Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ivan Klajn

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:17

Prof. dr Ivan Klajn, rodjen 1937. godine,srpski jezikoslovac,istoričar jezika, redovni član Srpske akademije znanosti i umjetnosti (SANU) Područje je Klajnova rada, osim romanistike, i tvorba riječi, jezično savjetništvo i standardizacija suvremenoga srpskog jezika. Najznačajnija su Klajnova djela "Rečnik jezičkih nedoumica", "Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku" (I-II) i "Italijansko-srpski rečnik". Sa očeve strane, Klajn je židovskog podrijetla.
Preveo je veći broj knjiga s talijanskog i engleskog jezika. Njegov prijevod komedije "Svećar",Đordana Bruna, izvodio se u "Ateljeu 212" u Beogradu. Jedan je od priređivača srpskog izdanja "Kembričke enciklopedije jezika" ("Nolit", Beograd, 1995) Davida Crystala i jedan od prevoditelja (uz Borisa Hlebeca) srpskog izdanja "Enciklopedijskog rečnika moderne lingvistike" ("Nolit", Beograd, 1988) istog autora.
Objavio je veći broj radova u jezikoslovnim časopisima i 18 knjiga:

  • "Ispeci pa reci"
  • "Istorijska gramatika španskog jezika"
  • "Italijansko-srpski rečnik" (2 izdanja)
  • "Jezik oko nas" 
  • "Lingvističke studije" 
  • "O funkciji i prirodi zamenica" 
  • "Pisci i pismenjaci" 
  • "Razgovori o jeziku" 
  • "Rečnik jezičkih nedoumica" (6 izdanja)
  • "Rečnik novih reči" 
  • "Stranputice smisla"
  • "Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku" - prvi dio 
  • "Tvorba reči u savremenom srpskom jeziku"- drugi dio 
  • "Uticaji engleskog jezika u italijanskom" 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:20

Иван Клајн  – Папа и премијер
Поводом повлачења папе Бенедикта, готово у свим медијима поменут је папа „Селестин V“, који је исти неочекиван гест начинио још давне 1294. године. Данте Алигијери му није могао опростити „што кукавички одби звање строго“ (по преводу Коље Мићевића), па га је сместио у предворје пакла, где испаштају неодлучни и малодушни.
Био папа крив или не, треба га звати Целестин а не Селестин, јер папска имена су у оригиналу латинска. Транскрипција са „с“ могла се јавити само под утицајем опште англоманије. Надајмо се да неће доћи дан кад ћемо уместо Цезар и Цицерон говорити „Сизар“ и „Сисеро“.
Папу Целестина тешко да ћемо опет имати прилике да помињемо, али ћемо помињати Пјер Луиђија Берсанија, могућег председника италијанске владе. Извештавајући о изборима у тој земљи, наши новинари најчешће су га звали „Берзани“. Слово S после сугласника изговара се „с“, не „з“.
Такво правило је важило у латинском, а пренело се и у све романске језике. Код нас је, додуше, преовладао немачки изговор латинских речи, па кажемо универзитет, конзул, курзив, транзиција и слично. Занимљиво је ипак да у предворју Капетан Мишиног здања, на четири велике табле, пише „Студенти Университета погинули за отаџбину 1912–1919“.
Можда је то још један знак да су наши дедови, пре једног века, боље знали латински него ми (мада би посреди могао бити и утицај руског језика). Заједничке именице више не можемо преправљати, али властита имена пишемо као што се изговарају. Као што кажемо Орсини, Марсала, Версаче, Ансалдо итд., тако ће бити и Берсани а не Берзани. Берза и берзански извештаји ту немају шта да траже.
Иван Клајн  – Коштана срж
„Млечна криза“, с новим термином афлатоксин (који су бар половина спикера на телевизији, па и понеки експерт, претварали у „алфа‑токсин“), још је била у пуном јеку кад ме је Политика шокирала насловом „До сада 3.400 давалаца костне сржи“.
Није помогло, значи, што је у истом листу, новембра прошле године, др Рада Стијовић објаснила да не може бити „костна“, јер не кажемо ни „мастна“ ни „радостна“. Од именице кост придев гласи коштан(и), што не значи само „начињен од кости“, као што неки мисле, него и „који се односи на кост“ или „који се налази у кости“. Шестотомни речник Матице српске потврђује да је др Стијовић дала добар савет. У њему налазимо косни1 „који се односи на косу“, без примера, косни2 „који се односи на кост“, с примером „косна туберкулоза“, костни нема, а под коштан наводи се и израз коштана срж, како се одувек код нас говорило.
Не знам зашто данашњи лекари толико воле да кажу „костна срж“, али изгледа да они нису главни кривци. Правопис из 1960. први је прописао „косни (према коса; друго је костни)“, „костни (према кост)“, што је пренето и у Правопис Матице српске из 1993. У другом издању Матичиног правописа (2011) косни је остављено за косу, „костни“ је с правом избачено, а под коштани дато је коштана срж, као и у речнику. У стварности, питање је да ли нам уопште треба „косни“ од коса, јер такав придев никад нисам чуо, нити могу да замислим шта је то „косно“ (боју косе сигурно нико не би назвао „косна боја“). Најбоље је држати се једнотомног Речника српског језика (друго издање 2011), који не даје ни косни ни костни, а коштан дефинише слично као у шестотомнику, с неколико примера међу којима је први коштана срж.
Питање власништва
Више не знам ни ко ми је послао те исечке који су се нагомилали у мојој фасцикли. Најпре из једног старог броја НИН-а, где се за глумца Миодрага Радовановића Мргуда каже: „Власник је Вукове награде, Златног беочуга Београда, награде Раша Плаовић…“
Из „Политике“ фотографија испод које пише „Власница пет олимпијских медаља: Јасна Шекарић у Атини 2004“, као и чланак поводом прошлогодишњег београдског концерта квартета „Ил диво“, где читамо да су они у Гинисовој књизи рекорда означени као „власници албума који се најдуже задржао на врху британске топ-листе“. Ко зна колико би исечци још чекали да није пре неки дан објављена вест о Оскару Писторијусу, несретном јужноафричком параолимпијцу који је ухапшен због убиства своје девојке. У Пинковом дневнику за њега су рекли да је „власник рекорда на 400 метара“. Време је да се постави питање о тим власницима.
Медаље јесу Јаснина својина, али их она није купила на сајму антиквитета или наследила, него их је освојила вештим гађањем. Писторијус, кад је у полицијској станици предавао личне ствари, није могао на пулту да остави рекорд на 400 метара. Што се тиче четворице певача, они су извођачи или аутори албума, а власник албума (тј. диска) је свако онај ко га купи у радњи.
Ни за награду власник није погодан израз: ви можете бити власник пехара, прстена, статуете, плакете и томе слично, али награда и даље остаје на располагању свима који се пријаве.
Треба размислити о речима као носилац или освајач, а пре свега добитник. Нема разлога да добитником називамо само последњег ко је освојио неку награду, јер он ће то остати до краја живота, мада ће му се придружити и други добитници, сваке године по један.
Леди зна граматику
Годинама већ коментаришем језичке грешке, па ми дође као олакшање, а и мала сензација, када могу из медијског језика да наведем неки исправан пример. У „Глорији“ је објављен интервју са Одри Тоту, Кустуричином гошћом.

То је без сумње први пут да је презиме ове француске глумице (Tautou) код нас написано како треба: досад су је сви звали „Тату“, као да су опчињени енглеском речју за тетоважу. (Французи, узгред речено, изговарају Audrey као Одре, али пошто је име по пореклу енглеско, није баш неопходно да их и у томе следимо.)
На РТС-у, у оквиру „Фестових премијера“, гледали смо филм о Маргарет Тачер, онај за који је Мерил Стрип добила трећег „Оскара“. Наслов је дат исправно као „Челична леди“ (мада је у новинским програмима, где се сви праве Енглези, готово свуда писало „лејди“). И то није све. На једном месту, према титлу, премијерка каже: „Били смо суочени са ничим неизазваном агресијом“. Тачно по граматици, дакле, која каже да у српском важи правило двоструке негације, а не по наопаком обичају који влада још од „ничим изазваних санкција“ па све до „никад разјашњених афера“ и „никад остварених обећања“!
У „Политикином забавнику“, у броју 3181, један читалац је поставио питање о Крајслеровој згради у Њујорку. За њеног пројектанта у одговору је речено да су га „многи оптуживали да је смислио зграду која је прави кич“. Постоји, дакле, још неко ко зна за глагол смислити, не замењује га са осмислити (глаголом који има друго значење). Хоћемо ли доживети и то чудо да креативни људи опет могу да замишљају, праве, састављају, пројектују, проналазе, изумевају, као некада, насупрот неумољивој моди која захтева да се све без разлике „осмишљава“?
 
