Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Margaret Jursenar

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 4:52

Savršenstva su i dalje moguća. Pa i na polju biografija, gde obično zasmeta nešto od sledećeg: manjak osećaja za meru, samoljubivost onih u kojima je u tim biografijama reč i očito zaslepljenost autora tih štiva predmetima svojih dela. Ali, savršenstva postoje.
Nedavno je i do nas dobacilo jedno savršenstvo – izdanje JURSENAR – biografija: Kako bi otužno bilo biti srećan (objavio Karpos, prevela Jelena Stakić). Autorka je Mišel Goslar, belgijska spisateljica, osnivačica i rukovodilac Međunarodnog centra za dokumentaciju o Margerit Jursenar. Goslar na stranicama ovog iznimno značajnog izdanja niže podvig za podvigom – za početak, sa lakoćom i i uz promišljenu dinamiku izlaganja ona pokazuje Madam Jursenar u svoj punoći jednog ogromnog dara i kompleksne ličnosti. Osim toga, Mišler Goslar uspeva i da biografsku faktografiju jasno poveže sa opsesivnim temama i  motivima iz najpoznatijih, ali i efemernijih dela Margerit Jursenar, ukazujući na „važan susret življenog i imaginarnog“. Tu se ne iscrpljuje lista povoda za pohvale na račun autorke, jer Mišel Goslar pokazuje i zavidno literarnog umeće u užem smislu, menjajući stil i ton iz poglavlja u poglavlje. Tako naglašeno lirski ton kojima opisuje godine detinjstva svoje „junakinje“ smenjuje hladniji i odmereniji pristup u delovima u kojima akcenat stavlja na prve književne uspehe, ne zaboravljajući ni trena da navede i pojasni sve ključne formativne uticaje u mikrouniverzumu Jursenarove.

Mišel Goslar „JURSENAR – biografija: Kako bi otužno bilo biti srećan“

Mišel Goslar jeste uznesena životom, opusom, važnošću i ličnošću Margerit Jursenar, to je posve jasno, ali, srećom, to joj ne sužava analitički vizir, te u nekoliko mahova bez imalo ustručavanja ona ukaže na izvesne faktografske nedostatnosti i nepodudarnosti, kao i sklonost Margerit Jursenar ka sitnim obmanama i prećutkivanjima; pojašnjavajući uglavnom negativnu kritičarsku recepciju Nove Euridike, Goslar tako naglašava sklonost Margerit Jursenar „nijansama, polutonovima, izrazima sumnje, skrupulama…“, a što će neretko biti slučaj i u privatnom životu cenjene spisateljice. Ovo je opsežno i detaljistički postavljeno delo, ali Mišel Goslar se tu pokazala kadrom da briljira i u mikroizrazu; tako, recimo, bujicu umetničkih poriva u duši mlade Margerit u svoj snazi efektno prikaže u ove dve rečenice: „U Parizu, mala Margerit širi oči pred svim na šta joj pogled padne. Izbor će praviti kasnije.“

Margarit Jursenar

Ovo je sjano štivo i kapitalno kapitalno delo, koje pruža dovoljno podsticaja da se okrenemo reprizama i premijernim čitanjima dela Margerit Jursenar, ali koje svakako mora da bude i impuls izdavaču, sad već  respektabilnog kataloga, da se napokon mane sramežljivo-diskretnog pristupa pitanjima marketinga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:01

Marguerite Yourcenar,pravo prezime DE CRAYENCOUR,francuska književnica ,rodjena 1903 godine,
Pisala je psihološku prozu u kojoj se bavi "tajnom vječno ljudskog", ljudskim snovima i kulturom. Najpoznatije joj je djelo "Hadrijanovi memoari", imaginarne uspomene rimskog cara. Vrsna je prevoditeljica s engleskog jezika.Izabrana je 1980. godine za člana Francuske akademije te je postala prva žena član te ustanove od njezina osnivanja.
Dela:


  • "Snovi i sudbine",
  • "Nova Euridika",
  • "Crna mijena",
  • "Obol snu",
  • "Elektra ili maske su zbačene".
  • Hadrijanovi memoari










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:03

Foto album Mrgaret Jursenar

  








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:04

odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar nekoliko meseci pre smrti dala za književni magazain The Paris Review.
INTERVIEWER
Let’s go back to the beginning. You were very close to your father. He encouraged you to write and he published your first poems. It was a limited edition and I believe is now unobtainable. What do you think of them in retrospect?
YOURCENAR
My father had them published at his own expense—a sort of compliment from him. He shouldn’t have done it—they were not much good. I was only sixteen. I liked writing, but I had no literary ambitions. I had all these characters and stories in me, but I had hardly any knowledge of history and none of life to do anything with them. I could say that all my books were conceived by the time I was twenty, although they were not to be written for another thirty or forty years. But perhaps this is true of most writers—the emotional storage is done very early on.
INTERVIEWER
Next came Memoirs of Hadrian, which was immediately hailed as a masterpiece and became a best-seller all over the world. Why did you choose the historical novel as a genre?
YOURCENAR
I have never written a historical novel in my life. I dislike most historical novels. I wrote a monologue about Hadrian’s life, as it could have been seen by himself. I can point out that this treatise-monologue was a common literary genre of the period and that others besides Hadrian had done it. Hadrian is a very intelligent man, enriched by all the traditions of his time, while Zenon, the protagonist of The Abyss (L’Oeuvre au noir) is also very intelligent and in advance of his time—indeed of all other epochs too—and is defeated at the end. Nathanaël, the hero of the third panel, Two Lives and a Dream, is by contrast a simple, nearly uneducated man who dies at twenty-eight of tuberculosis. He is a sailor at first who becomes shipwrecked off the coast of Maine in America, marries a girl who dies of TB, travels back to England and Holland, marries a second time a woman who turns out to be a thief and a prostitute, and is finally taken up by a wealthy Dutch family. For the first time he comes into contact with culture—listens to music, looks at paintings, lives in luxury. But he keeps a clear head and sharp eyes, because he knows that while he is listening to music in the hospital, opposite his house, men and women are suffering and dying of disease. Eventually he is sent away to an island in the north and dies in peace, surrounded by wild animals and nature. The question is: How far can one go without accepting any culture? The answer is, for Nathanaël, very far, through lucidity of mind and humility of heart.

INTERVIEWER
One striking aspect of your work is that nearly all your protagonists have been male homosexuals: Alexis, Eric, Hadrian, Zenon, Mishima. Why is it that you have never created a woman who would be an example of female sexual deviance?
YOURCENAR
I do not like the word homosexual, which I think is dangerous—for it enhances prejudice—and absurd. Say “gay” if you must. Anyway, homosexuality, as you call it, is not the same phenomenon in a man as in a woman. Love for women in a woman is different from love for men in a man. I know a number of “gay” men, but relatively few openly “gay” women. But let us go back to a passage in Hadrian where he says that a man who thinks, who is engaged upon a philosophical problem or devising a theorem, is neither a man nor a woman, nor even human. He is something else. It is very rare that one could say that about a woman. It does happen, but very seldom; for example, the woman whom my father loved was very sensuous and also, in terms of her times, an “intellectual,” but the greatest element of her life was love, especially love for her husband. Even without reaching the high level of someone like Hadrian, one is in the same mental space, and it is unimportant whether one is a man or a woman. Can I say also that love between women interests me less, because I have never met with a great example of it.
INTERVIEWER
Since your election to the academy you have become much better known to the general public and lionized by the literary world. Do you mix with the Parisian literary society?
YOURCENAR
I do not know what being lionized means, and I dislike all literary worlds, because they represent false values. A few great works and a few great books are important. They are aside and apart from any “world” or “society”.
INTERVIEWER
Of course, but there are always certain affinities with various writers. Who are they in your case? Baudelaire, Racine, the Romantics?
YOURCENAR
Baudelaire certainly; and some of the romantics. The French middle ages much more, and certain poets of the seventeenth century, such as Ménard, “La Belle Vieille,” and many, many other poets, French and non-French. Racine up to a point, but he is such a unique case that no one can be compared to him.
INTERVIEWER
Except for Britanicus all his protagonists were women: Phedre, Berenice, Nathalie, Roxane, et cetera . . .
YOURCENAR
Proust had this idea that Racine’s Phedre could be indentified with a man as well as a woman. But Racine’s Phedre is much more French than Greek: You will see it at once if you compare her to the Greek Phedre. Her passionate jealousy is a typical theme of French literature, just as it is in Proust. That is why even in Phedre, Racine had to find her a rival, Aricie, who is an insignificant character, like a bridal from a popular dress shop. In other words, love as possession, againstsomeone. And that is prodigiously French. Spanish jealousy is quite different: It is real hatred, the despair of someone who has been deprived of his/her food. As for the Anglo-Saxon love, well, there is nothing more beautiful than Shakespeare’s sonnets, while German love has produced some wonderful poetry too.
INTERVIEWER
I have this theory that the French do not understand Baudelaire and never have. They speak of his rhetoric, yet he is the least rhetorical of poets. He writes like an Oriental poet—dare I say like a Persian poet?
YOURCENAR
Baudelaire is a sublime poet. But the French don’t even understand Hugo, who is also a sublime poet. I have—as Malraux also did—taken titles from Hugo’s verses: Le Cerveau noir de piranèse, and others. Whenever I am passing by Place Vendôme in Paris I recall Hugo’s poem in which he is thinking of Napoleon, wondering if he should prefer “la courbe d’Hannibal et l’angle d’Alexandre au carré de César.” A whole strategy contained in one line of alexandrine! Of course there are times when Hugo is bad and rhetorical—even great poets have their off days—but nonetheless he is prodigious.
INTERVIEWER
So who was a decisive influence on you in youth?
YOURCENAR
As I said in the preface to Alexis, at the time it was Rilke. But this business of influence is a tricky one. One reads thousands of books, of poets, modern and ancient, as one meets thousands of people. What remains of it all is hard to tell.

INTERVIEWER
You mentioned modern poets. Which ones for example?
YOURCENAR
There is a Swedish poet whom I have never succeeded in introducing to my French friends: Gunnard Ekelof. He has written three little books called Divans, I suppose influenced by Persian poetry. And, of course, Borges, and some of Lorca’s poems, and Pessoa, Apollinaire.
INTERVIEWER
Talking about Borges, what about other South American writers, the whole school of magical realism?
YOURCENAR
I don’t like them—they are like factory products.
INTERVIEWER
What about the literature of your adopted country, the United States?
YOURCENAR
I’m afraid I haven’t read much. I have read a lot of things unconnected with Western literature. At the moment I am reading a huge book by a Moroccan Sufi poet, books on ecology, sagas from Iceland, and so on.
INTERVIEWER
But surely you must have read writers like Henry James, Faulkner, Hemingway, Edith Wharton?
YOURCENAR
Some. There are great moments in Hemingway, for example “The Battler” or, even better, “The Killers,” which is a masterpiece of the American short story. It is a tale of revenge in the underworld, and it is excellent. Edith Wharton’s short stories seem to me much better than her novels. Ethan Frome, for example, is the story of a peasant of New England. In it the protagonist, a woman of the world, puts herself in his place and describes the life of these people in winter, when all the roads are frozen, isolated. It is short and very beautiful. Faulkner brings with him the true horror of the South, the illiteracy and racism of poor whites. As for Henry James, the best definition is the one by Somerset Maugham, when he said that Henry James was an alpinist, equipped to conquer the Himalayas, and walked up Beaker Street! Henry James was crushed by his stifling milieu—his sister, his mother, even his brother who was a genius but of a more philosophical and professorial kind. James never told his own truth.
INTERVIEWER
Traveling extensively as you do, how do you manage to write? Where do you find so much energy, and what is your work routine?
YOURCENAR
I write everywhere. I could write here, as I am talking to you. When in Maine or elsewhere, when I am traveling, I write wherever I am or whenever I can. Writing doesn’t require too much energy—it is a relaxation, and a joy.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:06

Anna Soror : Odlomak

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.
Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.
On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:
–          Ana …
Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.
Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.
Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.
Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.
Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.
Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.
Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:06

