Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Josif Brodski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:20

PISMO SABČAKU:

U jesen 1991. godine iz Peterburga mi je stigla video kaseta - snimak amaterskom kamerom Sabčakovog govora na Dvorskom trgu 20. avgusta 1991, drugog dana posle početka puta.
       Stotine hiljada ljudi, slučajno uhvaćenih iz mase, nisu više umorni i mračni kao obično, već veseli i puni entuzijazma. U očima - ponos za svoj narod i za svoga gradonačelnika. A Sabčak - uzbuđen i snažan - izgledao je kao pravi narodni tribun. Sa knedlom u grlu, nebrojeno puta puštala sam tu traku, zavidela onima koji su tamo u Peterburgu i prvi put zažalila što sam pre šesnaest godina otišla ne dočekavši taj dan.

Poželela sam da saznam nešto više o Sabčaku i uzmem iz Harvardske biblioteke njegovu knjigu "Hod prema vlasti". Isto tako poručim u informativnom centru sve što je bilo o njemu napisano za poslednje dve godine u američkoj, ruskoj i francuskoj periodici.
       Pošto sam pročitala gomilu tekstova, ogleda, intervjua, pisama, pesama, poema, bila sam zbunjena činjenicom kakva je protivrečna osećanja, međusobno potpuno isključiva, izazvao među svojim savremenicima Anatolij Aleksandrović.
       Poredili su ga s Robespjerom i De Golom, zaklinjali mu se na ljubav i osvetu, oduševljavali se njime, pretili mu...
       U knjizi "Hod prema vlasti" osetilo se da gradonačelnik nije imun na lepe umetnosti, pogotovo na poeziju. Omiljeni pesnik bila je Cvetajeva, ali bi tu i tamo zasvetlucala imena Majakovskog, Mandeljštama, Davida Samojlova i Brodskog...
       ... Prošlo je dve godine i počeli su da se pronose glasovi da je Sabčak lično stupio u kontakt s Brodskim. Pozvao je Josifa u Piter i obećao da će ga okružiti carskim počastima: vila na Kamenom ostrvu, lični kardiolog, susreti i prijemi u njegovu čast. Anatolij Aleksandrović je voleo "blesak, šum i govor bala" i želeo je da od dolaska nobelovskog laureata načini svetski i kulturni događaj godine...
       Međutim, Josifa to nije očaravalo. On i Barišnjikov su nebrojeno puta razgovarali o mogućem dolasku u Peterburg, ali samo u svojstvu privatnih lica, bez dočeka, bez pompe, bez svetlosti reflektora. Jedna od varijanti je bila da doplove brodom sa turističkom grupom iz Helsinkija. Turisti provode u gradu tri dana i spavaju na brodu. U tom slučaju izgleda da čak ne trebaju vize. Josif se žalio da će, da bi došli sasvim inkognito, on staviti periku a Miša nalepiti brkove i bradu. Ili obrnuto: Josif - bradu a Miša - periku.
       U martu 1995. Sabčak je doputovao u NJujork. U program njegove posete planiran je i susret s Brodskim.

Sabčak je odseo u "Valdorf Astoriji" i pozvao Josifa na doručak u 9 sati. Brodski je došao, posle se žalio �šo je pristao. Ne zbog samog susreta, Sabčak mu se dopao, nego je, izgleda, njegov ponos bio povređen time što su termini za ručak peterburškog gradonačelnika bili zauzeti mnogo važnijim susretima pa je za Brodskog ostalo samo rano jutro. Na pitanje da li ga je Sabčak najzad nagovorio, odgovorio je da još nije doneo nikakvu odluku.
       U aprilu Josif mi se javi iz Saut-Hedlija sa pitanjem imam li Sabčakove koordinate. Dala sam mu kućni telefon, faks peterburške gradske kuće u Smoljnom i njegove kancelarije u Marijanskom dvoru.
       Kada je posle dva dana stigao u Boston, Brodski mi donese pismo za Sabčaka, zamoli me da ga pročitam i da ga što pre pošaljem u Peterburg. Zamolila sam ga da mi dozvoli da napravim za sebe kopiju. Evo tog pisma:
       "... Sa žaljenjem Vas obaveštavam da su se moji letnji planovi sasvim promenili i da, sudeći po svemu, ovoga puta neću moći da posetim rodni grad. Oprostite za brigu koju sam Vam naneo, nadam se da uznemirenje nije bilo veliko.
       Osim čisto konkretnih okolnosti koje onemogućavaju ostvarenje puta u predviđeno vreme, mene od njega zadržava i niz čisto subjektivnih razloga. Naročito mi izaziva neugodan osećaj perspektiva da budem objekat pozitivnih doživljaja na masovnom planu, slične stvari su teške i na individualnom.
       Nemojte me pogrešno razumeti: ja sam vam beskrajno zahvalan za ispoljenu inicijativu. Ta zahvalnost je iskrena i odnosi se lično na Vas, upravo me je ona i pobudila da prihvatim Vaš poziv. Ali bojim se da su za ostvarenje toga posla potrebni unutrašnji i čisto fizički resursi, kojima ja u ovom trenutku ne raspolažem.
       Daće Bog da se pojavim u rodnom gradu, to je, očigledno, neizbežno. Ali mislim da je bolje da to bude privatno, bez izazivanja senzacije. Budite uvereni da ćete biti jedan od prvih koji će za to saznati, a to će Vam biti dato na znanje kad me ugledate na svom pragu."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:21

POSLEDNJI SUSRETI:

Mi smo se poslednji put videli s Brodskim u "Ruskom samovaru" krajem decembra 1995. godine. Pričao nam je da doktori insistiraju na hitnom produvavanju srčanih krvnih sudova i da to treba da bude urađeno do početka prolećnog semestra...
       Početkom januara 1996. Vitja Štern imao je veoma tešku operaciju. Ali medicinska zvezda mu nije bila naklonjena, desile su se komplikacije i Vitja je podnosio neizdržive bolove.
       Brodski se javio 19. januara i počeo da se raspituje o operaciji. I to ne forme radi, već udubljujući se u sve pojedinosti i ispoljavajući za nas zapanjujuću upućenost.
       Koliko se sećam, Brodski je celog života čitao knjige iz medicine i bio upućen u lečenje najrazličitijih bolesti. Nije oskudevao u medicinskim savetima i da nije u mladosti otkrio u sebi božji dar, sigurno bi bio lekar.
       I toga dana je sasvim profesionalno razmatrao Vitjine probleme, a mi smo, sa svoje strane, pitali zašto nije išao na "produvavanje". Josif je jednostavno odgovorio: "Bojim se. Znam da mi je to jedina mogućnost... Ako uspem da izdržim do kraja semestra, ići ću na proleće. Ali strašno se bojim."
       To je bio naš poslednji razgovor...
       Saša Sumerkin se u eseju "Tuga i razum" ( prema naslovu poslednje knjige eseja Brodskog - prim. prev.) seća poslednjih dana života Brodskog i priča da je 26. januara, u petak, bio kod njega u gostima sa njihovom zajedničkom prijateljicom, pijanistkinjom Jelisavetom Leonskom. Evo kako Saša opisuje to veče:
       "Marija je spremila božanstvenu večeru koja se završila nebeskim tiramisu a Josif, sa svojom tradicionalnom gostoljubivošću, dokupio je za retke goste razna kineska jela. Na našu radost, bio je u odličnoj formi: lepo je izgledao, nadahnuto govorio kao uvek, jeo s apetitom i pio nekakvu jaku švedsku votku sa travama - meni se zavrtelo u glavi samo od mirisa. Slika je bila idilična, čemu je nemalo doprinela Ana, plavooka i izuzetno bistra devojčica, koja se ljutila na mene kad ne bih odmah razumeo njene engleske rečenice.
       Posle večere smo se popeli u "kabinu" na tavanu, tamo se moglo pušiti. Na stolu su bili delovi, na pola stupca, pomalo šaljive poeme "Imperator" iz "Times literard supplement", a u mašini engleska pesma za decu (da Ana ima šta da čita kad nauči slova). Okolo - gomile knjiga, časopisa, pisama. Josif je po običaju odlomio filter sa svoga "kenta", cigaretu neko vreme nežno okretao među prstima i zapalio. Svi naši zajednički poslovi su u tom trenutku bili završeni: poslednji delovi za "Pejzaž" su ušli u "Ardis", tekstovi za "Portfelj" pregledani, malo smo porazgovarali o tome da skupimo u jednu knjigu pesme po njegovom izboru, nije krio da mu se dopada ideja...
       Dan 27. januar je bio rođendan Miše Barišnjikova. Za razliku od Brodskog koji je voleo i uvek bučno proslavljao svoje rođendane, Miša na svoje nije obračao pažnju. Zato su se on i Josif trudili da toga dana budu zajedno. No, 27. januara 1996. Miša Barišnjikov je bio u Majamiju i Brodski mu je čestitao preko telefona. Miša se seća da su razgovarali četrdeset i pet minuta. Ni o čemu bitnom i važnom. Josif je rekao da bi, kada bi mogao, sa zadovoljstvom doleteo u Majami te večeri ali se prilično loše oseća. Raspitivao se o Mišinom zdravlju i "naredio" mu da to veče popije malo više votke. Barišnjikov mu je rekao da ne može piti onoliko "kao što sleduje" jer će ga ujutru boleti glava.
       "Ujutru posle pića boli glava?! - uzbuni se Brodski. - To nije moguće! Znači, sa tvojim zdravljem nešto nije u redu, porazgovaraj sa svojim lekarom."
       Taj šaljivi savet, koji mu je Brodski dao nekoliko sati pred smrt, zauvek se urezao u Mišino pamćenje.
       A nedelju dana pre toga, 21. januara, Josif mu je poklonio primerak "Atlantide" sa ovakvom posvetom:
       "Mišelu, za Božić, s nežnošću.
     
       I neka te podseti ovaj tomić,
       da autor nije ni škrt, ni homić,
       ni lažov, ni snob, ni liberal,
       već tužnih misli general."
       Moguće je da su to bili poslednji stihovi napisani na ruskom.
       U noći 28. na 29. januar, zazvonio je telefon iz Moskve. Bilo je dva sata posle ponoći. Zvala je Galina Vasiljevna Starovojtova. Po tonu njenog glasa shvatila sam da već zna. Zna za smrt Josifa Brodskog.
       Oni su se upoznali 1994. godine u Švedskoj i veoma su se dopali jedno drugom. Kao što se zna, Josif je voleo da govori o politici i pošto je o svemu imao nepobitno mišljenje, s velikim interesovanjem bi slušao stavove Starovojtove i verovao im. Mnogo je cenio njenu erudiciju i logiku i govorio: kad bi u vladi Rusije bili takvi ljudi kao što je ona, ne bi ga za državu bilo sramota.
       Galina Vasiljevna se divila Brodskom, znala napamet i volela da govori mnoge njegove stihove. Jednom kada smo razgovarale o nostalgiji koja muči mnoge emigrante, priznala sam Galini Vasiljevnoj da se sva moja nostalgija fokusirala na tugu za Petrogradom. Rekla je da to potpuno razume jer često i sama, ne nalazeći se preko okeana već mnogo bliže, u Moskvi, oseća prema Peterburgu snažnu, gotovo neprirodnu ljubav.
       "Najbolje od svih je ta osećanja izrazio Josif" - rekla je.
       I u noći 28. januara 1996. godine Galina Vasiljevna je počela da mi govori preko telefona iz Moskve njegove "Stance gradu":
       Ne bilo mi dano
       da umrem daleko od tebe...
       Neka me opoju
       hor vode i nebesa, i granit...
       nek mene, begunca,
       belom noći zaseni
       tvoja nepomerna slava zemna...
     
       Podrhtavanje u slušalici, promukli glas iza okeana. Zar smo mogli da pretpostavimo da će i za nju proročki zazvučati ovi stihovi?
       Starovojtova je pitala ima li nade da porodica pristane da se Brodski sahrani u Peterburgu, u Aleksandro-nevskoj lavri, ili u Komarovu, pored Ane Ahmatove.
       Dala sam Galini Vasiljevnoj Marijin telefon i znam da joj se obraćala s tom molbom. Ali sudbina je odredila drugačije...
       ...Brodski je mnogo voleo Veneciju. Sahranjen je na ostrvu San Mikele - na groblju, jednom od najlepših na svetu. Sam je govorio da bi želeo da leži upravo tamo.
       Poštovaoci Brodskog u Rusiji ni dan danas ne mogu da se pomire s tim da probijanje sunarodnika do njega nije tako lako kao što bi se želelo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:24

Za Josifa Brodskog “Poezija je vrhunski domet jezika“ a pisanje poezije “uvežbavanje smrti“.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:30

JEZERSKI KRAJ

Kad bejah u zemlji stomatologa
čije su ćerke iz belog sveta
naručivale stvari, a njina klešta
dizala na zastavi ko zna iz koga
iščupan Zub Mudrosti - ja, sa desnima
čistijim od ruševina Partenona
ja, špijun, uljez, peta kolona
trule civilizacije, po izvesnima,
profesor krasnorečja, zbog više sile
živeh u koledžu blizu jezera;
tamo me, kao maloletnog šalabajzera
pozvaše da mi istežu žile.

Sve što sam pisao u tom naselju
svodilo se neizbežno, na tri tačke.
Obučen, padao sam u postelju,
i obnoć, ležeći nauznačke,
hvatao zvezdu duž tavanice,
koja bi - zrakama hitrim i vrelim -
brže skliznula niz moje lice
neg što bih zamislio ono što želim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:30

VRSTA REČI

*

Niotkuda s ljubavlju, naestog martobra,
dragi cenjeni mila, ali nije važno
čak ni ko, jer, iskreno, crta lica dobro
više se ne sećam, ničijih lažno
ili stvarno pozdravlja vas drug s jednog
od pet kontinenata, koji računa na kauboje;
a tebe sam voleo više nego anđele i njega,
i zato sam dalji od tebe nego od njih oboje;
kasno noću, u snenoj dolini, na samom dnu,
u gradiću, zavejanom do kvaka na vratima,
meškoljim se noću na čaršavu -
kao što se nisam izrazio dole rečima -
ja gnječim jastuk u kome stenješ "ti"
iza mora, u kojima su sjaj i strava,
i sve crte tvog tela u tami,
kao u ludom ogledalu koje sve odslikava.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:31

Golomrazica, bezlisni gaj.
Na cink-pleh liči mi nebo.
U neparni oktobarski dan
zaokružuješ datume sa zebnjom.
Ti nisi ptica da odavde odletiš.
A i kud bi - ne možeš da se setiš
jer si, tražeći ljubljenu,
već obišao svu vaseljenu.
Zazimićeš tu kraj crnih naslova
puštajući da te stud obrva
i seći ćeš perom reči na slova
ko što u šumi sečeš drva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:31

***

Znam taj vetar koji na travu juriša svom silinom,
koja se pod njim ugiba kao pod Tatarinom.
Znam taj list koji leluja i pravi vez
po blatu, i pada kao okrvavljeni knez.
Teče široka strela po kosoj jagodici krova
drvene kuće, u tuđoj zemlji bez snova,
gde guske u letu, kao jesen uz staklenu ivicu,
prepoznaju suzu na licu.
I oči kolutaju prema plafonu, podižem ruku,
ne sećam se pesme i govora puku,
ali kazaško ime jezik brblja dalje,
koje noću u ustima zvoni kao u Hordi medalje.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:31

***

Sve je na svom mestu. U uglu je toplo.
Pogled ostavlja po stvarima sled.
Voda je sama po sebi kao staklo.
A čovek strašniji no njegov skelet.