Није доста кликнути
Још пре тридесетак година у лингвистици се расправљало о томе да ли компјутер може сам да преводи („аутоматско превођење“) и одговор је гласио – не.
Може речи из једног језика да замени речима из другог. Тако се већ онда радило, на пример, у канадској метеоролошкој служби, за извештаје и прогнозе на енглеском и француском, али ту је у питању мали број јасно одређених термина, а стил и граматика нису битни. Прави преводилац, будући да је већина речи вишезначна, мора да одлучи који од могућих страних израза да употреби, а уз то да примени сложена граматичка правила. То компјутер није умео онда, а не уме ни данас.
Ипак, наука је наука, а бизнис је бизнис. Продавци софтвера сетили су се да обично замењивање речи понуде као превод: кликните „Translate“ и готов посао! Отуда мејлови као онај цитиран у прошлом броју, у коме се на потпуно несувисле реченице („Тренутно смо надоградњу све налог да тек покренутог…“) надовезују енглеске речи написане ћирилицом („вебмаил“, „цопиригхт“, „аццесс“) и англосрпски („попуните форму испод“, буквални превод од „fill in the form below“, где form не значи форма него формулар).
Изгледа да на пољу комуникације сваки технички напредак повлачи за собом назадовање људских вештина. Предмет „краснопис“ ишчезао је из основних школа кад је писаћа машина ушла у широку употребу. Уметност писања писама задобила је тежак ударац проналаском телефона. Данас је комуникација опет великим делом писана, али у и‑мејловима (да СМС и не помињемо) готово нико не води рачуна о стилу и лепоти изражавања. Што бисте се мучили кад знате да порука неће завршити у нечијој фиоци, него ће одмах или кроз неколико недеља бити „делетирана“?
Кад компјутер преводи
Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик.
Често се у последње време чују изрази забринутости због језичких навика наших најмлађих, којима за међусобну комуникацију не служи српски, ни српскохрватски, ни „БХСЦ језик“, него – СМС језик. Зна се да нико од њих не формира свој речник и стил на класицима, да је мало који прочитао макар и књиге из обавезне лектире, али зато најчешће већ од првог основне имају мобилни. Шаљу и примају поруке, све мора да стане на сићушни дисплеј, па користе скраћенице, шифре, формуле неразумљиве одраслима, енглеске фразе, емотиконе, еротиконе и ко зна шта све не, а кад треба написати писмени задатак – не знају да саставе ни једну честиту реченицу.
Је ли то озбиљна опасност за наш језик и културу? На то питање никад се нисам усуђивао да одговорим, јер о СМС порукама знам мање него малочас поменути ђаци прваци. Изгледа, међутим, да нису проблем само најмлађи ни само мобилни телефони, него и одрасли који се служе компјутером, интернетом и друштвеним мрежама. Колега с факултета, познати лингвиста, показао ми је недавно примљени и‑мејл који гласи, ћирилицом, буквално овако:
„Поштовани еф.унс.ац.рс кориснику. Тренутно смо надоградњу све еф.унс.ац.рс налог да тек покренутог еф.унс.ац.рс аццесс 3ГБ Унлимитед.Иоу су савет да дају налог идентитета Доле бисте надоградили свој налог Молимо попуните форму испод: Име:… Корисничко име… Шифра:… Датум рођења:… Вебмаил Цопиригхт С еф.унс.ац.рс 2013 Сва права задржана.“
Препознајем стил „транслатора“, једног од оних програма који вам нуде да сваки текст аутоматски преведу на било који језик, па онда добијете гомилу бесмислених реченица, док мало ређе речи остају непреведене. Више о томе идуће недеље.
Јадници
Писао ми је наш познати књижевник који живи у иностранству (зато је писмо дуго путовало) и који не жели да му помињем име. У НИН‑у, крајем октобра, прочитао је белешку о Труману Капотију, тачније о једном француском документарном роману који се угледа на Капотијево „Хладнокрвно убиство“ (In Cold Blood) из 1966. Откад је Capote постао „Капоти“? – пита наш писац. Зар није код нас уобичајено Капот, и зар се у енглеском не изговара Капоут?
Могуће је да многи Американци изговарају тако, као што кажу и „Ал Капоун“ или „Силвестер Сталоун“. Код нас, у „Мадленијануму“, где се изводи драматизација „Доручак код Тифанија“, писац је наведен као Капот. Ипак, Capote је презиме шпанског порекла, и по енглеским нормативним приручницима мора се изговарати тросложно: Капоте (како пише у Прћићевом транскрипционом речнику) или Капоти, будући да се у енглеском крајње „е“, уколико није немо, изговара „и“.
По најбољем роману Виктора Игоа, два Француза су пре четврт века направила мјузикл. Опет у „Мадленијануму“, тај мјузикл је приказиван под изворним француским насловом, „Les Miserables“. Зашто? Вероватно зато што је тако уобичајено у земљама енглеског језика, како за роман тако и за мјузикл. У Холивуду је сада по мјузиклу снимљен филм који је већ добио три „Златна глобуса“ и очекује „Оскара“. Политикина „ТВ ревија“, у новогодишњем броју, писала је о младој глумици која у том филму тумачи „једну од важних рола – Косет“. Косет?!? Куд нестадоше она времена кад смо читали „Јаднике“ у преводу Николе Банашевића и с узбуђењем пратили доживљаје мале Козете, њене мајке Фантине, Жана Валжана, Гавроша и опаког инспектора Жавера?
Један од тридесет
Још нешто о 30-језичном упутству за монитор, поменутом прошлог пута на овом месту. Необично је искуство читати текст за текстом, сваки звучи друкчије, а ништа не разумете.
Могло би свашта да вам падне на памет кад у једном тексту прочитате „Bruk denne hurtigtasten for a koble fra seks forhandsinnstillinger…“, у другом „Brug denne genvejsknap til at skifte mellem seks…“, у трећем „Optimalseks vaatamiseks paigutage monitor…“ а у четвртом „Parhaan katselukulman saavuttamiseksi“. Да не треба можда на овом монитору да стоји упозорење „Није погодно за особе млађе од 16 година“? Не, јер прве две реченице су на скандинавским језицима, где seks или sex значи напросто „шест“, а за друге две немам појма на ком су језику, али поређење са истим текстом на познатијим језицима указује да се односе на подешавање нагиба екрана.
Један од тридесет језика је и српски, писан латиницом, али екавски. Колико сам могао да закључим, ово није нека локална верзија упутства, јер произвођач је на Тајвану, дистрибутер у Калифорнији, а међу језицима су и западноевропски, укључујући шпански и португалски, затим турски, арапски и неколико азијских. То би могло значити да српски спада међу тридесет најважнијих језика на свету. Није лош резултат, ако знамо да се на нашој планети говори око 7.000 језика (и ако се сетимо толиких других статистика у којима је Србија готово увек при дну листе).
Биће занимљиво ако ово упутство открију наши суседи из региона, па затраже од произвођача да екавске облике преиначи у ијекавске, у три копије које би биле потпуно једнаке међу собом, али би се једна рачунала као „хрватска“, друга „босанска“ а трећа „црногорска“.
Масукан дудукан
Покварио ми се монитор од компјутера, па сам морао да купим нов. Мало сам се бринуо како ћу га монтирати, будући да сам тотално невешт у тој грани технике. Својевремено, кад сам први пут купио компјутер, он је дошао с подебелом књижицом упутстава.
Последњих година, напротив, кажу ми да упутства за све електронске справе долазе на це-деу, или нема ни тога, него се очекује да их потражите на интернету. Знајући менталитет данашњих компјутераша, који без електронских направа не иду ни у кревет, питао сам се да ли произвођачи могу да замисле да неко коме треба нов монитор нема могућности да погледа ни це-де ни интернет.
Срећом, у кутији је било дугачко упутство. Исувише дугачко. Кад сам размотао лист и узео лупу да погледам густи, ситни текст, испоставило се да је писан на тридесет језика. Била су ту грчка слова, и арапска, и још четири азијска писма. Препознао сам турски, мађарски, најважније словенске, германске и романске језике, али вероватно никада нећу сазнати на ком језику је реченица „Massukan dudukan ke monitor seperti dutampikan pada gambar du bawah ini“, на коме „Aseta teline monitoriin kuten alla olevassa kuvassa“, а на коме, опет, „Paspausdus ir 2-4 sekundes laikant nuspaudus ši mygtuka, vaizdas automatiškai nustatomas i optimalia padetj“. Мало неугодна ситуација за лингвисту, од кога се очекује ако не да разуме, а оно бар да препозна поједине језике.
Него, ви се сигурно питате: је ли међу тих 30 језика био и српски? Јесте, али га није било нимало лако пронаћи, јер упутство има четири поглавља, а у сваком од њих распоред језика је потпуно различит, ваљда ради равноправности. Још о овоме следећег пута.
Енглеско, а лажно
Како се на енглеском каже олдтајмер?“ наслов је рада Твртка Прћића у најновијем „Зборнику Матице српске за филологију и лингвистику“. Наш најпознатији стручњак за англицизме, Прћић овде говори о српско-енглеским „лажним паровима“.
Под тим термином у лингвистици се подразумевају парови речи које у два језика гласе мање‑више једнако, али имају сасвим различито значење. Тема је важна за теорију језичког позајмљивања, али може бити и поучна за све нас који замишљамо да богзна како добро говоримо енглески.
Простор допушта да наведемо само неколико занимљивијих и мање познатих примера. Реч из наслова, old-timer, у енглеском значи „старији човек с много искуства, часна старина“. За наше „олдтајмере“, тј. старинске аутомобиле, Прћић бележи чак четири енглеска израза, зависно од периода кад су произведени: classic car, vintage car, antique car, veteran car У енглеском playback је само репродукција снимка, а наше „певање на плејбек“ зове се lip-sync (од lip, усна, и synchronize, синхронизовати). „Мобинг“, о коме се толико прича последњих година, наше данашње значење стекао је у немачком (и то пре свега у примени на животиње), док би Енглези и Американци радије рекли (workplace) bullying. Goal‑getter на енглеском означава успешног или амбициозног човека, онога ко постиже циљ, а голгетер је на енглеском top scorer или best scorer.
„Пребукиран“ јесте делимични превод енглеског overbooked, али би се у енглеском односило на хотел, авион, представу и слично, никада на људско биће као код нас („Читаве недеље сам пребукирана, боље да то одложимо за викенд“). Још неколико „лажних англицизама“ погледаћемо идуће недеље.
Шта значи Бенито 
На недавном конгресу своје странке, где је поново изабран за председника, Ненад Чанак је изразио забринутост што су дан ослобођења Новог Сада заједнички прославили држава, црква и војска. „То доста подсећа“, рекао је он, „на Шпанију генерала Франка или Италију Бенита Мусолинија.“
Додао је затим: „Знате ли ко је био Бенито Мусолини? Бенито – то је на италијанском Добрица. Значи, то су фашистичке диктатуре које имају култове ослобођења.“
О Чанковој логици и о његовом смислу за хумор свако ће дати свој суд, али етимологија му баш не иде од руке. Benito је шпански облик светачког имена Бенедикт (лат. Benedictus, благословен). У Италији је то име било непознато пре фашизма. Мусолинијев отац, социјалиста, тако је назвао сина јер се дивио Бениту Хуарезу, мексичком револуционару из 19. века.
Познавање шпанског језика добро би дошло и састављачу укрштенице из Политикиног „Магазина“ коју ми је послала читатељка из Новог Сада. Ту једна дефиниција гласи „Име сликара Грека“, а решење је – „Ел“! El Greco значи „Грк“, где је „el“ одређени члан. Славном сликару, родом са Крита, Шпанци су дали тај надимак јер им је његово право име, Доменикос Теотокопулос, било претешко за изговор.
У истом броју где је пренета Чанкова изјава, „Политика“ је објавила чланак свог сталног дописника у листу „Вашингтон пост“, под насловом „Гласник са Потомка“. Река која протиче кроз Вашингтон зове се Потомак (Potomac), али то име, индијанског порекла, нема никакве везе с нашим прецима и потомцима. Непостојано „а“ је особеност српског језика, не јавља се у страним именима (Барак – Барака, кадилак – кадилака, Бержерак – Бержерака), па је требало рећи „са Потомака“.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:21

Звучно-безвучни точак
За раткапну зна сваки возач, а домаћег израза за тај појам немамо. (Верујем да чак ни Хрвати нису смислили „котачопокривало“ или нешто слично томе.) Инж. Владимир Лапчевић, који говори немачки, пише ми да га љути што су „паметњаковићи, а не бих се чудио можда и неки лингвисти, спровели једначење сугласника по звучности“, уместо да пишу радкапна, будући да је у првом делу сложенице немачко Rad, точак.
Немачки, као ни енглески, не познаје једначење по звучности: у речима као Roentgen или football безвучно „т“ остаје такво испред звучног сугласника. Ми смо их још пре једног века ускладили с фонетиком нашег језика, па изговарамо и пишемо рендген и фудбал. У Правопису из 1960. чак је било прописано рендген као назив апарата, али Рентген за презиме његовог изумитеља, док данас и презиме пишемо са „д“.
У истом смислу, уместо ранијег Хабсбург, Инсбрук, Регенсбург Матичин Правопис увео је писање Хабзбург, Инзбрук, Регензбург. Ипак, за већину именица германског порекла, а поготову имена, једначење не вршимо, што се изричито напомиње у тачкама 20в и 214 Правописа, с примерима као штрајкбрехер, пресбиро, нокдаун, драгстор, гангстер, пингпонг, Апдајк, Ешби, Мекдоналд, Вашингтон, Редфорд (од немачких имена могли бисмо додати Штутгарт, Витгенштајн, Гевандхаус и још понеко). С обзиром на све то, раткапна је ближе нашим правилима, али ни радкапна не би била погрешна.
Други словенски језици имају једначење као и ми, мада га у писању обично не бележе. Стога у словенским именима треба писати Бупка, Дупчек, Ришков, Витепск, како се изговара (Правопис, тачке 20в и 200г), а не Бубка, Дубчек, Рижков, Витебск, као што пречесто виђамо у новинама.
Укидање човека
Претпрошле суботе, у кафићу, над отвореном страницом „Политике“, два пријатеља су водила овакав дијалог.
–        Погледај овај наслов, молим те! „Председник Николић аболирао Џајића“. Слично и остали. У оном тамо таблоиду пише „Тома аболирао Џају“, у телевизијским вестима видео сам наслов „Џајић аболиран“ и тако редом.
– Па шта ти ту смета? Мислиш да је Џајић крив?
– Ама не говорим ти о Џајићу, него о речима! Ти знаш да латинско abolire, а такав глагол имаш и у француском, енглеском и другим језицима, значи укинути или поништити. Укида се кривични поступак, или пресуда, или нека институција, али не може се укинути човек.
Аболиционисти у Америци, у 19. веку, залагали су се за укидање ропства, не за укидање црнаца!
– Хм… У праву си, али наслов мора да буде кратак. Ако уместо „аболирао Џајића“ мораш да кажеш „аболирао кривично гоњење против Џајића“, или „аболирао судски поступак против Џајића“ – то су четири речи уместо једне. Предугачко за наслов, па и за новински језик уопште.
– Добро, онда нека кажу: помиловао Џајића. Или амнестирао Џајића.
– По мени, то би могло, али правници кажу да је помиловање могуће само после пресуде, а пресуде овде нема. Амнестија се, опет, односи на све осуђене који испуњавају одређене услове, а не на један специфичан случај, као аболиција. Али кад већ причамо о томе: шта кажеш на јучерашњи скандал из Хага? Нико код нас, а чини ми се ни код Хрвата, није написао да су Готовина и Маркач аболирани. Можда зато што је све решено у оквиру истог суда, а не од стране шефа државе или неког другог вишег органа.
– Да… Баш штета. Управо за њих двојицу не би ми било жао да су аболирани, али у правом смислу те речи!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:24

Ivan Klajn: Čuvajmo srpski jezik
Naš poznati filolog i lingvista Ivan Klajn je povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika 21. februara, ocenio da bi trebalo više da se brinemo o srpskom jeziku, razvijanju jezičke kulture i očuvanju tradicije.
20.02.2009. | 15:51  >  16:05 0


A- A A+


Naš poznati filolog i lingvista Ivan Klajn je povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika 21. februara, ocenio da bi trebalo više da se brinemo o srpskom jeziku, razvijanju jezičke kulture i očuvanju tradicije.

"Potrebna su nam novija izdanja pravopisa, rečnika i ostalih normativnih priručnika", rekao je Klajn, podsetivši da se u drugim zemljama svake dve - tri godine objavljuju nova izdanja rečnika.

"Mi se, u nedostatku novih, služimo starim rečnicima, a naši studenti koji izučavaju jezike, često su prinuđeni da kupuju zagrebačka izdanja, rekao je prof. dr Klajn, ističući da je još veća "muka" što nemamo normativnu gramatiku, ni ortoepiju - akcenatski rečnik.

U SANU se još od 1959. godine radi na "Velikom rečniku", do sada je odrađeno više od polovine posla, ali će generacije čekati na poslednju svesku tog rečnika, naveo je Klajn.

