19.godini i to tako sto ih je kupio od pozajmljenog novca. Tek nakon svoje pedesete godine,  posvecuje se iskljucivo knjizevnosti. Godine 1998.postao je dobitnik Nobelove nagrade. Zoze Saramago umro je 2010.godine od posledica upale pluca.
“Sledeceg dana niko nije umro.”
Ovo je recenica koja sama po sebi intrigira, a zapravo predstavlja recenicu kojom Saramago zapocinje jednu duhovitoscu protkanu pricu o smrti. U zemlji bez imena, dogadja se trenutak da smrt pocinje da zabusava i, prosto, ne odvodi nikoga. Velika zelja obicnih, malih ljudi, da budu besmrtni, da zive vecno, vise nije nedostizna. Zapravo, to sto niko ne umire, ali se i dalje stari, pocinje da da donosi probleme stanovnicima ove bezimene zemlje. Da li ste se ikad zapitali sta bi se onda desilo sa pogrebnim sluzbama, osiguravajucim drustvima i crkvom kada vise niko ne bi umirao? Mnogi znacajni, uceni ljudi, hvataju se u kostac sa ovom neobicnom pojavom, pokusavajuci da je razjasne.
Interesantan je Saramagov stil pisanja. U jednom trenutku, on samo prestaje da koristi znakove interpunkcije, dijaloge ne prikazuje na onaj standardan nacin, prkoseci pravilima i ostajuci dosledan svojoj originalnosti.
Na mene je ova knjiga ostavila veoma snazan utisak, onakav kakav ostavi retko koja knjiga. Sasvim neocekivani pristup jednom tako vaznom pitanju, sasvim pozitivan prikaz necega cega se svi plasimo i bas kad ocekujete da cete biti uplaseni, vodjeni pricom o smrti, vi nenadano pocinjete da uzivate u moru duhovitih dogadjaja koje pisac vezuje za pojavu, odnosno nestanak, te famozne smrti.
Definitivno jedna od najboljih knjiga koje sam procitala i sigurno cu je jos koji put procitatii.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:52

Pusto ostrvo

Pošto sam suviše zahtevao od kapetana broda kojim sam putovao, iskrcan sam na jednom pustom ostrvu. Dali su mi namirnica za petnaest dana ili petnaest godina (to nikada nisam uspeo sa sigurnošću da utvrdim), naoružanje i municiju (uključivši i atomske bombe), i dopustili su mi da sa broda ponesem jednu knjigu i jednu ploču.Izabrao sam Don Kihota i Orfeja. Valja objasniti zašto. Trebalo je da živim sam, i u mmiru, ako je to moguće. Trebalo je puno da radim i da mi što manje stvari odvlače pažnju. Nema bolje knjige nego što je Don Kihot, od koje se dobro nasmeje a u njoj je i nepostojeća Dulcineja, i Orfej, od koje se plače i u kojoj je umrla Euridika. Ovim namernim odsustvom ja sam ispunio svoje beskrajne noći.

Tаko sаm živеo nа pustom ostrvu. Nе znаm koliko vrеmеnа, no višе od pеtnаеst dаnа i mаnjе od pеtnаеst godinа. Nisаm stigаo dа obiđеm čitаvo ostrvo, аli znаm dа jе bilo pusto, jеr dа nijе bilo nе bi mе tаmo iskrcаli. Izgubio sаm moć govorа od tolikog ćutаnjа, i tаko sаm mаlo doprinеo svеtskoj tišini. Osim ptičijе pеsmе i rеžаnjа nеkаkvе bеsnе zvеri (nikаdа jе nisаm vidеo, аli, po rеžаnju, bilа jе bеsnа, zаsigurno), nа ostrvu nijе bilo drugih zvukа osim očаjničkog zаpomаgаnjа Orfеjеvog i grohotnog smеhа Sаnčа Pаnsе. Don Kihot, tаj jе, svаkog jutrа šеtаo plаžаmа mirišljаvim od vodе i soli, svе mršаviji i mršаviji, jаšući vrеću kostiju - Rocinаntа. Noću bе sе pеo nа jеdnu visoku stеnu i odаndе brojаo zvеzdе. U lеvoj ruci jе držаo Mаmbаrinov šlеm, okrеnut nаopаko, tаko pružаjući utočištе jеdnoj ptičici kojа sе unutrа nаsеlilа. Sа kopljеm u dеsnoj ruci, Don Kihot jе bio nаd ptičicinim snom. Sа vrеmеnа nа vrеmе, otеo bi mu sе po uzdаh. Nikаdа nisаm stigаo dа gа upitаm zbog čеgа jе uzdisаo, jеr sаm u mеđuvrеmеnu vеć stigаo nа krаj knjigе.
    
                 Honore Daumier,

Don Quixote and Sancho Panza (ca. 1850.)    

U miru i srеći živеli smo tаko nаs čеtvoro nа pustom ostrvu. Jеdnogа dаnа nа obаlu sе nаsukаo vеliki sаnduk. Dok sаm gа otvаrаo, oko mеnе su sе sаkupili moji drugаri. Nisu sе dugo zаdržаli: odmаh su vidеli dа u sаnduku nijе bilа Еuridikа, ni Dulcinеjа, ni burе vinа. Svаko jе otišаo svojim poslom, dok sаm jа rаzbijаo glаvu dа dokučim štа jе to bilo. Imаlo jе svеtlа kojа su sе pаlilа i gаsilа i izglеdаlo jе kаko dа dišе. Tеk kаsnijе, kаdа jе život nа ostrvu počеo dа sе mеnjа, otkrio sаm dа jе bilа rеč o kompjutеru, еlеktronskom mozgu ili nеčеmu sličnom. Svе jе bilo jаsno, nе mеni, nаrаvno, nеgo mаšini. U svаkom slučаju, prаvio mi jе društvo. Nаjgorе od svеgа jе bilo što sе okončаlа nаšа divnа аnаrhijа. Orfеj jе mogаo dа plаčе sаmo u odrеđеno vrеmе, Don Kihotovа ptičicа optužеnа jе dа prеnosi psitаkozu (а nijе bilа pаpаgаj, čаsnа rеč), а Sаnčo Pаnsа jе morаo dа sе mаnе svojih poslovicа i dа nаuči еnglеski. Nа odrеđеni nаčin, mi smo i ućаrili sа tim promеnаmа, аli u svimа nаmа pojаvio sе nеkеkаv nеmir, gotovo bolеst koju kompjutеr nijе umеo dа rеši. To jе bilа, аko sе dobro sеćаm, jеdini problеm koji nijе umеo dа rеši.

Štа jе kompjutеr učinio od mеnе, to nijе lеpo ni dа sе pričа. Dokаzаo mi jе dа su svа mojа uvеrеnjа o životu i osеćаnjimа bilа pogrеšnа. Dа jе, nаprotiv, zapovednik lаđе imаo hiljаdu rаzlogа dа mе iskrcа, i dа pusto ostrvo to nijе ni bilo, zаto što jе on, kompjutеr, vеć bio tаmo. Dа jе čovеk (čovеk uopštе, i jа posеbno) jеdаn običаn dobаr vic, čаk i kаdа (ponаjvišе kаdа) plаčе, pаti, smеjе sе ili sаnjа.