Zimsko veče s vinom u nigdini.
Veranda je pod navalom ivika.
Telo se odmara na laktu
kao morena na vrhu lednika.

Kroz hiljadu godina, iza zavese
ćutanja, pomoliće se kroz okca
usta oblikovana u "dobro veče",
al' neće imati pred sobom slušaoca.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:32

***

Evo zima je - ostavlja peta za sobom trag.
Dok se vani u drvenoj tvari ledi,
tek po putniku pozna se kućni prag.
O budućnosti priča u suton ne vredi
kad i spomen u gluhi sat
o vrelini - praznina - kad videh te snenu,
telo od duše evo baca sad
na zid, kao stolice senu
na zid u suton sveće plam,
i pod stoljnjakom spojeno s lugom nebo
nad silosnim tornjem od gavrana više vran
vazduh ne izbeli ni oštrim snegom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:38

Ako ne uspeš da održiš svoje carstvo
I dođeš, kao tvoj otac, tamo
Gde se misao optužuje a osećanje ismeva
Veruj svome bolu...


V. H. Odn: „Alonso-Ferdinandu"

Veliki deo onoga što vas čeka u životu biće izazvano dosadom. Razlog zbog kojeg bih hteo da progovorim sa vama o tome u ovoj svečanoj prilici je taj što vas, kako mi se čini, nijedan humanistički koledž ne priprema za takvu budućnost; stoga ni Dartmut nije izuze­tak. Ni egzaktne ni humanističke nauke nemaju u programu kurseve iz dosade. U najboljem slučaju mogu vas upoznati sa dosadom iza­zivajući je sami. Ali šta je slučajni kontakt u poređenju sa neizlečivom bolešću? Najgore monotono mrmljanje sa katedre ili opširan udžbenik nad kojim padaju kapci nisu ništa u poređenju sa psiholo­škom Saharom koja nastaje u vašoj spavaćoj sobi i sužava horizont.
Poznata još kao: čama, mora, teskoba, ravnodušnost, depresi­ja, splin, apatija, klonulost, učmalost, pustoš, malodušnost, melanholija itd, dosada je veoma složena pojava i u celini je proizvod ponavljanja. U tom slučaju, najbolji lek za nju bila bi stalna inven­tivnost i originalnost. To jest, ono na šta vi mladi i drski računate. Ali avaj, život vam neće pružiti takvu mogućnost, jer je u životnoj mehanici glavno - upravo ponavljanje.
Time se on - život - razlikuje od umetnosti, a najljući nepri­jatelj umetnosti je, kao što već znate - kliše. Zato nije čudo što vas ni umetnost ne može naučiti kako da izlazite na kraj sa dosadom. O toj temi napisano je nekoliko romana, nešto manje slikarskih plata­na; što se tiče muzike, ona je uglavnom nesemantička. Jedini način da umetnost za vas postane utočište od dosade, od tog egzistenci­jalnog ekvivalenta klišea - jeste da sami postanete umetnik. Mada, gledajući koliko vas je na broju, ta perspektiva je malo verovatna i prilično nerealna.Neko može, naravno, osporiti stav da je stalna težnja za origi­nalnošću i inventivnošću pokretač progresa, a samim tim i civiliza­cije. Međutim - a u tome je prednost retrospektivnog pogleda - taj pokretač nije najvalidniji. Jer, ako izdvojimo istoriju našeg stanovništva u odnosu na naučna otkrića, rezultat neće biti veseo. Dobićemo, da se konkretnije izrazim, vekove dosade. Sam pojam origi­nalnosti i inventivnosti pokazaće monotoniju realnosti života čiji je glavni stih, pardon, stil - dosada.
Ako se sada i bacite svom snagom na pisaće mašine, nećete se sasvim zaštititi od dosade. Ako je majka dosade - ponavljanje, vi ćete, mladi i drski, veoma brzo biti prigušeni odsustvom priznanja i niskom zaradom, mada je i jedno i drugo verni pratilac umetno­sti. U tom odnosu književni rad, slikarstvo, komponovanje uzmiču pred advokatskom kancelarijom, bankom ili čak laboratorijom.
U tome se, s druge strane, i sastoji spasonosna snaga umetnosti. Pošto nije unosna, ona prilično nerado postaje žrtva demografije. Ako je, kao što smo rekli, ponavljanje majka dosade, onda je demografi­ja (kojoj predstoji da u vašem životu odigra mnogo veću ulogu od bi­lo kog predmeta koji ste ovde usvojili) - njen drugi roditelj. Možda zvučim kao mizantrop, ali sam duplo stariji od vas i stanovništvo zemljine kugle se na moje oči udvostručilo. U vreme kada vi dođete u moje godine ono će se uvećati četiri puta i to ne na način koji očeku­jete. U 2000-oj godini doći će do takve kulturno-etničke preraspodele da će ona dovesti u pitanje vaš vlastiti humanizam.
Već samo to redukovaće perspektive originalnosti i inventiv­nosti kao protivotrova od dosade. Drugi problem sa ove dve kate­gorije je u tome što one mogu biti rentabilne. Pod uslovom da ste za to sposobni, obogatićete se veoma brzo. Ma koliko to bilo poželjno, većina od vas zna iz vlastitog iskustva da se niko tako ne do­sađuje kao bogati ljudi, jer novac kupuje vreme, a osobina vreme­na je ponavljanje. Ako se podrazumeva da ne težite siromaštvu – u protivnom ne biste stupili na ovaj koledž - možemo očekivati da će vas dosada ščepati čim vam postanu dostupne prve alatke samoza­varavanja.
Zahvaljujući savremenoj tehnici te alatke su mnogobrojne ko­liko i sinonimi za dosadu. U svetlosti njihove funkcije - da vam po­mognu da zaboravite na suvišno vreme - njihovo izobilje je oči­gledno. Isto će takvo biti i ispoljavanje vaše kupovne moći koje će se uvećavati uz krckanje i zujanje nekih od onih instrumenata koje čvrsto drže u ruci vaši roditelji ili rođaci. To je proročka scena, da­me i gospodo generacije 1989, jer vi ulazite u svet u kojem zapis događaja umanjuje sam događaj - u svet videa, sterea, daljinskog upravljanja, sportske odeće, trenažera koji vas održavaju u formi da biste ponovo proživeli vlastitu ili tuđu prošlost, udahnuli krvo­tok u konzervirano uzbuđenje.
Sve što ispoljava izvesnu regularnost obiluje dosadom. To se u velikoj meri odnosi i na novac - kako na same novčanice tako i na njihovo posedovanje. Razume se da ne proklamujem siromaštvo kao vid spasenja od dosade, mada je Svetom Franji upravo to po­šlo za rukom. No stvaranje novih monaških redova ne izgleda oso­bito zabavno u našoj epohi video-hrišćanstva. Prema tome, vama - mladima i drskima - niko ne preporučuje bedu. Sve što mogu da vam predložim je da budete obazrivi s novcem jer se nule na vašim računima mogu pretvoriti u vaš duhovni ekvivalent.
A što se bede tiče, dosada je najbrutalniji deo njene nesreće i bekstvo od nje poprima veoma radikalne forme u vidu burnog pro­testa ili narkomanije. Obe forme su privremene mada je nesreća be­de beskonačna; obe su, zbog te beskonačnosti - skupe. Uopšte, čovek koji ubrizgava heroin sebi u venu čini to uglavnom iz istog razloga iz kojeg vi kupujete video: da izbegnete suvišak vremena. Razlika je ipak u tome što on gubi više nego što dobija i njegova sredstva spasenja postaju isto tako suvišna kao ono od čega se spa­šava, mnogo više nego vaša. U celini, taktilna razlika između igle šprica i dugmeta na stereu približno odgovara razlici između oštri­ne i tuposti uticaja vremena na siromašne i bogate. Ukratko reče­no, bilo da budete bogati ili siromašni pre ili kasnije patićete od suviška vremena.
Kao potencijalno imućnima, ubrzo će vam dosaditi posao, pri­jatelji, bračni drugovi, ljubavnici, pogled sa vašeg prozora, nameštaj ili tapete u vašoj sobi, vaše misli, jednom rečju - vi sami. U skladu s tim pokušaćete da nađete put spasenja. Osim već pomenutih igračaka koje donose zadovoljenje možete krenuti da menjate radna mesta, mesta stanovanja, poznanike, državu, klimu; možete se prepustiti promiskuitetu, alkoholizmu, putovanjima, časovima kulinarstva, narkoticima, psihoanalizi.
Uostalom, možete se zabavljati svim tim istovremeno i zajed­no izvesno vreme to vam može pomoći. Do onog dana, naravno, kad se probudite u svojoj spavaćoj sobi usred nove porodice i no­vih tapeta, u drugoj državi i drugim klimatskim uslovima, sa gomi­lom računa od vašeg turističkog agenta i psihijatra, ali sa onim istim ustajalim osećajem prema dnevnoj svetlosti koja se probija kroz prozor. Navući ćete svoje patike i otkriti da nemaju pertle pomoću kojih biste se izbavili od onoga stoje poprimilo tako prepoznatiljiv oblik. Zavisno od vaših godina ili temperamenta ili će vas uhvatiti panika ili će vas smiriti poznato osećanje; ili ćete još jednom proći kroz svu strahotu promena.