Nikad se dovoljno ne predajemo izvanredno zanimljivom radu na poređenju tekstova. Pesma o lovačkom trofeju iz Tespije, koju je Hadrijan posvetio Ljubavi i Uranijskoj Veneri, „na bregovima Helikona, kraj izvora Narcisova“, potiče s jeseni 124. godine. Približno u isto vreme car je, kako nas obaveštava Pausanija, prešao u Mantineju, gde je obnovio Epaminondin grob i na njemu ispisao jednu pesmu. Zapis iz Mantineje danas je izgubljen, ali Hadrijanov gest dobija svoj pravi smisao tek kada se dovede u vezu sa jednim stavom iz Plutarhovih Moralia, koji kaže da je Epaminonda na tom mestu sahranjen između dva svoja mlada prijatelja poginula pored njega. Ako se kao datum susreta Antinoja i cara prihvati vreme bavljenja u Maloj Aziji 123-124. godine, što je, svakako, najverovatnije i najviše se oslanja na nalaze ikonografije, te dve pesme bile bi deo onog što bi se moglo nazvati Antinojev ciklus, jer su obe inspirisane istom ljubavnom i herojskom Grčkom na koju se kasnije, posle smrti miljenika, Arijan pozivao poredeći mladog čoveka sa Patroklom.
.
Nekoliko lica čije bih portrete rado razvila: Plotina, Sabina, Arijan, Svetonije. Ali Hadrijan ih je mogao videti samo sa strane. I Antinoj se da videti samo u odrazu, iz carevih uspomena, to jest ocrtan sa strasnom brižljivošću za sitnice i sa ponekom greškom.
.
Sve ono što bi se moglo reći o Antinojevom temperamentu nalazi se do tančina utisnuto u njegovim slikama. Eager and impassionated tenderness, sullen effeminacy (Vatrena nežnost bez strasti, setna ženstvenost): Šeli sa divnom pesničkom bezazlenošću izražava u šest reči ono bitno, dok se tu većina umetničkih kritičara i istoričara XIX veka rasplinjavala u deklamacijama o vrlinama ili ga idealizovala lažno i maglovito.
Antinojevi portreti: ima ih u izobilju od neuporedivih do osrednjih. Svi oni, uprkos razlikama u zavisnosti od vajareve umetnost ili uzrasta modela, razlikama između portreta kojima je lično pozirao i portreta rađenih u čast umrlog, zbunjuju neverovatnom realnošću lika, koji je uvek i odmah prepoznaje, a, međutim, tako su različito tumačeni. Zbunjuje i taj za antičko doba jedinstven primer nadživljavanja i umnožavanja u kamenu lica koje nije bilo ni lice državnika ni filozofa, već prosto lice voljenog. Dva najlepša lika najmanje su poznata, to su i jedini koji nam daju ime vajara. Jedan od njih je bareljef sa potpisom Antonijana iz Afrodizije, pronađen pre pedesetak godina na zemljištu agronomskog instituta Fundi Rustici, u čijoj se Sali upravnog odbora i danas nalazi. Pošto nijedan vodič za Rim, koji je prenatrpan tolikim kipovima, ne upozorava na njega, turisti za njega i ne znaju. Antonijanov rad je u italijanskom mramoru. Izvesno je bio rađen u Italiji, verovatno u Rimu, gde je ovaj umetnik živeo, ili ga je Hadrijan doveo sa nekog od svojih putovanja. Delo je izvanredno tanano. Grane vinove loze uokviruju najtananijim arabeskama lice mladog čoveka, setno i pognuto: čovek neodoljivo pomišlja na berbu kratkog života, na mirisnu atmosferu jesenje večeri. Delo nosi tragove godina provedenih u podrumu za vreme poslednjeg rata: bela boja mramora je privremeno iščezla pod mrljama od zemlje, tri prsta leve ruke su slomljena. I bogovi pate od ljudskih ludosti.
.
(Gornji redovi su prvi put objavljeni pre šest godina, u međuvremenu Antinojev bareljef kupio je jedan rimski bankar, Arturo Ozio, čovek zanimljiv, koji bi zainteresovao Stendala ili Balzaka. Ozio se stara o ovoj stvari isto onako brižljivo kao i o svojim životinjama, koje drži u slobodi na svom imanju u neposrednoj blizini Rima, i o svom drveću zasađenom na hiljade na svom imanju u Orbetelu. Retka vrlina: „Italijani mrze drveće“, rekao je još 1828. Stendal, a šta bi danas rekao kad rimski špekulanti ubrizgavanjem tople vode sigurno uništavaju borove sa krošnjama u obliku suncobrana, vanredno lepe i strogo zaštićene urbanističkim propisima, koji im smetaju u izgradnji njihovih mravinjaka? Retka raskoš: koliko se malo bogatih ljudi oduševljava šumama i svojim livadama sa slobodnim životinjama, ne radi lovačkog zadovoljstva, već da bi izgradili sebi neku vrsti zemaljskog raja? I ljubavi za antičke kipove, te velike, mirne predmete, u isto vreme i trajne i krhke, isto je tako malo kod kolekcionara našeg vremena, burnog i bez budućnosti. Po savetu stručnjaka, novi sopstvenik Antonijanovog bareljefa dao je da ga vešta ruka savršeno očisti. Lagano i blago trljanje vrhovima prstiju skinulo je sa mramora rđu i plesan i vratilo kamenu njegov meki sjaj alabastera i slonovače.)
.
Drugo od ovih remek-dela je čuveni sardoniks koji nosi ime Gema Marlboro, jer je pripadao ovoj sada rasturenoj zbirci. Za ovu lepu rezbariju se više od trideset godina mislilo da je izgubljena, kao u zemlju da je propala. Jedna javna licitacija januara 1952. u Londonu iznela ju je na svetlost dana. Prefinjen ukus velikog kolekcionara Đorđa Sanđorđija vratio je dragulj u Rim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti, videla sam i rukom dodirnula ovaj jedinstveni primerak. Nepotpun potpis, koji se verovatno osnovano smatra za potpis Antonijana iz Afrodizije, nalazi se na njegovom rubu. Umetnik je sigurnom rukom urezao savršeni profil u uzane okvire sardoniksa, tako da ovaj komadić kamena svedoči kao i statua i bareljef o velikoj izgubljenoj umetnosti. Zbog srazmera umetničkog dela gubi se iz vida srazmera samog predmeta. U vizantijsko doba ovo remek-delo optočeno je čistim zlatom. Idući od jednog do drugog nepoznatog kolekcionara, delo je dospelo u Veneciju, gde se pominje u jednoj velikoj zbirci iz XVII veka. Gavin Hamilton, čuveni antikvar, kupio ga je i doneo u Englesku, odakle se danas vratio na svoju polaznu tačku, Rim. Od svih predmeta koji još postoje na Zemljinoj kugli jedino se za ovaj može pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću da ga je Hadrijan često držao u rukama.
.
Potrebno je zaći u sve skrivene kutke jednog predmeta da bi se otkrile najprostije stvari i od književnog značaja u najopštijem smislu reči. Tek proučavajući Flegona, Hadrijanovog sekretara, saznala sam da ovoj zaboravljenoj osobi dugujemo prvu i jednu od najlepših priča o duhovima, mračnu i strasnu Verenicu iz Korinta, koja je docnije inspirisala Getea, i Anatola Fransa u Korintskoj svadbi. Flegon je istim mastilom i sa istom revnom radoznalošću za sve što prevazilazi ljudske moći pisao besmislene priče o čudovištima sa dve glave i hermafroditima koji se porađaju. Takav je bio, bar nekih dana, razgovor za carskom trpezom.
.
Oni koji bi više voleli Hadrijanov dnevnik umesto Hadrijanovih memoara zaboravljaju da čovek od akcije retko vodi dnevnik; on se skoro uvek tek kasnije, u doba neaktivnosti, priseća, beleži i najčešće išćuđava.
.
I bez ikakvog drugog dokumenta, Arijanovo pismo caru Hadrijanu o kružnom putovanju po Crnom moru bilo bi dovoljno da se u glavnim crtama osvetli carev lik: brižljiva tačnost starešine koji hoće sve da zna, interes za radove u miru i u ratu, sklonost za kipove slične i dobro urađene, strast za pesme i stare legende. I taj svet, redak u svim vremenima, a koji će potpuno iščeznuti posle Aurelija, gde se, ma kako bili tanani prelivi u izražavanju snishodljivosti i poštovanja, i književnik i visoki činovnik kao prijatelji obraćaju vladaru. Ali sve je u tome setno vraćanje idealu stare Grčke, uzdržljivo podsećanje na izgubljenu ljubav i mistične utehe koje traži preživeli, opsesija nepoznatih zemalja i varvarskih podneblja. Sećanje, duboko preromantično, na puste predele nastanjene morskim pticama vezuje se za divnu vazu otkrivenu u Vili Hadrijani a izloženu danas u Muzeju Terme, gde se na snežnobelom mramoru širi i uzleće, u gluhoj samoći, jato divljih čaplji.
.
Zabeleška iz 1949. Što više pokušavam da napravm sličan portret, to se više udaljavam od knjige i od čoveka koji bi se mogao dopasti. Samo će poneki ljubitelj ljudske sudbine razumeti.
.
Roman danas proždire sve oblike; čovek tako reći mora da se posluži njime. Ova studija o sudbini jednog čoveka koji se zvao Hadrijan bila bi u XVII veku tragedija, a esej u doba renesanse.
.
U ovoj knjizi sažet je ogroman rad, koji sam obavila samo za sebe. Uobičajila sam da svake noći skoro automatski pišem rezultate dugih vizija prouzrokovanih prisnošću sa drugim dobom u koje sam se prenosila. Zapisivala sam i najmanju reč, i najmanji pokret, i najneprimetniji preliv; scene koje ova knjiga, ovakva kakva je, svodi na dva reda, odvijale su se do najmanjih pojedinosti i kao usporene. Sakupljeni jedan uz drugi, ovi, da tako kažem, izveštaju predstavljali bi knjigu od nekoliko strana. Ali ja sam svakog jutra spaljivala ono što sam preko noći uradila. Tako sam bila napisala i veliki broj nejasnih misli i nekoliko dosta nepristojnih opisa.
.
Čovek koji strasno voli istinu, ili bar tačnost, vrlo je često u stanju da primeti, kao Pilat, da istina nije čista. Otuda, pored neposrednijih tvrđenja, i oklevanja, vraćanja, kakvih za običniji duh ne bi bilo. U izvesnim momentima, uostalom malobrojnim, dešavalo mi se čak da osetim da car laže. Trebalo ga je tada pustiti da laže kao i mi svi.
.
Prostakluk ljudi koji vam kažu: „Hadrijan, to ste vi.“ Možda je isto toliki prostakluk i ljudi koji se iščuđuju što ste izabrali jednu tako daleku i stranu temu. Vračara koja rasecajući palac u času kad priziva duhove zna da će se oni odazvati njenom pozivu samo zato što joj sišu krv. Ona isto tako zna, ili bi trebalo da zna, da su glasovi koji joj govore pametniji i dostojniji pažnje od njenih krikova.
.
Brzo sam zapazila da pišem život velikog čoveka. Otud veće poštovanje istine, više paćnje i, sa moje strane, više ćutanja.
.
Ovaj II vek interesuje me jer je dugo bio vek poslednjih slobodnih ljudi. Što se nas tiče, mi smo možda već vrlo daleko od tog vremena.
.
Dvadeset šestog decembra 1950, jedne ledene večeri na obali Atlantika, u skoro polarnoj tišini ostrva Mount Desert u Sjedinjenim Državama, pokušala sam da oživim žegu i zagušljivu atmosferu jednog julskog dana 138. godine u Baji, teret pokrivača na tromim i umornim nogama, skoro nečujni šum mora bez plime i oseke koji povremeno dopire do čoveka zaokupljenog ropcem sopstvene agonije. Pokušala sam da dospem do poslednjeg gutljaja vode, do poslednjeg grča, poslednje slike. Caru ostaje još samo da umre.
.
Ova knjiga nije nikome posvećena. Trebalo je da bude posvećena G.F…, i bila bi, da nije nepristojno da stavim ličnu posvetu na delo u kome sam baš želela da se ne pojavljujem. Ali, i najduža posveta je opet suviše nedovoljna, suviše obična da bi nagradila jedno tako neobično prijateljstvo. Kad pokušam da odredim dobro koje sam godinama dobijala, pomislim da takva privilegija, ma kako retka, ne može biti jedina; da ipak mora ponekad postojati neko ko u pustolovini dobro napisane knjige ili u životu srećnog pisca ne dopušta netačnu ili slabu rečenicu kad zamoreni hoćemo da je ostavimo onakvu kakva je; neko ko će, ako ustreba, s nama po dvadeset puta pročitati nejasnu stranu; neko ko za nas sa polica biblioteke skida glomazne knjige gde bismo mogli da nađemo koristan podatak i uporno ih ponovo prelistava kad smo ih mi već zamoreni zatvorili; neko ko nas podržava, sa nama se saglašava ili prepire; neko ko sa istim žarom sa nama deli radost umetnosti ili života i rad na njima, koji nikad nije dosadan ali nije ni lak; neko ko nije ni naša senka, ni naš odblesak, ni dopuna naše ličnosti već svoj čovek; neko ko nam ostavlja božansku slobodu, a ipak nas obavezuje u punoj meri da budemo ono što smo. Hospes comesque.
.
Decembra 1951. saznala za nedavnu smrt nemačkog istoričara Vilhelma Vebera, a aprila 1952. za smrt naučnika Pola Grendora, čijim sam se radovima mnogo služila. Ovih dana razgovarala sa dve osobe, G. B.. i J.F.., koji su u Rimu poznavali gravera Pjera Gismana u vreme kad je strasno crtao pogled na Vilu. Osećanje pripadnosti jednoj vrsti Gens Aelia, gomili sekretara velikog čoveka, osećanje učešća u smeni carske straže koju nastavljaju humanisti i pesnici smenjujući se oko jedne velike uspomene. Tako je (isto je, bez sumnje, i  sa stručnjacima za Napoleona i ljubiteljima Dantea) tokom vremena nastao jedan krug ljudi zbliženih istim simpatijama ili zaokupljenih istim problemima.
.
Uraditi što se bolje može. Popraviti. Taj retuš ponovo neprimetno retuširati. „Samog sebe ispravljam“ – govorio je Jejts – „kad doterujem svoje radove.“
.
Juče u Vili mislila na hiljade tihih života, bojažljivih kao životi životinja, bez misli kao životi biljaka, na Cigane iz vremena Piranezija, pljačkaše ruševina, prosjake, kozare, seljake nastanjene kako-tako u nekom kutku razvaline, koji su se ovde smenjivali između Hadrijana i nas. Na ivici jednog maslinjaka, u jednom antičkom hodniku upola raščišćenom, G.. i ja se nađosmo pred ležajem od granja jednog čobanina, pred njegovim ogrtačem uguranim između dva bloka rimskog cementa, pred još toplim pepelom njegove vatre. Osećanje skromne prisnosti skoro slične onoj kad se čovek nađe u Luvru posle zatvaranja, u času kad između kipova iskrsavaju platneni kreveti čuvara.
.
(U 1958. ništa ne treba menjati u predhodnim redovima; ogrtač čobanina, bez njegovog ležaja, još je tu. G.. i ja opet na travi Tempe, među ljubičicama ovog svetog dana u godini kad sve počinje iznova, uprkos pretnjama koje čovek naših dana svuda širi nad samim sobom. Ali Vila je, međutim, pretrpela podmuklu promenu. Razume se, ne potpunu; ne menja se tao brzo celina koju su vekovi lagano rušili i stvarali. Ali greškom, retkom u Italiji, opasna „doterivanja“ su se pridružila istraživanjima i potrebnim popravkama. Maslinjaci su posečeni da bi ustupili mesto prostoru za parkiranje automobila i jednom kiosku sa pićem kao što se prave na izložbama, što je otmenu usamljenost šumske senice pretvorilo u pejsaž skvera; jedna cementirana fontana gasi žeđ prolaznika kroz nekorisnu figuru u gipsu koja treba da predstavlja starinu; druga figura, još nekorisnija, ukrašava zid velikog basena, danas ukrašenog flotilom pataka. Kopije u gipsu običnih statua iz grčko-rimskih vrtova, napabirčenih ovde skorašnjim iskopavanjem, ne zaslužuju ni ovo počasno mesto, ni ovo poniženje; kopije u ružnom, naduvenom i mekom materijalu, postavljene gde bilo na postolja, daju setnom Kanopu izgled dela studija za filmsku rekonstrukciju života cezara. Ništa nije tako krhko kao ravnoteža lepih mesta. Naša proizvoljna tumačenja ne dotiču se samog teksta, koji će nadživeti naše komentare; ali i najmanja nepažljiva restauracija jednog kamena i najmanja asfaltirana staza, krnjeći polje gde je vekovima rasla trava, predstavlja već nešto zauvek nepopravljivo. Lepota nestaje, autentičnost takođe.)
.
Mesta gde čovek izabere da živi, nevidljiva prebivališta sagrađena van vremena. Nastanila sam se u Tiburu, u njemu ću možda umreti, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu.
.
Ne. Još jednom sam posetila Vilu i njene paviljone stvorene za prisnost i odmor, i njene razvaline raskošne bez bleska, što je moguće manje carske, gde se bogati ljubitelj trudio da sjedini uživanje u umetnosti sa slastima poljskog života; tražila sam u Panteonu tačno mesto gde je jednog jutra 21. aprila pala sunčana traka; duž hodnika Mauzoleja prešla sam isti onaj pogrebni put kojim su išli toliko puta Habrija, Celer i Diotim, prijatelji iz poslednjih dana. Ali prestala sam da osećam neposredno prisustvo tih bića, tih događaja, tu neposrednost: oni mi ostaju bliski, ali izmenjeni ni manje ni više no sećanje iz mog sopstvenog života. Naši odnosi sa drugima imaju svoje vreme trajanja; prestaju kad se dobije zadovoljenje, kad se nauči lekcija, učini usluga, završi delo. Ono što sam bila u stanju da kažem, kazala sam, ono što sam mogla da naučim, naučila sam. Okrenimo se sad za neko vreme drugim radovima.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:07