"Takođe, treba nam i novo izdanje Pravopisa Matice srpske. Sastavljen je odbor, počeo je da radi ali je nešto zapelo i već je isteklo četiri godine od roka kada je trebalo da bude završen", rekao je Klajn i podsetio da je i aktivnost Odbora za standardizaciju srpskog jezika u poslednje dve - tri godine gotovo zamrla.

Govoreći o izumiranju jezika uopšte i sve većoj "navali" engleskog, prof. Klajn smatra da je srpski ugrožen u meri u kojoj su to i drugi jezici. Opasnost preti čak i jezicima sa velikom tradicijom, francuskom, italijanskom, nemačkom.

"Smatram da ipak nije verovatno da ćemo doći do jednojezične civilizacije", rekao je Klajn, navodeći da engleski treba da bude jezik za međunarodno sporazumevanje, a ne da potisne nacionalne.

Svake dve nedelje u svetu se ugasi jedan od oko 6.000 jezika, a predviđanja su da će do kraja ovog veka najveći broj jezika odumreti.

Prema prognozama lingvista, od oko 6.000 jezika, do kraja 21. veka odumreće više od polovine, čak i do dve trećine. Jezici se gase umiranjem poslednjih ljudi koji govore neki jezik, fizičkim nestankom govornika, kao i prelaskom govorne zajednice na drugi, prestižni jezik sredine. To je slučaj sa imigrantskim grupama, ili sa indijanskim plemenima u Americi ili australijanskim Aboridžinima.

Ranko Bugarski, naš poznati lingvista, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, smatra da srpskom jeziku ne preti opasnost od odumiranja.

"U svetu ima oko 12 miliona ljudi koji govore srpski, uključujući naravno i Srbiju, naš jezik je standardizovan, sa gramatikom, rečnicima, institucionalnom podrškom", rekao je on, ističući da je drugo pitanje da li se dovoljno vodi briga o jezičkoj kulturi onih koji govore srpski jezik.

Pored Svetskog dana maternjeg jezika, od 2001. godine Savet Evrope je ustanovio i Evropski dan jezika, koji se obeležava 26. septembra.

Što se tiče uticaja drugih jezika, Klajn je podsetio da je to pojava koja je raširena u celom svetu i da ne mozemo da joj se suprotstavimo.

Komentarišući iskvarenost jezika, naročito kod mladih, on je podsetio da je omladina pod uticajem televizije i da ne čita obaveznu literaturu, klasičnu književnost.

"Mladi imaju uvek neki svoj žargon, sleng, to nije velika opasnost jer su privremeni i prođu, ali treba u vreme dok se još formira njihova jezička kultura da nauče osnove srpske tradicije", ocenio je on








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:26

Odumiranje ćirilice



Rasprave o ćirilici i latinici traju već decenijama i ne vidi im se kraj. Pri tom većina činjenica nije sporna. Mislim da bi se manje-više svi čitaoci složili da smo jedini u Evropi, možda i u svetu, koji istovremeno upotrebljavaju dva pisma za svoj jezik; da nam takva dvoazbučnost nije potrebna; da je ćirilica izvorno srpsko pismo; da je latinica danas u znatno široj upotrebi od ćirilice. Ko je za to kriv, i da li uopšte treba govoriti o krivici, sada nije bitno: stanje je takvo kakvo jeste.
Ma koliko da su mišljenja raznovrsna a rasprave bučne, imam utisak da niko nije za ekstremna rešenja. Nisam video da iko od "latiničara" predlaže da usvojimo latinicu kao jedino pismo (kako je to nekada predlagao Jovan Skerlić, u vreme dok je takva ideja još bila izvodljiva). Ni najvećeg "patriotu" nisam čuo da traži zakonsku zabranu latinice u srpskom jeziku. Tako nešto ne samo što bi se kosilo s ljudskim pravima, nego bi bilo i neizvodljivo. (Pri današnjem stanju naše policije i pravosuđa, možete li zamisliti policajca kako piše prijavu protiv gostioničara zato što mu je jelovnik na latinici? I ko bi snosio troškove za izradu odnosno štampanje hiljada novih natpisa, tabli, reklama, putokaza, uputstava, brošura, formulara, kataloga, prospekata, nalepnica, tiketa... da knjige i ne pominjem?)
Zakonska formulacija o "ravnopravnosti ćirilice i latinice", znamo, nije nova. Imali smo je tokom pola veka i videli smo da ona u praksi znači povlačenje ćirilice pred latinicom. Ne zbog komunista, mondijalista ili nekakve "vatikansko-kominternovske zavere", nego zato što latinica i ćirilica naprosto nisu u istom položaju, nisu simetrične. Latinica vam je neophodna za engleski, za latinski, za većinu stranih jezika koji se uče kod nas, za formule u matematici, fizici, hemiji, za apotekarske recepte, za automobilske registracije, za dopisivanje sa inostranstvom, za adrese na Internetu i i-mejlu, za SMS poruke i tako dalje. Ćirilica ne služi ni za jednu od tih funkcija. Njome može samo da se piše srpski, i treba da se piše. Ali srpski se može pisati I LATINICOM, pa mnogi (većina) tako i čine. U tome je čvor. Ako bismo hteli po svaku cenu da ukinemo dvoazbučnost, da zadržimo samo jedno pismo – to bi morala da bude latinica.
Ćirilicu svakako treba da sačuvamo, ali iz kulturnih i istorijskih razloga, ne iz utilitarnih. Ja sam godinama podržavao apele novosadskog udruženja "Ćirilica", jer verujem da su im pobude plemenite. Ono u čemu se ne slažem s njima, to je kad latinicu hoće da poklone Hrvatima, nazivajući je "gajevicom", tvrdeći da su Srbi jedini narod koji "piše pismom drugog naroda". Po njima, srpska latinica uopšte ne postoji. Ja i većina mojih kolega smatramo da postoji, još od dubrovačke književnosti pa do naših dana. Same zabrinjavajuće statistike koje "Ćirilica" iznosi – preko 80 odsto latiničkih natpisa u Beogradu, reklame isključivo na latinici i tako dalje – dokaz su da Srbi osećaju i latinicu kao svoju: nisu je sigurno "uzajmili" iz ljubavi prema Hrvatima. Dvoazbučnost je, dakle, naša sudbina, a zakoni treba da nađu načina da ćirilicu zaštite od odumiranja.
Lingvista