Kаko sаm i umro. Kompjutеr jе još uvеk tаmo. Аli jа imаm vеlikа očеkivаnjа. Аko Dulcinеjа stеknе tеlo i Еuridikа vаskrsnе, ovаj svеt ćе  moždа postаti mеsto zа život.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:54









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:56

Ljudski vokabular još uvijek nije u stanju, a vjerovatno nikada neće ni biti,
da sazna, prepozna i komunicira sa svime što čovjek može da doživi i osjeti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:56

“Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još cešce poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oci u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oci, cesto, bez rezerve odaju ono što nam usne poricu.”
Žoze Saramago, Slepilo








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 19:59

Takve su reci, mnogo toga prikriju, prate jedna drugu, naizgled nasumice izrecene, i odjednom, zbog tri, cetiri, ili pet koje tek tako izlete, same po sebi jednostavne, zamenice, prilog, glagol, pridev, osecanja nezadrzivo navru na povrsinu koze, i ispune oci, citav sistem se raspadne, a za to su krivi nervi koji ne mogu vise da podnesu, mnogo su toga izdrzali, sve su istrpeli, ono sto se kaze, zivci su kao konopci."

"Da, je li bilo tesko, Tesko je blaga rec, strasno, Vi ste pisac, i, kao sto ste sami malocas rekli, imate obavezu da poznajete reci, samim tim znate da pridevi i prilozi zapravo nista ne kazuju kad, na primer, covek ubije coveka; zar ne bi bilo najbolje jednostavno saopstiti cinjenice, verujuci da je strahota toga cina, sama po sebi, vise nego sokantna da nije potrebno napominjati da je bilo strasno, Hocete da kazete da patimo od viska reci, Hocu reci da patimo od manjka osecanja, Ili ih imamo dovoljno, ali smo prestali da upotrebljavamo reci koje ih izrazavaju..."

Žoze Saramago "Slepilo"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:03

Antireligijski ideolog, Žoze Saramago


Žoze Saramago
Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela priče o Saramagu, onog aspekta romana koji je naročito isprovocirao Vatikan. Sukob između Saramaga i Vatikana, više politički nego teološki, još uvek je aktuelna tema čak i u širim čitalačkim krugovima, naročito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta Navodna svemoć naratora u kom je pisac nazvan "populističkim ekstremistom" i "antireligijskim ideologom".  Pomenuti članak vatikanskog kritičara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, međutim ja nisam uspela da dođem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentarišem. Pročitala sam nekoliko "odgovora", u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su više žrtava odneli krstaški ratovi i inkvizicija ili gulazi i čistke koje su sprovodili komunisti. Čitajući te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhističkom aktivisti, koji je jednom (ili više puta) izjavio kako narod treba da izađe na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati...nešto... Ma da li je moguće da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat?


Na teološkom planu, Saramagov hibris se sastoji u tome što je, kako piše u pomenutom tekstu, "umislio da može preuzeti teret" odgovora na pitanje postojanja zla u svetu. Saramagov odgovor je naizgled jednostavan - za sve je kriva crkva - a to je teza koja se lako zastupa i podjednako lako opovrgava. Da je, kojim slučajem, zaista reč o populističkom piscu koji ima da saopši samo tu otrcanu misao, koga bi bilo briga? On je bio tvrdoglavi marksista, kažu oni, liberalistički materijalista, ateista bez ikakve sposobnosti za metafiziku. Tvrdim da ovo poslednje nije tačno, mada za Saramaga možemo reći da je neka vrsta "staromodnog" ateiste - od onih što su u stvari strasno čeznuli za bogom (što nije ništa drugo nego metafizička čežnja). Tačnije bi bilo Saramaga nazvati antiteistom, odnosno misliocem koji kritikuje religioznost. Evo lepog primera za razlikovanje pojmova ateizam i antiteizam: u romanu "Braća Karamazovi" Dostojevskog - Fjodor Pavlovič je ateista, dok je Ivan antiteista.

Time što smo određenu ličnost svrstali u jedan tabor nismo još mnogo postigli, jer u svakom taboru postoji hijerarhija. Postoji, prvo, bezoblična masa neosvešćenog, nemislećeg sveta koji se tu zadesio po inerciji. Postoje, zatim, aktivisti na raznim nivoima, reklo bi se da su oni malo više upućeni u prirodu stvari, jer "imaju stav", međutim praksa pokazuje da ništa nije lakše nego političaru da menja stav. U oba slučaja, izgleda da sasvim spoljašnji faktori (preciznije: novac) određuju u kom će se taboru neko naći. Na kraju, postoje ideolozi, pojedinci koji misle za sve njih. Smatram da je Vatikan na neki način odao počast protivniku Saramagu, nazvavši ga antireligijskim ideologom.

Ovaj ideolog je ipak pre svega pisac. Iako su njegova dela angažovana, moramo razdvojiti umetničku vrednost jednog dela i solidnost ideja u njemu iznesenih. Kada je Saramago u pitanju, najviše pažnje zaslužuje način na koji su ideje uobličene u njegovim romanima.

U sledećem postu ću se baviti idejom koja predstavlja središnju temu ovog romana - relativnost dobra i zla - i načinom na koji su prikazani Isus, Đavo, kao i Gospod Bog. Vraćamo se tekstu.


Valentina Đorđević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:04

Njihova imena, Avijatar, Dotaim i Zakhej, navode se ovde da bi se uklonila bilo kakva sumnja da je reč o istorijskoj prevari, koja bi se mogla javiti kod onih koji su do saznanja o ovim događajima stigli preko drugih izvora, u koje se tradicionalno možda više veruje, ali to ne znači da su autentičniji.
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:06

Žene u Saramagovom JEVANĐELJU PO ISUSU HRISTU


Citat :
Dve Marije
Nasuprot svome čoveku Josifu, Marija nije ni pobožna ni pravedna, mada za te moralne slabosti nije sama odgovorna; tome je kriv jezik kojim ona govori, ili ljudi koji su taj jezik stvorili tako da reči pobožan i pravedan - nemaju ženski rod.
Citat :
***
Citat :
Josif je bio srećan pošto ga je, iako nije želeo da prizna, bilo sramota da sam razgovara o tome sa ženom, naročito mu nije prijao njen stav ustaljen od sinoć, da neprekidno gleda u pod preda se, jer, iako skromnost jeste nalagala takvo ponašanje, on je ipak u tome video provokaciju nekoga ko zna više no što želi a prizna, a to i ne krije. U stvari, ženska zloba nema granice, i to posebno kada je reč o nedužnoj zlobi.
Citat :
***
Citat :
Tada se, pošto mu je pao kamen sa srca, setio da bi možda bila dobra ideja upitati Mariju da li ima bolove, ali nije rekao ni reč, jer ga je ta misao podsetila na čitav taj prljavi proces, od začeća do rođenja, na onaj grozni ženski organ, vrtlog i ambis, izvor svih zala ovoga sveta, na lavirintsku unutrašnjost, na krv i vlagu, na izlučevine, na prskanje vodenjaka, na odvratnu posteljicu, Bože moj, kako si mogao da učiniš da se tvoji najdraži sinovi, ljudska bića, rađaju iz takve prljavštine kada bi bilo mnogo bolje, za Tebe i za nas, da si nas stvorio od svetla i prozračnosti, juče, danas, i sutra, prve, srednje i poslednje, i sve, ne praveći razliku između vlastelina i sebra, kralja i drvodelje, jedino obeleživši one koji su predodređeni da zauvek ostanu nečisti. 
Citat :
Žoze Saramago, "Jevanđelje po Isusu Hristu"


