Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Viktor Pelevin

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:48

Viktor Pelevin,rodjen 22.novembra 1962. godine.Ruski pisac, koji se smatra jednim od najpoznatijih i najuglednijih koji su karijeru ostvarili u post - sovjetskom periodu. Knjige mu se okvirno drže konvencije žanra naučne fantastike,ali se ispod tog okvira stvaraju kompleksni, višeslojni postmodernistički tekstovi koji spajaju elemente pop kulture i ezoteričnih filozofija.
Viktor Olegovič je jedan od najtajanstvenijih ruskih pisaca.
  Izvor: ITAR-TASS
Pelevin rijetko daje intervjue. No kad se to dogodi, onda snimljeni razgovori izazivaju, kao i njegova djela, veliku pozornost. Rossijska gazeta pročitala je većinu njegovih intervjua te je za njegov 51. rođendan odabrala samo najzanimljivije i najupečatljivije trenutke. 

O ruskoj i svjetskoj književnosti

Pelevin je studirao u Literarnom institutu „Gorki“. Doduše, otamo su ga brzo ispisali. Jednom je priznao kako tamo „nije saznao ništa novo“. No tamo se upoznao sa svojim prvim izdavačima te je bio urednik trotomnog izdanja Carlosa Castanede. Evo što Pelevin govori o književnosti:
„Ne mogu reći da sam puno čitao suvremenu rusku književnost. Ne mogu ni navesti ime koje je na mene posebno utjecalo. Svojevremeno mi se sviđao „Puškinov dom“ Bitova, takav ljubavan roman s ruskom književnosti XIX. st., ali teško da ga želim ponovno pročitati. Sviđa mi se Iskander, njegovi rani radovi koji su objavljeni u sovjetsko vrijeme, jer se u njima osjeća prava toplina. Naravno, sviđaju mi se i pisci koji su ranije živjeli. Recimo, Bulgakov, duboko me dirnulo njegovo remek-djelo „Majstor i Margarita“. No mislim da su na mene više utjecali strani pisci. Aldous Huxley, volim njegove eseje, Herman Hesse, posebno njegov „Stepski vuk“, pa Carlos Castaneda, i drugi „mračni“ ljudi, okultni pisci“.
U tom intervjuu iz 1999., koji je izašao u knjizi „Voices of Russian Literature: Interviews with Ten Contemporary Writers“, Pelevin je, kojeg smatraju za najjačeg predstavnika ruskog postmodernizma, rekao da ne voli postmodernizam ni pisce poput Sorokina.

O religiji


Na početku svoje spisateljske karijere Pelevin je radio u časopisu „Znanost i religija“, upravo je i tamo imao svoj debi. Kritika smatra da je u procesu rada Viktor Olegovič bio prožet istočnim misticizmom („Koldun Ignat i ljudi“), kasnije je otkrio zen-budizam („Čapajev i Praznina“). Neki novinari govore da je pisac stvorio novu religiju, iako se o tome 1997. Pelevin prilično jasno izjasnio:
„Nisam predlagao nikome nikakvu religiju, no ako se netko njome oduševio ili čak čvrsto povjerovao u nju, zamolio bih da odmah uplati popravak hrama. Trebam ponovno izglačati pod, tapecirati zid, promijeniti par vrata, a imam jako malo novaca“.

O stvaralaštvu

I o vlastitom stvaralaštvu Pelevin govori s ironijom. Pošten je te se ne smatra genijem ili guruom. Trezveno ocjenjuje vlastito književno iskustvo.
„Počeo sam pisati kasno, u 25., 26. godini. U školi nisam nikad dobio ocjenu veću od trojke iz sastavka. Ipak odmah sam shvatio što se od mene traži, pokušao sam to imitirati. No stalno su mi govorili: „To nije dobro. Daj svoju dušu u to!“ („Die Zeit“, 1999.).
„Želio bih napisati priču o novčanici od sto dolara. Nazivala bi se „Independence hall“. No u njoj ne bi bilo krvi, pretjerane tragedije, vojnog zrakoplovstva i pozitivnih junaka. Gotovo čitava suvremena umjetnost zapravo je posvećena toj slici. Ili po svojoj formi, kad umjetnik istražuje vanjske pojave tog fenomena, ili po sadržaju, kad jednostavno želi podvaliti svoj proizvod za što skuplju cijenu“ (Playboy, 1998.).
„Glavni ruski pisac je pukovnička dužnost, a ja sam rezerva. Osim toga, ne shvaćam kako može postojati hijerarhija u toj djelatnosti“. („Izvestija“, 2003).

O narkoticima


Nakon što čitatelj (kritičar i novinar) pročita neke Pelevinove knjige, može imati pogrešno mišljenje po pitanju droga u njegovom stvaralaštvu. Međutim, pisac ne uzima u svojem radu drogu da bi otvorio, kao što je rekao Aldous Huxley, „vrata percepcije“. Pelevin ističe da mu u radu pomaže zeleni čaj i, ponekad, muzika.
U 2003. u intervjuu za „Argumenti i činjenice“ Pelevin se izjasnio o drogama i drugim stimulansima:
„Što se tiče žestica i drugih stvari, već dosta godina ne pijem i ne pušim. Droge koje redovito uzimam su sportska dvorana i bazen. Kad ne odem na bazen, uzimam dvostruku dozu bicikla. Žao mi je ljudi koji se troše uzimajući droge“.
Obožavatelji Pelevinovog stvaralaštva s nestrpljenjem očekuju objavljivanje novih romana i priča. A mi, neovino o tome slavi li poznati pisac svoj rođendan ili ne, želimo Viktoru Olegoviču puno zdravlja i stvaralačkih uspjeha!
Sva prava pridržana Ruskom vjesniku. Nijedan dio sadržaja na Ruskom vjesniku ne smije se umnažati ili prenositi u bilo kojem obliku i bilo kojim elektronskim, mehaničkim ili drugim putem bez navođenja direktnog linka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:54

Uvod u Pelevina

Viktora Pelevina čitaju u cijelom svijetu kao velikog suvremenog, a ne samo ruskog pisca. Stvarajući mitove i legende nove Rusije, on je zbrojio braću Strugacke i Lema, i pomnožio ih s Borgesom. Upoznajte ovog vrlo neobičnog stvaraoca.

  Detalj plakata za film „Generation P“, snimljen po romanu Viktora Peljevina. Izvor: kinopoisk.ru.

Viktor Pelevin je guru ruskih čitatelja. To je već službeni stav, jer je čitateljstvo na internetu proglasilo Pelevina za prvog intelektualca u zemlji, i može se reći da je on svojim djelima pošteno zaslužio to zvanje. Njegove knjige već dva desetljeća uljepšavaju život ljudima u zemlji čija prošlost nije bila laka, i o čijoj ekonomiji nije lako govoriti. 

Pelevin vreba tekuće događaje, prati svaku, pa i najmanju promjenu u životu ruskog društva.
Pelevin vreba tekuće događaje, prati svaku, pa i najmanju promjenu u životu ruskog društva. Ali umjesto povijesne kronike i piskaranja na aktualne teme on stvara metafiziku tog života, i pri tome koristi univerzalnu metodu – na radnje svojih knjiga niže drevne teološke konstrukcije. 
Sve su one izgrađene na zajedničkom filozofskom temelju. Svijet oko nas je niz umjetnih konstrukcija, gdje smo osuđeni na vječno tumaranje u uzaludnoj potrazi za prvobitnom, „sirovom“ stvarnošću. Svi ti svjetovi nisu istiniti, ali se ne može reći ni da su lažni, bar dok ima nekoga tko u njih vjeruje. Svaka verzija svijeta postoji samo u našoj duši, a psihička realnost ne zna za laž. 
Pelevinovi romani na hrvatskom
Do sada su na hrvatski prevedenii sljedeći Pelevinovi romani i pripovijesti: Sveta knjiga Vukodlaka, Omon Ra, Kaciga užasa, Generation "P", Čapajev i Praznina, Dijalektika prijelaznog perioda, Vijesti iz Nepala i Sindrom WikiLeaksa.

Tako se Pelevinovo remek-djelo „Čapajev i Praznina“, inače prvi zen-budistički roman u Rusiji, gradi na nerazlikovanju prave i izmišljene realnosti. Zbrajanje i oduzimanje ravnopravno sudjeluju u procesu izrade izmišljenih svjetova. Recept stvaranja takvih opsjena sastoji se u tome što autor povećava ili smanjuje veličinu i konstrukciju „vizira“, tj. okvira za prozor kroz koji njegov junak promatra svijet. Sve ono što je glavno ovdje se događa na rubu, na granici različitih svjetova, jer je Viktor Pelevin pjesnik, filozof i ljetopisac pogranične zone. On se gnijezdi na spojevima između različitih realnosti. Na mjestu njihovog susreta javljaju se blistavi umjetnički efekti, zasnovani na situaciji u kojoj jedna slika svijeta prianja uz drugu i zajedno s njom stvara treću, koja se razlikuje od prve i druge.
Pelevin kao pisac sloma među epohama često u svoje tekstove useljava junake koji istovremeno obitavaju u dva svijeta. Sovjetski službenici iz priče „Princ Centralnog planiranja“ istovremeno žive u nekoj tekućoj kompjuterskoj video-igrici. Lumpen iz priče „Dan vozača buldožera“ ustvari je američki špijun, kineski seljak Čuan je vođa iz Kremlja, a sovjetski student pretvara se u vuka.
Pelevin je uspješno ušao u zapadnu književnost, ali ne kroz slavenska vrata. Čitaju ga u Engleskoj, u Americi, Francuskoj, i posebno pažljivo u Japanu, ali ne kao ruskog, nego kao suvremenog svjetskog pisca.
Granica između svjetova je nepristupačna, ona se ne može presjeći, jer su ti svjetovi, kako tvrdi autor-budist, samo projekcija naše svijesti. Jedini način da se pređe iz jedne realnosti u drugu jest da se čovjek sam promijeni, da doživi metamorfozu. Sposobnost metamorfoze postaje uvjet za preživljavanje u plahovitoj pomutnji fantomskih realnosti koje proizvoljno smjenjuju jedna drugu.
Stvarajući mitove i legende nove Rusije, Pelevin je zbrojio braću Strugacki i Lema, i pomnožio ih Borgesom. Generator satiričnih fantazija, sklopljen po takvoj shemi, bez zastoja štanca radnje njegovih zajedljivih, smiješnih i beskrajno dovitljivih knjiga, koje prate novinsku stvarnost i raskrinkavaju je.
Umjesto povijesne kronike i piskaranja na aktualne teme on stvara metafiziku tog života, i pri tome koristi univerzalnu metodu – na radnje svojih knjiga niže drevne teološke konstrukcije.
Pa ipak, socijalna dimenzija nije jedina u Pelevinovoj prozi. Iza svih grčeva svakodnevnice nazire se nebo vječnosti, kome teže svi Pelevinovi junaci. Doživljaji lutajuće svijesti u potrazi za istinom koja se ne može ni iskazati, ni prešutjeti – to je onaj unutrašnji, stalni i glavni siže svih njegovih djela. U njemu, u tom sižeu, krije se tajna sablazan. Pelevin, kao i mnogi drugi, sve vidi, sve zna, ni u što ne vjeruje, ali ne piše kao mračnjak. Naprotiv, u ovom slučaju on citira Platona i uvjerava nas da iza vanjske stvarnosti, koja u najboljem slučaju nudi „višesatni zastoj na putu, ali u jarko crvenom ‘Porscheu’“, postoji druga realnost. Kakva god da je ta druga realnost, i kako god se ona zvala, njeno iščekivanje najbolji je blagdanski poklon vjernim čitateljima, koji poput svih Pelevinovih junaka „jednostavno žele nešto čudesno, nešto takvo, od čega će se sve promijeniti“.
Pelevin je uspješno ušao u zapadnu književnost, ali ne kroz slavenska vrata. Čitaju ga u Engleskoj, u Americi, Francuskoj, i posebno pažljivo u Japanu, ali ne kao ruskog, nego kao suvremenog svjetskog pisca. Realije sovjetske stvarnosti nisu osujetile čak ni uspjeh „Čapajeva“, iako je sam Čapajev kao povijesna ličnost na Zapadu gotovo nepoznat. Dobri prijevodi novih knjiga (jedna od njih u nazivu ima čak i igru riječi: „Burning Bush”) uvrstit će Pelevina, zajedno s Pavićem i Murakamijem, u plejadu majstora fantastičnog realizma koji se polako useljavaju u realnost 21. stoljeća.
Sva prava pridržana Ruskom vjesniku. Nijedan dio sadržaja na Ruskom vjesniku ne smije se umnažati ili prenositi u bilo kojem obliku i bilo kojim elektronskim, mehaničkim ili drugim putem bez navođenja direktnog linka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:56

Viktor Pelevin: Život insekata


Pinčon na heroinu! – mislim da sam zbog ovog uzvika izvučenog u antrfile u vrhu strane zagrebačkog Zareza, negdje 2002. godine, obratio pažnju na članak koji će biti prvi tekst o savremenom ruskom piscu Viktoru Pelevinu koji ću pročitati. Sjećam se da je članak djelovao kao da je izvjesne psihoaktivne supstance koristio njegov autor, odavno zaboravljeni saradnik Zareza, ali ipak me histeričnim komplimentima ubijedio da je Pelevin pisac koga vrijedi pročitati.

