Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Velimir Rajić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:26

Рођен је 20. јануара 1879. у Алексинцу. Основну школу, гимназију и филозофски факултет завршио је у Београду. Неко време је радио као наставник у Београдској гимназији, а након тога као чиновник у Народној библиотеци.[1] Велимир Рајић је био праунук чувеног јунака из 2. српског устанка, Танаска Рајића.[2]

Објављивао је радове у листовима: Невен, Ласта, Вијенац и Звезда. О његовој јединој књизи, Песме и проза, чувени Јован Скерлић написао је следеће: „У овој болној књизи нема ни једне мисли, ни једног осећања које песник није свом душом својом осетио и свим својим бићем проживео. Његов песимизам није оно књижевно развијање једне лаке књижевне теме, но посредно, силно осећање које каткад чини тежак физички утисак.“[1]

Негова песма На дан њеног венчања (у неким издањима под насловима На дан твог венчања и И срушише се лепи снови моји) доживела је неколико музичких обрада, а најпознатија је она коју изводи Звонко Богдан.[3]

Умро је за време 1. светског рата у Горњем Милановцу.[1]

Велимир Рајић је био српски песник, најпознатији по песмама Завет и На дан њеног венчања.










Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:27

VELIMIR RAJIĆ,
pesnik ljubavi i rodoljublja

Velimir Rajić, rođen je 20. januara 1879. godine u Aleksincu.

— Ah, moje pesme! rekao je.

Nema veše ni daha ni pogleda. Umro je 9. oktobra ili 21. oktobra po julijanskom kalendaru 1915. godine u Gornjem Milanovcu u kući svoje strine Jelke Rajić.

S bolešću je drugovao od najranijeg detinjstva, a bolest je bila teška, neizlečiva. Senka smrti stalno je zaklanjala svetlost pesnikovih životnih radosti.

Bleda lica i tužnih očiju, ličio je na sveca koji je sišao sa ikone nekog drevnog manastira. Oni koji su napisali nekoliko toplih stranica o njemu kažu, da je savlađivao težinu i žestinu bola i da je nosio čistotu čoveka koja se retko sretala u vreme velikih i košmarnih političkih i ljudskih borbi.

"U pravom smislu on je bio kulturan i otmen. Bio je blag i tolerantan. Neprijatelja nije imao sem svoje svirepe bolesti. Imao je više spreme i znanja nego što je hteo pokazati", pisao je Jaša Prodanović 1923. godine.

Pesme Velimira Rajića su pesme bola preobražene uvek u ritmove beznađa, u privlačne i zvučne talase snova koji nikada nisu prozračni i topli jer se završavaju buđenjem i neodoljivom epileptičnom javom. Bolest i bol u Rajićevoj poeziji su prirodna poetska osećanja, jedna vizija. Poetska čistota Rajićeve poezije uzbuđuje pitanjima i definicijom smrti koja kao stalna senka lebdi u svakoj reči. Ta stalna bliskost osećanja smrti čini Rajićeve stihove treperavim i čistim.

Rajićevi stihovi su i jedna tužaljka za ženom, za nedosanjanim i nedostižnim ljubavima, vezama i strastima.

Kao student na filozofskom fakultetu, kao već dobar poznavalac francuskog i ruskog jezika, prevodi u "ZVEZDI" Janka Veselinovića gde upoznaje njegovu ćerku Persidu – Pepu. Napisao je pesmu: U prvi sumrak letnje noći jedne, ali to je susret, jedne ljubavne pesme, pejsaž mladog borja na Kalemegdanu i bol realni koji mu ne da ni koraka napred. Kasnije je napisao pesmu — Jednoj maloj gospođici i to za vreme kratke posete Vlade Stanimirovića i Rajića, u kući njegove drugarice Mage Magazinović. Maga je imala neobičnu bluzu te Stanimirović napisa pesmu: Oda šarenoj bluzi, a Rajić bez ijedne greške i popravke napisa pesmu:








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:27

ŽELJA

Haj, da mi je, milo drago moje
samo jednom da otvorim tebi
širom srce ojađeno svoje,
ništa drugo poželeo ne bi!
Ništa ne bih ja želeo druge,
do da glavu spustim ti na krilo,
i da plačem dugo, vrlo dugo
čini mi se, lakše bi mi bilo.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:28