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:27

(Izlaganje na raspravi povodom 60-godišnjice Novosadskog dogovora,
u Kulturnom centru Novi Sad, 10.12.2014., a preuzimamo ga sa njihove službene stranice)
Kod nas je termin srpskohrvatski izazvao najviše otpora zbog svog prisustva u naslovu rečnika koji izdaje Institut za srpski jezik SANU. Na tu zamerku lako je odgovoriti da nijedna ozbiljna naučna ustanova ne bi posle 55 godina, kada je više od polovine tomova već objavljeno, menjala njegov naslov. Rečnik je takav kakav je planiran, građa u njemu je i iz srpskih i iz hrvatskih pisaca, treba ga privesti kraju, a ko želi nacionalno „čisti“ rečnik neka ga slobodno napravi, ako ima toliko novca i toliko leksikografskih kadrova.
Piše: Ivan Klajn
 1. Kad se kaže Novosadski dogovor, odmah mi padne na pamet debela knjiga plavih korica koju su moji roditelji kupili 1960. godine, a koja još i danas stoji na mojoj polici za knjige. Reč je, naravno, o Pravopisu dveju Matica. Na početku su bili faksimili Novosadskog dogovora, s potpisima velikih književnika od Andrića do Krleže, od Veljka Petrovića do Branka Ćopića. Na naslovnoj strani bila je imenovana Pravopisna komisija od 11 najuglednijih lingvista toga doba, uz napomenu da su stilizaciju teksta dali Stevanović i Jonke, a rečnik uredili Aleksić, Vuković i Hraste. Mora se reći da su uradili dobar posao, posebno što se tiče rečnika: tako obiman pravopisni rečnik, sa akcentima i oblicima promene, dobro bi nam došao i danas.
Njihovo delo, ne samo zbog državne podrške, naišlo je na zasluženu pažnju u javnosti. Katkad i previše. Sportski novinari „Politike“ odjednom su, umesto o bokserima i košarkašima, počeli da pišu o „boksačima“ i „košaračima“. Našli su te reči u Pravopisnom rečniku, i pomislili da je odsad samo to pravilno. Neko im je ipak objasnio da su boksač i košarač uneti zbog slova č, da reč bokser nije zabranjena, a da košarač nema veze sa sportom, nego je to čovek koji plete košare, korpar.
Mi ostali lako smo prihvatili novi pravopis, navikli se da pišemo hemijski sa j i podsetiti sa d (ne više hemIski, poTsetiti, po Beliću). Nestrpljivo smo čekali da se ostvare i druge dve inicijative predviđene Novosadskim dogovorom – zajednički rečnik i zajednička terminologija. Već krajem šezdesetih godina, nažalost, ispostavilo se da Hrvati nisu spremni da to urade. Od planiranog šestotomnog rečnika dveju Matica objavili su samo dva toma, a potom odustali.
Javili su se tada Bosanci kao posrednik između dve strane i započeli poslove koji su zaista mnogo obećavali. Znajući kako se drži današnje Sarajevo, to zvuči gotovo nestvarno, ali u ono vreme atmosfera je bila sasvim drugačija. Nastala je tada takozvana „Elaboracija BiH“, na koju će se kasnije pozivati i novi pravopis Matice srpske. Godine 1972, iste one kada je u Londonu štampan „Hrvatski pravopis“ Babića, Finke i Moguša, u Sarajevu je objavljen „Pravopisni priručnik“ Markovića, Ajanovića i Diklića, koji se nadovezao na Pravopis iz 1960. i uneo značajne dopune, bez pokušaja da stvara novi „bosanski jezik“.[1] Organizovan je „Simpozijum o jezičkoj toleranciji“, savetovanja u Sarajevu, Trebinju i drugde. Pod vođstvom Mevlide Karadže Garić započet je rad na terminologiji, koji je nažalost ostao nedovršen. Od 1975. do 1979. u sarajevskom „Oslobođenju“ izlazila je vrlo dobra jezička rubrika u kojoj su sarađivali Milan Šipka, Svetozar Marković, Nenad Vuković, Miloš Okuka, Miloš Kovačević i drugi (ti članci su potom objavljeni u knjizi Naš jezik u praksi, 1979, u izdanju Instituta za jezik i književnost u Sarajevu). U Beogradu, CK SK Srbije zakazao je tokom 1979. dva savetovanja „o aktuelnim pitanjima srpskohrvatskog jezika“. Diskusije su objavljene iste godine u zasebnoj knjizi (v. SJAP 1979), ali nisu donele nikakve značajnije rezultate, jer su izlaganja bila prilično kratka i načelna, a među učesnicima bilo je više književnika i nastavnika književnosti nego lingvista.
U idućoj deceniji, ne znam tačno da li iz političkih razloga ili naprosto od zamora i inercije, aktivnosti su se znatno usporile. U Zagrebu je 1986. izašao hrvatski pravopis Anića i Silića, koji nije bio ekstreman kao „londonac“, ali je potvrdio tendenciju Hrvata da uspostave svoj sopstveni standard. U isto vreme, grupa srpskih lingvista s Pavlom Ivićem na čelu sastala se s kolegama iz Sarajeva i Nikšića, iz čega su proistekli „Prilozi Pravopisu“ (objavljeni 1989), s detaljnom razradom najvažnijih spornih pitanja iz oblasti velikog slova, spojenog i odvojenog pisanja i transkripcije stranih imena. Time je postavljen temelj za današnji Pravopis Matice srpske. Ne odustajući od napora da se očuva i obnovi zajednička norma, lingvisti iz SANU održali su krajem decenije nekoliko sastanaka s kolegama iz zagrebačke i sarajevske akademije, pod nazivom „Međuakademijski odbor za ortografiju i ortoepiju“. Sećam se kako mi je Mitar Pešikan pričao da su ti sastanci bili veoma mučni, zbog nespremnosti hrvatskih akademika na saradnju.
Ubrzo zatim, politička zbivanja su pokazala da Matica srpska mora sama da pravi svoj pravopis. Taj pravopis je izašao u Novom Sadu 1993. Nije ga mogao ugroziti „nikšićki“ pravopis petorice autora, objavljen iste godine, o kome je nedvosmislen sud dao Pavle Ivić, rekavši da „iza tog na brzu ruku sačinjenog priručnika nije stajao neki studiozan rad“ (v. Gačević 1998, 14). Otada pa do danas služimo se Matičinim pravopisom, u ponovljenim i popravljenim izdanjima za koja je u prvom redu zaslužan kolega Mato Pižurica.
Krajem 1997, pod rukovodstvom Pavla Ivića, osnovan je Odbor za standardizaciju srpskoga jezika pri SANU, u saradnji s akademijama u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, sa filološkim fakultetima i Maticom srpskom. Zahvaljujući prvenstveno ovom odboru, oslobodili smo se verovanja (poniklog još u vreme Vukovih i Daničićevih „ratova za srpski jezik i pravopis“, a raširenog i danas među laicima) da su pravopis i normativna lingvistika sinonimi. Dobili smo potom nekoliko značajnih i obimnih priručnika za fonologiju i gramatiku, veoma korisni Obratni rečnik Miroslava Nikolića, 2007. pojavio se Matičin jednotomnik, a ove godine započeo je rad i na novom izdanju šestotomnika. Pavle Ivić, na našu sveopštu žalost, poživeo je samo dve godine posle osnivanja Odbora. Za uspešan rad Odbora u prvim godinama najveću zaslugu imao je njegov sekretar, Branislav Brborić, vrstan sociolingvista, autor dveju velikih knjiga u kojima je iscrpno analizirao jezičko‑politička zbivanja u poslednjim decenijama dvadesetog veka. Nažalost, ni Branka više nema od 2006, a bez njega delatnost Odbora pretežno je zamrla, kao što se zbiva i u mnogim drugim oblastima srpske kulture.
Gde smo sada? Kojim jezikom govorimo i kojim pismom pišemo, posle „jezičkog raskola“ i prelaska (ili lutanja) “s jezika na jezik“ (da parafraziram naslove Brankovih knjiga)? Šta nas čeka? Šta treba da preduzmemo? Na poslednja dva pitanja, zapravo, neću se ni usuditi da odgovorim. Video sam ljude pametnije od sebe kako su uzalud pokušali da budu proroci ili futurolozi, kako su davali dobre predloge i sugestije, ali je razvoj događaja te predloge učinio bespredmetnim. Ono do čega mi je najviše stalo, a što očekujem i od ovog savetovanja, to je da na današnje normativne dileme odgovorimo sa lingvističkih i sociolingvističkih, a ne političkih, politikantskih, birokratskih ili pseudoistorijskih stanovišta, niti subjektivnih osećanja. Takav strogo naučni stav u Hrvatskoj je formulisala Snježana Kordić u svojoj maestralnoj knjizi Jezik i nacionalizam, oslanjajući se na ogromnu literaturu iz celog sveta, a hrabro se suprotstavivši hrvatskom jezikoslovnom „establišmentu“. U Srbiji njenim gledištima je najbliži Ranko Bugarski. Njegov zadatak bio je nešto lakši, jer srpski lingvisti, u velikoj većini, ne zastupaju purizam, izolacionizam i preskriptivizam onako kako su to u Hrvatskoj činili Babić, Brozović, Katičić, Pranjković i gotovo svi ostali. Predrasude postoje i kod nas, ali dolaze uglavnom iz redova nestručnjaka.
Prva i glavna tiče se naziva jezika, što laici obično izjednačavaju s pojmom jezičkog identiteta. Pokušao da sam da uporedim stavove nekoliko naših najboljih lingvista o tom pitanju. Šipka 2006:69 kaže da „serbokroatistika nije izgubila svoj osnovni predmet izučavanja… I što se naziva jezika tiče, bolje oznake za naš jezik u genetskolingvističkom smislu nema od termina srpskohrvatski. Bar zasad. Stoga on može i mora, baš u smislu razlikovanja pojmova, da funkcioniše paralelno s terminima srpski, hrvatski i bošnjački… što su nazivi nacionalnih jezičkih standarda, pa i narodnih govora u onoj mjeri u kojoj se oni nacionalno razlikuju… Pod pojmom srpski, hrvatski i bošnjački mogu se podrazumijevati i razni tipovi književnih jezika koji pripadaju svakoj od tih nacija i nikako nisu zajednički.“ U istoj knjizi na str. 141, komentarišući predložene (kod Brozovića) glomazne zamene kao „srednjojužnoslavenski jezik“ i „standardna novoštokavština“, Šipka kaže: „U svim navedenim značenjima ranije je normalno funkcionisao naziv srpskohrvatski jezik. Osim ekstralingvističkih, nema drugih ozbiljnijih razloga da se taj naziv potpuno napusti.“ Kao što je i ranije u više prilika napominjao, Šipka ističe (str. 126) da dvočlani naziv ne znači da je to jezik samo Srba i Hrvata, nego da je načinjen od naziva dvaju graničnih elemenata, po modelu termina indoevropski.
Ovi stavovi sasvim su uporedivi s mišljenjem Ranka Bugarskog, koji kaže: „Standardni srpskohrvatski predstavlja jedan globalni lingvistički sistem čiji sociolingvistički podsistemi politički funkcionišu kao odeliti standardni jezici pod jednočlanim nacionalno-teritorijalnim imenima u novim državama na teritoriji toga jezika… Mogli bismo reći, uslovno, uprošćeno i slikovito, da je srpskohrvatski… jedan ‘lingvistički jezik’ u obličju triju ‘političkih jezika’“ (Bugarski 2001:16-17). Predrag Piper (2003:67), pošto je ukazao na „srazmerno malobrojne razlike između srpskog i hrvatskog (a sasvim beznačajne i veštačke kada je reč o bošnjačkom)“, kao i na izuzetno visok stepen međusobne razumljivosti, zaključuje da bi to „dosta davalo za pravo stavu onih lingvista koji misle da termin srpskohrvatski jezik // hrvatskosrpski jezik nije izgubio razlog postojanja“. Možda je najpotpuniji zaključak Snježane Kordić kad kaže (2010: 138) „da se radi o jednom jeziku čije norme variraju, a variranje normi je povezano s činjenicom da tim jezikom govori nekoliko nacija u nekoliko država… Budući da su varijacije neznatne naspram ogromne količine zajedničkih jezičkih jedinica, ne može se govoriti o nekoliko standardnih jezika nego o jednom. To potvrđuje i međusobna razumljivost.“
Drukčije mišljenje izneo je Brborić (u zborniku Gačević 1998:41): „Posle svega, nema nikakvog razloga da budemo skloni bilo kakvoj upotrebi složenice ‘srpskohrvatski jezik’, jer je ona u novim državnim i sociolingvističkim okolnostima postala radikalno netačna i lišena bilo kakvog smisla.“ To je donekle u suprotnosti sa Odlukom br. 11 Odbora za standardizaciju srpskog jezika (v. SJUNO 2006:107), koju je takođe sastavio Brborić u saradnji sa dr Slobodanom Remetićem, a gde se kaže: „Iza naziva srpski, hrvatski i bošnjački (jezik)… i dalje se ‘skriva’ jedan standardnojezički sistem, koji je, u prvoj polovini 19. veka, za potrebe ondašnjeg srpskog naroda… standardizovao Vuk Stefanović Karadžić.“ Zanimljivo je u knjizi Brborić 2000:154, 212, pogledati Brborićevu polemiku s Daliborom Brozovićem, povodom njegovog primera za navodnu suštinsku različitost srpskog i hrvatskog: Bela so za kuvanje je (jeste) jedinjenje natrijuma i hloraBijela (je) sol za kuhanje (jest) spoj natrija i klora. Brozović smatra da „između tih dvaju nizova činjenica nalazimo dubok ponor“. Brborić na to odgovara da ekavski izgovor naspram ijekavskog nikad ne može proizvesti značenjsku razliku, a da sve ostale navedene reči (osim jedinjenje i spoj, pri čemu ova druga reč postoji i u srpskom, samo ne s hemijskim značenjem) sadrže varijante istih morfema, što znači da nikakav „dubok ponor“ ne postoji.
Ivan Klajn, lingvist
Kod nas je termin srpskohrvatski izazvao najviše otpora zbog svog prisustva u naslovu rečnika koji izdaje Institut za srpski jezik SANU. Na tu zamerku lako je odgovoriti da nijedna ozbiljna naučna ustanova ne bi posle 55 godina, kada je više od polovine tomova već objavljeno, menjala njegov naslov. Rečnik je takav kakav je planiran, građa u njemu je i iz srpskih i iz hrvatskih pisaca, treba ga privesti kraju, a ko želi nacionalno „čisti“ rečnik neka ga slobodno napravi, ako ima toliko novca i toliko leksikografskih kadrova.
S druge strane, mnogi veruju da je termin „srpskohrvatski jezik“ zaostatak iz socijalističke Jugoslavije. Partija jeste iz političkih razloga nametala takvu terminologiju, ali treba znati činjenice. Kao što napominje Kordić, „dvodijelnu oznaku [srpskohrvatski] prvi je upotrijebio 1824. Jakob Grim… od 1836. je Jernej Kopitar jednoznačno koristi kao naziv jezika. Pojavila se već 1854. i 1859. i u gramatikama zagrebačkih autora, dok se u gramatikama srpskih vrijeme još ‘nastavila tradicija srpskih gramatičara da svoj jezik nazivaju srpskim’ (Lencek 1976:49). To znači… da se dvodijelni naziv prvo koristio u zagrebačkim gramatikama a tek onda se proširio u gramatikama na stranim jezicima u inozemstvu: 1865. na njemačkom, 1867. na talijanskom, 1869. na francuskom, 1883. na engleskom itd.“ Ovo se potpuno slaže s već citiranom stavovima Bugarskog. Poznato je da su se na stranim univerzitetima, pod dejstvom naših raskola iz devedesetih godina, počele pojavljivati katedre za srpski, za hrvatski, čak i za bosanski jezik (hoće li ih biti i za „crnogorski“?), ali u naučnoj literaturi i dalje preovlađuju termini Serbo-Croatian, serbocroate, serbohorvatskiй itd.
Mislim da iz svega ovoga može izvući sledeći zaključak. Iz svetske slavistike ne možemo, niti treba, da izbacujemo naziv srpskohrvatski jezik[2]. Ni u Srbiji nema razloga da ga zabranjujemo ili proglašavamo zastarelim, dokle god je reč o stručnoj, terminološkoj upotrebi.[3] Srpskohrvatskim ne bismo nazivali jedino lokalne jezičke pojave, one koje su u jednoj od četiri države priznate kao standardne ali se u ostalim državama ne javljaju ili se ne osećaju kao svoje. Pritom bih se još jednom složio sa Bugarskim, koji na maločas citiranom mestu kaže: „Pri ovako postavljenim odnosima, pitanje koji će se od navedenih entiteta zvanično nazivati jezikom, a koji varijantom ili pak standardom ili normom načelno je od sekundarnog značaja i više je političko nego lingvističko.“