Uzdržano divljenje zbog romana Generacije P preraslo je u opsesivno oduševljenje ovim ruskim piscem poslije čitanja Čapajeva i Praznine. Psihodelična priča koja u magičnu cjelinu povezuje duhovnu bijedu Rusije u ekonomskoj i političkoj tranziciji sa alternativnom istorijom građanskog rata između crvenih i bijelih i komplikovanim budističkim filozofskim konceptima ostala je jedinstveno čitalačko iskustvo i jedna od najvažnijih knjiga koje sam pročitao u posljednjih desetak godina. Na sličan način kao i tek nekoliko drugih velikih knjiga (recimo upravo Pinčonova Objava broja 49), roman Čapajev i Praznina otvorio je za mene nove literarne svjetove i izložio me jednom sasvim drugačijem načinu razmišljanja. U vrhunske Pelevinove romane ubrojio bih još debitantski Omon Ra – ponovo jednu alternativnu istoriju, ovaj put sovjetskog svemirskog programa, kroz koju pisac razobličuje besmislenost čitavog društvenog koncepta Sovjetskog Saveza.

Pročitao sam još dva njegova romana: Šlem užasa u kome se pisac suviše razmeće svojim poznavanjem mitologije, pa pada u nerazumljivost i Svetu knjigu vukodlaka, u ezoteriju umotanu kritiku savremenog ruskog konzumerizma u kojoj se ipak sluti blagi nedostatak ideja. Poslije ova dva razočaranja, napravio sam pauzu u iščitavanju Pelevina, a sada mu se vraćam sa jednim od romana iz njegove rane, čini se, bolje faze.

Život insekata nazivaju i političkom satirom i društvenom alegorijom, ali meni se za adekvatan opis ovog romana prije nameće termin egzistencijalistička basna. Kroz knjigu pratimo sudbine nekoliko insekata (komaraca, muva, noćnih leptira, balegara...) čiji će se životni putevi u nekom trenutku i na neki način ukrstiti. Treba reći i da ti likovi sve vrijeme neprimjetno mutiraju iz insekata u ljude i obrnuto, pa je čitaocu onemogućeno da u glavi stvori preciznu sliku aktera priče. Dok čita kako muve nose kurvinski crvene štikle i kratke zelene haljine, komarci tegle crne aktn-tašne, a mravi čitaju avangardnu literaturu, upitaće se ko su ovdje bube, a ko ljudi. Slično kao što se na kraju Životinjske farme upitao ko su, zapravo, svinje, a ko ljudi.

Osim što se poigrava prirodom svojih likova, Pelevin isto čini i sa prostorom i vremenom. Rezultat je roman koji se odnosom strukturnih dijelova može uporediti sa nekom Ešerovom grafikom kod koje tek na drugi pogled postajemo svjesni optičke varke i nemogućih prostornih relacija koje su na papiru prikazane. Preispitivanje prirode stvarnosti i smisla postojanja jedna je od čestih Pelevinovih tema, a time se bavi i noćni leptir podvojene ličnosti Dima (ili Mitja), i to je jedna od egzistencijalističkih situacija koje otjelovljuju insekti iz romana. Dalje, antropomorfni balegar stoički pronalazi ljepotu u životu koji mu se svodi na grudvu balege koju gura ispred sebe, a bubašvaba provodi život bježeći od svog identiteta, sve vrijeme kopajući sve nove i nove podzemne kanale, kao ona krtica u jednoj Kafkinoj priči.

Iako manje provokativna, socijalna kritika predstavlja jednako važnu komponentu radnje. Konzistentno se služeći lepezom metafora koje personifikacija insekata omogućava, pisac nas upoznaje sa američkim komarcem Semom Sakerom koji zajedno sa ruskim kolegama Arnoldom i Arturom pokušava osnovati firmu kako bi lakše sisao i prodavao rusku krv. Čitava stvar krene po zlu jer mu ruska krv baš ne prija, a i zaljubi se u rusku muvu Natašu – to je ona sa štiklama i u haljini – koja uči engleski i sanjari o američkim govnima.

Osim ovog metaforičkog, datog kroz živote insekata, Pelevin nam na bijedu i duhovni pad Jeljcinove Rusije nudi i drugi pogled – onaj koji insekti imaju na živote ljudi. Džonatan Svift svojevremeno je svog Gulivera poslao u Brobdingnag, zemlju divova, kako bi kao pod povećalom, do groteske detaljno, prikazao ljudsku prljavštinu i gadost, a nešto slično čini i Pelevin. Izolovani detalji poput razbijene flaše votke pored spomenika Čehovu ili zapuštenih ljetnikovaca na Crnom moru kao da imaju drugačiju literarnu vrijednost i upečatljivije značenje propušteni kroz saćaste oči buba.

Odavno se od starosti izlizala ona teza kako je Rusija zemlja odlična za pisce, ali nezgodna za čitaoce, međutim gledajući bibliografiju Viktor Pelevina – barem uzimajući u obzir knjige koje sam pročitao – čini se da je zaista bolje pisao dok je zemlja grcala pod senilnim i pijanim Jeljcinom, nego kada je medvjed počeo malo da dolazi do daha i podiže glavu (uglavnom zahvaljujućim cijenama nafte i gasa). Komunisti su svojevremeno kudili Dostojevskog jer je pisao o ružnim, a ne o lijepim ljudima, a čini se da i Pelevinu bolje ide kada je oko njega više ružnog, nego lijepog. Naravno, možda je u pitanje i obično iscrpljivanje kreativnih potencijala, možda i neka stvaralačka pauza (čovjek ima tek 50 godina), tek, za sada, svakom novom čitaocu preporučio bih da Pelevina čita hronološki – od početka, pa dokle stigne.

Izvor: quentin








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:57

Viktor Pelevin, ruski književnik rođen 1962. godine u Moskvi, autor je djela: "Čapajev i Pustota", "Generation P ", "Omon Ra" , "Vijesti iz Nepala", "Kaciga užasa" i "Dijalektika prijelaznog perioda".

Evo kako to majstor radi u jednoj rečenici...


Jedan vogue

(priča iz "Dijalektike prijelaznog perioda")


Jedan kulon - količina je električnog naboja koja prolazi kroz poprečni presjek vodiča pri jačini struje od jednog ampera u vremenu od jedne sekunde.
Međunarodni sustav jedinica




Jedan vogue količina je ispraznosti koja izlazi u ženskom zahodu restorana Skandinavija, kad se manual-reliefer Diana i oral-maserka Lada krajičkom oka uzajamno gledaju u zrcalu te dolaze do telepatskog konsenzusa da je razina njihova glamoura otprilike jednaka, s obzirom da torbica Armani u bijelim ljuskama, koja izgleda kao da je sašivena iz kože al-bino-guštera, i sat Gucci s uzorkom koji se prelijeva, upisan u čelični kvadrat plemenitih proporcija, u potpunosti kompenziraju komplet Prada, nalik na zgužvanu školsku odoru, poročno skladan s kratkom kosom u dječačkom stilu, ali ova teško dosegnuta ravnoteža paradigmi i zavijutaka postaje potpuno nevažna kad u zahod ulazi natural-terapeut Muca s oštrim strijelama vlasi slijepljenih gelom iznad ovratnika bijele haljine od Burberryja, koja podsjeća na stisnuti ogrtač s koso odrezanim rukavima, nakon čega se Lada i Diana osvješćuju i podsjete da stvar nije u Gucciju i Pradi, koje si poslije tjednih napora može dopustiti svaka normalna školarka, niti je čak u Burberryju s dva reda sedefnih puceta, nego u automobilu Mercedes Geländewagen, koji je firma Brabus dovela do kozmičkog savršenstva, sa zlatnim simbolima RV-700, a kojim je Muca, kao i obično, stigla sa svojim prijateljem i sponzorom, dok Muca s prodornom bistrinom shvaća kako tajna savršenog reliefa nije u poznavanju muške psihologije, anatomije ili drugih područja teškog ženskog iskustva, nego obratno, u potpunoj odsutnosti istoga, u uškrobljenoj svježini duše i naivnoj bistrini pogleda vezanoj ne samo za dob nego i nepoznavanje nekih stvari koje Muca nikad ne može zaboraviti, što pri tržišnim okolnostima ne jamči mjesto u automobilu Brabus RV-700 sutra, dok su Lada i Diana mlade i spremne na sve, a krema Vichy Puetaine ne vraća vrijeme natrag, kao što sugerira naputak-dodatak, nego prije podsjeća na njegovu nepovratnost i, što može biti mnogo ozbiljnije od prijespomenutoga, sam prijatelj i sponzor, koji za to vrijeme nervozno ***** na balkonu cigaru Trininad Fundadores, koju pak naceren gleda invalid bez noge u maskirnoj odjeći, počinje shvaćati da stvar nije u oralnoj masaži niti u analnom načinu, nego u onom oštrom, hladnom i neizrecivo uzrujanom naletu vjetra, koji je upravo naišao iz smjera Kremlja - premda se to, možda (i najvjerojatnije je tako) još jednom svima jednostavno učinilo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:57

"Ruska vlast, Čubajka, ima dvije osnovne funkcije. Prva je - krasti. Druga - gušiti sve uzvišeno i sjajno. Kad se vlast odveć zanese svojom prvom funkcijom, nema vremena za gušenje i dolazi do takozvane jugovine - procvatu sve umjetnosti i društvena misao... Pa zašto ste onda, Zjuzja, ometali krađu? Sad se nemojte žaliti da vas guše."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 12:58

U Pelevina se nisam zaljubila na prvo čitanje. Njegov roman, Generacija P, ostavio je na mene vrlo mlak dojam. Moglo bi se reći, bilo je u redu, knjigu sam pročitala do kraja, ali nakon toga nisam gorjela od žudnje da pročitam još neko njegovo djelo. Daleko više me impresionirao njegov zemljak Vladimir Kaminer, čiji sam roman, Vojni rock, čitala paralelno s Generacijom P. Kaminerovo štivo bilo je pitko i zabavno, lako probavljivo .
Nakon ne znam koliko godina, znanac me pitao jesam li čitala nešto od Kaminera. On je upravo čitao njegovu zbirku pripovijedaka i bio oduševljen. Složila sam se s njim da je Kaminer sjajan pisac, ali... nisam se mogla sjetiti kako se zvala knjiga koju sam čitala, niti o čemu se u toj knjizi radilo. Morala sam jako misliti da se sjetim naslova, ali radnje nema u memoriji ni za lijek. I dalje nemam pojma, tek se mutno sjećam da je dio radnje bio vezan uz kazalište, ali što, kako i zašto, toga nema. Bit će valjda i uz vojsku. Dok sam razbijala glavu Kaminerom, na pamet mi je pala jedna druga knjiga: Generacija P. Nje sam se itekako sjećala, pogotovo brijačine s ludim gljivama.
Nakon toga me je Pelevin zaintrigirao. Ne mogu samo tako ignorirati pisca koji je ostavio dubok trag u mom sjećanju. Previše je pročitanih knjiga koje su prebrzo i prelako zaboravljene. Omon Ra uzeh u ruke puna velikih očekivanja, a kad ja imam velika očekivanja, to može biti opako. Pelevin ih je sve redom ispunio i još malo više od toga, poveo me na Mjesec i spustio na zemlju. Od pogleda na knjigu Dijalektika prijalaznog perioda, zamalo me spopala drhtavica. Čitajući je zaljubila sam se definitivno. Kako sam se primicala kraju, tako je moje čitanje postajalo sporije, samo da što duže potraje.
Nisam mogla dočekati da se dokopam ostalih njegovih knjiga.
Vijesti iz Nepala su izazvale kod mene još jednu buru oduševljenja prema tom inteligentnom piscu koji za moje pojmove posjeduje sve što bi jedan pisac trebao posjedovati kada se upusti u pisanje, mora znati o čemu piše - Pelevin to zna, ali kod njega nema bahatog razbacivanja znanjem, ne koristi svoje široke znanje da bi natukao određeni broj stranica kao što to poneki pisci čine pa između redova čitaš: "Kako sam pametan!" Njegovi horizonti nisu uski i njegova djela je teško skučiti u određene obrasce. U stanju je izmješati stvarnost i fikciju, napraviti takvu konfuziju od to dvoje da ponekad nisi siguran što je ralno, a što je mašta.
Pelevin ima vrlo realan pogled na suvremeni svijet i politiku, psihologija mu nije strana, a nije ni filozofija; uz svoju osobnu filozofiju on je pažljivo dozira i stvara od nje literarni začin. Ozbiljnim temama pristupa s dozom humora, ali ne lako potrošnog. On može biti satiričan, okrutan, nježan, hladan, uzbudljiv i emocionalan, sve u jednom. I najvažnije od svega, vjerujem mu. Ma kako nevjerojatno bilo ono o čemu piše, ponekad nisam sigurna da to nije samo plod mašte.
Očarava me njegov osebujni stil pisanja, njegovo poigravanje riječima...
Čitajući Kacigu užasa definitivno sam se zaljubila u njega. Obožavam ga. Sad bih opet čitala tu neobičnu knjigu koja tako snažno oslikava mit o Teziju i naša lutanja unutar vlastitih labirinata, umreženost koja nas sve vodi na isto mjesto, a svatko od nas ga vidi na svoj način i svatko ima svog Minotaura.
Sveta knjiga vukodlaka pojavila se u knjižara u pravo vrijeme, taman da si je naručim za rođendan i ponovno me oborio s nogu, no ovaj put na ponešto drugačiji način, ali ipak njego, poseban.

