Porodica Soprano (engl. The Sopranos) američka je televizijska serija autora i izvršnog producenta Dejvida Čejsa. Radnja serije prati život Entonija Tonija Soprana (Džejms Gandolfini), šefa italijanske mafijaške porodice Dimeo (kasnije Soprano) u Nju Džerziju i njegove poteškoće da održi balans između svog porodičnog života i poslovne karijere u mafijaškoj organizaciji čiji je član. Serija takođe prati živote članova Tonijeve porodice ali i njegovih poslovnih saradnika. Između ostalih, tu su žena Karmela (Idi Falko), deca Medous (Džejmi-Lin Sigler) i Entoni Mlađi (Robert Ajler), ujak Džunior (Dominik Kijanesi) i rođak Kristofer Moltisanti (Majkl Imperioli), kao i članovi njegove mafijaške grupe Silvio Dante (Stiven van Zant) i Poli Goltijeri (Toni Siriko). Zbog velikog broja problema u svom životu i učestalih napada panike, Toni se za profesionalnu pomoć obraća psihijatru dr Dženifer Melfi (Lorejn Brako), koja je takođe jedan od glavnih likova.

Serija ima šest sezona, odnosno osamdeset i šest epizoda i emitovana je od 10. januara 1999. do 10. juna 2007. godine na HBO televiziji. Ostvarivši veliki komercijalni i kritički uspeh, „Porodica Soprano“ je jedna od najuspešnijih serija u istoriji kablovske televizije. Poznata je po visokom kvalitetu na svim nivoima produkcije, a često je hvaljena za scenario i glavne uloge. Osvojila je brojne nagrade, uključujuću 21 Emi i 5 Zlatnih Globusa. Kao jedan od najpoznatijih proizvoda popularne kulture dvehiljaditih godina, serija je postala predmet mnogih analiza, kontroverzi, i parodija a proširila se i na knjige, video-igre, muzička izdanja i niz drugih komercijalnih proizvoda.

Priča o porodici Soprano na početku je bila ideja za igrani film o „mafijašu na terapiji koji ima problema sa svojom majkom“. Nakon konsultovanja sa svojim menadžerom, Lojdom Braunom, Dejvid Čejs je odlučio da je prilagodi za televizijsku seriju. Crpeći ideje iz svog privatnog života i iskustva odrastanja u Nju Džerziju, Čejs je izjavio da je pokušao da „dinamiku svoje porodice prilagodi mafijašima“. Tako je na primer lik Livije Soprano, Tonijeve majke, rađen po uzoru na majku Dejvida Čejsa, a Tonijevi dijalozi sa dr Melfi su takođe inspirisani Čejsovim razgovorima sa sopstvenim psihijatrom. S obzirom da je odrastao uz gangsterske filmove kao što je „Državni neprijatelj“ i krimi seriju „Nesalomivi“, Čejs je dobio želju da istraži teme kao što su identitet Amerikanaca italijanskog porekla i prirodu nasilja. Serija je delimično inspirisana i mafijaškom porodicom DeCavalcante, koja je važila za najmoćniju mafijašku porodicu u organizovanom kriminalu Nju Džerzija u vreme Čejsovog odrastanja. Čejs je izjavio da su američki dramaturzi Artur Miler i Tenesi Vilijams uticali na njegovo pisanje serije a italijanski reditelj Federiko Felini na kinematografski stil serije. Kao i većina likova u seriji i Dejvid Čejs je Amerikanac italijanskog porekla. Njegov porodično prezime je DeCesare.