Zaljubljuje se u Kosaru Babić i njegove meditavije o bolesti i smrti nestaju kad na nju misli. Družili su se, šetali, ali je to postalo nešto više od prijateljstva. Ona nije bila ravnodušna. Plamičak ljubavi leluja i u njenom srcu, ali naslućuje njegovu bolest. Udaje se za profesora Glišu Elezovića. Velimir je zapisao u svom dnevniku: "…Jutros je odigran svršetak tragedije moje ljubavi. Ona se jutros, na jutrenju, venčala, naravno, s drugim. Po svršenom obredu, i ja sam prišao i čestitao… Ona mi je lepo zahvalila. A možda ona i ne sluti da je njeno venčanje bilo opelo mojoj ljubavi". Svetački ispijenu gordost i otmenost mladog čoveka koji voli, a koji se boji i svoje ljubavi i svoga tela, tamnim glasom mladosti, potresno opisuje svoja osećanja u pesmi: Na dan tvog venčanja, možda jedinoj koja ga je nadživela. Najlepša ljubav, najveća pesnička inspiracija Velimira Rajića bila je završena, a pesma štampana posle dve godine u Srpskom književnom glasniku.

Imao je susrete još sa nekim ženama šetajući senovitim stazama Kalemegdana pa je sve to pretakao u pesme. Sonati: Jedna intimna istorija, Želja i druge. Pesma Moj san, skriva je jer je u njoj žudnja za toplinom domaćeg ognjišta i dece:

MOJ SAN

Ja snivam, budan, malo, tiho mesto
tu mala kuća, mala — ali moja,
u travi, sniska, starinskoga kroja
rumenog sunca zrak poslednji nesto
života drevnog dah poslednji presto…
na travi, posle umora i znoja,
ja sedim, srećan; pokraj mene moja
malena draga, a međ nama mesto
gde naše dete skakuće i cupka,
čas tatu svoga za brkove čupa
čas sečnu travu; bere mami cveće
Al' tad, glas jedan, kao prasak groma
u svesti jekne: "to je slika doma
što nikad, nikad, nikad biti neće".








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:28

Posle završetka filozofskog fakulteta u Beogradu, postavljen je Velimir Rajić za suplenta u Drugoj beogradskoj gimnaziji, školi koju je i sam pohađao. Zbog bolesti ostavlja školsku katedru. Zamenjuje je stolom u administraciji Ministarstva prosvete. Ni tu ne ostaje dugo. Prelazi u Narodnu biblioteku.

1935. godine Živko Milićević u predgovoru zajedničkoj knjizi Velimira Rajića i Stevana Lukovića daje ovaj portret: "…Velimir Rajić je u svom kutu, u tišini biblioteke koju bi narušavalo samo prevrtanje listova, podsećao i ličio na kakvu zalutalu senku: toliko je bilo nečeg tihog i u njegovoj reči i u njegovom pokretu".

Dečački bespomoćan, u tihom očajanju, razgovarao je sa bogom, jedinim društvom i utehom. Bez bogotražiteljstva i mistike, videći sebe u ogledalu smrti, Rajić je u Bogu našao svoj dijalog, svoju bezutešnu utehu. U jednoj od najboljih pesama Basna o životu, jednostavnom simbolikom objašnjava zarobljenost tela i izvesnost smrti:

I utka Gospod u suton i mreže
od lastavice lake ljute jade
i kada tkivo, po svršetku leže,
on sreza život i meni ga dade.
U telu mome živi strašni pauk
što siše mozak, srž i krvcu svežu;
u duši — suton, i u njemu jauk: —
to pišti lasta, sputana u mrežu…








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:28

Kad se naišli ratovi, unuk Tanaska Rajića, junaka drugog srpskog ustanka, Velimir nije mogao da miruje među knjigama pa je 1913. i 1914. tražio da ide na ratište, smatrajući da kao Srbin ima pravo da se lično žrtvuje za slobodu svoje zemlje. Vojne lekarske komisije su ga odbile. Odbile su ga i kada je buknuo prvi svetski rat.

