Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istorijske ličnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pon 7 Jan - 20:52

DOLORES IBARURI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rođena u siromašnoj rudarskoj porodici u gradu Galarta u Baskiji. Bila je osmo od devetoro dece. Htela je da bude učiteljica ali nije bilo novca za školovanje. Od najmlađih dana učestvovala je u socijalnoj borbi. 1916. udala se za Hulijana Ruiza (šp. Julián Ruiz) rudara i političkog aktivistu. Imala je šestoro dece ali je četvoro umrlo, pre punoletstva, pre svega zbog loših uslova života.
Muž joj je uhapšen pošto je učestvovao u generalnom štrajku 1917. što je dodatno pogoršalo uslove života. Proučavala je dela Karla Marksa i pristupila je Komunističkoj partiji. Pisala je članke u rudarskim novinama pod pseudonimom La Pasionarija (šp. La Pasionaria).
Izabrana je u Zemaljski komitet Baskijske komunističke partije godine 1920. Ubrzo je postala poznata i poštovana, pa je 1930. izabrana za člana Centralnog komiteta Španske komunističke partije.
Prešla je u Madrid 1931. gde je bila urednik levičarskog lista „Mundo obrero“. Naročito se borila za ženska prava. Uskoro je izabrana u Politički biro Centranog komiteta. Više puta bila hapšena i osuđivana, zbog svog političkog rada. Njena zapažena elokvencija je dovela na mesto glasnogovornika Komunističke partije Španije. Bila je delegat u Komunističkoj Internacionali (Kominterni) u Moskvi 1933.
Izabrana je u Španski poslanički kongres 1936. i posebno se angažovala poboljšanju uslova stanovanja i rada te zdravstvenoj zaštiti.
U predvečerje španskog građanskog rata borila se za Republiku i za vreme bitke za Madrid, lansirala slogan „Neće proći!“ (¡No pasarán!). Njeni govori protiv fašizma imali su veliki efekat, naročito među ženama.
Radila je u raznim komitetima za prikupljanje pomoći za republikance između ostalih i sa Palmirom Toljatijem. Ali Španski građanski rat završio se pobedom fašista i Madrid je 1939. zauzet.
Izbegla je u Sovjetski Savez gde je nastavila političku aktivnost. Jedini sin Ruben pridružio se Crvenoj armiji i nestao je tokom borbi za Staljingrad 1942.
Maja 1944. postala je generalni sekretar španske komunističke partije i tu poziciju je držala sve do 1960. kada je postala predsednik komunističke partije. Ovu poziciju je držala sve do smrti.
Počasni je doktor univerziteta u Moskvi a odlikovana je Lenjinovom nagradom za mir (1964.) kao i orednom Lenjina (1965). Njena autobiografija „No pasaran“ je štampana 1966.
Posle smrti Fransiska Franka 1975. vratila se u Španiju. Na prvim demokratskim izborima izabrana je u Kortes (parlament) — juna 1977.
Ona je jedan od osnivača evrokomunizma, pošto je španska komunistička partija prva, od zapadnih partija, tj. partija koje nisu bile na vlasti, iz svog programa izbrisala lenjinizam. To je zapravo bio raskid sa Sovjetima.
Umrla je u Madridu u 94 godini.

Izvor: NET

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pon 18 Feb - 23:21

Ретко познат медвед - Теодор Рузвелт

[You must be registered and logged in to see this image.]

Теодор Рузвелт је једини човек који је добио Нобелову награду у посредовању за мир и Конгресну медаљу части за покретање рата.

Родио се 1858. у напредној њујоршкој трговачкој породици; Рузвелт је био болешљиво дете. Да би му појачао отпорност организма, отац му је наметнуо животни стил који су чиниле напорне вежбе и непрекидна активност. Након кратке каријере узгојитеља стоке и органа реда у Националном парку Бедлендс у Дакоти, Рузвелт се вратио у Њујорк и ушао у политику; на послетку га је председник Вилијем Мекинли именовао за помоћника секретара у морнарици.

Када је 1898. почео рат Сједињених Америчких Држава са Шпанијом, Рузвелт је организовао јединицу са јахачима, која је била позната под именом Сурови јахачи. Његови храбри подвизи на Куби су му донели националну славу, помогли му да буде изабран за гувернера државе Њујорк и донеле му медаљу части (постхумно, 2001).
Theodore Roosevelt as Rough Rider with Clifford Berryman's bear.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Карикатура Клифорда Беримана – Рузвелт као Сурови јахач са младунчетом медведа


Све ово је Рузвелту обезбедило номинацију за место потпредседника током Мекинлијеве кандидатуре на листи Републиканске партије. Мекинли бива убијен 1901. па је Рузвелт у четрдесет трећој години постао најмлађи председник Сједињених Америчких Држава.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Као председник, од 1901. до 1909. године, Рузвелт је у великој мери проширио улогу председничке канцеларије, створио већи део важних програма за заштиту околине на савезном нивоу и кроз Конгрес прогурао главне законске акте о заштити потрошача и борби против монопола. Често је цитирао афричку пословицу: “Говори тихо и носи велики штап са собом.”

Нашао је времена и да пише књиге, лови, истражује Амазон, сачини једноставнији систем за изговарање (који се није “примио”) и позајмио своје име једној од најпопуларнијих дечијих играчака, медведу.

Рузвелт је умро у шездесетој години од зачепљења крвних судова срца. “Смрт је морала да одведе Рузвелта у сну, јер би, да је био будан, морала да се бори са њим”, рекао је потпредседник Томас Маршал.

Извор: Е. Сас, С. Виганд








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pet 22 Feb - 22:00

Josif
Visarionovič Džugašvili Staljin


[You must be registered and logged in to see this image.]



Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (gruzijski:იოსებ სტალინი = Iosseb Stalini, ruski: Иосиф Сталин) (Gori, Gruzija, 21. decembra 1879. - Moskva, 5. marta1953.) sovjetski je političar i državnikOtac mu je bio postolar Besarion Džugašvili (gruzijski: ბესარიონ ჯუღაშვილი), rodom iz Gorija, a mati Ekaterina Geladze (gruzijski: ეკატერინე გელაძე), iz kmetovske obitelji, bila je Osetica po nacionalnosti.Gruzijski revolucionarni marksist (kasnije je sam dodao Visarionovič svome imenu) i poslije doživotni diktator SSSR-a (1928. - 1953.) rođen je 21. decembra 1879. godine u mjestu Gori (Tifilska gubernija) kao sin postolara i bivšeg kmeta. Oba roditelja nisu govorila ruski jezik, ali ga je Staljin (što navodno znači - "čovjek od čelika") naučio dok je pohađao višu vjersku školu u rodnom mjestu. Bio je i student teologije u pravoslavnom sjemeništu u Tifilisu iz kojeg je izopćen 1899. godine jer se godinu dana ranije (1898.) pridružio ilegalnoj Ruskoj socijaldemokratskoj radničkoj stranci. Za pohađanje sjemenišne škole Soso (to mu je bio nadimak u školi) dobio je stipendiju kao najbolji učenik u cijeloj školi.Karijeru revolucionara započeo je kao propagandist među željezničarskim radnicima u Tbilisiju. Policija ga je 1902. godine uhitila u Batumiju da bi proveo više od godine dana u zatvoru, nakon čega je protjeran u Sibir odakle je pobjegao 1904. godine. Da ne bismo nabrajali sva njegova uhićenja, spomenut ćemo da je između 1902. i 1913. godine Staljin uhićen osam i protjerivan sedam puta, a ukupno šest puta uspio je pobjeći. Njegov zadnji izgon dogodio se 1913. godine i trajao je sve do 1917. godine. Po povratku iz Sibira 1904. godine Staljin se vjenčao. Njegova prva supruga Jekaterina Svanidze umrla je 1910. godine. Druga supruga Nadežda Alilujeva, s kojom se oženio 1919. godine počinila je samoubojstvo 1932. godine.U zadnjim godinama carske Rusije od 1905. do 1917. Staljin je bio više sljedbenik nego vođa. Uvijek je podržavao boljševičku frakciju unutar stranke, ali njegov je doprinos bio više praktični nego teoretski. Godine 1907. pomogao je u organizaciji prepada banke u Tbilisiju da bi izvlastili fondove. Vođa boljševika Lenjin u to vrijeme kooptirao ga je u boljševički Centralni komitet. Naredne godine nakratko je bio urednik partijskog lista Pravda (hrv. Istina), a na Lenjinov poticaj napisao je svoje prvo veliko djelo: Marksizam i nacionalno pitanje. Nakon ruske revolucije u veljači 1917. godine Staljin se vratio u Petrograd (sada: Sankt Peterburg), gdje je nastavio uređivati partijski list. Zajedno s Levom Kamenevim Staljin je dominirao pri donošenju partijskih odluka, sve do Lenjinova dolaska u travnju. Politiku suradnje s privremenom vladom koju su njih dvojica vodili, Lenjin je odbacio.Iako bez osobite uloge u pripremi Oktobarske revolucije ušao je u sovjetsku vladu kao komesar za neruske narodnosti te postao član Politbiroa Komunističke partije 1917. godine. Zajedno s Jakovom Sverdlovim i Leonom Trockim pomogao je Lenjinu riješiti sva goruća pitanja u teškim vremenima građanskog rata. Staljin je u građanskome ratu sudjelovao i kao zapovjednik na nekoliko bojišnica. Godine 1922. postao je generalni sekretar Komunističke partije. Nakon Lenjinove smrti Staljin je sa Zinovjevim i Kamenevim vodio zemlju. S tim privremenim saveznicima Staljin je napao Trockog, kandidata s najviše šansi da naslijedi Lenjina. Kada je uklonio Trockoga, Staljin je promijenio smjer udružujući se s Nikolajem Buharinom i Aleksejem Rikovim protiv Zinovjeva i Kameneva. Do svoga pedesetog rođendana 1929. godine Staljin je učvrstio svoj položaj na mjestu Lenjinova nasljednika.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kritike koje pada na račun Staljina dolaze prije svega zbog milijuna ubijenih stanovnika Sovjetskog Saveza između razdoblja kasnih dvadesetih i kasnih tridesetih godina dvadesetog stoljeća. Prvu rundu tih pokolja čini postupak ubrzane industralizacije. Budući da Sovjetski Savez nije imao financijskih sredstava za gradnju industrije, Staljin naređuje oduzimanje ljetine od seljaka nakon čega bi se ona prodavala na svjetskom tržištu da bi se skupio novac za kupnju tvorničkih strojeva. Tijekom tih događaja koji počinju 1928., ali se događaju prije svega u razdoblju 1931. - 1934. procjenjuje se da je umrlo prije svega od gladi deset milijuna ljudi, jer toliki ih broj nedostaje na popisu stanovništva iz 1937. Ukrajinci su to crno razdoblje, kad ih je bilo umrlo od gladi 3.5 milijuna, nazvali Gladomor. Da je situacija u južnom SSSR-u postala očajna, vlada u Moskvi znala je još 1933. godine kada izdaje naređenje da se spriječi odlazak ljudi iz toga područja u druge dijelove zemlje zbog širenja "proturevolucionarnih" laži. Ipak, pravo iznenađenje dolazi iz popisa stanovništva 1937. godine kad, čuvši rezultat, Staljin izražava realni užas i naređuje vršenje novog popisa koji će prikazati povoljniji rezultat za državu.Staljin je realno znao da će doći do gladi, ali ne takvog pomora, što ga ipak ne oslobađa odgovornosti. Koju godinu kasnije u svom, na zapadu poznatom, govoru tvrdi: "Smrt jednog čovjeka je tragedija, smrt milijuna - statistika".Njegov drugi govor na početku prve petoljetke kraljem dvadesetih godina dvadesetog stoljeća pokazao se potpuno istinit: "U deset godina mi moramo dostići Europu ili nas neće biti."Ovom ubrzanom industralizacijom Sovjetski Savez uvećao je industrijsku proizvodnju za nekoliko tisuća posto. Država koja je 1922. godine posjedovala samo 13 posto industrijskih kapaciteta zaostale carske Rusije, 1941. druga je svjetska industrijska sila. Bez toga bi SSSR izgubio Drugi svjetski rat.Staljinov razlog za ciljane čistke u tridesetim godinama možemo naći u partijskom kongresu koji se dogodio tijekom siječnja 1934. godine. Tijekom tadašnjeg glasovanja o kandidatima za Centralni komitet, Staljin je dobio najviše negativnih glasova od svih kandidata. Osoba koja na ovom zasjedanju dobiva najmanje kritike u tajnom glasovanju jest Sergej Kirov koji na ovaj način postaje konkurent za vlast. Smrt popularnog Kirova u atentatu 1. decembra 1934. godine dovodi do početaka čistki "proturevolucionarnih" elemenata. Proći će više od godine dana prije nego što ove početne čistke stignu do razine masovnih uhićenja i likvidacija koje se događaju između 1936. - 1939. Prvobitna oštrica ovih akcija bila je usmjerena na članove partijskog kongresa iz 1934. godine (pogubljeno njih 90 posto) i bivše, sada već umirovljene političke protivnike (Zinovjev, Kamenev, Tomski, Rikov, Buharin), ali ona je tamo ostala. Najveći je broj žrtvi na kraju izazvala tajna služba uredbama da se u svakoj općini mora naći i uhititi točno određeni broj "narodnih izdajnika". Većina tako privedenih ljudi bila je potpuno nevina za zločine zbog kojih su osuđeni. Procjenjuje se da je ukupan broj žrtava u ove kratke 3 godine bio 2 milijuna. Bez obzira na ovaj masovni broj smaknutih ljudi, dugotrajnu najveću štetu donijelo je likvidiranje rukovodećih vojnih kadrova (Tuhačevski, Bliher i dr.) što prouzročuje katastrofalne posljedice u vrijeme početka rata.


Znanje








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Ned 24 Feb - 12:43

Vladimir Iljič Uljanov - Lenjin

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ruski revolucionar, ekonomist, sociolog i filozof. Vladimir Iljič Uljanov, poznatiji kao Lenjin rođen je 22. travnja 1870. u mjestu Simbirsk (mjesto se za vrijeme komunizma zvalo Uljanovsk po Lenjinovu prezimenu) u obitelji plemića i učitelja Ilije Nikolajeviča Uljanova i Marije Aleksandrove (rođ. Blank) kao najmlađe od troje njihove djece. Za razliku od Lenjina njegov je otac bio uvjereni demokrat. Prema biografu Dmitriju Volkognovou obitelj je bila miješanog porijekla te je u njoj bio Rusa, Židova, Nijemaca pa čak i Šveđana te još nekih drugih nacija. Prvi pseudonim koji je koristio bio je Volgin (prema rijeci Volgin), a tek će kasnije uzeti pseudonim Lenjin (prema rijeci Leni).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Završivšii gimnaziju u jesen 1887. upisao se na Pravni fakultet Kazanskog sveučilišta. Iste godine u proljeće njegov stariji brat Aleksandar osuđen je na smrt i obješen zbog sudjelovanja u pripremama za atentat na cara Aleksandra III. Sestra Ana, uhićena takođe s Aleksandrom, prognana je na obiteljsko imeanje u selo Kokuškino. Potkraj te 1887. prvi puta je uhićen i Vladimir. Zbog sudjelovanja u studentskim nemirima isključen je s Kazanskog sveučilišta i protjeran u selo Kokuškino gdje je proveo oko godinu dana. U svibnju 1889. obitelj Uljanovih preselila se u mjesto Samara gdje je Vladimir ostao preko četiri godine. U proljeće 1890. dobio je dopuštenje da privatno polaže pravo na Petrogradskom sveučilištu, a već u jesen 1891. položio je sve ispite s najboljom ocjenom. Prema tvrdnjama ljudi koji su ga tada poznavali on je već u razdoblju od 1868.-1889. u Kazanu postao uvjereni marksist. U jesen 1893. nastanio se u Petrogradu, tadašnjem centru ruskog revolucionarnog pokreta. Iz Petrograda je oko sredine 1895. putovao na četiri mjeseca u inozemstvo (Njemačka, Švicarska, Francuska), gdje je uspostavio veze s G. V. Plehanovim i P. B. Akseljrodom, osnivačima prve ruske marksističke grupe Oslobođenje rada. Potkraj 1895. iznova je uhićen i proveo je u zatvoru preko godinu dana, a zatim je osuđen na trogodišnje progonstvo u Sibir. Kao boravište vlasti su mu odredile Šušenskoe, zabačeno selo Minusinskog okruga.