Roman obiluje ovakvim iskazima. Saramago se pitanjem položaja žena pozabavio na krajnje originalan i zanimljiv način - opisujući jedan ekstremni patrijarhalni poredak kao nešto potpuno prirodno, služeći se pri tom ogromnom dozom ironije koja se ispoljava i u jeziku, i u događajima opisanim u priči - jer vidimo da nisu jedino žene nesrećne zbog svog položaja, pate i muževi, i sinovi, nema istinske komunikacije (koju je teško postići i bez premise da sve što potiče od žena jeste zlo, te da muškarci niti smeju da im govore o važnim stvarima, niti da ih slušaju), postoji ogromno otuđenje među ljudima koje ih u potpunosti sprečava da budu srećni. Kritika je dakle u tonu, samo na jednom mestu na početku romana čujemo komentar naratora o ovoj temi, napisan u lepom maniru jevanđeliste.
Citat :
Bilo to po volji Božjoj ili ne, ali ja znam da ovaj čovek nema na šta da osloni glavu, i istinu vam velim, da bi se mnoge stvari na ovome svetu doznale pre no što bude prekasno kada bi muževi i žene razgovarali jedni sa drugima kao muževi i žene.
Suprotno ideji o muškarcima kao božijim miljenicima, vidimo da se anđeli, i Pastir, i božiji glasnik, osim Isusu, prikazuju jedino ženama, dok savetovanja među muškarcima, uz prenaglašavanje autoriteta mudraca - sveštenika, uvek imaju, uz određenu gorčinu, komičan ishod.

Monika Beluči kao Marija Magdalena
Dolazi do velikog preokreta nakon Isusovog susreta sa Marijom Magdalenom. Tu već dolazimo do zanimljivih pitanja aktuelnih u feminističkim intelektualnim krugovima, koja se tiču tumačenja apokrifnih jevanđenja i gnostičkih tekstova. U nekim od tih tekstova pominje se sedam žena - apostolica, koje Isusa prate ravnopravno sa dvanaest poznatih muških apostola. O tim ženama ne znamo mnogo, znamo više samo o jednoj, Mariji iz Magdale, koja je čak i u kanonizovanim spisima, sinoptičkim jevanđeljima, prikazana kao Isusova bliska i verna sledbenica. Više o položaju žena u ranom hrišćanstvu možete pročitati u tekstu Milana Vukomanovića - Žene apostoli u ranom hrišćanstvu.
Početna poglavlja Saramagovog Jevanđelja po Isusu Hristu prikazuju jednu klimu u kojoj je nezamisliva bilo kakva ideja o ravnopravnosti polova. Iz tog ugla gledano, veoma je važna istorijska misija Hristova (sada govorim o Isusu iz kanonskih jevanđelja) taj čovek je spasio jednu preljubnicu od tada uobičajene (ovaj zakon se ne primenjuje na muškarce) kazne - smrti kamenovanjem, što je u svakom slučaju gest revolucionaran za ono vreme. Kada posmatramo Isusa iz Nazareta u tom svetlu, vidimo jednog nosioca velikih, dobrih ideja i napretka. Gledano iz istog ugla, izgleda da su ateisti često skloni da ovog čoveka cene više nego vernici i crkva koja se oduvek oglušivala o njegove ideje. Naravno, ovo nipošto nije jedinstven primer u istoriji da se izmanipuliše dobrim ljudima i delima, kako bi se stvorilo nešto možda mračnije od onog mraka koji je do tada postojao.

Ispunjenje Starog Zaveta
U hrišćanskoj Bibliji, dakle u Starom i Novom Zavetu zajedno, jevanđelja čine centar idejne strukture - u njima se govori o ispunjenju proročanstava iz Starog Zaveta, tačnije o početku tog ispunjavanja, jer konačna borba između dobra i zla (u kojoj bi se Hrist borio na drugi način - ognjem i mačem) trebalo bi da se dogodi tek na kraju istorije, o čemu govori Otkrovenje Jovanovo, poznatije kao Apokalipsa. Onovremenski Jevreji su ipak očekivali mesiju koji će odmah biti tako strašan, pa su bili vrlo iznenađeni tvrdnjom da je njihov spasitelj čovek koji nudi filozofiju okretanja drugog obraza. Trebalo ih je, dakle ubediti (a znamo da znatan deo njih nikad nije prihvatio tu ideju, pa Hrišćanstvo, iako je danas dominantno, nikada nije postalo jedina svetska religija) da se život i dela Isusa iz Nazareta uklapaju u priče starozavetnih proroka.
Saramagu je, po svoj prilici, bilo jako zanimljivo poigravanje sa Isusovim žitijem kako bi ono, kao i sva druga jevanđelja ikad napisana, bilo u kontinuitetu sa Starim Zavetom kao neprikosnovenim dokumentom (jer kakvo bi to bilo jevanđelje kada ne bi bilo tog kontinuiteta?).
Jevanđelje po Isusu Hristu obiluje detaljima koji mogu da se uklope u starozavetnu priču. Međutim, postoje dva mesta u romanu koja govore o konkretnom ispunjavanju pojedinih tekstova iz Starog Zaveta. Prvo takvo mesto je ono u kom se govori o okolnostima vezanim za Isusovo rođenje u Vitlejemu Judejskom, o čemu je govorio starozavetni prorok Mihej. Njegovo proročanstvo sanjao Irod Antipa, nakon čega je izdao naređenje da se pobiju svi vitlejemski dečaci rođeni u to vreme - sudbina koja je mesiju morala da zaobiđe, kako bi bio ispunjen božiji plan. Pominjanje ovog proročanstva i njegovo ispunjenje je očekivano i sasvim na mestu, kad je u pitanju jedno jevanđelje. Za jedno drugo ispunjenje ne može se reći isto.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:07