Velimir Rajić perom kuje svoje rodoljublje. Uređuje Ratne zapise. Među poslednjima napušta Beograd kada je prestonica preseljena za Niš. Praotački i krvno vezan za svoju zemlju očajava što ne može da bude na samom ratištu, u prvim redovima. Ali sa Aleksom Šantićem, Milosavom Jelićem, Dis-om, i Stanimirovićem piše stihove bola, junaštva i nade koji zvone vizijom, istorijskom i aktuelnom za vreme početka srpske epopeje.

Pre besmislenog i bespomoćnog plesa smrti, u noćima tifusnog, grozničavog povlačenja 1915. godine, pomiren sa demonom smrti, sa njegovom egzekucijom, pesnik umire u Gornjem Milanovcu i boreći se poslednjim rečima pokazuje skromno i skrovito mesto, gde je ostavio poslednje rukopise: Ah, moje pesme!

Više nema ni daha ni pogleda. Umro je u trideset i šestoj godini, 21. oktobra 1915. godine po julijanskom kalendaru.

Uoči toga dana, na kraju milenijuma, književni klub koji nosi ime pesnika Velimira Rajića rođenog u Aleksincu, održao je omaž posvećujući mu trenutke nezaborava, zajedno sa građanima ovoga grada.

Nadežda Stanisavljević








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:29

NA DAN NJENOG VENČANJA.

I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče: "Hvala!" . . .
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva . . .
I svršeno je! Ti si sada žena —
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?
O sreći svojoj čovek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leči.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:
Da Bog dâ sunce sreće da ti sija!
Sve što god da počneš svršila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva . . .
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:
Sva patnja što si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek' mimoiđe nju, i neka padne
Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!
I duša će mi mirno da počiva;
I šaputaće večno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav živa!"








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:30

JEDNA INTIMNA ISTORIJA

(1—12)

1.
U prvi sumrak letnje noći jedne
Ja sam Vas prvom u životu sreo;
Kroz srebrnasto magličasti veo
Ja spazih Vašeg lica crte čedne.

I moje oči, zemne, slasti žedne
Upreše u Vas pogled dosta smeo;
Taj smeli pogled kao da je hteo
Da izda tajne jedne duše bedne.

Upoznasmo se. I da bih Vas gled'o
Izbliže pođoh s Vama naporedo;
I celog puta ja očiju svojih

Ne skidoh sa Vas. I ma da smo dosta
Sa društvom išli, meni želja osta:
Ja oči svoje dosta ne napojih . . .

2.
Od toga časa, u grud'ma mi planu
Nov plamen koji tako slatko žeže,
Od kog faleko crne misli beže,
I koji melem privija na ranu.

I meni zora k'o da jednom svanu; —
Po mrkloj noći gde severac reže
Oslavi jutro divotno i sveže,
I jasno sunce prvi put mi granu.

Ja željah da ste večno pokraj mene;
Da moja ljubav nikada ne svane;
I venac lepih želja ja sam pleo.

Al' kad sam kraj Vas bio, ja sam dugo,
I vrlo dugo, kaziv'o sve drugo,
Samo ne ono što sam reći hteo.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:31

BASNA O ŽIVOTU

U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti.
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkivu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigde nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom — puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede moj život da otka,
Preostaše mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. —
"Hej! Malo pređe!" — anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade življe tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. —
"I ovde valja neku šaru dati." —
Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk:
—To pišti lasta, sputana u mrežu...









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:31

ISTINITA PESMA

Da kogod znade kako mene boli
to što me sudba pastorčetom stvori!
Koliki teret moju dušu mori!
I kako duša preklinje, i moli!

I moje srce živo je, i voli.
Al' o tom jedne ne sme da prozbori!
I, kao žižak, samo sebe gori...
o, niko ne zna kako ljuto boli!

Pa gde su one zemaljske divote
rad kojih čovek Boga blagosilja?
Zar ima Boga? Vere? Pouzdanja?...

O, ćuti, prazni, kukavni živote!
Za tebe nema, osim smrti, cilja,
ni druge nade, osim očajanja!








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32960

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Pon 27 Apr - 15:32

ZAŠTO?

