Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Josif Brodski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:42

DIJALOG

- Na padini, tamo, on zaspa.
Vetar se svud zadeva.
U krošnji svakog hrasta
stotinu vrana peva.
- Gde leži, dobro ne čuh.
Lišće na vetru ječi.
Krov pomenu li, il' prečuh?
Ne razumem sve reči.

- U krošnjama, rekoh; pazi:
kričanje jata tamnoga.
S nebeskog postolja slazi
unučad njegova mnoga.
- Šta: on je bio vrana?
Vetar kroz tamu ječi.
Šta: krošnje crnih grana,
ne, ne razumem reči.

- Radio je iz petnih žila
za noćne nevidelice.
Sve što je napravio: krila
garave jedne ptice.
- Ne uhvatih reč u letu.
Vetar mi opet smetao.
Šta je on radio na svetu,
ako se međ ljudima kretao?

- On leži bez daha. More
lišća ga sneno sluša.
Vidiš li oblak, gore,
znaj: to je njegova duša.
- Sada te razumem, tek:
on ispod tamnog huma
zaroni, grleć, zauvek,
korenje hrastovih šuma.

- Vreme je - krov da se diže
od gustog lišća sa cera.
On biće od trave niže,
krov tiši od jezera.
Venčavam ga sa memlom.
Kruna mu lepo pristaje.
- Kako mu je pod zemljom?
- Tako ... kako se ne ustaje.
Sa krunom, na dnu bezdana,
on odavno se skrio.
- Je l' stvarno bio vrana?
- Ptica, ptica je bio.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:42

GLAGOLI


Svudа oko mene nemi glаgoli,
nаlik tuđim glаvаmа
glаgoli,
glаdni glаgoli, goli glаgoli,
glаvni glаgoli, gluhi glаgoli.
Glаgoli bez imenicа, glаgoli —
sаmo.

Glаgoli što vekuju u podrumimа,
govore — u podrumimа,
rode se — u podrumima
nekoliko sprаtovа ispod
svetskog optimizmа.

Svаko jutro oni odlаze nа rаd,
mаlter mešаju i tegle kаmenje,
аli, grаdeći tu grаd, ne grаde grаd,
nego svojoj usаmljenosti nаdgrаđuju
znаmenje.

Odlаzeći, zаstаnu uz svаku reč,
ko dа odnosi ih tuđа uspomenа,
kаd odjednom nа Golgotu stižu već
u ritmu triju glаgolskih vremenа.

Iznad njih — strop nebа nemi,
baš ko iznаd grobljа čаvke,
i ko usаmljenik
ispred dveri zаtvorenih
neko lupa, ukucаvа čаvle
u prošlo,
u sadašnje,
u buduće
vreme.

Niko neće doći, niko dа ih skloni.
Bat čekićа
večito će dа im zvoni.
Zemlja-hiperbolа tone ispod njih
Nebo-metаforа lebdi iznаd njih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:43

ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU


Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.



Pesma Josifa Brodskog “Život u difuznom svetlu” samo je na prvi pogled bliska ruskoj tradiciji zauma. Ako se dublje uronimo u nju, otkrićemo slojeve slika i raspoloženja u isprepletanosti zvuka i smisla. Smisla, i onda kad nam on nije sasvim jasan, kad ga tek naslućujemo. Ova je pesma, kao svako pesničko delo, “otvoreno delo”, par excellence, mada ona bez sumnje nosi u sebi, negde u svojoj mutnoj dubini, u tajni svog nastanka, onaj jedinstveni smisao koji je spasava od proizvoljnosti neadekvatnog tumačenja.

Stihovi pesme spojeni su foničnim rimama i asonancama, od kojih par Muze-muhi nije neobičniji od onog koji sam našao kao zamenu za njih (u prvoj strofi peti i sedmi stih).

“Za razliku od proze”, kaže Brodski, “poezija ne treba toliko da izražava osećanja koliko treba da ih jezički apsorbuje”.



Izbor, prevod s ruskog i beleška: Danilo Kiš








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:43

* * *

Jednom ću - brbljivi mudrica-
dok sahnu snežni nameti,
u Moskvi, od snežnih ulica,
jdnom ću sići s pameti.

Iz šumne otadzbine baltijske
iz poluproleća, iz marta,
zakloparaće bakandze kliske
po trošnom stepeništu rata,

škripnuće vrata. O, tajno!
Ulica, gle, prazna posta.
Pod petama - asfalt, beskrajno,
i nagib Litejnog mosta,

I u sumraku tom, dok nemo
miču se zle nepogode,
samo da nekog ne sretnemo,
da ne sretnemo, ne daj, Gospode.

Jer kriknuće pešak. Jurnuće.
Urlik tvoj jeknuće unazad.
Trk koraka. I kuće,
red kuća, al bez ulaza.

Taj grad... ili drugi... neće ga
da uhvate tu ... da ponište...
sići će s uma... odvešće ga
pesniku... izdajstvo ... sklonište.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:43

* * *


Sve češće umor sad me obara,
i glad za govorom manja sve je.
Zaposlenja duše,o, ta stara
zaduga, radosna, koja greje.

Kakve to sebi nalaziš ptice,
kome ih daješ, neštedemice,
i gnezdiš se nasred ulice,
i pevaš glasom sadašnjice?

Vrati se, dušo, strgni plašt perja,
radio nek nam peva o slavi.
Na šta je iz tvog, ptičjeg, bezmerja
ličio život - to objavi.

Sad sneg, sleteo iz rastroja,
kruži po krovnom vencu i plotu;
smrt mi nacrtaj, ulico moja,
a ti, ptico, klikni o životu.

Ja idem, ti negde letiš meko,
i ne čuješ tužaljke naše.
Ja živim, evo, a ti, daleko
vapiš; nemirno krilo maše.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:44

LEPTIRICA


I

Dа kаžem dа si mrtvа?
A živelа si tren mаli.
Mnogo je tuge u šаli
Tvorcа! jedvа
mogu dа kаžem
"živelа" — а istog trenа
kаdа si rođenа
nа mom si dlаnu
nestаlа, аli meni
ne dа mirа
jedаn iznos od dvа zbirа
u istoj dnevnoj smeni.

II

Zаto što su dаni zа nаs
ništа. Oni su
ništа. Oni nisu
zа hrаnu, i spаs
očimа nećeš dаti: oni
su nа fonu belom,
ne vlаdаju telom,
nevidljivi su. Dаni,
oni su kаo ti; аli
štа može dа donese
umаnjen zа deset
putа jedаn dаn?

III

Dа kаžem nemа te, i sve
je bez tebe? Ali štа je
to što u mojoj ruci trаje
kаo ti? i cvet
nije plod nebitkа.
Po čijoj poruci stoje
tаko slivene boje?
Nije li bitkа
izgubljenа, u ovom svetu,
gde reč, tuđа boji,
loše stoji
uz čаrobnu pаletu.

IV

Nа krilcimа tvojim
zenice, trepаvice —
dа li lepotice, ptice —
čiji detаlji,
reci mi, čije je to lice,
leteći portret?
Kаkаv je, reci, tvoj svet
zrncа, mrvice,
tvojа mrtvа prirodа:
stvаri ili plodovа?
ili čаk ribljeg ulovа
pobedničkа odа.