Kako da ga ne volim kad mi pričinja toliko zadovoljstva i ugodno me iznenađuje. Kad se samo sjetim da sam ga zamalo otpisala. Kakav bi to gubitak bio.

Pelevin je inače završio studij elektrotehnike i književnosti. U ranoj mladosti radio je razne poslove i stekao iskustva koje koristi u svojim djelima. Neko vrijeme je radio u ratnom zrakoplovstvu, a potom se posvetio profesionalnom pisanju.
Uglavnom živi u virtualnom svijetu, dakle - svugdje, komunicira preko interneta i rijetko daje intervjue. Prilično je samozatajan lik.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:01

P5 - Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana
Autor: Peljevin Viktor

P5 je zbirka od pet priča, međusobno vrlo različitih, ali koje sagledane zajedno održavaju tipičan književni svet Viktora Peljevina. U jednoj priči čitalac se gorko smeje saznajući kako funkcioniše sprega organizovane prostitucije, biznisa i vlasti, u drugoj se suočava sa aktuelnim trendovima gej parada čiji učesnici postaju i policajci, u ostalim pričama Peljevin nas vraća u daleku prošlost, egipatsku mitologiju ili priče s Orijenta, u kojima se susreću Istok i Zapad, nauka, magija i religija, a u kojima se verovatno kriju istine o našem dobu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Sub 9 Maj - 13:08, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:04

Pročitala sam prvi roman Viktora Peljevina, Omon Ra. Kratka knjiga, govori o Omonu Krivomazovu koji od detinjstva mašta da postane kosmonaut, te o njegovom školovanju u sovjetskoj pilotskoj školi i ekspediciji na Mesec za koju biva odabran. Potpuno fenomenalno peljevin bira detalje, recimo kada opisuje modele aviona, inserte iz ratnih filmova koje je gledao kao dete, sve to spojeno deluje živo i ubojito (ima lajtmotiv ručka koji mu daju od produženih boravaka, pa sve do vojne škole i kao poslednji ručak pred poletanje: piletina, pirinač i kompot i kako ga od kompota uvek spopadne tuga). S obzirom da je njegov prvi roman, ima taj neki entuzijazam da se ispriča užasno lična priča. I ono što se mnogo više vidi u recimo kasnijoj knjizi Generacija P, crni humor i sklonost ka satirii, ovde se provlači u naznakama.
Evo jednog sentimentalnijeg odlomka koji mi je omiljeni.  

Svi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde.
Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:06

Ulica malog vijetnamskog sela, izgubljenog u dzungli. U prvom planu - za zemlje treceg sveta tipicna radionica "Najki" - to saznajemo sa table Nike sweatshop No 15679030 iznad vrata. Naokolo se uzdize tropsko drvece, zvoni komad sine okacen na ogradu umesto zvona. Na ulazu u radionicu stoji Vijetnamac sa kalasnjikovom, na sebi ima maskirane pantalone i crnu kosulju, koja podseca na film Lovac na jelene. Krupno: ruke na automatu. Kamera ulazi na vrata, i mi vidimo dva reda radnih stolova, za kojima sede radnici okovani lancima. Prizor nas tera da se setimo veslaca galije iz filma Ben hur. Svi radnici su u neverovatno starim, ofucanim i pocepanim americkim vojnim uniformama. To su poslednji americki vojni zarobljenici. Na stolovima isped njih - patike "Najki" u raznim fazama proizvodnje. Svi zarobljenici imaju kovrdzave crne brade i grbave noseve. (Ova recenica bila je dopisana olovkom izmedju redova - ocigledno se Maljuta nije dosetio kada je tekst odstampan) Zarobljenici su necim nezadovoljni - oni prvo , tiho mrmljaju, zatim pocinju da udaraju nedovrsenim patikama po stolovima. cuju se krici " Trazimo sastanak sa americkim konzulom!", "trazimo da dodje komesar UN". Neocekivano se zacuje automatski rafal u plafon, i buka momentalno prestaje. Na vratima stoji Vijetnamac u crnoj kosulji, u rukama drzi automat koji se dimi. Pogledi sviju koji se nalaze u prostoriji - uprti su u njega. Vijetnamac nezno prelazi preko automata, zatim  upire kaziprstom na najblizi sto na kojem se nalaze nedovrsene patike, i govori na losem engleskom :Just do it! Glas spikera: "Najki. Dobro pobedjuje!"



GENERATION P








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:07

Kod nas objavljena dela:

Čapajev i Praznina
DPP iz u niotkuda u nikuda
Empire "V"
Generation "P"
Omon ra
Poslednje pesme političkih pigmeja
Sveta knjiga vukodlaka
Život insekta 
Šlem užasa








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:09









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:09

Uskoro i kod nas:









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:10



Viktor Peljevin, Sok od ananasa za divnu damu, prevod s ruskog Mirjana Grbić

Peljevinova maštovitost i parodija u ovoj knjizi kao da  nadmašuju sve ono što je i do sada čitaoca dovodilo do gorkog smeha i začuđujućeg oduševljenja. Kroz pet novela on slika savremeno rusko i svetsko društvo, karikirajući priče o teorijama zavere, političkim špijuniranjima, tajnim službama koje se upliću u živote običnih ljudi, i suprotstavlja im istočnjačku religiju i misticizam koji nude pravu životnu harmoniju, ali pred kojima je čovek sa zapada sasvim mali i smešan i nije u stanju da ih dosegne. U prvoj noveli junaka angažuje državna bezbednost da putem radio-veze instalirane u plombi zuba, u ulozi Boga, šalje Džordžu Bušu poruke i političke smernice. U drugoj noveli prati se priča o čoveku koji je opstruirao rad američkih bespilotnih bombaških letelica u Avganistanu... Poslednja novela čini formalnu sponu sa naslovom knjige koji je parodijska replika na poeziju Bloka i Majakovskog.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:11



S.N.U.F.F.
Viktor Peljevin

Izdavač: Booka
Broj strana: 431
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 14x20 cm
Godina izdanja: 2014.

Radnja romana smeštena je u postapokaliptični svet i bavi se odnosima dveju zemalja ‒ Urkaine (Urkainskog Urkaganata), koju naseljavaju „Orci“, i veštačke džinovske kugle Bizantiuma (Big Byz) koja visi iznad nje, naseljene „ljudima“.

Urkaina je tehnološki zaostalo društvo, u kome se govori na „gornjoruskom“ jeziku (službeni jezik je gornjo-srednjosibirski), a Bizantium je pak napredno tehnološko društvo – „demokratura“, gde prevladava crkvenoengleski jezik, sličan engleskom. Ipak, Bizantium ima probleme s nedostatkom fizičkog prostora i sa zakonom o uzrastu saglasnosti, koji zabranjuje javno stupanje u seksualni kontakt ljudima mlađim od četrdeset šest godina. Mnogi žitelji Bizantiuma žive s lutkama-robotima („surama“) različitog stepena kvaliteta.

Naracija se vodi iz lica „čoveka“ — Demijana-Landulfa Damilole Karpova, koji radi kao snimatelj naoružane bespilotne leteće kamere. U civilnom životu Karpov živi sa surom po imenu Kaja, koju je kupio na kredit, i koja uvlači njega i dvoje Orka u intrigu motivisanu njenim ličnim interesima.

Roman sadrži mnoštvo aluzija na savremeni (2011. godina) društveni i politički položaj Rusije i Zapada i na njihove međusobne odnose, u satiričnom maniru. Tekst je prepun opscene leksike i „novojezika“, uglavnom nastalog od engleskih i ruskih reči koje su promenile svoje značenje u svetu budućnosti koji se opisuje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:13