Sve ovo nipošto ne sprečava da se i srpski jezik upotrebljava kao naučni termin, jer, kao što smo videli, takva tradicija je već postojala od Vuka pa sve do Belića. Jednodelni termin se, naravno, uvek koristi u govornom jeziku, kao što i Hrvati svoj jezik uvek zovu hrvatski. Za jezik Bošnjaka moramo ostati pri nazivu bošnjački (a ne bosanski), kao što je zaključeno u odlukama Odbora br. 1 i 11 Odbora za standardizaciju (v. SJUNO 2006:61, 108). Pritom treba imati u vidu da je i to samo naziv varijante, nametnut iz etničkih i političkih, a ne stvarnih lingvističkih razloga. Polemišući sa Senahidom Halilovićem, koji je glavni osnov za izdvajanje bošnjačkog/bosanskog jezičkog standarda od srpskog i hrvatskog video u „značajnom leksičkom sloju porijeklom iz orijentalnih jezika, dakle riječima iz arapskog, perzijskog i turskog jezika“, Šipka (2006: 62) ironično pita hoće li se ponovo govoriti mezilhana umesto pošte, hoće li profesor postati muderis, hoće li Bošnjaci čitati Akšam džeride umesto Večernjih novina i tome slično.
O terminu „crnogorski jezik“ ne može se ozbiljno raspravljati, jer kao što svi znamo, to je čisto politička tvorevina, utemeljena na dijalekatskoj fonologiji, bez ikakvih standardnojezičkih svojstava.
2. Kao da nam nisu dovoljne muke oko identiteta, razgraničavanja i imenovanja jezika, opterećeni smo i dvoazbučnošću, kako se najčešće kaže, ili dvoalfabetnošću (što bi bio pogodniji termin, ali nije uobičajen), a možda je najbolje reći digrafija, kao što predlaže Piper 2003: 127. Jedini, bar među evropskim narodima, imamo dva pisma u istovremenoj upotrebi. To sam uvek smatrao za nepotrebnu komplikaciju, a ne za „naše bogatstvo“, kako je glasio zvanični stav u vreme „bratstva i jedinstva“. „Bogatstvo“ je možda prejak termin, ali o „prednosti“ su iskreno govorili i pojedini izvrsni lingvisti, otporni na političke pritiske, kao što je Mitar Pešikan („Dvoazbučnost nije nikakvo kulturno zlo, nego na našim prostorima čak i prednost i kulturna potreba“, v. SJAP 1979:16), ili Milan Šipka: „Poznavanje i upotreba dvaju pisama može se čak uzeti i kao prednost… To dvojstvo treba prihvatiti kao neminovnost i opterećenje koje ima i određenih prednosti, a to je prije svega otvorenost prema kulturama i Istoka i Zapada u cjelini, a prije svega prema kulturama slovenskih naroda, koji se služe ćiriličnim ili latiničnim pismom“ (Šipka 2006: 178, 189). Mada iz nešto drukčije političke perspektive, slično misli i Bugarski kad kaže (2006:139) „da je u višedecenijskom naporednom postojanju dvaju pisama u srpskom jeziku produktivnije videti izvor bogatstva nego problem koji se mora administrativnim putem eliminisati“, posle čega podseća na “vezu sa Srbima izvan Srbije kojima je ona [latinica] primarno pismo, kao i sa krupnim delom sveukupne srpske tradicije, književnosti i kulture ostvarenim na latinici“.[4]
Sve su to argumenti koji se teško daju osporiti, ali moram priznati da mi još ubedljivije deluju oni koji kažu „Da je dvoazbučnost dobra, valjda bi je imao još ko osim nas!“ Zamislite drvoseču koji je iz nekih razloga prisiljen da u svakom trenutku nosi dve sekire ili dve testere, po jednu u svakoj ruci. Sigurno bi mu to otežavalo rad, i sigurno bi se pitao „Šta će mi dve, kad obema radim isto?“
Nevolja je što, ako bismo hteli problem da rešimo isključivim opredeljvanjem za jedno od dva pisma, to bi mogla da bude samo latinica. Otkako sam tu činjenicu javno konstatovao, stavljen sam na crnu listu naših vatrenih branitelja ćirilice. Moguće je da se nisam jasno izrazio, ali nisam nikad tvrdio da je latinica bolja za srpski jezik, niti da je ćirilica zastarela. Latinica je, pre svega, danas u Srbiji u znatno široj upotrebi od ćirilice (kao što tvrde i sami „ćiriličari“, navodeći brojke od 80 i 90 procenata, naročito u uličnim natpisima), pa bi bilo nemoguće potpuno je iskoreniti ni iz javne ni iz privatne upotrebe. Uz to, latinica je univerzalnija, ne u nekom kulturnom, istorijskom ili civilizacijskom smislu, nego iz čisto praktičnih, „bukvarskih“ razloga. Postoji „osnovna“ latinica od 26 slova, bez dijakritičkih znakova, kakva se koristi u latinskom, engleskom i holandskom. Svi ostali latinički jezici, pa i naš, tim slovima dodaju dijakritičke znakove da bi označili svoje specifične foneme (pored toga što koriste digrame i trigrame, ali to nas u ovom slučaju ne zanima, jer ne utiče na ukupni inventar slova). U ćirilici ne postoji „osnovni“, zajednički fond, nego je svaka nacionalno specifična. U ruskoj ćirilici postoji devet slova kojih nema u srpskoj, a u srpskoj šest (Đ, J, LJ, NJ, Ć, DŽ) kojih nema u ruskoj. Tehnički problemi danas su znatno manji nego u vreme kada je trebalo birati između latiničke pisaće mašine, srpske ćiriličke (znatno manje dostupne u prodaji) i ruske ćiriličke, kakva je trebala samo slavistima. Ipak, ma koliko fontova imali na kompjuteru, ostaje činjenica koju je još davno u jednom radu konstatovala Ivana Antonić: tokom srednjoškolske nastave učenici se navikavaju na sve širu upotrebu latinice. Ona im je potrebna za danas nezaobilazni engleski, eventualno i za sve druge strane jezike koje imaju u programu (osim ruskog), za matematiku, za formule u hemiji i fizici, za naučne nazive u biologiji, a izvan škole sreću je svakodnevno na internetu, na imejlu, na društvenim mrežama, na većini televizija, u reklamama i oglasima. Pre ili kasnije mladi čovek se nađe u položaju onog našeg hipotetičnog drvoseče sa dve testere. On verovatno voli ćirilicu, želi da piše na njoj, ali je činjenica da se srpski može pisati i latinicom, a nijedna od maločas opisanih upotreba latinice nije mogućna na ćirilici. Ljudska je težnja da se napor minimizuje, pa ako pišete zadatak sa mnoštvom engleskih citata, latinskih naziva ili matematičkih formula, pre ili kasnije će vas zamoriti preskakanje s jednog pisma na drugi („code‑switching“, kako bi rekli lingvisti): piši sve latinicom i ne razmišljaj više o tome.
Nisu u pravu „ćiriličari“ kad govore o „hrvatskom pismu“ ili „gajevici“, niti kad ističu da narodi kao Bugari, Grci, Makedonci nikad ne bi odustali od svog izvornog pisma. Nijedan učenik, dok piše zadatak iz hemije, ne razmišlja o Hrvatskoj ni o Ljudevitu Gaju, jer latinicu svakodnevno vidi oko sebe, na ulicama srpskih gradova. Što se tiče Bugara i ostalih, oni nisu u iskušenju, jer za njihove jezike nikada niko nije ni smislio ni predložio latinicu kao alternativno pismo.
Ja ne verujem u teorije zavere, ali znam da i pojedinci i društvene grupe upadaju u klopku jer ne mogu da predvide neželjene posledice svojih postupaka. Beli kolonizatori koji su u 17. veku uvozili radnu snagu iz Afrike verovatno su bili svesni da porobljavati ljude nije ni moralno ni hrišćanski, ali nisu mogli znati da će zbog toga tri veka kasnije izbiti građanski rat, a još i u naše vreme rasni sukobi. Oni koji su u 19. veku sprovodili industrijsku revoluciju, posebno oni koji su pronašli automobil, sigurno nisu ni slutili da će to jednog dana dovesti do zagađenja, globalnog zagrevanja i klimatskih promena. U Srbiji je i pre Prvog svetskog rata, kao što pokazuje dobro znani (ma koliko nerealan) Skerlićev predlog, postojala ideja o uvođenju latinice. Posle ujedinjenja 1918. to se postepeno i ostvarilo. Naročito se tome posvetila takozvana „leva inteligencija“. Ne verujem da je postojala neka partijska direktiva u tom smislu (bar ne u vreme kad je komunizam bio na vlasti samo u ćiriličkoj Rusiji), ali se to činilo sasvim normalno u kraljevini sa „trojednim“ i „troimenim“ narodom. Srpski i hrvatski imaju istih 30 fonema, pa zašto onda ne pisati latinicom i u Srbiji? Niko pre Drugog svetskog rata, koliko mi je poznato, nije pomislio da bi ćirilica time mogla biti ugrožena, niti je iko postavio pitanje zašto i Hrvati bar malo ne pišu ćirilicom. Sve je više časopisa u Beogradu izlazilo na latinici, latiničke knjige su štampali izdavači kao što je „Nolit“, verovatno imajući u vidu da će im to olakšati prodaju kod hrvatskih čitalaca. Posle Drugog svetskog rata taj proces se nastavio, sve dok nije postalo jasno da ćirilica i u Srbiji postaje „manjinsko“ pismo.
U Matičinom Pravopisu iz 1993. (t. 6) govorilo se o sastavu i azbučnom redu „obe tradicionalne azbuke, ćirilice i latinice“. Takav ravnopravni tretman, verovatno pod uticajem protesta “branitelja ćirilice“, napušten je u novijem izdanju, pa se govori samo o ćirilici, a onda se (u t. 3) vrlo kratko navodi kako izgleda „latiničko pismo iz vremena srpsko‑hrvatskog jezičkog zajedništva, čiji se status utvrđuje Ustavom. zakonom i preporukama nadležnih… institucija“. Ja ne verujem da bi bilo kakva formulacija u Pravopisu, u jednom ili drugom smeru, mogla da bitno da utiče na status dvaju pisama u Srbiji. Ustav i zakoni mogu da regulišu službenu i javnu upotrebu pisma, ali javna upotreba, kao što znamo, ima teško odredljive granice, jer je reč o običajima i navikama ljudi. Jedinu stvarnu promenu mogla bi doneti zabrana latinice ili njeno izbacivanje iz osnovnoškolske nastave, a i jedno i drugo nespojivo je s građanskim slobodama. Jedino što nam ostaje jeste borba da očuvamo ćirilicu, da ne dozvolimo da njena upotreba postane, kako kaže Piper (2003:130), „minimalna i funkcionalno ograničena na pojedine uske sfere upotrebe, na primer, crkvena štampa, ukrasni natpisi, prigodni jubilarni tekstovi i sl.“. To je teška i nezahvalna borba, slična onoj za očuvanje kulturnog nasleđa, starih arhitektonskih ostvarenja, životne sredine, čistog vazduha i vode. Iza nje ne stoje nikakvi ekonomski interesi. Ipak je ona jedino što nam ostaje, jer, da još jednom citiram Pipera, „potpuni prelazak na latinicu značio bi prekid u srpskom nacionalnom i kulturnom identitetu s dalekosežnim negativnim posledicama“. Nekom „mondijalisti“ ove poslednje reči mogle bi zazvučati kao uobičajena patriotska fraza, ali nisu takve, jer ih Piper potkrepljuje detaljno navodeći u čemu su kulturne, simboličke i funkcionalne vrednosti ćirilice.
3. Mogli bismo se upitati ne postoji li neka zla sudbina usled koje se balkanski dogovori uspešno ostvaruju u početku, a onda skrenu s puta i gube smisao. Posle Bečkog književnog dogovora, znamo, skoro svi hrvatski lingvisti postali su „vukovci“, osnovana je JAZU, Đuro Daničić je došao u Zagreb i pokrenuo rečnik te akademije, objavljen je i Brozov Hrvatski pravopis na vukovskim osnovama. Po rečima Pavla Ivića (v. Gačević 1998, 12), „tako je, bez naročitog zauzimanja sa srpske strane, srpski i hrvatski pravopis postao praktično jedan, kao što su se i u gramatici i glasovima, takođe zahvaljujući naporima hrvatskih jezikoslovaca, uglavnom izjednačili književni jezici dvaju naroda.“ Tako je počelo, a znamo kako se završilo: „korienskim“ pravopisom, „Deklaracijom“, tuđmanovskim „novogovorom“, spaljivanjem ćiriličnih knjiga i razbijanjem ćiriličnih tabli.
Novosadski dogovor kao glavne rezultate ima Pravopis iz 1960, iz koga je proizišao i današnji Matičin pravopis, zatim Matičin šestotomnik i jednotomnik. Time je on opravdao svoje postojanje. Njegove zaključke u velikoj većini i danas smatramo ispravnim, ali da bi se ostvarivali u praksi, moraju se obnoviti. Da li je posle šezdeset godina moguć novi Novosadski dogovor i s kime? Iz Bosne, danas kad više nema Milana Šipke, teško da bismo našli ijednog lingvistu s kojim možemo razumno razgovarati. Iz Crne Gore, ako je reč o stručnjacima koji bi dobili saglasnost „milovske“ vlade, na tako nešto gotovo da ne treba računati. Politički i kulturni odnosi s Hrvatskom u poslednje vreme se poboljšavaju, ali – imajući u vidu i hajku na Snježanu Kordić – veliko je pitanje da li postoji nova generacija jezikoslovaca koji bi zauzimali umerenije stavove nego Babić i njegovi istomišljenici.
Treba se ipak nadati. U nadi mi pomaže sećanje na jedno predavanje koje je pokojni Ljubiša Rajić, pre mnogo godina, održao nama, kolegama s Filološkog fakulteta. Govoreći o normativnim priručnicima u Skandinaviji, rekao je da ih danski, norveški i švedski lingvisti pripremaju u međusobnoj saradnji. To su, naravno, tri posebna jezika, svaki važi u svojoj državi, ali su međusobno srodni, pa autori smatraju: hajde da ih uskladimo, da ne pravimo razlike tamo gde nisu neophodne. To čine u cilju boljeg sporazumevanja, i zato da bi kako jedni drugima tako i strancima olakšali učenje i upotrebu tih jezika. Sada kad se spremamo za ulazak u Evropu, hoće li se bar malo od tog skandinavskog duha preseliti u ove naše južne krajeve? Ko zna. Mi smo na putu bez putokaza i bez saobraćajne mape, na vidiku je svuda izmaglica, ne znamo ni kuda put vodi, ni da li smo blizu cilja. A Skandinavija je sigurno još daleko.
[1]   Sećam se kako sam u pauzi savetovanja u Sarajevu čuo dve devojke, studentkinje ili asistentkinje prof. Ajanovića, kako smejući se kažu: „Po Mustafi, ne kaže se lopta nego hlopta“. Uprkos tome, Ajanović nije preterivao ni s turcizmima ni sa dodavanjem „h“, nego je poštovao suštinu rečnika iz Pravopisa dveju Matica.
[2] Obrnuta varijanta, hrvatskosrpski, može se zanemariti, jer je u Hrvatskoj ni ranije gotovo niko nije upotrebljavao, u Srbiji još manje, a navođena je jedino u cilju simetrije, kao znak ravnopravnosti.
[3]   Nije naodmet ovde pomenuti slikovite analogije kojima Kordić (2010) ilustruje odnos između laičkog i stručnog govora. Po njenim rečima, „zadatak znanstvenika je da poboljša amaterske teorije običnog čovjeka, a ne da ih uzme zdravo za gotovo. (Ne bismo jako cijenili profesora meteorologije koji bi smatrao da je cilj njegove profesije sistematizirati korpus bapskih priča o prognozi vremena)“ (str. 116). „Narod može pauka zvati insektom, ali biolog to neće napraviti jer zna da pauk nije insekt“ (118). Kad Brozović piše da „lingvisti nemaju pravo utjecati na nazive koji se koriste u narodu kao što kemičar nema preavo zahtijevati od domaćice koja soli juhu da bude svjesna da je sol ustvari natrijev klorid iako je to, naravno, objektivno istina“, Kordićeva uzvraća da „ni narod nema pravo kemičaru zabraniti korištenje naziva natrijev klorid za sol, a do toga je kod nas došlo kad je riječ o nazivanju jezika“ (133).
[4]   Sa ovom poslednjom tvrdnjom složio bi se i Miroslav Pantić, moj pokojni profesor, koji mi je govorio da se, s obzirom na dubrovačku književnost koja je bila njegova specijalnosz, ne može složiti s tvrdnjom da je ćirilica jedino srpsko pismo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:29