I noćas, opet, sedeo sam, pio,
sa ljudma koji tugu svoju blaže,
U vinu pokoj i zaborav traže, —
i opet nisam zadovoljan bio.

Na dušu moju teški jad se svio;
ni vino meni ništa ne pomaže:
sa svakom čašom sinji jad se slaže,
k'o da se čemer s rujnim vinom slio! —

Što večno tuga, i jad, i bol raste? —
Što pesma moja, tužna piska laste
bez gnezda, večno da Boga priziva?

Što večno da sam bekrija a trezan?
Što večno da sam slobodan a vezan?
Što da sam mrtav sred života živa?








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Ned 20 Nov - 17:48

ZAROBLJENOJ BRAĆI.

Stari snovi naši nisu bili varka:
Na Srpskome Jugu nema više roba;
Prenula je snaga Miloša i Marka,
Vaskrsao Srbin iz Kosovskog Groba!

Bog je dig'o stare vitezove naše
Što za rod umreše u oružja zveci;
Njina trošna tela na Kosovu paše,
Al' duh njihov osta u njihovoj deci!

Planula je širom krv i ljubav žarka,
Izvidaše rane od Vidova dana:
Naš je danas Prilep Kraljevića Marka,
I malena Banjska Strahinjića Bana!

Slobodna je raja, ona duša čista,
Nad kojom se, davno, zaplakala Vila:
Car Dušana kruna u Skoplju se blista,
Nad njom Beli Or'o raširio krila!

Razmrskane glave leži guja šarka,
Krv, kap po kap, tužnom robu što je pila;
Prenula je snaga Miloša i Marka, —
Po gorama našim opet peva Vila!...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Ned 20 Nov - 17:48

BASNA O ŽIVOTU

U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti.
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkivu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigde nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom — puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede moj život da otka,
Preostaše mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. —
"Hej! Malo pređe!" — anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade življe tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. —
"I ovde valja neku šaru dati." —
Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk:
—To pišti lasta, sputana u mrežu...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Ned 20 Nov - 17:48

PRED PROLEĆE

U meni, opet, vaskrsava ono
Što ne znam šta je, al' znam šta će biti.
A biće sanak, rastrgane niti
Života mrtvog, i zagrobno zvono.

U spomen mrtvim, kojima je don'o
Brat, mlađi, vence da im groblje kiti,
I ime koje s njinim će se sliti,
Te da bi čovek potpunije klon'o...

Ja neću klonut', jer ne imam rašta;
Jer sav je život samo prazna mašta,
A prazna mašta hoće silne žrtve:

Ja ću i dalje osećati ono
Što ne znam šta je; moje grobno zvono
Proleća svakog pominjaće mrtve...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Ned 20 Nov - 17:48

NOVO LETO

Tu skoro, ja sam mnoge ljude sret'o
gde jedan drugom dovikuju, gredom,
i s punim srcem: "Srećno novo leto!"
Svi moji dani jednaki su, redom:

Nijedan dan mi ništa nije dao,
te da ga brojim izvan onih drugi',
i da mi, danas, čega bude žao,
jer svi su bili dosadni i dugi;

jer svakog dana ja sam na noć ček'o,
a svake noći izgled'o sam zoru;
jer dan mi, svaki, suncem dušu pek'o,
a noć mi, svaka, donosila moru....

I svet se čudi, i pogleda krivo
čoveka koji ni za šta ne mari;
ta meni srce predskazuje živo:
jest leto novo, al'su dani stari...
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Ned 20 Nov - 17:49

BEZ NATPISA.

Ne marim ljude koji dele vreme
I koji stalno isti poso rade
U isto doba; ljude koji grade
Najmanjoj stvari obligatne sheme;

I one koji silom traže teme,
I živo drvo u gȏ kamen sade;
Ni one koji vrebaju parade
Da progovore, i opet zaneme.

Ja radim onda kad, sred mrtvog muka,
Zatrepte nervi, i kad sȃmȃ ruka
Za pero hvata, danju ili noću;

Kad nešto silno u mozak prižeže,
Obične misli kad u nevrat beže, —
Kad jasno ne znam ni ja sam šta hoću...