Viktor Pelevin : Sindrom WikiLeaksa

Pelevinova ambicija u tumačenju recentne globalne povijesti nam je poznata. U "Svetoj knjizi vukodlaka" tajanstveni ruski pisac (izbjegava javnost, ne fotografira se, rijetko daje intervjue, ne javlja se na telefon, gradom se vozi isključivo podzemnom željeznicom, itd.) tumačio nam je kako je u vrijeme komunizma u Moskvi sto tisuća ljudi dobivalo plaću za to što su ljubili u guzicu odvratnog "crvenog zmaja". Svi su oni mrzili zmaja i sanjali da njima vlada "zelena žaba" koja je bila u ratu sa zmajem. Tako su se dogovorili sa žabom da otruju zmaja ružem za usne koji su dobili od CIA-e.
U početku su cjelivatelji guzice mislili da će sa žabom biti isto kao i sa zmajem samo što će dobivati deset puta više novaca. No ispalo je da su umjesto sto tisuća cjelovatelja sad potrebna tri profesionalca koji će, radeći osam sati dnevno, žabi neprestano lizati guzicu. Pelevin nije naveo imena, prezimena i patronime dotične trojice. Međutim, oni koji su pratili rusku tranziciju mogli su naslutiti njihova imena. Isto se tako moglo naslutiti tko se to krio iza pojave moskovskog "sivog vuka iz tajnih službi": osloboditelja od oligarha i državnih tužitelja, liberala i konzervativaca, pedera i naturala, internet-kolumnista i portfeljnih ulagača, kako je u jednom dahu izrecitirao Pelevin.
U pripovijesti "Burning Bush" - jednom od dva teksta knjige koju je h
rvatski izdavač naslovio "Sindrom WikiLeaksa" - Pelevin objašnjava neke od najvećih misterija nultih godina. Primjerice, Bushove učestale padove s bicikla, ili onaj neobični incident kada se 43. američki predsjednik umalo zadavio s perecima gledajući televiziju. Usput Pelevin tumači i maglene tajne koje okružuju Bushevu invaziju Iraka, i druge antiameričke gluposti koje je Dubya naizgled tako olako činio.
Iza naslova "Burning Bush" (koja povezuje biblijski gorući grm i "napaljenog Busha") krije se naime dijabolična operacija ruske tajne službe. Ili bolje rečeno, deistična operacija. FSB, odnosno jedan njegov dio, kontrolira Busha putem Božjeg glasa. Prvi puta kada se operativac FSB-a oglasio u Bushovoj glavi (preko tranzistora implantiranog u zubu) Dubya je od iznenađenja pao s bicikla. No postojana komunikacija između Boga i njegovih anđela i američkog predsjednika brzo je uspostavljena. Bog se obraćao izravno Bushu, anđeli su mu govorili što da radi, a Dubya je radio ono što je general FSB-a zamislio, Irak i te stvari - sve dok jednog dana nije otkriveno da američke službe uz pomoć Sotone već desetljećima kontroliraju sovjetske generalne sekretare i ruske predsjednike!
Druga pripovijest, "Protuavionski kodeksi Al-Efesbia", o ratu između američkih bespilotnih letjelica i talibana predvođenih ruskim obavještajnim mistikom - ratu između "neba i pustinje" kako kaže Pelevin - još je bolja/luđa/sintetskija/kompliciranija, no da ne prepričavamo i prepisujemo previše zadržimo se na napaljenom Bushu koji je s Božjim glasom u ušima "gulio" čitava dva predsjednička mandata. Ima u toj pripovijesti mnogo zanimljivih povijesno-obavještajnih detalja i puteljaka koji se od bazičnog narativa granaju na razne strane.
No koliko zapravo vrijedi Pelevinova priča? Koliko ona tumači neprotumačivo, i objašnjava neobjašnjivo iz recentne historije?
Naravno, mi ne znamo niti autorove obavještajne izvore, niti nam je poznata njegova znanstvena metoda. Ali, Pelevin daje sasvim uvjerljiva objašnjenja za Busheve biciklističke udese (mada ta teorija opet ne objašnjava kako je bilo moguće da predsjednik kojeg je javnost pericipirala kao psihofizički nesposobnog za vožnju bicikla bude i drugi put izabran na predsjednika). Pelevinova priča/pripovijest/izvješće malo je manje uvjerljivo kada govori o razlozima intervencije u ratu: zov nafte, a ne glasa Božjeg je tu ipak bio presudniji (a čak i ako se Bog glasao zovom nafte opet to ne znači da zov nafte nije bio primamljiviji).
No pravu povijesno-obavještajnu dimenziju "Burning Bush" doseže teorijom "dvostrukog dna" i njenim sveobuhvatnim spoznajnim načelom. Tu Pelevinova pripovijest zadobiva svoju povijesno-spoznajnu trodimenzionalnost, naizgled lakonski uvezujući ono vidljivo i nevidljivo, tumačeći ono što znamo na posve neobičan način, odnosno oneobičajavući ono razvidno i općepoznato.
I nema tu šale. Duhovitost je samo jedan od nusprodukata pripovijesti, nikako ne i onaj najvažniji. Baš kao što je i bizarnost teorije samo put prema jednostavnosti spoznaje. Pelevin govori ono što u realnoj geopolitici i realnoj historiografiji nema nikakvo utemeljenje, ali što kroz fikcionalni narativ uvezuje i objašnjava globalne povijesno-političke fenomene.
Recimo, u "Protuavionskim kodeksima Al-Efesbia", postavlja pitanje što je bio komunizam, objašnjava da na svijetu postoji ravnoteža sreće i nesreće, a onda zaključuje: "Cijelo dvadeseto stoljeće mi, ruske budale, bili smo generator koji proizvodi sreću zapadnog svijeta. Proizvodili smo je iz naše nesreće. Bili smo robovi na galiji koji su, sjedeći u prepunom potpalublju, pokretali svijet u sunčano jutro, umirući u mraku i smradu. Da bi drugu polovicu učinili polom sreće, nas su pretvorili u pol patnje."
Ovoj historijskoj spoznaji nema se što dodati. Hladnoratovski Zapad je onoliko uživao u svojoj sreći i ljepoti koliko je Istok bio tužan i ružan. "Crveni zmaj", "zelena žaba", cjelovatelji zmajeve i žabine guzice, sotonski glas u glavama generalnih sekretara, Božji glas u glavi Busha, samo su fantazijske spoznaje historijskih fenomena. Petljamo, pokušavamo Pelevinove sintetske tekstove, basne i obavještajne fantazije, smjestiti u prostor političkih i povijesnih spoznaja.
No ovako ili onako, upravo im je tu i mjesto. Jer Pelevin nije samo najveći suvremeni ruski pisac, ili pisac uopće: on je i jedan od najbitnijih autora za razumijevanje nedavne prošlosti i bliske budućnosti.
  ( Ovaj tekst koji se ekskluzivno objavljuje na MV Info portalu zajednički je financiran od strane MV Info i udruge za zaštitu prava nakladnika ZANA )








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:18

Viktor Pelevin (Moskva, 1962). Majka mu je predavala engleski jezik u prestižnoj engleskoj srednjoj školi, koju je krajem 70-ih i on završio, a otac je profesor vojne znanosti na Tehničkom sveučilištu. Godine 1985. postao je inženjer elektromehanike i nekoliko je godina radio u časopisu "Nauka i religija", gdje je spremao priloge o istočnjačkom misticizmu. U književnosti je debitirao 1989. pričom Čarobnjak Ignat i ljudi (Koldun Ignat i ljudi). Objavio je mnoštvo knjiga, od kojih su najpoznatiji romani Omon Ra (1992), Čapajev i Pustota (1996), Generation P (1999) i S.N.U.F.F. (2011), te zbirke pripovijedaka Plava svjetiljka (Sinij fonar', 1991), Žuta strijela (Želtaja strela, 1998) i Sok od ananasa za divnu damu (Ananasnaja voda dlja prekrasnoj damy, 2010). Ekranizirane su mu pripovijest Plava svjetiljka (2000) i Generation P (2011). Dobio je petnaestak književnih nagrada, od kojih su najznačajnije Mali Booker za zbirku Plava svjetiljka (1992), Nacionalni bestseller 2003. i Nagrada Apolon Grigorjev iste godine za roman Dijalektika prijelaznog perioda. Godine 2009. ruski portal OpenSpace proglasio ga je najutjecajnijim intelektualcem Rusije.
U Hrvatskoj mu je objavljeno sedam knjiga, od toga, zajedno s WikiLeaksom, četiri u biblioteci Na tragu klasika (Vijesti iz Nepala, Dijalektika prijelaznog perioda i Sveta knjiga vukodlaka). Uz Ilju Stogoffa najomiljeniji je ruski pisac mlađoj hrvatskoj čitateljskoj publici.