Tu se Lenjinu priključila Nadežda Konstantinova Krupskaja s kojom se vjenčao u ljeto 1898. Kada se 1900. našao na slobodi odmah se prihvatio onoga što je smatrao neposrednim zadatkom ruskog marksista - organiziranju političke stranke. Na njegovu inicijativu pokrenut je marksistički teorijski časopis Zora i novine Iskra koji će biti začeci nove stranke. Na 2. kongresu Ruske Socijaldemokratske partije radnika (1898.) došlo je do raskola unutar stranke na boljševike i menjševike. Nakon kongresa rascjep se još više produbio i 1903. Lenjin staje na stranu boljševika (revolucionarnog krila). Za vrijeme rusko-japanskog rata (1904.-1905.) zemljom se širi revolucionarno raspoloženje. Kako bi mogao iz blizine voditi revoluciju on potkraj 1905. dolazi u Petrograd. Poslije poraza revolucije napušta Rusiju i početkom siječnja 1908. stiže u Ženevu. Time počinje njegova druga emigracija koja traje do 1917. Kada je u ožujku 1917. u Rusiji pobijedila buržoasko-demokratska revolucija i stvorena nova Privremena vlada ponovo se vraća u domovinu.

U srpnju 1917. dolazi do prvog boljševičkog pokušaja nasilnog preuzimanja vlasti. Nakon neuspjeha puča Privremena vlada daje nalog za Lenjinovo uhićenje, a on bježi i na koncu se skriva u Finskoj. Sedmog listopada 1917. Lenjinove pristaše vođe njegovom krilaticom da se vlast kotrlja ulicama te da ju samo treba uzeti, iznova pokušavaju puč i na koncu osvajaju vlast. Nakon osvajanja vlasti Lenjin predlaže tromjesečno primirje s Njemačkom i ukidanje privatnog vlasništva nad zemljom. Lenjinova želja za sklapanjem mira s Njemačkom rezultirala je mirom u Brest-Litovsku 3. ožujka 1918. kada su Njemačkoj prepuštene Finska, Poljska, Ukrajina, Litva, Latvija i Estonija.

U studenome 1917. saziva izbore za Zakonodavnu skupštinu na kojoj boljševici dobivaju 25 % glasova. Kako takav rezultat nije odgovarao komunistima naoružani pripadnici mornarice rastjerali su skupštinu. Kakav su pristup vladanju imali boljševici slikovito govori i epizoda iz građanskog rata kada je Lenjin savjetovao Staljinu, tada komesaru u Caricinu (kasnijem Staljingradu), da telefonisticama u tamošnjoj centrali zaprijeti strijeljanjem ako se ne popravi kakvoća telefonske veze s Moskvom. S obzirom da stvari nisu išle po Lenjinovu planu i na ruku boljševicima koji nikako nisu uspjevali osvojiti većinu u prosincu 1917. potpisuje ukaz o utemeljenju tajne političke policije pod imenom Čeka koja je u zadatak dobila deportirati sve nepoćudne u konc-logore, a prema potrebi ih i strijeljati. U zavisnosti od izvora Čeka je ubila između 100 do 250 tisuća ljudi. Čeka je izvela i ubojstvo carske obitelji ubivši pri tome ne samo cara i caricu već i njihovu maloljetnu djecu. U rujnu 1918. tijekom terora koji su boljševici provodili nad pripadnicima carske vlasti u Moskvi je ubijeno 25 bivših carskih ministara i 765 pripadnika carskih postrojba, a ukaz o smaknuću potpisao je osobno Lenjin. Iste godine Lenjin potpisuje ukaz o osnivanju prvog konc-logora u Europu u mjestu Solovki.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pripadnica esera Dora Kaplan 30. kolovoza 1918. pucala na Lenjina pogodivši ga pritom s dva metka u glavu. Dan nakon atentata Dora je ubijena bez suđenja. Lenjin je podvrgnut operaciji nakon koje se oporavio, ali njegovo je zdravlje ovim atentatom nepovratno narušeno. Zbog osjetljivog položaja u tijelu jedan metak nikad nije uklonjen te se smatra kako je on bio razlog njegovim budućim učestalim glavoboljama. Kako bi smanjio bol povremeno odlazi na liječenje u Gorki. U svibnju 1922. Lenjina djelomično paralizira prvi moždani udar, a u prosincu nakon drugog moždanog udara prisiljen je povući se iz politike. Treći moždani udar u ožujku 1923. učinio ga je nepokretnim i ograničio mu govorne mogućnosti.

Iako ozbiljno narušenja zdravlja potkraj 1922. kritizira velikoruski šovinizam u postupcima rusificiranih inorodaca Staljina, Džeržinskog i Ordžonikidzea. Također spriječava prihvaćanje Staljinova projekta automatizacije prema kojem je trebalo sve sovjetske republike uključiti u Rusku Socijalističku Federativnu Sovjetsku Republiku, kao njene autonomne dijelove. Nakon Lenjinove kritike izrađen je i prihvaćen novi projekt prema kojem se sovjetske republike ujedinjuju na načelima dobrovoljnosti i ravnopravnosti u novu državnu tvorevinu - SSSR. U svom "Pismu kongresu" koje je poznatije kao Lenjinov testament (prosinac 1922. - siječanj 1923.) teško bolestan apelira je na svoju stranku da sačuva jedinstvo svojih redova, te je u tu svrhu predložio povećanje broja članova Centralnog Komiteta i smjenjivanje Staljina s dužnosti generalnog sekretara. Preminuo je 21. siječnja 1924., a unatoč njegovoj želji da bude sahranjen pored roditelja njegovi su ostaci sahranjeni su u Mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi gdje se i danas može vidjeti njegovo balzamirano tijelo u staklenom kovčegu. Protiv ovog čina prosvjedovala je i Lenjinova supruga Nadežda Krupska. Staljin je nakon toga Lenjinovoj udovici zaprijetio da će "drugu Lenjinu naći drugu udovicu". Kao službeni uzork smrti navedeno je ovapnjenje krvnih žila i četvrti moždani udar. Međutim, nakon sloma komunizma u Rusiji 1991. pojavile su se informacije prema kojima uzrok smrti sifilis.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 2 Mar - 21:38

Жозеф Фуше

[You must be registered and logged in to see this image.]

   Рођен је у Нанту (Француска) 1759. године у поморској и трговачкој породици.Од малена мршав, малокрван и што је још горе осетљив на морску болест, показивао је знаке да од њега никада поморац неће бити. Зато су га родитељи послали у црквену школу, како би постао свештеник.

    У граду је ступио са многобројним интелектуалцима, између осталих и Максимилијаном Робеспјером, каснијим вођом Француске револуције. Био је у љубавној романси и са његовом сестром Шарлотом. Своју оданост Робеспјеру показао је посетом након његовог избора за посланика трећег сталежа. Приликом те посете позајмио је свом пријатељ пар златника како би себи могао да плати пут и сашије одело. Убрзо је и сам Фуше напустио свештенички позив и ушао у политику.

    Бавећи се политиком остаће увек веран само једној партији, оној која је на власти. Да би стекао наклоност политичких колега, 16. јануара 1793. године изашао је за говорницу скупштине и отворено је гласао за погубљење краља Луја XVI.


  Када је током револуције настао хаос у Паризу, увидевши да је ситуација јако опасна и да ће бити мртвих, радо је прихватио понуду да напусти Париз и обавља посао проконзула у Нанту, Неверу и Мулену. Иако су се проконзули у време револуције истакли терором, Фуше се тако није понашао. Лепим манирима успевао је да држави обезбеди и финансијску и војну подршку. Зато је награђен прекомандом у Лион.

    Са њим у Лион одлази и злогласни јакобинац Коло д’Ербоа који је имао задатак да Фушеу помогне у уништењуграда и кажњавању његових становника који су “ратовали против слободе”. У страху за свој живот Фуше је морао да извршава наређења. Како је било много осуђених, а да би убрзао кажњавање, наредио је да се осуђени у групама убијају пуцњевима из топовских цеви, док би коњаници имали задатак да сабљама докрајче оне који би неким чудом преживели ову страхоту. За само неколико недеља на овај начин је убијено око 600 људи. Од тада га је пратио надимак “Лионски убица”.

  Априла 1793. године позван је у Париз да положи рачуне свога рада пред Одбором јавног спаса. Пре поласка, за сваки случај је  наредио да се убију двојица џелата, како би сакрио своје “крваве трагове”. Фуше је велику наду полагао у свог пријатеља Дантона, не знајући да је он већ мртав. У Паризу је сазнао да се налази на списку непријатеља Робеспјера и да се његов пријатељ сада устремио баш на њега. Пошто није могао да задобије помоћ Конвента, одлази код свог “пријатеља” Робеспјера. После ноћног састанка са Робеспјером било му је јасно да свој живот може спасити само ако Робеспјер буде мртав.

    Наредне дане утрошио је на посете посланика Конвента, ширећи лажне приче да Робеспјер поседује списак сумњивих и да се њихова имена налазе на њему. Тако је страх овладао Конвентом. Фуше у таквој ситуацији даје предлог, Робеспјера напасти и недозволити му да говори у скупштини. План му је успео и Робеспјер је по наређењу Конвента ухапшен , а потом и погубљен.

  После смрти Робеспјера ојачали су реакционари који су тражили одговорност вођа револуције за њихове злочине. Међу оптуженима се налази и име Фушеа, али он се и овог пута вешто сналази и сву одговорност за убиства у Лиону сваљује на леђа Д’Ербоа. Оптужени сарадник, послат је у Гијану, где ће убрзо умрети.

   Након ових бурних догађаја, Фуше ће се наредних година примирити све док га Пол Барас, један од чланова Директоријума није ангажовао да буде његов лични шпијун. Ова улога се показала као створена за Фушеа, који не само да све сазнаје од својих ухода већ стиче велико богатство уплитањем у многе афере. Наравно, приликом поделе плена, није заборављао свог “доброчинитеља” који је био толико задовољан својим избором, да је 1799. године одлучио да га унапреди у министра полиције.

[You must be registered and logged in to see this image.]

   Као шеф полиције, створио је читаву мрежу шпијуна коју су чинили грофови, војвоткиње, официри, дипломате, собарице, али и лични кувар Луја XVIII, прогнаног краља, као и будућа прва дама Француске Жозефина и лични секретар самог Наполеона. Како би спречио ширење вести, лично је прегледао сваки папир, саслушавао сведоке и решавао важне предмете.

  Захваљујући свом положају сазнао је за народно незадовољство Директоријумом и Барасом. Сазнаје и за државни удар који припрема Наполеон. Са њим се састаје лично и одлучује да му помогне. Као награду задржао је место министра полиције.

    Наредни период посвећује сузбијању криминала и откривању завера против владе. Међутим 1802. године прави прву већу грешку. Противио се одлуци Наполеона да постане доживотни конзул, због чега је, руку на срце,  уз почасти отпуштен из службе. Уз изговор да више није потребно надзирање грађана Наполеон гаси његово министарство, а самог Фушеа шаље у Сенат и награђује га са милион франака.



    Увидевши своју грешку, Фуше ће стрпљиво чекати прву прилику да се поново приближи Наполеону. На ту прилику није дуго чекао. Када је сам Наполеон изразио жељу да се крунише за цара, Фуше ће бити тај који ће убедити Сенат да Наполеону то треба омогућити. У знак захвалности поново је постао министар полиције. Иако је сада показао већу послушност, наставио је да шпијунира и самог Наполеона.

    1809. године, захваљујући његовој ревности, Антверпен је одбрањен од напада Енглеза. Сам је, на личну одговорност, док је француска војска била одсутна због борби у Шпанији и Аустрији, извршио мобилизацију војника и створио Северну војску. Од Наполеона је као награду добио титулу војводе од Отранта.

   Убрзо затим дошло је до новог сукоба са Наполеоном. Док је цар сматрао да треба прекинути преговоре о миру са Британијом, Фуше је наставио тајне контакте у циљу мира. Када је то откривено, Фуше поново губи положај министра полиције. По жељи Наполеона постао је државни саветник и амбасадор у Риму. Његово местро министра полиције требао је да преузме командант конзулске жандармерије генерал Савари.

    У тренутку када је Савари дошао да преузме положај, сналажљиви Фуше га моли да још пар дана проведе у министарству “како би завршио пар ситница које није стигао да одради због великог броја обавеза”. Савари му је дозволио да остане колико је потребно не слутећи да Фуше користи добијено време да из архиве однесе сва документа која му могу послужити за уцењивање и лично богаћење. Остала документа која није могао понети, као и спискове својих шпијуна је спалио.

     Сазнавши да је са собом однео и њихову преписку, која је могла бацити сенку на његову владавину и долазак на власт, Наполеон је побеснео и оштро је захтевао од Фушеа да врати та документа.Фуше упозорава Наполена да се смири, јер он зна многе непријатне тајне чиме је још више разбеснео цара. Жандарми упадају у Фушеову кућу, али преписку њих двојице неналазе. Фушеу је одузет положај амбасадора и послат је на његово имање у неку врсту кућног притвора. Бојећи се за свој живот, Фуше се у Италији сусреће са Наполеоновим сестрама од којих тражи помоћ. Од страха је чак доживео и нервни слом. Да би спасила свог мужа, војводкиња од Отранта је предала Наполеону тражена документа која су убрзо затим нестала. Тако се Фуше спасио.

    1815. године француски ројалисти позивају Фушеа да преузме место министра полиције, како би осујетио сваку заверу. Промићурни Фуше то одбија, јер је јако добро знао да бонапартисти спремају “други царев долазак”. Марта 1815. то се заиста и догодило. Наполен се враћа у Француску, а краљ бежи из Париза.

    Фуше долази у Наполеонов кабинет и после кратког разговора излази као министар полиције, по трећи пут у Наполеоновој служби. Сам Наполеон му ипак није веровао, па је зато Саварију дао задатак да будно мотри на Фушеа.

    Међутим, ситуација у држави је сада била сасвим другачија. Наполеон није имао углед као раније и нико га се није плашио као раније. За разлику од прошлог пута морао је да пристане да дели власт са скупштином коју је контролисао његов “пријатељ”. Сви противници Наполеона у земљи у Европи, виде Фушеа као једину особу са којом се може преговарати. Сам Наполеон је знао да се Фуше дописује са Метернихом (министром иностраних послова Аустрије), али није ништа могао да докаже, нити да га насилно уклони.

    Након пораза Наполеона код Ватерлоа, Фуше на своју страну задобија министре и парламент, који се окрећу против бившег цара. Сам Наполеон је лично Фушеу предао своју оставку.

   После нестанка Наполеона, Фуше је сматрао да је права прилика да преузме сву власт у држави. Предложио је да скупштина изабере Директоријум од пет чланова, надајући се да ће у њему његова реч бити пресудна и да ће лако контролисати остале чланове. Међутим, на његову несрећу, у Директоријум је изабран и Лазар Карно, војни министар још из доба Револуције, омиљен у народу. По броју добијених гласова, њему је требало да припадне водећа улога у новој влади. Досетљиви Фуше, труди се на све начине да то спречи и предлаже да директори сами између себе изаберу председавајућег. Самог Карноа је убеђивао да ће лично он дати њему глас, док је тајно поткупио двојицу колега да гласају за њега. Овом преваром Фуше је постао председник владе.

   Пред парламентом је играо праву представу. Отворено се залагао да престо припадне Наполеоновом малолетном сину, Карноу је нудио републику, а савезницима је нудио да краљ Француске постане војвода од Орлеана. Уз све то, тајно је преговарао са Бурбонима. Уз његову помоћ, краљ ће ипак постати Луј XVIII, а сам ће задржати место министра полиције. Када су савезничке трупе ушле у Париз, све је било готово. Карно је открио да је изигран али је било касно.

    – “Куда сад да пођем издајниче?” – пита поштени Карно.

    – “Куд год хоћеш, глупане!” – одговара Фуше.

   Дошавши на престо, Фуше је направио једну од највећих грешака у свом животу. Луј XVIII је био рођени брат Луја XVI, за чију је смрт Фуше гласао 1793. године. Ројалисти су се окомили на “поштеног Фушеа” који је прогнан доживотно. Са својом другом супругом, младом грофицом Каштелан и кћерком приближно истих година као и његова жена,сели се у Праг. Ту је дочекао да га млада супруга превари и побегне са љубавником. Умро је у Трсту 1820. године. За њим су остали његови мемоари, јако непоуздани као и сам аутор.

  Фуше је био аветињски мршав човек, кошчатог лица, сивожутих образа, стиснутих усана. Више је личио на демона него на човека и сигурно не бисте желели да га сретнете у мраку. Иако поткупљив, био је одан супруг и добар отац. Све до смрти своје прве жене, пуних двадесет година био јој је веран и волео ју је свим срцем.