V

Moguće je, ti si pejzаž,
i, uzevši lupu,
jа otkrivаm grupu
nimfi, igru, plаžu.
A dа li je tаmo dаn?
ili je tаmo očаj
kаo noću? i sjаj
kаkаv je
prekrio nebeski fon?
Čije u njemu lice zrije?
Reci, od kаkve je mаterije
bio sаtkаn on?

VI

Jа mislim dа si
drugа metа:
zvezdа, licа, predmetа
u tebi su obrisi.
I ko bi tаj juvelir,
što, ne mršteći veđe,
u minijаturi pređe
rukom ceo svemir,
i što nаs ko nаpitаk
hvаtа kleštimа,
jer tаmo gde te imа
i mi smo sаm bitаk.

VII

Kаži, kаkvа je merа
tebi bilа dаnа
sаmo nа pаr dаnа
krаj jezerа,
i kаkvа to čаrobnа slikа
čuvа prostrаnstvа?
A ti nisi nikаkvа šаnsа
i tebe će bez likа
skriti mrežicа i rаm,
i u sudnjem dаnu
zаdrhtаćeš nа dlаnu
i blesnuće plаm.

VIII

Ti mi nećeš kаzаti,
i ne bez rаzlogа,
dа je u zlu zаlogа
ili u strаhu, jer si ti
već leglа nаuznаk.
Dа li si živа ili ne —
аli u svаkom delu Božjem
kаo bliski znаk
reč je dаrovаnа
zа govor i pevаnje:
produžаvаnje bunilа
minutа i dаnа.

IX

A ti — ti si oslobođenа
dnevne cene.
Ali, sаsvim bez dileme
tаko je bolje: zа
kog vrаgа biti nа nebu
zаdužen, nа listi.
Ne pitаj dа li su isti
tvoj vek i tvojа težinа
dostojnа ćutаnjа:
i zvuk je poput bremenа.
Nestvаrnijа si od vremenа
i svа si tišinа.

X

Ne osećаjući, ne
živeći bez dilemа,
ti si lаkšа od polenа
iznаd cvetnjаkа, koji je
kаo zаtvor,
gde se iz očаjа
mešаju sаn i jаvа,
аli zаto,
kаdа letiš nа livаdu
dа trаžiš jelo
i vаzduh zаcelo
budi u nаmа nаdu.

XI

Tаko rаdi pero,
niz rаvninu klizi
po otvorenoj knjizi
ne shvаtаjući dobro
sudbinu svojih reči,
gde su se pomešаle
mudrost i jeres, аli
bez ruke kojа leči,
u čijim prstimа reč bludi
potpuno bez licа,
kojа ne skidа polen s lаticа
već teret s grudi.

XII

Tаkvа lepotа
zа koju više nemа ni retkа
zа hvаlu, а dosetkа
bednijа je od životа:
i nа pitаnje gde ste,
аko se nа to ciljа
dа je svet sаtkаn bez ciljа,
а аko i jeste, cilj tаj nismo mi.
Drаgi entomolože,
svetlost se probiti ne može
i nemа čiode u tаmi.

XIII

Dа li ti reći „Zbogom",
kаo obliku dаnа?
Postoje ljudi čiji je sаnаk
običаn lišаj
zаborаvа; аli pogledаj:
zа to je krivo
sаmo to što zа leđimа
nemаju dаne
s posteljom zа dvoje,
i tаvne sаnje,
i prošlost — već oblаke
sestаrа tvojih!

XIV

Ti si lepšа od Ništа.
Tаčnije: ti si jаsnijа
i bližа. Po tome što sijа
u tebi — imа li ištа
sličnijeg njemu.
Kroz tvoju blаgu
putаnju, ono je postiglo snаgu.
Po svemu
ti si crtа dnevne smene,
dostojnа pogledа,
kаo lаkа pregrаdа
između njegа i mene.

1972.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:44

***

Sever mrvi metаl, аli čuvа stаklo.
Uči grlo dа izgovori „pusti".
Hlаdnoćа me odgojilа i dаlа pero lаko
dа mi se do usijаnjа zаgreju prsti.

Zаledivši se, jа vidim, kаko iz morа
sunce zаlаzi, i nikog nemа okolo.
To po ledu potpeticа klizi, to se zemljа
okreće ispod potpetice oholo.

I u grlu mom, gde se nаlаzi smeh
ili reč, ili čаj vreli mnogo,
sve jаsnije pritiskа sneg
i crni se, kаo tvoje, Sjedove, „zbogom".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:44

***

... i pred rečju „budućnost" iz jezikа ruskog
istrčаvа gomilа miševа i skupа
kidа od slаtkog komаdа dа krckа
sećаnje, kаo sа šupljikаvog kolutа sirа dа čupkа.
Posle tolikih zimа, svejedno je već štа je
ili ko je u kutu krаj prozorа zа storom,
i u mozgu ne odjekuje neovozemаljsko „do",
nego šuštаnje njeno. Život što trаje,
kome se, kаo poklonu, ne zаviruje u ustа,
pri svаkom susretu se kezi, mogu reći.
Od sveg čovekа vаm ostаje vrstа
reči. Vrstа reči uopšte. Vrstа reči.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:45

***


Nije dа silаzim s umа, аli se umorih to leto.
Zа košuljom iz ormаnа posegnem, i dаn je
upropаšćen.
Što pre bi, je li, zimа dа stigne, sneg zаmete sve to —
grаdove, ljude, аli nа zelenilo prvo pаšće.
Počeću dа spаvаm nesvučen ili dа čitаm sа svаkog
mestа tuđu knjigu, dok ostаtаk godine modаr,
kаo pаs što se otrgаo slepcu nekаko,
prelаzi nа određenom delu preko аsfаltа.
Slobodа
to je kаd zаborаviš tirаnovo puno ime,
а pljuvаčkа u ustimа ti je slаđа od аlve iz
Širаzа,
i mаdа ti je mozаk, kаo rog ovnujski, uvijen,
ništа iz plаvog okа ne kаplje preko obrаzа.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:45

L. V. Lifšicu

Ja ponаvljаh: sudbа je igre stvаr.
Čemu ribа, аko je ikrа dаr.
Proslаviće se gotički stil, ko školа,
ko sposobnost dа štrči, pošteđen bolа.
Jа krаj prozorа sedim. Posmаtrаm drvo.
Mаlo njih sаm voleo. Ali vrlo.

Jа pomišljаh: šumа je mesto hlаdа.
Kаd postoji koleno, čemu mlаdа.
Rusko oko od prаhа dnevа gledа
dа se smiri nа estonskom vršku ledа.
Jа krаj prozorа sedim. Već oprаh suđe.
Bejаh srećаn; sve mi je sаdа tuđe.

Jа nаpisаh: svetlo je užаs polа.
Bez glаgolа ljubаv ko аkt je golа.
Ne znа Euklid dа pаdom nа konus
stvаr nije nulа negoli Hronos.
Jа krаj prozorа sedim. Tu mlаdost čujem.
Pomаlo se smejem, pomаlo pljujem.

Jа izrekoh: pupoljаk lišće zdere.
Tаko seme kаd pаdne nа jаlov teren
rod ne dаje: zа onаniju primer
u Prirodi poljаnа i pаšnjаk čine.
Jа krаj prozorа sedim, kolenа tаrem,
s nezgrаpnom sopstvenom senkom spаren.

