Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Artur Rembo – Arthur Rimbaud

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:25

Pariska orgija ili Pariz se ponovo naseljava


Juriš sa stanica! jer stigli ste, hulje!
Sunce žarkim dahom bulevare briše
Gde jednom varvarske vrvele su rulje.
Sveti Grad pred vama na zapadu diše!
Hajdete! Nove će požare da spreče.
Evo vam kejova, kuća, bulevara
Na lakom azuru, što je jedno vece
Ozvezdan orgijom smrtonosnog žara!
Skrijte mrtve dvore u daščane niše!
Pogled vam još davnim osvežen je strahom.
Evo rideg stada što kukove njiše:
Ludujte! smešni ste u divljanju plahom!
Krik kuća od zlata, o pohotne kuje
Žderačice kataplazmi, on vas traži!
Hitajte! Noć grca, noć radosti truje
Ulice! Pijanci, nek vam piće blaži
Očaj! Zar nećete – kad sjaj razuzdani,
Rujući kroz raskoš, uz vas, počne teći -
Sliniti u čaše, mrtvi, savladani,
Motreći kroz bele daljine, bez reči?
Pijte za kraljicu raspusnih stražnjica!
Čujte glupi štucaj, žagor koji bleji!
Čujte kako skaču usred žarkih tmica
Idioti, starci, pajaci, lakeji!
O gnusovna srca, o užasna ždrela,
O ralje, smrdite još jače pred nama!
Vino za prostačka obamrla tela…
Pobednici, trbuh prepun vam je srama!
Širite nozdrve za ohole muke,
Močite otrovom žice svojih šija!
Na dečja temena Pesnik će vam ruke
Spustiti, zboreći: “Nek vas ludost vija,
Hulje, jer kopate po trbuhu Žene,
Bojeći se njenog trzanja i vriska
Što bi vas smrvio, gnusne, ugušene
Na grudima njenim, od užasnog stiska!
Šta možete bludnom Parizu, vi lutke,
Sifiliticari, kraljevi, ludaci?
Dronjke, tela, duše, i otrov vaš, ćutke
- O gnjileži! – on će sa sebe da zbaci!
I kad se, ištući svoj novac, bez svesti
Srušite, dok vapaj utrobom vam bludi,
Stiskaće daleko od vas grube pesti
Crvena bludnica krupnih bojnih grudi!
Kad si se napleso u gnevu, o grade,
Kada mnogi nož je udarac ti dao,
Kad si prolećni trak dobrote i nade
U ženi, klonuvši, sačuvati znao,
O moj bolni grade koga smrt već hvata,
Pružen u budućnost koja otvara ti
Kroz tvoj bledi prostor milijardu vrata,
Grade kome Prošlost sme blagoslov dati,
Ti, magnetsko telo za patnje bez kraja,
Opet gutaš stravu života, u kojoj
Talas bledih crva žile ti osvaja,
A leden prst igra na ljubavi tvojoj!
I to nije loše. Jer sve to ne kida
Krila tvom Napretku, ko što nekad nije
Striks gasio pogled plav Karijatida
Gde se zlato zvezda s plavih stuba lije.”
I mada si oku užasan i jadan,
Mada u prirodi nijedan grad živi
Još nije postao čir toliko smradan,
Lepoti se tvojoj Pesnik ipak divi!
Moćni pokret sila štiti te, a dani
Olujni te svojom poezijom ljube,
Tvoje delo ključa, Grade izabrani!
Nagomilaj pisku u glas gluhe trube!
Pesnik će uzeti plac Osramoćenih,
Mržnju Robijaša, viku Prokletnika,
Sevnuće ljubavlju ko bičem po Ženi,
Razglasiti pesmom: Evo razbojnika!
Sređeno si, Društvo! – jer orgija rida
Iz starih bordela, kao nekad, grobno,
I plin, u bunilu, s crvenećeg zida,
Ka plaveti bledoj bukti, bukti kobno!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:25