    Временом је постао други човек по богатству у Француској. Сматра се да је располагао са 20 милиона франака. Поређења ради, Луијзијану су Французи продали Америци за 80 милиона франака.


У.Живота








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 23 Mar - 12:25

Политичка каријера Николе Пашића

[You must be registered and logged in to see this image.]

Политичку каријеру отпочео је 1878. године као народни посланик, изабран у Зајечару. У идеолошком смислу, прошао је кроз неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у касним годинама постао конзервативац.

Године 1881. кад је званично основана Радикална странка, Пашић је био први председник Главног одбора. По избијању Тимочке буне напушта земљу, а децембра 1883. је у одсуству осуђен је на смрт. После абдикације краља Милана (1889), био је амнестиран, вратио се у земљу и поново преузео вођство Радикалне странке.

Два пута је био градоначелник Београда: 30. 12. 1889 – 14. 1. 1891. и 10. 1. 1897 – 13. 11. 1897. Расписао је велики зајам и калдрмисао главне улице.

Председник српске владе постао је први пут 11. фебруара 1891. Председник владе је био 1891-1892. и министар иностраних послова Србије од 21. марта 1892. до 9. августа 1892. У периоду 1893-1894 био је дипломата, представник српске владе у Петрограду. Због неслагања са унутрашњом и спољном политиком последњег Обреновића, убрзо се разишао и са њим.

После неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана 1899, као радикалски првак осуђен је на 5 година затвора, али је одмах помилован и пуштен. Следећих неколико година, до Мајског преврата 1903, био је ван политичке сцене. Укључује се у политички живот 1901, а после убиства Александра Обреновића и повратка на власт династије Карађорђевић (1903), Пашић поново преузима вођство Радикалне странке.

Председник владе по други пут постаје 27. новембра 1904. На овом положају је углавном био све до своје смрти 1926. године. Прецизније, председник владе Србије је био 1904-1918 са три прекида и председник владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у периоду 1921-1926 са једним прекидом.

Осим ове велике функције био је пет пута председник Народне скупштине, затим министар спољних послова у периодима 1904-05, 1906-08, 1912-18. и потом у Краљевини СХС 1921. Осим тога, Пашић је од оснивања 1881. до своје смрти, водио Народну радикалну странку.

Успешно је водио Србију кроз два балканска рата и кроз Први светски рат. Био је председник делегације Србије на Конференцији мира у Букурешту 1913. Почетком 1915. године, као председник српске владе, Никола Пашић позива јеромонаха Николаја Велимировића у Ниш и упућује га у Енглеску и Америку да пропагира српску праведну борбу и да сузбија аустријску пропаганду против Србије. Био је један од потписника Крфске декларације 1917. Био је председник делегације Краљевине Срба Хрвата и Словенаца на Мировној конференцији у Паризу 1919.

Године 1923. постао је почасни грађанин Панчева.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pon 15 Jul - 21:07

Будика

[You must be registered and logged in to see this image.]

Споменик посвећен Будики у Лондону, рад Томаса Торнкрофта, постављен 1905. у близини Вестминстерске луке, недалеко од зграде Британског парламента и Вестминстерске опатије, крунидбеног места британских монарха.

Будика је била краљица Ицена и других бритских племена. Предводила је побуну против римских завојевача у Британији 60. и 61. године у доба владавине цара Нерона, у којој је убијено 70.000 Римљана. Међутим, побуна је ипак сломљена, а Будика је извршила самоубиство. Ове догађаје описују два историчара, Тацит у својим Аналима и Животу Јулија Агриколе и Дион Касије у својој Историји Рима.

Њен муж, Прасутаг, иценски краљ који је владао као независни савезник Рима, у свом тестаменту оставио је своју краљевину заједно својим кћеркама римском цару, али кад је умро, његов тестамент је био игнорисан, вероватно зато што Римљани, за разлику од Брита, нису признавали женску децу за наследнике. Краљевство је анектирано и освојено, Будику су избичевали а њене кћерке силовали.

Године 60. или 61, док је римски гувернер, Гај Светоније Паулин, водио рат на острву Англси у северном Велсу, Будика је повела Ицене, Триновате и друга племена у побуну против Римљана. Уништили су Камулодунум (данас Колчестер), који је раније био престоница Триновата, али сад римска колонија у коју су слани отпуштени римски војници. Такође је био и место храма деификованог бившег цара Клаудија, који је изграђен и одржаван на рачун локалног становништва.

Када је чуо за устанак, Светоније Паулин је пожурио у Лондинијум (данас Лондон), трговачко месташце које није имало ни двадесет година, и које је било следећа мета устаника. Међутим, убрзо је схватио да нема довољно људи да би га одбранио, тако да га је евакуисао и напустио. Лондинијум је спаљен и срушен до темеља, исто као и Веруламијум (данас Сент Олбанс). Процењено је да је око 70—80.000 људи побијено у та три града. Светоније Паулин је у међувремену, регруписао своје снаге у Вест Мидланду и иако је имао неупоредиво мање војника, победио је Будику у бици код Ватлинг Стрита. Криза која је тад настала навела је цара Нерона да почне да размишља о евентуалном повлачењу и напуштању Британских острва, али Светонијева победа над Будиком је обезбедила даљу контролу Римског царства над провинцијом.

Историја ових догађаја коју су забележили Тацит и Дион Касије, била је извучена из заборава у доба ренесансе када је дошло до оживљавања легенде у току викторијанског доба, кад је краљица Викторија поистовећивана с Боудиком. Од тада па до данас, Будика је постала важан културни симбол Уједињеног Краљевства и његовог каснијег одолевања освајачима са европског континента.


Wikipedia








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Ned 6 Okt - 0:56

Car Dusan Silni

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stefan Dušan bio je sigurno jedan od najznamenitijih i najuspešnijih srpskih vladara srednjeg veka. On je bio taj koji je srpski narod doveo do vrhunca moći i političke i zavojevačke. On je ostvario one snove koje su sanjali Uroš I i Milutin. I mnogo više.

Najtačniji opis Dušanov dao je veliki srpski istorik Stanoje Stanojević u svojoj Istoriji srpskog naroda, pre više od osamdeset godina, 1908:

"Duboke političke mudrosti u njega nije bilo, ali je on imao prirodne bistrine da shvati neposrednu situaciju i da je iskoristi. Osim toga, on je shvatao potrebu u korist dobre organizacije, mada sam nije bio dobar organizator". (str. 168)

Dušan se ubrzo oženio sestrom Jovana Aleksandra, Jelenom. Uglavnom zahvaljujući tom braku odnosi između Srbije i Bugarske ostali su dobri i prijateljski sve do smrti cara Dušana.

Već 1331. Dubrovčani su svečano dočekali novog srpskog kralja. Dve godine docnije od njega su dobili čitavu Dalmaciju od Stona do Dubrovnika.

Mladi srpski vladar odmah je napao Vizantiju i osvojio gotovo čitavu Makedoniju, gradove Prilep, Ohrid, Kostur i Strumicu. Na osnovu mira sa Vizantijom zaključenim 1334. Srbiji su priznate sve nove granice. Jedino od čega je u ovom trenutku srpski kralj morao da odustane bila je opsada Soluna. Uskoro je Srbija nastavila da ratuje na jugoistoku. Od 1336. do 1340. Dušan je osvojio dobar deo Albanije i proširio teritoriju svoje države sve do Janjine. Do 1345, kada je osvojen grad Ser, Dušanova Srbija je obuhvatala celu Makedoniju osim Soluna, čitavu Albaniju i Epir, sve bivše oblasti Vizantijskog carstva.

Naredne 1346. godine Stefan Dušan se krunisao za cara u Skoplju, a svog sina Uroša proglasio je kraljem. Ali, pošto je krunisanje mogao da obavi samo patrijarh, to je srpski sabor prvo izabrao arhiepiskopa Joanikija za patrijarha, koji je potom, proglasio cara Dušana.

Ratovanja i osvajanja Dušanova nikako nisu prestajala. On je do kraja 1348. osvojio Etoliju, Akarnaniju i Tesaliju. Već 1349. napadnuta je i Bosna, ali Dušan nije uspeo da osvoji grad Hum, mada je neke od ovih krajeva propisno opusteo i opljačkao.

Početkom pete decenije četrnaestog veka Dušan se okrenuo prema severu. U sukobu sa ugarskim vladarem Lajošem osvojio je Mačvu i Beograd 1353. Godinu dana pre toga, Dušanova vojska se, zajedno sa Bugarima, prvi put suprotstavila turskoj najezdi, u prvoj Maričkoj bici. Iako je srpska vojska ubedljivo poražena, to nije ni u kom slučaju zaustavila Dušanova osvajanja.

Krajem 1355. izbio je rat između Dušana i Mletačke republike s jedne strane, i Ugarske i Bosne, s druge strane. Ali, tek što je rat počeo, car Dušan je iznenada umro (20. decembra 1355). Rat se završio posle tri godine, a Ugarska je dobila Dalmaciju i Dubrovnik (1358).

Verovatno najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je njegov Zakonik iz 1349. godine (dopunjen 1354). Dušanov zakonik kodifikovao je i pravno uobličio sve one pravne norme i običaje koji su do toga doba vladali u Srbiji.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pet 25 Okt - 8:12

Вилијам Волас

[You must be registered and logged in to see this image.]

Вилијам Волас (око 1272—23. август 1305) је био шкотски витез и војсковођа, који је предводио отпор енглеској окупацији Шкотске током значајног периода Ратова за шкотску независност. Заједно са Ендруом Маријем је поразио енглеску војску код Стирлиншког моста и постао је Заштитник Шкотске. На том месту је остао све до пораза код Фалкирка. Након неколико година скривања, ухваћен је у Робројсону код Глазгова и предат енглеском крају Едварду I, који га је погубио због издаје.
По његовом лику је снимљен филм „Храбро срце“ са Мелом Гибсоном, који је добитник два Оскара, али је историјски подоста неутемељен.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Порекло

Традиција често описује Воласа као обичну особу, за разлику од његовог земљака Роберта Бруса, који долази из високог племства. Воласаова породица је припадала ниском племству и потицала је од земљопоседника из Велса.
Док једни наводе годину рођења 1272, други наводе 1276. Његова два ујака свештеника учила су га француски и латински.

Шкотска у Воласово време

У време Воласова рођења краљ Александар III Шкотски владао је већ двадесет година. Тај период владавине обележен је миром и економском стабилношћу. Краљ Александар III Шкотски је успешно одолевао енглеским захтевима да призна вазалство Шкотске. Умро је 1286. након пада с коња. Није имао живе деце, па су шкотски племићи прогласили његову четворогодишњу унуку Маргарету Шкотску краљицом Шкотске. Пошто је била малолетна створена је влада да влада до њеног пунолетства. Краљ Едвард I искориштава шкотску политичку нестабилност, па склапа договор са шкотским племством, по коме се Маргарета Шкотска заручује за сина енглеског краља. По договору Шкотска би требала задржати статус одвојеног краљевства. Међутим Маргарета је оболела и умрла је са 8 година (1290) на путу у Норвешку. Одмах су се појавили бројни претенденти на шкотски престо.
Шкотској је претио династички рат, па су племићи позвали енглеског краља Едварда I да арбитрира. Едвард I је захтевао да најпре њега признају врховним господарем Шкотске. После почетног отпора, сви сем Џона Бејлиола и Роберта Бруса Петог прихватају Едвардов предуслов. Коначно новембра 1292. на великом феудалном суду пресуда је донесена у корист Џона Бејлиола, чији је захтев имао најјаче упориште у закону.
Исход велике пресуде је био поштен и легалан, али Едвард I је наставио да користи добијене политичке концесије да би умањио независност Шкотске. Позиција новог шкотског краља Џона Бејлиола постала је тешка, па је Бејлиол прекршио обећање и одбио да се поклони Едварду марта 1296. Едвард I је одговорио нападом крајем марта 1296. на шкотски погранични град. Побио је готово све шкотске побуњенике, чак и оне који су отишли кућама. Шкоти су изгубили и у бици код Данбара, а крајем јула Џон Бејлиол је био присиљен да абдицира. Формално поклоњење Едварду I у августу 1296. извршило је око 2.000 шкотских племића. Претходно је уклоњен шкотски камен, на коме су крунисани сви шкотски краљеви.

Војна каријера

[You must be registered and logged in to see this image.]

Борба против Енглеза

Воласов отац је убијен у бици 1291. и тако је посејано семе мржње према страној окупацији Шкотске. Сам Волас се посвадио са неколико енглеских војника. У препирци је убио неколико војника и за њим је била издана потерница. Наставио је са нападима и појединачном осветом. После тога његова група побуњеника је остварила победе у мањим окршајима. Побуњеници и њихови јатаци су претрпели тежак психолошки ударац кад је шкотско племство прихватило енглеске захтеве.
Волас је са побуњеницима нападао типичном герилском тактиком „удри и бежи“. Ослободио је многе градове, као Абердин, Перт (Шкотска), Глазгов, Данди и све земље северно од Форта. Волас је имао подршку свога ујака, који је био шериф Ајшира. Енглески краљ Едвард I одлучује јуна 1297. да елиминише већину савета барона округа Ајр, а слично да учини и у суседном округу. Вилијам Волас је стигао прекасно да спаси шкотске племиће. Волас је напао цели енглески гарнизон у Ајру, затворио га и запалио побивши све енглеске војнике унутар гарнизона. Када је стигла вест да су Енглези убили неке шкотске племиће побуњенички покрет је ојачао. Герилски рат се претворио у отворени рат.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Битка код Стерлинг Бриџа

Волас је постигао победу 11. септембра 1297. у бици код Стерлинг Бриџа. Иако је Енглеза било много више Шкоти су под вођством Вилијама Воласа и Ендруа Марија страховито поразили енглеску професионалну војску. Око 300 енглески коњаника и 10.000 пешака је прешло на северну страну реке. Постојао је узак мост, који је спречавао да прелази велики број војника. Шкоти нису кретали у напад док није половица Енглеза прешла на њихову страну реке. Кад су прешли, Шкоти су почели да брзо убијају Енглезе, па су Енглези кренули у повлачење преко моста, који није дозвољавао прелазак великог броја војника. Под превеликом тежином мост се срушио заједно са енглеским војницима. Много енглеских војника се при томе подавило, а велики број је страдао на шкотској страни реке.
Ендру Мари је умро од рањавања три месеца након битке. Вилијам Крофорд је са 400 оклопљених коњаника завршио акцију протерујући Енглезе из Шкотске. После битке Роберт Брус је одликовао Вилијама Воласа и именовао га вођом шкотске војске. Волас добија титулу сера. Шест месеци после битке Волас напада и само енглеско тло. Напао је Јорк, очисто целу околину и опседао град. Циљ је био да се покаже да су Шкоти у стању да Енглеској наносе ударце и на њеном тлу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Битка код Фалкерка

Енглези поново врше инвазију Шкотске 1. априла 1298. Заузели су неколико замкова и харали су по околини, али Волас није улазио у отворену битку са њима. Шкоти су прихватили да се код њих води политика спржене земље, а Енглезима је мањкало снабдевања и хране, па је опао морал енглеске војске. Коначно долази до битке код Фалкерка.
Волас је своје копљанике поставио у 4 кружне јежасте формације, окружене обрамбеним зидом од зашиљених кочева. Енглези су напали коњицом изазивајући катастрофу у редовима шкотских стрелаца. Шкотски витезови су се повукли, па су Енглези нападали јежасте формације. По свој прилици енглески стрелци су створили рупе у јежастим формацијама и Енглези су сломили преостали отпор. Шкоти су изгубили јако много војника. Волас је успио побећи, али његов углед је био битно нарушен. У бици је убијен Џон Грејам, који је био други у ланцу шкотског командовања. Према једном извештају Волас је током борбе убио мајстора енглеских темплара.
После пораза у бици код Фалкерка Вилијам Волас је пре септембра 1298. дао оставку на место команданта шкотске војске. Заједнички заповедници постају Роберт Брус и Џон Камин. Џон Камин је био рођак Џона Бејлиола и био је непријатељ Роберта Бруса. Брус се 1302. помирио са енглеским краљем Едвардом I.
Вилијам Волас је отишао крајем 1298. на двор француског краља Филипа IV Лепог, да тражи помоћ у шкотском рату за независност. Док су путовали у Француској напао их је чувени пират Ричард Лонговил. Волас га је успио заробити и предао га је у Паризу француском краљу. Шкоти су успели да наговоре француског краља да даде пирату слободу, неопходну да изазива проблеме енглеској флоти.

