Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Rajica Dragićević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   Pet 1 Maj - 19:58

UĆUTI PILE

"Kuku - kuku".
Da mi e znati što kukaš.
Stalno isto - stalno "kuku".
Kaži jedama, šturna, šta ti e.
Da ja mogu da poletim, ne bi kuko ni zapomago.
Čas na Prevoje, čas u Doljaču,
čas u Valogu, čas u Budoželju,
čas na Jaćovac,
zaumim i obretnem se dok trepneš.
Nit se vuljam, nit se nadimam,
nit stenjem, nit rpućem,
nit brekćem, nit se suljam,
nit zavirem za oplavak,
nit me grana ošajdari po tintari,
nit me ostruga zadere po obrazu,
nit upanem u jarugu,
nit prdeleknem na pregibi,
a stignem svuđ.
I sve motrim ozgor šta se dolj čini,
ko e kud koraknuo,
ko se s kim našao kriomice,
šta smeraju, šta će da i snađe...
Jok, ona samo "kuku" pa "kuku".
Nođ kljune zrno šenice,
nođ crvića, nođ glistu,
nojna sleti da pine voše,
nojna klicne,
drugi joj đecu spodiže i jopet joj nie pravo,
"kuku - kuku".
Ja dok zinem, svak razabere šta me tišti.
Dok vilice rastvorim,
znadu svi šta ću da viknem i šta ću da opsuem.
Ne kukam ko ti da niko ne može da pojmi šta mi e,
no nabrajam:
ovaj me poaro, onaj me zasreo,
ovaj mi zaprijetio, onaj me premunto,
šilježe se prošikalo,
jagnje izvrljilo čaponjak,
june se opučilo nizastranu,
krava jedna obila rog,
druga se ošapala,
ovcu spopao metilj,
svinče se ukliještilo u prošće...
Nikad nie da neki belaj nie.
I rastinje nie s mirom.
Kompire pritisla neka satvar,
crešnje obršćeli puaći,
raž smlatio vetar,
šenicu oblipila palamida...
Svešto li e napanulo nešto.
Ti kukaš a ne nabrajaš.
Kako da ti neko pomogne?
Kako da ti se primakne kad stalno oblijećeš?
Ja gor - ti dolj, ja ovamo - ti onamo,
a desno - ti lijevo.
Mešto da se pripitomiš,
da sletiš na rame ako treba,
da zakukaš na uvo ako ti e odista nevolja,
da te prepipam imaš li ranu ispod krila,
da ti se nie svrljio nokat,
da ti doturim kaki lijek,
kukurijek, kozalac.
Da te zapoim mlijekom ovčim,
kravljim, kobilećim...
Drugo ti ništa ne umijem.
Odi znaj napremase šta te muči.
Ni oko ti odavdice ne razabiram.
Kako ti e, je l bojano, je l zejtunli il grao,
a sigurno e vrano.
Vrano - vrano, dok toliko zapomažeš.
E dao bi ti zadnji zalogaj iz usta
samo da me više ne prestravljueš.
Kako ti pisneš "kuku"
mene nešto prostrijeli.
Zalogaj mi se popriječi u guši ka kočanjica.
Asli mi cijela lijeva strana obrzne.
Boga mi, ko da si mi iz oka ispala.
Pa žao e mene i tice. I ona ima dušu, jabogme.
Još mi e jadna majka zborila
da uzmem nešto sabajle u usta
da me kukavica ne prevari.
Veljaše, kad te prevari i zakuka
prije no što išta prezalogaiš,
da će ti cio dan bit izvrnut.
A mene izvrnut cio život.
Kako da me ne prevari,
kad ja doručkuem u podne,
ručam uveče, a večeram iza ponoći.
Zorom, dok se još previjam i prenemažem u postelji,
vođ žiga, nođ ušinulo, ovamo oteklo,
onamo obrzlo, gor se podluburilo,
dolj podišla krv,
nje ete.
Dolepršala ko da e neko prizvo.
Sa Slavkove bostanke,
sa Brankovog ranca,
sa Borisavljevog medunka,
sa Vitomirove ršlame,
sa Rosandine belice,
sa Bogoljubovog klena,
sa Velijaminovog brijesta -
samo "kuku - kuku".
Kuku tebe vala kad si taka,
kad nisi drukša,
kad si prokleta,
ko da ništa nie lijepo i smiješno
i veselo i radosno.
Ko da si ogladnjela, ožednjela,
ko da te neko izedna pudi i izgoni
otale đe prebivaš i konačiš,
ko da si siroče, kopile, izrod.
Što se ne nakaniš da štogođ popraviš
u tom vajnom životu ako ti e čemerno.
Prni nekud tamo-naniž
k Sastavcima Vrtačama, Tribrodama, Ušću.
Odleti u bestraga,
k sinjem moru,
ima valjad na kugli neko konačište
đe je asli ugodnie no vođ.
Valjad si u stanju da smotriš ozgor,
ima l đe kake pitomine za tebe.
Da ja mogu toliko da se izdignem iznad svijeta ka ti,
sve bi mi bilo potaman.
Ne bi viđo ni brijeg ni dolju -
sve bi bilo ravnica i raj.
Zamane neko da me oplajvazi kolenikom,
ja prnem u vis i ozgor ga podražuem.
Dočepa dvocijevku da me raznese -
ja se vinem pod nebesa i gor se kikoćem.
A ti sve to možeš i opet "kuku".
Svati jedama i ti nas
koi se vuljamo po ovoj kaljuzi
da katkad i zapojamo i uvatimo se u-kolo
i poskočimo i podvrisnemo i-hu, i-ju-ju.
I komendijamo izedna.
Nie život samo "kuku".
Pa i jedama ako otperjaš s ovog svijeta,
zanavek, nie ni to za "lele i kuku".
Dok si tu đe jesi,
ima da se radošću ozarueš,
jok samo da lelečeš.
Kad zamakneš tam otkle se više niko ne pomilja
nit koju izvezue,
čini što ti e drago:
kukaj, valjaj se, prenemaži, cmizdri,
zapomaži, previjaj se leleči, kriči.
Vođ s nama kad si,
ućuti pile, zaboga jedama,
probi mi glavu više s tvoim "kuku".
Kako slavuj, kako ševa, kako druge tice,
kako gavran, na kraju kraeva?
Pa nie ti život crnji no njegov.
On doduše stalno viče
"gra-gra",
al to mu dodje ko da nešto ište.
Neđe se pasulj zove "gra".
Samo i on je lukav.
Ne ište pasulj rad pasulja,
Jer ga ne zoblje,
No ono što se u pasulj meće.
Oće pasulja kobajagi.
Al ne preterue.
Vikne dvama-trima "gra",
Pa ako mu nešto dadneš – dadneš.
Ako vikneš: "kamen ti u vilice" –
On odleće i nema ti ga potekar
Dok ga ne smetneš s uma.
A i narod nie svuđe isti.
Neki mu dadnu nekog vaja čim ga spaze,
Drugima ne pada na um
Da i on treba štogođ da zazijevne,
taman da siđe pred nji i da zaište čovečanski,
jabogme.
Šta oš od mene,
otli da ti navivam majno zrnevlja da prezalogaiš?
E, da ima neđe gotovog zrnevlja,
da se pozoblje,
otklanco bi ja prvi
te bi se izvalio u lad i zob – zob…
Tako danas, tako sutra, tako izedna.
No nema niđe, svati.
Neće niko da ti pruži na veresiju ni zrno.
Kuko bi i ja ko ti kad bi bilo vajda:
Kuku leba, kuku soli, kuku gasa,
Kuku zejtina, kuku kavrlje,
Kuku gunju, kuku čakšire, kuku mašinjaru.
Al ne vrijedi.
Šta imaš – imaš, šta nemaš – ćuti,
Pravi se da ne mariš za tijem, jabogme.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   Pet 1 Maj - 19:59