Pesma s najviše kule


O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja.
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas!
Rekao sam sebi: mani
I nevidljiv budi ti,
Obećanja se okani
Svake više radosti.
Nek ne spreči tebi ništa
Slavni uzmak sa bojišta.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nešto sav.
I bolesna žed se stvori
Da mi mrakom žile mori.
I livada tako šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Udovištva, ah! tolika
Tako jadne duše te
Kojoj je sve blago slika
Naše Gospe Marije!
Zar do Bogomajke svete
Da molitve naše lete?
O mladosti, dokonosti
Što za ropstvo samo zna,
Zbog previše tananosti
Uništih svoj život ja!
Ah! nek stigne onaj čas
Što zanosom prožme nas!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:27

Ruke Žane-Marije


Snažne su ruke Žane-Marije
I plamnim letom osunčane,
Blede kao da smrt ih mije,
Tamne ko ruke u Huane.
Močvara slasti da li toči
Po njima preliv smeđe boje?
Ili ih mesecina moći
U jezeru vedrine svoje?
Na kolenima divnim mirne,
Zar varvarsko su nebo pile?
Prodavahu li dijamante,
Cigara zar su bezbroj svile?
Pred žarkim nogama Madone
Zar ožuti ih zlatno cveće?
San velebilja u njih tone
I crna krv mu kroz njih teče.
Ruke što teraju dvokrilce
Kad bubamare kroz zore blede
U nektar da zabodu rilce?
Ruke koje otrov cede?
U kakav san li one tonu
U tegljenjima kad se šire?
U san nesanjan na Sionu,
Neznan za Kine i Pamire?
Ne, limun nisu prodavale,
Ni tamnile kraj nogu boga,
Ni pelene još nisu prale
Deteta nekog plačljivoga.
To nisu ruke rođake male,
Ni radnica, širokih čela,
Koja pale, pjana od katrana,
Na radilištu sunca vrela.
To su ruke što kičmu tlače,
Ruke što nikad zlo ne čine,
Ruke, od konjske snage jače,
Ruke kobnije no mašine!
Porazivši sve svoje jeze
I vinuvši se poput plama,
To meso peva Marseljeze,
A nikad himne božjeg hrama!
One vas mogu i na muke
Da udare, o fine žene,
Da zdrobe vaše gadne ruke,
Narumenjene, nabeljene!
Kad njihova se ljubav javlja,
Svakoj se ovci smuti cupa!
A silno sunce rubin stavlja
U falangu im što nastupa!
Od svetine im smeđi beleg
Ko u jučerašnjih nedara;
Buntovnici im dati žele
Poljupcem dokaz svoga žara!
Izbledele su kao breze
Na suncu koje ljubav kruni,
Noseđi teške mitraljeze
Preko Pariza što se buni!
Ah! katkada, o Ruke svete,
Sa vas, gde opijenost duga
Navek nam usne drži, lete
Krici blistavih beocuga!
A katkad, anđeoske ruke,
Biće se naše cudno smuti
Kad krv iz prstiju nam puste
Da zbrišu sunce s vaše puti!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:31

Reka likera


Reka likera doline čudne plavi,
Neznana za nas:
Glas je prati stotine gavranova, – pravi
Anđeoski glas:
Sa stresanjem jela, kad se strmoglavi
Vetar u šumski jaz.
To polje valja buntovnih tajni sene
I drevnog boja zanos sav
I parkove sjajne, kule napućene:
Tu nije svlad’o zaborav
Viteza lutalica strasti ugašene;
Ali nek vetar bude zdrav!
Nek pesak gleda taj vidik bez oblaka,
Hrabrost će da mu da.
Božji vojnici, gavrani, četo laka
Čija lepota šumom sja,
Gonite odavde lukavog seljaka
Što se patrljkom kucat zna.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:32

San za zimu I


U ružičasti vagon sa plavim jastucima
sješćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnijezdo sa ludim poljupcima
skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto
i sićušni poljubac vratom će tvojim vješto
potrčati, ko pauk lud.
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
i tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će skitati svud.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:32

San za zimu II


Zima, malen vagon ružičaste boje,
mi na modroj klupi.
Bit će fino. Kut, gdje poljupci se roje,
sumrakom nas upi.
Ti ćeš sklopit oči, da na noćne sjene
pogled ti ne svrne,
na demone iza stakla, na hijene
i vukove crne.
Zatim ćeš oćutit da ti obraz rudi,
i malešan cjelov, kao pauk ludi,
niz vrat će ti sići.
-Prignuv glavu “Traži!”, reći ćeš zacijelo,
svu noć tražit ćemo bubu, što će cijelo
tijelo ti obići.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:32