"Aleksis" dva odlomka o muzici


Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.
I
Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.
Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.
II
Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.
Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.
U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.
Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:08


Delos, 1937.
U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam ovu gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.
.
Te noći sam ponovo otvorila dve od vraćenih knjiga, ostatke rasturene biblioteke. To su bili Don Kasije u lepom izdanju Anrija Estjena i jedna sveska nekog izdanja Istorije careva, dva glavna izvora za upoznavanje Hadrijanovog života, koje sam kupila u vreme kada sam nameravala da napišem ovu knjigu. Sve ono što smo svet i ja preživeli u međuvremenu obogatilo je hroniku ovog davnog doba i na ovaj carski život pacilo drugu svetlost i druge senke. Nekad sam pre svega mislila na književnika, putnika, pesnika, ljubavnika; ništa od toga nije izbledelo, no prvi put sam videla da se ocrtava sa izuzetnom oštrinom, među svim tim likovima, najzvaničniji a istovremeno i najskriveniji, lik cara. Život u svetu koji se ruši ukazao mi je na vrednost vladara.
.
Uživala sam praveći i popravljajući portret ovog čoveka skoro mudraca.
.
Samo me još jedna istorijska ličnost dovodila u skoro isto iskušenje: Omar Hajam, pesnik astronom. Međutim, život Hajama je život posmatrača, i čistog posmatrača: svet od akcije mu je bio isuviše stran. Uostalom, ne poznajem Persiju i ne znam persijski jezik.
.
Nemogućnost, takođe, da centralna ličnost bude žena, da, na primer, za osovinu svoje knjige umesto Hadrijana uzmem Plotinu. Ženski je život suviše ograničen ili suviše tajan. Ako žena o sebi priča, prvi prekor koji će joj se učiniti biće da više nije žena. Teško je već staviti nešto istine u uusta čoveku.
.
Otputovala sam za Taos u Novom Meksiku. Ponela sam sa sobom belu hartiju, na kojoj ću ponovo otpočeti ovu knjigu: plivač koji skače u vodu ne znajući da li će dospeti do druge obale. Kasno u noć radila sam na njoj između Njujorka i Čikaga, zatvorena u svojim spavaćim kolima kao u nekoj podzemnoj grobnici. Zatim ceo sutrašnji dan u restoranu jedne čikaške železničke stanice, na kojoj sam očekivala dolazak voza zapalog u snežnu oluju. Zatim ponovo do zore sama u razglednim kolima ekspresa za Santa Fe, okružena crnim vrhovima planina Kolorada i večitom slikom zvezda. Stavovi o hrani, ljubavi, snu i poznavanju čoveka napisani su u jednom potezu. Ne sećam se nijednog vatrenijeg dana ni lucidnijih noći.
.
Prelazim što mogu brže preko tri godine istraživanja, koje interesuju samo stručnjake, i preko izrade metode delirijuma, što bi interesovalo samo bezumnike. I još ova poslednja reč pridaje suviše značaja romantizmu: bolje da govorim o stalnom učešću, i to vrlo objektivnom, u svemu što je nekad bilo.
.
Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život.
.
Portret jednog glasa. Odlučila sam da ove Hadrijanove memoare pišem u prvom licu, zato da bih što je moguće više izbegla posrednika, ma bila to i ja. Hadrijan je mogao o svom životu da govori odlučnije i suptilnije od mene.
.
Svi koji istorijski roman stavljaju u posebnu kategoriju zaboravljaju da je romansijer uvek samo tumač, uz pomoć metoda svog vremena, izvesnog broja minulih događaja, uspomena svesnih ili nesvesnih, ličnih ili tuđih, delo od iste materije od koje je i istorija. Kao i Rat i mir, i Prustovo je delo rekonstrukcija jedne izgubljene prošlosti. Istorijski roman od 1830. naginje, istina, melodrami i pustolovnom romanu; ne više od divne Vojvotkinje od Lanžea ili čudnovate Devojke zlatnih očiju. Flober pažljivo rekonstruiše Hamilkarovu palatu pomoću stotinu sitnih pojedinosti; on isto tako postupa i za Jonvil. U naše vreme istorijski roman, ili ono što se uprošćava radi tako naziva, mora da se zagnjuri u to ponovo nađeno vreme, da bude osvajanje jednog unutrašnjeg sveta.
.
Vreme ne ometa rad. Uvek se čudim što moji savremenici, koji veruju da su savladali i preobrazili prostor, ne znaju da je moguće, po svojoj volji, smanjiti razmak između vekova.
.
Sve nam izmiče, i svi, i mi sami. Život svog oca manje poznajem od Hadrijanovog života. Svoj lični život, ako bi tebalo da napišem, opisala bih spolja, mučno, kao život nekog drugog; morala bih da potražim pisma, tuđe uspomene, da bih napisala ta kolebljiva sećanja. Uvek su to samo porušeni zidovi, senke. Postarati se da se praznine u našim tekstovima, u odnosu na Hadrijanov život, poklapaju sa onim što bi i on zaboravio.
.
Što ne znači, kao što se obično naglašava, da je istorijska istina uvek i u svemu neshvatljiva. Ova je istina kao i sve druge; čovek se vara više ili manje.
.
Pravila igre: naučiti sve, čitati sve, obavestiti se o svemu i, istovremeno, za svoj cilj usvojiti Vežbanja Ignacija Lojole ili metod hinduskog askete, koji se godinama iscrpljuje da bi tačnije uočio sliku koju stvara pod zatvorenim očnim kapcima. Pratiti kroz hiljade zabeležaka sadašnjost činjenica; kamenim licima vratiti pokretnost i živu gipkost. Kad su dva teksta, dva tvrđenja, dve misli jedni drugima protivni, radije ih treba pomiriti nego ih međusobno potirati; treba u njima videti dve različite strane, dva postupka stanja iste činjenice, ubedljivu stvarnost – jer je kompleksna, ljudska – jer je mnogostruka. Čitati tekst iz II veka očima, dušom i čulima II veka; potopiti ga u majku-vodu, koju predstavljaju savremene činjenice; izbeći, ukoliko je moguće, sve ideje, sva osećanja nagomilana u nizu slojeva između tih ljudi i nas. Pa ipak, poslužiti se, ali oprezno, i samo radi pripremne studije, mogućnošću približavanja ili prilagođavanja novim perspektivama, postepeno izgrađenim tolikim vekovima ili događajima koji nas razdvajaju od tog teksta, te činjenice, tog čoveka; koristiti ih kao repere pri povratku na jednu određenu tačku vremena. Lišiti se svake projekcije; ne dozvoliti da dah zamagli ogledalo; zadržati se samo na onome što je najtrajnije i najbitnije u našim čulnim emocijama ili operacijama duha, to neka nam bude dodirna tačka sa tim ljudima koji su kao i mi grickali masline, pili vino, imali od meda lepljive prste, borili se protiv oštrog vetra i kiše koja zaslepljuje, leti tražili hlad pod platanima, uživali i mislili, starili i umirali.
.
Nekoliko puta sam od lekara tražila da na osnovu kratkih hronika ustanove dijagnozu Hadrijanove bolesti. Ne razlikuju se mnogo, opše uzev, od kliničkih opisa Balzakove smrti.
.
Šta je Hekuba za njega? – pita se Hamlet pred putujućim glumcem koji oplakuje Hekubu. I eto, Hamlet je prinuđen da prizna da je ovaj glumac koji lije tople suze uspeo da uspostavi vezu sa pokojnicom umrlog pre tri hiljade godina, vezu dublju no što je on ima sa svojim ocem sahranjenim dan pre toga, ali čiju nesreću ne oseća potpuno da bi bio sposoban da ga bez oklevanja osveti. Srž i struktura čoveka uopšte se ne menjaju. Ništa nije nepromenljivije od krivine čovečijeg članka na nozi, mesta tetive ili oblika palca na nozi. Ali ima doba kada obuća manje izobličava. U veku o kome govorim, još uvek smo blizu istinitosti bose noge.
.
Oštroumnost koju sam pripisivala Hadrijanu samo je, uostalom, način da naglasim njegovu skoro faustovsku crtu koja se, na primer, zapaža u Sibilskim pevanjima, u spisima Elija Aristida ili u Frontonovom portretu ostarelog Hadrijana. Opravdano ili ne, tome su smrtniku pripisivali natčovečanske vrline.
.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:09