Волас је служио у шкотској гарди у Француској и победио је Енглезе у две битке. Одлазио је и у Рим да тражи подршку за Шкотску. Враћа се 1303. у Шкотску, заједно са својим људима. Вративши се у Шкотску једва је избегао заробљавање од стране Енглеза.


Воласово заробљавање и смрт

Волас је избегавао заробљавање све до 5. августа 1305, када га је шкотски витез лојалан Енглезима издао и предао енглеским војницима близу Глазгова. Одведен је у Лондон и суђен је у Вестминстерској палати, где је крунисан венцем од храста, што је значило да је краљ изопштених од закона. На оптужбе је одговарао да он никад није био енглески поданик, па не може ни бити издајник Енглеске.

Након пресуде Воласа су 23. августа 1305. голог вукли коњи по једном тргу у Лондону. Био је удављен и рашчеречен. Најпре је био задављен, па пуштен, затим је кастриран, одсечена му глава и након тога је рашчеречен. Глава му је била набодена на врх Лондонског моста. Његови други делови тела су били посебно приказивани по другим градовима.



wordpress.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 4 Jan - 23:40

Rimski car Tiberije Klaudije Neron Cezar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kažu da je čitavog života hramao na jednu nogu i da je mucao, pa ga je očajna porodica doslovce isključila iz javnog života dok nije postao konzul, zajedno sa svojim nećakom Kaligulom 37.

Tiberije Klaudije Neron Cezar poznat i kao Tiberius Claudius Drusus Nero Germanicus, bio je četvrti rimski car iz Julijansko-klaudijevske dinastije, a vladao je od 24. januara 41 do svoje smrti 54. godine.

Rođen u Lugdunumu u Galiji (današnji Lion, Francuska), od oca Druza i majke Antonije mlađe, bio je prvi rimski imperator rođen van Italije.

Klaudije je smatran vrlo neprikladnim za imperatora. Kažu da je čitavog života hramao na jednu nogu i da je mucao, pa ga je očajna porodica doslovce isključila iz javnog života dok nije postao konzul, zajedno sa svojim nećakom Kaligulom 37.

Klaudijevi naučni radovi

Isključenje iz javnog života pogodovalo je Klaudijevoj sklonosti za naukom, naročito istorilom i lingvistikom. Dok je još bio dečak Klaudije je započeo rad na rimskoj istoriji koju je otvorio ubistvom Julija Cezara, da bi zatim preskočio nekoliko godina i započeo je ponovo završetkom građanskog rata. Istorija je imala 43 poglavlja. Napisao je i dvadeset poglavlja o istoriji Etruraca i osam poglavlja istorije Kartagine. Nažalost, ni jedno od ovih dela nije sačuvano.

Takođe je predložio reformu rimskog alfabeta dodajući tri nova slova.

Njegove mane su ga možda spasle sudbine koja je snašla mnoge druge rimske patricije u vreme čistki za Tiberijeve i Kaliguline vladavine.

Zbog toga što ga je za cara proglasila Pretorijanska garda, umesto Senata – bio je prvi car tako postavljen – pojedini komentatori su osporavali Klaudijevu reputaciju kao vladara (na primer Seneka). Štaviše, on je bio prvi car koji je koristio mito da bi obezbedio lojalnost vojske.
Posle zavere oficira i senatora koji su ubili Kaligulu, grupa pretorijanaca je „postavila“ Klaudija za njegovog naslednika, misleći da će on biti popustljiv i poslušan vladar. Iako nije imao nameru da postane car, uskoro pošto je Senat potvrdio njegov status, Klaudije je započeo nekoliko ambicioznih projekata. Jedan od njih bilo je proširenje rimske luke blizu Ostije, koja će postati lučki grad Portus. Za vreme njegove vladavine Rim je imao i vojne uspehe. Godine 47. njegove legije su konačno potčinile Britaniju, koja je bila rimska provincija u narednih 350 godina.

Pa ipak, potvrda njegovih državničkih vrednosti, za razliku od prethodnika Tiberija i Kaligule, dokazana je njegovom apoteozom posle smrti i podizanjem hrama „Svetom Klaudiju“ na Kelijskom brdu u Rimu

Brakovi

Klaudije se ženio četiri puta. Prva dva braka, s Plaucijom Urgulanilom i Elijom Petinom, završena su razvodom. Njegova treća žena Mesalina ubijena je po njegovom nalogu. Poslednja njegova žena Agrippina, bila je majka njegovog naslednika Nerona, sina iz prvog braka.

Urgulanila mu je rodila dvoje dece: sina, Klaudija Druza i kćerku Klaudiju. Prema Svetoniju, Klaudije Druz je upravo bio veren s Junilom, Sejanovom kćerkom, kada se ugušio komadom kruške. Bilo je sumnji i ko je pravi Klaudijin otac, pa je se Klaudije odrekao. U drugom braku imao je jedno dete, kćerku Klaudiju Antoniju. Mesalina mu je rodila dvoje dece: sina Britanika i kćerku Oktaviju.

Četvrta i poslednja žena, Agripina, ubila je Klaudija, serviravši mu otrovne pečurke.

Klaudije i Pretorijanska garda

[You must be registered and logged in to see this image.]

Klaudije nije bio omražen, kakvim ga smatraju pojedini, i drevni i moderni, istoričari. Štaviše, iako je Klaudijevu divinizaciju poništio njegov naslednik Neron, ponovo je uspostavio imperator Vespazijan.

Klaudije je bio prvi imperator koji je nazivan „Cezar“ samo kao izraz časti.(On nije imao legitimno pravo na ime „Cezar“.) Od tada će „Cezar“ postati deo titule svakog narednog rimskog imperatora, a iz toga će kasnije nastati titule nemačkog „Kajzera“ i ruskog „Cara“.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pet 28 Feb - 21:07

Sultan Mulaj Ismail "Krvožedni"

Marokanski sultan Mulaj Ismail, poznatiji kao "Krvožedni", poznat je po tome što je uspeo da ima nekoliko stotina potomaka, a neki istoričari tvrde da ih je čak bilo hiljadu. Prema simulaciji koju su naučnici napravili, to je jedino moguće ako je on imao seks bar jednom dnevno i to u periodu od 32 godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ismail, koji je vladao od 1672. do 1727. je bio prvi veliki sultan marokanske Alauit dinastije, koja je i dan dans na tronu ove zemlje. On je tvrdio da je potomak samog Muhameda, osnivača islama.

Ismail je vlada najduže u marokanskoj istoriji, i imao je vojsku koja je brojala 150.000 ljudi. Poznat je bio po surovosti. Kažu da je njegova vladavina počela tako što je na kolac nabio 400 glava, u gradu Fezu, kako bi pokazao kako prolaze oni koji mu se suprotstavljaju.

Procenjeno je da je za 55 godina, koliko je vladao, ubio preko 30.000 ljudi, a tu ne spadaju oni koji su pali u bitkama.

Prema Ginisovoj knjiži rekorda, on je otac čak 888 dece. Francuski diplomata iz tog vremena Dominik Busnot tvrdi da je on zapravo imao 1.171 dete, koje su mu rodile četiri žene i 500 konkubina. To je bilo u njegovoj 57. godini, kada je već 32 bio na prestolu.  

Za prevaru smrt ili mučenje
Kako je bio surov prema neprijateljima, takav je bio i u kući. Kažu da je svaka preljuba, od strane njegovih brojnih žena, kažnjavana sa smrću ili strašnim mučenje. Neke je i sam zadavio, dok su drugima odsecane drugi ili vađeni zubi kao kazna. Muškarci koji bi samo pogledali njegove žene bi bili osuđeni na smrt.


Neki istoričari veruju da je nemoguće da je on imao toliko dece, pošto su žene plodne samo određeni broj dana, a nije svaki pokušaj uspešan. Ipak, naučnici tvrde da je moguće ono što istorija kaže.

Oni su napravili kompjuterski program, koji je izračunao kako je moguće da Ismail napravi 1.171 dete za 32 godine.

Simulacija je uzela u obzir brojne faktore. Pretpostavlja se da sve njegove žene i konkubine nisu imale isti menstrualini ciklus. Uzeti su u obzir drugi faktori, poput kvaliteta sperme i vremena ovulacije.

Ishod je bio računica koja kaže da je Ismail morao da ima seks 0.83 do 1.43 puta dnevno kako bi imao preko hiljadu dece. Naučnici su utvrdili da je tako nešto bilo moguće i da je imao manji harem, od samo recimo 65 do 110 žena.

Iako ovo istraživanje nije sto posto tačno, ono sa velikom sigurnošću potvrđuje da je brojka od 1.171 deteta veoma moguća, čak verovatna za nekoga ko je imao toliki broj žena na raspolaganju.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Čet 29 Maj - 13:27

I Tesla na listi najbitnijih ljudi sveta

Isus je najznačajnija osoba u istoriji, a za njim slede Napoleon i Muhamed, pokazalo je najnovije internet istraživanje. Naš Nikola Tesla na toj listi zauzeo je 93. mesto.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istraživanje je rađeno pomoću softvera razvijenog u SAD, koji pretražuje internet i traga za mišljenjima i stavovima o slavnim ljudima i koristi specijalni algoritam da bi predvideo koliko važni će ti ljudi ostati 200 godina posle smrti.

Britanski Dejli mejl, koji je i objavio istraživanje, navodi da je ono pokazalo neočekivane i prilično razočaravajuće rezultate što se britanskog premijera Dejvida Kamerona tiče, koji se našao tek na 1.483 mestu. Najviše rangiran Britanac na listi je Vilijem Šekspir, na četvrtoj poziciji.

On je na listi ispred Abrahama Linkolna (koji je peti) i Džorža Vašingtona (na šestom mestu).

Zloglasni Adolf Hitler zauzeo je sedmo mesto na lestvici važnih ličnosti, Aristotel je osmi, a slede ga Aleksandar Veliki i još jedan američki predsednik - Tomas Džeferson.

Iznenađujuće je što je nedavno preminuli Nelson Mandela zauzeo tek 356. mesto na ovoj listi, i nalazi se dobrano ispod aktuelnog predsednika SAD Baraka Obame, koji je 111.

Kraljica Elizabeta Prva je najviše rangirana žena, a zauzela je 13. mesto, samo dva iza svog oca Henrija Osmog.

Karl Marks je visoko rangiran - na 14. mestu, a i Staljin nije loše prošao - na listi najvažnijih ličnosti sveta zauzeo je 18. mesto.

Da ni pisci nisu beznačajni pokazuje podatak da su Mark Tven i Edgar Alan Po zauzeli 53. i 54. mesto.

Mocart je najviše rangiran muzičar na listi i nalazi se na 24 mestu, sledi ga Betoven na 27, a Bah je 48.

I savremene zvezde su se našle na listi, pa tako Madona zauzima 121, Bob Dilan 130, a Džon Lenon 162. mesto. Ipak, najpopularniji od svih je Elvis Prisli - koji se plasirao na 69. poziciju.

Vinstona Čerčila je na 37. mestu dobro "potukao" Teodor Ruzvelt koji je zauzeo 23. poziciju, a ispred Čerčila po važnosti je čak i Džordž Buš - koji je 36.

Profesor informacionih tehnologija na Univerzitetu Stoni bruk u Njujorku Stiven Skiene kaže da algoritam takođe može da se primeni da bi se "izmerile društvene promene, na primer uloga žena kroz istoriju".

Profesor Skiena i njegov saradnik Čarl Voker, koji radi kao inženjer za Google, izdali su ovo istraživanje u knjizi koja je nedavno objavljena a zove se Ko je veći.


mondo.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sre 11 Jun - 13:08

Moamer Gadafi: Od zaverenika do svrgnutog kralja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako su sve svetske novinske agencije  prenele - Libijski lider Moamer Gadafi smrtno je ranjen nakon napada pristalica nove libijske vlasti. Pogledajmo uspon clana beduinskog plemena do "kralja nad kraljevima"...


Moamer Gadafi je ubijen u gradu u kom je i rodjen... U vise navrata je spominjao da je rodjen u prolece 1942. godine u beduinskom satoru na oko 30 kilometara od Sirte. 1969. godine, Gadafi je vodio drzavni udar u Libijskim oruzanim snagama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

1. septembra 1969, pobunjenici pod vodjstvom Moamera Gadafija zauzeli su kraljevsku palatu, zgradu Vlade, kao i TV i radio stanice. Svrgnuli su kralja Idrisa i proglasili formiranje Libijske republike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Septembra iste godine, Gadafi postaje predsednik Libijskog saveta revolucionarne komande i Vrhovni komandant. Od tada, on je de fakto lider zemlje sa vise funkcija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon revolucije, Moamer Gadafi je unapredjen u pukovnika, zadrzavajuci cin cak i kada je januara 1976 unapredjen u general-majora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gadafi je uspostavio rezim zasnovan na odborima i skupstini. Stvaranje "Narodne republike" objavio je marta 1977. 1979. godine, povlaci se sa mesta predsednika Libije, ali i dalje ostaje kljucna politicka licnost zemlje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gadafi zadrzava polozaj vrhovnog komandanta, a istovremeno deluje i kao generalni sekretar Generalnog narodnog kongresa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Do kasnih 1980-ih, Gadafi se povukao sa svih zvanicnih polozaja i prozvao sebe revolucionarnim vodjom. Medjutim, zvanicno, on i dalje ostaje sef nacije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gadafijeva ideologija je imala znacajan uticaj na Sovjetski Savez. Posetio ga je u tri navrata (1976, 1981 i 1985) i sastao se sa sovjetskim liderima Leonidom Breznjevim i Mihailom Gorbacovom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moamer Gadafi je privatno vodio zivot ekscentrika. U jednom trenutku postao je vegetarijanac. Nije pio kafu, caj niti alkohol. Nije pusio i jeo je samo jednostavna jela. Njegova porodica nije posedovala nikakvu imovinu. Cak je i njegov otac (na insistiranje sina) ziveo u beduinskom satoru do kraja zivota.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sredinom februara ove godine, u Libiji isbijaju masovne demonstracije sa zahtevima da se Gadafijeva 40-o godisnja vladavina konacno okonca. Mitinzi su eskalirali u direktne oruzane sukobe izmedju vladinih snaga i opozicije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon skoro devet meseci borbe, pobunjenici su uspeli da preuzmu kontrolu nad gotovo svim delovima Libije. Neki od clanova njegove porodice prebegli su u Alzir. Abdelhakim Belhaj, vojni sef Nacionalnog prelaznog veca Libije rekao je da Gadafi boravi u Sirti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

20. oktobar 2011 - Moamer Gadafi i njegov sin Mutasim ubijeni u Sirtu u unakrsnoj vatri izmedju boraca nove libijske vlasti i njihovih pristalica.

[You must be registered and logged in to see this image.]

izvor: RIA Novosti








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Čet 29 Jan - 19:32

Roza Luksemburg (1871-1919)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuvena revolucionarka Roza Luksemburg bila je jedan od osnivača nemačke komunističke partije, a po svojoj delatnosti bila je poznatija u svetu nego u zemlji u kojoj je provela najveći deo života i u kojoj je mučki ubijena. Bila je zakleti marksista i svoj život je dala za revoluciju.

Roza je rođena 1871. godine u porodici poljskih Jevreja kao najmlađe od petoro dece. Pre ružna nego lepa, Roza se pokazala kao sjajna učenica i intelektualka. Godine 1889. Roza je stigla u Cirih da studira pravo i ekonomiju. Već tada je bila politički oformljena. Bila je ambiciozna i vredna i ubrzo je proglašena za najboljeg ciriškog studenta, a u slobodnim časovima proučavala je i bavila se politikom i družila se sa istomišljenicima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvo javno istupanje imala je na kongresu Socijalističke internacionale. Jasnim stavovima očarala je delegate, a među njima i Lea Jogihesa, takođe poljskog emigranta i revolucionara. Među njima se rodila ljubav, jedina prava u Rozinom životu. Međutim, samo formalno se udala za Nemca Gustava Libeka da bi dobila nemačko državljanstvo.