Sedmogodišnji pesnici


I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videć dečaka,
Čije krupno čelo i oči mu plave
Kažu da mu dušu sva gađenja dave.
Čitav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvoličnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboči,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepeništu, jeco bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuće, zimi, mesečina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oci zvao prividenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje.
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sraćkalicu
- I zbore s ljupkošcu kretena na licu!
Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenadenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled – što laže!
Sa sedam godina pisao je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otrkio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini – žustru, crnooku
Kćer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leda mu pala, tresuć pletenicu;
On joj je u ćošku grizao zadnjicu,
Jer gaćice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je disao miris kože njene.
Bojao se nedelje zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim će Bibliju da čita;
Noću bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrađa stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjao je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzleće, što se mice, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Čitao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
I dok on, ležeći na čaršavu belom,
Predoseća jedro svojom dušom celom!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:33

Samoglasnici


A crno, I rujno, O modro, E bijelo,
U zeleno – evo postanja vam tajnih:
A, dlakavo, crno tijelo muha sjajnih
U mnoštvu što na smrad zujeći je sjelo,
Mrk zaton; E, šator, pare ozarene,
Ledena koplja, bijeli kralji, štitast trepet:
I, grimiz, krv iz usta, smiješak usne lijepe,
Od kajanja kivne ili zanesene;
U, kruzi, božanski srh zelenih mora,
Mir pašnjaka punih stoke i mir bora
Alkemijom utrt u čela široka;
O, čudesna reskost ponajzadnje Trube,
Šutnja gdje se Zviježđa i anđeli gube:
O, Omega, modri trak Njegova Oka!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:33

Stid


Sve dok njegov mozak cijeli
Oštra britva ne rasiječe,
Grumen zelen, mastan, bijeli,
Vječno istom parom pečen,
(Ah, on bi svoj nos odrubit
Trebo, usne, k tom ušesa
I utrobu, čak izgubit
Obje noge, o čudesa!)
Ah, nipošto; ja baš smatram:
Dok mu britva golo tjeme,
Dok njegova crijeva vatra,
Dok mu bedra stijene nijeme
Ne raščine, ovo dijete
Glupo, nitkov i gnjavator,
Stalno mora da nam plete
Lukavštine na naš zator,
Kao mačak sa Stjenjaka,
Da sve sfere smradom truje!
Ah, molitva da bar kakva,
Kada zgine, za nj se čuje!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:34

Svetkovina gladi


Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.
Ako postoji neki moj tek,
Njemu su kamen i zemlja lek.
Din, din, din! Jedimo zrak,
Nek ugalj i gvožde guta svak!
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi
Šljunak od koga siromah živi,
Iz stare crkve kamen sivi,
Oblutke koje poplava širi,
Hleb koji leži na sivoj njivi!
Moja glad, to je rub crnog zraka,
Plavet što zvoni;
To je muka moga stomaka,
Jad što me goni.
Gle, lišce lista zemljom tom!
I voće gnjilo ceka mene.
Ljubice ću i odoljene
Iz brazda brati rodnim tlom!
Moja gladi, Ano, Ano,
Na magarcu beži svom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:34

Senzacija


Večera plavih letnjih ići ću stazama
Ubadan od klasja, gazeći jedva vidnu travu:
Sanjar, osećaću svežinu po svojim stopama
Pustiću vetar da kupa otkrivenu mi glavu!
Neću misliti,nikakve neću izražavati stvari
Al’ u dušu,neograničena ljubav peći će se,uzbuđenju:
I ići ću daleko,daleko kao čergari,
Kroz prirodu-srećan kao da odlazim uz ženu!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:34

Suza


Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vresa
Medu nežnim leskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nemog bresta,
I ledine bez cveta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promenilo olujom.
To behu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U devičanski pesak voda je šumska tekla,
Vetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:42