Pesma "Bez natpisa" objavljena u "Bosanskoj vili", 1908. godine
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12025

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    Sub 5 Maj - 14:44

Српска историја га не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила једна песма

ај догађај не наводе само уџбеници историје: овековечен је на старим гравирама, опеван десетерцем, живи у усменом предању и памти се у народном сећању.
Пролеће 1815. године. У јеку је Други српски устанак. На Љубићу, недалеко од Чачка, по шанчевима, прса у прса, жестоки окршаји између Срба и Турака. „Јунак Рајић, кад виде да се Срби помутише и осуше бегати, повика: ’Не бежите, браћо, но удрите, од Бога не нашли! Како би своје топове оставили!? Знате ли како нам је без њи’!
Како нам ваљају свуд и свакада!’ А кад виде да га нико не слуша, он викне овако: ’А оно ћу ја код њи остати на оба света и до века!’ Турци јурну у шанац, а Рајић, имајући у десној руци сабљу, а у левој пиштољ, убијајући и секући Турке и бранећи сам Србске топове, славно погине, где сав исечен на комаде буде, да му се ни трага од тела његовог наћи није могло.”
Овако је погибију Танасија-Танаска Рајића, чувеног Карађорђевог барјактара, родом из села Страгара у нахији крагујевачкој, описао песник и историчар Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) у „Историји Сербије од почетка 1813. до конца 1815”. Приказ Танаскове јуначке смрти, 25. маја 1815. године, може да се сматра веродостојним, јер је Сарајлија тада писар код устаничких вођа, дакле, сведок или учесник одлучујућих историјских збивања кад је 1500 устаника извојевало победу над 5000 Турака. Личност Танаска Рајића опеваће и у познатом епу „Сербијанка”.
Непун век касније Србија је у балканским ратовима. У лето 1913. године воде се тешке битке између српске и бугарске војске. Исцрпљена и још неопорављена од Првог, земља је сад угрожена Другим балканским ратом. Поред редовне мобилизације, јављају се и бројни добровољци способни за борбу.
Окружен књигама, један младић 4. јула 1913. године исписује своју последњу вољу:
„Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем – полазим сутра на бојиште.” Из жеља које затим наводи уочава се несумњива племенитост и искрено родољубље: моли да се забораве и опросте све позајмице које је учинио појединцима, али и да му се, погине ли или умре у рату, не држи никакво посмртно слово, већ да све буде „скромно, тихо, повучено”. Да ли се у том одважном момку, док је дрхтавом руком писао ову судбоносну одлуку, по ко зна који пут снажно јавио спомен на његовог славног претка из шанца на Љубићу? Уз Стевана Синђелића и Васу Чарапића, историја устанака у Србији уздиже и Танаска Рајића као оличење родољубља, јунаштва и саможртвовања. По тој дубокој оданости свом народу спомињаће и његовог унука Велимира. Али, овај Рајић незаобилазан је и кад је реч о српском песништву, поготово оном после Војислава и Змаја, у првој деценији 20. века.