Iako Roza nije volela nemce i nemačku, pristala je da živi u Berlinu, jer je tu bio najbolje organizovan radnički pokret. Svi socijalisti i revolucionari toga vremena oči su uprli u Nemačku. Ubrzo je počela da se druži sa Klarom Cetkin, njenim sinom i Karlom Libknehtom, iskusnim komunistom. Njihovo zajedničko bavljenje politikom došlo im je glave. Više puta su hapšeni i zatvarani. U vreme kad su se spremali da dignu narodni ustanak u Nemačkoj, neko ih je izdao i iznenada su uhapšeni u stanu gde su se krili. Posle maltretiranja i mučenja ubijeni su i bačeni u jedan od berlinskih kanala. To su učinili vojnici i oficiri u službi demokratske vlade u nameri da grad očiste od "nepodobnih".

Tako je Roza Luksemburg svoj život dala revoluciji.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Pet 20 Mar - 13:29

Car Lazar


[You must be registered and logged in to see this image.]


Lazar Hrebeljanović (1329.-1389.) poznat i kao sveti car Lazar, bio je srpski vladar s prijestolnicom u Kruševcu. Poginuo je u Bitki na Kosovom polju 1389. i proglašen za sveca.

Lazar Hrebeljanović je najvjerovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Povijest za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Također se ne zna ni koliko je točno braće i sestara imao.

Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U vrijeme kada se kralj Dušan okrunio za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17 godina. Obiteljsko bogatstvo Hrebeljanovića je bilo vrlo malo i obuhvaćalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gdje se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tome govori i „Povijesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i s ovom titulom je sudjelovao u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.

Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio kćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Poslije naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. prosinca 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je sudjelovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Tu je Lazar mogao vidjeti kako su u jugozapadnom kutu hrama sahranjuju posmrtni ostatci cara Dušana i kako se grobnica zatvara s poklopcem od bijelog mramora na kojem je isklesan visoki reljef cara Dušana.

Unutrašnji sukobi i diobe stvorili su krizu srpske države. S nestankom carstva, poslije iznenadne smrti Dušana Nemanjića, a potom i Cara Uroša (1355.-1371.), mnogi krupni i sitni feudalci, srpska vlastela ili „velikaši“ - kako ih pamti narodno predanje ugrozili su jedinstvo srpskih zemalja. O srpskim podjelama jasno govori i bizantski car Ivan Kantakuzin sljedećim riječima:

Wikicitati „I na tisuće strana rastureni počeše međusobno gloženje.“”
(Ivan Kantakuzin, Povijest)
Slika raspada jasno se ocrtavala, a izgledala je ovako:

Zapadna Makedonija (Kralj Marko, sin i nasljednik oca Vukašina i turski vazal poslije 1371. godine)
Istočna Makedonija (Konstantin i Ivan Dragaš - isto kao turski vazali poslije 1371. godine)
Zapadna Srbija : Župan Nikola Altomanović
Zeta (Balšići)
Kosovo (Vuk Branković)
Morava (Knez Lazar Hrebeljanović)
Pobjedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Manji odredi turske vojske pustošio je po selima i trgovima. „Strah... nevolja i nesreća ljuto su obli sve gradove i zapadne predjele...“ Lazar se počinje u svim intitulacijama nazivati „Gospodin vse Srbljem“, „Knez Srbljem“, što u stvari znači „Knez ili vladar srpskih zemalja“. Pored toga, Lazar upotrebljava i kraljevsko vladarsko ime Stefan Lazar. Čak se na aversu očuvanog pečata na „Lazarevoj darovnoj povelji“ Hilandaru iz 1379. nalazi lik Stefana Prvomučenika, zaštitnika loze Nemanjića. U poveljama se potpisuje crvenim mastilom. Od bitnog značaja, u skladu sa srednjovjekovnom državnopravnom teorijom je to što je Lazar posjedovao crkveni legitimitet.

Ugrožen od Turaka, izložen stalnoj opasnosti od napada Nikole Altomanovića, strahujući i od napada Ugara knez Lazar je morao i energično i mudro raditi na jačanju obrambene moći svoje države. Pošto je imao veliki broj ženske rodbine, pretežno ženidbenim vezama uspio je okupiti oko sebe svoje moćne susjede. Sestru Draginju udao je za čelnika Musu, gospodara rudarskog kraja oko Kopaonika, grada i župe Brvenik, a kćer Maru, 1371. godine, za Vuka Brankovića. Dvije mlađe svoje kćeri predao je knez Lazar svatovima u Kruševcu. Jelena se udala za Đurđa Stracimirovića Balšića, „gospodara vsom Zeti i pomorju“, a Teodoru za Nikolu Gorjanskog Mlađeg, uglednog feudalca u Južnoj Ugarskoj (Mačva).

Udajama, uspostavljanjem savezničkih odnosa i oružanom borbom sa nepokornim velikašima uspio je knez Lazar ojačati i teritorijalno proširiti svoju državu. S okolnim velikašima osnovao je neku vrstu obiteljskog saveza, kome je on bio na čelu. Najmoćniji članovi saveza poslije kneza Lazara bili su njegovi zetovi Vuk Branković i Đurđe Stracimirović Balšić. Smrću cara Uroša nestalo je carskog dostojanstva. Pošto je po protokolu bizantskog dvora, koji je primjenjivan i na srpskom dvoru, samo car mogao dodjeljivati visoka zvanja, te je Lazar ostao u zvanju kneza a Vuk Branković ima zakonsko pravo samo na naslov „gospodin“. „Blagovjerni i kristoljubivi Bogom prosvjećeni knez Lazar i ljubazni mu sin gospodin Vuk“, zabilježio je nepoznati analitičar 1387. godine, „kada su vladali svim srpskim zemljama i pomorskim i tako u slozi i ljubavi pobeđivali neprijatelje svoje“.

Udruženim snagama kneza Lazara i bosanskog bana Tvrtka, 1373. godine pobjeđen je, zarobljen u Užicu i osljepljen Nikola Altomanović. Pobjednici su podijelili njegovu oblast. Banu Tvrtku je pripao i manastir Mileševo u kome je sahranjen Sveti Sava. Potomak Nemanjića po ženskoj liniji, ban Tvrtko je odlučio da se 1377. godine okruni za kralja Bosne i Srbije. Obred krunidbe izvršen je najvjerijatnije u mjestu Mile, nedaleko od Visokog. [1]. Nepomućeno prijateljstvo kneza Lazara s kraljem Tvrtkom jasan je dokaz da je Tvrtkov postupak smatran suglasnim sa srednjevekovnim poimanjem legitimnosti naslijeđa prijestolja. To, međutim, nikako ne znači da se knez Lazar prestao smatrati glavnim vladarem na teritoriju srpskog carstva, tim prije što je i on preko svoje žene Milice bio u srodstvu s izumrlom dinastijom Nemanjića.

Vjeran tradiciji vladara na srpskom prijestolju, knez Lazar je pregao podići autoritet crkve i učiniti je moćnom potporom u borbi za učvršćenje svoje vlasti i obranu od Turaka. U tom cilju smatrao je neophodnim izmiriti Pećku i Carigradsku patrijaršiju, koje su bile u neprijateljstvu od doba proglašenja Pećke patrijaršije 1346. godine, kada se kralj Dušan okrunio za cara. Poslije dugih pregovora u kojima se istakao monah Izaija, do izmirenja je došlo 1375. godine. Obred svečanog priznanja Pećke patrijaršije obavljen je u patrijaršijskoj crkvi u Peći. Bila je to velika svečanost, kojoj su, pored mnogobrojnih velmoža i crkvenih velikodostojnika, prisustvovale monahinje Jelisaveta (monaško ime carice Jelene), i Jefimija, udovica despota Jovana Uglješe. Monahinja Jelisaveta umrla je početkom studenog 1376. godine. Vjerovatno po dogovoru sa kneginjom Milicom, Jefimija je odmah poslije njene smrti došla u Kruševac i nastanila se u dvoru kneza Lazara.

Kada mu se u Kruševcu rodila i peta kćer Olivera, knez Lazar je vjerojatno izgubio svaku nadu da će dobiti nasljednika prijestolja. Zato nije teško zamisliti radost supružnika kada im se 1377. godine rodio sin, koji je na krštenju, po tradiciji loze Nemanjića, dobio ime Stefan. Poslije Stefana kneginja je rodila još dva sina Vuka i Dobrivoja. Dobrivoje je umro kao dijete a Vuk je rastao uz Stefana koji nije bio mnogo stariji.

Ekonomski i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen usredotočiti svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriju svoje države prvi put se sukobio s jačim odredom turske vojske 1380./1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobijedili Turke na Dubravici kod Paraćina.

Iako poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili i po treći put napasti kneza Lazara. Obavješten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao prikupiti što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan sudjelovati u borbama za obranu nezavisnosti Srbije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obavješten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom lipnja došao na Kosovo.

„Pođimo, braćo i čeda“, - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati analitičar u Povijesnom Slovu o knezu Lazaru, „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Krista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tijela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “.

Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, anali govore da je Lazar imao uspjeha u borbama s njima. Godine 1386. Orhanov sin, Murat I. je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je spriječen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vijesti analitičara stiče se dojam da su dva vladara izbjegla sukob.

Poslije smrti Ugarskog kralja Ludovika I. (1382.), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno s kraljem Tvrtkom umiješao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala braniti samo sjevernu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbježan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan 28. lipnja 1389. godine na Kosovom polju.

U okršaju prvog sukoba Srbi su pobijedili Turke. „Među vojnicima“ , piše Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, „koji su se borili pred vojskom bijaše neko vrlo blagorodni (Miloš - zabilježio je netko na margini Konstantinovog djela) koga oblagaše zavidljivci svome gospodinu i osumnjičiše ga kao nevjerna. A ovaj da pokaže vjernost, a ujedno i hrabrost, nađe zgodno vrijeme, ustremi se k samom velikom načelniku kao da je prebjeglica, i njemu put otvoriše. A kad je bio blizu, iznenada pojuri i zari mač u toga samoga gordoga i strašnoga vlastodršca. A tu i sam pade od njih. U prvi mah odolijevali su Lazarevi ljudi i pobjeđivali su. Ali već ne bijaše vrijeme za izbavljanje. Stoga i sin toga cara ojača opet u toj samoj bitci i pobjedi. Nakon toga, postiže Lazar blaženu smrt tako što mu je glava posječena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da poginu prije njega i ne vide njegovu smrt. A tada, tada ne bijaše mjesta u cjeloj toj zemlji gdje se nije čuo tužni glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čime uporediti tako da se zrak ispunio...“.

Na Kosovu polju: „mučenik Kristov postade veliki knez Lazar“ (Despot Stefan: natpis na stubu mramornom na Kosovu), izborom i opredjeljenjem za nebesko ispuni riječi Njegove: „Od ove ljubavi nema veće do ako tko položi život za bližnje svoje“. Jn 15;13. Onome koji je učinio izbor dostojan Nebeskog Cara narod nepokolebljivo imenu dodaje - car - i ovjenčava ga aureolom svetaca a Crkva kanonizira, već nekoliko godina poslije pogibije.

Sahrana kneza Lazara

Iz Mitropolijske crkve u Prištini tijelo Kneza Lazara 1390./1391. godine preneseno je u njegovu zadužbinu manastir Ravanicu. Zbog nadiranja Turaka i stanovništvo i monaštvo biva prinuđeno napustiti ognjišta i svetinje. Sa sobom nosi i najveću dragocjenost - Lazareve moći. Nastavlja svetac dijeliti sudbinu svog naroda, preko Beograda do Sent Andreje u Ugarskoj poslije nekoliko godina prenesen u fruškogorski manastir Vrdnik (Nova Ravanica). Tijekom Drugog svjetskog rata, godine 1942. zbog ustaških pustošenja pravoslavnih svetinja u Srijemu, moći su prenesene u Sabornu crkvu u Beograd.

Godine 1954. Sveti arhijerejski sabor SPC donio je odluku o prenošenju moći Sv. Kneza u Ravanicu. Ova odluka se provodi o šestotoj godišnjici Kosovske bitke, 1989. godine i to tako što su njegove moći izlagane na putu kroz veliki broj srpskih gradova i manastira.

Tako je od Vidovdana 1988. do kolovoza 1989. ćivot iz Beogradske Saborne crkve preko manastira Vrdnika, Ozrena, Tronoše i Ćelija, zatim Šapca, Valjeva i Kragujevca, pa manastira Žiča, Ljubostinja i Pavlica prenesen do Kosova. Na Gazimestanu, mjestu kosovske bitke, održan je spomen a potom, poslije boravka u manastiru Gračanica i svečanih vidovdanskih bogosluženja, ćivot s Lazarevim moćima preko Niša, Kruševca i manastira Manasija, prenesen je u Ravanicu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Wikipedija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 21 Mar - 19:07

Jug Bogdan i 9 Jugovića


Da li ste znali da je pravo ime Jug Bogdana, dobro nam znanog iz narodnih pesama, bilo Vratko Nemanjić? Iako nema mnogo istorijskih podataka o njegovom životu , na osnovu onoga što znamo, jasno je da je u pitanju jedna znamenita istorijska ličnost. Nije ni čudo, kada mu je čukundeda bio veliki župan Stefan Nemanja. Ostali preci Nemanjići bili su mu Vukan, Dimitrije i Vratislav.[You must be registered and logged in to see this image.]
Kako je imao poznate pretke, tako su mu i potomci značajni i zapamćeni. Naime, njegova kćer je carica Milica, žena cara Lazara, jedna od najznačajnijih žena, kada je u pitanju srpska istorija. Prema legendama, manje srećnu sudbinu od sestre Milice imali su sinovi Jug Bogdana: Boško, Damjan, Mitar, Momir, Nenad, Nikola, Petar, Vojin i Stepan. Svih 9 mladih Jugovića, poginulo je u Kosovskoj bici. Barem tako epske pesme tvrde.

Čuveni Jug Bogdan bio je srpski vojvoda, župan i knez iz sredine 14. veka, a uspomenu na njega sačuvale su nam, ponajviše, narodne pesme pretkosovskog i kosovskog ciklusa. Međutim, desilo se da istorija tvrdi jedno, a epska poezija sasvim drugo, pa je i u slučaju Jug Bogdana došlo mistifikacije ličnosti. Čak se ni svi istoričari ne slažu da je u pitanju jedna te ista ličnost.
Još je interesantnije da karakteristike i osobine ličnosti ovog čoveka varijaju od pesme do pesme, te je u jednima on predstavljen kao neustrašivi heroj, dok ga druge opevaju kao kukavicu i slabića. Ovo možete i sami istražiti, ukoliko uporedite pesme Smrt majke Jugovića, Kosovski boj i Banović Strahinja.

Istorijske činjenice ukazuju na to da je Vratko Nemanjić sahranjen u manastiru Davidovici, dok predanja i pesme kažu da je poginuo u Kosovskom boju.

Šta god da je istina, Jug Bogdan ostaje da živi u epskim pesmama, predstavljajući i dalje, zajedno sa svojim sinovima, simbol stradanja srpskog naroda u Kosovskom boju, kao i simbol junaštva i neustrašivosti.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Sub 21 Mar - 19:16, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 21 Mar - 19:13

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jan Palah (1948 – 1969), student filozofije na Praškom univerzitetu, je postao simbol savremene borbe Čeha i Slovaka za slobodu, kada se 16. januara 1969. godine zapalio na praškom trgu, nakon čega je i umro, iz protesta prema članicama Varšavskog pakta koje su 1968. godine izvršile invaziju na Čehoslovaèčku. Razlog invazije je bilo zaustavljanje započetih reformi liberalizma, podstaknutih od strane tadašnje vlade Aleksandra Dubčeka, za vreme Praškog proleća. Pogreb Jana Palaha se pretvorio u opšti protest protiv tadašnje političke situacije u kojoj se nalazila Čehoslovačka.

Mesec dana kasnije, Jan Zajic, takođe student, zapalio se na istom mestu, a dva meseca nakon toga Evžen Plocek se zapalio u češkom gradu Jihlava. Osim trenutnog šoka, samozapaljenja nisu imala nikakav učinak na političku situaciju u zemlji. Nakon pada komunizma, Palah je odlikovan bronzanim krstom koji su uzidali na mesto samozapaljenja, pored Narodnog muzeja, a sam trg je preimenovan njemu u čast. Češki astronom Luboš Kohutek, koji je napustio Čehoslovačku godinu dana kasnije, dao je ime Palah novootkrivenom asteroidu. Moguće je, da su kasniji slučajevi samozapaljenja bili podstaknuti nesrećnom popularnošću Jana Palaha u medijskim krugovima. U proleće 2003. godine, šest mladih Čeha srednjoškolaca se nasmrt spalilo, između ostalih i odlikaš Zdenek Adamec koji se spalio 6. marta 2003. godine gotovo na istom mestu, pored Narodnog muzeja, ostavivši pre toga oproštajnu poruku na Internetu, gde se jasno ukazivalo na Palaha i ostale koji su počinili samoubistvo 1969. godine. Razlog tih samoubistava ostao je nerazjašnjen.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sub 21 Mar - 19:26

Istorijske ličnosti koje možda uopšte nisu postojale
O njima su pisane priče, predmet su mnogih legendi, slavimo ih kao heroje i mudrace, ali ove istorijske ličnosti možda uopšte nisu postojale. Na Jutjub kanalu "All Time 10's" obavljena je njihova lista.