Rekao sam sebi, ovo je serija o čoveku koji puni 40 godina. Nasledio je posao od svog oca. Pokušava da ga osavremeni. On ima sve odgovornosti koje idu uz to. Ima oholu majku čiji uticaj još uvek pokušava da izbegne. Iako voli svoju ženu, imao je aferu. Ima dvoje dece tinejdžera, i muči se sa realnošću onoga što to predstavlja. On je anksiozan; depresivan je; počinje da ide kod terapeuta zato što pokušava da nađe smisao svog života. Pomislio sam: jedina razlika između njega i svih ljudi koje poznajem je ta što je on Don Nju Džerzija.
Cquote2.png

— Kris Albreht, predsednik programa HBO televizije, 1995–2002,


Godine 1997. Čejs je ponudio pilot epizodu serije HBO kanalu nakon što ga je odbio FOX. Iako HBO važi za jedan od najliberalnijih kablovskih TV kanala u SAD, nije bilo lako postići konsenzus oko emitovanja serije koja se bavi životom savremene italijanske mafije u Americi, tako da je između snimanja pilot epizode i konačnog zelenog svetla za ostatak prve sezone, prošlo čitave dve i po godine. Čejs je u međuvremenu počeo da razmišlja o snimanju filma pošto je bio ubeđen da, ako mu i HBO odbije seriju, nema smisla ići na vrata ostalih TV stanica. U decembru 1997. godine HBO je odlučio da producira seriju i naručio još 12 epizoda za prvu sezonu a serija je premijerno počela da se prikazuje 10. januara 1999. na HBO kanalu.

Setovi i lokacije


Silverkup studio u Njujorku

Većina scena u seriji koje se dešavaju na otvorenom prostoru su snimane u Nju Džerziju, gde se radnja serije i odigrava. Po rečima Dejvida Čejsa snimanje scena na lokacijama u Nju Džerziju doprinosi uverljivosti ali i pomaže glumcima, jer činjenica da snimaju na mestima na kojima njihovi likovi i treba da budu u tom trenutku puno znači, bilo da snimate seriju ili film.

Kuća porodice Soprano nalazi se u Kaldvelu (Nju Džerzi), a njen graditelj i vlasnik i danas živi u njoj. Za nju se često kaže da je „najpoznatije dvorište u Nju Džerziju“ Inače, ova kuća je korišćena samo za snimanje scena eksterijera, dok su scene koje se dešavaju unutar Tonijeve kuće snimane ili u studiju ili u drugoj kući koja je takođe u privatnom vlasništvu i koja se nalazi u Severnom Kaldvelu.

Tačna lokacija je na zahtev HBO-a ostala tajna.

Striptiz klub Bada Bing, koji je u seriji u vlasništvu Silvija Dantea i u kome Tonijeva ekipa provodi dosta vremena u realnom životu je noćni klub po nazivu Satin Dollsi i nalazi se na Putu 17. Scene Tonijeve kancelarije u klubu su, međutim, snimane u studiju. Ovaj klub je prvobitno bio restoran a pretvoren je u noćni klub ranih šezdesetih.

Kuća u koju se u seriji doseljavaju Džoni Sak i njegova žena Đina takođe se nalazi u Kaldvelu a kuća Livije Soprano, Tonijeve majke, u Veroni (Nju Džerzi). Scene eksterijera staračkog dom The Green Grove u koji Livija, na Tonijevo insistiranje, odlazi da živi su snimane ispred staračkog doma Green Hill u Zapadnom Orandžu.

Mesara Satriale‘s u kojoj Toni čestio ima sastanke, je u stvari Centanni's Meat Market u mestu Elizabet u pilot epizodi. U ostatku serije scene ispred mesare su snimane u mestu Kerni. Nakon završetka serije, ova zgrada je srušena.

Scene serije koje se dešavaju u restoranu Vesuvio koji je u vlasništvu Artija Buka, su u prvoj epizodi snimane u restoranu po nazivu Manolo's u Elizabetu. Kasnije u seriji, nakon što je prvi restoran izgoreo do temelja, Arti otvara novi restoran pod nazivom Nuovo Vesuvio a scene eksterijera ovog restorana su snimane kod italijanskog restorana Punta Dura u Long Island Sitiju.

Većina scena u zatvorenom prostoru, uključujući unutrašnjost kuće Sopranovih, kancelarije u klubu Bada Bing, i kancelariju dr Mefli su snimane u studiju 10 „Silverkup Studija“, koji se nalazi u Kvinsu, Njujork.