NE SAMO O POSLU: IVAN KLAJN

Dorćolac na privremenom radu u Zemunu
Lingvistu velikog autoriteta najranije uspomene vezuju za tramvaj „dvojku” i kalemegdansko zelenilo, ali život ga je odveo na drugu stranu
[url=http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/149507/i/1/Klajn 4.jpg][/url]
Profesor dr Ivan Klajn (Foto Rade Krstinić)

Veliki jezički poznavalac Ivan Klajn, akademik, lingvista velikog autoriteta i lovac na novinarske greške, ali i saradnik mnogih dnevnih i nedeljnih novina, voli za sebe da kaže da je pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu. Evo i zašto.
O detinjstvu i ratu
Rodio sam se preko puta Kalemegdana, u ulici koja se tada zvala Maršala Pilsudskog (danas Tadeuša Košćuška). Moje najranije uspomene vezane su za kalemegdansko zelenilo i tramvaj „dvojku”, viđene s terase našeg stana na četvrtom spratu. Godine Drugog svetskog rata proveo sam s majkom u kući njenog oca, Mihaila Đurića, uglednog beogradskog trgovca, na uglu Gospodar Jevremove i Kralja Petra. Moj otac, kao Jevrejin, za to vreme se krio kod prijatelja, pod lažnim imenom, pustivši brkove i bradu. Tako je uspeo da preživi, dok su njegova braća i sestre, u rodnom Vukovaru, svi do jednog, zajedno s decom, ubijeni u Jasenovcu.
Dvadesetog oktobra 1944. Nemci su, prilikom povlačenja, spalili našu kuću kod Kalemegdana. Srećom, Duda (Dušan) Timotijević, poznati novinar „Politike” a zatim „Borbe” (uzgred i prevodilac koji je dao srpska imena Paji Patku, Šilji i drugim Diznijevim junacima), njegova žena Olga i njihov sin Kosta, ustupili su nam svoj stan u Gospodar Jevremovoj, pošto su imali sopstvenu kuću. Tu sam ostao do ženidbe, a onda sam se preselio u stan moje žene u Zemunu. Nameravali smo da zamenimo stanove s mojim roditeljima, što bi mi mnogo više odgovaralo, budući da su mi sva radna mesta – i Filološki fakultet, i „Politika”, i „Nin” – bila u opštini Stari grad. Nažalost, iz određenih razloga ta se zamena nije mogla izvesti, pa sam ja, posle tri stana u blizini Dositejeve Velike škole, bio osuđen na svakodnevnu vožnju autobusom do Zelenog venca. Nek se ne ljute Zemunci, ali ni danas se ne osećam kao Zemunac. Ponekad kažem da sam pripadnik dorćolske dijaspore u Zemunu.
Ljubav prema italijanskom
Na studijama sam se opredelio za italijanski jezik naprosto zato jer sam hteo da ga naučim. Francuski sam već znao (moja majka je bila „francuski đak”), pa i nemački (otac mi je bio „bečki đak”), a engleski je već tada, mada ne u tolikoj meri kao danas, bio jezik koji mladi ljudi takoreći upiju sami od sebe. Tokom studija zavoleo sam italijanski jezik i otkrio lepote italijanske književnosti, pre svega poezije, muzike, filma…
Kad sam diplomirao, rekli su mi da me predviđaju za asistenta, ali trenutno nije bilo mogućnosti da se to radno mesto otvori. Tako sam se zaposlio u „Ilustrovanoj Politici”, sa zvanjem novinar-prevodilac. Dve godine kasnije prešao sam na fakultet, ali sam za „Ilustrovanu” nastavio da radim honorarno, iz broja u broj, još četvrt veka posle toga. Članci koje sam tu objavio, o najrazličitijim temama iz inostranstva, brojem daleko premašuju moju naučnu biografiju. Nijedan nije potpisan, jer je materijal preuziman iz strane štampe, mada nisu doslovno prevođeni, nego se prilagođavalo, prepričavalo, i često su se kombinovali podaci iz više stranih listova. Bio je to lep posao, jer sam mogao da radim kod kuće, a pružao mi je priliku da čitam više stranih časopisa koji se kod nas nisu mogli naći. Uz to, naučio sam novinarski zanat, što će mi dobro doći pri pisanju jezičkih rubrika.
Prevodio je, lektorisao…
Još jedan časopis koji sam čitao maltene od prvog broja, a sarađivao s njim još od studentskih dana, bio je „Politikin Zabavnik”. Pisao sam tu o raznim jezičkim temama, imao sam rubriku „Zanimljiva imena”, koja je pre pet godina sabrana u knjigu, a više godina prevodio sam francuske stripove – „Asteriksa”, „Iznoguda”, „Tintina” i „Taličnog Toma”. Petljao sam se pomalo i u enigmatiku, pa sam u „Zabavniku” objavljivao palindrome (rečenice koje se jednako čitaju u oba smera), pangrame (rečenice koje sadrže sva slova azbuke), rečenice sa izmišljenim štamparskim greškama (i od njih je nastala knjiga pod naslovom „I filozofi su ludi”, gde „l”, naravno, stoji umesto „lj”). Prošle godine u „Zabavniku” mi je izašla serija od deset „anagramskih priča”, u kojima sam predložio nova imena za neka poznata književna dela (Božanstvena komedija – Tome vodi bajna ženska, Tri musketara – Turski amater, Zločin i kazna – Zakon čini zla), filmove (Sladak život – Dokaži vlast, Bulevar sumraka – Bal krava u Sremu, Ljubavna priča – Prljava i bučna), opere (Don Paskvale – Skladno peva, Kavalerija rustikana – Velika stara Ukrajina), pa i istorijske ličnosti (Kleopatra – Pola karte, Aleksandar Veliki – Radnik vesela lika, Jovanka Orleanka – Ona neka vrlo jaka).


Sa suprugom Aleksandrom u svom domu u Zemunu (Foto Rade Krstinić)
Dve godine sam bio u Firenci, kao lektor za srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu. Bile su to godine 1968. i 1969, dakle možete zamisliti da časova gotovo nisam ni imao, jer su sve vreme bili studentski protesti. Ipak, iskoristio sam to vreme da pripremim svoju doktorsku disertaciju, o uticajima engleskog jezika u italijanskom. Lektorska plata bila je prilično bedna i stalno je kasnila, pa je Saša, moja žena, našla zaposlenje kao prodavačica u jednoj juvelirskoj radnji, gde je zarađivala više nego ja na fakultetu. Vlasnik radnje i njegova žena bili su simpatični ljudi, često su nas pozivali svojoj kući ili izlazili s nama u restoran. Pošto je Firenca prepuna turista iz celog sveta, u radnji je uvek bila gužva, kao da se prodaju pogačice a ne skupoceni nakit. I iz ondašnje Jugoslavije bilo je dosta mušterija. U izlogu su stajali uobičajeni natpisi „English spoken”, „Man spricht Deutsch” i tako dalje, pa je gazda predložio da tome dodamo i „jugoslavo”. Morao sam da mu objasnim da jugoslovenski jezik ne postoji, ali sam napisao „Govorimo srpskohrvatski”. Posle toga su pred izlogom počeli da se guraju turisti koji su pokušavali da pročitaju tu čudnu reč od samih suglasnika (sprsk... srpkh...uh!) i nagađali koji je to jezik (Evropljani su obično pogađali, dok su Amerikanci tvrdili da to mora biti neki azijski ili afrički jezik). Danas, kad me pitaju o nazivu našeg jezika, ja pokušavam da objasnim da „srpskohrvatski” postoji već skoro dva veka kao termin u nauci, da je zbog svoje dužine već odavno bio skraćen u „srpski” (u Srbiji) odnosno „hrvatski” (u Hrvatskoj), da po analogiji možemo i Bošnjacima priznati pravo da ga zovu „bošnjački”, dok su „bosanski jezik” i „crnogorski jezik” čiste političke izmišljotine, koje imaju isto toliko smisla kao kad bismo govorili o austrijskom, belgijskom, američkom, čileanskom ili brazilskom jeziku.
Biti „na telefonu” je sasvim u redu
Kosta Timotijević, koga sam pomenuo na početku, koji je bio novinar kao i njegov otac, ali s diplomom iz romanistike, pisao je jezičku rubriku jednom nedeljno u „Borbi”. Godine 1974. predložio mi je da pišemo naizmenično, jedne nedelje ja a jedne on. Tako sam počeo, a kasnije, kad je Kosta svoju rubriku preneo u drugi list gde je imao više prostora, ostao sam samo ja. Koju godinu kasnije takvu rubriku sam pokrenuo u mom starom časopisu, „Ilustrovanoj Politici”, a zatim u „Politikinom” kulturnom dodatku, na mestu gde je ranije o jeziku pisao Miodrag Lalević. Konzervativan i puristički nastrojen, profesor Lalević je bio sklon nekim suvišnim osudama, pa je, recimo, tvrdio da se ne može reći „kvalitetna roba”, jer to ništa ne znači. Njegovo je i ono čuveno „Pored telefona je...”, čega se mnogi i danas drže, iako je „na telefonu” sasvim normalan izraz: kao što ste i vi napomenuli, svi kažemo na televiziji, na moru, na čistom vazduhu, na suncu, na sastanku, što pokazuje da predlog „na” nema samo svoje osnovno, prostorno značenje. Ja sam u rubriku uneo moderniji, naučni duh, što je posle mene vrlo uspešno, tokom više godina, radio i Egon Fekete, a danas Rada Stijović. Ja sam iz „Politike” prešao u „Nin”, gde me je pozvao pokojni Ljuba Stojić, i tamo već dvadesetak godina nekako održavam rubriku „Jezik”, doduše u svakom drugom broju, jer sam se malčice umorio.
Krivo mu je što su ga penzionisali
Nisam se umorio od nastave, ali sam morao da je prekinem po sili zakona kad sam navršio šezdeset petu. Bilo mi je krivo zbog toga, jer sam voleo nastavnički posao, a mislim da su i studenti bili zadovoljni mojim predavanjima. U Italiji profesori univerziteta mogu da rade do 72. godine života, a i kod nas, da sam recimo političar, mogao bih da guram dok sam živ. Još nekoliko godina sam držao po jedan čas nedeljno po dozvoli dekana, ali to nije isto. Pogotovu ne sada, otkako je na fakultetu sve poremećeno zbog „Bolonje”, pa studenti i nastavnici ne nalaze vremena ni za svoje redovne obaveze, a kamoli da neko ide na neobavezne časove.