Bez refrenа jа pesmu nаpisаh s trudom,
аl' je zаto ne otpevа hor. Ne čudom
mome slovu nаgrаdа štа će većа:
još mi niko ne zgаzi nogom plećа.
Jа krаj prozorа sedim u tаmi; tutnji
more ko voz, zа zаstorom mutnim.

Drugorаzrednog dobа grаđаnin, glаsom
tаko gordim proglаšаvаm drugom klаsom
svoje nаjbolje misli i dаr zа sutrа
nek su one — borbа s gušenjem iznutrа.
Jа u tаmi još sedim. I zаr je boljа
ovа u sobi od tаme spoljа.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:45

SONET

Preživi sve.
Preživi snȍva;
oni su sneg,
sneg iz snova.

Preživi ugao.
S njim, sa uglom.
Veži uzao
međ dobrom i zlom.

Preživi čas.
Preživi vek.
Užasnut glas.
Radosni jek.

Preživi stih.

Preživi ih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:46

***

Evo zima je - ostavlja peta za sobom trag.
Dok se vani u drvenoj tvari ledi,
tek po putniku pozna se kućni prag.
O budućnosti priča u suton ne vredi
kad i spomen u gluhi sat
o vrelini - praznina - kad videh te snenu,
telo od duše evo baca sad
na zid, kao stolice senu
na zid u suton sveće plam,
i pod stoljnjakom spojeno s lugom nebo
nad silosnim tornjem od gavrana više vran
vazduh ne izbeli ni oštrim snegom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:48


Josif Brodski: Knjige su manje konačne od nas
Da bi se razvio dobar ukus u književnosti - treba čitati poeziju! Ona je najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva


Da bi se razvio dobar ukus u književnosti - treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva.
 Knjige  su, u celini, manje konačne od nas samih. Čak i lošije među njima nadžive svoje tvorce uglavnom zato što zauzimaju manji fizički prostor od onih koji su ih napisali. One često stoje na policama i skupljaju prašinu dugo vremena pošto se autor pretvorio u šačicu praha. Ipak je i taj oblik budućnosti bolji od sećanja nekolicine nadživelih rođaka ili prijatelja na koje čovek može da računa, i često upravo ta težnja ka posthumnoj dimenziji i pokreće nečije pero. I zato, kada vrtimo i obrćemo u rukama te pravougaone predmete in octavo, in ljuarto in duodecimo itd, itd. Ne grešimo mnogo ako slutimo da svojim rukama milujemo realne ili potencijalne utrne sa našim povratnim prahom. Na kraju krajeva, to što se ulaže u knjigu - bio to roman, filozofski traktat, zbirka pesama, biografija ili triler - jeste, najzad, jedini čovekov život, dobar ili loš, ali uvek konačan. Onaj ko je izjavio da je filozofiranje vežbanje za umiranje bio je u pravu, jer dok piše niko ne postaje mlađi. Niko se nije podmladio ni čitajući knjigu. A pošto je to tako, naše prirodno opredeljenje treba da bude usmereno ka dobroj knjizi. Ali, paradoks je u tome što u literaturi, kao uostalom i u svemu drugom, “dobro” nije autonomna kategorija: ono se određuje svojom razlikom od “lošeg”.
Čak i više: da bi napisao dobru knjigu pisac mora da pročita masu makulature, inače neće biti kadar da stekne neophodne kriterijume. I upravo bi to moglo da čini najbolju odbranu lošoj literaturi na Strašnom sudu. I u tome je, takođe, raison d’etre poduhvata u kojem danas učestvujemo. Pošto smo svi smrtni i pošto čitanje knjiga oduzima mnogo vremena, moramo smisliti sistem koji će nam omogućiti nešto nalik na ekonomičnost. Naravno da se ne treba odricati mogućeg zadovoljstva uranjanjem u debeo, osrednji roman sa sporim razvojem radnje. Isto tako znamo da se na taj način možemo zabavljati samo do izvesne mere. U krajnjem slučaju, mi čitamo ne radi samog čitanja već da bismo nešto saznali. Otuda potreba za sažetošću, kondenzovanjem, kompaktnošću dela koje prikazuje čovekov položaj u njegovoj raznovrsnosti, u najoštrijem fokusu; drugim rečima, otuda potreba za najkraćim mogućim putem. Otuda, takođe - kao jedna od posledica pretpostavke da takvi najkraći putevi postoje (a oni postoje, ali o tome ćemo kasnije) - potreba za nekakvim kompasom sred okeana izdavačke produkcije. Ulogu takvog kompasa, naravno, ima književna kritika, recenzenti.

Ali, avaj, njihova kazaljka proizvoljno šeta. Ono što je za jedne sever, za druge je jug (tačnije Južna Amerika); isto se događa, sa još većom proizvoljnošću, sa istokom i zapadom. Sa recenzentima postoje (minimum) tri vrste problema: a) on može biti zanatlija i isti ignorant kao što smo i mi; b) može biti izuzetno pristrastan prema određenoj vrsti pisanja ili može prosto raditi za određene izdavače; c) ako je darovit, pretvoriće svoju recenziju u posebnu umetničku formu - za to je potvrda Horhe Luis Borhes - i vi možete završiti tako što ćete radije čitati prikaze nego same  knjige . U svakom slučaju, obrešćete se bez kormila i jedara u tom okeanu, pri čemu će stranice i stranice šuštati sa svih strana hvatajući se za splav, a vi nećete biti sasvim sigurni koju da sačuvate. Alternativa tome bila bi razvijanje vlastitog ukusa, nalaženje ličnog kompasa, upoznavanje sa, kako se to kaže, zvezdama i sazvežđima - bledim ili jasnim, ali uvek tako dalekim. To, međutim, uzima đavolski mnogo vremena i možete se naći u situaciji da, kao već veoma stari i sedi, tražite izlaz sa šugavim primerkom  knjige  pod pazuhom. Druga alternativa je - ili je ona možda deo ove iste - oslanjanje na tuđe mišljenje: na savet prijatelja ili na kakav citat koji vam je legao na dušu. Mada nikada nije institucionalizovana (što ne bi ni bilo tako loše), ta procedura se ipak vezuje za ranu mladost. Ali i to se pokazuje kao nesigurno jer se okean raspoložive literature stalno uvećava i širi o čemu jasno svedoči i ova izložba knjiga; ona je još jedna bura u tom okeanu. Dakle, gde je kopno, makar ono bilo samo pusto ostrvo?
Gde je naš dobri Petko, da ne govorim o Čiti? (…)(…) Da bi se razvio dobar ukus u književnosti - treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde - varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju - pogotovo onu na hartiji. Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora.

Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik. Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature.
(Iz teksta Kako čitati knjigu, KOVine/ broj 10)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 8:58

Josif Brodski: Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju!

Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva.
Knjige su, u celini, manje konačne od nas samih. Čak i lošije među njima nadžive svoje tvorce uglavnom zato što zauzimaju manji fizički prostor od onih koji su ih napisali. One često stoje na policama i skupljaju prašinu dugo vremena pošto se autor pretvorio u šačicu praha. Ipak je i taj oblik budućnosti bolji od sećanja nekolicine nadživelih rođaka ili prijatelja na koje čovek može da računa, i često upravo ta težnja ka posthumnoj dimenziji i pokreće nečije pero.
I zato, kada vrtimo i obrćemo u rukama te pravougaone predmete in octavo, in ljuarto in duodecimo itd., itd. – ne grešimo mnogo ako slutimo da svojim rukama milujemo realne ili potencijalne utrne sa našim povratnim prahom. Na kraju krajeva, to što se ulaže u knjigu – bio to roman, filozofski traktat, zbirka pesama, biografija ili triler – jeste, najzad, jedini čovekov život, dobar ili loš, ali uvek konačan. Onaj ko je izjavio da je filozofiranje vežbanje za umiranje bio je u pravu, jer dok piše niko ne postaje mlađi.
Niko se nije podmladio ni čitajući knjigu. A pošto je to tako, naše prirodno opredeljenje treba da bude usmereno ka dobroj knjizi. Ali, paradoks je u tome što u literaturi, kao uostalom i u svemu drugom, “dobro” nije autonomna kategorija: ono se određuje svojom razlikom od “lošeg”. Čak i više: da bi napisao dobru knjigu pisac mora da pročita masu makulature, inače neće biti kadar da stekne neophodne kriterijume. I upravo bi to moglo da čini najbolju odbranu lošoj literaturi na Strašnom sudu. I u tome je, takođe, raison d’etre poduhvata u kojem danas učestvujemo. Pošto smo svi smrtni i pošto čitanje knjiga oduzima mnogo vremena, moramo smisliti sistem koji će nam omogućiti nešto nalik na ekonomičnost. Naravno da se ne treba odricati mogućeg zadovoljstva uranjanjem u debeo, osrednji roman sa sporim razvojem radnje. Isto tako znamo da se na taj način možemo zabavljati samo do izvesne mere.

U krajnjem slučaju, mi čitamo ne radi samog čitanja već da bismo nešto saznali. Otuda potreba za sažetošću, kondenzovanjem, kompaktnošću dela koje prikazuje čovekov položaj u njegovoj raznovrsnosti, u najoštrijem fokusu; drugim rečima, otuda potreba za najkraćim mogućim putem. Otuda, takođe – kao jedna od posledica pretpostavke da takvi najkraći putevi postoje (a oni postoje, ali o tome ćemo kasnije) – potreba za nekakvim kompasom sred okeana izdavačke produkcije.
Ulogu takvog kompasa, naravno, ima književna kritika, recenzenti. Ali, avaj, njihova kazaljka proizvoljno šeta. Ono što je za jedne sever, za druge je jug (tačnije Južna Amerika); isto se događa, sa još većom proizvoljnošću, sa istokom i zapadom. Sa recenzentima postoje (minimum) tri vrste problema: a) on može biti zanatlija i isti ignorant kao što smo i mi; b) može biti izuzetno pristrastan prema određenoj vrsti pisanja ili može prosto raditi za određene izdavače; c) ako je darovit, pretvoriće svoju recenziju u posebnu umetničku formu – za to je potvrda Horhe Luis Borhes – i vi možete završiti tako što ćete radije čitati prikaze nego same knjige.
U svakom slučaju, obrešćete se bez kormila i jedara u tom okeanu, pri čemu će stranice i stranice šuštati sa svih strana hvatajući se za splav, a vi nećete biti sasvim sigurni koju da sačuvate. Alternativa tome bila bi razvijanje vlastitog ukusa, nalaženje ličnog kompasa, upoznavanje sa, kako se to kaže, zvezdama i sazvežđima – bledim ili jasnim, ali uvek tako dalekim. To, međutim, uzima đavolski mnogo vremena i možete se naći u situaciji da, kao već veoma stari i sedi, tražite izlaz sa šugavim primerkom knjige pod pazuhom. Druga alternativa je – ili je ona možda deo ove iste – oslanjanje na tuđe mišljenje: na savet prijatelja ili na kakav citat koji vam je legao na dušu. Mada nikada nije institucionalizovana (što ne bi ni bilo tako loše), ta procedura se ipak vezuje za ranu mladost. Ali i to se pokazuje kao nesigurno jer se okean raspoložive literature stalno uvećava i širi o čemu jasno svedoči i ova izložba knjiga; ona je još jedna bura u tom okeanu.
Dakle, gde je kopno, makar ono bilo samo pusto ostrvo? Gde je naš dobri Petko, da ne govorim o Čiti? (…)
(…) Da bi se razvio dobar ukus u književnosti – treba čitati poeziju! Ako mislite da to govorim zbog privrženosti esnafu, iz težnje da proširim interese vlastite gilde – varate se: nisam član profesionalnog udruženja. Stvar je u tome da, budući najvišom formom ljudskog načina izražavanja, poezija nije samo najsažetiji već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva; ona isto tako nudi najviše moguće standarde za bilo koju lingvističku operaciju – pogotovo onu na hartiji.
Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici. Za dobar prozni stil uvek je zalog preciznost, ubrzanje i lakonska snaga pesničkog govora. Kao dete epitafa i epigrama, kao najkraći mogući put do bilo koje zamišljene teme, poezija u ogromnoj meri disciplinuje prozu. Ona je uoči ne samo vrednosti svake reči već i spretnosti iskazivanja duševnih stanja, alternativama linijske kompozicije, umeću izbacivanja očevidnosti (onoga što se podrazumeva), isticanju detalja, tehnici antiklimaksa. Poezija razvija u prozi, pre svega, težnju ka metafizici koja razlikuje umetnička dela od prostih belles lettres. Međutim, treba reći da se upravo u tom domenu proza pokazala kao prilično lenj učenik.
Molim da me ne shvatite pogrešno: nemam nameru da rušim ugled prozi. Stvar je u tome što je sticajem prilika poezija nastala pre proze i na taj način pokrila veće rastojanje. Književnost je počela poezijom, pesmom nomada koja prethodi pisanju naseljenika. I mada sam jednom poredio razlike između poezije i proze razlikama između vazdušnih snaga i pešadije, rečenica koju izgovaram sada nema nikakve veze ni sa hijerarhijom niti sa antropološkim izvorima literature. Sve što pokušavam da učinim je da budem praktičan i oslobodim vaše oči i moždane ćelije gomile nepotrebnog štampanog materijala.
Poezija je, može se reći, i bila izmišljena s tim ciljem jer je ona sinonim za ekonomičnost. I zato sve što treba da činimo je da rekapituliramo, makar u minijaturi, taj proces koji je zauzimao mesto u našoj civilizaciji tokom dva milenijuma.
Iz teksta Kako čitati knjigu, KOVine/ broj 10, KoV, 2007








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:09

***

The month of January has flown past
the prison windows; I have heard the singing
of convicts in their labyrinth of cells:
'One of our brothers has regained his freedom.'
You still can hear the prisoners' low song,
the echoing footsteps of the wordles wardens.
And you yourself still sing, sing silently:
'Farewell, o January.'
Facing the window's light,
you swallow the warm air in giant gulps.
But I roam once again, sunk deep in thought,
down hallways, from the last interrogation
to the next one - toward that distant land
where there is neither March nor February.