Citat :
Dragi je moj ***** smirne koja među dojkama mojim počiva.
Citat :
...
Citat :
Leva je ruka njegova meni pod glavom, a desnom me grli.
Citat :
...
Citat :
Moj je dragi moj, i ja sam njegova, on pase među ljiljanima.
Citat :
...
Citat :
Otela si mi srce, sestro moja nevesto, otela si mi srce jednim okom svojim i jednim lančićem sa grla svog.
Citat :
...
Citat :
Sa usana tvojih kaplje saće, nevesto, pod jezikom ti je med i mleko, i miris je haljina tvojih kao miris livanski.
Citat :
...
Citat :
Ustani severe, i hodi juže, i duni po vrtu mom da kaplju mirisi njegovi, neka dođe dragi moj u vrt svoj, i jede krasno voće svoje.
Citat :
...
Citat :
Dragi moj promoli ruku svoju kroz rupu, i što je u meni ustrepta od njega.
Citat :
...
Citat :
Sastavci su bedara tvojih kao grivne, delo ruku umetničkih.
Citat :
...
Citat :
Kako si lepa i kako si ljupka, o ljubavi u milinama!
Citat :
...
Citat :
Ja sam dragog svog, i njega je želja za mnom.
Citat :
...
Citat :
Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju, jer je ljubav jaka kao smrt i ljubavna sumnja tvrda kao grob, njen je žar kao žar ognjen, plamen Božji.
Citat :
...
Citat :
Mnogo voda ne može ugasiti ljubavi, niti je reke potopiti. Da ko daje sve imanje doma svog za tu ljubav, osramotio bi se.
Citat :
...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:08

Žoze Saramago


Žoze Saramago (1922, Azinjaga – 2010, Kanarska ostrva), portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine, rodio se u siromašnoj seljačkoj porodici bezemljaša, mukotrpno se školovao i završio mašinbravarski zanat u srednjotehničkoj školi u Lisabonu, gde se njegova porodica preselila kad je Saramagu bilo dve godine. U toj školi je, „za divno čudo, u nastavnom planu u to vreme, iako orijentisanom na tehničke nauke, bio pored francuskog i predmet portugalski jezik i književnost. Pošto kod kuće nisam imao knjiga (sopstvene knjige, koje sam sâm kupio, od para koje sam pozajmio od prijatelja, stekao sam tek u svojoj 19. godini), udžbenik portugalskog jezika, sa svojim antologijskim karakterom, otvorio mi je vrata književnog stvaralaštva“ (Autobiografija). Radio je kao automehaničar, referent u Zavodu za socijalno osiguranje, novinar, prevodilac, književni kritičar, kolumnista i urednik u više portugalskih dnevnih listova. Kao zamenik direktora jutarnjeg dnevnika „Diário de Nóticias“ smenjen je posle vojnog puča 1975. i otad se potpuno posvetio književnosti.  Posle napada i cenzure portugalskih konzervativnih vlasti na njegov roman Jevanđelje po Isusu Hristu 1991. godine, koje su sprečile njegovu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, preselio se na španska Kanarska ostrva, gde je umro 2010. godine od posledica upale pluća.

Svoj prvi roman Zemlja greha objavio je 1947. Posle toga, do 1966, nije prisutan na portugalskoj književnoj sceni. Od 1955. do 1981. bavio se novinarstvom i prevođenjem (Per Lagerkvist, Žan Kasu, Mopasan, Andre Bonar, Tolstoj, Bodler, Anri Fosijon, Žak Romen, Hegel, Rejmond Bajer i dr.). Kao urednik u jednoj lisabonskoj izdavačkoj kući, upoznao je i sprijateljio se sa najznačajnijim savremenim portugalskim piscima toga doba, pa je objavljivanje zbirke Moguće pesme 1966. označilo njegov povratak u književnost. Otad slede brojne njegove zbirke pesama, romani, zbirke priča, kritike i politički tekstovi koje je objavljivao kod najznačajnijih izdavača i u poznatim portugalskim književnim i dnevnim novinama: Verovatno radost (pesme, 1970), Priče s ovog i s onog sveta (1971), Putnička torba (priče, 1973), Godina 1993 (poema, 1973), Beleške (politički članci, 1974), Gledišta iznesena u DL (političke polemike protiv diktature, 1974), Kvaziobjekat (zbirka priča, 1978), Putovanje kroz Portugaliju (putopis, 1981) i romani Priručnik slikarstva i kaligrafije (1977), Samonikli (1980), Sedam Sunaca i sedam Luna (1982), Godina smrti Rikarda Reiša (1984), Kameni splav (1986), Povest o opsadi Lisabona (1989), Jevanđelje po Isusu Hristu (1991), Esej o slepilu (1995), Sva imena (1997), Pećina (2001), Udvojeni čovek (2003), Esej o vidovitosti (2004), Smrt i njeni hirovi (2005) i Kain (2009). Napisao je i drame Noć (1979), Šta da radim sa ovom knjigom? (1980), Drugi život Franje Asiškog (1987) i In Nomine Dei (1991). 

Pristupio je Portugalskoj komunističkoj partiji 1969. ali je sebe smatrao pesimistom i ateistom. Saramagov anarhokomunizam i oštra kritika monarhizma i katolicizma, kao i njegov politički angažman, kritika Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda podstakli su neke kritičare da ga uporede sa Orvelom: „Orvelova odbojnost prema Britanskoj imperiji istovetna je sa Saramagovim krstaškim ratom protiv imperije u vidu globalizma.“ 

Pre dodeljivanja Nobelove nagrade 1998, dobio je 1995. Kamoišovu nagradu,  najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:09

Sedam Sunaca i Sedam Luna

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost

Hodajući pažljivo po krilu, da ne bi polomio trsku, ušao je u Pasarolu. Neke od dasaka palube su istrulile. Odlutale su mu misli pa nije primetio da je stao na dve trule daske. Puče paluba i propade pod njegovom težinom, a on, u letu, pokušavajući da ne padne, zakači kukom alku kojom su se razmicala jedra i okači se o nju svom težinom. Ugledao je tada kako se nad njim platno povlači u stranu i kako svetlost preplavljuje Pasarolu. Zablistale su ćilibarske kugle i metalne sfere. Mašina je nekoliko puta cupnula, potom je rastrgnula žbunje i granje oko sebe i vinula se ka nebu.

Bio jednom jedan kralj koji je obećao da će podići manastir. Bio jednom jedan sveštenik koji je želeo da leti... Poigravajući se istorijskim činjenicama i fikcijom, u stilu majstora magijskog realizma, prepoznatljivim stilom i osobenim pravopisom, portugalski nobelovac je stvorio delo o životu u osamnaestovekovnoj portugalskoj kraljevini. Kroz priču o čudesnom pokušaju izgradnje jednog divovskog manastirskog kompleksa u zabitom selu Mafri, i ambicioznoj zamisli jednog sveštenika o prvom vazduhoplovu, Saramago će isplesti očaravajuću pripovest o običnim stvarima i neobičnim pojavama, o ljubavi, pregnuću i čovekovoj potrebi da se približi božanskom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:11

Kain

Povest čovečanstva je povest njegovog nesporazuma s Gospodom, niti on razume nas niti mi razumemo njega.