Sećanje


I
Bistra voda; ko suze što mute dečji vid,
belina ženskih tela što se na sunce valja;
svila, s čistotom krina, i zastava kralja
s kojom je neka devojka branila gradski zid;
igra anđela; – Ne . . . sveže ruke od trave,
ruke crne i teške pokreće zlatni tok.
Sen mosta i brega njoj su zastor, dok
ko nebo nad krevetom nebesa joj se plave.
II
Ah! vlažna okna bistre mehure šire!
Na ležaj voda lije bledo zlato bez dna.
Zelena haljina dečja postati zna
vrba, gde ptice bez uzda neće da se smire.
Žuti kapak oka, čistiji od cekina,
neven vodeni – Suprugo, vernosti tvoja! -
u podne, mrzi iz svog zrcala bez boja
Crven-kuglu s neba sivog od vrelina.
III
Mnogo uspravna gospa na livadi bdi
gde sneže sinovi rada; suncobran joj je dat;
ponosna, gazi cvat, s kojom vodi rat;
deca sede u cvetnoj travi, i čitaju svi
knjigu od marokena crvenog! A On, jao,
ko hiljadu anđela koje put razdvaja,
nestaje za gorom! Ona, sva bez sjaja,
sva hladna, trči! Čovek je otišao!
IV
Žal što prože čistu i mladu travu gustu!
Zlato aprilskih luna što greju krevet svet!
Slavlje smetlišta rečnih gde buja divlji splet
kada klijati počne trulež u avgustu!
Sada, pod bedemima u proticanju plači!
Gore samo s lahorom topolin dah se sliva;
posle je – voda, bez vrela, bez odraza, siva:
starac, u mrtvoj barci, mučno mulj izvlači.
V
O prekratka ruko! o nepokretni brode!
Igračka mrtve vode, ja ni do jednog cveta
ne mogu dopreti – do žutog što mi smeta,
ni do tog druga plavog, pepeljaste vode.
Oh! prah sa vrba! Krilo što ih ljulja!
Davno su progutane sve trskine ruže!
Moj čamac, nepomičan – a njegovo uže
na dnu te silne vode – sred kakvoga mulja?
O zamkovi, o vremena,
Koja je duša savršena?
O zamkovi, o vremena!
Prodoh magijski nauk sreće
Kom pobeći niko neće.
Neka joj svako pozdrav klikne
Kad galski pevac kukurikne.
Ali ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.
Taj urok! napore mi ruši,
Vlada u telu mom, i duši . . .
Jer kako reč mi razumeti?
Zbog sreće ona beži, leti!
O zamkovi, o vremena!
(Stigne li nesreća, sumnje nema,
Nemilost njena mi se sprema.
Jao! prezir osude njene
Treba smrti da preda mene.)
O zamkovi, o vremena!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:42

Uz muziku


Trgom isječenim u leje sirote,
Skverom gdje red mori drveće i cvijeće,
Sipljiv se građanin, pod maljem toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihanjem koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Bilježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vrijedni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pijesak i ozbiljno zbori
O sveopćem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori…
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdjeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisvjeti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nježno milki, dadilju da smota…
- Ja pratim, razdrljen, stazama u sjeni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smiju i okreću k meni,
A drske im tajne iz očiju sjaju.
Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do bijeloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže…
- Dočaravši tijelo u zanosu plovim.
One tiho šapću, za smješnog me drže…
- A ja im žestokom željom usne lovim…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:43

Vječnost


Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I općih elana,
Slobodnijih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj tko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:43

Zatečeni


Tamni u snijegu i u magli,
Petoro malih su se sagli
Nad okno što se kresi,
S guzama uvis, i – o jade! -
Oči im divni prizor slade
Dok Pekar kruh mijesi.
Motre ga kako tijesto sivo
Obrće, pa ga gurne živo
U rupu što se žari,
I čuju – dobri kruh se peče,
Sa Pekarovih usta teče
Nekakav napjev stari.
Tu šćućureni, ne miču se,
Dah sa okna udišu u se,
Ko miris toplih grudi,
Dok se zbog nekog noćnog slavlja
Pletenica od kruh spravlja
Pred pogledom što žudi,
Dok pod gredama što se dime
Mirisna kora cvrči rime
S popcima raspjevanim,
Pred rupom tom gdje život diše
Ne vide svoje rite više
Očima začaranim.
O, svaki sniva kako jede,
Isusi jadni što se lede -
Pa ipak se tu kupe
Da stisnu ružičaste njuške
Uz rešetke i, potrbuške,
Da mumlaju kroz rupe,
Otupjeli, i tu se mole,
Sagnuti tako snažno dole
Ka nebu odškrinutom,
Da pucaju im bjedne hlače
I košulje im se izvlače
U zimskom vjetru ljutom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:43