ČAGARNU NEŠTO

Čagarnu nešto na tavanu.
Kotrljnu se neka sila niz šašovce.
Beadija pritljajio.
Aman me prepade.
A nisam strašljiv. To svi znadu.
Ubio ga ratos njegov.
A zatljajim ono čagarne.
Kodža me brecne.
Kad se proderem: ca ca ca iš uj uj a bre
u da da drž ga na
ono majno zastane pa jopet uvitli da čagara.
Očito taj jezik ne razumije.
Kad razvučem mačugom ozdolj po šašovcima,
Njega nestane i kodža se ne oglašava.
Kad s nekim džugorim može da čagara kolko mu drago.
Što li targa tam đe nema ič ništa?
Da ima bar lis artije pa da se majno razonodi.
Po lekotu cepka i ćuti.
Il da struguće rog kosnik venčanicu,
onako kobajagi nečujno.
Jok da mi tandrče po mozgu.
Pa nisam ja od kamena da ništa ne može
Da me uznemiri.
Kako ono čagarne ja se sav stresem.
Sad da mu iznesem na tanjir čvaraka i masni kolača
ono bi opet čagaralo.
Počne čagar čagar a napravi dar mar.
Dok nešto ne opuči i ne slomi u paramparčad
neće da se otkani.
Danas slanik sutra čokanj preksutra vrč
naksutra testiju.
Da mi ga e uvatit kad ono stane da čagara
da ja majno š njim čagarnem.
E ne bi majci više čagarnulo, jabogme.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   Pet 1 Maj - 19:59