 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:22

Viktor Pelevin,Ruska šuma- Život insekata



Glavno krilo pansiona, dopola sakriveno starim topolama i čempresima, bilo je mračna siva građevina koja kao da se okrenula zadnjom stranom prema moru po komandi ludog Ivanuške. Njegova fasada sa stubovima, ispucalim zvezdama i zauvek povijenim pod gipsanim vetrom snopovima bila je okrenuta prema uskom dvorištu u kome su se mešali miris kuhinje, perionice i berbernice, a na kej je izlazio sivi zid sa dva ili tri prozora. Na nekoliko metara od stubova nalazila se betonska ograda po kojoj su, svetlucajući na suncu, u daljinu odlazile cevi toplovoda. Visoka svečana vrata sakrivena u senci kiklopskog balkona koji se oslanjao na stubove bila su zaključana tako davno da je čak pukotina između krila potpuno iščezla pod slojevima zapečene farbe. Dvorište je obično bilo pusto – samo je ponekad oprezno u njega ulazio teretni kamion koji je iz Feodosije dovozio mleko i hleb.
    Ali te večeri u dvorištu nije bilo čak ni kamiona, i građanina nalakćenog na ogradu balkona niko nije mogao videti, osim, možda, para galebova izviđača koji su kao dve bele tačke plovili po nebu. Građanin je gledao dole i desno na kućicu stanice za čamce, pod čijim se krovom nalazio levak zvučnika. Hučalo je more, ali kad je vetar počinjao da duva u pravcu pansiona mogli su se jasno čuti delovi rečenica upućenih pustoj plaži.
    – … nismo isti, nismo skrojeni po istom šablonu…
    – … stvorio nas je drugačijima – zar to nije deo velike zamisli koja, za razliku od kratkoročnih ljudskih planova, računa na mnoge…
    – … šta očekuje od nas Gospod, koji nas gleda s nadom? Da li ćemo umeti da se koristimo njegovim darom?...
    – … ni on sam ne zna kako će se ispoljiti duše koje je poslao na…
    Doleteli su zvuci orgulja. Melodija je bila veličanstvena, samo je povremeno prekidalo nerazumljivo "umps-umps"; međutim za pažljivo slušanje nije bilo vremena, pošto se muzika čula veoma kratko, i smenjivao je glas spikera:
    – Slušali ste emisiju iz ciklusa specijalno pripremljenog za našu radio-stanicu po narudžbini američke humanitarne organizacije "Vavilonske reke"… nedeljom …na adresi:"Glas Božiji", Blis, Ajdaho, SAD.
    Zvučnik ućuta, i muškarac pucnu prstima.
    – Aha, – promrmlja on – danas je nedelja. Znači, biće igre. Izgledao je on neobično. Iako je veče bilo toplo, na sebi je imao odelo sa prslukom, kačket i kravatu (skoro isto tako je bio obučen mali južni Lenjin koji je stajao dole, zagrljen vinovom lozom). Ali on, po svemu sudeći, nije patio od vrućine i osećao se u svom elementu. Samo je ponekad gledao na sat, osvrtao se i prekorno nešto šaputao.
    Zvučnik je nekoliko minuta šištao naprazno, a zatim sa zanosom poče da govori na ukrajinskom. Tu muškarac začu iza sebe korake i okrenu se. Po balkonu su prema njemu išla dvojica. Prvi je išao debeljko niskog rasta u belom šorcu i šarenoj majici, za njim stranac sa panama šeširom na glavi, u košulji od lakog materijala i svetlim bež pantalonama, sa velikim koferom u ruci. To da je stranac bilo je jasno ne toliko po odeći koliko po krhkim naočarima u tankom crnom okviru i nežnoj preplanulosti one posebne nabokovljevske nijanse kojom se koža prekriva samo na drugim obalama.
    Muškarac sa kačketom pokaza prstom na svoj sat i poče da preti debeljku pesnicom na šta ovaj povika:
    – Žure! Svi lažu!
    Prišavši jedan drugom, zagrliše se.
    – Zdravo, Arnolde.
    – Zdravo, Arture. Upoznajte se – debeljko se okrenu prema strancu – ovo je Artur o kome sam vam pričao. A ovo je Semjuel Saker. Govori ruski.
    – Prosto Sem – reče stranac, pružajući ruku.
    – Veoma mi je drago – reče Artur. – Kako ste putovali, Seme?
    – Hvala – reče Sem – normalno. A šta ima kod vas?
    – Sve je kao i obično – reče Artur. – Možete li da zamislite situaciju u Moskvi, Seme? Znajte, ovde je isto, samo nešto više hemoglobina i glukoze. I vitamina ima, naravno – hrana je dobra, voće, grožđe.
    – A zatim – dodade Arnold – koliko znamo, vi na zapadu se gušite od insekticida, a naše pakovanje je ekološki apsolutno čisto.
    – A sanitarno?
    – Izvinite?
    – Da li je sanitarno čisto? Govorite o koži, zar ne? – reče Sem.
    Arnold se malo zbuni.
    – Pa, da – prekinu neprijatnu pauzu Artur.– Jeste li nam došli na duže?
    – Na dva-tri dana, mislim – odgovori Sem.
    – Mislite da ćete uspeti da uradite marketing za to vreme?
    – Ja ne bih upotrebljavao reč "marketing". Prosto hoću da nakupim utiske. Da steknem, tako da kažem, opšte mišljenje o tome koliko je svrsishodno da ovde razvijamo naš biznis.
    – Odlično – reče Artur. – Ja sam već obeležio nekoliko primeraka, koji su veoma reprezentativni, i mislim da možemo početi sutra ujutro, u zoru…
    – O ne – reče Sem. – Nikakva Potemkinova sela. Ja više volim da se krećem nasumice. Ma kako da je čudno, ali tako stičeš najistinitiju sliku o situaciji. I ne sutra ujutro, već odmah sada.
    – Kako? – s razočarenjem reče Arnold. – A da se odmorite? Da popijete nešto posle puta?
    – Stvarno – reče Arnold – da ostavimo za sutra. I da krenemo prema našim adresama. U suprotnom steći ćete pogrešnu predstavu.
    – Ako je steknem, imate dovoljno vremena da je ispravite – reče Sem.
    Sigurnim pokretom sportiste on skoči na ogradu balkona i sede. Klateći nogama iznad praznine. Druga dvojica umesto da ga u tome spreče i sami sedoše na ogradu. Artur tu operaciju izvede bez napora, a Arnoldu to pođe za rukom tek u drugom pokušaju, i sede on ne tako kako su sedela prva dvojica, već leđima okrenut prema dvorištu, kao da se bojao da mu se ne zavrti u glavi od visine.
    – Napred – reče Sem i skoči. Artur ćutke pođe za njim. Arnold duboko uzdahnu i leđima napred svali se za njima, kao ronilac koji se prevrće u more s ivice čamca.
    Treba pretpostaviti, da bi se očevidac ove scene nagnuo preko ograde, očekujući da će videti tri smrskana tela. Ali dole ne bi video ništa, osim osam barica, spljeskane prazne kutije cigareta "Primorske" i pukotina na asfaltu.
    Ali zato, ako bi imao neljudski oštar vid, spazio bi u daljini tri komarca, kako lete prema selu sakrivenom iza drveća.
    Šta bi u tom trenutku osetio taj pretpostavljeni očevidac i kako bi on postupio – da li bi se zbunjen počeo da spušta niz zarđale protivpožarne lestvice, jedinim putem koji je vodio sa odavno zatvorene terase, ili bi – ko zna? – osetivši u duši novo dotad nepoznato osećanje, seo na sivu ogradu, i strovalio se za trojicom sagovornika. Ne znam. A i teško da bi neko znao kako bi postupio onaj koji u stvari i ne postoji, ali zato ima neljudski oštro čulo vida.
    Kad je odleteo nekoliko metara od zida, Sem se osvrnu nazad prema svojim kompanjonima. Arnold i Artur su bili komarci karakteristične boje "meni su izbe tvoje sive", koja je nekada do suza dovodila Aleksandra Bloka; sada su oni sa mračnom zavišću gledali svoga saputnika i ljuljuškali se na struji vazduha, koja se podizala sa tokom dana zagrejane zemlje.
    Samo je ne baš pogodna građa usta sprečila Sema da ne napravi grimasu samozadovoljstva. On je, naime, izgledao potpuno drukčije: bio je svetločokoladne boje, sa lepim dugim nogama, ravnim stomakom i unazad iskošenim kao u mlaznjaka krilima; dok su se lica Arnolda i Artura završavala debelim cevima, koje su ličile čas na iglu mamutskog šprica čas na merač brzine na nosu lovačkog aviona, dotle su se Semove usne elegantno produžavale u šest kratkih čvrstih izraštaja, između kojih je štrčalo dugačko oštro rilce – rečju, bila je ogromna razlika između moskito-kantatora i dva obična ruska insekta. Pored toga, Arnold i Artur su se kretali na ženski način, prsno, a pokreti Semovih krila podsećali su na baterflaj, zato se on kretao mnogo brže i morao je, s vremena na vreme zaustavlja i da lebdeći u vazduhu čeka svoje saputnike.
    Leteli su ćutke. Sem je opisivao široke krugove oko Arnolda i Artura, koji su turobno gledali na njegovu evoluciju; naročito se loše osećao Arnold koga je vukla prema zemlji rubinova kap, koja je svetlucala u njegovom trbuhu. Nije bilo jasno kuda Sem leti – izabrao je put prema samo njemu poznatim znacima, nekoliko se puta vraćao nazad, menjao visinu, zbog nečeg uleteo kroz prozor, projurio kroz dugački prazni tavan i izleteo s druge strane; na kraju im je u susret doplovio beli zid sa prozorima obojenim u plavo, dok je sve naokolo prekrivala debela senka krušaka koje su rasle oko kuće. Sem smanji visinu, dolete do niskog prozora, na kojem je bila kao gaza tanka zavesa, i aterira na koso pričvršćenu dasku, koja je služila kao garnišna. Arnold i Artur se spustiše pored njega. Tek kad se utiša bruj njihovih krila, koji je nadjačavao sve druge zvukove, moglo se čuti hrkanje, koje je dopiralo iza zavese.
    Sem upitno pogleda Artura.
    – Rupa mora da je negde tu u uglu – reče ovaj šapatom.
    – Obično je buše naši.
    Rupa je u stvari bila uska pukotina između prozorskog rama i gaze zavese. Artur i Sem se povukoše kroz nju bez posebnih napora, ali kod Arnolda nastadoše problemi sa stomakom; on je dugo stenjao i duvao i provuče se tek onda kada ga saputnici uhvatiše za noge i uvukoše unutra.
    U sobi je bilo mračno; mirisalo je na kolonjsku vodu, plesan i znoj. Na sredini sobe je stajao veliki sto prekriven plastičnim stolnjakom; pored njega su se nalazili krevet i noćni ormarić, na kojem je svetlucao pravilni red flašica od brušenog stakla. Na krevetu u gomili zgužvanih čaršava ležalo je poluobnaženo telo, čija je jedna plava noga od trikotaže visila iznad patosa. Telo se grčilo u nemirnom snu i, prirodno, nije ni primetilo da na ormariću nadomak njegove glave stoje tri komarca.
    – Kakva mu je to tetovaža? – tiho reče Sem, kad su im se oči privikle na polutamu. – Pa da, Lenjin i Staljin – razumljivo, a zašto je ispod napisano "lord"? Da nije lokalni aristokrata?
    – Ne – reče Artur. – To je složena skraćenica "lovačkim psima će se osvetiti rođena deca".
    – Znači li to da mrzi pse?
    – Znate, – snishodljivo reče Arnold – to su vam duboke kulturne naslage. Ako ja sada počnem da objašnjavam, bukvalno ćemo potonuti. Bolje kad smo već tu da uzmemo probu, dok materijal spava.
    – Da, da – reče Sem. – Potpuno ste u pravu.
    On se vinu u vazduh i posle vratolomnog lupinga aterira na tanku nežnu kožu pored uva.
    – Arnolde – ushićeno prošaputa Artur – vidi, vidi… On bezvučno leti.
    – Amerika – konstatova Arnold. – Leti i ti i pripazi na njega.
    – A ti?
    – Ja ću ovde pričekati – reče Arnold i potapša sebe po trbuhu.
    – Artur uzlete i, trudeći se da zuji što manje, polete prema Semu. Ovaj još uvek nije počinjao da buši i sedeo je na brežuljku oko kojeg su rasle dlake slične mladim brezama.
    Sem ustade, osloni se na jednu od breza i zamišljeno se zagleda u daleke cucle na grudima, obrasle gustim riđim šipražjem.
    – Znate, – reče on, kad se Artur spusti pored njega – svaki pejzaž je neponovljiv. Nedavno sam bio u Meksiku – naravno, ne može ni da se poredi. Takva bogata, darežljiva priroda, čak i suviše darežljiva. Dešava se, da bi se napio, da dugo lutaš kroz čestar na grudima, dok ne nađeš odgovarajuće mesto. Ni na trenutak ne smeš gubiti budnost – sa vrha dlake može da te napadne divlja vaš, i onda…
    – A šta, zar vaš može da napadne? – nepoverljivo upita Artur.