Zaseli


Kvrgavi, rohavi, sa tamnim prstenjem
Uokrug očiju, miču prste grube
I teme posuto pustim namčorenjem,
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov čudni skelet na kostur stolica
Nakalemila je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu veze
I drhte kad vene sneg na prozorima
Ko što dršću žabe pune bolne jeze.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole,
Nežna ljuljuškanja u čupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer tu propast viri…
Dignu se i frču ko ošamarene
Mačke, besnilo im lopatice širi,
Čakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči ko zenice žive.
Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka.
A kad strogi san im obori vizire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplodene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zapeta, više ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvećem putuje…
- I draži ih klasje što ud njihov dira.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:44

Zlo


Dok zvižde crveni ispljuvci karteca,
Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skerletne, zelene, kosi ratna seča,
Kraj Kralja čijih su rugalica mete,
Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
čineći brda što dime se … – O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cveću, tamjanu, kaležu od zlata,
Kog hosane njišu pa ga dremež hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:44

Zlatno doba


Ponekad jedan glas,
No uvek anđeoski
- U pitanju sam ja -
Poruku jasnu nosi:
Iz kruga pitanja silnih
Koji se stalno širi
Pijanstvo u suštini
Ili ludilo viri;
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja,
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
O veselje i milje,
U lakom napevu tom,
Vidljivo golim okom. . .
- Ja se raspevam s njom -
Prepoznaj pesmu tu,
Veselja punu i milja;
U svetu vala i bilja
Svojtu ćeš naći svu!
A zatim jedan glas
- Zar nije anđeoski! -
U pitanju sam ja,
Poruku jasnu nosi:
Čuješ li? Pesma ona,
Ko sestra silnog daha,
U nemačkome tonu,
Al’ puna žara i plaha:
Taj svet je porok sam;
Ta zar se čudiš tome!
Živi, nek nosi plam
Mračne nesreće tvoje.
O lepa kulo naša,
Vedrom življenju data!
Iz kojeg li si doba,
Prirodno začarana
Velikog našeg brata?
I moj glas uz njih poje:
O sestre stostruke moje!
Nipošto javni glasi!
Vaš hor nek dane moje
Stidljivom slavom krasi . . .








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:46

LEGENDA

Prva legenad vezana je za njegovo rodjene.Ljekar primecuje da je prilikom rodjenja djete imalo razgolacene oci, a kad je bolnicarka koja je trebalo da ga povije spustila na pod,vidjeli su sa zaprepastenjem kako djete smijeseci se silazi sa jastuka i puze ka izlaznim vratima,legenda malo vjerovatna ali veom akarakteristicna za pjesnika koji ce prije 11-te godine pobjeci od kuce.


Rimbaud ima 13 godina,akdamski konkurs izmedju vise skola tema:Numitski kralj Jugurta.Malisani se gledaju,grizu nokte ali niko ne pise.Ulazi direktor i prilazi Rimbaudu i njegova je sveska bez ijednog latinskog stiha:"Sta ni vi"-upita direktor, "Gladan sam!"-odgovara Rimbaud. Direktor naredjuje ad se Rimbaudu donese dorucak i kad se dobro zalozio uz glasan smijeh ostalih ucenika zadat je bio gotov za petnaest minuta. Rimbaud je spasio ugled skole i dobio prvu nagradu.

Rimbaud ima 14 godina.Njegova majka bila je okrutna,svojeglava i nije imala razumevanja za njegove zelje.Rimbaud zeli da ima klavir,majka se suprotstavlja jer nezeli da zodovolji njegovu prevrtljivu cud! Iako nemocan sin se svijeti majci. Kad je ostao sam u kuci stao je sjeci sto u trpezariji dok mu nije dao oblik klavira. Kada je majka dosla,rekao je:"Ako mi ne iznajmis kalvir pripazi ostali namestaj!"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    16.04.15 11:49