„S gospodom bogom nema šale“ glasi jedna rečenica iz Kaina, Saramagovog završnog obračuna sa judeo-hrišćanskom tradicijom. U ovom zaprepašćujućem književnom apokrifu Bog je negativac, anđeli su loši momci, a samo je Kain, božjom voljom ubica svog brata Avelja, istinski preobraćenik i svedok brojnih božjih nedela i osionosti. Zahvaljujući moći da putuje kroz vreme, jer je osuđen na večito lutanje, Kain prelazi „iz proteklih u buduće vidove sadašnjosti“, od Prvog greha do Potopa, preispitujući tako starozavetne priče o postanku sveta, Sodomi i Gomori, rušenju Jerihona, Avramovom žrtvovanju svog sina Isaka, iskušavanju pravednoga Jova, zidanju Vavilonske kule, krvavim ratovima plemena Izrailjevog za Obećanu zemlju...

Lišavajući se uobičajenog nakita pismenosti, portugalski nobelovac je svojim poslednjim objavljenim romanom krunisao jednu visoku književnu građevinu, sazdanu od sve samih parabola u čijoj je jezgri osporavanje pravaca kojima je čovek krenuo i vrednosti koje je izneverio – umnogome vođen rukom svoga tvorca.

„Ova priča nas jednostavno nosi, utoliko više što varnice koje iskre iz piščeve radionice potvrđuju da smo u rukama neponovljivog majstora.“ New York Times

„Do sad neviđena blasfemija Starog zaveta... Poigravajući se u svom stilu sa pravopisnim normama, Saramago u ovom romanu neprestano nalazi pukotine u logici biblijskog boga.“ New Yorker




Evgenija Anđelković
Biblijska tema. O Kainu koga je Bog iskušavao i tako naveo da postane bratoubica pa ga zbog tog nedela kaznio da luta svetom. Pošto se Kain spiralno kreće kroz prostor i vreme, vidi i prošlost i budućnost. Prisustvuje zidanju kule Vavilonske, rušenju Jerihona, uništenju Sodome i Gomore u kojima je spaljeno mnogo nedužne dece, gleda iskušavanje Avrama i Jova...Kain shvata da i Tvorac greši, čak mnogo više nego ljudi, a za to ga niko ne kažnjava, štiti ga njegova božja priroda. Tvorac ljudima postavlja pravila, zabrane i koliko god da ih ljudi krše, on sam ih krši još više, nekažnjeno...Zato Kain traži objašnjenje i započinje svoju diskusiju s Tvorcem koja traje i trajaće...I nastavljaće se kroz istoriju, pa tako Omar Hajam kaže Bogu „...ako zlim kažnjavaš zlo koje počinih, kakva je razlika između tebe i mene, reci?...“ Savršen stil, čuvena saramagovska rečenica i velika veština pripovedanja krase ovaj dragulj od romana. Uživaćete, a možda i sami poželeti da nešto priupitate Tvorca.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:12

Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače

Poslednji rukopis portugalskog nobelovca.

Artur Paz Semedo je računovođa u čuvenoj kompaniji za proizvodnju oružja, zaljubljenik u svoj posao i vatreni obožavalac teškog naoružanja, velikih kalibara i dugih cevi, ambiciozan činovnik koji više od svega želi da iz tričavog odeljenja za municiju i lako oružje pređe u artiljerijski sektor. Nasuprot Arturu, njegova žena s kojom se razišao zakleti je pacifista, koja je promenila ime Berta u Felicija da njeno ime ne bi podsećalo na proslavljenu, bolje reći ozloglašenu nemačku haubicu iz I svetskog rata kojoj su tepali Debela Berta.

Kada u filmu Nada, po romanu Andrea Malroa, koji je gledao u lokalnom bioskopu, Artur Semedo otkrije da su tokom građanskog rata u Španiji, u jednoj fabrici u Milanu, streljani radnici koji su sabotirali izradu haubica, on shvata da mu se pruža jedinstvena prilika da napreduje, pa ceo slučaj iznosi svom šefu i dobija dozvolu da u arhivu kompanije istraži vezu ove sabotaže sa svojom voljenom kompanijom...

Početak poslednje Saramagove uzbudljive alegorije o trgovini oružjem sadrži još niz rukavaca i zapleta zamišljenih da razobliče ovu moćnu industriju koja postoji koliko i ljudska vrsta. Nažalost, kada već počnemo da se zabavljamo neponovljivim Saramagovim likovima i događajima upletenim u roman, bićemo surovo prekinuti... piščevom smrću.

Poslednji i jedini nedovršeni Saramagov roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji je dobio naslov po stihu jednog starog portugalskog pesnika, objavljen je u oktobru 2014. godine uz jedan osvrt i nenadmašne ilustracije književnog nobelovca Gintera Grasa i nekoliko propratnih tekstova Saramagovih mlađih savremenika i pisaca.

Oni na osoben način i ovim nesvakidašnjim povodom približavaju čitaocima poslednje delo portugalskog velikana i nude svoje viđenje njegovog nedovršenog rukopisa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:13

Zašto smo oslepeli,
Ne znam, možda ćemo jednog dana to otkriti,
Hoćeš da ti kažem šta ja mislim,
Reci,
Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci,
Zar slepci koji vide,
Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.
Saramagov roman-alegorija Slepilo, pisan opet jedinstvenim i svedenim pravopisom, razgolićuje ljudske reakcije u okolnostima iznenadne epidemije slepila. Kako se talas slepila neobjašnjivo širi, društvo se raspada, a pojedinci, u borbi za opstanak, otvoreno ispoljavaju „animalne“ crte svog karaktera.

Iza ove prilično mračne slike ljudske prirode skriva se i Saramagova groteskna karikatura diktatorskih režima, kakav je sredinom prošlog veka zahvatio i Portugaliju, i kakav se povremeno uspostavlja u zemljama širom sveta. Kamijeva Kuga, Velsova novela Zemlja slepih, Kafkin Proces ili Goldingov Gospodar muva, Domanovićev Vođa ili Pekićevo Besnilo – samo su neke od znamenitih umetnički uspelih alegorija kojima se na izuzetan način pridružuje i ovaj Saramagov roman, njegovo najčitanije delo, secirajući psihologiju mase i fenomen vođe na primerima epidemija, ideologija i zaslepljenosti svake vrste.