    – Vidite, meksičke vaši su veoma lenje, i, naravno lakše im je da se napiju krvi iz tankog komarčevog trbuha, nego da dolaze do hrane poštenim radom. Ali one su veoma spore, i ako te vaš napadne, obično uspeš da uzletiš. A u vazduhu može da naleti buva. Rečju, to je surov svet, žestok, ali u isto vreme i divan. Istina, ja više volim Japan. Znate, ti široki prostori, gotovo sasvim bez rastinja, ali ipak ne liče na pustinju. Kad ih gledaš sa visine, čini ti se da si dospeo u duboku prošlost. Ali sve to, naravno, moraš da vidiš. Nema ničega lepšeg od japanskih guzova u trenutku kada ih ovlaš pozlati prvi jutarnji zrak i pirne preko njih lagani vetrić… Bože, kako život može biti lep!
    – A ovde kako vam se sviđa?
    – Svaki pejzaž ima svoju draž – diplomatski odgovori Sem.
    – Ja bih ove krajeve (on glavom pokaza na vrat ispod uva) uporedio sa Kanadom u oblasti Velikih jezera. Samo je ovde sve bliže nedirnutoj prirodi, svi mirisi su nepatvoreni… – on dodirnu nogom koren dlake – ta mi smo već zaboravili kako ona miriše, mati-sirova koža…
    Po intonaciji sa kojom je Sem izgovorio poslednje reči, Artur shvati da se ovaj razmeće poznavanjem ruske idiomatike.
    – Uopšte – dodade Sem – razlika je otprilike slična razlici između Kine i Japana.
    – A jeste li bili u Kini?
    – Dešavalo se.
    – A u Africi?
    – Mnogo puta.
    – I kako je?
    – Ne mogu reći da mi se nešto posebno dopalo. Imaš osećaj da si dospeo na drugu planetu. Sve crno, mračno. A zatim – nemojte pogrešno da me shvatite, nisam rasista, ali tamošnji komarci…
    Artur ne nađe ništa više o čemu bi pitao, i Sem se ljubazno osmehnu, prihvativši se posla. Činio je to na poseban način. Razmakao je bočne izraštaje oko svojih usta i njegovo rilo poče da se okreće neverovatnom brzinom, zarivajući se u tlo pored najbliže breze.
    Artur se takođe spremao da se napije, ali pomislivši na to kako će njegov grubi i debeli nos početi da škripi dok bude ulazio u nepopustljivu kožu, zastide se i odluči da sačeka. Sem je uspeo da u prvom pokušaju pogodi kapilar i njegov smeđi trbuščić je već postajao crvenkast.
    Površina pod nogama zadrhta, začu se mukli uzdah – Artur je bio siguran da je telo to učinilo zbog svojih unutrašnjih razloga bez ikakve veze sa onim što se dešavalo, ali ipak oseti nelagodnost.
    – Seme – reče on – zgrušavajte se. Nije vam ovo Japan.
    Sem uopšte nije obraćao pažnju na njega. Artur ga pogleda i uzdrhta. Dlakavo Semovo rilo, koje je pre neki minut delovalo samosvesno i inteligentno, čudno se izobliči, a buljave oči, podvučene crnom tankom linijom, izgubiše bilo kakav izraz, kao da nisu ogledala duše, već dva ugasla fara. Artur se približi i gurnu Sema.
    – Ej, vreme je – reče on.
    Sem ne reagova nikako. Artur ga gurnu jače, ali ovaj kao da je urastao u tlo. Njegov trbuščić je nastavio da se naduvava. Odjedom telo pod nogama poče da se vrti i promuklo riknu. Artur u panici poskoči i zaurla iz sve snage:
    – Arnolde! Ovamo!
    Ali Arnold već uznemiren užurbanošću i povicima dolete sam.
    – Zašto udaraš na sva zvona? Šta se desilo?
    – Nešto se desilo Semu – reče Artur – on se, čini mi se, paralizovao. Ne mogu da shvatim šta je.
    – Hajde hvataj ga ispod krila. Aha, eto tako. Oprezno, stao si mu na nogu. Seme, da li možete da letite?
    Sem slabo klimnu. Koža na kojoj su stajali se zatrese i poče da se naginje udesno.
    – Brzo gore! On ustaje! Seme, mašite krilima, jer može biti kasno! – povika Artur, pridržavajući otežali Semov trup, i jedva uspevajući da se skloni ispred njegovih krila koja su besmisleno mlatarala napred-nazad.
    – Na kraju nekako uspeše da slete na noćni ormarić. Telo se podiže s kreveta, nadnese se iznad komaraca, i u strašnoj tišini ispod plafona krenu prema njima tamna senka ogromnog dlana. U trenutku kada su Arnold i Artur bili već spremni da bace Sema u čeljusti neumitne sudbine i da polete kud koji, dlan promeni pravac, nepogrešivo uhvati jednu od flašica na ormariću i nestade iznad; začu se daleka škripa federa; telo se opet zaljulja u postelji.
    – Arture, – tiho upita Arnold – znaš li šta je u ovim flašicama?
    – U njima je šuma – iznenada reče Sem. – Naša ruska šuma.
    – Kakva šuma?
    – Kipr, šipr – nerazgovetno promrmlja Sem.
    – Seme, jeste li vi u redu? – upita Arnold.
    – Ja? – zloslutno se osmehnu Sem. – Ja sam u redu. A vas ću već dovesti u red…
    – Treba ga što pre na vazduh – zabrinuto reče Artur.
    – Arnold klimnu glavom i pokuša da podigne Sema, ali ovaj ga ošinu krilom po surli, vinu se u vazduh, polete prema prozoru i sa neverovatnom veštinom prođe kroz usku pukotinu između prozorskog rama i zavese, iza koje se već plavio južni sumrak.
    Jutro sledećeg dana bilo je tiho. Magla koja se spuštala s planina tekla je kroz aleje čempresa i odozgo se činilo da ispod njene površine, rasečene paralelnim zelenim bedemima, nema nikakvog dna, a ako ga ima, ono je veoma duboko. Retki prolaznici ličili su na ribe koje plivaju blizu površine: njihove konture su bile nejasne, tako da su se Arnold i Artur već dva puta uzalud spuštali, misleći da je neko od njih Sem Saker, a to je prvi put bila raskvašena kutija televizora, a drugi put plast sena pokriven parčetom najlona.
    – Možda je seo na prvi i otputovao u Feodosiju? – prekinu ćutanje Artur.
    – Možda, možda – odgovori Arnold. – Sve je moguće.
    – Gledaj, – reče Artur – da to nije on?
    – Ne – zagledavši se pažljivo, reče Arnold – to nije on. To je kip odbojkaša.
    – Ama ne, dalje, kod kioska. Izlazi iz žbunja.
    Arnold ugleda glomazni predmet, izdaleka sličan velikoj kugli od đubreta. Predmet se izvaljao iza žbunja i ljuljajući se tamo-ovamo dokotrljao se do klupe i tresnuo na nju, ispruživši napred neobično tanke i duge noge.
    – Da sednemo i odmorimo se – reče Arnold.
    Kroz par minuta oni izađoše iza praznog novinskog kioska, razgledaše tri-četiri metra vidljivog prostora i sedoše na klupu sa obe strane pored debeljka. Nesumnjivo, to je bio Sem, ali to nije bio onaj Sem, koji je sinoć stajao na balkonu hotela, već neki drugi. Nije se radilo samo o strašno uvećanom stomaku – to je normalna za komarce transformacija koja ne zaslužuje pažnju – već o licu koje je, ostavši isto, izgledalo kao da je nečim napunjeno, ali ne kao, na primer, faširanim jabukama gusan, već pre kao faširanim gusanom jabuka.
    "Do đavola – pomisli Artur, gladajući na mirni ali žućkasti profil stranca – možda ne sme tu krvnu grupu? Možda je na nju alergičan?"
    – Jedva vas nađosmo, Seme – progovori Arnold.
    – A zašto da me tražite – reče Sem – evo to sam ja. Sami ste se, znači, dovukli.
    Govorio je novim, nepoznatim glasom, potmulim i otegnutim.
    – Gde ste to prenoćili? – uputa Artur. – Niste valjda na nekoj klupi? Ovo je za vas nepoznato mesto, a narod sada već znate kakav je…
    Sem se neočekivano okrenu prema Arturu i uhvati ga za revere.
    – Šta vam je, Seme… – silom odvajajući od sebe Semove ruke, zašišta Artur – pustite! Pustite! Ljudi gledaju!
    To nije bilo tačno – na njega i Sema gledao je samo zbunjeni Arnold.
    – Pruznaj, kurvo, – surovo reče Sem – piješ li rusku krv?
    – Pijem – tiho reče Artur.
    Sem oslobodi jednu ruku i čeličnim prstima uhvati Arnolda za vrat.
    – I ti piješ?
    – I ja – duboko potresen priznade Arnold.
    Ruka je pritiskala Arnoldova ramena s takvom snagom da je ovaj morao da sedne, kao dizač tegova koji je pokušao da podigne suviše veliku težinu, i čak se seti kamene desnice iz Puškinove tragedije, koju je čitao još dok je bio larva. Sem utonu u ćutanje, kao da razmišljaše šta još da kaže.
    – Tako znači. A zašto je pijete? – glupavo upita posle dva-tri minuta.
    – Žedni smo – žalostivo reče Artur.
    Arnold ga nije video – zaklanjao ga je Semov ogromni trbuh, koji je ličio na usamljeno crveno jedro. Arnold se oseti povređenim zbog poniznog tona u Arturovom glasu.
    – A kakve su to aluzije – zajedljivo upita on. – Pijemo svaku. A zar vi ne pijete? Odavno sam shvatio tu priču. Vi sami hoćete da popijete sve, i to je to. Gle kakav vam je trbuh. Artur i ja za nedelju dana nećemo toliko popiti.
    Sem pusti Artura i dlanom potapša svoj ogromni uzbibani trbuh.
    – Ustaj, zemljo ogromna, – promrmlja on, s naporom se podiže i zamalo rukom ne zgnječi Arnolda na klupi. Zabacivši glavu naviše, on nekoliko puta udahnu vazduh, zatim okrenu glavu u stranu, ali umesto da kine, kako se moglo pretpostaviti iz pripremnih radnji, poli asfalt bujicom bljuvotine zatvorenovišnjeve boje, koja je mirisala na krv i kolonjsku vodu, i njegov trbuh odmah se upola smanji.
    – Gde sam ovo ja? – upita, osvrćući se oko sebe, glasom koji je već malo podsećao na glas starog Sema.
    – Vi ste kod prijatelja – reče poluzgnječeni Arnold, osećajući kako slabi ruka koja mu je pritiskala ramena. – Ne uzbuđujte se.
    Sem zavrte glavom i pogleda na ogromnu krvavu baru ispred svojih nogu.
    – Šta se dešava? – upita on.
    – Znate, – reče Artur – desila se tehnička greška. Izgleda, da je primerak bio neispravan. Nemojte misliti da svi kod nas piju "Rusku šumu"…
    Od tih reči Semu se opet smrači pred očima i on ponovo zgrabi Arnolda i Artura.
    – Hajde kreći, – reče on.
    – A kuda to?
    – Videćete. Hoće da piju, pasji sinovi…
    Vukući za sobom kompanjone, koji se nisu previše opirali, Sem napravi nekoliko monumentalnih koraka alejom u pravcu keja, i ponovo poče da riga, ali ovog puta daleko temeljnije. Široki tamni potok, zapahnuvši Arnolda i Artura neverovatnim mirisom (tako sigurno mirišu papirne orhideje manifestanata), poče da teče niz nagnuti asfalt. Arnold oseti kako ruka koja ga je kao kuka tegljača vukla za sobom sada sama traži oslonac i grčevito se hvata za njegov vrat.
    – Izgleda, da je to sve – reče on Arturu, hvatajući Sema za ruku. – Da ga prošetamo po keju, da se izduva.
    – Šta je to bilo sa njim? – upita Artur.
    – Labilna psiha – odgovori Arnold. – Popio suviše krvi i izgubio kontrolu. Nešto kao trans.
    Aleja se završila i sva trojica pođoše kejom. Sem se već kretao sam, pomalo se teturajući i popravljajući naočari, na jednom od stakala bila se pojavila pukotina.
    – Seme, jeste li dobro? – upita Arnold.
    – Čini mi se, da – slabim glasom odgovori Sem.
    – Možete li sami da idete?
    – Gospodo, – reče Sem – molim vas da primite moje izvinjenje. Hvata me užas kad se setim svoga ponašanja.
    – Sitnica – veselo reče Arnold. – Mi smo to već zaboravili.
    – A ja sam vam govorio – upade Artur – da se valja odmoriti pre početka.
    – Izvinjavam se – reče Sem – a gde je moj kofer?
    Arnold pogleda naokolo. Kofera nigde nije bilo.
    – Eto ti nevolje. A šta ste imali u njemu? Nešto vredno?
    – Ništa posebno. Materijale za konzervaciju. Video-kameru. Kako sad da vršim probe?
    – Jasno, – reče Arnold – vi ste ga tamo i zaboravili. Odmah ćemo se vratiti… No, dobro, dobro, Seme. Razumem. Ja ću lično odleteti tamo i sve će se razjasniti.
    – Ah, kakav uragan emocija – reče Sem – kakav vodopad osećanja! Verujte, umalo da me odnese.
    Arnold i Artur brižljivo posadiše na klupu mršavo telo koje je podrhtavalo i sedoše sa strane.
    – Smirite se, Seme – majčinski prošaputa Arnold – gledajte, kako je naokolo lepo i tiho. Eno galebovi lete, devojke prolaze. Eno i brodić plovi. Kakva lepota, a?
    – Sem podiže oči. Kroz maglu po betonskim pločama išli su prvi jutarnji šetači. Od restorana doleteše dva glasa: dečji, koji je nešto nerazumljivo pitao, i autoritativni bas, koji je nešto nerazumljivo odgovorio.
    Iz tame izroni brkati muškarac niskog rasta u trenerici. Za njim je skakutao dečak sa torbom za plažu, u kojoj je, izgleda, bilo nešto teško. On sustiže muškarca i pođe pored njega, iskosa gledajući na Sema i njegove saputnike. Dečak je na nogama imao plave vijetnamke, i vukao je levu nogu, jer je jedna papuča bila pocepana.