[You must be registered and logged in to see this image.]Homer najpoznatiji pisac iz antičke Grčke je navodno živeo između 8 i 10 veka pre nove ere. Pošto nedostaje tačnih pisanih podataka, veruje se da su "Ilijada" i "Odiseja" dela više pisaca.

Robin Hud
poznat je kao junak borbe za siromašne i potlačene, ali istoričari još uvek nisu uspeli da dokažu pravi identitet hrabrog odmetnika. Osim njegovog identiteta, spore se i oko toga da li je Robin Hud bio plemić ili čovek iz naroda.

Lao Cu, otac taoističkog vjerovanja i Konfučijev kolega, živeo je u 6. veku pre Hrista. Neki istoričari smatraju kako je on izmišljena figura i kombinacija nekoliko različitih filozofa.

Džon Henri je rob slavljen zbog toga što je navodno sam iskopao tunel u trci protiv mašine za bušenje i pobedio je. Iako je postojao čovek pod tim imenom, istoričari nikada nisu dokazali da se spomenuta trka zaista dogodila.

Vilijam Šekspir jedan je od najpoznatijih dramatičara i pisaca svih vremena. Neki izvori navode kako je Šekspir zapravo bio glumac, i pitaju se kako je moguće da čovek bez obrazovanja napiše onoliko slavnih i kvalitetnih drama.

Vilijam Tel je postao švajcarski heroj kada je pogodio strelom jabuku postavljenu na vrh glave njgovog sina. Istoričari ne mogu da nigde da nađu da je postojala osoba sa takvim imenom, a priča deluje kao da je potekla iz skandinavska mitologije.
Pogledajte video i za koje još istorijske ličnosti,pouzdanost postojanja se dovodi u pitanje








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25482

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Mehmed paša Sokolovic   Sre 25 Mar - 20:42

Mehmed-paša Sokolović

Mehmed-paša Sokolović (turski: Sokollu Mehmed Paşa) (Sokolovići, Bosna, 1505. / 1506 - Istanbul 1579) bio je otomanski vojskovođa i Veliki vezir carstva. Sokolović je najvjerojatnije bio dijete pravoslavnih roditelja[1] koji je sa petnaest godina odveden u janjičare kao danak u krvi.

Sokolović se rodio u selu Sokolovići pored Rudog, kao Bajo Nenadic,otac mu se zvao Dimitrije.Bio je iz pravoslavne porodice. Imao je najmanje dva brata ( jedan se zvao Makarije)jednu sestru, i jednog ujaka. Sokolović je odveden u janjičare kao danak u krvi 1516 na njihovu obuku - adžami-oglan. Nakon toga je u istanbulskim janjičarskim kasarnama prošao vojnu obuku i postao musliman. Ovo je bila uobičajena praksa u otomanskoj vojsci u to doba (pogledajte janjičari). Nakon vojne obuke kao izuzetno intelegentan kadet nastavio je školovanje na Enderunu (nešto poput visoke škole uz sultanovu palaču).

Sokolović se kao janjičar istaknuo u bitkama kod Mohača 1526 i za Prve opsade Beča 1529. Za vladavine sultana Sulejmana I Veličanstvenog, obavlja razne dužnosti u sultanovom saraju. Od 1543 do 1546. bio je komandant janjičarske dvorske straže (kapidžibaša), od 1546. do 1551. bio je kapudan-paša (admiral). Zatim je bio Beglerbeg (generalni guverner) u Rumeliji (1551-1555), zbog vojničkih zasluga u ratovima na istoku i perzijskom frontu dobija položaj trećeg vezira (1555. - 1561.) a nakon toga uspeo se na položaj drugog vezira od 1561 do 1565. Oženio se sa Ismihan (ili Esma Han) unukom sultana Sulejmana I., što mu je izgleda isto tako pomoglo u usponu na visoke položaje. Sokolović se 28. juna 1565. godine uspeo na najviši mogući položaj na koji je mogao reflektirati janjičar postao je Veliki vezir Sulejmana I Veličanstvenog. Bio je veliki vezir tri sultana; Sulejmana I., Selima II. i Murata III. ravno 14 godina, 3 mjeseca i 17 dana. 1571 godine naredio je da se izgradi most na Drini u Visegradu. Posto je poticao iz pravoslavne porodice, on je bio prvi vezir koji je dozvolio obnovu Pećke Patrijašije.

Sokolović se osobito istakao prilikom Opsade Sigeta 1566, tad je iznenada 4. septembra umro sultan Sulejman Veličanstveni Punih tri tjedna, Mehmed-paša Sokolović je uz pomoć carskog štitonoše Džafer-bega i tajnog pisara Feriduna, tajio od vojske i ostalih carskih dostojanstvenika smrt Sulejmana I., da vojsci ne bi pao moral. Postoje i priče da je dao pobiti sve svjedoke sultanove smrti - a sultanovu odsutnost objašnjavao njegovom bolešću. U tom trenutku je sudbina bitke, a i carstva praktički bila u njegovim rukama, tri dana kasnije janjičari su na juriš zauzeli utvrdu Siget.

Hrvatski ban Nikola Šubić Zrinski se pokušao probiti iz obruča, ali je ranjen i zarobljen te je odmah nakon toga pogubljen. Njegovu glavu je Sokolović poslao budimskom namjesniku, svom nećaku Gulabi-agi, da je ovaj proslijedi u Beč na carski dvor. Sokolović se sa vojskom zaputio natrag u Istanbul, tek je kod Beograda tri tjedna nakon odlaska iz Sigeta 24. septembra - objavio je vojsci da je Sulejman I. mrtav, prilikom jutarnje molitve uz Kuran.

Slijedeći sultan Selim II. bio je slab vladar, tako da je Sokolović zapravo vladao sam, tad je otomanska mornarica zauzela Cipar 1571 i istjerala Venecijance. Sokolović je zatajio i smrt svog narednog sultana Selima II. 1574 sve dok se njegov najstariji sin Murat nije vratio iz Manise. Novi sultan zadržao je Sokolovića na položaju Velikog vezira, ali je postupno sužavao krug njegovih saveznika na dvoru, koje je jednog po jednog eliminirao. Izgleda da je Sokolović nakupio za 14 godina vlasti velik broj neprijatelja, koji su mu potajno radili o glavi.

Poginuo je u naizgled bezazlenom incidentu, kad ga je 11. oktobra 1579, izbo nožem mentalno poremećeni derviš, koji je netom prije incidenta tražio da ga primi, nakon tri sata Sokolović je umro. Oko ovog incidenta postoje i dan danas brojne teorije, po kojima je to bila organizirana urota, a ne suludi čin, ali nema pisanih izvora koji bi to točno rasvijetlili. Pokopan je u vlastitoj grobnici (turbe) kod džamije sultana Ejupa u Carigradu, koja je njegova žena Ismihan, već prije naručila kod tada slavnog arhitekta Mimar Sinana oko 1572.

Mehmed-paša Sokolović za svog života postao je izuzetno bogat čovjek, njegova službena plaća je bila 20 dukata na dan, uz to dobijao je enormne iznose od svih onih koji su željeli dobiti neki visoki položaj na Visokoj porti (za položaj vezira trebalo je dati 50,000-60,000 dukata svake godine) tako da je prikupio ogromno bogatsvo. U skladu sa islamskom tradicijom on je svoje bogatsvo usmjerio u brojne zadužbine (vakufe) koje je podigao širom Otomanskog carstva. Njegova žena Ismihan dala arhitektu Mimar Sinanu zadatak da podigne džamiju posvećenu njemu - Sokollu Mehmed Paşa Camii, koju je on podigao 1571. -1572. u carigradskom kvartu Kadirga[2][3]Mimar Sinan koji je na neki način bio njegov kućni arhitekt (oboje su prošli janjičarsku školu) izgradio je za Sokolovića i Azapkapi džamiju između 1577-1578, za koju vele da je najljepša u kvartu Galata u Istanbulu.

U svome rodnom selu Sokolovićima kod Rudog izgradio je džamiju, a u Beogradu, na Kalemegdanu - česmu. Za svog života dao je o svom trošku izgraditi tri mosta u Bosni (Most na Drini u Višegradu, Arslanagića most u Trebinju i Kozju Ćupriju u Sarajevu) i jedan u Crnoj Gori (Vezirov most Podgorica) Od svih njegovih mostova je svakako najpoznatiji onaj na Drini u Višegradu, koji je poslužio nobelovcu Ivi Andriću kao okosnica za njegov slavni roman Na Drini ćuprija.

Nema podataka da je Mehmed paša Sokolović gradio kršćanske objekte po rodnoj Bosni i Balkanu, jer se o tome vjerovatno nije vodila evidencija. Međutim, ono što je sigurno Mehmed-paša, je kao član vezirskog vijeća, utjecao na donošenje odluke da Otomansko carstvo izda ferman kojiim je dozvoljena obnova Pećka patrijaršija 1557 i garantirana vjerska sloboda svim pripadnicima carstva. Za patrijarha obnovljene patrijarhije doveo je svog brata (ili nećaka) Makarija Sokolovića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]









[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Čet 18 Jun - 13:03

U Ravanici sahranjen najveći srpski junak svih vremena?
Drevni manastir u srcu Srbije možda čuva tajnu groba jednog od najvećih srpskih epskih junaka
[You must be registered and logged in to see this image.]
O Milošu Obiliću,najslavniem i srpskom epskom junaku, istorijski se ne zna mnogo toga.
Naime, o ovom junaku ne postoji nijedan pisani trag niti dokument iz vremena pre Kosovskog boja. Sve što sada znamo, plod je kasnijih dopisivanja i narodnih priča i predanja.
 
Zbog toga jedan grob u manastiru Ravanica kod Ćuprije može da predstavlja važnu kariku koja nam nedostaje u njegovoj priči.
 
Citat :
Zagonetni grob u Ravanici”, tako je naš ugledni istoričar Miodrag Purković naslovio svoj rad napisan u Londonu, uoči Vidovdana 1971, o tajanstvenom grobu koji je otkriven u jesen 1956. u severozapadnom delu ravaničke crkve – priča za Dnevno.rs Aleksandar Tešić, pisac i jedan od prvih koji su progovorili o ovoj strani srpske istorije o kojoj se malo zna.
 
Grob je bio ispod nivoa hrama, pružao se u pravcu istok-zapad i sa kovčegom kneza Lazara pravio je prav ugao. Grobnica je bila ozidana od kamena peščara i iznutra omalterisana. Pod grobnice je bio pokriven kamenim pločama preko  kojih je bio stavljen sloj maltera. Bilo je očigledno da je grobnica namenjena nekom značajnom licu, zaključio je Purković.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U vreme kada je Ravanica zapustela, ova grobnica je bila razvaljena i opljačkana, ali 1956. još je bilo nečega u njoj. Nađene su kosti, ostaci zlatom tkane materije, dugmad, dva novčića, drška i vrh mača ili noža. Okolnost da su pronađeni delovi oružja isključila je mogućnost da je tu bio sahranjen neki arhijerej ili drugo svešteno lice.
 

Čiji je misteriozni grob?

 
– Spremajući nastavak “Kosingasa”, čitao sam Purkovićevu sjajnu knjigu “Knez i
Misteriozni grob se pominje i u srpskim narodnim pesmama
 
U jednoj bugarštici, staroj narodnoj pesmi, kaže se kako je Murat na izdisaju poručio da se Miloš Obilić sahrani na njegovu desnu ruku, a „pod noge mi stavite slavnoga Lazara kneza“. Na to Miloš moli Murata da se carevi sahrane jedan pored drugog, a Miloš da bude sahranjen pod nogama kneza Lazara: „Kako sam ga l’je po za života sveđ dvorio, Neka njega ja dvorim i u majci crnoj zemlji.“ I Murat je, prema pesmi,rekao Bajazitu da tako postupi.
despot Stefan Lazarević“ i na jednom mestu gde on govori o mogućnosti da je u Ravanici možda sahranjen Vuk, mlađi sin kneza Lazara, on u fusnoti to opovrgava i navodi da je tu bio sahranjen neki 'verni sluga' Lazarev, možda Miloš Obilić. Pri tom, poziva se na svoj rad 'Zagonetni grob u Ravanici' iz 1971.  Morao sam da potražim to delo i našao sam ga u arhivi SANU, i fotografisao ga jer ne dozvoljavaju da se iznosi – objašnjava Aleksandar Tešić.
 
Miodrag Purković dalje obrazlaže svoju tezu tvrdnjom da bi Vuk Lazarević bio sahranjen pored oca, a ne ispod njegovih nogu.
 
– S obzirom na položaj groba prema položaju kneza Lazara, za Purkovića je jasno da je pored nogu svoga gospodara sahranjen neki Lazarev „verni sluga“. Lazar je nesumnjivo imao više vernih sluga i mnogi su bili zaslužili takvu čast, ali jedan se posebno isticao svojom vernošću i požrtvovanošću. Takođe, malo je verovatno da je to bio neki njegov velikaš jer su oni sami bili ktitori ili su darivali crkve kako bi za sebe obezbedili gde će počivati – ističe Tešić.
 

Priča tek treba da dobije svoj epilog

 
Citat :
Miodrag Purković u svom radu piše o “Milošu kome je narodno predanje dalo prezime Obilić” i dalje navodi: “Izlazim sa, na prvi pogled smelom, ali logičkom pretpostavkom: da je u ravaničkom zagonetnom grobu, kraj nogu kneza Lazara bio sahranjen Miloš Obilić" – citira Tešić delo našeg uglednog istoričara i dodaje da se to možda dogodilo već u Prištini.
 
Telo kneza Lazara posle Kosovskog boja Vuk Branković je odneo u Prištinu, odakle je dve-tri godine kasnije, po zahtevu kneginje Milice prenet u njegovu zadužbinu Ravanicu gde se i danas nalazi.
 
– Čim sam pročitao rad Miodraga Purkovića, ništa mi nije bilo preostalo nego da se i ja uputim u Ravanicu u potrazi za nekim, bilo kakvim, odgovorom. Bezuspešno sam pokušavao telefonom da najavim svoj dolazak i razgovor, niko se nije javljao, pa sam morao nenajavljeno da odem. Nisam uspeo da dođem do igumanije, nije imala vremena da me primi. Međutim, na moju radost, naknadno sam uspeo preko jednog prijatelja da zakažem razgovor sa njom, tako da za koji dan opet idem u Ravanicu. Ova priča će dobiti svoj nastavak, sa novim fotografijama, a kakav će biti njen kraj, bojim se ne zavisi od nas – objašnjava Aleksandar Tešić.
[You must be registered and logged in to see this image.] 
Zagonetni ravanički grob možda se nalazi negde unutar manastira, Foto: Dnevno.rs/Aleksandar Tešić 
Čiji se ostaci nalaze u zagonetnom grobu pod nogama groba u kome je počivao knez Lazar? Hoće li i ova priča ostati bez završetka kao i mnoge druge iz najsvetlijeg doba naše istorije? Da li je moguće da nam je grob najvećeg kosovskog junaka sve ovo vreme “pred nosom”, a da mi to ne znamo?
 
Svoj rad o misterioznom grobu istoričar Miodrag Purković završava rečima: “Oni koji se bave srednjovekovnom srpskom arheologijom treba još jednom da ispitaju ovu grobnicu. Treba da utvrde da li je grobnica zidana istovremeno kad i crkva i unapred već namenjena za kneza Lazara. Iznad svega, valja obratiti pažnju da se slučajno na nekoj ploči kojom je grobnica obložena ne nalazi natpis, koji je, zbog predostrožnosti u mutnim danima, bio okrenut unutra. Tim arheolozima istinski želim uspeha da nađu odgovor čiji je zagonetni ravanički grob.“
 
Ko je istoričar Miodrag Purković?
 
Miodrag Purković spada u generaciju istoričara koji su živeli i radili između dva Velika rata. Učio je kod naših poznatih istoričara Stanoja Stanojevića, Jovana Radonića, Dragutina Anastasijevića i Vladimira Ćorovića. Posle studija otišao je u Pariz i radio u narodnoj biblioteci, u biblioteci na Sorboni, Slovenskom institutu. Predavao je istoriju u Skoplju gde ga je zatekao Drugi svetski rat i 1941. dopao je nemačkog zarobljeništva. Posle rata svoj rad nastavlja u Engleskoj gde je ostao do smrti.
 