Autoportret








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:12


Jedan govor i jedna pesma





 Generaciji tisućudevetstoosamdesetčetvrte (govor s promocije na Williams Collegeu)

     Dame i gospodo iz klase 1984.,
Bez obzira koliko smjeli ili oprezni budete izabrali biti, tijekom svojega života nužno ćete doći u neposredni, fizički dodir s onim što je poznato pod imenom Zlo. Ne mislim pritom na svojstva romana strave, već u najmanju ruku, na opipljivu društvenu zbilju koja leži izvan vaše kontrole. Nikakva dobra narav ili lukavi proračuni ne mogu spriječiti ovaj susret. Zapravo, što ste proračunatiji i oprezniji, to je veća vjerojatnost za ovaj rendez-vous, i to su teže njegove posljedice. Ustrojstvo života takvo je da onome što smatramo Zlim dopušta sveprisutnost, ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog toga što se Zlo često pojavljuje pod maskom dobra. Nikad ga nećete vidjeti kako prelazi vaš prag i predstavlja se: »Bok! Ja sam Zlo«. Ovo, naravno, upućuje na njegovu drugotnu prirodu, ali utjeha koju iz toga opažanja možete dobiti ubrzo, kroz svoju učestalost, prelazi u dosadu.

Mudro bi stoga bilo sve vaše ideje o dobrome podvrgnuti što pomnijem ispitivanju, pročešljati cijelu vašu garderobu, kako biste vidjeli koja odjeća pristaje ovom strancu. To se, naravno, može pretvoriti u stalno zanimanje, a što bi bilo dobro. Iznenadili biste se koliko stvari koje smatrate svojima, i dobrima, bez ikakve prepravke divno stoji vašem neprijatelju. Možda se čak počnete pitati nije li on vaša slika u ogledalu, jer je najzanimljivija stvar u vezi sa Zlom upravo njegova posvemašnja ljudskost. Ništa se ne može iskrenuti i nositi naopačke tako lako kao nečija predodžba o društvenoj pravdi, građanskoj savjesti, boljoj budućnosti, itd. Blago rečeno. Jedan od najsigurnijih znakova za uzbunu broj je onih koji dijele vaše mišljenje, i to ne toliko što jednodušnost ima sposobnost degeneracije u uniformnost, koliko zbog – u velikim brojkama implicitne – vjerojatnosti da je plemenitost osjećaja naprosto krivotvorena.

Na isti je način najsigurnija obrana od Zla krajnji individualizam, originalnost mišljenja, mušičavost pa čak – ako hoćete – i ekscentričnost. To jest, nešto što se ne može glumiti, patvoriti, oponašati; nešto čime nije zadovoljan čak ni na ovo naviknut varalica. Nešto što se, drugim riječima, ne može podijeliti, isto kao što se ne može podijeliti ni vaša vlastita koža: čak ni s manjinom. Zlo je mamac za pouzdanost, sigurnost. Ono uvijek slijedi velike brojeve, čvrsti granit, ideološku čistoću, uvježbane armije i stabilne račune. Sklonost Zla prema ovakvim stvarima prvenstveno je u vezi s njegovom prirođenom nesigurnošću, no i ovo opažanje od male koristi jednom kad Zlo pobijedi.

A što se tako često događa: u mnogim dijelovima svijeta i u nama samima. Uzevši u obzir njegov opseg i intenzitet, uzevši u obzir naročito umor svih onih koji mu se opiru, Zlo danas možemo smatrati ne etičkom kategorijom već fenomenom koji se više ne mjeri česticama nego zemljopisnim mapama. I otud razlog moga govorenja ovdje nema veze s vašom mladošću, neiskustvom i kretanjem u život. Ne, ovaj navodno čisti početak crn je od prljavštine i teško je povjerovati da će ga očistiti vaše sposobnosti ili volja. Svrha moga govora jednostavno je predložiti vam način otpora koji vam jednoga dana može korisno poslužiti; način koji će vam možda pomoći da iz susreta sa Zlom izađete bar manje uprljani, ako već ne i pobjedonosniji od svojih prethodnika. Imam na umu, naravno, poznatu taktiku okretanja drugog obraza.

Pretpostavljam da ste na ovaj ili onaj način svi čuli o interpretacijama ovog biblijskog stiha – interpretacijama Tolstoja, Gandhija, Martina Luthera Kinga i drugih. Drugim riječima, pretpostavljam da vam je poznata zamisao o nenasilnom ili pasivnom otporu, čiji je glavni princip vraćanja zla dobrim, dakle, neodgovaranjem na isti način. Činjenica da je ovaj današnji svijet takav kakav jest sugerira da, u najmanju ruku, ova ideja nije univerzalno prihvaćena. Razlozi ove nepopularnosti dvostruki su. Prvo, nužni uvjet za djelotvornost ovog koncepta jest makar rubna demokracija. Upravo ovo nedostaje velikom dijelu našeg globusa. Drugo, to je »zdravi razum« koji žrtvi govori da je njezin jedini dobitak, ako okrene drugi obraz i ne odgovori na zlo zlom, u najboljem slučaju moralna pobjeda – nešto prilično nematerijalno. Prirodno oklijevanje da još jedan dio svoga tijela izložite udarcu opravdano je sumnjom da ovakvo ponašanje samo potiče i uvećava Zlo; da protivnik moralnu pobjedu može zamijeniti za oprost.

Postoje i drugi, ozbiljniji razlozi za sumnju. Ako već prvi udarac nije žrtvi zamračio svijest, ona će možda uvidjeti da se okretanje drugog obraza svodi na manipulaciju napadačevim osjećajem krivnje, da ne govorimo o njegovo karmi. Moralna pobjeda tako uopće ne mora biti moralnom, ne samo stoga što patnja često ima narcisoidan prizvuk, već i zato što žrtvu promiče kao osobu nadmoćniju, dakle i bolju od njezinog neprijatelja. Ipak, bez obzira koliko vaš neprijatelj bio zao, ključno je to što je on čovjek; i iako nesposoban druge voljeti kao samoga sebe, mi svejedno znamo da Zlo počinje kad jedan čovjek počne misliti da je bolji od drugih. (Zbog ovoga ste, na prvom mjestu, bili udareni po desnom obrazu.) U najboljem slučaju, tako, ono što možete dobiti kad neprijatelju okrenete drugi obraz zadovoljstvo je što ćete mu pokazati besciljnost njegove radnje. »Pogledaj«, govori drugi obraz, »ono što udaraš samo je meso. To nisam ja. Ti ne možeš slomiti moju dušu.« Nevolja s ovim stavom je, naravno, u tome što neprijatelj može prihvatiti izazov.