S ruskog preveo Novica Janjušević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:23

"U životu ćete vidjeti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli dupe. A ovdje ćete vidjeti ono što vam je pred očima, kamo god okrenuli glavu. To su, kako se govorilo kod nas u xxx, nebo i zemlja, iako zvuči slično. Nikakvog nezavisnog koordinatnog sustava nemate, i sve što vidite određujemo mi. Zato ništa ne možete ni posumnjati. I život za vas više nije ono što zapravo jest, već ono što vam se prikazuje."Viktor Pelevin, Kaciga užasa: Mit o Tezeju i Minotauru









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:26

Vrata su se za njim zatvorila i napokon sam odahnula.
Već sam rekla da lisice nemaju spolne stvari u ljudskom smislu. No, ispod repa imamo rudimentarnu jamu, elastičnu kožnu vreću koja nije spojena ni s kojim drugim organom. Obično je stisnuta u sićušnu rupicu, kao unutrašnjost ispuštene lopte; no kad osjetimo strah, ona se širi i lagano ovlaži. Ona u našoj anatomiji igra ulogu kakvu ima specijalni spolni cilindar od plastične mase u opremi radnika majmunskog rasplodnika.
Stvar je u tome da je kod velikih majmuna prihvaćena ista tehnologija kontrole kao i u kriminalnoj ili političkoj sredini: mužjaci koji su u upravi ritualno spuštaju one koji, kako im se čini, pretendiraju na neopravdano visok status. Ponekad se u toj ulozi nađu i ljudi sa strane – električari, laboranti i tako dalje (mislim u rasplodniku). Da bi bili spremni na takav obrat događaja, oni među nogama nose obješeni šuplji cilindar od plastike za koji imaju krasnu riječ “kurcolovac”. U njemu je jamstvo sigurnosti: ako na njih navali veliki mužjak, opsjednut osjećajem društvene pravde, treba se samo nagnuti i pričekati nekoliko minuta – majmunsko negodovanje završit će u tom cilindru. Zatim mogu nastaviti dalje.
Isto sam tako i ja mogla nastaviti svoj put.
On je vodio u kupaonicu, gdje sam najprije pogledala svoje tijelo. Ne računamo li da je rudimentarna jama ispod repa bila nažuljana i crvena, sve je dobro prošlo. Doduše, zadnjica me boljela kao da sam cijeli dan jahala na pobjesnjelom konju (što je bio prilično točan opis onoga što se dogodilo), ali traumom se nije moglo nazvati. Priroda je sigurno pripremila lisice za susret s vukovima-vukodlacima.
Slutila sam da ću se morati okupati u njegovoj sedefastoj kadi – i predosjećaj me nije prevario. Cijeli svoj rep, leđa, trbuh i noge, koje je zaprskala ona vučja gnusoba, pažljivo sam oprala šamponom. Zatim sam rep brzo osušila fenom i obukla se. Palo mi je na pamet da ne bi bilo loše pretražiti prostoriju.
No, u tom raskošnom praznom hangaru praktički se nije imalo što pretražiti – nije bilo ni ormara, ni komoda, ni ladica. Vrata koja su vodila u druge sobe bila su zaključana. Ipak, rezultati su bili zanimljivi.
Na radnom stolu kraj elegantnog kompjutera-monobloka nalazio se masivni srebrni predmet koji mi se na prvi pogled učinio kao kipić. Pri pažljivijem gledanju ispala je giljotina za cigare. Predstavljala je Monicu Lewinsky kako leži na boku s nogom-polugom podignutom uvis, što je trebalo pritisnuti (nisam se mogla suzdržati), i onda ne samo da je radila giljotinica u prstenu između bedara, nego je izvirivao i jezičac plavičastog plamena iz otvorenih usta. Stvarčica je bila dobra, jedino mi se američka zastava, koju je Monica držala u ruci, činila suvišnom: ponekad je dovoljan sićušan uteg da se napravi ravnoteža i erotika se pretvorila u kičasti agitprop.
Srebrna Monica pritiskala je na stol veliku patentnu mapu. Unutra je bila hrpa papira najrazličitijih vrsta.
Na samom vrhu nalazio se, ako je suditi po sjaju, list iz albuma o umjetnosti. S njega me gledao golemi žutooki vuk s runom na grudima nalik na slovo “F” – fotografija skulpture načinjene od drveta i jantara (jantarne su bile oči). Potpis je glasio:
FENRIR
Sin Loke, golemi vuk, koji je na nebu juri za suncem. Kad ga Fenrir sustigne i poždere – dolazi Ragnarök. Fenrir je svezan do Ragnaröka. I Ragnarök će ubiti Odina i biti ubijen od Vidara.
Iz potpisa nije bilo jasno na koji način Fenrir sustigne sunce i poždere ga, ako je svezan do Ragnaröka, a Ragnarök dolazi onda kad on sustigne i poždere sunce. Međutim, sasvim je moguće da je naš svijet sve do sada postojao upravo zahvaljujući ovakvim mimoilaženjima: strašno je pomisliti koliko ga je umirućih bogova proklelo.
Znala sam tko je Fenrir. Bila je to najstrašnija životinja nordijskog bestijarija, glavni junak islandske eshatologije: vuk koji je trebao požderati bogove poslije ukidanja sjevernog projekta. Želim vjerovati da se Aleksandar nije odveć poistovjetio s tim bićem, i žutooko čudovište jednostavno je nedostižni estetski ideal, nešto poput fotografije Schwarzeneggera koja visi na zidu kulturista početnika.
Ispod se nalazila stranica s Borgesovom minijaturom Ragnarök. Znala sam tu priču koja me zadivljavala svojom somnabuličnom točnošću u nečem glavnom i strašnom. Junak i njegov znanac nađu se kao svjedoci čudne povorke bogova, koji su se vraćali iz vjekovnog progonstva. Val ljudskog obožavanja iznosi ih na scenu dvorane. Oni izgledaju čudno:
Jedan je držao grančicu, nešto od bezazlene flore snoviđenja; drugi je u širokoj gesti izbacio ruku s noktima naprijed; Janusov lik nije bez bojazni pogledavao na iskrivljen kljun Tota.
Snoviti odjek fašizma. Međutim, dalje ide nešto vrlo interesantno:
Netko od njih, vjerojatno potaknut ovacijama – sad se više ne sjećam tko – odjednom je počeo pobjednički kliktati, nepodnošljivo prodorno, kao da fućka ili grglja. U tom trenutku sve se promijenilo.
Dalje su tekst gusto pokrivali znakovi. Riječi su bile podcrtane, ograđene uskličnicima i čak obrubljene baroknim ornamentima – očito da prenesu malo emocija:
Počelo je sa sumnjom (očito pretjeranom) da Bogovi ne znaju govoriti. Stoljeća divljeg i nomadskog života istrijebila su u njima sve ljudsko; islamski polumjesec i rimski križ nisu znali za sućut prema progonjenima. Kosa čela, žuti zubi, rijetki brci mulata ili Kineza i izokrenute usne životinja govorili su o siromašenju olimpijske vrste. Njihova odjeća nije bila u skladu sa skromnim i poštenim siromaštvom i navodila je na pomisao o mračnom šiku igračnica i Bakhovih bordela. Rever je krvario karanfilom, ispod sakoa se naslućivala drška noža. I tada smo shvatili da !ide njihova posljednja karta!, da su !lukavi, slijepi i okrutni, kao iskusne zvijeri u hajci!, i -!OSLOBODI MI STRAH ILI SUOSJEĆANJE – ONI ĆE NAS UNIŠTITI!.
I onda smo izvukli svatko po jedan težak revolver (odnekud su u snu došli revolveri) I SA ZADOVOLJSTVOM UPUCALI BOGOVE”.
Iza toga su išle dvije stranice iz Starije Edde – čini se iz Velvina proricanja. Bile su istrgnute iz nekakva besplatnog izdanja: tekst je bio otisnut krupnim crvenim pismom na kredom bijeljenom papiru, krajnje neekonomično:
Vjetar podiže
do neba vale,
na kopno ih baca,
nebo se mrači;
ide vijavica,
i bjesne vjetri;
to nagovještaj je
smrti bogova.
“Smrt bogova” u posljednjem stihu bila je označena noktom. Tekst na drugoj stranici bio je jednako mračan-znakovit:
Neće više biti
najjači od svih,
ime njegovo
izgovoriti ne smijem;
malo tko zna,
da će se dogoditi
odmah iza bitke
Odina i Vuka.
Sve ostalo bilo je u istom duhu. Većina papira u fasciklu na ovaj se ili onaj način ticala sjevernoga mita. Najmračniji dojam na mene je ostavila crno-bijela fotografija njemačke podmornice Naglfar – kako se u skandinavskoj mitologiji zove brod boga Loke, napravljen od noktiju mrtvaca. Naziv podmornice odgovarao je vremenu Drugog svjetskog rata. Neobrijani i koščati članovi posade, koji su se smješkali s njenoga mosta, bili su naizgled vrlo simpatični i podsjećali su na podvrstu modernih “zelenih”.
Prema kraju fascikla bilo je sve manje znakova na papirima; kao da je taj, koji ih je listao, razmišljao o prikupljenome materijalu i gubio zanimanje, ili, kako se u drugoj priči izrazio Borges, “nekakvo plemenito nestrpljenje” smetalo mu je da prelista papire do kraja. No, momak je bio dobro upućen, osobito prema mjerilima našega komercijalnoga vremena (“stoljeće mačeva i sjekira”, kako je definirao jedan od povezanih odlomaka, “vrijeme prokletog bogatstva i velikog razvrata”).
Najzadnji je u fasciklu ležao list papira sa crtama, istrgnut iz školske teke, pospremljen u prozirnu plastičnu omotnicu. Na listu je bilo nešto poput posvete:
Saški u znak sjećanja.
Pretvori se!
WOLF-FLOW!
Pukovnik Lebedenko
Zatvorila sam fascikl i vratila ga natrag pod Moniku te nastavila razgledavanje. Više me nije začudilo kad se kraj muzičke linije našlo nekoliko CD-ova s različitim izvođačima jedne te iste opere:
RICHARD WAGNER
 DER RING DES NIBELUNGEN
Götterdämmerung1.
Sljedeći zanimljivi objekt koji mi je upao u oči bila je debela teka sive boje. Ležala je na podu, između zida i divana – kao da ju je netko listao preko noći, zametnuo i ispustio. Na njenim je koricama pisalo:
Vrlo tajno
primj. Br. 9
Projekt “Shitman”
ne iznositi iz zgrade.
U tom trenutku uopće nisam povezivala taj čudni naziv i priču o ludom šekspirologu koju mi je ispričao Pavel Ivanovič. Moje su misli krenule drugim putem – zaključila sam da je to još jedan dokaz snage američkog kulturnog utjecaja. Superman, Batman, još par sličnih filmova i um počinje klišeizirati realnost prema njihovoj slici. No, pomislila sam, što suprotstaviti tome? Projekt Govnjuk? Teško da bi netko htio na njemu crnčiti noću za malu plaću. Zbog tog govnara u lošem odijelu je i stradao sovjetski imperij. Ljudskoj je duši potreban lijep omot, a ruska kultura ga ne predviđa nazivajući takvo stanje stvari duhovnošću. Upravo otuda sve nevolje…
Sam fascikl nisam ni otvorila. Tajni dokumenti izazivali su u meni antipatiju još od sovjetskih vremena: koristi nikakve, a problema može biti preko glave, čak i ako je kagebeovska.
Moju pozornost privlačilo je nekoliko neobičnih grafičkih radova koji su visjeli na zidu – rune narisane širokim kistom ili šapom. Po nečemu su podsjećali na kinesku kaligrafiju – najgrublje i najekspresivnije njene obrasce. Između dvije takve rune visjela je grana imele, što je postajalo jasno iz potpisa – na prvi pogled bio je to samo suhi naoštreni štapić.
Zanimljiv je bio crtež na sagu, koji je prikazivao borbu lavova i vukova – vjerojatno kopija rimskog mozaika. Na jedinoj polici za knjige stajali su uglavnom masivni albumi (The Splendour of Rome, The New Revisited History of the Russian Soul, Origination of Species and Homosexuality2 i jednostavno o automobilima i oružju). Ipak, znala sam da knjige na takvim policama uopće ne odražavaju ukus domaćina, jer ih odabiru dizajneri interijera.
Kad sam završila s razgledavanjem, prišla sam staklenim vratima na krov. Otuda je pucao lijep pogled. Dolje su se crnjele rupe dorevolucionarnih dvorišta, oplemenjenih restauracijom. Iznad njih se uzdizalo nekoliko novih zgrada faličke arhitekture – pokušali su ih uvesti u povijesni krajolik ravnomjerno i blago, i na kraju su one izgledale kao namazane vazelinom. Dalje je bio Kremlj, koji je veličanstveno dizao prema oblacima svoje drevne buzdovane s prišivenim zlatnim kuglama.
Prokleti posao, kako je nagrdio moje shvaćanje svijeta, pomislila sam. Ipak, je li baš tako nagrdio? Ili je nama, lisicama, svejedno – idemo kroz život sa strane kao azijska kišica. No, tu je teško biti čovjek. Korak u stranu od tajnog nacionalnog gestalta i ta zemlja će te uzeti. Teorem koji dokazuje svaka do kraja jasna sudbina, ma koliko stavljali glamurozni veo na svakodnevnu svečanost života. Znam to, nagledala sam se. Zašto? Naslućujem, no neću sad izvlačiti tu temu. Sigurno se ovdje ne rađaju tek tako, oh, ne tek tako… I nitko nikome nije u stanju pomoć. Da li zbog toga moskovski zalasci sunca u meni uvijek izazivaju takvu tugu?
– Divan je pogled odavde, zar ne?
Okrenula sam se. Stajao je pred vratima lifta s dupkom punom vrećicom u ruci. Na vrećici je bila zelena zmija, koja je obavila medicinski pehar.
– Joda nije bilo – rekao je zabrinuto – dali su fuksidan. Rekli su da je to isto, samo je narančaste boje. Mislim da nam je čak i bolje – neće biti tako uočljivo kraj repa…     
Postalo mi je smiješno i okrenula sam se prema prozoru. Prišao je i stao kraj mene. Neko smo vrijeme šutke gledali grad.
– Ljeti je ovdje lijepo – rekao je. – Pustiš Zemfiru3, gledaš i slušaš: “Doviđenja, moj voljeni grade… zamalo sam dospjela među kronične tvoje…” Kronične – što? Alkoholičare ili narkomane? 
– Neću dovoditi u zabludu.
– Kao da ti je bolje?
– Želim kući – rekla sam.
– A…
Kimnuo je prema vrećici.
– Ne, hvala. Kad ti donesu ranjenog Ščorsa4, liječit ćeš ga. Idem.
– Mihalič će te odvesti.
– Ne treba mi tvoj Mihalič, sama ću.
Bila sam već kod lifta.
– Kad te mogu vidjeti? – upitala sam.
– Ne znam – rekla sam. – Ako ne umrem, nazovi me za tri dana.
*
Poslije kopulacije svaka je životinja tužna – govorili su stari Rimljani. Osim lisice, dodala bih. I osim žene. Sada sam to točno znala.
Ne želim reći da je žena životinja. Baš naprotiv – muškarac je puno bliži životinjama u svim očitovanjima: mirisima i zvukovima koje ispušta, tipu tjelesnosti i metodama borbe za osobnu sreću (a da se ne govori o tome što on smatra svojom srećom). No, stari Rimljanin, koji je metaforički opisao svoje raspoloženje poslije ljubavnog čina bio je, čini se, toliko organički seks-šovinist da ženu jednostavno nije uzimao u obzir, a to od mene zahtijeva da uspostavim pravednost.
Inače kod te uzrečice mogu biti najmanje četiri objašnjenja:
1) Rimljani ženu nisu smatrali čak ni životinjom.
2) Rimljani su ženu smatrali životinjom, ali su se s njom kopulirali tako da je žena doista postala žalosna (na primjer, Svetonije priča da je zakon zabranjivao smaknuće djevica štrikom, i krvnik ih je silovao prije smaknuća – kako se tu ne ražalostiti?).
3) Rimljani ženu nisu smatrali životinjom, držeći da je to samo muškarac. Pa za takav plemeniti pogled na stvari Rimljanima bi se mnogo toga moglo oprostiti – osim, naravno, te njihove smicalice s djevicama i štrikom.
4)  Rimljani nisu imali sklonosti ni prema ženi ni prema metafori, zato su je držali s domaćim životinjama i peradi i nisu dijelili tu sklonost te nisu znali sakriti svoje osjećaje.
Dio istine mogao se skrivati u svakom od tih objašnjenja – svašta se, zacijelo, događalo tijekom carskih stoljeća. Međutim, ja sam bila sretna životinja.
S ruskoga prevela Irena Lukšić- Sveta knjiga vukodlaka








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Sub 9 Maj - 13:29, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:28

"Kada u skupom butiku ugledam devojku sa kavaljerom koji joj kupuje broš u vrednosti omanjeg aviona, svaki put se iznova uverim da ljudske ženke stvaraju iluzije nimalo lošije nego mi. A možda čak i bolje. Pa treba umeti mašinu od mesa, stvorenu za razmnožavanje, predstaviti kao divan prolećni cvetak, dostojan rama od dragog kamenja i održavati tu iluziju ne nekoliko minuta, kao mi, već godinama, decenijama."
"Žena je - miroljubivo biće i omadjijava samo svog sopstvenog mužjaka, ne dirajući ni ptičice ni zverčice. Pošto to radi u ime višeg biološkog cilja, to jest, ličnog preživljavanja, obmana je oprostiva."