Nervoza i depresija ući će polako u vašu beležnicu, tablete u vašu kućnu apoteku. Nema, u suštini, ničeg lošeg u tome da se ži­vot pretvori u stalno traženje alternativa, u česte promene posla, su­pružnika, ako možete da priuštite alimentacije i pometnju u sećanjima. Taj položaj je veoma često opevan na ekranu i u romantičarskoj poeziji. Začkoljica je jedino u tome što se taj pokušaj pretvara u re­dovnu preokupaciju i vaša potreba za alternativom postaje ravna svakodnevnoj dozi narkomana.
Međutim, iz te situacije postoji još jedan izlaz. Možda ne naj­bolji sa vašeg stanovišta, i ne obavezno bezopasan, ali direktan i ne tako skup. Oni koji su čitali pesmu „Sluga slugama" Roberta Frosta pamte njegove stihove: „Najbolji izlaz je - uvek do kraja." I ono što hoću da vam predložim je zapravo varijacija na tu temu.
Kad vas obuzme dosada - predajte joj se. Pustite da vas smla­vi; zaronite u nju, dotaknite dno. S neprijatnostima je sledeća stvar: što se pre dočepate dna, pre ćete isplivati na površinu. Ideja je - da se poslužimo recima drugog velikog pesnika engleskog jezika – da pogledate u ono najgore. Razlog zbog kojeg dosada zaslužuje ova­kvu pažnju je taj što ona predstavlja čisto, neistraženo vreme u svoj njegovoj ponavljanoj, preobilnoj i monotonoj lepoti.
Kada se taj prozor jednom otvori ne trudite se da ga zatvorite; naprotiv, otvorite ga širom. Jer dosada govori jezikom vremena i predstoji joj da vam održi najvažniji čas u životu - čas koji niste slušali na ovim zelenim proplancima - čas o vašoj beznačajnosti. On je važan i za vas i za one s kojima ćete biti u dodiru. „Ti si ko­načan" - govori vreme glasom dosade – „i ma šta činio, uzaludno je sa mog stanovišta." Ovo naravno neće zazvučati kao muzika za vaš sluh, ali osećanje uzaludnosti vaših najuzvišenijih postupaka bolje je nego iluzija o njihovoj plodotvornosti i taštini kao njenom vernom pratiocu.Dosada je zapravo vaš prozor u vreme, prozor u ona njegova svojstva koja smo skloni da ignorišemo do mere ugrožene duševne ravnoteže. Ukratko, to je vaš prozor u beskrajnost vremena, odno­sno, na vašu beznačajnost u njemu. Možda se time objašnjava strah od usamljenih, umrtvljenih večeri, očaranost s kojom ponekad otkrijemo česticu prašine kako kruži u sunčanom zraku ili kako negde otkucava časovnik usred vrelog dana, a snaga volje je na nuli.
Jer dosada je upadanje vremena u vaš sistem vrednosti. Ona postavlja vaše postojanje u njegovu perspektivu, a krajnji rezutat je preciznost i smirenje. Treba primetiti da ovo prvo rađa ovo drugo. Što više saznajete o vlastitoj veličini postajete sve smireniji i tolerantniji prema sebi sličnim, prema onoj čestici prašine što kruži po sunčevom zraku ili nepomično stoji na vašem stolu. Koliko se sa­mo života pretvorilo u te čestice! Ne sa vašeg stanovišta nego sa njihovog. Vi ste za njih isto što i vreme za nas; zato one izgledaju tako male. A znate šta govori čestica prašine kada je brišu sa stola?
„Seti me se" - šapće prašina.
Ništa ne može biti dalje od mentalnog podsetnika svakog od vas, mladi i drski, kao raspoloženje izraženo u ovom dvostihu nemačkog pesnika Petera Huhela, koji više nije među živima. Citirao sam ga ne zato da bih usadio u vas sklonost ka malim stvarima - semenima i rastinju, zrncima peska ili komarcima - malim, ali mnogobrojnim. Naveo sam ove stihove jer mi se dopadaju, zato što sam u njima prepoznao sebe i, kad je već tako, svaki živi organizam koji će biti obrisan sa postojeće površine. „Seti me se" - šapće prašina. I u tome se čuje da ako mi saznamo nešto o se­bi od vremena, verovatno će i vreme, sa svoje strane, saznati nešto od nas. Šta bi to moglo biti? Ako mu dajemo preimućstvo u zna­čenju, prevazilazimo ga u osetljivosti.
Poštujte u tom slučaju njeno poreklo, ali ne manje od svog sopstvenog. Zato što upravo predosećanje te bezdušne beskonačnosti objašnjava intenzitet čovekovih osećanja koja često dovode do za­četka novog života. To ne znači da su vas začeli iz dosade i da konačnost rađa konačnost (mada i jedno i drugo zvuči verovatno). To pre navodi na misao da je strast privilegija beznačajnog.A to znači - biti beznačajan. Ako je potrebna dosada da parališe volju da bi to sugerisala, onda - živela dosada! Vi ste beznačaj­ni jer ste konačni. Međutim, što je veća svest o konačnosti, ona se više puni životom, emocijama, radošću, strahovima, patnjama. Jer beskonačnost nije preterano živahna, nije posebno emotivna. Vaša dosada vam, u krajnjoj liniji, govori o tome. Ukoliko potiče od bes­konačnosti.
Zato se predajte strastima, a ostavite hladnokrvnost sazvežđima. Strast je, pre svega, lek od dosade. I naravno bol - fizički više nego duševni, koji je redovna pratilja strasti, mada vam ne želim ni jedan ni drugi. Međutim, kad vas boli, svesni ste da vas nije preva­rilo ni vaše telo ni vaša duša. Osim toga, ono što je dobro u dosadi, teskobi, osećanju besmisla vas lično ili ostalih bića, jeste činjenica da to nije prevara.
Mogli biste takođe da pokušate sa detektivskim romanima i akcionim filmovima - sa nečim što vas odvlači tamo gde niste do ta­da bivali verbalno/vizuelno/mentalno - makar trajalo samo nekoli­ko časova. Izbegavajte televiziju, posebno menjanje programa: to je otelovljena prekomernost. Međutim, ako i ta sredstva ne pomažu opustite se, „hitnite svoju dušu u zgusnuti mrak". Čvrsto zagrlite ne­koga ili pustite da vas zagrle dosada i tuga koje su u svakom sluča­ju veće od vas samih. Nesumnjivo će vam biti teško da izdržite te zagrljaje, ali se trudite da izdržite koliko možete, a zatim još malo.
Najvažnije je da ne mislite da ste negde pogrešili i da ne pokušava­te da se vratite da biste ispravili grešku. Ne, kako je rekao pesnik -„Veruj svome bolu". Ti užasni medveđi zagrljaji nisu pogreška. I sve ostalo što vas uznemirava. Uvek se setite da na ovom svetu postoje zagrljaji iz kojih se, na kraju krajeva, ne možete iščupati.
Ako vam se ovo čini isuviše mračnim, onda vi ne znate staje zapravo mrak. Ako vam se čini nestvarnim, nadam se da će vreme dokazati da ste u pravu. Ako pak smatrate ovo neumesnim za ova­ko svečanu priliku, onda se ne slažem s vama.
Vi, diplomci 1989. godine, napuštate ovo mesto. Odlazite u svet koji će biti naseljen mnogo gušće od ove tišine i gde će vam posvećivati mnogo manje pažnje nego za ove četiri godine. Od sa­da ste isključivo prepušteni sami sebi. A ako je reč o vašem značaju, možete ga vrlo lako proveriti poredivši vas 1100 sa 4,9 milijar­di stanovnika zemlje. Trezvenost je isto tako veoma umesna za ovu priliku, kao i fanfare.Složio bih se kad bi ovaj događaj označavao vaš boravak ovde, ali on označava vaš odlazak. Vas sutra neće biti ovde, jer su va­ši roditelji platili samo za četiri godine i ni dana duže. Jer treba kre­nuti dalje, graditi karijeru, sticati novac, stvarati porodicu, treba se suočiti sa jedinstvenom ličnom sudbinom. A to dalje nije ni među zvezde niti u tropske krajeve, malo ko izvan granica Vermonta zna za ovu svečanost na proplanku u Dartmutu. Niko vam ne može jemčiti ni to da će zvuk vašeg orkestra dopreti do White River Junction.
Ne želim vam ništa više osim sreće. Međutim, biće dosta mrač­nih i, što je još gore, dosadnih časova koje će izazvati kako spoljašnji tako i vaš unutrašnji svet. Treba za to izgraditi odbrambeni me­hanizam; a to je upravo ono u čemu sam se trudio da vam pomognem za sve ove godine, uz izvestan napor koji je očigledno bio nedovoljan.
Jer ono što vam predstoji je divno, ali zamorno putovanje. Da­nas se ukrcavate u voz bez voznog reda. Niko vam ne može reći šta vas čeka, pogotovo onaj koji ostaje. Jedino u šta mogu da vas uve­lim je – da je to putovanje u jednom pravcu, bez povratne karte. Sto­ga pokušajte da pronađete utehu u pomisli da ma koliko ova ili ona stanica bila neprijatna - voz se u njoj ne zadržava dugo. Zato nika­da nećete stajati u mestu, čak i kad vam se čini da to činite; ovo mesto od danas postaje vaša prošlost. Od sada će se ono za vas postepeno smanjivati jer je taj voz stalno u pokretu. Ono će se smanjivati čak i kad vam se bude činilo da ste zastali... Zato ga pogledajte poslednji put u njegovim normalnim dimenzijama, dok još nije postalo fo­tografija. Osvrnite se na njega sa najvećom mogućom nežnošću jer gledate u svoju prošlost. Pogledajte široko otvorenih očiju u ono naj­bolje. Jer sumnjam da će vam ikada bilti bolje nego ovde.
Govor pred diplomcima Dartmut Koledža, u julu 1989.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Jul - 20:27