Све је било бол

Ма колико то желео, никада није отишао на фронт, ни у том, балканском, ни у светском рату, који ће Србију да захвати већ следећег лета. Као одговор на аустријске претње, српска влада објављује 25. јула 1914. године проглас о општој мобилизацији у коме стоји и ово:
„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати.”
Рајић се поново јавља као добровољац, али је војна комисија опет строга и непопустљива: у униформу и под оружје могу само здрави и снажни. То, нажалост, није и овај танани, бледуњави младић: у његове груди поодавно се населила „жута гошћа”, зла коб српских књижевника, песника поготовo
Може да се претпостави кроз какве је и душевне патње пролазио Велимир Рајић: уместо пушке, борбе и јуриша, он се није одвајао од марамице у коју је кашљао, свестан од ране младости да му нема лека. Грудобоља, међутим, није његова једина несрећа: то слабашно тело мучи и епилепсија, или падавица, ужасна болест због које је, не знајући кад ће и где да га обузме њен мучни напад, принуђен да избегава друштво. Далеко од бојишта, такав не може да брани своју земљу и свој народ нити да изведе чин који би бар подсетио на онај незаборавни његовог деде Танаска.
Будућност ће да га спомиње као поету, а не као бојовника. Остаје му да вене у Београду, да у часима самоће и замишљености пише сетне стихове или горке исповести на страницама свог „Дневника”. Немоћно ће да гледа све оне ратне страхоте које ће да задесе престоницу: ужасно бомбардовање, разарање и паљевине, масовно страдање, пљачке, глад.
У месецима кад је Београд био ослобођен, од децембра 1914. до октобра 1915. године, Велимир Рајић уређује „Ратне записе”. Осмог дана октобра, док се аустроугарски војници искрцавају на београдски кеј, мајор Драгутин Гавриловић држи гласовити говор браниоцима, „пуку који је жртвован за част Београда и Отаџбине”. Следе драматични дани и месеци кад ће цела Србија да се покрене у мукотрпно и неизвесно повлачење.
И Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Опет чује грмљавину непријатељских топова и види страшне облаке црног дима изнад београдских кровова. Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра. Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић. Сутрадан, предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини: „Сви сте ви луди што се трудите око мене!” Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо: „Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.
„Сиромах Рајић!”, дирљиво пише Бранислав Нушић у мемоарској књизи „Деветсто петнаеста” сећајући се оних тренутака кад је, негде у повлачењу, сазнао за његову смрт. „Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове.
Он се није жалио, није се ни јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и – он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, и умро је као жртва болова!”

Где надежда моја мре...

„Он је био културан и отмен у правом смислу речи”, приказује га Јаша Продановић (1867–1948), познати професор, политичар и књижевни историчар који је такође блиско познавао Велимира Рајића.
„Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати.”
Болест ће да му обележи и спута већ рано детињство, па је сасвим природно да се Веља, син угледног београдског судије Јеврема Рајића, сасвим окрене књизи и учењу. Рођен у Алексинцу 20. јануара 1879. године, живеће у Београду, у садашњој Светогорској улици, донедавно Иве Лоле Рибара. Некада је носила поетично име Два бела голуба, по познатој оближњој кафани. Ту, на Палилули, недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, пре стотинак година налазиле су се скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама, воћем... Био је то својеврстан поетски „кварт”: у Рајићевом комшилуку живели су Јован Илић и његови синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници, затим од Велимира годину млађи Владислав Петковић Дис, као и Милутин Бојић, најмлађи и најдаровитији изданак тадашњих нараштаја српске поезије. Као дечак, Велимир је виђао најчувеније српске писце и друге знамените личности од науке и уметности како иду у посету Јовану Илићу. Вероватно је тада и сам пожелео да доживи бар део њиховог угледа и славе...
Школује се у Другој мушкој гимназији, а затим студира Филозофски факултет. Завршава га у року, у двадесет четвртој години. Тада, 1903. године, Министарство просвете поставља га за суплента француског језика – професора приправника – у гимназији коју је и сам похађао и у чијим клупама тада седи ученик Милутин Бојић. Још док се школовао, Рајић је маштао да ради као професор, али остварење те жеље спречава болест. Она ће немилосрдно да покоси и све остале његове наде. С тугом се заувек опрашта од учионице и младих, знатижељних ђачких лица и постаје службеник у администрацији Министарства просвете. Међутим, ни ту не остаје дуго: 1908. године опет је премештен, сад у Народну библиотеку, где ради једнолични посао обичног писара.
Живко Милићевић, књижевник, новинар и значајни међуратни уредник књижевне рубрике „Политике”, записује:
„...Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету.”
Те исте, 1908. године, објављује скромну књижицу „Песме и проза” са само двадесет пет песама и две лирске новелете. Па ако и нису тако мелодични и мисаоно садржајни као они Милана Ракића, Диса или Симе Пандуровића, Рајићеви стихови сигурно су несвакидашње потресни и искрени: његова патња, безнађе и жал над сопственом судбином лишени су ма каквог помодарства. А кад им се присаједине и записи из „Дневника”, добија се целовита суморна слика једног уистину несрећног и човека и песника.

Смем ли волети?