Viktor Peljevin "Sveta knjiga vukodlaka"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:30

Postoje tri budisticka nacina da se gleda televizor. U sustini, to je isti nacin, ali u raznim fazama treninga izgleda drugacije. Najpre gledas televiziju sa iskljucenim tonom. Otprilike pola sata dnevno, svoje omiljene emisije. Kada se pojavila misao da na televiziji govore nesto vazno i zanimljivo, ti je postajes svestan u trenutku kada se ta misao pojavi, i samim tim je neutralizujes. Prvo ces popustati i ukljucivati ton, ali ces se postepeno navici. Najvaznije je da nema osecaja krivice kada ne mozes da se obuzdas. Na pocetku je tako svima, cak i sa lamama. Zatim pocinjes da gledas televiziju sa ukljucenim tonom ali iskljucenom slikom. I na kraju pocinjes da gledas iskljucen televizor. To je zapravo glavna tehnika, a ostale dve su pripremne. Gledas sve vesti, ali televizor ne ukljucujes. Veoma je vazno da su ti za to vreme ledja ispravljena, a ruke je najbolje drzati na stomaku - desni dlan odozdo, levi odozgo. To je za muskarce, a za zene obrnuto. I ni na trenutak ne skreci paznju. Ako tako gledas televiziju deset godina, barem jedan sat dnevno, mozes da shvatis prirodu televizije. A isto tako i svega ostalog.


"Generacija P", Viktor Olegovič Pelevin








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:32

SNUFF (odlomak iz romana ) 
Redovni ratovi sa orkama Već sam govorio da obavljam najsloženije i delikatne zadatke korporacije .Na primer, započinjanje redovnog rata sa orkama.
O njima , uostalom, treba nešto reći već na samom početku, zato što bi , inače, ostalo nejasno odkale potiče ta reč.
Zašto ih tako nazivaju ?Ne radi se tu o tome da se mi prema njima odnosimo s prezrenjem, i da ih samtramo rasno nedovoljno vrednim –takvih predrasuda , Bogu hvala, u našem društvu nema.Oni su isto takvi ljudi kao i mi.U svakom slučaju, u fizičkom pogledu.Podudarnost sa drevnom rečju „ork“ ovde je sasvim slučajna –premda, a zašto bismo to izgovorili poluglasno, slučajnosti nema.
Zvanični gornje-srednjosibirski jezik i lingvistička arheologija Radi se o ovde o njihovom oficijelnom jeziku koji se naziva“gornje-srednjesibirski „.
Postoji takva nauka- „lingvistička arheolohgija „ i ja sam se pomalo za nju zainteresovao kad sam izučavao orkse poslovice i zagoneteke .Još uvek se sećam zanimljivih činjenica na koje sam nailazio u ogromnom broju, dok sam se ,moglo bi se reći,letimično, bavio „lingvističkom arheologijom“-
Pre raspada Amerike i Kine nikakakvog gornje-srednjesibirskog jezika uopšte nije ni bilo u prirodi.Stvorili su ga obaveštajci narkodržave Actlan kad je postalo jasno da će kineska eko-cartsva , koja su se borila jedno protiv drugog zbog Velikog Zida , početi da se mešaju u događaje kad actlanski upravljači reše da zagrizu Sibirsku Republiku.Actlan je primenio tradicionalni metod i rešio da rasturi Sibir na nekoliko provincija od kojih je svaka zasnovala sopstveno narečje .
Vreme sveopšteg propadanja i degradacije To behu vremena sveopšteg propadanja i degradacije , pa su zato gornje-srednjesibirski jezik izmišjali obskurni tipovi i propaliteti migranata sa obala Crnog mora koji su, kako je bilo odlučeno u Actlanu, bili plaćeni stvarima, u naturi.Oni su ispovedali kult Drugog Mašiaha i u znak sećanja na njega smislili gornje-srednjesibirski jezik na bazi ukrajinskog sa elementima idišizma-ali iz nekih razloga ( moguće pod dejstvom supstanci) priključili su mu veoma složenu gramatiku , nepostojani tvrdi znak (ъ) i sedam prošlih vremena . A kad su stvorili fonetski sistem , dopunili su ga „ukanjem“ i bilo je jasno da ništa drugo nisu mogli smisliti.
Ukaju već trista, ako ne i celih petsto godina I tako oni ukaju već trista godina , ako ne i celih petsto.Već odavno nema ni Actlana , ni Sibirske Republike – a jezik je ostao.U svakidašnjem životu govore gornjeruski, dok je državni, zvanični jezik u administraciji i proizvodnji gornje-srednejsibirski.To strogo kontoliše njihov sopstveni Departmant Kulturne Ekspanzije tako da taj govorni poredak svi moraju poštovati.Ali za neku rigoroznu kontrolu i nema potrebe iz prostog razloga što se sva orkska birokratija tim jezikom hrani i grlo je njemu prilagodila .
Orkski birioarata najpre taj jezik uči deset godina i potom postaje vladalac sveta .Svaki akt najpre treba prevesti na gornje-srednjesibirski, zatim to naplatiti, pa onda od rukovodstva izdejstvovati gornje-srednjesibirsku rezoluciju i tek onda ptistupiti obratnim prevođenju po zahtevima stranaka .I ukoliko se desi da se u aktu pojavi makar jedna greška , taj akt mogu odmah proglasiti nevažećim i nepostojećim.Sva orkska nadleštva i prevodilačke agencije , -a tamo ih ima više nego svinjaca- od toga ne samo što žive ,nego se čak i tove .
U govorni gornje-srednjesibirski jezik još niko nije pronikao
U govorni jezik gornje-srednjesibirskog još niko nije pronikao .Jedini izuzetak je naziv njihove zemlje.Oni je nazivaju Urkainski Urkaganat ili Urkaina, a sebe –Urki ( izgleda da to ime potiče od „ukrova“ ,mada postoje i druge filološke hipoteze ).U svakodevnom govoru reč „urk“ je nepopularna , ona pripada visokom patonsom stilu i smatra se staromodno-birokratskom.Ali upravo od nje i potiče crkvenoenglesko „Orkland“ i „orks“. 
Crkvenoengleski govorni manir
Urki, posbeno gradski , koji svakom ćelijom upijaju našu kultutu i u svemu su na nas upućeni, već mnogo vekova sebe nazivaju po crkvenoengelskom maniru orki,što preuveličano zvuči kao „okaja“.To im služi da izraze protest protiv autoritarne despotije i da istaknu svoj civilizovani izbor. A našu filmsku indistriju na taj način savim obnavljaju.Otuda je reč „ork“ skoro u potpunosti istisla termin „urk“, pa čak i naši informativni kanali počinju da ih nazivaju „urki“,samo onda kada pritiskaju crni oblaci istorije i ja dobijam komandu za napad.
Kad kažem „komanda za napad“,to ni u kom slučaju ne znači da je baš meni poveren prvi borbeni juriš.S tim se suočava svaki novajlija .Meni je povereno da snimim na celuloidnu traku situaciju uoči vojnih dejstava . Svakom čoveku iz sveta informativnog biznisa je jasno o kakvom važnom zadatku se radi.
Ustavri, u svakom ratu je anagažovan ogroman broj ljudi ,ali njihov doprinos i napori nisu vidljivi ako se posmatra sa strane.Ratovi obično počinju kad orske vlasti na najsuroviji način ( one drugačije i ne umeju ) obznanjuju redovni revolucionarni protest.A redovni revolucionarni protest se objavljuje kad dođe vreme da se snimi nova poricija snafa ( „S.N.U.F.F.“).A to se dešava otprilike jednom godišnje.Ponekad čak i ređe. Mnogi i ne razumeju kako to da orkske pobune počinju uvek onda kad im za to dođe vreme .Ni ja sam , konačno nisam to u potunosti dosegnuo, mada mi je mehanika sasvim jasna .
Prevod, obrada i međunaslovi :Branko Rakočević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:33

Kad sam se probudio, Zemlja se više nije videla. U špijunkama su promicale samo treperave tačkice, daleke i nedostižne. Zamislio sam postojanje ogromne užarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na šta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susjednih zvijezda, majušnih svjetlucavih tačaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato što zvijezda može da nestane, ali se njena svjetlost još dugo širi na sve strane, tako da se , znači, o zvijezdama u stvari ne zna ništa osim da je njihov život strašan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvijek predodređeno i potčinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slučajan susret. I mi se, ljudi, mislio sam, kao srećemo, smijemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplašeno zaviruje naša svijest, mi isto tako nepomično visimo u praznini, gdje nema ni vrha ni dna, ni juče ni sjutra, nema nade da se približimo jedni drugima, ili bar nekako ispunimo svoju volju i promijenimo sudbinu; mi sudimo o onome što se  sa drugima dešava na osnovu varljivog treperenja, i čitav život idemo u susret onom što smatramo svjetlošću, iako njen izvor možda već odavno ne postoji. I eto, mislio sam, i ja sam čitav život išao ka tome da se vinem iznad gomile radnika i seljaka, oficira i intelektualne elite, a evo sada, lebdjeći u svjetlucavom crnilu na nevidljivim nitima sudbine i putanje, vidio sam da je postati nebesko tijelo otprilike isto kao i dobiti doživotnu robiju koja se izdržava u zatvorskom vagonu što bez zaustavljanja ide po kružnom putu.
 
Viktor Pelevin,  "Omon Ra"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:37

- A šta je onda književnost?
- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno. Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   Sub 9 Maj - 13:38

Generation P - odlomci

Postoje tri budistička načina da se gleda televizor. U suštini, to je isti način, ali u raznim fazama treninga izgleda drugačije. Najpre gledaš televiziju sa isključenim tonom. Otprilike pola sata dnevno, svoje omiljene emisije. Kada se pojavio misao da na televiziji govore nešto važno i zanimljivo, ti je postaješ svestan u trenutku kada se ta misao pojavi, i samim tim je neutralizuješ. Prvo ćeš popuštati i uključivati ton, ali ćeš se postepeno navići. Najvažnije je da nema osećaja krivice kada ne možeš da se obuzdaš. Na početku je tako sa svima, čak i sa lamama. Zatim počinješ da gledaš televiziju sa uključenim tonom, ali isključenom slikom. I na kraju počinješ da gledaš isključen televizor. To je zapravo glavna tehnika, a ostale dve su pripremne. Gledaš sve vesti, ali televizor ne uključuješ. Veoma je važno da su ti za to vreme leđa ispravljena, a ruke je najbolje držati na stomaku - desni dlan odozdo, levi odozgo. To je za muškarce, a za žene obrnuto. I ni na trenutak ne skreći pažnju. Ako tako gledaš televiziju deset godina, barem jedan sat dnevno, možeš da shvatiš prirodu televizije. A isto tako i svega ostalog.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Viktor Pelevin   

Nazad na vrh Ići dole
 
Viktor Pelevin
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Viktor Pelevin
» Viktor Vasnecov
» VIKTOR IGO " ZVONAR BOGORODIČINE CRKVE "
» Victor Hugo (Viktor Igo
» Viktor Igo
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-