Majka govori Hristu…

Majka govori Hristu
– Jesi li moj sin ili moj
Bog? Raspet si na krstu.
Kako ću sad domu svom?

Kako ću preko praga,
Ne shvativši šta to bi:
Jesi li moj sin il’ Bog?
To jest, mrtav si ili živ?

Odgovor on joj sprema:
– Mrtav il’ živ da sam,
razlike, ženo, nema.
Bio sin ili Bog, tvoj sam.



Josif Brodski








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Jul - 20:27


Ljubavna pesma

Kad bi se utapala, ja bih te spasio,
umoto u deku, sipo vrućeg čaja.
Kad bih bio šerif, tebe bih uhapsio,
držo te u ćeliji, pod ključem, do kraja.

Kad bi bila ptica, zvučnike stišo bih da šute
i celu noć slušo tvoj visoki ćurlik.
Kad bih bio oficir, ti bi u regrute,
i, tvrdim ti, bila bi dobar vojnik.

Da si Kineskinja, tvoj bih jezik naučio,
palio tamjan, oblačio se smešno skroz.
Da si ogledalo, u ženski toalet bih odleteo,
dao ti svoj crven karmin, napudro ti nos.

Da voliš vulkane, ja bih lava bio,
u erupciji skrivenoj koja ne prestaje.
A da si mi žena, ja bih te voleo,
jer Crkva razvod nikad ne priznaje.


Josif Brodski








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Čet 26 Nov - 15:11


Kako čitati knjigu?