Za G. F
Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.
*
Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.
*
Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.
*
Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.
*
Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige.
*
Uzeti jedan život kao poznat, završen, utvrđen (ukoliko to ikad život može biti) istorijom, tako da se jednim potezom obuhvati cela krivulja; još više, izabrati trenutak kad je čovek koji meri i ocenjuje život koji je proživeo sposoban da o njemu sudi. Udesiti kao da se on pred svojim sopstvenim životom nalazi u istom položaju kao i mi.
*
Jutra u Vili Hadrijani; bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon; neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima; putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto tako daleko kao i II vek.
*
Opiti sa vremenom: osamnaest dana, osamnaest meseci, osamnaest godina, osamnaest vekova. Nepomično nadživljavanje kipova, koji, kao glava Antinoja Mondragona u Luvru, još žive u okviru ovog mrtvog vremena. Isti problem razmatran u odnosu na ljudska pokolenja; dva tuceta mršavih ruku, jedno dvadesetpet staraca bilo bi dovoljno da se uspostavi neprekidna nit između Hadrijana i nas.
*
U 1937, tokom jednog boravljenja u Sjedinjenim Državama, čitala sam radi ove knjige neke stvari u biblioteci Jelovog univerziteta; napisala sam posetu lekaru i odlomak o napuštanju telesnih vežbi. Ovi odlomci su ostali, samo prerađeni, i u ovom izdanju.
*
U svakom slučaju, bila sam suviše mlada. Ima knjiga kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina. Pre ovog doba postoji opasnost da čovek previdi postojanje velikih prirodnih granica koje razdvajaju, od čoveka do čoveka, od veka do veka, beskrajnu raznolikost bića, ili, naprotiv, da prida suviše značaja administrativnim podelama, carinarnicama ili vojnim stražarima. Te su mi godine bile potrebne da naučim tačno da izračunam odstojanje između cara i sebe.
*
Prestajem da radim na ovoj knjizi (sem za nekoliko dana u Parizu) između 1937. i 1939.
*
Susret sa uspomenom na T. E. Lorensa, koja se u Maloj Aziji prepliće sa uspomenom Na Hadriana. Ali Hadrijan se ne oslanja na pustinju već na bregove Atine. Ukoliko više na to mislim, utoliko više doživljaj čoveka koji se odriče svega (a najpre sebe samog) u meni stvara želju da kroz Hadrijana izrazim stanovište čoveka koji se ne odriče ili se odriče na jednoj strani da bi prihvatio na drugoj. Uostalom, po sebi se razume da su ovakav asketizam i ovakav hedonizam u mnogo čemu istovetni.
*
U oktobru 1939. rukopis je bio ostavljen u Evropi sa najvećim delom beležaka; ipak sam sa sobom ponela u Sjedinjene Države nekoliko odlomaka napisanih ranije na Jelu, kartu rimske imperije u času Trajanove smrti, koju sam godinama sa sobom nosila, i Antinojev profil iz Arheološkog muzeja u Firenci, kupljen na licu mesta 1926, profil mlad, ozbiljan i mio.
*
Nameravani rad napustila od 1939. do 1948. Ponekad sam na njega pomišljala, ali sa obeshrabrenjem, skoro ravnodušno, kao na nešto nemoguće. Osećanje izvesnog stida što sam tako nešto i pokušala.
*
Padanje u očajanje pisca koji ne piše.
*
U najtežim časovima malodušnosti i nemoći išla sam da gledam u divnom Hartfordskom muzeju (Kontektikat) Kanaletovo rimsko platno, mrki i pozlaćeni Panteon kako se ocrtava na plavom nebu lepog letnjeg predvečerja. Odlazeći, uvek sam se osećala umirena i ohrabrena.
*
Oko 1941. slučajno sam našla kod jednog trgovca boja u Njujorku četri gravire Piranezija, koje smo G. i ja kupili. Jedna od njih, pogled na Hadrijanovu Vilu, za koju dotle nisam znala, predstavlja kanopsku kapelu, odakle su u XVII veku izvučeni Antinoj u egipatskom stilu i kipovi sveštenica u bazaltu, što se sve danas može videti u Vatikanu. Kompozicija okrugla, rasprsnuta kao lobanja, odakle visi šiblje kao pramenovi kose. Skoro medijumski genije Piranezijev naslutio je halucinaciju, daleka sećanja, tragičnu arhiteksturu unutrašnjeg sveta.
*
Tokom više godina skoro svakodnevno sam gledala tu sliku ne pomišljajući na svoj nekadašnji poduhvat, mislila sam da sam ga napustila. To su čudni obrti onoga što se zove zaborav.
*
Sređujući hartije u proleće 1947, spalila sam svoje zabeleške iz Jela: izgledalo mi je da su mi konačno postale beskorisne.
*
Međutim, Hadrijanovo se ime ipak nalazi u jednom eseju o mitu Grčke koji sam napisala 1943, a Kajoa ga objavio u Lettres Françaises iz Buenos Airesa. U 1945. slika utopljenog Antinoja, nošena bujicom zaborava, isplivala je na površinu u još neobjavljenom eseju Kantika slobodne duše, napisanom uoči jedne teške bolesti.
*
Stalno sebi govorim da je sve ono što ovde pričam lažno zbog onog što ne govorim; ove beleške obuhvataju samo jednu šupljinu. Ovde nije reč ni o onome što sam radila tokom tih teških godina, ni o mislima, ni o radovima, ni o očajavanjima, ni o radostima, ni o ogromnom odjeku spoljnih zbivanja, ni o stalnom proveravanju sebe na probnom kamenu činjenica. A ćutke prelazim i preko preživljavanja bolesti i preko drugih, tajnijih, koje one za sobom povlače, i preko večitog prisustva ili traženja ljubavi.
*
Nije važno: možda je bio potreban ovaj prekid, prelom, mrak u duši, koji su mnogi od nas doživeli u ovo doba, svako na svoj način, a često tragičnije i konačnije nego ja, da bi me prinudio da pokušam da ispunim ne samo odstojanje koje me odvaja od Hadrijana, već naročito ono koje me odvaja od mene.
*
Korisnost svega što radimo za sebe, bez pomisli na dobit. U ovim godinama izgnanstva nastavila sam čitanje antičkih pisaca: sveske sa crvenim ili zelenim koricama izdanja Leb-Hajnemana (Loeb-Heinemann) postale su za mene domovina. Jedan od najboljih načina da se oživi misao jednog čoveka: obnoviti njegovu biblioteku. Godinama unapred, i ne znajući to, radila sam na popunjavanju biblioteke o Tiburu. Preostalo mi je još samo da zamislim otekle ruke bolesnika na odmotanim rukopisima.
*
Obnoviti iznutra ono što su arheolozi XIX veka učinili spolja.
*
U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, str. 307-312.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:10

Šta bih želela ponovo da vidim


Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.
U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. To su:
„Nekoliko šetnji pored mora,
naga devojčica pred ogledalom,
naleti loše muzike u hotelskom hodniku,
krevet,
nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,
Venecija u zoru,
Amsterdam na kiši,
Konstantinopolj pri zalasku sunca,
jorgovani u ulici Varen,
samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,
crvena loža u pozorištu,
mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,
užareni brežuljci u Grčkoj,
polje narcisa oko Salcburga,
nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,
vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,
štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,
rastanak pred ulazom u metro,
ruka koja drži anemonu,
tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]
Ili pak:
„Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…
Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.
Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki.“ [2]
Citati:
[1] Citirano prema: Mišel Goslar, „Jursenar: biografija“, prevela Jelena Stakić, Karpos Books, Loznica, 2013.
[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:11

O dostojanstvu čoveka  ( odlomak )


Mikelanđelo Buanoroti – „Stvaranje Adama“ (detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan)
„Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.“
Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže:
„Taj citat mi je važan jer tumači duh mlade renesanse, renesanse u kojoj je vera u ljudsko dostojanstvo, u beskonačnu moć čoveka, još uvek ogromna. Reč je o jednom odlomku, kako mi je napomenuo jedan teolog, napisanom u vreme kad slika sveta još nije kopernikanska. Čovek je uvek u centru stvari, na zemlji koja je centar sveta.“
Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:24

Margerit Jursenar : O toj kobnoj lakoći umiranja




Oni koji su otišli behu bez sumnje najbolji: bili su nam potrebni. Možda bismo ih spasli da smo ih ubedili da su njihovo odbijanje, njihova indignacija, njihovo samo beznađe potrebni, da smo umeli suprotstaviti toj kobnoj lakoći umiranja junačku teškoću življenja (ili pokušavanja življenja) kako bismo ovaj svet načinili nešto manje skandaloznim nego što jeste.
[url=http://www.6yka.com/upload/images/11 Mart 2014/548780933_orig.jpg] [/url]
Autor: Uglješa Vuković
Veličina slova: a a a
Margerit Jursenar (1903-1987) je nesumnjivo jedna od najznačajnijih književnih pojava u dvadesetom veku, a verovatno i u istoriji književnosti. Namerno ne ističem da je to jedna od najznačajnijih spisateljica kako bih izbegao i pomisao kod čitaoca da njen značaj u ovim kratkim redovima vrednujem na osnovu njenog odnosa samo sa drugim spisateljicama, isključujući spisatelje. Upravo se tzv. žensko pitanje prožima kroz njena dela i biografiju. Jursenarova je prva žena koja je postala članica Francuske akademije nauka što je okupiralo francusku javnost do te mere da se i danas mogu pronaći sećanja i razmišljanja o tom događaju u francuskoj štampi. Iako je ozbiljno, iscrpno i sveznadarski obrađivala svaki svoj predmet interesovanja uspešno ih uvlačeći u nerazmrsivu mrežu, u kojoj se uzajmno objašnjavaju i nadopunjavaju, činjenica da se radi o ženi svojevremno je bacala sumnju na njeno stvaralaštvo, a danas je to opet razlog zbog kojeg joj se, s pravom, pridaje veća pažnja jer to je žena koja je otvorila vrata muške ustanove, kako zapisaše i mnogi u Francuskoj. Ona je ipak odbijala govoriti o ženskom pitanju kroz prizmu npr. ženskog pisma jer joj je (ne)svesna dioba književnosti na osnovu rodne podele izgledala prosto i čini mi se da je smatrala da toj prostoti ne treba dati ni reč pažnje. Opus joj je raznorodan i čine ga pesme, priče, romani, eseji, a ja bih potcrtao njene romane: Hadrijanovi memoari, Aleksis – traktat o uzaludnoj borbi, Oproštajni udarac, Arhive sa severa...

Jursenarova je književnica koja se ozbiljno, hrabro i vredno hvata u koštac sa onim o čemu piše i ako bih naveo njene predmete interesovanja prostim navođenjem mislim da bih napravio nepravdu jer ona se sa šekspirovskim umećem tihog i sveobuhvatnog izlagača bavi svim živim bićima i njihovim pratećim živim i umrlim stvarima. Biografski podatak da je bila lezbijka pomoću kojeg bi pojedini objasnili njene motive ili isticanje da su joj dela prožeta homoerotizmom i muškim likovima čini mi se kao notorno nerazumevanje i umanjivanje njene vrednosti. U fransukom Mondu sam pročitao jednu kratku i tačnu rečenicu o jeziku kojim je prva žena akademik u Francuskoj stvarala vrednote: To je jezik koji je podjednako prikladan i dobu u kojem je živeo Hadrijan, i dobu savremnog junaka 20. stoleća.

I to odista jeste jezik svih vremena, strpljivog vijuganja kroz mnoštvo redova sa pažljivim prekidima i odabranim rečima iz kojih nastaje zaokružena celina. Postoji i jedna polemična nota u svim njenim delima koje sam pročitao, a ogleda se u autorkinom iznošenju svog viđenja sa tri tačke u nastavku na koje vi ispišete svoje gledište. Jursenarova je jedan od retkih pisaca koji mi je uspeo demistifikovati pojam ljubavi koji je zaglibljen u savremenoj banalizaciji, a njenom biografijom se treba podrobnije baviti radi potpunog shvatanja žene koja je radom i zaostavštinom prokrčila put boljim odgovorima na žensko pitanje u svetu muškog carstva. Ne ističe bez razloga Orhan Pamuk kako je možda najveća i najduža istorijska nepravda učinjena prema ženama.