Na kongresu u Beču sa lingvistom Rankom Bugarskim i Gerhardom Neveklovskim (iz lične arhive)
I s naučnim radom u italijanistici išlo je sve teže. Treba pratiti šta se u svetu objavljuje, a naše fakultetske biblioteke nemaju sredstava ni za najosnovnije nove knjige i časopise. Za mlade saradnike, kad treba da spreme magistarski rad ili doktorat, nađe se poneka stipendija za Italiju, ali stipendije nisu za matore. Italijani nisu zainteresovani za propagandu svog jezika u inostranstvu, kao recimo Francuzi. Tako sam ja „po difoltu”, što bi rekli kompjuteraši, postao stručnjak za srpski. Između ostalog i zato što me ne mrzi da pišem rečnike i što se bavim normativnom lingvistikom, dok većina slavista i srbista, kvalifikovanijih od mene za taj posao, objavljuju isključivo teorijske radove.
Lektori su danas „ukras”
Normativna lingvistika se kod nas po tradiciji svodila na pravopis, mada bi morala da obuhvati i druge jezičke nivoe: pravilan izgovor (u prvom redu akcente), gramatiku, leksiku, značenje, frazeologiju, stilistiku. Sada je čak i s pravopisom zapelo: Pravopis Matice srpske objavljen je 1993, u vreme kad smo se tek odvajali od ostalih jugoslovenskih republika, pa je početkom veka rešeno da se piše novi, 2004. godine Matica je svečano obećala da će do kraja te godine biti završen, ali njega nema ni danas i ne zna se kad će se pojaviti. Milan Šipka je objavio „Pravopisni rečnik”, koji sadrži i informacije o akcentu i promeni reči, kolega Predrag Piper i ja spremamo normativnu gramatiku, ali najvažniji od svega bio bi popularni jednojezični rečnik koji bi uz ostalo normirao i pravopis i promenu, koji bi se izdavao u velikom tiražu, bio dostupan svima i obnavljao se svake dve-tri godine. Tako se radi u Evropi. Mi do pre tri godine nismo imali ništa ni nalik tome, sada imamo Matičin „Rečnik srpskog jezika”, ali on iz čisto tehničkih razloga ne zadovoljava: po formatu je kao polovina „Politike”, sa 1.500 strana, težak gotovo četiri kilograma, dakle to nije onaj praktični jednotomnik koji bi se morao naći na stolu svakog pismenog čoveka. Ubrzo će početi i da zastareva, pa bi trebalo misliti na drugo izdanje, kao i na skraćeno školsko, ali o tome niko ništa ne govori. I kad jednom budemo imali sve potrebne priručnike, ostaje još mnogo da se uradi: pre svega da se u svim medijima organizuje solidna lektorska služba (danas u većini redakcija lektori postoje samo „kao ukras”), a pogotovu da se u srednje škole uvede nastava maternjeg jezika, koja nam već decenijama nedostaje. Posle svega što nam se događalo i događa, izgleda da nikoga (ponajmanje nadležne ministre) nije briga za jezičku kulturu. Imamo prečih briga...
-----------------------------------------------------
Lingvista svetskog glasa
Profesor dr Ivan Klajn je lingvista svetskog glasa, redovni član SANU, dugogodišnji redovni profesor Filološkog fakulteta. Autor je velikog broja naučnih radova i 18 knjiga. Njegov „Rečnik jezičkih nedoumica” doživeo je do sada devet izdanja, a za „Italijansko-srpski rečnik” dobio je nagradu italijanske vlade. Preveo je veći broj knjiga s italijanskog i engleskog jezika, član je Saveta Vukove zadužbine i saradnik Matice srpske. Zanima se i za enigmatiku
Enigmatika
------------------------------------------------------------------ 
OBJAVLJENO (PRE MNOGO GODINA) U „ZABAVNIKU”:
 Palindromi: rečenice koje se čitaju u oba smera
Imaju Arapi i para u jami.
Evo, politika kiti lopove.
Zovi autobus u subotu, a i voz!
On: „Zar opada nivo novina?” – „Da, porazno!”
A tu, pod moranje, makar i polagano, ona galopira kamenjarom do puta.
Sveslovne rečenice:
Dočepaće njega jaka šefica, vođena ljutom srdžbom zlih žena.
Pazi, gedžo, brže odnesi šefu taj đavolji ček: njim plaća ceh.
Fine džukce ozleđuje bič: odgoj ih pažnjom, strpljivošću.
Đače, uštedu plaćaj žaljenjem zbog džinovskih cifara.
NAPOMENA: Sveslovne rečenice sadrže sva slova i služe za isprobavanje tastatura:
Dragoljub Stevanović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:31

ispovest
Ivan Klajn: Krleža me je učio tajnama fine književnosti

Obaveza služenja vojnog roka odvela me je u Zagreb. Obuka je bila naporna, ali sve prođe u životu, pa i ti pakleni dani pod oružjem. Čim sam stekao pravo da izlazim u grad, išao sam kod Miroslava Krleže u goste jer je on bio odličan prijatelj sa mojim ocem Hugom Klajnom, lekarom i pozorišnim rediteljem. Zajedno su studirali u Beču.
Krleža mi je pričao koliko je jutarnja svetlost važna pticama, vodio me u kafanu gde me je učio gastronomskom uživanju, otkrivao mi tajne dobre književnosti... Jednog zimskog popodneva mi je priznao da je veliki poštovalac glasa Olivere Marković: „Znaš, Ivane, moja žena Bela i ja uživamo kada Olivera Marković peva starogradske pesme.” Junošno sam mu uzvratio: „Kako možete da slušate tu malograđansku muziku?”, a on mi je odgovorio: „Pesma Olivere Marković je kao bečka opereta”, započinje ispovest za Blic nedelje akademik Ivan Klajn.
Krleža mi je stalno govorio da je jugoslovenska ideja izuzetna i da predstavlja korak u budućnost, ali mi se usprotivio kada sam mu rekao da u Dubrovniku ne žive ni Srbi ni Hrvati, već neki autentični primorski Sloveni. Pogledao me je oštro i kazao: „Grešiš, momče, u Dubrovniku žive Hrvati.”

Poreklo

Moj otac je Hugo Klajn je rodom iz jevrejske porodice koja je generacijama živela u Vukovaru. Doktorirao je medicinu u Beču gde je slušao Frojdova predavanja i prvi se bavio psihoanalizom u Kraljevini Jugoslaviju pre Drugog svetskog rata. On je na jednoj od ondašnjih gradskih zabava upoznao lepu devojku Stanu iz poznate beogradske trgovačke porodice Đurić. Moj deda Mihajlo Đurić je bio predsednik Trgovačke komore i pratio ga je glas časnog i vrednog čoveka u beogradskoj čaršiji. Hugo se oženio Stanom i njihovu apsolutnu porodičnu sreću upotpunilo je moje rođenje 1937. godine. Imali smo kuću u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, i potpuno zadivljen gledao sam tramvaje kako se klate pored Kalemegdana niz beogradsku kaldrmu. Nisu mogli da me odvoje od prozora jer sam čekao da tramvaj prođe i skakao od sreće kada bih čuo taj električni zvuk. Porodična idila nije dugo potrajala jer nam je rat stigao bukvalno ispred kuće.


 

 

Razglednice iz Venecije
Progon Jevreja u Drugom svetskom ratu nije zaobišao moju familiju. Čim su stigli u Beograd, Nemci su nam zaplenili kuću i tada sam s majkom otišao kod dede Mihajla ne bismo li nekako preživeli rat. Bile su tamo i dve Stanine sestre i njihova deca, pa mi je rat izgledao kao neko zlo koje se odigrava ispred prozora kuće u kojoj sam se igrao s braćom i sestrama. Otac mi je mnogo nedostajao, ali mi je majka kazala da je službeno morao da ode u Veneciju. Hugo se zapravo krio od nacista kod naših porodičnih prijatelja koji su živeli na Lionu, tadašnjem beogradskom predgrađu. Pustio je kosu i bradu i promenio ime u Uroš Kljajić ne bi li objasnio udes okolnosti ako bi ga neko na ulici upitno pozvao: Hugo Klajn? Kontakti mog deda Mihajla su nas spasli odlaska u logor, a Hugo mi je stalno slao „razglednice” iz Venecije ne bi li me psihološki umirio u ratnim psihozama. Iz rata smo izašli čitavi i 20. oktobra 1944. godine kada je pucnjava utihnula odmah smo svi zajedno otišli do naše kuće u Tadeuša Košćuška i zatekli zgarište. Nemci su je pri povlačenju minirali i digli u vazduh. Bio sam srećan što su mi roditelji živi, ali sam video tugu u njihovom pogledu.

Deo familije stradao u Jasenovcu
Posle rata smo dobili stan u Gospodar Jevremovoj ulici gde sam sa komšijskom decom igrao fudbal jer automobila nije ni bilo. Prošao bi možda jedan u sat vremena. Stative golova su bile cigle, i od jutra do mraka smo driblali i hvatali voleje bez prestanka. Zlatni momenti mog detinjstva, jer je moj otac vrlo brzo bio delegiran od novih vlasti da bude reditelj u Narodnom pozorištu, pa sam prisustvovao stvaranju mnogih predstava i bio opčinjen teatarskom magijom. Bilo je to vreme nade i optimizma i nikada sa svojim ocem nisam pričao o tragediji koje je zadesila našu familiju. Moje tetke a njegove rođene sestre sa kompletnim porodicama su stradale u logoru Jasenovac i Hugo nikada nije želeo da govori o tome. Zaticao sam ga kako sam gleda u fotografije na kojima je bio zajedno sa sestrama, ali mi nikada tačno nije ispričao šta se zapravo dogodilo. Sve dok mi neki čovek iz Vukovara skoro tri decenije posle rata nije poslao dokumentaciju o stradanju moje familije u Jasenovcu. I danas me tuga obuzme kada pomislim kako su nedužni ljudi gubili živote u nacističkim logorima.

Džez i Ljubica Marić
Moje društvo iz Prve muške gimnazije u Beogradu je obožavalo džez. Sve dok Tito nije rekao istorijsko ne Rusima, bila je to jeres u Beogradu. Kako je 1952. godine pop kultura sa Zapada bila poželjna za razonodu širokih narodnih masa, džez je postao muzika uz koju ljudi igraju u elegantnim odelima i haljinama. Beni Gudman i Glen Miler su postali heroji na beogradskim zabavama. Slušao sam sa društvom Radio Luksemburg i molio majku kad god je išla službeno u inostranstvo da mi donese note aktuelnih džez standarda. Stana je bila muzikolog i početkom pedesetih godina prošlog veka zvali su je u SAD da drži predavanja na nekoliko univerziteta. Donela mi je note brodvejskih mjuzikla što je za mene ostala najbolja muzika sve do danas. Često sam išao kod Staninih koleginica koje su me učile da sviram klavir. Voleo sam džez i ponekad bio glavni u društvu kada sam im svirao numere koje smo slušali na Radio Luksemburgu. Poseban značaj u mom muzičkom obrazovanju imala je Ljubica Marić, po mnogima naša najbolja kompozitorka u XX veku. Bila je blaga žena i učila me harmoniji i kontrapunktu. Govorila mi je da sam talentovan, ali ja sam imao drugačije ambicije u životu.

Vrsni poznavaoci srpskog jezika - Ivan Klajn i Ranko Bugarski sa kolegom

Hemija presudila: bolje filolog nego inženjer
U našoj kući se uvek moglo čuti nekoliko jezika. Osim srpskohrvatskog, majka je perfektno govorila francuski jer je kao izbeglica za vreme Prvog svetskog završila osnovnu školu u Parizu. Hugo je bio Bečki đak pa smo svi govorili i nemački, a kada sam se zainteresovao za džez brzo sam naučio engleski jezik. Pre upisa na studije bio sam već poliglota, pa sam se odlučio za fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Računao sam racionalno: jezike već znam, a u životu je isplativije biti inženjer nego profesor jezika. Usledila je godina ego otrežnjenja jer nisam mogao da savladam ogromno gradivo iz neorganske hemije i praktično sam opet bio na početku. Pogrešne procene u životu se uvek plaćaju i sreća je da sam svoju platio samo izgubljenim vremenom. Moj talenat su bili jezici.

Italija i Amerika
U Firenci sam boravio kao lektor za srpskohrvatski jezik na tamošnjem univerzitetu 1968. i 1969. godine. Malo časova sam održao jer su studenti praktično zauzeli fakultet. Oni su u slušaonicama, na svojoj teritoriji održavali proteste i nisu dozvoljavali da se drži nastava. Nije bilo sukoba sa policijom kao u Parizu, ali su studenti spavali na fakultetu. Firenca mi se dopala zbog toga što je muzej na otvorenom. Neka vrsta kulturološkog vremeplova. Kada sam dobio Fulbrajtovu stipendiju otišao sam da predajem na američkom Univerzitetu Jejl u Konektikatu. Imao sam svega osam studenata, ali sam siguran da su svašta naučili od mene. Na predavanjima sam im puštao pesme Đorđa Balaševića jer sam želeo da čuju kako zvuči savremeni srpski jezik. Posle smo zajedno prevodili Balaševića, učili i odlično se zabavljali. U gradiću Nju Hejvenu gde je kamp Univerziteta Jejl postoji lokalno pozorište u kojem su igrane generalne probe brodvejskih hit predstava, pa sam sa suprugom nekoliko puta gledao ono što je publika u Njujorku tek trebalo da vidi. U tih godinu dana boravka u SAD nikako nisam mogao da se naviknem na dve stvari: da namirnice za ručak moram da kupujem u velikom supermarketu van grada do kojeg se stiže jedino kolima i da nas Amerikanci nikada nisu pozvali u goste. Uvek bi kazali „morate da nas posetite ovih dana”, ali nikada niko nije rekao tačno kad. Zato smo se družili sa Kinezima, Japancima, Rusima....

Starost ume da bude teška
Moju suprugu Aleksandru sam upoznao kada je bila studentkinja italijanskog jezika na Filološkom fakultetu. Proživeli smo uzbudljiv i sadržajan život. Imamo sina. Aleksandra i ja nismo baš najboljeg zdravlja, ali lakše nam je jer smo zajedno. Danas se sećam jednog razgovora sa Krležom u kojem mi je star u zanemoćao govorio da starost ume da bude mnogo teža nego što to mlad čovek ikada može da zamisli. Sada potpuno razumem šta je hteo da mi kaže.
 

Suprugu Aleksandru upoznao je još dok je bio student
 
Lična karta
Prof. dr. Ivan Klajn rođen je u Beogradu, 1937. godine. Lingvist, istoričar jezika, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Za dopisnog člana izabran je 1997. godine, a za redovnog 2003. godine. Završio je studije italijanskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao redovni profesor na istom fakultetu predaje italijanski jezik i uporednu gramatiku romanskih jezika. Oženjen je Aleksandrom sa kojom ima sina.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:38

MOŽETE LI DA VERUJETE? Pravilno je reći - idem na kapučino s Al Pačinom!