Prije dvadeset godina, u jednom od brojnih zatvora sjeverne Rusije, dogodila se sljedeća scena. U sedam sati ujutro, s praga širom otvorene ćelije, jedan se čuvar obratio osuđenicima riječima: »Građani! Kolektiv zatvorskih čuvara izaziva vas, zatvorenike, na socijalističko natjecanje u cijepanju drva iz dvorišta!« U tim krajevima nema centralnog grijanja, a lokalna policija globi sva okolišna drvna poduzeća za desetinu njihovih proizvoda. U vrijeme koje opisujem, zatvorsko je dvorište sličilo na pravo stovarište drva: gomile na dva ili tri kata, u usporedbi s kojima se jednokatni kvadrat samog zatvora činio patuljastim. Potreba za cijepanjem bila je očita, iako je i prije bilo sličnih socijalističkih natjecanja. »A što ako odbijemo?« upitao je jedan zatvorenik. »U tom slučaju ništa od jela«, glasio je odgovor.
Zatvorenicima su dodijelili sjekire i sječa je počela. Vrijedno su radili i zatvorenici i čuvari pa su u podne svi bili iscrpljeni, posebno uvijek slabo hranjeni zatvorenici. Najavljen je odmor i ljudi su sjeli jesti – svi osim onoga koji je postavio pitanje. On je nastavio zamahivati sjekirom. I zatvorenici i čuvari šalili su se na njegov račun, nešto o Židovima koji su obično pametni ljudi dok ovaj ovdje… i tako dalje. Poslije odmora nastavili su s radom, iako nešto sporije. Do četiri sata, čuvari su prestali jer ima je završila smjena; nešto kasnije stali su i zatvorenici. Onaj zatvorenik i dalje je zamahivao sjekirom. Nekoliko puta su ga obje strane molile da prestane, ali on nije obraćao pažnju. Činilo se da je uhvatio određeni ritam koji nije želi kršiti; ili je to ritam bio uhvatio njega?

Ljudima je nalikovao na automat. Pet sati, šest sati, a sjekira se i dalje micala gore-dolje. I čuvari i zatvorenici stali su ga pomno motriti i sarkastični izraz njihovih lica postupno je ustuknuo prvo pred čuđenjem, a onda pred strahom. U pola osam čovjek je prestao, oteturao u svoju ćeliju i zaspao. Za ostatka njegovog boravka u tom zatvoru više nije bilo poziva na socijalistička natjecanja između čuvara i zatvorenika, iako se drvo i dalje gomilalo.

Pretpostavljam da je ovaj čovjek mogao izdržati dvanaest sati neprekidna cijepanja jer je bio mlad. Imao je dvadeset i četiri godine. Tek nešto stariji nego što ste vi sada. Međutim, mislim da je postojao još jedan razlog ovakvom njegovom ponašanju. Sasvim je moguće da je mladić – i baš zbog toga što je bio mlad – pamtio tekst Isusovog Govora na gori bolje od Tolstoja ili Gandhija. Budući da je Sin Čovječji običavao govoriti u trijadama, mladić se možda prisjetio da stih o kojem smo govorili ne završava kod: ‟Naprotiv, udari li te tko po desnom obrazu, okreni mu i drugi‟, već se nastavlja: ‟Tko bi te htio tužiti da se domogne tvoje košulje, podaj mu i ogrtač. Ako te tko prisili da ideš s njim jednu milju, hajde dvije‟.

Citirani ovako, u cijelosti, stihovi se malo tiču nenasilnog ili pasivnog otpora, ili načela neodgovaranja istim i uzvraćanja na zlo dobrim. Značenje ovih stihova teško se može nazvati pasivnim, jer sugerira da se Zlo može obesmisliti pretjerivanjem, umanjivanjem njegovih zahtjeva kroz opseg vaše poslušnosti, a koja tada smanjuje štetu. Ovakva stvar žrtvi dodjeljuje vrlo aktivnu ulogu, ulogu mentalnog napadača. Moguća pobjeda ovdje tako nije moralna već egzistencijalna. Drugi obraz ne pokreće neprijateljev osjećaj krivice (koji on lako može umiriti), već njegovu razumu i sposobnostima razotkriva besmisao cijelog pothvata: kao što to čini svaka masovna proizvodnja.

Podsjećam vas da ovdje ne govorimo o fer borbi. Govorimo o situacijama u kojima se čovjek od samoga početka nalazi u beznadno neravnopravnom položaju, gdje nema mogućnosti povratnog udarca, gdje je prednost uvijek na jednoj strani. Drugim riječima, govorimo o crnim trenucima života, kad osjećaj moralne nadmoći nad neprijateljem ne pruža nikakvu utjehu, i kad je neprijatelj otišao predaleko da bi se postidio ili zažalio nad napuštenim skrupulama, kad čovjek na raspolaganju ima samo vlastito lice, košulju, ogrtač i noge koje pješače.

U ovakvoj situaciji nema puno mjesta za taktiziranje. Zato bi okretanje drugog obraza trebalo biti vaša svjesna, hladna, promišljena odluka. Vaše šanse za pobjedu, ma kako male, ovise o tome znate li što radite ili ne. Dok neprijatelju okrećete obraz, trebate znati da je to tek početak vaše kušnje, kao i onog stiha – te se trebate vidjeti kroz cijelu sekvencu, kroz sva tri stiha Govora na gori. U suprotnom će vas stih izdvojen iz konteksta ostaviti osakaćenima.
Utemeljiti etiku na krivo citiranom stihu znači prizivati udes, ili, opet, završiti kao mentalni malograđanin koji uživa konačnu udobnost: onu svojih uvjerenja. U oba slučaja (od kojih je zadnji, sa svojim članstvom u dobrotvornim organizacijama, najneprihvatljiviji), rezultat je prepuštanja terena Zlu, odloženo shvaćanje njegovih slabosti. Jer Zlo je, ponavljam, samo ljudsko. Etika utemeljena na ovom krivo citiranom stihu u postgandijevskoj Indiji nije promijenila ništa osim boje kože indijske Vlade. Gladnom je čovjeku svejedno zbog koga je gladan. Mislim da mu je čak draže ako je to zbog bijelog čovjeka pa makar zato što društveno zlo ima naizgled druge izvore pa ga je lakše otrpjeti nego ono vlastite rase. Kad je u pitanju odgovornost stranca, još uvijek postoji nada, postoji fantazija.

Slično se dogodilo i u Rusiji poslije Tolstoja – etika utemeljena na izdvojenim stihovima potkopala je dobar dio narodne odlučnosti u sukobu s policijskom državom. Ono što je uslijedilo dobro je poznato: šezdeset godina nacionalnog okretanja drugog obraza pretvorilo je ovaj obraz u jednu golemu masnicu pa tako naša današnja država, umorna od nasilja, na njega jednostavno pljuje. Kao i na obraz svijeta. Drugim riječima, ako želite osvjetlati kršćanstvo, ako Kristovo učenje želite prevesti u političke termine, potrebno vam je nešto više od pomodnog političkog foliranja: potreban vam je original – pa bar u mislima, ako već nije našao mjesta u vašem srcu. Budući da je Isus bio više božanski Duh nego dobar čovjek, kobno je guslati po njegovoj dobroti, a na račun njegove metafizike.

Moram priznati da mi je pomalo neugodno govoriti o ovim stvarima: okretanje ili neokretanje drugog obraza, na kraju krajeva, sasvim je osobna odluka. Susret se uvijek odvija u situacijama jedan naprama jedan. Uvijek je u pitanju vaša koža, vaša košulja i vaš ogrtač, pješačit će vaše noge. Savjetovati, a kamoli poticati nekoga u vezi s takvim odukama, nije samo potpuno krivo, već i nepristojno. Sve što ja želim jest izbrisati iz vaših glava kliše koji je povrijedio mnoge, a dao vrlo malo. Isto bih tako volio u vas usaditi ideju da, bez obzira na prednosti, niste pobijeđeni dok god imate svoju kožu, košulju, ogrtač i noge.