Pre nego što vas ostavim da uživate u izabranom eseju navešću i da je ova francuska spisateljica još u ranim dvadesetim godinama napisala iznimno ozbiljan, stilski sveden i misaono zaokružen roman. U pitanju je promišljanje o homoseksualnosti u Aleksisu ili traktatu o uzaludnoj borbi. Roman koji je u mnogim svetskim valorizacijama na temu najbolji roman svih vremena ozbiljno razmatran zbog iznimnog umetničkog i misanog dostignuća.
Moj prijatelj kaže kako su klasični pisci (prezrivo gledam na ovu odrednicu) oni zbog kojih nas zaboli ruka od ispisivanja citata u beležnici koja je samo nama na dohvat ruke. Margerit Jursenar je često u mojoj beležnici, pa ću sa vama podeliti nekoliko citata:

„Imati snage da ne napraviš grešku jeste jedan vid krivice.“
„Često opisujemo sreću duše koja se oslobodila od tela. Ima, međutim, trenutaka u životu kada se telo oslobodi od duše.“
„Uvek sam nalazio neku niskost u ljudi koji tako lako poveruju u nedostojnost drugih.“
„Jaz između dva naraštaja postoji u svakom vremenu, čak i kada na njegovim ivicama niče cveće plemenitih osećanja.“
„Moral je stvar privatnog dogovora, pristojnost javna stvar; svaka napadna sloboda oduvek mi se činila kao jeftino razmetanje.“

„Svi su narodi do sada propali zbog pomanjkanja velikodušnosti.“
„Malo ljudi voli duga putovanja, to večito raskidanje s navikama, neprestano potresanje svih predrasuda.“
Za kraj bih još poželo da ovaj esej putuje svetom kao kružno pismo jer upravo sada živimo u trenutku demonstrativnih samoubistava i raspomamljenih nagona za uništenjem.

Ta kobna lakoća umiranja

...I treba drhtati, sve dok ne mogne isceliti
Ta kobna lakoća umiranja

Ove Igoove stihove, napisane u vezi sa mrtvima Komune, pre gotovo jednog stoleća, ponavljam u sebi misleći na one mlade ljude i onu devojku što se radije bacaju u vatru nego da prihvate svet kakav im je sazdan. Možda je to prvi put, u našem zapadnom društvu, da takvo svojevoljno žrtvovanje povređuje moral interesa, naravno, zdravog razuma, i pojam prilagođavanja svetu ovakav kakav je. Ali, da li je to žrtvovanje svojevoljno? Kao nekad hrišćani koji odbijaju prinošenje žrtava idolima, i ovi mladi ljudi su osetili, s pravom ili ne, da su imali samo izbor između podnošenja žrtava ovim lažnim bogovima pohlepe i nasilja usred kojih pristajemo da živimo, ili protesta sopstvenom smrću.

U izvesnom smislu oni se i nisu varali: čovek ne živi, a da ne bude impliciran. Svet je u vatri, govore već oko tri hiljade godina budističke sutre, vatra neznanja, vatra pohlepe, vatra agresivnosti poždiru ga. Neka deca u Lilu, Parizu, pre nekoliko meseci u Provansi, prepoznala su tu istinu koju većina nas celog života ne sagleda. Ona su izašla iz sveta u kojem se ratovi izrazito destruktivnije nego ikada udomaćuju usred mira koji i nije mir i koji prečesto teži da za čoveka i njegovo okružje postane gotovo isto toliko destruktivan koliko i rat, iz sveta u kojem su oglasi gastronomskih restorana u listovima složeni uz reportaže o narodima što umiru od gladi, u kojem svaka žena u krznenoj bundi doprinosi istrebljenju neke žive vrste, u kojem naša besna žeđ za brzinom svakoga dana pogoršava zagađenje sveta od kojeg zavisi naše življenje, u kojem svaki čitalac romana iz Crne serije, ili krvavog zločina, svaki gledalac filma o nasilju doprinosi i bez svog znanja onoj strasti ubijanja koja nam je donela u pola stoleća milione ubijenih.
Jesu li ta deca bila u pravu ili ne što napuštaju sve to?

Odgovor će zavisiti, na kraju krajeva, od promene u srcu koju će ili neće proizvesti oko njih njihovo žrtvovanje. Da li smo ih mogli sprečiti u njihovoj nameri ili, što je još važnije, možemo li sprečiti u budućnosti da druga čista srca pođu istim putem? Pred tim tako neodložnim pitanjem valja priznati da nijedan od uobičajenih razloga koje smo mogli da im navedemo u cilju njihovog nastavljanja življenja nije dovoljno jak da bi zadržao nekoga ko više ne podnosi svet ovakav kakav je. Uzaludno im je govoriti da se oni najveštiji, ili možda najmudriji, još uvek mogu snalaziti u haosu u kojem se nalazimo, ili čak iz života izvlačiti poneki komadić sreće ili ličnog uspeha, kada ono zbog čega oni umiru i nije njihova sopstvena tuga, već jad drugih.

Čini se doista da se u onom žrtvovanju budističkog sveštenika, tako dostojnom življenja iz dubine njegova užasa, može korisno suprotstaviti samo tradicija po kojoj je i sam Buda, u trenutku ulaska u pokoj, odlučio da ostane na ovom svetu sve dok jedno jedino živo stvorenje bude imalo potrebu za njegovom pomoći. Oni koji su otišli behu bez sumnje najbolji: bili su nam potrebni. Možda bismo ih spasli da smo ih ubedili da su njihovo odbijanje, njihova indignacija, njihovo samo beznađe potrebni, da smo umeli suprotstaviti toj kobnoj lakoći umiranja junačku teškoću življenja (ili pokušavanja življenja) kako bismo ovaj svet načinili nešto manje skandaloznim nego što jeste.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 5:47

“Hadrijanovi memoari” – Margaret Jursenar
31. Decembar
Veoma snažna i lepa knjiga. Upečatljiva koliko zbog sadržaja, toliko i zbog stila i poruka. Zaista insipirativno delo. Osetno je da su uložene velika ljubav i trud. Čak i bez Margaretinih komentara na kraju knjige, ona sama za sebe svedoči o tome.
Jedan starac se pred smrt priseća života kroz veoma ličnu ispovest. Međutim, taj isti starac je bio car i to niko drugi do car Hardijan koji će u istoriji ostati zabeležen kao car-filozof, car mirotvorac, jedan od “pet dobrih careva” staroga Rima. Kao što Margaret primećuje, bio je to jedinstven period istorije. To je bilo vreme na razmeđu između starog i novog veka. Period kada je antika već proizvela sve što je moglo da se izrodi i kada je počela da zalazi u istraživanje nekih modernih fenomena, kada je antički humanizam bio na vrhuncu (počeli su da opažaju položaj robova kao sramotan, a svet se kretao ka nekoj vrsti feudalizma). To je takođe period u kome se hrišćanski svet još nije porodio. Margaret naziva ovaj period “jedina dva veka u kojima je čovek bio sam i slobodan”.
U ovoj retkoj knjizi, na poetski način se mešaju Hadrijanova istorijska uloga, plod magijskog obreda ulaska u Hadrijanov duh, duh koji govori o intimnom pogledu na život, te Margaretini stavovi i pogled na savremeni svet koji je proistekao iz antičkog Rima (čak pre nego iz antičke Grčke). Hadrijan, dobri car, otkriva ljudsko lice, knjiga se bavi njegovim bićem, njegovim ljubavima, onim što je kao čovek smatrao da je važno reći pred smrt. On i laže, ali kao što Margaret na kraju knjige veli, “treba ga pustiti da laže, jer i car je ljudsko biće”. Veoma je tanan i fin taj sloj Margaretinih misli koje pušta kroz Cara. Hadrijan je idealna verzija globalizacije, on je svetski vladar koji je doneo mir, reforme, pomirenje. Neka je vrsta personifikacije procesa koji danas traju. U tom smislu brojne su paralele između ondašnjih i savremenih tokova, te problema. Jedna isključiva jevrejska sekta postaće svetski vladar, “ali se oni od nas neće mnogo razlikovati kad dođu na vlast”, Margaretin je zaključak iz Hadrijanovih usta.


Knjigom vlada dosledan poetski stil. Tok priče se kreće od opštih tema, pitanja sazrevanja, odrastanja i obrazovanja, preko nekih čisto vladarskih i istorijskih misli ka kulminativnoj tački smrti mladog ljubavnika. Sve intenzivnije i intenzivnije se opisuju opažanja i sećanja na mladića, a posle njegove kreće početak Hadrijanove smrti. Knjiga se i završava jednim epitafom i jednim izveštajem. Epitaf je svedočenje ljubavi naslednika za preminulog starca, bolno odavanje poštovanja. Ali još dirljiviji je zakasneli izveštaj Atika iz Ponta. Pismo puno nežne ljubavi i dirljive odanosti za jedan spoljašnji lik Hadrijana, za jednog Hadrijana koji se ne može videti iznutra (jer to je nemoguć ugao za autora memoara), ali koji se ne da videti ni sa skulptura, ni sa slika, niti iz bilo kog drugog spoljnog izvora. To je pismo voljenom zapovedniku u kome se nalazi detaljni izveštaj svega što bi zanimalo duh ovog neobičnog Cara, napisan rukom odanog službenika koji ga pre svega razume, poštuje i voli.
"Šta je drugo naša nesanica do bespomoćna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova, silogizma i definicija samo njoj svojstvenih, njeno odbijanje da se povuče božanskom glupošću sklopljenih očiju ili mudrom ludošću snova. Čovjek koji ne spava, odbija manje više svjesno da ukaže povjerenje bujici stvari."


Na kraju, kao neka vrsta Margaretinog memoara o Hadrijanovim memoarima, potresna priča iz fragmenata o piscu koji ulaže sav svoj život u projekat koji je pobedio vreme, pobedio pravila, pobedio istoriju, svojom iskrenom i dubokom istinom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:01

Po mom mišljenju, ovo je jedna od 10 najboljih istorijskih knjiga 
sa mnogo divnih citata za razmišljanje;

Nakon prvih 20 stranica pomislila sam da je roman nastajao godinama, a na kraju sam bila gotovo sigurna u to da se Margarit Jursenar "rodila" da bi napisala knjigu o Hadrijanu, što je ona na kraju u pogovoru detaljno i objasnila kako je počinjala, cepala, ostavljala rukopis, godinama razmišljala i neprestano tragala na tu temu. Ovo delo joj je bukvalno obeležilo ceo život. Toliko je verno oživela lik cara Hadrijana, da se stiče utisak da ga je poznavala ili čak da je bila zaljubljena na neki poseban način u lik ovog čoveka, rođenog mnogo vekova pre nje.

Junak ove knjige car Hadrijan (u istoriji zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od „pet dobrih careva starog Rima“) se pred smrt priseća  svog života kroz lične memoare za svog naslednika Marka Aurelija. Ubedljivost njegove ispovesti pojačava pisanje u prvom licu jednine. Car nam pričajući o svom životu,  priča neka svoja razmišljanja - od nekih opštih, društvenih i političkih, do ličnih i pojedinačnih tema i dilema - od svog odrastanja, obrazovanja, putovanja, ljubavi, zabluda, dolaska na vlast, vladanja, istorijskih razmatranja. Ideja prolaznosti je  konstanta  ovog dela.



Ovo nije knjiga za čitanje "na brzinu" i za relaksaciju na plaži.
 Traži punu koncentraciju, istinsku ljubav prema istoriji. 
Poznajem neke ljude kojima nije prijala, tj. nisu mogli da je pročitaju, 
bila im je zamorna upravo zbog filozofskih misli, mnoštva likova. 
Naravno, ukusi su različiti, ali po mom shvatanju, 
to je poseban kvalitet ove snažne i upečatljive knjige, 
koja nije instant pisana, pa se ne može ni čitati na taj način. 
Jedno je sigurno, ne zaboravljaju se  Hadrijanove misli, 
njegova životna priča i način na koji nam on otkriva svoje "srce". 
Ogromna umetnička i misaona upečatljivost.



Pošto je car Hadrijan mnogo gradio, mnogo toga je sačuvano, i ostalo i danas da nosi ime njemu u čast. Možda ste već nešto od ovoga posetili:

*Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). 

*Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj


*Hadrianopolis, grad koji je dobio ime u čast Hadrijana, današnje Edirne u Turskoj



 

Odlomci



..."Ljubitelj lepote svuda nađe zlatnu žicu."...

..."Ne volim kad neko misli da može da računa sa mojom željom, da je predvidi, 
a ja da se mehanički prilagođavam onome što on misli da sam ja odabrao."...


..."Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, 
kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. 
Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige."...


..."Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, 
jer ne može cela u njih da stane."...

..."A kad je u pitanju posmatranje samog sebe, 
na to primoravam sebe ako ni zbog čega drugog 
a ono da bih se sporazumeo sa tim čovekom, 
pošto ću do kraja morati s njim da živim."...


..."Ono inteligencije što imam koristim 
da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život,
koji onda postaje život nekog drugog.
Ali ta dva načina saznanja teška su i zahtevaju 
- prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje izvan sebe."...


..."Suviše puteva nikuda ne vode."...



"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u pretskazanju, 
u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, 
ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode
 - suviše brojne sume ne zbrajaju se!
 Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti,
 ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, 
a crte joj se mute kao slika koja se vidi u vodi. 
Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova,
 ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."



..."Svako dete očekuje sve."...


..."Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,
zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu
 sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali
rečeno na grčkom jeziku."...


..."Naša je velika zabluda što pokušavamo
da od svakoga posebno izvučemo vrline
koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima."...



..."Bog koga u sebi nose, otkriva se u času kad umiru."...


..."Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa
pripada vrsti, a ne polu."...


..."Prisnost tela koje nikad nije bilo među nama,
 nadoknadio je taj dodir dva duha vezana jedno za drugo."...


..."Imati pravo pre vremena znači
ne biti u pravu."...


..."Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom
s kakvim drugi biju bitke."...



..."Ljude vređa kad neko nipodaštava ono čemu se oni raduju."...


..."Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo
ponovnog susreta posle dugog rastanka,
zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene."...


..."Položaj žena je određen čudnim običajima:
one su istovremeno podređen i zaštićene,
slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane."...


..."Graditi, znači sarađivati sa zemljom:
staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen
za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni
koju predstavlja život gradova."...



..."Stalno ponavljamo nekoliko tuceta remek-dela
koje više ne bismo bili sposobni da stvorimo."...


..."Više sam voleo da lutam po mraku
nego da se služim slabim svetiljkama."...


..."Biblioteka je bolnica za dušu."....



..."Većina ljudi koji u istoriji nešto znače
imala je osrednje ili gore izdanke:
oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase."...


..."Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli."...



..."Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.
Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...

Hadrijan i Antinoj, Britanski muzej








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:03

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u predskazanju, u odredjenom razvoju dogadjaja prepoznajem sudbinu, ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode - suviše brojne sume ne sabiraju se! Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti, ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, a crte joj se mute kao slika koja se ogleda u vodi. Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova, ostaje neodredjena i neuhvatljiva - kao što je avet." Marguerite Yourcenar









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:04

“Jedna od tih priča potresla me je tako, da se zauvek uvrežila u moje lične uspomene, u moje lične simbole. Čim je stigao u Karaks, umorni car ode i sede na žalo ispred teške vode Persijskog zaliva. To je bilo još u doba kad nije sumnjao u pobedu, ali prvi put ga pritište ogromnost sveta, osećanje starosti i granice koje nas sve sputavaju. Krupne suze potekoše niz izborane obraze tog čoveka za koga se smatralo da nikad ne može da zaplače. Vojskovođa koji je poveo rimske orlove na dotada neistražene obale, razumeo je da nikad neće zaploviti tim toliko željenim morem: Indija, Baktrijana, sav taj mračni Istok, kojim se izdaleka opijao, ostaće za njega samo imena i snovi. Već sutradan loše vesti su ga primorale da krene. Svaki put kad bi sudbina meni rekla ne – sećao sam se suza koje je jedne večeri prolio taj starac gledajući možda prvi put svom životu u lice.”
Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:05

O ljubavi i prolaznosti?
- Ima bića preko kojih me je Bog volio. Sve što stiže do nas dolazi izdaleka i odlazi dalje od nas. Sve nas nadvisuje i čovjek pred svim tim proticanjem i prilaženjem stoji sitan i zadivljen. Imam utisak da sam instrument preko kojeg, kroz koji su prošle struje, titraji. A to vrijedi za sve moje knjige, a rekla bih čak za cio moj život. Možda za svaki život, a najbolji među nama možda su samo kristali preko kojih se nešto prelama.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:06

Šta je drugo naša nesanica do besomučna upornost inteligencije u pravljenju misli, niza sudova, silogizama i definicija samo njoj svojstvenih, njeno odbijanje da se povuče pred božanskom glupošću sklopljenih očiju ili mudrom ludošću snova?"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:08

2
Nadam se da ova knjiga nikada neće biti čitana.

3
Među nama je više od ljubavi: saučesništvo.

4
Odsutna, tvoja se figura širi do mere da ispunjava vaseljenu. Prelaziš u fluidno stanje, stanje utvara. Prisutna, ona se zgušnjava; domašaš koncentracije najtežih metala, iridijuma, žive. Umirem od tog tereta kada mi padne na srce.

5
Veličajni Pol se prevario. (Govorim o velikom sofisti, a ne o velikom propovedniku.) Za svaku misao, va svaku ljubav koja bi možda klonula prepuštena sama sebi postoji jedan osobito jak lek koji je SAV OSTALI SVET, koji joj se suprotstavlja i koji je ne zaslužuje.
Alkohol otrežnjava. Posle nekoliko gutljaja konjaka ne mislim više na tebe.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:09

KNJIGA Širom otvorenih očiju, razgovori sa Margarit Jursenar.


Predgovor
„Mesim hleb; metem kuću; posle mnogih noći jakog vetra, skupljam suvo granje..." Ova rečenica na jednoj od stranica Arhiva Severa odmah budi sećanje svih onih koji se interesuju za autora Hadrijanovih memoara.
Kad se u to umeša legenda, odmah zamišljamo da Margerit Jursenar živi na svom američkom ostrvu kao žene iz Uesana, na kraju sveta, u klompama, ubraćena crnom maramom. Iako nosi ime Pusti bregovi (Monts-Déserts), mesto na koje se povukla manje je divlje nego što izgleda; od pre nekoliko godina povezano je mostom sa obalom države Nova Engleska, leti ga turisti opsedaju, a aristokratskih kuća, koje su razasute meću javorovima i borovima, ima više nego ribarskih koliba.
„Petite-Plaisance" (Malo zadovoljstvo)  tako se zove njena kuća  ne može se porediti sa okolnim vilama Rokfelerovih i drugih bogataša koje kao da su sagraćene da bi poslužile kao dekor nekom romanu Ficdžeralda ili Henrija Džejmsa. Njena bi više ličila na idealnu sliku seoske kuće nekog pastora iz prošlog veka: sva od drveta, ali udobna za stanovanje, gostoljubiva iako bez sjaja, krcata knjigama i predmetima uglačanim od upotrebe. To je kuća u kojoj se stanuje, u kojoj je živa svaka sitnica, kuća koja ima svoju istoriju i svoje znamenje. Okolni pejzaž se utapa u zelenu tišinu velikog travnjaka koji zatvara mlada šuma puna ptica i odomaćenih veverica što dolaze da jedu iz ruke.
Ipak, sedam meseci u godini ostrvo opravdava ime koje mu je dao Šamplen: zima prekrije sve, noć rano pada, ljudi se zabrave, pored peći, iza zatvorenih kapaka. Po završetku rata, kad su Margerit Jursenar i Grejs Frik, njen prevodilac, otkrile ovaj stari kraj, udaljen od bučne Amerike, tu se još jahalo na konju, po snegu, od jednog do drugog sela. Nešto od te prvobitne rustičnosti još uvek postoji. U njenoj kući nema televizora, postoji jedan radio kojim se ne služe često, cepanice pucketaju na ognjištu; vlada mir koji se jedino svojim kevtanjem usućuje da poremeti Zoi, potpuno luda prepeličarka, vrlo živa i prava vatra, kao i njeno ime. Tu se može živeti samo ako svesno svedete bivstvovanje na luksuz osnovnog  reklo bi se da razmišljanje ovde ide samo po sebi nrema ritmu koji nameću priroda i godišnja doba.
 