Svima onima koji o ovoj intrigantnoj temi žele da saznaju više, Aleksandar Tešić preporučuje ove knjige:
 
"Zagonetni grob u Ravanci" Autor: Miodrag Al Purković Izdavač: Vindzor, Ont. : Avala, 1971. Series: Glas kanadskih srba. Analytical entry, br. 2009, 29 juli 1971.
Dragutin Kostić, Pesma o vernom sluzi, Glas Srpske kraljevkse akademije nauka 168 (1935) 137-202
V. Bogišić, Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, knj. 1 (Glasnik Srpskog učenog društva, drugo odeljenje knj. 10) 1878, 9-10








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sre 24 Jun - 15:08

Bila je najmlađa srpska kraljica, čija je lepota, ali i neobična sudbina, prikazana na mnogim freskama i slikama, opevana u pesmama i romanima i tumačena među istoričarima. Sama pomisao da je kao petogodišnja devojčica postala kraljeva supruga, iznova zaokuplja pažnju i izaziva znatiželju, kako domaće, tako i strane javnosti. Simonida Nemanjić simbolizuje žrtvenu ulogu deteta, lepotu, patnju, ali i odricanje, posvećivanje i uzvišenost.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Sre 24 Jun - 15:09

Simonida Peleolog, kćer vizantijskog cara Andronika Paleologa, živela je od 1294. do 1345. godine. U to vreme neobično ime, dobila je po svecu, ispod čije ikone je, prilikom njenog rađanja, najduže gorela sveća. Otac ju je, u znak primirja između Vizantije i Srbije, kao jedinu neudatu ženu u porodici, poslao na sprski dvor. Tako je Simonida postala srpska četvrta žena kralja Milutina, koji je bio oko 40 godina stariji od nje, što je svrstava u najpoznatije srpske vladarke.

Obzirom da je na srpski dvor došla kao vrlo mala devojčica, tamo je vaspitavana do svog punoletstva, što je tada bilo sa 12 godina. Ubrzo nakon toga, ispostavilo se da je mlada kraljica nerotkinja. Postoje nagađanja da je uzrok upravo taj što kralj nije bio dovoljno strpljiv da sačeka njeno punoletstvo.

Simonidina majka Irina podržavala je ovaj neprikladan brak, i svoju kćer i zeta zasipala najvrednijim poklonima. Naravno, imajući u vidu da bi jedan od njenih sinova mogao da nasledi srpski presto, do čega nije došlo, jer, kralj Milutin je imao potomke sa pređašnjim ženama.

Nakon majčine smrti, kraljica Simonida, u kojoj je već duže vreme postojala želja za monaškim životom, ostala je duže u Carigradu i pokušala da se zamonaši. Taj je događaj izazvao bes kralja Milutina, te je prisiljena da zbaci monašku odeću i vrati se na srpski presto. Njena želja ipak se ispunila, nakon Milutinove smrti. Mlada udovica, sa svojih 27 godina, više nije htela da bude ničija supruga, već je svoju sudbinu videla u posvećivanju veri. Kao monahinja u manastiru Sv. Andreje u Carigradu, i dalje je živela na dvoru. Bavila se teološkim pitanjima i svoju ljubav posvetila isključivo Bogu.

Specifična i prilično gruba sudbina najmlađe srpske kraljice bila je inspiracija Milanu Rakiću za pisanje pesme Simonida, a Milutinu Bojiću za dramu Kraljeva jesen. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je prikazan lik najmlađe srpske kraljice Simonide, nadaleko je poznata i spada u najvrednije. Iako je oštećena, pri čemu su Simonidine oči iskopane, njeno lepo i tužno lice posmatrače ostavlja nemima i zamišljenima nad njenom životnom pričom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   Uto 25 Avg - 12:55

Aleksandar Karadjordjević
Рођен је као четврто дете српског кнеза Петра и кнегиње Зорке, најстарије ћерке црногорског књаза Николе. Остао је рано без мајке: умрла је када је имао 15 месеци. Одрастао је поред војнички васпитаног оца. Са оцем и братом одлази 1894. у Женеву, где је живео веома скромно. Као дете сиромашног српског кнеза, похађао је основну школу са осталом децом из грађанских слојева, међу којима се истицао као одличан ђак. Наставио је школовање у Петрограду, ступајући 1899. у школу Правоведанија, кроз коју је прошао велики број познатих руских правника и дипломата. Правац његовог даљег школовања одредили су догађаји у Србији 1903. када је његов отац после Мајског преврата постао краљ Србије. Са навршених петнаест година ступио је као обичан редов у Шести пук српске војске, који ће отада носити његово име. Задржао је ипак љубав према књизи и склоност ка уметности. Његов први гувернер, гроф Лујо Војновић, записао је да је био даровит млад човек, показивао је бистрину да схвати суштину ствари, а нарочиту склоност имао је према сликарству и музици. Од великог је значаја било његово школовање и боравак у Русији, које је стицајем различитих околности било дуготрајно и нередовно. Од јесени 1905. примљен је у елитни Пажевски корпус, где су војне науке изучавала само деца из царске и кнежевских породица и деца државних и војних старешина. Уживао је наклоност руског цара Николаја који је на њега гледао као на свога сина, те је сматран руским васпитаником који ће у политичкој оријентацији своје земље тражити наслона на Русију. Та чвршћа веза са Русијом требало је да буде потврђена и његовом женидбом са једном од царевих кћери.

У ПАЖЕВСКОМ КОРПУСУ

И поред свих привилегија које је уживао, услови боравка у Петрограду нису били најповољнији за српског краљевића. У окружењу су владали нереди и велика напетост због руске револуције 1905. и рата са Јапаном, а њему није одговарала ни оштра руска клима. Пошто по савету лекара није смео да продужи студије у Петрограду, српска влада је нашла решење за продужење његовог школовања на тај начин што је ангажовала руског наставника, пуковника Суљменова да га подучава у Београду, с тим да одлази у Петроград и редовно полаже испите. У јесен 1907. полагао је испите шестог разреда војне академије у Пажевском корпусу, на тај начин завршио је и седми разред, а када је почео похађати специјалистички курс, наступила је политичка криза због анексије БиХ. То га је узнемирило и одвукло од учења те му је дозвољено двомесечно одсуство и одмор у Италији. Неколико месеци по повратку у Петроград позван је из Београда да се хитно врати у земљу и преузме положај престолонаследника, пошто се његов старији брат Ђорђе одрекао престола. Откада је у марту 1909. проглашен за престолонаследника, показивао је необичну активност. Пред Србијом је тада био најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читаву Србију, залазио у куће сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске. Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало стала живота.
 
[You must be registered and logged in to see this image.]

На међународном плану, као нови човек на српском Двору, показао се као погодна личност за дипломатско отварање Србије, која је од 1903. била у изолацији због масакра краљевског пара Обреновић. Његов сусрет са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а затим посета Софији убрзали су остварење савеза са овим најважнијим балканским суседом. У балканским ратовима био је командант Прве армије. Под његовом командом извојевана је 24. октобра 1912. велика победа над турском војском код Куманова, која је утицала на читав ток рата: побеђена је Отоманска империја и завршена вековна борба Срба против Турака. У Другом балканском рату са Бугарском решавало се питање и прерасподеле Македоније. Уочи предузимања непријатељства, иницирао је стварање српско-грчког савеза против Бугарске. Под његовом командом потучена је бугарска војска на Брегалници и Србија је постала доминантна сила на Балкану са великим политичким угледом у Европи. После балканских ратова ушао је у српску историју као “осветник Косова”. Тежио је да се у новоослобођене области пренесу све слободарске тековине Србије како би се Стара Србија и Македонија економски и културно што брже развијале и достигле ниво Шумадије. У том настојању сукобио се са официрима, припадницима организације “Црна рука”, који су новоослобођене области сматрали окупираним подручјем. Почетак сукоба настао је када је у пролеће 1914. Пашићева влада једном уредбом покушала да у Македонији успостави бар симболичну предност цивилних власти над војним. На то су црнорукци под вођством Аписа, претећи побуном, вршили притисак на краља Петра да смени Пашићеву владу. У тој критичној ситуацији, решен да неће бити оруђе у туђим рукама, Александар је, уз подршку руског посланика Хартвига, утицао на оца да не попусти притиску официра црнорукаца. Сматрајући се везан већ датим обећањем да смени Пашића, краљ Петар је решио да се сам повуче. Прокламацију којом своју краљевску власт преноси на престолонаследника објавио је 24. јуна 1914, образлажући одлуку болешћу и дужим лечењем. Тек што је отпочео да као регент врши краљевску власт, Аустроугарска је остварила своју ратну претњу према Србији, узимајући као повод атентат над надвојводом Фердинандом у Сарајеву.

ОДЛУКА О ЕГЗОДУСУ

У време ултиматума Аустроугарске, због одсутности чланова Пашићеве владе и начелника Врховне команде, био је принуђен да први заузме став да се ултиматум у целини не прихвати, да сам организује Штаб Врховне команде, прегледа ратне планове, надгледа извршење мобилизације, стара се о покрету и исхрани војске. У току самог рата, у време Колубарске битке, одлучно се супротставио своме прослављеном војсковођи војводи Путнику, који је у безнадежној ситуацији тражио да се обустави сваки отпор и затражи мир. Пружањем пуне подршке генералу Мишићу, отворио је пут преокрету и успешној контраофанзиви. У пролеће и у лето 1915. дуго је одолевао притиску савезника да са својом уморном и исцрпљеном војском предузме рискантну офанзиву према западу да би се она спојила са италијанском војском. Да је којим случајем подлегао том притиску, српска војска би се у покрету нашла негде око Винковаца и, затечена удруженим нападом Аустро-Немаца и Бугара, била принуђена на капитулацију. Када је у јесен исте године дошло до синхронизованог напада Аустријанаца, Немаца и Бугара на Србију, дуго се заваравао обећањима савезника да ће му притећи у помоћ. Пошто је очекивана помоћ изостала, био је принуђен да се сагласи са тешком и до тада у историји српског ратовања незабележеном одлуком о егзодусу из Србије. Морао се привремено одрећи и услуга свог омиљеног војсковође војводе Мишића, који се противио повлачењу и предлагао контраофанзиву, па ако она не успе, захтевати примирје. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима, хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао представке и апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал, јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам а не пружање помоћи. По уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта командује “у име регента Александра и савезника” па је тако српска војска задржала унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта.

ОБРАЧУН СА ЦРНОМ РУКОМ
[You must be registered and logged in to see this image.]

На Солунском фронту тежио је да у условима ослабљене војне силе обезбеди јединство у официрском кору и мобилише га за ослобођење земље. Из тих разлога одлучио се на коначан обрачун са “Црном руком” и на осуду Аписа и његове групе официра. После покушаја сумњивог атентата, иза којег су према најновијим истраживањима стајали припадници “Црне руке”, ухапшени су Апис и његови следбеници и том приликом је откривен статут и други документи ове организације, који су указивали на њене терористичке циљеве. Инсистирао је затим да се у судском процесу то и докаже. Значај Солунског процеса Апису и његовим следбеницима понајвише је у томе што је донетим пресудама ликвидирана терористичка организација која је тежила војној диктатури и што је у ратним условима успостављено јединство командног кадра. Његови напори били су усредсређени на захтеве савезничким владама за одржавање и ојачање Солунског фронта слањем већих војних ефектива и за предузимање офанзиве. Већ од 1916. уверавао је савезничке државнике да ће се рат завршити тамо где је отпочео – на Балкану. За успешност пробоја наводио је стратегијске разлоге – Немачка ће се зауставити тако што ће се продором на истоку онемогућити снабдевање њене војске, и психолошке – његова је војска најспретнија за извршење пробоја пошто не може стално и дуго остати укопана, далеко од своје отаџбине. Сам је сматрао за свој највећи допринос у току рата што је успео да државнике и војсковође западних земаља увери у потребу и важност Солунског фронта, како са стратегијске, тако и са политичке и економске тачке гледишта. Био је тада уверен да је победом свога мишљења над супротним предлозима великих војсковођа спасао своју војску и преко ње осигурао бољу будућност свога народа. За време офанзиве и српског пробоја на Солунском фронту, као врховни командант налазио се стално на положајима, био добро обавештен о току операција и доносио судбоносне одлуке. Две су биле најважније: када је српска војска због брзине продора далеко одмакла и без дејства француских и енглеских трупа са крила дошла у опасност да буде одсечена од позадине, наредио је продужење офанзиве у намери да што пре избије у долину Вардара и тиме раздвоји немачке од бугарских трупа. Другу одлуку о продужењу напада донео је када се Прва армија нашла испред Ниша, где је непријатељ сакупио две немачке и три аустријске дивизије. Те две храбре одлуке утицале су и на успешан завршетак читавог рата: Бугарска је капитулирала, савезничке стране су ускоро избиле на Дунав па је и Немачка затражила прекид непријатељстава.

ЈУГОСЛОВЕНСКА АВАНТУРА

Српске ратне циљеве, формулисане током рата (Нишка декларација), настојао је да усагласи са ратним околностима. Као врховни командант, у прокламацијама које је упућивао својој војсци, истицао је најчешће да се бори за ослобођење Српства и стварање велике Србије. Југословенској политици је прилазио доста опрезно, мада јој се није отворено противио. После пробоја Солунског фронта био је задовољан што је брзо ослобођена Македонија, Црна Гора, Србија, БиХ, део Далмације, јер су те земље биле насељене претежно српским живљем и требало је да уђу у састав будуће државе. И Хрвате је сматрао добродошлим у ову државу, прихватајући с њима и федералну заједницу. Ипак је новембра 1918. одбацио Женевску декларацију којом би све југословенске покрајине бивше Аустроугарске, као посебна држава, успоставиле привремено са Краљевином Србијом конфедерални однос. Стварање југословенске државе 1918. прихватио је из уверења да је то у датим међународним околностима најбоље решење и из национално-стратегијских разлога, јер је било готово немогуће образовати и одржати српску националну државy, окружену католичким земљама са тада моћном Италијом на њеним границама, а без подршке православне Русије која је била уништена бољшевичком револуцијом. Императив је био и да се онемогући стварање независне хрватске државе, јер би се, уз подршку католичких земаља, пре свега Италије, могла обновити Аустроугарска, што би представљало опасност за све Србе.
[You must be registered and logged in to see this image.]

У првим годинама Краљевине СХС, у време државно-правног провизоријума и привременог парламента, имао је улогу посредника између два блока супротстављених политичких странака: с једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и словеначким клерикалцима, а с друге, Демократска странка са социјалдемократама. Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од ситуације, смењивали на власти. Видовдански устав је дефинисао Краљевину СХС као “уставну, парламентарну и наследну монархију”. Као и све државне власти, тако и краљевска проистиче из устава. Краљ нема никаквих историјских права мимо устава и изнад устава, никаквих права које му устав не би могао одузети, или на основу којих би устав могао да погази. Устав је рашчланио државну власт на три основне функције – законодавну, управну и судску, и одредио органе који ће их вршити. Краљ учествује у вршењу све три власти, али увек са ограниченом моћи. Он издаје законе, али заједно са Скупштином, шеф је управне власти, али не влада непосредно него преко министара који одговарају Скупштини, а она им може изгласати неповерење или их оптужити за злоупотребу положаја; у краљево име судови изричу пресуде, али не по његовој вољи него на основу закона. Од законодавне власти, краљ расписује изборе, сазива, отвара и закључује седнице Скупштине, потврђује законе, али онакве какве је Скупштина усвојила. Од извршне власти краљ има дипломатску власт да представља земљу у међународним односима и војну власт, као врховни командант све војне силе. Краљ једино ужива привилегије своје личности тиме што не може бити оптужен и суђен за кривична дела, а за његове евентуалне политичке погрешке одговорни су министри, који опет могу бити уклоњени са власти. У својим имовинско-правним односима краљ се не разликује од обичних грађана, против њега се може водити грађанска парница, он плаћа све врсте пореза, таксе, царине и сличне дажбине. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра 1921. Непуну годину дана иза тога оженио се румунском принцезом Маријом (8. јуна 1922), а 6. септембра 1923. родио му се први син Петар, који је постао и престолонаследник.