Muzika


Muziku za celu seriju birao je Dejvid Čejs, zajedno sa producentom Martinom Bruestleom, muzičkom urednicom Ketrin Dajak, a ponekad je konsultovan i Stiven van Zant. Muzika je obično birana nakon produciranja i montaže epizode, ali su po potrebi neke scene snimane tako da odgovaraju prethodno odabranoj muzici.

Pesmu u uvodnoj špici, Woke Up This Morning (Chosen One Mix), napisao je, remiksovao i izveo engleski muzički sastav Alabama 3.[48] Uz nekoliko izuzetaka, različita pesma se čuje u svakoj odjavnoj špici. Mnoge pesme su ponavljane više puta u istoj epizodi, kao što je Living on a Thin Line u izvođenje grupe The Kinks u epizodi University treće sezone i Glad Tidings od Vana Morisona u epizodi All Due Respect, poslednjoj u petoj sezoni. I druge pesme su se čule više puta u toku serije. Poznat primer je Con te partirò, u izvođenju Andrea Bočelija, koja se čula više puta a vezana je za lik Karmele Soprano. Iako serija koristi mnogo ranije snimljene muzike, u poređenju sa drugim televizijskim serijama, poznata je i po nedostatku namenski komponovane muzike.

Izdata su dva soundtrack albuma koja sadrže muziku iz serije. Prvi, pod nazivom The Sopranos: Music from the HBO Original Series, izdat je 1999. godine. Na njemu se nalazi izbor pesama iz prve dve sezone a dostigao je 54 mesto na Bilbordovoj listi 200 singlova. Druga soundtrack kompilacija, nazvana The Sopranos: Peppers & Eggs: Music from the HBO Original Series, izdata je 2001. godine. Ovaj izdanje koji obuhvata dva cd-a a sadrži pesme i odabrane dijaloge iz prve tri sezone serije. Dostigao je 38 mesto na Bilbordovoj listi

Uvodna š*pi*ca


Scene u uvodnoj špici predstavljaju perspektivu iz Tonijevih kola na njegovom putu do kuće. Toni svojim kolima izlazi iz Linkoln tunela i ulazi u Nju Džerzi. Predeli koji se smenjuju u toku špice se kreću od urbanih predela, industrijske zone Nju Džerzija do Tonijeve kuće na periferiji. Automobil koji Toni vozi u špici je maroon 1999 Chevy Suburban

U prve tri sezone, u uvodnoj špici može se videti Svetski trgovinski centar u retrovizoru Tonijevog automobila. Posle terorističkih napada 11. septembra 2001., odnosno na početku četvrte sezone ovaj kadar je izbačen iz špice.

U izdanju iz 2010. godine magazina TV Guide, uvodna š*pi*ca „Porodice Soprano“ rangirana je na 10 mesto liste najboljih uvodnih š*pi* ca televizijskih serija, po izboru čitalaca

Epizoda, podvig, finesa... i kraj

Ne prođe ni mesec dana a da ne osvanu rezultati neke od anketa koje opet dolaze do gotovo jedinstvenog i refrenskog rezultata – Sopranovi su najbolja TV serija svih vremena ili su tu negde pri vrhu liste, a golemi deo zasluga, ide na račun maestralnog Jamesa Gandolfinija


Svako malo Sopranovi se nađu na samom vrhu ili pri samom vrhu lista najboljih TV radova, lista na koje smo osuđeni i bez kojih bi popularna kultura izgubila deo i svoje implicitne egzaktnosti i važan mamac u vidu povremenih kategorizacija i evaluacija. To nije za čuditi – Sopranovi su vrhunski TV proizviod, možda i najznačajniji vesnik korenitih promena u tom mediju i svakako, uz The Wire, recimo, jedna od najkvalitetnijih stavki u ponudi HBO-a u najboljim i najsmislenijim godinama po ovog kablovskog emitera. Sopranovi su na TV ekrane doneli serioznost i širinu zahvata karakterističnu prvenstveno za prvoligaške filmove ozbiljnije provinijencije, a sasvim zasluženo će još zadugo, i mimo ove jutrošnje tužne obavesti, prva asocijacija na Sopranove biti upravo Tony Soprano u izvođenju maestra Gandolfinija.