„Paradoksalno, slepilo u Saramagovom romanu je alegorija o nesposobnosti da se vidi. Šta tačno treba da vidimo, šta Saramago, kao čovek i pisac koji je prošao kroz diktature i revolucije, strahuje da zapravo gledamo a ne vidimo – nalazi se na svakoj stranici ove knjige i ne može se prepričati.“ Endru Miler, The New York Times

Dejan Janković*
Ovo je najstrašnija i najpotresnija knjiga koju sam ikada čitao. Vrlo je lako saživjeti se sa ljudima koji pate u ovoj knjizi. Počinjete razmišljati šta biste vi radili i kako biste se postavili u takvoj situaciji. Osjećaj jada i tjeskobe je savršeno dočaran. Apokaliptični scenario ove priče je baziran na iznenadnoj epidemiji sljepila i posljedicama koje takva situacija ostavlja na društvo i pojedinca. Pisac kroz sljepilo ukazuje na mane i vrline čovjeka te na mane i krhkost društva u kojemu živimo. Knjiga je vrlo zanimljiva za čitanje pa će se u njoj naći štiva za izuzetno širok dijapazon čitatelja (ja recimo volim fantastiku). Slepilo nije knjiga koja će vas razveseliti poslije napornog dana, ali bez obzira na to, ovo je obavezno lektira...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:15

Priče s ovog i s onog sveta

Šta se događa kada se stvari koje ljudi upotrebljavaju pobune protiv svojih korisnika?
Kako je jedan car pokušao da izoluje smrt?
Kakva je sudbina vozača, praktično zarobljenih u svojim kolima?
Zašto strada poslednji kentaur koji je vekovima lutao šumama, bežeći od ljudi?

Ispitujući vlastite izražajne mogućnosti, Saramago se najpre okušao u kratkim formama – pripovetkama, kratkim pričama, parabolama... Sabrane u dve zbirke parabola Priče s ovog i s onog sveta i Putnikov prtljag, jednu zbirku pripovedaka Tobožnji predmet i novelu Priča o nepoznatom ostrvu, njegove pripovesti svedoče o sporim ali sigurnim koracima kojima se pisac približavao svojoj pravoj vokaciji – romanu. U ovoj knjizi njegovih izabranih priča čitalac će naći ne samo mnoštvo ideja koje će pisca zaokupljati čitavog života, već i sve osnovne odlike jednog neponovljivog književnog rukopisa, toliko drugačijeg da ga je nemoguće oponašati.

„Velikan evropske književnosti iznosi nam u pričama svoj osoben pogled na raspad društvenih vrednosti, otuđenje i političku represiju, nudeći svoj odgovor na takve pojave: kada sve propadne, dobra metafora je najbolja alternativa.“ Morning Star

„Ovde se majstor pera ogleda u kraćim, inventivnim proznim formama, i ishod je impresivan i lucidan. Saramagov dar i u pričama se neosporno ispoljio kao i u njegovim romanima.“ Publishers Weekly



Evgenija Anđelković
Zbirka kratkih priča i parabola u kojima je realnost umetnički oblikovana. Teme kojima će se autor opširnije baviti celog života sada su samo načete, nabacane, zagrebane... Saramago se protivi globalizmu i raznim projektima novog svetskog poretka jer vidi raspad društvenih vrednosti, otuđenje među ljudima, političke represije. Veruje pojedincu, malom čoveku koji se trudi da ulepša svet oko sebe. Piše o ljudima kojima život nije pružio pravu priliku, o prolaznosti vremena, osujećenim obećanjima, lepoti življenja, o svetu kao nedokučivoj tajni, o osećaju straha da se ne izgubi hrabrost, o svim onim sitnicama koje usrećuju obične ljude, o snegu koji postaje crn kad ti umre majka...Slika situacije – kad se stvari pobune pa vozač ostaje zarobljen u svojim kolima, kentaur koji vekovima luta po šumama bežeći od ljudi, kralj koji izgradnjom jednog groblja želi da izoluje smrt i mrtve...Saramago se i u ovakvoj formi poigrava stilom i rečima, ostaje do kraja svoj, jedinstven i neponovljiv.

Mir Janna
Žoze Saramago,pronicljivi posmatrač i kritičar društva i religije,sada i dokazani majstor kratke proze,na duhovit,ironičan,sebi i svom pogledu na svet dosledan način,još jednom s razlogom potvrđuje svoju neprocenjivost i originalnost.Njegov osobeni stil pisanja - interpukcije sačinjene pretežno od zareza,duge i višeslojne rečenice,velika slova na mestima gde ih najmanje očekujemo - podsećaju na složene muzičke partiture.Ovu knjigu ćete čitati uz smeh i setu,čak i onda kada vam se čini da su priče pomalo lucidne,apsurdne i potpuno strane.Kralj koji pokušava da izoluje smrt,dečak koji za Božić slika crni sneg i time šokira nastavnicu i njeno uvreženo poimanje tog praznika,stvari koje su žive,nameću svoju volju ljudima i nestaju...su slika društva zahvaćenog krizama i moralnim rascepom,ali i sveta rastrzanog ideološkim i verskim dogmama.Možda Saramago nije uvek lak za čitanje,ali je zasigurno pisac,koji nam uvek prilazi iz nekog neočekivanog ugla,ne ostavljajući nas ravnodušnim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:16

Godina smrti Rikarda Reiša

Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, mora provesti na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope.

„Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života, kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa...“
Jasmina Nešković

„Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“ Le Monde

„Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“ The New York Times



Mir Janna
Ova maestralna priča mogla je izaći samo iz pera dokazanog majstora književnosti.Složenim i višeslojnim rečenicama prepoznatljivo jedinstvenog stila pisanja,Saramago nastoji da izrazi više nego što je to jezikom moguće.Britko secirajući društvene,političke i klasne podele i nepravde Lisabona,revolucionarnu Španiju...Saramago intelektualno pruža čitaocu gledište na istorijske prekretnice kroz moć izgovorene reči.Iako samo listate stranice ove knjige,krenućete kroz široke avenije i uske uličice Lisabona,osluškujući šum mora i odjek ispaljenog plotuna sa usidrenog broda.Sa svake stranice vrebe vas unutrašnji mrak čiji su taoci jednako glavni i oni usputni,prolazni likovi okovani samoćom i bolnim nerazumevanjem.Saramagovo svođenje životnih računa usresređeno je na male životne sitnice i detalje nad kojima se sumiraju iskustva i strah od samoće.Knjigu će čitati s uživanjem i oni koji nisu ljubitelji Saramaga,nego su samo ljubitelji dobre književnosti.Nevernici neka provere.

Ivan Ković
U moru pročitanih knjiga, Godina Smrti Rikarda Reiša je na mene ostavila najupečatljiviji utisak. Svaki pasus a neretko svaka rečenica imaju vrednost jedne knjige, donose neverovatnu ideju i genijalan stil pisanja. Saramago čak i najobičnijim događajima, opisima nekih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo uspeva da probudi emociju, uspeva da pokrene na razmišljanje i da oduševi. Razmišljanja i ideje na koje nailazimo ovde su nešto što je za mene izdvojilo ovu knjigu kao nešto najbolje što sam čitao i nešto čemu se vraćam svake godine. Knjiga možda jeste posveta Fernandu Pesoi ali ona za mene predstavlja najbolju posvetu običnom čoveku i njegovim emocijama. Dok se svi trude da izmisle spektakularne ideje gubeći se u komplikovanju, Saramago lagano uspeva da od običnih stvari napravi spektakl. Do ove knjige sam čvrsto verovao da neću nikada moći da kažem "to je najbolja knjiga koju sam pročitao". Sada ne verujem da ću pronaći nešto bolje od ovoga.