ODE OTAC
(Slavko Dragićević, 1926-1993)
1.
te noći
uoči odlaska
u razlomljen mi san proviri žuto pače
noseći smrt u kljunu
i dvaput kaza "kuku"
poslato od onoga koji sve vidi čuje izna
meni rovitom i neukom
da štogod pre vremena javi
mali poštar odenut u žuto
na kukavičjem mi jeziku
razgovetno kaza šta će biti
a ja ga eto dockan shvatih
kad život se stiša
i svede na tačku
što se na kraju svega stavi
2.
ode otac
a predeli ostaše da zveče
u kojima senka njegova prestade da se
miče
kosovina mlanča studenica
uvlaka luka vilipov laz
ta staništa podupirao je
dahom škripom i grmljavom
zbog njega su zapravo izmišljena
i smeštena tu
da ih pogledom i korakom premerava
kad život iscuri
kad iz njih nečujno otklizi
ostane nešto da se njiše
da treperi i zeleni u vazduhu
iznad granja iznad lišća iznad trava
3.
ode otac
a život njegov ostade u meni
da se otima izmiče kobelja
da se migolji zgušnjava i sleže
dok se svede dok se iz njega
sušto zrno ne izdvoji
kojim se svako vreme svaka prošlost
svaka propast s večnošću veže
dok ćute i drme gole grane
s mukom za stablo prikovane
snujući zelene dane
dok se nit života začepa i koren pusti
duša se njegova negde svija u nigdini
kao roj pčela kad se od matice otme
kad se nad vidikom uspinje i kruži
ciljajući granu deblo dom svoj novi
što će mir toplinu i radost nebesku da
pruži
4.
ode otac
rasputicom krivim dolom
vrlet-stazom nevid-poljem
blatnom džadom i sokakom
gluvim putem u nigdinu
klimajući nakasavet
vetrom kišim slomovratom
ka dnu tame i ponora
ne čeznući svetlost plavet
ne mareć za mesečinu
ode lako miran stamen
kao da zna kud će šta će ode lako
a u meni sve se sruči
pade dole svet od stakla
snoviđenja privid lagod
uzdignutost u kvazare
sve odlete ja ostadoh
na ledini
skrušen
kamen








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   Pet 1 Maj - 20:00

Одлазак у нигдину или привид сновиђења




Песма Рајице Драгићевића, „Оде отац“ подељена је на четири песничке целине које се нижу у сликама.
Преплићу се сан и збиља, преображавају се времена у свршене и несвршене видове, смрт односи један живот, али остаје нешто „да трепери и зелени у ваздуху изнад грања, изнад лишћа, изнад трава.“
Песник страхује од „нигдине“ у коју отац одлази, тражи утеху у вери да смрт није крај.
Из привида у привид, премеривши погледом пределе из којих је очева сенка ишчезнула, мири се са „оним који све види, чује и зна.“
Па ипак, болан и неспреман се суочава са неминовношћу пролазности свега овоземаљског. „Скрушен“ и „камен“ теши се песничком визијом реинкарнације очеве душе која и даље живи, успиње се и кружи тражећи „дом свој нови што ће мир, топлину и радост небеску да пружи.“
Песма је надахнута, стихови саздани од префињених емоција које су исказане језиком песника, верујућег човека и мудраца.

Славица Зељковић








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   Ned 27 Nov - 20:50

АЛ ЗЈАПИ СЛИКА КРАЈА
готово је – каза ми се готово је
већ ме је била испунила слана вода
испунила до изнад грла
прошла је и драгоцена секунда
све сам видео разумео
живот ми је био кристална кап
и та је кап пала на дно
више ништа не постоји
грудве снега и леда вучја крв
љубав дечачка тек почела
ал зјапи слика краја
пре времена дошла
ал звечи неразбуђеним срцем
нераспеваним
ал замахну нечија рука
између смрти и мене
и раздвоји светло од таме
и би дан
први
у моје успавано село
већ су биле послате разгледнице
„утопио се онај сироти онај несрећни“
а с друге стране
кроз плаветнило кроз лепоту зјапило је:
поздрав са златног јадрана
Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Rajica Dragićević   

Nazad na vrh Ići dole
 
Rajica Dragićević
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Rajica Dragićević
» Silvije Strahimir Kranjčević (1865 – 1908)
» Tanja Zubčević Alečković.
» Biba Saračević.
» Napisah ja eto i recenziju za zbirku, Od vetra i vina, Maje Dapćević Živojinović
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-