Његови савременици сведоче да је изгледом и понашањем личио на свеца који је сишао са иконе: тужних, тамних очију, тих и увек замишљен, корачао је полако и нечујно, као у зебњи да ће пореметити нечији мир. Одличан студент и поета од кога се много очекује, Рајић је већ тада зналац француског и руског језика. Преводи књижевне прилоге за часопис „Звезда” који уређује Јанко Веселиновић (1862–1905). Захваљујући тој сарадњи, двадесетједногодишњи студент друге године факултета упознаје Персиду-Пепу Веселиновић, малолетну Јанкову кћерку.
У пролеће 1900. године, тајећи од Јанка, Велимир у њен споменар уписује: „Листак ће овај пожутети, писмена ће ова побледети, али ће спомен на Вас остати вечно свеж, светао и чист.” У сећању под речитим насловом „Другарица Веља” о томе пише Мага Магазиновић, једна од најпознатијих новинарки у историји српског журнализма, иначе Рајићева колегиница са студија:
„Његова прва љубав била је безазлено девојче, кћи Јанка Веселиновића. Простодушност, природност, смерност занели су га. Веровао је да и она њега ’помало воли’. Али то је био његов сан. Варао се надом: оздравиће, стећи право на љубав, на породичну срећу, за којом је чезнуо до краја. Била је то варка. Она се удала. Он одболовао и измирио се са удесом.”

А он је од песника чији је и живот и дело заувек обележила једна жена, једна љубав и једна песма: њени стихови засениће и надживети све остале.
Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, „имала је паметне очи” и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка „из краја”: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и – несрећан. У осами, записује: „Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот... Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови...”
Иако очајан, покушава да буде и духовит: „Данас ми је опет зло, само много горе него јуче: пао сам... Моја болест, заједно са човечанством, дивовским корацима напредује.” Вероватно „напредују” и Косарина осећања према њему јер га више не гледа само као колегу са студија и познаника из суседства. Све ће, ипак, надјачати разум, поготово после тужног догађаја у њеној кући...

Сумрак једног јутра

Фебруарски снег 1903. године прекрио је палилулске кровове и сокаке. Велимир Рајић пртином долази у Косарину кућу где затиче само њену мајку. И док седи и разговара с њом, одједном се руши и губи свест. Увече се исповеда:
„Данашњи дан је за мене смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније... Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.” Заносне записе о љубави замењују од тог дана суморне мисли о болестима којима лека нема. Сматрајући да ни дневничке белешке ни стихови више немају никаквог смисла, зариче се да убудуће никада неће умочити перо у мастило. Међутим, судбоносни догађај који је уследио нагнаће га да не испуни ову заклетву.
„...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави”, опет поверава хартији свој очај млади суплент Рајић. „Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Наиме, тог дана, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. Исте вечери, као да истичу из самог срца, потекли су стихови: „И срушише се лепи снови моји, / Јер главу твоју венац сад покрива...”
Две године касније, 1905, у угледном „Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом „На дан њеног венчања” испод које је стајало – Велимир Рајић. Од тада, већ 107 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.
Колико сличних судбина су опевали њени стихови... Кад су објављени, знало се у целом Београду, не само у књижевним круговима, коме су посвећени и којим поводом су испевани. За њих је песник примао честитке не само од пријатеља, већ и сасвим непознатих читалаца. Да ли су при том наслућивали колико је његове душе и јада уткано у сваку строфу? Као млад човек, чији се „срушише лепи снови”, болнији, тиши и повученији него пре, одлазио би повремено у самотне шетње по гробљу. Али, Велимир Рајић није био и усамљеник: људи су волели његову мирноћу и отменост и ценили његово образовање и речитост. Иако није био боем, седео је у познатим београдским кафанама тог доба са Дисом, Матошем, Чича-Илијом Станојевићем, Добрицом Милутиновићем, Симом Пандуровићем, Жарком Илићем, Милутином Бојићем... У његову кућу су, поред осталих, радо долазили Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић... Знаменити словеначки писац Иван Цанкар га је називао братом.
До краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, „ту мала кућа”, цвеће. Међутим, „то је слика дома што никад, никад, никад бити неће!” Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: „Судбина...” Она у Скопљу, у зиму 1919. године, доноси Косари грип од кога умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Velimir Rajić    

Nazad na vrh Ići dole
 
Velimir Rajić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-