Postoji, međutim, još ozbiljniji razlog za neugodu pri javnom raspravljanju o ovakvim stvarima i on nije samo naš vlastiti prirodni otpor pri smatranju sebe potencijalnim žrtvama. Ne, to je prije puka trezvenost, koja čovjeka prisiljava da i u vama gleda moguće zločince, a pred potencijalnim neprijateljem otkriti tajnu borbe loša je strategija. Ono što čovjeka oslobađa optužbe za izdaju, ili, još gore, za projekciju taktičkog statusa quo u budućnosti, jest nada da će žrtva uvijek razmišljati dosjetljivije, originalnije i poduzetnije nego što će misliti napadač.
I otud šansa za njezin trijumf.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:13

Iz Zbirke Stanica u pustinji

I deo

BREGOVI


Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.

Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.

Od mosta do kupatila
auta - stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.

A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima - ne.

Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli - ćutke.

Niz dve padine su hitali,
kadikad - bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.

Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.

S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.

Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.

Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.

Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.

Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.

Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:14

BREGOVI

II deo

Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.

Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
- pojiće crvena čeda.

Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:14

III deo

Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.

Smrt - to je gakanje vrane
smrt - rujna novčanica.
Smrt - to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt - lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt - stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert - sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt - to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt - to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:14

Iv

Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.

Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.

Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi - mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi - kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.

Bregovi - patnje naše lik.
Bregovi - ime ljubavi dano.
Bregovi - ridanje, bregovi - krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.

Bregovi - slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi - to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt - to su samo ravnice.
Život - bregovi, bregovi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:16


Nobelovac Josif Brodski (1940-1996) napunio bi 75 godina 24. maja, ali dugovečnost mu nije bila upisana u knjigu sudbine.
Obeležiti, a još više praznovati 75-godišnjicu čoveka koji je umro u 56. godini, uopšte govoreći, bilo bi apsurd.
Za takve ličnosti posle smrti otvaraju se neke druge stranice kalendara: sledeća godišnjica je stota, stopedeseta, dvestota. Pod uslovom da se do tada sačuvaju jezici na kojima je pisao, i sama poezija, interesovanje za stihove, ukus i uopšte bilo kakav interes za takve ličnosti. Ali, to ne može niko znati. Drugo vreme, druge pesme. Drugi sastav atmosfere -zvuci će se u njoj rasprostirati drugačije.
Šta je, u stvari, poezija?
A šta je, u stvari, poezija - ako ne glas, zvuk, praćen ili nepraćen strunama harfe?
U datom momentu, kao danas na primer, kada se obeležava 70. rođendan Brodskog, zvuk je nadživeo “prah” tog pesnika, ukopan na San-Mikeli u Veneciji, i “truljenje će pobeći” (и тленья убежит). Postoje takođe i pokazatelji koji taj zvuk stešnjavaju simfonijom, dosad nezborenog govorenja reči, šumova i, na kraju krajeva, nejezičnosti.
Već sada je njegov živi lik zamenjen korpusom njegovih stihova, knjgama, filmovima o njemu. U svakom slučaju, ukoliko se bude obeležavala stogodišnjica njegovog rođenja, ona će, poput svih sličnih jubileja, biti raslojena na modeliranje novog lika pesnika i na rasuđivanje o njegovim stihovima.
Setimo se sudbine Puškina i drugih pesnika.
Dominacija dveju strasti: nezavisnost i veličina
Sadašnji datum je prilika da ga se prosto setimo, spomenemo u molitvama našim. To da je Brodski bio talentovan, moglo se videti još izdaleka, a iz blizine - da je bio zaslepljujće talentovan.
U njemu su dominirale dve strasti: prva ka nezavisnosti od bilo koga i od bilo kakvih okolnosti, i druga - ka isticanju i veličanju glavne zamisli, kako života u celini, tako i svakog njegovog segmenta.
Ka veličanju kojem je sledio kako bi na svakoj etapi i na svakom koraku bila postignuta odgovarajuća visina na zadatom nivou realizacije. On je sam zauzimao mnogo pažnje i vremena svojih čitalaca. I mesta: s njim je bivalo tesno, njegova reč je zauzimala prostor koji je bio namenjen mnogima. On nije obuzdavao svoju intonaciju, niti je za njeno izražavanje žalio da uloži velike napore, nije odbijao da gucne, sklon je bio gestovima za koje je trabalo sve više slušalaca, ulica, grad. Čak i kada je ćutao, osećalo se da on zvuči, čas prigušeno, ponekad otvoreno i glasno, nekada je to primećivao, a nekada, boga mi, ne.
Krasila ga je večna, riterska mladost
Bio je mlad, i to ne samo u godinama kada je to prirodno za svakog ljudskog stvora. U kodesku srednjovekovnih narodnih dobročinitelja, zajedno sa blagodarnošću, hrabrošću, vernošću, plemenitošću i izdašnošću, verovatno je bila i mladost. Takva, riterska mladost je krasila Brodskog, kad mu je bilo 30, ali i 50 godina, što ni u kom slučaju nije protivurečilo njegovom trezvenom pogledu kojim je gledao na život i ljude.
Od njega su se mogle čuti i neprijatne reči.
On je sam sebi stvarao reputaciju neprijatnog čoveka, što je bilo apsolutno nepravedno:loša je stvar, a ne onaj ko je naziva lošom.
Inetelektualna jasnost se u njemu preplitala sa organski prisutnom čistom naivošću koja u mnogome podseća na dečju. To je neke privlačilo, a druge odvraćalo od njega - prvih je bilo mnogo, mnogo manje, a drugih znatno više.
Gorčina - preovlađujući tonalitet
Preovlađujući tonalitet njegovih stihova je - gorčina. Takvo je bilo svojstvo njegovog kazivanja, svejedno da li u stihovima ili u običnom razgovoru. Obožavao je jezik, služio mu kao najlepšoj dami u koju je bio zaljubljen.
A rečima je vladao kao volšebnik. Ne tako što je ličnost svodio na reči, nego na način kojim je uspostavljao ravnopravnost između reči i ličnosti. Kao što je jednom primetio (pre svega za sebe: od celog čovečjeg života ostaje samo deo). Vrsta reči uopšte. Vrsta reči.
Nova i ponovljena izdanja povodom jubileja
Nekoliko knjiga nobelovca Josifa Brodskog - ponovljena izdanja i prvo publikovanje - ugledalo je svetlost dana u aprilu i maju ove godine, povodom godišnjice rođenja pesnika, preneli su ruski mediji najavu izdavačke kuće “Azbuka”, koja ima eskluzivno pravo na izdavanje svih dela Brodskog na ruskom jeziku.
Prvi put se na ruskom jeziku pojavljuju dva zbornika filozofskih dela Brodskog koja su ranije bila izdata samo na engleskom jeziku.
U zbornik “O tugi i razumu”, zajedno sa nobelovskim govorom “Lica nedruželjubivog izraza”, ušli su i tako znameiti eseji kao što su “Pohvala letargiji” i “Neskromne rečenice”, “O tugi i razumu”, “Mačje ‘Mjau’”. U drugi zbornik, “Manje od jedinice”, osim istoimenog eseja, ušli su, uz ostale, i ogledi “Vlast stihije”, “Katastrofa u vazduhu”, “Pokloniti se senki”, “Soba i po” (u kojoj je pesnik živeo s majkom u Lenjingradu, do progonstva i izgnatstva iz Sovjetskog Saveza).
Ovo delo je 1986. godine u SAD dobilo nagradu Nacionalnog saveta kritike.
Brodski je prevodio na ruski sa engleskog, poljskog, italijanskog, španskog, grčkog, litvanskog, češkog, bugarskog, gruzijskog i drugih jezika i ti prevodi ušli su u zbornik “Izabrani prevodi”.
Od izdavača “Azbuke” ruski mediji su saznali i da će povodom pesnikovog rođendana, 24. maja, izaći još jedna njegova pesnička zbirka pod naslovom “Vrsta reči: Izabrani stihovi”, sa ilustracijama samog pesnika. To je dopunjeno ponovno izdanje knjige izdate 1990. godine, na čijem je izdanju radio sam autor.
Izdavač objašnjava: “Tokom priprema sadašnjeg izdanja, rešili smo da ga dopunimo stihovima nastalim kasnije, od kojih je najveći deo objavljen u njegovoj poslednjoj pesničkoj knjizi ‘Pejzaž sa poplavom’. Stihove prate crteži samog pesnika ili prosto kao ilustracija od slučaja do slučaja”, saopštila je “Azbuka”.
Poseban značaj ima zbornik “U Danteovoj senci” sa sabranim esejima Brodskog u kojima analizira obrasce svetske poezije - stihove Tomasa Hardija, Roberta Frosta, Rajnera Marije Rilkea i drugih autora. U zborniku “U vlasti stihije” sakupljeni su eseji o ruskim piscima - Konstantinu Batjuškovu, Osipu Mandeljštamu, Ani Ahmatovoj, Marini Cvetajevoj, Fjodoru Dostojevskom i Andreji Platonovu.
Jevrejin, ruski pesnik i američki esejista
Josif Brodski, istaknuti ruski pesnik, esejista, dramaturg i prevodilac, rođen je 24. maja 1940. godine u Lenjingradu. U SSSR-u je dugo bio pesnik samizdat, a 29. novembra 1963. godine u listu “Večernji Lenjingrad” objavljeno je pismo protiv Brodskog pod naslovom “Okololitrarni trut”, da bi sledeće godina bio uhapšen. Sud ga je proglasio krivim i osudio na progonstvo u Arhangelsku oblast “zbog besposličenja i skitnje”.
U to vreme mu u Njujorku izlazi prva knjiga “Stihovi i poeme”, 1972. emigrira u SAD, gde je primio američko državljnstvo i predavao rusku književnost na većem broju univerziteta. Godine 1987. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost za “sveobuhvatno autorstvo ispunjeno jasnošću misli i poetskom dubinom”, kako je zvanično obrazložio Nobelov komitet.
Upitan jednom prilikom da se izjasni o nacionalnoj pripadnosti, Brodski je rekao: “Ja sam Jevrejin, ruski pesnik i američki esejista”.
Branko Rakočević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:18