- Kapućino je greška koja se postepeno raširila. Jedini izuzetak koji je priznat u pravopisu, to je ono "ćao! - kaže Ivan Klajn. Pročitajte šta je još neispravno reći po mišljenju ovog lingviste

 
Foto: Foter/Flickr/Martin McKenna, jb.faure
Žena ulazi u kafić i naručuje kapučino, a zatim se obraća prijateljici i pita je da li je možda videla novi film Al Pačina “Divlja Saloma”. Konobar pomisli da ima posla s “gospodžom” folirantkinjom. Međutim, ona se samo trudi da govori po pravopisu srpskog književnog jezika, želi da pokaže da je i to moguće, uprkos opštem zgražavanju.

pročitaj još



  • Bivši košarkaš Partizana se kao Rambo priprema za novu sezonu (FOTO)




    15. Jul 2014.


  • OTKRIVAMO TAJNU: Evo šta mršavi ljudi jedu svaki dan!




    15. Jul 2014.


  • ČUDA SU MOGUĆA: Žena ostala živa nakon što je pregazio kamion (VIDEO)




    15. Jul 2014.


Verovali ili ne, kad naručite kapučino, bićete po pravopisu sasvim u pravu, bez obzira na to što je izgovor “kapućino” opšteprihvaćen – i pogrešan. Isto važi i za Al Pačina, lamborgini. Da je tako, posvedočio je za “Politiku” akademik Ivan Klajn, naš poznati lingvista, romanista i istoričar jezika. Na zapažanje da Italijani izgovaraju nešto između naših glasova „č” i „ć”, Klajn daje objašnjenje:
– Apsolutno sam za “č”, za izgovor kapučino, kao i za izgovaranje prezimena Pačino. “Kapućino” je greška koja se postepeno raširila, a pravopisci su je kasno primetili. Italijani, Englezi i Španci imaju afrikatu koja nije tako tvrda kao naše “č”, a nije ni tako meka kao naše “ć”, ali u pravopisu se jasno kaže – nije bitno zvukovno najvernije moguće imitirati glas, niti meriti da li je izgovor bliži jednom ili drugom, nego je bitna naša tradicija. Kod nas se uvek govorilo i Čelini, Beatriče i Kroče, dakle, to mora ostati “č”.

Printskrin: Youtube / novosadskatelevizija
Međutim, kako kaže akademik Klajn, ima i izuzetaka od “č”.
Jedini izuzetak koji je priznat u pravopisu, i ja se slažem s tim, to je ono “ćao”, koje je već toliko rasprostranjeno da ga ne treba menjati u “čao”. Ali, kad je u pitanju kapučino, i kad je reč o imenima – Monika Beluči, Guči, Bertoluči, onda se moramo držati norme. Pravopis se mora poštovati - dodaje akademik.
Pored toga, često imamo problem da transkribujemo inostrana imena koja sadrže apostrof. Prema Klajnovom objašnjenju, imena s apostrofom treba i da ga zadrže u našoj verziji – D`Artanjan, O`Mali, kao i naziv francuske izdavačke kuće L`Až D`Om.
Nisu nam problem samo Italijani. I Englezi znaju da “pomrse račune”. Šekspiru nije dovoljno što je najveći dramski pisac svih vremena, njegovo ime kod nas još uvek nije standardizovano, pa tako često postoje nedoumice da li je on Vilijam, Viljem ili Vilijem. Neobično je, međutim, što takve nedoumice uglavnom ne postoje kad se spominje mladi princ Vilijam, vojvoda od Kembridža.
– Kako to? – pita naš poznati lingvista i profesor Vlado Đukanović, koji je na Radio Beogradu 2 vodio već trideset emisija na temu transkripcije i izgovora stranih reči u srpskom jeziku.

Foto: Tanjug
– Osnovni problem je to što kod nas ne postoji način da određena jezička norma bude do kraja poštovana. Drugo, sama jezička norma nije konzistentna. Dakle, postoji više gramatika srpskog jezika, na nesreću postoji samo jedan rečnik i više pravopisa srpskog jezika, i niko vas ne tera da koristite samo jedno pravopisno rešenje, iz samo jednog pravopisa. To dovodi do situacije da, kad je reč o transkripciji stranih reči i imena, nemate nikakva obavezujuća pravila. U konkretnom slučaju kapučina i Al Pačina, to je intervencija profesora Ivana Klajna, našeg poznatog romaniste i našeg najpoznatijeg normativiste, koji je u jednom trenutku osetio potrebu da standardizuje to pitanje i da preporuči da ono što ljudi inače izgovaraju kao “ć” u stvari bude “č” – ističe Đukanović, dodajući:
– Međutim, ni ove preporuke nisu obavezujuće, to je lični stav profesora Klajna. Imate normativnu preporuku, ali nema ko da je poštuje, to je posledica niskog civilizacijskog nivoa. Svi govore kapućino i čovek ispada smešan ako u društvu govori kapučino.
Da li da začuđenom konobaru ipak kažemo da želimo kapučino, pitanje je za Đukanovića. Njegov odgovor je da oni koji smatraju da treba da poštuju jezičke standarde treba da poštuju i preporuku profesora Klajna.
– Takvih je, naravno, vrlo malo – smatra Đukanović, ali kao rešenje predlaže izradu transkripcionih rečnika, makar za najveće svetske jezike, kao i formiranje dogovora o standardima transkripcije stranih imena i naziva.
Tvrtko Prćić je, na primer, za engleski jezik napravio transkripcioni rečnik imena, ali već deset godina ne možete da kupite ovu vrednu knjigu.

Foto: AP/Tanjug
Koga je u ovoj zemlji briga za jezik, primećuje Đukanović, izražavajući nezadovoljstvo i povodom toga što i nekoliko jezičkih saveta (a i sam je član jednog) postoje samo formalno.
Dobri prevodioci najpre su poznavaoci sopstvenog jezika, ali i oni često imaju nedoumice u vezi s tim kako nešto prevesti.
– Ponekad se na jednom pasusu radi čitavo popodne – kaže Arijana Božović, prevodilac Ijana Makjuana, ekskluzivnog autora izdavačke kuće “Paidea”. Njen drugi jezik je italijanski i pre bi u kafiću poručila kapučino nego kapućino. Ali, kako kaže ona, u govoru ne poštuje pravila po svaku cenu:
– Moje koleginice koje prevode sa italijanskog Elizabet Vasiljević i Ana Srbinović poštuju u transkripciji “č”. Treba biti elitista i poštovati pravopisna pravila, ali ako svi kažu  Al Paćino i ja bih tako rekla.
Prema Klajnu, pravilno se kaže lanča umesto lančija, Lučano umesto Lučijano, Vespuči a ne Vespući, Mačado umesto Maćado, Campa a ne Zampa, kao i lamborgini umesto lambordžini.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Pet 1 Maj - 11:43, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:42

Posle „Pravopisa“ (1993) i „Rečnika“ (2007), naš jezik je nedavno dobio i treći oslonac „Normativnu gramatiku srpskog jezika“, iz pera dvojice akademika Predraga Pipera i Ivana Klajna, a u izdanju Matice srpske.
Ovim kapitalnim delom srpske lingvistike Matica srpska, naša najstarija naučno-kulturna institucija, zaokružila je sistem suštinski važnih knjiga, neophodnih za proces normiranja i standardizacije našeg jezika. Značaj Piperove i Klajnove „Gramatike“ je i u tome što prvi put jezičke norme daje eksplicitno, a ne samo opisno. Ova gramatika prevazilazi po značaju naše granice.
- Ja sam slavista, poznajem veliki broj slovenskih gramatika, ali nijedna nije normativna u tom stepenu eksplicitnosti - kaže akademik Piper.
Parafrazirajući njegovu drugu misao da je norma zapravo kičma književnog jezika i njegove stabilnosti, a ta stabilnost od neprocenjive važnosti za stanje kulture našeg naroda, može se reći da naš jezik sada ima kompletnu „kičmu“, ali da bi ona trebalo da predstavlja svojevrsnu putanju do naše svesti. Jer, lingvisti ne mogu sami da sačuvaju srpski jezik.
- Naučnici stvaraju jezičke norme, ali ako one ne budu prihvaćene onda normi nema - upozorava Piper.

- Zato je važno da sarađujemo, no svest o tome da smo svi na zajedničkom poslu nije kod nas, nažalost, još dovoljno razvijena.
Po rečima akademika Pipera, predstoji nam dugoročan posao prihvatanja tih normi, svakodnevni rad na kvalitetnijem govoru i pisanju, a to je posao bez kraja od kojeg se nikada ne sme odustati.
Uz opasku da je glavni autor „Normativne gramatike“ Piper, „a ja sam bio više njegov pomoćnik i saradnik“, akademik Klajn ističe da se u ovoj knjizi prvi put daje i sud o nekim novim pravilima, kao što su femininativi, odnosno nazivi ženskih zanimanja, koji se u poslednje vreme sve češće slobodno, a bez odobrenja stručnjaka, upotrebljavaju u javnom govoru i u medijima.
- Mi moramo stalno negovati i razvijati svest o značaju jezičke norme, iako je ta norma ipak dinamička kategorija i menja se kao što se menja i jezik, ali s merom - kaže Klajn.
Predsednik Matice srpske profesor Dragan Stanić kaže da bi u narednom periodu država trebalo da osmisli potpuniju akciju za očuvanje srpskog jezika:
- Po Zakonu o upotrebi jezika i pisma, država i nadležni ministarstva su zadužena da kontrolišu primenu tih normi, konkretno, i to koliko je ćirilica prisutna u javnoj upotrebi i na ulici - kaže Stanić.
Kvalitet „Normativne gramatike“ po mišljenju Stanića je i to što nije težila da ukalupi jezik, niti da nasilno menja postojeća rešenja.
- Opšte načelo jezika kod Srba jeste da se ne prave nikakve revolucije i nasilja nad jezikom, nego učiniti da se već odomaćene jezičke navike pretvore u normu i potom poštuju - zaključuje Stanić.
Sagovornik „Novosti“ napominje da je književnost danas u drugom planu, a mediji imaju najviše uticaja na formiranje naših jezičkih navika. Zbog toga se više ne bi smela prenebregavati činjenica da je stanje jezika i govora u medijima na veoma niskom nivou.
MEDIJI MOGU BOLjE
- ZAJEDNO sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika, koji je inicirao pisanje „Normativne gramatike“, Matica srpska je spremna da se priključi organizaciji skupova na kojima bi bilo sumirano stanje u našem jeziku, sa akcentom na stanju u medijima, te da se i na taj način unapredi ta oblast - kaže profesor Dragan Stanić.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Pet 1 Maj - 11:45









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Sub 26 Nov - 14:34

Ivan Klajn o srBstvu: "Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda Vuka Karadžića"

„Primetio sam“, piše čitalac Dušan Bojić Ivanu Klajnu, „da neki pokreti ili udruženja pišu srBski, a ne srpski. Koliko znam, oblik srBski je korišćen u hrvatskom novogovoru u vreme NDH. U čemu je stvar? Po meni, pravilno je samo srpski.“
Za analizu motivacije jednih i drugih ekstremista trebalo bi previše prostora, ali je jasno da ni jednima ni drugima deviza nije „Piši kao što govoriš“ nego „Piši kao što se nekad pisalo“, piše Ivan Klajn u svojoj kolumni u NIN-u.

Otuda im glavni krivac mora biti Vuk Karadžić. Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita.

Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak „Srbi svi i svuda“, što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci.

Šalu na stranu, u naše vreme mnogi razumni kritičari (one nerazumne zasad ostavimo po strani) ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu s dotadašnjim književnim nasleđem.

Ne možemo mu, međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom. Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski „korjenopis“ (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati „družtvo“, „grizti“, „sladko“, „podpuno“, „petdeset“, „šestdeset“, „gostba“, „mastnoća“, „bezzvučan“ i tome slično.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   Sub 26 Nov - 14:36

Od danas uz štampano izdanje "Blica" dobijate skraćeno izdanje "Rečnika jezičkih neodumica" poznatog lingviste Ivana Klajna sa ciljem da rešite sve nedoumice koje imate vezane za pisanje i izgovor određenih reči.

Ali pre nego što smo rešili nedoumice, prošetali smo ulicama da proverimo koliko ljudi će dati tačne odgovore na najčešća jezička pitanja.Kaže li se poTpredsednik ili poDpredsednik, deSert ili deZert, žurKi ili žurci? Ta pitanja postavljena su slučajnim prolaznicima, a koliko tačnih odgovora su dali pogledajte u snimku.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ivan Klajn   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ivan Klajn
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» IVAN GORAN KOVAČIĆ " JAMA "
» Ivan Mestrovic
» Ivan Ajakovski
» Ivan Dobnik
» Ivan Jefremov
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-