Taj stečeni i ovladani mir vidi se u plavom, „keltskom", oku Margerit Jursenar koje vas posmatra mudrošću za koju osećamo da dolazi izdaleka. Nju sve interesuje. ali ljudi i dogaćaji joj izgledaju kao da pripadaju nekom redu (ili neredu) što ih prevazilazi. Iako često ostavlja utisak da „govori kao knjiga", to nije poza niti bekstvo u apstrakciju: za takav um uključen u univerzalno, svaki čin, najobičnija reč, potiču iz shvatanja sveta koje je neprestano prisutno u njenom duhu. Kod nje nema oklevanja; to je čvrsta glava koja bi mogla biti i glava filozofa.
Kao i Mišel Turnije. jedan od retkih savremenih pisaca koji joj je ravan po preciznosti misli i originalnosti svojih intelektualnih konstrukcija, ona je slučajno romanopisac. U nekim drugim vremenima Hadrijanovi memoari bi se možda zvali monologom, a Crna mena, koja je dobrim delom pisana po metodima orijentalnog istraživanja, bliskog šamanskim, meditacijom. Retki su oni, bez sumnje, koji to primećuju. ali dela Margerit Jursenar upravo tim tajnim konstrukcijama duguju onu neuporedivu čvrstinu i snagu emocija što izviru ispod glazure još uvek pomalo hladnog stila.
Uostalom, ništa joj nije tako strano kao anegdoda, sem ukoliko joj nije mesto tu da nešto ulepša; anegdota treba, pre svega, da otkrije onaj deo ličnosti što ona jeste, ništa više. Zastareli ljubavni jadi ili erotske iomame od kojih vrvi naša književnost, izgledaju joj tako beznačajnim da joj se čini „besmislenim" da o sebi govori tokom čitavog romana. U nedostatku odstupnice, kaže ona, „spotičemo se o dogaćaje". „Biće izmiče, JA je porozno; praviti od toga globalnu sliku, čista je iluzija."
Te „pričice"  midgika i seks, to su suviše intimne stvari da bi se unosile. u knjigu, sem ako je neko vrlo loše vaspitan...  sve to u njenim očima karakteriše društvo u veoma lošem stanju: „Ona koja propadaju, izgledaju slobodna; to im ne obezbećuje budućlost." Frojd je svakako bio u pravu kad je prodrmao „bečku uljudnost", ali je bio previše zarobljenik svog veka i svoje sredine da bi svojoj opšteseksualnoj teoriji dao vrednost koja će odoleti vremenu.
U vreme kad je pisala Aleksis ili traktat o uzaludnoj borbi, njen prvi roman  imala je dvadeset četiri godine  Margerit Jursenar je mislila da je seksualni problem najvažniji, prvi koji treba rešavati, a da će ostalo doći samo od sebe. Pedeset godina kasnije, ne idući toliko unazad da bi podstakla represiju, ona u tom oslobaćanju vidi opasnost, jer je ono stalno „s ove strane svetog". Onog dana kad se taj pojam seksualnosti ponovo uspostavi, sve će biti bolje. Ali, hoće li taj dan doći, i kako?
Ako joj se prebaci da ne sledi u potpunosti tok istorije, ona mirno odbacuje tu kratkovidu primedbu: „Sve velike bitke vodi zaštitnica. A današnja zaštitnica je sutrašnja prethodnica. Zemlja se okreće!" Uostalom, posmatrano iz Amerike  a uvek pomalo i sa Sirijusa  čini joj se da se Francuska previše bavi tim beznačajnim nijansama. To je zemlja mode: „Tamo se o idejama govori kao o šeširima, kad su se nosili..."
U svetu punom podela. „naivnih ili bolnih"  izmeću desnice i levice, na primer  svaki šovinizam je štetan, pa i feminizam. Vrede samo individualna rešenja. A jedino imaju značaj oni koji kažu ne: ne nuklearnim centralama i branama koje upropašćavaju prirodnu sredinu, ne slepom kultu profita civilizacije u kojoj je „imati postalo važnije od biti", ne zagađenju koje uništava faunu, floru, umetnička dela, ne čak i „konkordu" ako je potrebno. Nikad ne treba odustati od ubećivanja masa: „Kad utopije postanu loša savest vlada, opklada je upola dobijena." Upravo zbog toga, „časna dama kuće 'Plezans'", iz svog tihog kabineta upućuje telegrame i podržava svaku borbu, kako perom tako i novcem.
Mećutim, kad to posmatramo iz perspektive univerzalnog, otkrivamo da neposredni rezultati i nisu najvažniji. U ličnom moralu Margerit Jursenar primenjuje Budino načelo prema kojem treba „raditi do kraja, jer sve je moguće". To je lekcija iz ponašanja, sa dva lica, koja vodi u nadu koliko i u očaj, ako je tačno da smo mi samo kap vode u neprekidnoj reci života. Ona bar daje čoveku pravi osećaj njegove „beznačajnosti" i ništavnosti stvari.
Istina je, bojim se da je Margerit Jursenar jedna od poslednjih naših pisaca koja će koristiti opasnu privilegiju da ne živi u siromaštvu. Privilegiju, zato što je mogla, po svom izboru, udobno i do mile volje  naročito izmeću dva rata  da putuje po zemljama Mediterana koje su joj poslužile kao dekor, kao potka mnogim njenim delima. A opasnu, zato što je odsustvo svakodnevnih briga  ona je zaista zaraćivala za život samo za vreme rata, u Sjedinjenim Državama, što joj, izgleda, nije ostalo u dobroj uspomeni  nikad nije podstaklo na sitne ustupke neophodne da se brže stekne čitalačka publika.
Mećutim, iznenadio ju je ogroman uspeh Hadrijanovih memoara, neočekivano oduševljenje za delo koje nije bilo ni po čemu lakše od prethodnih. Zbog čega su se odjednom toliko namnožili KarrujeuL. Jedino objašnjenje bi, možda, mogao biti nesporazum, u meri u kojoj su čitaoci shvatili kao ljubavni roman  minimalan kao knjiga u celini, iako predstavlja njegovu dušu  ono što je u stvarnosti bila avantura jednog izuzetnog čoveka u jedinstvenom trenutku Istorije.
Dakle, iako slavna, Margerit Jursenar je ostala prilično nepoznata, daleka, jer nije igrala uobičajenu igru koja vam obezbećuje mesto najpre u novinama, a zatim u udžbenicima književnosti, pošto ljudi sa univerziteta prate modu sa konformizmom koji je za žaljenje. U tom pogledu, ni nagrada Femina, koju je 1968. dobila za delo Crna me­na,nije mnogo promenila tu čudnu situaciju, pomalo na marginama slave. Omiljena u jednom krugu obožavalaca  onih koji su poznavali Aleksis i Završni udarac pre objavljivanja Hadrijanovih memoara i slavljena kao majstor od strane nekoliko dobrih kritičara, hoću reći onih koji ne brkaju ukus sa predrasudama, ona će tek kasnije doživeti počasti od strane visokotiražne štampe, radija i televizije, u kojima su oni koji otkrivaju vrlo retki.
Možemo reći da se njen neosporni ugled iskristalizirao naglo po objavljivanju Arhiva Severa, bog zna zašto. Čak su i dnevni i nedeljni listovi, koji su bili najviše sektaški, odlučili da priznaju da je ta aristokratkinja dostojna hvale. Sada ima priliku da u budućim izdanjima tipa „Lagarde" i „Michard"' dobije barem onoliko redova koliko i Rob Grije... Tako se u Francuskoj stvara reputacija; nesrećni su oni koji su rođeni kao buržuji.
Do pre izvesnog vremena nije bilo dobro biti daleko od VI arondismana, od njegovih škola, mode, angažmana. Međutim, u biblioteci njene kuće „Petite-Plaisance" ne možemo naći mnogo dela ni Berta ni Lakana, a ni mnogo francuskih savremenih romana.
Kao i svi oni koji su zaista nadahnuti, Margerit Jursenar ostaje prilično ravnodušna prema onome što se danas piše, a večna priča o muškarcu i ženi uopšte je ne uzbuđuje.
Čuvajmo se, ipak, zaključka da ne poznaje sadašnjost. Bilo da mesi hlab u kuhinji, bilo da miluje Zoi ili piše stranicu knjige Šta? Večnost, ona je uvek u kontaktu sa životom. Čak bi retko neko mogao ostaviti utisak da je u direktnom kontaktu sa njom, makar da je reč o najmanjim životnim pojedinostima. Kad uzme u ruku drvenu kašiku, u mislima se odmah vraća na radnika koji ju je napravio, na drvo od kojeg je napravljena, na celokupnu prirodu. U njenim očima sve učestvuje u svemu, i ona upravo iz toga crpi mir što izbija iz njenih dela i iz njene ličnosti. Taj veoma lep pogled, pomalo hladan, posmatra svet sa minimumom nespokojstva koje dozvoljava razum.
Međutim, ne treba zamišljati da je ta tiha žena  ako je tako tiha kao što izgleda  neosetljiva ili ravnodušna. Ona je sposobna za bes kao što je morala biti sposobna za strast  dovoljno je ponovo pročitati Vatre da bismo se u to uverili  ali iznad minornih batrganja od kojih su sazdani naši životi. Ona poseduje jedan nepokolebljivi intelektualni sklop što njenom govoru i njenom pisanju daje iznenađujuću efikasnost.
Ništa od onoga što kaže ili što misli nije samo po sebi posebno; mi smo se samo odvikli od stroge harmonije svesti i razmišljanja. Tokovi kojima je većina nas izložena izgleda da nju i ne dotiču. Njeno shvatanje je kao stena i upravo začuđuje sličnost njenih odgovora posle toliko godina ili od jednog do drugog intervjua. Sva mudrost je u strpljenju: znati podnositi svet, ne zaboravljajući šire savršenstvo u koje se uklapa.
Prema tome, ne iznenađuje što Margerit Jursenar uporno odbija da se pozabavi sopstvenim slučajem, za razliku od svoje sabraće. Kako je jedinka važna samo u okviru celine, shvatamo potrebu da se, u nedostatku perspektive, izbegavaju poveravanja i ispovesti. Čak joj ni porodična saga nije izgledala dostojnom jedne, a zatim i dve knjige, dok nije uspela da ih poveže sa velikim kretanjima modernog doba, i to više kao primer nego kao drage uspomene. Njoj samoj, kad završi ta dva toma, preostaju samo još šest nedelja...
Taj stav da se ne zatvara u uske granice sebe navela ju je takođe da odbaci jedan broj predrasuda ili nasleđenih ideja. Ta Flamanka, koja veoma dobro poznaje svoje povelje, ruga se poreklu i rodoslovskom razmetanju. Preci je nisu zadržali u Mont-Noaru  koji je uostalom razrušen u Prvom svetskom ratu  kao što se posebno nije zadržavala ni u Briselu, gde je rođena, ni u Parizu, ni bilo gde drugde. Kao i za njenog oca, koji je, za građanina s kraja prošlog veka, vodio veoma nestalan život, slučaj je za nju bog kome se možemo poveriti, a mesto gde živitimo nije toliko važno, ako u prtljagu nosimo svemir. I tako je krenuo baresovski mit o piscu kao „ukorenjenom" umetniku  mit u punom procvatu u tom vremenu regionalizama. „Gde god da smo, umiremo na planeti."
Zbog sličnih razloga, Margerit Jursenar odbacuje sve što za nju ima značenje redukcije, uključujući i feminizam, koji skoro da smatra jednom vrstom izvrnutog fašizma. Poput svih onih kojima nije bilo teško da budu žene, jer je njihova inteligencija nametala barem jednakost sa muškarcima, bila bi sklona da negira problem, kao što ni autor Aleksis i Hadrijanovih memoara  uvek u ime univerzalnog  ne vidi zašto bi trebalo praviti razliku između homoseksualne ljubavi i ljubavi. Time je obeshrabrila dobar broj nepromišljenih obožavalaca koji su upravo od nje napravili glasnogovornika svojih partikularističkih ideala, što je njenoj misli potpuno strano. To takođe objašnjava i njenu dugotrajnu ravnodušnost za uzastopne pozive akademika, dok bi ih jedna feministkinja odmah prihvatila u ime ideje koju treba braniti.
Ta usamljenost pisca, koja je za nju bitna, pa čak i neophodna za njenu umetnost, proističe prirodno iz njenog shvatanja sveta. Solidarnija je sa čovečanstvom u celini nego sa pojedinim društvenim ili nacionalnim grupama. Rado učestvuje u kampanjama  tako brojnim u Sjedinjenim Državama  za zaštitu foka, kitova, biološke ravnoteže, prirodne okoline, obala, mora, ili da bi se borila irotiv budućih nesreća, ali se ne upušta u politiku koja je za nju, istorijski gledano, suviše efemerna. Simpatije ove klasične romansijerke, čiji je stil isklesan u latinskom mermeru, a život srećen i uredan, bile bi pre na strani marginalaca, onih za koje vlasništvo i predrasude nemaju značaja. Izmeću čitanja Šekspira i SenSimona. dešava joj se da sluša Boba Dilana...
Meću snovima koje pamti, sa zrncem nostalgije  dopalo bi joj se da bude lekar, kao Zenon na primer  seća se sna o „komuni" na američki način, za koju je davno napravila projekat, znatno ranije nego što je to postala moda. Tu bi našla mir meditacije, ukus života bliskog bićima i stvarima. Mećutim, posle svega, na ostrvu Pusti bregovi, iako se ono prilično naselilo otkako mu je Šamplen dao to ime, njen život nije tako daleko od tog projekta. Veverica po imenu Josif, jer nosi ogrtač šaren kao ogrtač Josifa iz Biblije, ptice, drveće, okean, njeni su tihi svakodnevni svedoci.
Posmatrana iz tog ugla, sva naša svrstavanja izgledaju smešna. Istraživanja i teorije, za Margerit Jursenar, nemaju mnogo smisla u pogledu trajanja. Takvo ubećenje iodstiče pisanje, opravdava ga i prati napredovanje duha. Autorka Crne mene nije nikad htela da pripada nekom književnom pravcu: ona krajnje ispravno i precizno prati svoju viziju. Otuda ta zgusnutost koja ponekad može da iznenadi čitaoce naviknute na razvučenost ili na ljupko izveštačena lukavstva. Mećutim, treba shvatiti da je taj veličanstveni jezik nerazdvojiv od čitavog poduhvata, još od onda kad je na početku svoje karijere, manje sigurna u svoj put, Margerit Jursenar tragala za tonom svojih prvih dela po ugledu na francuski, židovski način pripovedanja.
Ipak, bilo bi nepravedno smatrati je filozofom ili istoričarem koji piše romane; ne treba nikad zaboraviti da je počela objavl,ujući pesme. Suprotno prividu, ulog sna u tom tako isklesanom delu je možda veći nego ulog razmišljanja. Snovi i sudbine, da se poslužimo naslovom jedne od njenih knjiga, upravljaju njenim stvaralačkim životom. Svoje velike fikcije nije koncipirala u maloj kancelariji pretrpanoj knjigama u kojoj kuca svoje rukopise, već slučajno, u noćnom vozu, u čekaonici, u hotelskoj sobi, u crkvi, u toku šetnje. Taj oštri um se predao iracionalnom; bez njega verovatno ne bi ni pisala.
Ta otvorenost prema tajanstvenosti inspiracije takoće je posledica asketizma. Ona nastoji da u sebi stvori prazninu da bi u nju primila svoja stvorenja, toliko živa u njenim mislima da su stalno prisutna. Treba shvatiti da su njena dva velika lika  treći je Mišel, njen otac, koji se pojavljuje već u  Arhivu Severa  roćena u njenoj mašti još kad je imala osamnaest godina. Car i lekar će je pratiti tokom čitavog njenog života, najpre kao skica jednog crteža, zatim kao junaci romana, a onda kao svakodnevni saputnici i zaštitnici, toliko prisutni u ovom životu koliko i najroćeniji.
 
U kući „Petite-Plaisance", kad otvori vrata ispod verande gde vise klipovi kukuruza, lokalni simbol prosperiteta, dar nekom nepoznatom bogu koga su ostavili Indijanci, ko zna?, svaki posetilac ima osećaj da je krupnim korakom zakoračio u zemlju gde je vazduh drugačiji. Margerit Jursenar ga odmerava i procenjuje pogledom koji je istovremeno dalek i odmeren, sa nijansom male ironije. Onda počinje da govori, sigurna u ono u šta veruje...
Spokojna je do ravnodušnosti  a ipak nežna; treba je videti kako miluje psa ili kamen na plaži  reklo bi se da pripada nekom drugom kraljevstvu, gde reči imaju svoje značenje, ljudska bića smisao, svemir zakone koje svi priznaju, mudrost svoje mesto, a razum nepomućeni sjaj. Svet pred sobom i ljude posmatra sa apstraktnom ljubavlju koja može da zastraši, kao ljubav svetaca. Ali u njoj postoje vatre koje naslućujemo. Uprkos osmehu Minerve, tako suzdržanom, pa čak i pomalo hladnom, vizionarka vas posmatra tim plavim očima u kojima primećujete, ispod otežalih kapaka, ledenu nevinost deteta pred svetom što se ruši.
 