ŽIVOT U DIFUZNOM SVETLU

Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.

Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.

Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.

Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:18

Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima . Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:19

NAPOMENE UZ PROGNOZU VREMENA

Aleja sa statuama od stvrdnutoga blata,
što liče na posečeno drveće.
Mnoge sam znao lično. Ostale
prvi put vidim. Očito, to su bogovi
mesnih reka i šuma, čuvari tišine,
ili – I začeci tuđih, meni neshvatljivih uspomena.
Što se tiče ženskih figura – nimfi i tsl. – one
izgledaju nedovršeno, kao misli,
svaka se trudi da sačuva,
čak i ovde, u budućnosti koja nastupa, status gosta.


Neće iskočiti štakor i pretrčati stazu.
Ne čuje se ni ptica, još manje automobil:
budućnost je svelek od
onog čemu je svojstveno da se ponavlja.
A po nebu su razbacani, kao odeća neženje,
oblaci, izvraćeni naopako,
i ispeglani. Miriše četina,
ta bodljikava supstanca malopoznatih krajeva.
Kipovi se dižu u tami, crneći
od međusobne blizine, od ravnodušnosti
spram krajolika koji ih okružuje.
Progovori li koji od njih, i ti bi
trebalo prije da uzdahneš nego da se trgneš
čuvši znane glasove, čuvši
nešto kao “Dete nije tvoje”,
ili: “Okrivio sam ga, ali iz straha,
ne iz ljubomore” – sitne, dvadest godina
zastarele tajne slepih srca,
opsednutih besmislenom žudnjom za vlašću
nad sebi sličnim, koji ne primećuju
tautologiju. Najbolji među njima
bili su i žrtve i dželati.


Dobro je što se tuđe uspomene
sa tvojim mešaju. Dobro je što neke
između tih figura tebi se
čine nepoznatim. Njihovo prisustvo nagoveštava
druge događaje, drugu varijantu sudbine –
mogućno, ne bolju, ali koju si
posve propustio. Ovo oslobađa
ne toliko maštu, koliko pamćenje,
i to nadugo, ako ne zasvagda. Shvatiti
da su te obmanuli, da su te savršeno
zaboravili ili – obratno –
da te i danas mrze – krajnje je
neprijatno. Ali uobraziti da si
centar, makar i neuglednog, svemira,
nepristojno je i nepodnošljivo.Redak,
možda jedini posetitelj ovakvih mesta,
mislim da imam pravo
opisivati bez ulepšavanja
viđeno. Evo to je ona, naša mala Valhala,
naše jako zapušteno imanje
u vremenu, sa šačicom duša za reviziju,
s njivama koje naoštren srp,
na žalost, neće pohoditi,
i gde se snežne pahulje sporo u zraku vrte
kao primer ponašanja u vakuumu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   Uto 28 Apr - 9:20

U JULIJINOJ ULICI 
Teodori L.

 



U tome gradu, Teodora, zvone do danas zvona
ko da se rastopila u zraku nisi poput pahulje-propelera,
i ko svetlo na kraju hodnika, javljaš se sred sutona,
krećući u zemlju trgova sa pis. mašinom od mermera,
i mi ustajemo iza stolića! Od sedelaca – čergare tako
razlikuje sposobnost da dvaput popiju ovu tekućinu.
Ne govoreći o anđelima, ne govoreći o sivodlakoj
divljači u jabukama – dosad ne utoliše njinu
žeđ fontane lokalne. Izgleda, velika praznina se
širi iza ograde stanice što u punđu šine je zbrala,
i struja bukvalno zagrcnuta je, zna se,
zato što još nije sve ispripovedala
o tvojoj lepoti. Gradovima su, Teodora, takođe,
svojstvene suvišne misli, čežnja za srećom i, pored toga,
gotovost da zamere nijansi tvoje kože,
čokoladama, frizurama, duljini zgloba ručnoga.
Il kad te zaustavi ono što spaziš, što ti je blizu vida.
S dalekovidošću potomka julija, oktavija, livija,
grad gleda za tobom ko vitez lišen stida:
što su ulice dulje, duša grada je srećnija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Josif Brodski   

Nazad na vrh Ići dole
 
Josif Brodski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Josif Brodski
» Poručujem ti pesmom
» Pesma koja vas opisuje u ovom trenutku...?
» Josif Bodski
» Biblijski likovi
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-