Gandolfini je u Sopranovima definitinvno ostvario ulogu svoje karijere, ali, što je na duže staze ipak značajnije, korenito redefinisao način na koji su dotad bili predstavljani Amerikanci italijanskog porekla, a uz to i u svojevrsnom nesporazumu sa društvenim konvencijama i slepom verom u snagu i važnost zakona. Nasuprot De Niru, Pacinu i/ili Pesciju, na primer, koji su prestiž i poštovanje (sasvim pravično) stekli tumačeći uloge koje neosporno ostaju ukorenjene u rasne i kulturološke stereotipe koji hitro bivaju povezivani sa ovom naionalnom grupom, Gandolfini  je, naravno, prateći smernice koje je osmislio David Chase, autor Sopranovih, uspeo da u kreiranju tog lika pronađe izvesnu, blagotvornu i neophodnu kosinu u odnosu na dotad uvreženo. Baš kao što Sopranovi u celini gledano počivaju na spoju prepoznatljivih postavki gangsterske drame i šire porodične drame histerično-realističnog usmerenja, tako i Gandolfinijev Tony Soprano u sebi sažima puno toga nužnog da bi jedan imaginarni lik dosegao punoću kojom je brzo osvojio brojno i, kako godine prolaze, a reprize se nižu, sve brojnije gledateljstvo.

Od darova i podviga koji nas izdvajaju u odnosu na druge ne treba bežati, te, imajući to u vidu, nema sumnje da će Gandolfini zauvek ostati na prvom mestu tumač (zašto ne i otelotvoritelj) velikog Tonyja Soprana, ali ne sme se, posebno ne u ovom trenutku neizbežnog svođenja računa i sažimanja jednog zanimljivog života u nekoliko hiljada karaktera prigodnog teksta, smetnuti s uma i ostatak Gandolfinijevog glumačkog opusa mimo tog krunskog mu dela. James Gandolfini je pažnju prvo privukao upečatljivom ulogom plaćenog ubice Virgila u Pravoj romansi Tonyja Scotta,  da bi usledile i zanimljive kreacije u filmovima poput takođe Scottove Krvave plime, de la Iglesijine Perdite Durango,  Fallen Gregoryja Hoblita, Noć pada na Menheten Sidnyja Lumeta, Schumaherovih 8 milimetara, Čoveka koji nije bio tamo braće Coen i Meksikanca Gora Verbinskog. Poslednji put smo imali prilike da ga gledamo kao rigidnog i svelog oca porodice koja puca i po najčvršćim šavovima i zanimljivoj i kvalitetnoj retro-drami Not Fade Away pominjanog Davida Chasea, kome se, eto, ipak, na samom pragu stvarne produkcije, nije dalo da u delo sprovede svoj dugo snevani naum i nastavi, odnosno zaključi priču o Sopranovim i na filmskom platnu.


Golemi glumački genije Jamesa Gandolfinija sasvim slučajno je koincidirao sa njegovim telesnim gabaritom, a nije nerezonski očekivati da će njegov nesumnjivo prerarni odlazak ostaviti srazmerno ogromnu prazninu u srcima poštovatelja Sopranovih i Gandolfinijeve neprevaziđene kreacije u toj seriji, kreacije u kojoj se skladno spojilo i saželo sve ono za glumu koja valja bitno – zrelost, osobenost,samosvest, intuicija, čvrsta ruka koja pokazuje put... i na prvom mestu – finesa bez premca. Inače konceptu repriza uvek i zauvek sklono-odanom RTS-u eto neveselog, ali sjajnog povoda za reprizu Sopranovih, reprizu kojoj bi u ovom trenutku slabo ko imao išta smisleno da zameri.


popboks.

jedna od najboljih serija koje sam gledao na tv