СЕЦЕСИЈА ХРВАТСКЕ

Против Видовданског устава бориле су се понајвише политичке странке Хрвата, али не толико због монархијског облика владавине, колико због државног уређења по коме је Краљевина СХС утврђена као унитарна држава. Хрвати су инсистирали на (кон)федералистичком уређењу у облику дуализма, при чему би једна држава била Хрватска а друга Србија, а око њих би се окупиле све друге југословенске покрајине. Суштина српско-хрватског спора сводила се на територије у Хрватској на којима су вековима живели претежно Срби. Хрвати су се позивали на њихова “хисторијска и државна права” и тражили Хрватску у границама каква им је остала од бивше Аустроугарске. Срби су одговарали да се слобода једног народа не може сложити с појмом историјских права и инсистирали да се поштује и воља Срба у Хрватској. Између двеју најчешће супротстављених српских партија, Радикалне са свесрпском и Демократске странке са југословенском идеологијом, краљ је већег ослонца налазио код радикала, чији се вођа Пашић одлучније супротстављао хрватском сепаратизму. После Пашићеве смрти дошло је до распада Радикалне странке док је Прибићевићева Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској, ушла у коалицију са Радићевом Хрватском сељачком странком. Образован је тзв. “пречански фронт” који је заузео оштар опозициони став према србијанским странкама, и уопште према Србији, која је оптуживана за хегемонистичку политику. Тиме изазвана оштра политичка борба прерасла је у државну кризу после атентата Пунише Рачића у Скупштини (20. јуна 1928), када су револверски меци усмртили двојицу хрватских посланика и смртно ранили и самог председника странке Стјепана Радића. Криза је достигла врхунац када је стигао извештај из Хрватске да ће се у Загребу конституисати Хрватски сабор који би прогласио отцепљење Хрватске. У таквим околностима у Двору је разматран предлог о “ампутацији” Хрватске, од чега се одустало тек пошто су добијене званичне изјаве Радића и Прибићевића да њихови захтеви не излазе из оквира Југославије. (Планови о “ампутацији” били су ризични не само зато што се није знало како би на то реаговали Срби из Хрватске, него пре свега што би распад Југославије био лоше примљен међу савезничким државама у Европи.) Криза тиме није била решена јер су хрватске вође и даље истрајавале на својим захтевима о формирању једне дуалистичке државе Хрватске и Србије (сличне Аустроугарској), између којих би била једина веза у личности краља, у оквиру тзв. “персоналне уније”. У разговорима са француским државницима краљ им је ставио до знања да на територији Хрватске живи велики број Срба и они “неће никада прихватити сепарацију, ни у форми персоналне уније” и за тај свој став они имају подршку и народа у Србији. У последњим консултацијама у Двору, почетком јануара 1929, није могао да прихвати Мачеков “компромисан” предлог да се држава подели на шест федералних јединица: није могао да замисли стварање једне велике Хрватске која би обухватила Срем са Земуном и Далмацију са Боком Которском.

ЛИЧНИ РЕЖИМ
[You must be registered and logged in to see this image.]

Завођењем личног режима државним ударом од 6. јануара 1929. намеравао је да спречи сецесију Хрватске, а надао се да ће југословенском идеологијом ојачати српски живаљ као најбројнији у држави. Иако није био аутократа ни по склоностима ни по темпераменту, определио се на ауторитарну власт из политичке нужде у тренутку када се земља налазила на ивици грађанског рата и распада, који је желео по сваку цену да избегне. Говорио је да је имао само два решења: “ампутацију” Хрватске или укидање устава. Питање је, међутим, да ли је то била једина алтернатива и да ли се то могло избећи. Правдао се да се заклео на поштовање устава, али исто тако обавезао да ће чувати интегритет државе, који је био угрожен. Његова највећа погрешка била је што је увођењем личног режима прекинуо политички контакт са народом, лишавајући се те велике колективне енергије био је принуђен на придобијање појединаца као “представника” појединих народа, на задовољавање о државном трошку њихових политичких и материјалних интереса. Очекивао је да ће то стање трајати кратко, али оно се одужило на неколико година. Тек октобра 1931. “даривао” је народу устав, којим је уведен дводомни парламентарни систем, са Скупштином која се бирала јавним гласањем, и Сенатом чија је половина посланика именована. Квалитет парламентарности зависио је од одговорности владе парламенту, а та одговорност није била велика јер је владу постављао и разрешавао краљ. Ипак, према мишљењу теоретичара државног права, постојала је правна држава и систем уставне монархије са парламентаризмом, који је, истина, био ограничен неким овлашћењем владаоца (као што је тада било и у неким другим европским државама), али је и најгори парламентаризам бољи од одсуства сваког парламентаризма.

Временом је и сам увидео да његова лична владавина није дала резултате које је очекивао: нити је постигнута национална консолидација, нити је народ “заволео Југославију”. Имао је снаге да призна да је 6. јануар била његова велика грешка. Изражавајући спремност да одбаци шестојануарски режим, од 1933. интензивно је радио на припремању програма коренитих политичких промена, које би се оствариле образовањем концентрационе владе и спровођењем слободних избора после којих би дошло до споразума о друкчијем државном уређењу. На том програму успео је да придобије србијанске опозиционе странке као и вође хрватске и словеначке опозиције, прихватајући њихове захтеве за повратак демократске владавине и друкчије државно устројство, на основу изражене воље појединих народа. Планирао је да се читав тај програм почне остваривати после његове посете Француској октобра 1934. Као што му је историја била наклоњена као ратнику, тако је и као државник имао велике успехе у спољној политици земље. У дипломатској активности, у односима према другим државама, држао се начела да не постоје стални пријатељи и вечити непријатељи. Успоставио је добре односе са традиционално непријатељским државама као што су биле Турска, Бугарска и Немачка, истовремено је имао разлога да искаже резерве према вечитом савезништву са Француском и Енглеском. У послератној Европи, завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, у којој су ревизије мировних уговора, а самим тим и границе појединих држава, биле предмет сталних спорова, настојао је да води самосталну политику, учврсти положај водеће државе на Балкану и обезбеди утицај у решавању међународних питања у Средњој Европи. Успевао је у томе залагањем за стварање регионалних заједница малих држава. Мала антанта (остварена 1921, реорганизована 1933), заснована на безбедности трију држава (Југославије, Чехословачке и Румуније), респектована је у међународним односима као “пета сила” у Европи. Она је представљала јасан показатељ неповерења према великим силама и спремности да се супротстави сваком споразуму о ревизији граница постојећих држава. У другом регионалном блоку, Балканском савезу (склопљеном фебруара 1934), испољена је чврста намера четири државе (Југославије, Румуније, Грчке и Турске) да се ослободе традиционалног утицаја великих сила и самостално организују у циљу унапређења међусобних односа. Балкан је постао мирнији него што је икада био: уместо да буде стална опасност за Европу, Европа је постала једина опасност за мир на Балкану.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Велики успеси владара једне балканске државе нису одговарали великим силама, посебно фашистичкој Италији, чија је експанзија према истоку осујећена. То је разлог што је Мусолини, преко усташких терориста, годинама планирао убиство југословенског краља. Успело му је то 9. октобра 1934, када је Величко Георгијев, члан терористичке групе, у служби усташког вође Павелића, у атентатy усмртио југословенског суверена. Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, “марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата”. Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.

Branislav Gligorijević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25482

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Kneginja Milica   Uto 3 Nov - 9:01

Vladarka i majka u najtežem dobu za srpsku državu.


Udovica kneza Lazara posle Kosovskog boja upravljala je zemljom u ime svog dvanaestogodišnjeg sina Stefana i borila se protiv Turaka i Mađara


Milica, ćerka kneza Vratka Nemanjića, u narodu poznatog kao Jug-Bogdan, rođena je oko 1355. godine. Preko oca vodila je direktno poreklo od Vukana, najstarijeg sina Stefana Nemanje, pa je kao careva rođaka često boravila na Dušanovom dvoru. Tu je srela Lazara Hrebeljanovića, za koga se udala i rodila mu pet ćerki: Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina: Stefana, Vuka i Dobrivoja, koji je preminuo kao dete.

Vazalni odnos

Posle Kosovske bitke 1389. godine, Milica je ostala da upravlja zemljom kneza Lazara u ime svog starijeg sina Stefana, koji je tada imao dvanaest godina. Pošto su, posle Turaka, Srbiju napali i Mađari, Milica je, da bi se od njih odbranila, sklopila savez sa Turcima i uz njihovu pomoć vratila teritorije koje je kralj Sigismund osvojio. Ali za to je platila visoku cenu: Srbija je prihvatila vazalni odnos, a najmlađa ćerka Milice i Lazara Olivera morala je da se uda za sultana Bajazita.

Predala je vlast Stefanu i zamonašila se u manastiru Županjac kod Kruševca pod imenom Jevgenija. Po završetku njene zadužbine, Ljubostinje kod Trstenika, zajedno sa monahinjom Jefimijom, udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića, poginulog na Marici, prešla je tamo. Dane su provodile u molitvi, ali se uvek prihvatala i diplomatskih misija kad je to bilo potrebno njenom sinu.

Tako je 1398. godine sa Jefimijom putovala u Carigrad da brani Stefana od nekih optužbi i tom prilikom izmolila i dozvolu da mošti svete Petke prenese iz Vidina u Srbiju. U vreme odsustvovanja Stefana Lazarevića, koji je kao turski vazal otišao u bitku kod Angore, šezdesetsedmogodišnja monahinja Jevgenija preuzela je upravljanje državom. A kad je njen mlađi sin Vuk ustao protiv brata Stefana, ona ih je izmirila.

Velika shima

Još pre nego što se zamonašila, Hilandaru je poklonila jednu crkvu i nekoliko sela. Kasnije je darovala i ruski manastir Svetog Pantelejmona, takođe na Svetoj gori, a pomogla je i izgradnju manastira Sisojevac kod Ravanice. Velikim sredstvima pomogla je Dečane, koje su Turci opljačkali.

Pred smrt 1405. godine primila je i veliku shimu, najviši stepen monaškog zaveta, i uzela ime Jefrosinija.

Sahranjena je u Ljubostinji, a njen lik prikazan je još 1387, zajedno sa knezom Lazarom i sinovima, u ktitorskoj kompoziciji Ravanice. Sa svoja dva sina prikazana je i u Ljubostinji, a njen lik predstavljen je u Dobrunu, Orahovici i beogradskoj Sabornoj crkvi.

Slavi se 1. avgusta.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25482

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Grigorij Raspućin   Uto 19 Apr - 21:24

Grigorij Jefimovič Raspućin (rus. Григо́рий Ефи́мович Распу́тин; Pokrovsko, 10. januar 1869 — Petrograd, 29. decembar 1916) je bio ruski mistik. Predstavljajući se kao vidovnjak i čudotvorac, uspeo da se nametne, kao osoba od poverenja, poslednjem ruskom caru Nikolaju II i njegovoj ženi, carici Aleksandri. Imao je veliki uticaj na poslednje dane ruske dinastije Romanovih, i značajnu ulogu u životima cara Nikolaja II i njegove žene Aleksandre, i njihovog sina Alekseja koji je patio od nasleđene hemofilije od kraljice Viktorije.[1][2] Njegovi oponenti su ga zvali „ludi monah“ iako nikad nije postao monah. Neki su ga smatrali za stareca i verovali da je psihički i duhovni isceljitelj. Ubila ga grupa plemića da bi spasla ugled monarhije. Može se smatrati i za jednu od najkontroverznijih ličnosti 20. veka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grigorije Raspućin je rođen u malom sibirskom selu Pokrovsko, na obali reke Ture u Tobolskoj guberniji. Izvesno vreme postojale su nedoumice oko datuma njegovog rođenja i smatralo se da je rođen između 1863. i 1873. godine. Nedavno su otkriveni novi dokumenti prema kojima je Raspućin rođen 10. januara 1869. po Julijanskom kalendaru, odnosno 22. januara 1869. po Gregorijanskom kalendaru.

Nema mnogo podataka o njegovom detinjstvu, a ono što je poznato najverovatnije su izneli članovi njegove porodice. Zna se da je imao sestru po imenu Marija i starijeg brata Dimitrija. Marija, koja je po svemu sudeći bolovala od epilepsije, udavila se u reci. Jednom prilikom, dok su se Raspućin i Dimitrije igrali pored jezera, Dimitrije je upao u jezero, a Raspućin je skočio da ga spase. Obojicu ih je iz jezera izvukao jedan slučajni prolaznik, ali je Dimitrije potom umro od upale pluća. Gubitak sestre i brata ostavili su dubok trag na Raspućina, koji je svoje dvoje dece nazvao Marija i Dimitrije.

Sa napunjenih 18 godina odlazi na 3 meseca u Verhoturski manastir. Tamo se pridružuje zabranjenoj sekti Klisti Ruske pravoslavne crkve. 1901. odlazi od kuće u Pokrovskoju kao hodočasnik i putuje preko Grčke i Jerusalima. 1903. Raspućin stiže u Petrograd, gde se predstavlja kao starec, ili sveti čovek, sa isceliteljskim i vidovnjačkim moćima.

Na svom putešestviju kao hodočasnik saznao je o Aleksejevoj bolesti koju je nasledio od čukunbabe kraljice Viktorije, engleske kraljice. Nakon pada sa konja na odmoru sa familijom, Aleksej je zadobio unutrašnje krvarenje. Tražeći svuda pomoć svome sinu, carica se obratila najboljoj prijateljici Ani Virubovoj da nađe pomoć, na šta je Raspućin preporučen. Raspućin je zaista olakšao dečakove muke, navodno kroz molitve, ali pretpostavlja se da je koristeći pijavice ili hipnozu uspevao da dečaku zaustavi krvarenje.

Nakon nekoliko uspešnih lečenja, Raspućin je zadobio poverenje cara, koji ga je proglasio prijateljem familije i svetim čovekom. Postepeno, Raspućin zadobija sve veći i veći uticaj na caricu Aleksandru, čak i u političkom pogledu.


Raspućin je u međuvremenu postao kontroverzna ličnost vodeći skandalozni lični život sa ženama petrogradskog visokog društva. Šta više, viđan je često kako odlazi sa prostitutkama, opija se i ne vraća kući do rano ujutru. Bio je uvek prljav, retko se kupao i nekulturno se ponašao na javnim mestima. Zbog svega toga, petrogradska elita ga nije baš širokogrudo prihvatala.

Imao je i konflikt sa Ruskom pravoslavnom crkvom zbog svoga uverenja da se povezanost sa Bogom stvara kroz greh, jer po njegovom mišljenju, greh je neizostavni element ljudskog ponašanja, i da kroz vernikovo priznanje o počinjenom grehu i prihvatanju poniženja od drugih, zadobija milost Boga.

Na početku rata, Raspućin proriče da će ruska armija biti uspešna samo ako sam car uzme komandu nad vojskom, što je zbog loše pripremljenog cara Nikolaja rezultovalo lošim posledicama po Rusiju. Dok je car bio na frontu, Raspućinov uticaj na caricu Aleksandru je rastao. Ubrzo je postao lični savetnik carice i napunio politička mesta svojim kandidatima. Zbog Raspućinovog uticaja, a i zbog Prvog svetskog rata, ruska ekonomija je počela naglo propadati. Krivljena je naravno carica Aleksandra, a sa njom i Raspućin jer se znalo o njegovom uticaju na nju.

Raspućinov uticaj su koristili političari i novinari kojima je bilo u cilju da oslabe integritet dinastije Romanov, prisile cara da se odrekne apsolutne vlasti i odvoje Rusku pravoslavnu crkvu od države.

U noći 30. decembra 1916, Grigorija Raspućina je odlučio da ubije knez Feliks Jusupov, caričin rođak, i grupa zaverenika. Prvo su pokušali da ga otruju vinom i kolačima, ali otrov nije delovao. Zatim ga je knez Jusupov upucao iz neposredne blizine, pa je Raspućin pao na pod naizgled mrtav. Nakon nekoliko minuta ustao je, udario kneza Jusupova i pokušao pobeći. Ostali zaverenici su ga uhvatili, istukli, ispalili u njega još metaka te ga bacili u hladnu reku Nevu. Kada je Raspućinovo telo pronađeno, pluća su mu bila ispunjena vodom, što je pokazalo da nije bio mrtav i da je pružao otpor sve dok se nije utopio.


Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Istorijske ličnosti   

Nazad na vrh Ići dole
 
Istorijske ličnosti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istorijske ličnosti - Azbuka
» Istorijske ličnosti
» Nedostatak nežnosti
» Jednačenje suglasnika po zvučnosti
» Istorijske sveske
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-