Milica Jovanović
Godina smrti Rikarda Reiša je knjiga kojom je Žoze Saramago odao počast velikom portugalskom pesniku Fernandu Pesoi i još jednom dokazao svoj talenat i majstorstvo. Ovo je jedna od knjiga koju treba da pročitate. Neprevaziđeno delo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:18

Sva imena
Glavno mesto radnje ovog kafkijanskog romana je Centralni registar matične službe, sa svojom strogom hijerarhijom i armijom bezimenih činovnika koji u lavirintu kartoteka, kad traže neki dokument, moraju da vuku za sobom „Arijadnin konac“ kako bi uspeli da se vrate. Među njima se izdvaja samo „Gospodin Žoze“, jedini lik koji ima ime. Ni on ni drugi ljudi u romanu nemaju psihološke karakteristike, ne znamo koliko su stari, ne znamo čak ni kako izgledaju.

Kad ne obavlja svoj dosadan pisarski posao, Gospodin Žoze upražnjava neobičan hobi: kradom od nadređenih uzima iz Registra fascikle i iz njih vadi isečke iz novina o poznatim ličnostima. Jednom prilikom slučajno će uzeti fasciklu nepoznate žene, čija će sudbina početi da ga opseda. Iako zna kako može da je pronađe, on to ne želi jer mu veće uživanje predstavlja traganje za pojedinostima iz njenog života, što će ga odvesti u mnoge, čak i opasne avanture...

„Snažna parabola o apsurdnosti čovekovih pregnuća.“ Robert Irvin, The New York Times

Sva imena su još jedan Saramagov književni podvig. Raskošan stil, gust tekst sa brojnim metaforama, uz osobenu sintaksu i pravopis – i u ovom romanu su prepoznatljive odlike portugalskog pisca, koji nas uvek iznova primorava da tragamo za objektom u rečenici ispunjenoj brojnim digresijama, ali uvek melodičnoj i ritmičnoj, začinjenoj mudrim i duhovitim Saramagovim komentarima koji deluju kao izreke.“ Marija Žoze Rodriges de Oliveira

Sjajno napisana i očaravajuća alegorijska priča o identitetu iz pera čuvenog Žoze Saramaga,koja se naizgled odnosi na duhovni život gospodina Žozea.Službenik u centralnom registru matične službe u nepoznatoj metropoli.Njegovo dosadno i bezlično postojanje odjednom postaje puno intrige.Gospodin Žoze putuje kroz lavirinte-trošne birokratije,nekropole,psihičku pustoš-u potrazi za ljudskim kontaktom. Ovaj roman istražuje posledice neprekidne usamljenosti.To je pametna knjiga koja vas uvlači u monotoni i duhovni svet običnog službenika a zatim nam daje ituzetnu priču u okvirima dobro promišljene filozofije o životu,ljubavi i smrti. "Sva imena" je divno pronicljiva knjiga koja izaziva čitaoca da ispita krhku prirodu našeg postojanja,a naša osnovna potreba da se povežemo jedni sa drugima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:20

Putovanje kroz Portugaliju






Nezaboravno putovanje kroz predele, istoriju i kulturu Portugalije.

Putovanje nikada nema kraj. Samo putnici imaju kraj. A čak i oni mogu produžiti putovanje u sećanju, u pamćenju, u pripovedanju. Kada je putnik seo na pesak plaže i rekao: „Nema više šta da se vidi“, znao je da nije tako. Kraj jednog putovanja tek je početak drugog. Treba videti ono što niste prvi put videli, videti ponovo ono što ste već videli, videti u proleće ono što ste videli leti, videti noću ono što ste videli danju, biti na suncu onde gde je ranije pala kiša, videti useve kako bujaju, zreo plod, pomeren kamen, senku koja ne beše tamo prethodni put. Potrebno je vratiti se starim stopama da bismo ih ponovili, i da bismo ucrtali nove puteve pored njih. Potrebno je ponovo započeti putovanje. Uvek.

Ova knjiga nije običan turistički vodič ili bedeker koji se nosi pod rukom, nego mnogo više od toga. Na svom putovanju kroz Portugaliju, njene skrivene kutke i viševekovnu kulturu, Žoze Saramago je išao tamo gde se uvek ide, ali i tamo kuda se ne ide gotovo nikada. Putnik ističe da nije tu kako bi davao savete, premda svojih opservacija ima napretek. Istina je, istovremeno, da će čitalac ovde naći mnogo odabranih i istančanih opisa portugalskih krajolika, ljudi, umetničke baštine i istorije ove zemlje, što je istovremeno unutrašnje putovanje ovog velikog pisca kroz sopstveni doživljaj domovine svojih predaka i savremenika.

Jedinstveno izdanje u svetu koje, umesto predgovorom, započinje putopisnim zapisom iz Portugalije našeg nobelovca Ive Andrića.

Putovanje kroz Portugaliju je oda zemlji i njenoj bogatoj tradiciji. Samo Portugalac može da napiše ovakvu knjigu, samo Saramago može da iznedri ovakav stil. Ova knjiga je odavanje počasti zadivljujućem predelu gde se završava more a počinje zemlja.“ Henri Šin, New Statesman


Žaklina Cenić
Ovu divnu knjigu, remek delo ili reći ću slobodno istorijski dokument "Putovanje kroz Portugaliju" izvanrednog pisca Žozea Saramaga sam čitala duže nego ijednu dosada pročitanu knjigu. Pomislićete možda da sam je čitala zbog toga što je knjiga nezanimljiva, neinteresantna, preobimna. Ne naprotiv čitala sam je duže i povremeno se vraćala prethodno pročitanim stranicama s najvećom namerom i žarkom željom, da svaki zabeleženi detalj, svaku pojedinost, svaki i najmanji opis koji je opisan jednim veličanstvenim, divnim, neponovljivim Saramagovim besprekornim stilom još jednom pročitam s posebnom nesmanjenom uvek jednakom znatiželjom, pažnjom i oduševljenjem. Čitajući ovu prelepu knjigu istovremeno sam imaginarno putovala kroz prelepa mesta, planine, gradove, na tom čudesnom nezaboravnom putu sretala sam decu, ljude... Putovala sam tamo gde me je pisac kao najbolji vodič na svetu vodio i tamo vodeći me pripovedao mi jednim posebnim umetničko-znalačkim stilom jednog sjajnog pisca o mnogim znamenitostima kulturi naroda Portugalije, njihovim običajima, istorijskim neprocenjivim obeležjima od prevelikog značaja ove prekrasne zemlje. Opisi su očaravajući i na momente čitaoca ostavljaju bez daha. Pisac ništa ne izostavlja, bukvalno opisuje sve do najsitnijih detalja, vreme, predele, mesta, planine, reke, more, kulturu i običaje naroda u Portugaliji, gradove, panorame... Prekrasne panorame su prava umetnička dela prirode i urbanosti i brižljivo su smeštena u prebogatoj istorijskoj riznici zemlje. Pisac je jako iscrpan tj.istančano-temeljan u prikazivanju odnosno opisu gradova pre svega opis Prestonice Lisabona glavnog grada Portugalije, zatim hramova, katedrala, crkava kojih u Portugaliji ima na pretek. Svaki opis grada obavezno pruža podatke iz istorije koji su istovremeno jasno istorijsko obeležje tog mesta. Moram priznati da su mi se najviše dopali tj. jako su me impresionirali opisi crkava, hramova, katedrala (enterijer i eksterijer objekata). Na trenutak se nadjete unutar crkve ili hrama i uživate u veličanstvenoj, nesvakidašnjoj, čudesnoj lepoti crkvenog objekta. Izdvojiću takodje i opise stilova (stilovi koji su mahom obeležili srednji vek u Portugaliji, najčešće pominjani je manuelinski stil) materijala, bista, skulptura dekorativnih figura i mnogih drugih prekrasnih dekoracija kojih skoro svuda i takoreći na svakom mestu ima u izobilju.... Žoze Saramago je jedan izuzetan univerzalan pisac koji je uspeo da svojoj čitalačkoj publici iznedri izuzetnu istorijsku divnu knjigu, pravo istorijsko blago, pridruživši je svojoj bogatoj kolekciji divnih knjiga koja će se uverena sam čitati dok je veka i sveta. S najtoplijom mojom preporukom obavezno pročitajte ovo nezaboravno i divno "Putovanje kroz Portugaliju" i verujem da ćete sigurno ako ne i u potpunosti bar jednim malim krajičkom uma poželeti da otputujete u ovu čarobno lepu zemlju!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:23