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti - treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva
KNjIGE su, u celini, manje konačne od nas samih. Čak i lošije među njima nadžive svoje tvorce uglavnom zato što zauzimaju manji fizički prostor od onih koji su ih napisali. One često stoje na policama i skupljaju prašinu dugo vremena pošto se autor pretvorio u šačicu praha. Ipak je i taj oblik budućnosti bolji od sećanja nekolicine nadživelih rođaka ili prijatelja na koje čovek može da računa, i često upravo ta težnja ka posthumnoj dimenziji i pokreće nečije pero.
I zato, kada vrtimo i obrćemo u rukama te pravougaone predmete in octavo, in ljuarto in duodecimo itd., itd. - ne grešimo mnogo ako slutimo da svojim rukama milujemo realne ili potencijalne utrne sa našim povratnim prahom. Na kraju krajeva, to što se ulaže u knjigu - bio to roman, filozofski traktat, zbirka pesama, biografija ili triler - jeste, najzad, jedini čovekov život, dobar ili loš, ali uvek konačan. Onaj ko je izjavio da je filozofiranje vežbanje za umiranje bio je u pravu, jer dok piše niko ne postaje mlađi.
Niko se nije podmladio ni čitajući knjigu. A pošto je to tako, naše prirodno opredeljenje treba da bude usmereno ka dobroj knjizi. Ali, paradoks je u tome što u literaturi, kao uostalom i u svemu drugom, "dobro" nije autonomna kategorija: ono se određuje svojom razlikom od "lošeg". Čak i više: da bi napisao dobru knjigu pisac mora da pročita masu makulature, inače neće biti kadar da stekne neophodne kriterijume. I upravo bi to moglo da čini najbolju odbranu lošoj literaturi na Strašnom sudu. I u tome je, takođe, raison d/etre poduhvata u kojem danas učestvujemo. Pošto smo svi smrtni i pošto čitanje knjiga oduzima mnogo vremena, moramo smisliti sistem koji će nam omogućiti nešto nalik na ekonomičnost. Naravno da se ne treba odricati mogućeg zadovoljstva uranjanjem u debeo, osrednji roman sa sporim razvojem radnje. Isto tako znamo da se na taj način možemo zabavljati samo do izvesne mere.
U krajnjem slučaju, mi čitamo ne radi samog čitanja već da bismo nešto saznali. Otuda potreba za sažetošću, kondenzovanjem, kompaktnošću dela koje prikazuje čovekov položaj u njegovoj raznovrsnosti, u najoštrijem fokusu; drugim rečima, otuda potreba za najkraćim mogućim putem. Otuda, takođe - kao jedna od posledica prepostavke da takvi najkraći putevi postoje (a oni postoje, ali o tome ćemo kasnije) - potreba za nekakvim kompasom sred okeana izdavačke produkcije.
Ulogu takvog kompasa, naravno, ima književna kritika, recenzenti. Ali, avaj, njihova kazaljka proizvoljno šeta. Ono što je za jedne sever, za druge je jug (tačnije Južna Amerika); isto se događa, sa još većom proizvoljnošću, sa istokom i zapadom. Sa recenzentima postoje (minimum) tri vrste problema: a) on može biti zanatlija i isti ignorant kao što smo i mi; b) može biti izuzetno pristrastan prema određenoj vrsti pisanja ili može prosto raditi za određene izdavače; c) ako je darovit, pretvoriće svoju recenziju u posebnu umetničku formu - za to je potvrda Horhe Luis Borhes - i vi možete završiti tako što ćete radije čitati prikaze nego same knjige.
U svakom slučaju, obrešćete se bez kormila i jedara u tom okeanu, pri čemu će stranice i stranice šuštati sa svih strana hvatajući se za splav, a vi nećete biti sasvim sigurni koju da sačuvate. Alternativa tome bila bi razvijanje vlastitog ukusa, nalaženje ličnog kompasa, upoznavanje sa, kako se to kaže, zvezdama i sazvežđima - bledim ili jasnim, ali uvek tako dalekim. To, međutim, uzima đavolski mnogo vremena i možete se naći u situaciji da, kao već veoma stari i sedi, tražite izlaz sa šugavim primerkom knjige pod pazuhom. Druga alternativa je - ili je ona možda deo ove iste - oslanjanje na tuđe mišljenje: na savet prijatelja ili na kakav citat koji vam je legao na dušu. Mada nikada nije institucionalizovana (što ne bi ni bilo tako loše), ta procedura se ipak vezuje za ranu mladost. Ali i to se pokazuje kao nesigurno jer se okean raspoložive literature stalno uvećava i širi o čemu jasno svedoči i ova izložba knjiga; ona je još jedna bura u tom okeanu.
Dakle, gde je kopno, makar ono bilo samo pusto ostrvo? Gde je naš dobri Petko, da ne govorim o Čiti? (...)
(...) Da bi se razvio dobar ukus u književnosti - treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde - varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju - pogotovo onu na hartiji.
Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.
Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala. Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.

Josif Brodski
(Iz teksta "Kako čitati knjigu", KOVine/ broj 10, KoV, 2007)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Pon 24 Okt - 13:31

"Postoje zločini gori od spaljivanja knjiga. Jedan od njih je ne
čitati ih."

"Svaka spisateljska karijera počinje kao traganje za svetošću, za
samousavršavanjem. Pre ili kasnije, a po pravilu veoma brzo, čovek
otkriva da njegova olovka ostvaruje mnogo više od njegove duše."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Pon 24 Okt - 13:32

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Pon 24 Okt - 13:32

Noć ova



Noć ova, opčinjena belinom
kože. Od drhtave rezede
što grebe žaluzinom
do rezbarne trepetne zvezde
noć, svakom porom uzvrvela
kao insekt naleće, tavna,
na lampu, čija je izbočina vrela,
iako je isključena davno.
Spavaj. Sa svih dvadeset pet sveća
plen sanje- kao njene obrte,
smogla da ne razgoniš zrake, što već su
prelomljeni o tvoje crte-
ti prigušeno svetliš iznutra,
dok ja, usnom ti taknuv rame,
kao da knjigu pri tvom svetlu do jutra
čitam i šapatom sričem – sezame








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Pon 24 Okt - 13:33

ODISEJ TELEMAHU


Moj Telemaše,
Trojanski rat
završen je; ko je pobedio, ne sećam se.
Grci, verovatno; toliko mrtvih
iz kuće mogu da izbace samo Grci.
Pa ipak, put koji nas je vodio
ka rodnom domu ispade suviše dug;
kao da je Posejdon, dok smo mi tamo
gubili vreme, rastezao prostor.
Ja sada ne znam gde se nalazim,
ni šta je preda mnom. Neki prljav otok,
žbunje, visoka zdanja, groktanje svinja,
zapušten vrt, nekakva carica,
trava i kamenje... Mili Telemaše,
sva ostrva liče jedno na drugo,
kad čovek previše luta, i mozak
već se zbunjuje, dok broji talase,
oko, pomućeno horizontom, plače
i vodeno meso zatrpava sluh.
Ne sećam se kako ****** se rat,
ni koliko je tebi sad godina.
Porasti velik, moj Telemaše, rasti.
Samo bozi znaju da l’ ćemo se sresti.
Ti sad već nisi ona mala beba
ispred koje sam odgonio bikove.
A možda je u pravu on: bez mene
ti si sad pošteđen Edipovih strasti,
i sni su tvoji, Telemaše, čisti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Pet 30 Dec - 9:13

Kao što pesma Bore Đorđevića kaže:

Da l’ je moguće, ne vidiš ništa
jesi li oćoravio
izađi malo iz dvorišta
zar si zaboravio

Srbin je lud, Srbin je proklet
jednom ga ubiješ, on ‘oće opet


„Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija” reče Josif Brodski, ruski jevrejski pesnik-disident i Nobelovac, u dnevniku Internešenel Herald Tribun, 5. avgusta 1993.


Da li je od tada promijenio svoje mišljenje, ne znam ali ovo mu ne ide na čast.
Samo da se ne zaboravi..








Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:38

ŽIVOTPESNIKA
Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku, napisao je Josif Brodski, jedan od najvećih pesnika i esejista Rusije u dvadesetom veku.


Nedavno je izdavačka kuća "Rusika" počela sa poduhvatom – objavljivanjem Sabranih dela Josifa Brodskog. Izašao je prvi tom, njegova poslednja knjiga objavljena za života, "Tuga i razum". Ova knjiga eseja objavljena je nekoliko nedelja pre pesnikove smrti, no on je, ipak, uspeo da u nju unese završne ispravke. Brodski je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1987. i prilikom dodeljivanja, rekao: "Ako umetnost i uči nečemu (i samog pesnika, pre svega) – uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – i najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea".

Josif Aleksandrovič Brodski dete je Petrograda. Odrastao je, kao jedinac, u stanu koji je imao sobu i po. Pisao je o tome, kasnije: "To je bilo posleratno doba i veoma malo ljudi moglo je sebi da priušti više od jednog deteta. A neka deca nisu čak mogla sebi da priušte živog oca ili oca koji je uz njih... Mi smo, zaista, imali sreće, pogotovo kada se uzme u obzir da smo bili Jevreji. Sve troje smo preživeli rat (kažem "sve troje" jer sam se i ja rodio pre rata, 1940); moji roditelji su, međutim, preživeli i čistke". Iako izuzetan u svemu, zbog svojih političkih opredeljenja, koja nikako nisu mogla biti uz tadašnju sovjetsku vlast, 1963. Brodski biva izložen represiji KGB. Optužen je prvo za "parazitizam", a zatim je osuđen na progonstvo i oteran na sever. Oslobođen je pre isteka kazne i 1972. godine prinuđen da napusti Sovjetski Savez.