M. G.
 
Napomena. Ovi razgovori, voćeni tokom više godina, a ovde objedinjeni i srećeni, imaju za cilj da daju što tačniji portret pisca kome se već dugo vremena izuzetno divim; srećan sam što to divljenje delim sa brojnim čitaocima. Mećutim, čitao sam mnoge navodne „dijaloge", rečitih i neujednačenih, da bih zapao u zamku „ispitivača" koji nastoji da, kao lakrdijaš, zauzme prednji deo pozornice. Nadam se da ćete mi biti zahvalni zbog kratkoće mojih intervencija; namerno sam ih sveo na podsticaj i podstreke, uz stalnu brigu da ovaj razgovor vodim tako da se čuje glas jedino Margerit Jursenar.
 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:14

Čovek je srećan ako ima smisao za humor.


 - Bolje je biti vrabac, nego papagaj koji tripuje da je slavuj.


 - Samo ljudima bez duha je potrebno poreklo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:16

Margerit Jursenar je ušla u istoriju kao prva žena koja je primljena u slavnu Francusku akademiju nauka. Time je posle 400 godina srušila diskriminatorski odnos prema ženama intelektualkama. Svet je zadužila svojim izvanrednim književnim radom.

Rođena je u Briselu 1903. godine, a pravo ime joj je Margerit Kleneverk de Krajankur. Prezime Jursenar izvedeno je iz prezimena.
Izgledala je više kao dobrodušna domaćica nego potomak aristokratske porodice. Bila je nemarna u odevanju, debeljuškasta, sa kosom stalno sakupljenom u punđu. Obožavala je nakit od srebra.

Foto: Profimedia
Njen prijem u Francusku akademiju nauka i umetnosti podigao je takvu buru da se tresla cela Francuska. Posle vesti o njenom prijemu u "muško carstvo", vratila se u dugogodišnju osamu, na malo ostrvo Maunt Dezer. Nastavila je da stvara kao i do tada. Dobrovoljnu samoću koja je trajala četrdeset godina delila je sa Grejs Frik, ženom koja je na najbolji način prevela sva njena dela sa francuskog na engleski.
Margerit je sve postigla pisanjem. Obogatila je svetsku književnu baštinu delima "Hadrijanovi memoari", "Delo u crnom", "Pobožne uspomene", "Legenda vekova". Napisala je i "Osmeh Kraljevića Marka" na osnovu uspomena na Kotorski zaliv u kom je boravila kad je bila mlada. Kao navika joj j ostalo da putuje kako bi našla inspiraciju za svoja dela.

Foto: Profimedia
Ono što je obeležilo njenu literaturu jeste manjak ženskih likova. Možda zato što nije imala sreću da doživi nežnost kada joj je bila najpotrebnija. Po njenom rođenju majka joj je umrla, a ni ona sama nije poželela nikada da ima dete.
Umrla je u Vašingtonu 1987. godine od posledica saobraćajne nesreće.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Ned 3 Maj - 9:20, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:17

„Često sam razmišljala o tome kako bi trebalo da izgleda obrazovanje deteta. Mislim da bi bila potrebna jedna vrsta osnovnog obrazovanja, vrlo jednostavnog, gde bi dete naučilo da živi usred svemira, na planeti čije će resurse kasnije morati da štedi, da zavisi od vazduha, vode, svih živih bića, i da i najmanja greška ili najmanje nasilje može sve da uništi. Ono bi naučilo da su se ljudi međusobno ubijali u ratovima čija su jedina posledica bili drugi ratovi i da svaka zemlja uređuje svoju istoriju, nerealno, kako bi laskala svom ponosu. Naučili bismo ga dosta o prošlosti da bi se osećalo povezanim sa ljudima koji su mu prethodili, da im se divi u onome gde oni to zaslužuju, ne praveći od njih idole, kao ni od sadašnjosti ili hipotetične budućnosti. Nastojali bismo da ga istovremeno upoznamo sa knjigama i stvarima: znalo bi imena planeta, poznavalo bi životinje ne upuštajući se u odvratne vivisekcije koje su deci i mladim ljudima nametnute pod izgovorom biologije; naučilo bi da pruži prvu pomoć povređenima; njegovo seksualno obrazovanje bi obuhvatalo prisustvo porođaju, a njegovo duhovno obrazovanje pogled na bolesne i mrtve. Dali bismo mu, takođe, jednostavne pojmove o moralu, bez kojeg je društveni život nemoguć, obrazovanje koje se osnovne i srednje škole u ovoj zemlji ne usuđuju da daju. U oblasti religije ne bismo mu nametali nikakvu praksu niti dogmu, ali bismo mu ponešto rekli o svim velikim religijama sveta, a posebno o onima koje se praktikuju u zemlji u kojoj se nalazi, da bismo u njemu probudili poštovanje i unapred uništili neke mrske predrasude. Naučili bismo ga da voli rad kad je on koristan, da ne potpadne pod uticaj reklamnih prevara, počev od one koja mu hvali više-manje veštačke slatkiše koji ga pripremaju za buduće karijese i dijabetese. Sigurno postoji način da se deci govori o zaista važnim stvarima ranije nego što se to sada čini.“
 
Margerit Jursenar








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:20

Pisana rec me je naucila da slusam ljudski glas,
kao sto me je uzvisenost nepomicnih stavova kipa naucila da cenim pokrete. Kasnije, naprotiv,
zivot mi je protumacio knjige.
Ali sve one lazu, cak i one najiskrenije, navestije,
i u nedostatku reci i recenica kojima bi zivot obuhvatile, daju plitku i siromasnu predstavu o njemu; druge,
kao Lukanove, otezavaju tu predstavu i opterecuju je svecanim tonom koji on nema.
Drugi, naprotiv, kao Petronije, olaksavaju zivot,
prave od njega suplju i skakutavu loptu, koju je lako uhvatiti i hitnuti u svet bez tezine.
Pesnici nas prenose u svet, prostraniji ili lepsi, vatreniji ili smireniji od onog koji nam je dat,
te samim tim drugaciji i, u stvari, nemoguc za zivot.
Filozofi, da bi stvarnost mogli da proucavaju cistu,
podvrgavaju je priblizno onim promenama koje na telima proizvode vatra ili tucak:
nista ne moze da ostane, reklo bi se, od bica ili stvari kakve smo ih upoznali u tim kristalima ili u tom pepelu.
Istoricari nam predlazu proslost u suvise potpunim sistemima, nizovima uzroka i posledica,
suvise tacnim i suvise jasnim da bi bili potpuno istiniti; oni doteruju tu poslusnu mrtvu materiju,
znam da ce cak i Plutarhu uvek izmaci pravi Aleksandar. Pripovedaci, autori milezijskih prica,
kao kasapi samo vesaju po tezgi male komade mesa koje jedino muhe cene.
Vrlo tesko bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne moze cela u njih da stane.'
Margerit Jursenar - "Hadrijanovi memoari"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   Ned 3 Maj - 9:21

OSMEH kraljevića Marka


Autorka ”Hadrijanovih memoara”, jedina besmrtnica među besmrtnim članovima Francuske akademije, Margerit Jursenar, fascinirana legendom o Marku Kraljeviću, koju je čula u Kotoru ili kako bi rekla narodna pesma u ”kršnom primorju”, napisala je predivnu priču: ”Osmeh Kraljevića Marka”. Na kraju te pripovetke nalazi se nezaboravna rečenica kojom se porede najveći grčki junaci sa Kraljevićem Markom i njegovim osmehom koji je, i pored svih muka na koje su ga Turci stavili, izmamila jedna lepotica i njena igra: ”Ne bih hteo da govorim loše o vašim grčkim junacima, Lukijadise: oni su se u nastupu prkosa zatvarali u svoje čadore; jaukali su od bola za mrtvim prijateljima; vukli su za noge mrtva tela svojih neprijatelja oko osvojenih gradova, ali, verujte mi, Ilijadi nedostaje jedan Ahilov osmeh”.
Koliko se samo generacija srpskog naroda podiglo na pesmama o Marku Kraljeviću; koliko se nas divilo njegovom junaštvu; koliko smo samo voleli Markovu pravdoljubivost i njegovu borbu protiv nepravde; koliko puta smo citirali ”ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga!” ili ”pola pije pola Šarcu daje”; sa koliko smo rezignacije i tuge izgovarali ”kasno Marko na Kosovo stiže”. Sada više nigde i ne idemo pa ne možemo ni poraniti ni zakasniti. Kako nam je bilo teško kada smo kao osnovci saznali da je Marko Kraljević prema istorijskom svedočenju bio turski vazal. Razumeli smo srpski narod koji trpi ropstvo i diveći se Marku čuva svoje ime i dostojanstvo, pripremajući se za oslobođenje od turskog jarma. Koliko je nade polagano u Kraljevića Marka, koliko je njih sanjalo njegove podvige, ugledalo se na njega, nadahnjivalo njegovim primerom.
U mentalitet i karakter srpskog naroda ugrađene su pesme o Marku. Vraćao se Marko preko Radoja Domanovića po drugi pu među Srbe. Neslavno je prolazio baš kao i Srbi, ali bio je tu sa nama, naš, spreman da nas pohodi ponovo, da nas podseti na svoje podvige, da nas podstakne i nadahne, razbudi ili probudi. I negde odmah posle izbora u Srbiji suočen sa njihovim rezultatima i mogućim ishodima napusti nas Kraljević Marko, a ”Makedonija dobi kralja Artura”: ”U živopisnom kanjonu Matka, na levoj obali Treske, ispred crkve Svetog Andreja održana je velika manifestacija Dani kralja Marka, kojom umetnici i gradske vlasti Skoplja promovišu makedonsko kulturno nasleđe, aktuelizovanjem života i dela srednjevekovnog vladara Kraljevića Marka (1335-1395)”. Zapomažu naše novine: ”Oteli Marka Kraljevića!” Optužuju Makedoniju da nam ga otima.
Nepravedno, jer Marko je sam otišao. Kada je video ko se danas na sav glas bori za ”socijalnu pravdu” i da u tome prednjače najveći zulumćari i haračlije preobukavši se u pravdenike; kada je video da poharani i opljačkani hoće da podrže svim silama one koji su ih unesrećili; kada je video da u Srbiji nema drumova ni za putovanje a kamoli za oranje; kada je video koliko ima Srba koji kao vazali i roblje ne trpe već to vole i u tome uživaju; kada je video da je Srbija zemlja srećnih slugu i vazala; kada je video da Srbi podržavaju i one koji srećno i radosno predadoše ”Kosovo ravno”; kada je shvatio da se Srbi pretvaraju u kolektivnog ”Uroša nejakog”, a da im je na čelu ”Uroš najnejakiji”; kada sazna da više ne može ni u ”kršno primorje”… ode Marko.
Ništa mu drugo nije preostalo. Kažu da ga je konačno dotuklo kada je umesto Vile Ravijojle i njenih drugarica ugledao Ivanu Dulić, Natašu Mićić, Sonju Biserko i Natašu Kandić. Kako se i kome tu osmehnuti. To već nije mogao da podnese. Dakle, niko Marka Kraljevića nije oteo niti prisvojio. Otimali su nam i otimaju Ivu Andirća, Nikolu Teslu i Mešu Selimovića. Diče se i ponose njima više nego mi. Ali, koja to sila može oteteti Marka Kraljevića, ko bi njega mogao oteti, ko bi smeo takvoga junaka na nešto prisiliti. Pa, čak ni Makedonci. Ni Haškog tribunala se Marko nije prepao, ko bi njega smeo izručiti. Sam je Marko otišao.
Nije se Marko zaputio u Makedoniju s nekim velikim očekivanjima ili što posebno ceni Makedonce. On nas je napustio, kažu njegovi preostali poverenici i jataci, jer je zgađen Srbijom. Ali na usnama mu je i dalje smešak koji se tako duboko urezao u pamćenje Margerit Jursenar. Samo sada bi se neka nova priča o Markovom osmehu upućenom Srbiji i Srbima morala zvati ”Prezrivi osmeh Kraljevića Marka”.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Margaret Jursenar   

Nazad na vrh Ići dole
 
Margaret Jursenar
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Margaret Jursenar
» Margaret Mitchell - Prohujalo sa vihorom
» Julia Margaret Cameron
» Margarit Diras ( Marguerite Duras )
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-