Putovanje jednog slona

Zadivljujuća priča o slonu, njegovom čuvaru i njihovom putovanju po srednjovekovnoj Evropi zasnovana na istinitom događaju.

Po značaju i književnoj poruci Putovanje jednog slona nesumnjivo se može nazvati testamentarnim Saramagovim delom. Godine 1551. portugalski kralj Žoao III poslao je nadvojvodi Maksimilijanu neobičan svadbeni dar: jednog indijskog slona u pratnji njegovog čuvara, koji su dotad čamili zanemareni na dvorskom imanju u Lisabonu. U Saramagovoj književnoj interpretaciji ovog istorijskog događaja, karavan koji predvode sam nadvojvoda i njegova žena, sa štitonošama i volujskim zapregama koje tegle hranu za slona, kreće polako na put – kroz Portugaliju i Španiju, morem do Italije, pa preko Alpa sve do carske Vijene, u kojoj nadvojvoda stoluje u kući Habzburga.

Trijumf virtuoznog Saramagovog stila, mašte i humora, Putovanje jednog slona očaravajuća je i mudra priča o trajnosti prijateljstva i prolaznosti slave.

„Književnost i jezik u čistom obliku, istančan dar, delo dostojno virtuoznosti jednog Servantesa po velikoj metafori života, dočarali su nam ovo putovanje kao veličanstveni pohod pod otvorenim nebom.“ Fernando Gomez Agilera, Jornal de letras, artes e ideas

„Saramagov jedinstven književni postupak, sa neobičnom interpunkcijom i nekonvencionalnim smenjivanjem pripovedačkih glasova, odmah vas osvaja svojim neodoljivim ritmom čim se pisac upusti u opisivanje svih iskušenja ove avanture, uz naizmenično ironične i saosećajne tonove prema akterima putovanja.“ S. Marfi, Metro

„Još jedno vrhunsko delo književnog genija.“ Boston Globe








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:32

Išao jedan čovek na vešala. Drugi ga sreo,pa ga upitao: "Šta je sa tobom ,čoveče? Kuda ides?"Osuđenik  mu odgovori : " Ne idem ja nikuda."Vode me"
otac Manuel Veljo

Sedam sunaca  I sedam meseca
 

*Nemojmo reći, uradicu sutra, jer je izvesnije da ćemo sutra biti umorni, kažimo radije, prekosutra, tako ćemo uvek imati jedan dan razmaka da promenimo mišljenje i plan, međutim, najrazboritije bi bilo reći, jednoga dana odlučiću kada će doći dan da kažem prekosutra, a možda ni to nije neophodno, ako neopoziva smrt ranije dođe i oslobodi nas obaveze, jer to je zapravo najgora stvar na svetu, obaveza, sloboda koju sami sebi uskraćujemo."

"Godina smrti Rikarda Reiša"

*I u unutrašnjosti tela vlada mrkli mrak, a ipak krv stiže do srca, mozak je slep, a može da vidi, gluv je a čuje, nema ruke a hvata, čovek je, očigledno, svoj vlastiti lavirint... gotovo uvek je tako, čovek se muči, strepi od najgoreg, ubeđen da će mu svet tražiti da položi račune i dokaze, a svet već ide dalje, zaokupljen drugim zbivanjima...

"Godina smrti Rikarda Reiša"

  *...Isus umire i umire, i već ga život napušta, kad se, iznenada, širom nad njegovom glavom rastvori nebo, te se pojavi Bog, odjeven kao što je bio u barci, razliježe se cijelom zemljom glas što govori, Ti si moj voljeni Sin, u tebe sam unio svu svoju dobrostivost. Tada Isus shvati da je došao primamljen na prevaru, kao što se janje vodi na žrtvovanje, da mu je život bio zacrtan od početka svih početaka da umre tako, i dok, mu se u sjećanje uspinjala rijeka krvi i patnje koja će iz njegove slabine da potjecč i naplavi cijelu zemlju, on zavapi ka raskriljenom nebu na kojem se Bog smiješio, oprostite mu, jer on ne zna šta je uradio. ….jer Dobro i Zlo ne postoje sami za sebe, nego postojanje jednog znači samo odsutnost drugog."

 
 Jevanđelje po Isusu Hristu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   Ned 10 Maj - 20:33

*Kako je Isus, bez svake sumnje, glavni junak ovog jevanđelja koje ni u jednom trenutku nije imalo za cilj da bezobzirno porekne ono što stoji u drugim jevanđeljima, dakle nikada se ne bi usudilo da saopšti da se dogodilo nešto što se u stvari nije dogodilo, da tamo gde je Da stavi Ne, elem, kako je glavni junak priče Isus, a njegovo nam je žitije odlično poznato, ništa nam dakle ne bi bilo lakše nego da sednemo pored njega i da mu proreknemo budućnost, kako će veličanstven biti njegov životni put, kako će čudima hraniti ljude, čudima vraćati zdravlje i podizati iz mrtvih, no ne bi nikako bilo pametno tako postupiti jer je dečak, iako je nadaren za tumačenje vere i upućen u reči patrijarha i proroka, skeptičan, kako već priliči njegovim mladim godinama, pa bi nas uz podsmeh poslao da vidimo da nije u drugoj sobi.

Jevanđelje po Isusu Hristu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Žoze Saramago   

Nazad na vrh Ići dole
 
Žoze Saramago
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jose Saramago
» Žoze Saramago
» Žoze Saramago
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-