Igra bez sudije

Čim je stupio na englesko tlo, Brodskog su sačekala dva vodeća pesnika dvadesetog veka: Vistan Hju Odn i Stiven Spender. Dvadeset tri godine kasnije, Spender je preminuo. Brodski je doleteo u Britaniju. Na aerodromu "Hitro", carinik ga je pitao za svrhu posete: "Posao ili zadovoljstvo?" Brodski odgovara: "Gde biste svrstali sahranu?"

Veći deo života, Brodski je proveo u Americi. Predavao je na Mičigenskom univerzitetu. Studenti su veoma voleli njegova predavanja. Nekoliko njegovih eseja zapravo su predavanja koja su zabeležili njegovi studenti. Godine 1988, Brodski je diplomcima Univerziteta Mičigen održao govor na kraju školske godine. Između ostalog rekao im je da je "život igra sa mnogo pravila, ali bez sudije", savetovao im je da obogate svoj rečnik, pošto "sposobnost izražavanja uvek zaostaje za iskustvom". Podsetio ih je na stihove Roberta Frosta koji kaže da "živeti u društvu znači opraštati" . Na kraju govora, Brodski je napomenuo i da "zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od nas, jer su one – oči žudnje".

Sam Brodski je prepoznavao "oči žudnje" u jeziku, stihovima, ali je zamišljao da ih i Muza mora imati. Muzu je pesnik opisivao citirajući Baratinskog, "kao lice sa posebnim izrazom". Smatrao je da Muza živi duže i od pesnika i od pesama samih i da je u najbližoj vezi sa onim što čini osnovu našeg bića – jezikom.

Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima . Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju".

Deca zla









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:39

ŽIVOTPESNIKA
Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku, napisao je Josif Brodski, jedan od najvećih pesnika i esejista Rusije u dvadesetom veku.


Nedavno je izdavačka kuća "Rusika" počela sa poduhvatom – objavljivanjem Sabranih dela Josifa Brodskog. Izašao je prvi tom, njegova poslednja knjiga objavljena za života, "Tuga i razum". Ova knjiga eseja objavljena je nekoliko nedelja pre pesnikove smrti, no on je, ipak, uspeo da u nju unese završne ispravke. Brodski je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1987. i prilikom dodeljivanja, rekao: "Ako umetnost i uči nečemu (i samog pesnika, pre svega) – uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – i najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea".

Josif Aleksandrovič Brodski dete je Petrograda. Odrastao je, kao jedinac, u stanu koji je imao sobu i po. Pisao je o tome, kasnije: "To je bilo posleratno doba i veoma malo ljudi moglo je sebi da priušti više od jednog deteta. A neka deca nisu čak mogla sebi da priušte živog oca ili oca koji je uz njih... Mi smo, zaista, imali sreće, pogotovo kada se uzme u obzir da smo bili Jevreji. Sve troje smo preživeli rat (kažem "sve troje" jer sam se i ja rodio pre rata, 1940); moji roditelji su, međutim, preživeli i čistke". Iako izuzetan u svemu, zbog svojih političkih opredeljenja, koja nikako nisu mogla biti uz tadašnju sovjetsku vlast, 1963. Brodski biva izložen represiji KGB. Optužen je prvo za "parazitizam", a zatim je osuđen na progonstvo i oteran na sever. Oslobođen je pre isteka kazne i 1972. godine prinuđen da napusti Sovjetski Savez.

Igra bez sudije

Čim je stupio na englesko tlo, Brodskog su sačekala dva vodeća pesnika dvadesetog veka: Vistan Hju Odn i Stiven Spender. Dvadeset tri godine kasnije, Spender je preminuo. Brodski je doleteo u Britaniju. Na aerodromu "Hitro", carinik ga je pitao za svrhu posete: "Posao ili zadovoljstvo?" Brodski odgovara: "Gde biste svrstali sahranu?"

Veći deo života, Brodski je proveo u Americi. Predavao je na Mičigenskom univerzitetu. Studenti su veoma voleli njegova predavanja. Nekoliko njegovih eseja zapravo su predavanja koja su zabeležili njegovi studenti. Godine 1988, Brodski je diplomcima Univerziteta Mičigen održao govor na kraju školske godine. Između ostalog rekao im je da je "život igra sa mnogo pravila, ali bez sudije", savetovao im je da obogate svoj rečnik, pošto "sposobnost izražavanja uvek zaostaje za iskustvom". Podsetio ih je na stihove Roberta Frosta koji kaže da "živeti u društvu znači opraštati" . Na kraju govora, Brodski je napomenuo i da "zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od nas, jer su one – oči žudnje".

Sam Brodski je prepoznavao "oči žudnje" u jeziku, stihovima, ali je zamišljao da ih i Muza mora imati. Muzu je pesnik opisivao citirajući Baratinskog, "kao lice sa posebnim izrazom". Smatrao je da Muza živi duže i od pesnika i od pesama samih i da je u najbližoj vezi sa onim što čini osnovu našeg bića – jezikom.

Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima . Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju".

Deca zla









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:39

U belim noćima u Piteru ( Peterburg):

"U to vreme grad postaje volšeban, jer u dva ujutru možete da čitate ili da pišete bez lampe, a zgrade, od kojih su pobegle senke, i njihovi krovovi, oivičeni zlatnim ramovima, liče na krhki porcelan... Mostovi počinju da se utapaju, baš kao da su ostrva delte odrešila ruke i, nošena maticom, polako plove prema Baltiku. Teško je zaspati u takvim noćima, zato što je suviše svetlo, i zato što je svaki san bezvredan u odnosu na stvarnost. U kojoj čovek, kao ni voda, ne baca senku".








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:39

ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.

prevod: Danilo Kiš









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:40

SAVET

Azijom dok putuješ, noćiš u tuđim kućama, zatim
izbama, hamamima, magazama – u kulama brvnatim
čija čađava stakla prostor drže na uzdi,
bundom se pokrivaj i uviek se trudi
da ležiš s glavom u uglu, jer teže je u uglu tome
zamahnuti – pritom u mraku – sekirom nad njome
otežalom od maločas popitog, i po propisu
tebe zaseći nasmrt. U kvadrat krug upisuj.

II

Boj se široke jagodice, uključno s mesecom, ospičave
kože obraza; pretpostavljaj smeđima oči plave,
posebno ako put vodi k šumi, guštari tavnoj.
Obično, u očima razrez je ono glavno,
jer je bolje uvideti, u poslednji trenutak,
to da – mada hladniji – providniji je od kaputa,
jer led može da pukne, i u pelinu bolje je da
koprcaš se nego u laži lepljivoj poput meda.

III

Svagda izberi izbu u čijem se dvorištu dese
pelene. Pajtaj se samo s onima ispod pedeset.
Muško te dobi dovoljno saznalo o sudbi je
da bi ti pripisalo nešto što sebi je pre,
a to nešto je – žena. Krij u ovratnik bunde
novce; i u nogavicu pod kolenom, ako budeš
lišen prtljaga; al ne u čizmu: nađu!
U Aziji, čizme su prve previđene za krađu.

IV

Miči se sporo: treba li puzati – puzaj, kažu planine,
veličanstvene izdaleka, a besmislene iz blizine,
ona su forma površine što stoji okomito,
i, naizgled horizontalna staza, bršljanu vitom
slična, vertikalna je, u biti. Tako je s planinom:
stojiš – ležeći, a ležiš – stojeći, dokaz da jedino
neovisan si u padu. Tako se savlada namah
strah, vrtoglavica nad ponorom, il ushit u planinama.

V

Ne odzazivaj se na “Ej, momče!” Ostani gluh i nem.
Čak i kad znaš jezik, ne izražavaj se na njem.
Trudi se da se ne cepaš na anfas i iz profila;
ponekad, lice je prosto – ne moje. I kad pila
njihova seče psetu grlo, mrštit se nemoj. Pušeći,
gasi cigaru u ispljuvku. A kad se radi o odeći,
oblači sivo, boje zemlje; u prvom redu veš,
to smanjuje kušnju u njemu da zakopan budeš.

VI

Zastajuć u pustinji, strelu stvori kamenu
da po njoj, naglo prenuvši se, shvatiš u istom trenu
u kakvom smeru krenuti. Demoni, kad je tmuša,
u pustinji putnika kinje. Onaj što zbor im sluša
može da lako zaluta: korak u stranu i – nagrabusi.
U pustinji su – kod kuće sablasti, demoni, dusi.
Sam ćeš se u to uveriti, peskom škripeć, u dane
kad i od tebe jedino će da duša preostane.

VII

Nikad ništa pouzdano ne zna čovek ni jedan.
U vodičeva čvrsta, široka leđa zagledan,
misli da u budućnost motriš, i pritome se drži
od njega, po mogućnosti, na rastojanju. U srži,
život je rastojanje – izmeđ danas i sutra, to jest
budućnosti. I ubrzati treba korake svoje
tek ako neko juri pozadi stazom tmičnom:
ubojica, pljačkaši, prošlost i tome slično.

VIII

U kiselom zadahu krpa, vonju prešanih balega
poštuj ravnodušnost stvari prema pogledu izdaleka.
I ti si van dohvata – kad obris ti je izgubljen –
binkola, uspomena, žandara ili rublje.
Mljaskao u blatu, ili kašljao u prašini,
kakva je razlika čim se obreteš u blizini?
Čak je još i bolje da čovek sa nožem na tebe
kao na stranca misliti ne može

IX

Duže no drugde na svetu čine se reke Azije,
i bogatije aluvijem, što znači – mutnije;
kada zagrabiš iz njih u pregršt, ostaje ilo,
a koji iz njih piju, zabrinuti su šta se pilo.
Nemaj poverenja u odraze. Preplovi na drugu
stranu tek splavom koji delo je tvojih ruku.
I znaj da na obali, noću, odblesak vatrin,
klizeći niz reku, dušmanu će te izdati.

X

U pismima iz ovih mesta prešuti načisto
sve s čim na putu sukobi se. Ali, šušteći listom,
pričaj o sebi, o čuvstvima i dr. jerbo tamo
pismo će da zadrže. I uopšte, sâmo
premeštanje pera celom hartijijom jest i
uvećavanje raskida s onima s kojim sesti
ni leći više nećeš i, unatoč pismu, koje
više susresti nećeš. Zbog čega, svejedno je.

XI

Kada usamljen stojiš na visoravni pustoj,
pod bezdanom kupolom Azije, u čijoj plaveti gustoj
pilot il anđeo katkad štirku bi rastapali;
kad nehotice uzdrhtiš, ćuteći da si mali,
seti se da prostor kome, čini se, ništa nije
potrebno, u suštini, snažnu potrebu krije
za pogledom sa strane, za merilima praznine.
Tek tvoje oči mogu ovu uslugu da učine.


1987








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:40

L. K.


Sve je po starom u tom malom stanu.
Akvarij s ribicom – nameštaj jedini.
I ribica pliva, gledajuć u stranu,
i tako sebi prostor većim čini.



Od časa kad si otišla zavazda,
zahladnelo je, i čaj je bez slasti.
A grad u suton, u mramoru sazdan,
od nabiranja tla s uma silazi.



Potpetica, niti točak, mir ulice
ne krnje, gord platan ne menja pozu,
dve polovine džepne lukovice
mogu iza osam plač da izazovu.



Često se priviđa Grčka: luzi oni,
lovkinja s tunikom. Ali naga češće
četvoronogo rujno drvo goni
kroz sobu spavaću, baš kao kroz česte.



A među kvadratnim prozorom i slikom
pretka – nežni propuh čak diže zavesu.
Kad bude da na um padne ti pravilo,
to je sa kašnjenjem i nije na mestu.



Kad ljulja, ostati nećeš na palubi,
s prirode, vaj, nećeš precrtati buru.
U gradu drozdovi samo i golubi
mogu verovati u arhitekturu.



Bez sumnje, skoro će sve to završiti –
brzo i, očito, nimalo lepo.
Mozak je ko lednik s obrisom razlitim,
Kurosava zaljubljen slepo.

1987








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Sre 8 Feb - 16:41

NAPOMENE UZ PROGNOZU VREMENA

Aleja sa statuama od stvrdnutoga blata,
što liče na posečeno drveće.
Mnoge sam znao lično. Ostale
prvi put vidim. Očito, to su bogovi
mesnih reka i šuma, čuvari tišine,
ili – I začeci tuđih, meni neshvatljivih uspomena.
Što se tiče ženskih figura – nimfi i tsl. – one
izgledaju nedovršeno, kao misli,
svaka se trudi da sačuva,
čak i ovde, u budućnosti koja nastupa, status gosta.


Neće iskočiti štakor i pretrčati stazu.
Ne čuje se ni ptica, još manje automobil:
budućnost je svelek od
onog čemu je svojstveno da se ponavlja.
A po nebu su razbacani, kao odeća neženje,
oblaci, izvraćeni naopako,
i ispeglani. Miriše četina,
ta bodljikava supstanca malopoznatih krajeva.
Kipovi se dižu u tami, crneći
od međusobne blizine, od ravnodušnosti
spram krajolika koji ih okružuje.
Progovori li koji od njih, i ti bi
trebalo prije da uzdahneš nego da se trgneš
čuvši znane glasove, čuvši
nešto kao “Dete nije tvoje”,
ili: “Okrivio sam ga, ali iz straha,
ne iz ljubomore” – sitne, dvadest godina
zastarele tajne slepih srca,
opsednutih besmislenom žudnjom za vlašću
nad sebi sličnim, koji ne primećuju
tautologiju. Najbolji među njima
bili su i žrtve i dželati.


Dobro je što se tuđe uspomene
sa tvojim mešaju. Dobro je što neke
između tih figura tebi se
čine nepoznatim. Njihovo prisustvo nagoveštava
druge događaje, drugu varijantu sudbine –
mogućno, ne bolju, ali koju si
posve propustio. Ovo oslobađa
ne toliko maštu, koliko pamćenje,
i to nadugo, ako ne zasvagda. Shvatiti
da su te obmanuli, da su te savršeno
zaboravili ili – obratno –
da te i danas mrze – krajnje je
neprijatno. Ali uobraziti da si
centar, makar i neuglednog, svemira,
nepristojno je i nepodnošljivo.Redak,
možda jedini posetitelj ovakvih mesta,
mislim da imam pravo
opisivati bez ulepšavanja
viđeno. Evo to je ona, naša mala Valhala,
naše jako zapušteno imanje
u vremenu, sa šačicom duša za reviziju,
s njivama koje naoštren srp,
na žalost, neće pohoditi,
i gde se snežne pahulje sporo u zraku vrte
kao primer ponašanja u vakuumu.

1986








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Josif Brodski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Josif Brodski
» Poručujem ti pesmom
» Pesma koja vas opisuje u ovom trenutku...?
» Josif Bodski
» Biblijski likovi
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-