Autor Isidora Đolović
Navršava se 160 godina od rođenja „genijalnog derana iz Šarlvila‟, francuskog pesnika koji je izveo revoluciju na planu izraza, slike i odnosa prema konvencijama, blesnuo na književnom nebu poput zvezde repatice i odjezdio u beskraj ostavivši dalekosežni trag – a sve to pre dvadesete godine života.
Pitajući se šta je u osnovi nečijeg stvaralaštva, bivamo i sami upleteni u tajanstvenu mrežu sumnje, promišljanja i asocijacija. Počinjemo da tragamo za uzrocima i izvorima inspiracije, hodajući stopama umetnika i sledeći to klupko što se odmotava prilikom spuštanja u mračne dubine sopstva. Magija književnosti čini da se, opijeni rečima, unesemo, uživimo i istinski srodimo sa svetovima koje nam njihov tvorac otkriva. Na taj način, jednim delom je ispunjena poetska misija: dotaći duše čitalaca, izvesti ih na svetlost otkrića. Njena druga strana tiče se samog autora, koji posredstvom sopstvenog izraza traži izbavljenje i ispunjenje. I ukoliko u tom nastojanju padne kao žrtva, dokle god ostanu oni koji će trag prepoznati i pratiti, nipošto nije bilo uzalud.
Ono što povezuje dvadesetovekovne pesnike poput Vladislava Petkovića Disa, Sergeja Jesenjina, Rada Drainca ili Branka Miljkovića, jeste svojevrsna boemska kob koja prožima njihove stihove i biografije. Svrstavamo ih u grupu tzv. „ukletih pesnika‟, mahom kratkog životnog veka, ali besmrtnog duhovnog nasleđa. Rodonačelnici ove duge linije prvobitno su okupljani oko pokreta francuskih dekadenata i simbolista. Njihova ideologija predstavlja svojevrsni produžetak romantičarskog kulta umetnikove ličnosti. Naime, na prelazu iz XVIII u XIX vek, figura pesnika dobija nove karakteristike, on postaje uzvišeni demijurg, samosvesni i buntovni hodočasnik, prometejski „kradljivac vatre‟, istovremeno heroj i prestupnik. Ovakvu promenu otelotvorili su i do danas njenim modelom ostali Bajron i Šeli. Međutim, trebalo je da prođe gotovo pola veka do pojave kontroverznog i čarobnog Šarla Bodlera, preteče simbolista i začetnika modernog pesništva. Od tada ništa više nije bilo kao pre. Francuska književnost ulazi u uzbudljivo i živopisno razdoblje, kakvo se samo moglo očekivati u tim burnim godinama, nakon serije političkih revolucija i glasno izražene narodne želje za nesputanošću. Novonastale kulturne i društvene prilike, ali i dodir zvezdane, sudbinske predodređenosti, oblikovale su novu pojavu – mladog pesnika koji je bezmalo istog trenutka postao fenomen.
Jedan esej Nikole Bertolina kritički se postavlja prema vremenom izgrađenoj legendi o pesniku, a koja u znatnoj meri oblikuje našu percepciju i često banalizuje shvatanje njegovog opusa, svodeći ga na rezultat kontroverznog životnog puta. Šta uglavnom svi znamo o Rembou? Problematično detinjstvo, odsustvo očinske figure i već legendarna zahtevna majka; dečaštvo u znaku ubrzanog intelektualnog razvoja i rane genijalnosti; nekoliko burnih godina tokom kojih stvara, skandalizuje i izgara; nagli preokret i rastanak sa književnošću, ulazak u trgovačke vode, i krajnje prozaična smrt nalik na Bajronovu (a otprilike i u istoj životnoj dobi). Najčešće se priča zaustavlja na odnosu saVerlenom i uprošćava složena, svestrana umetnikova ličnost. Međutim, možda je rešenje na sasvim drugoj strani – odgonetku krije upravo njegova poezija.
Na književnom planu, već Bodler nagoveštava u kom se pravcu kreću stremljenja novih generacija od pera. U svojoj pesmi „Putovanje‟ iznosi zahtev da se spusti makar i na dno samog pakla, „ne bi li pronašli Novo‟. U skladu sa tim, novouspostavljenu estetiku više ne zadovoljavaju uobičajene pesničke slike. Potreban je drugačiji izraz, originalnija i efektnija rešenja – traženje nepoznatog zahteva novu formu. Rembo je, pogotovo u kasnijim fazama svog stvaralaštva, izrazito hermetičan pesnik. Po sopstvenom priznanju, „sakrio je ključ‟ i nije tražio, ni očekivao od čitalaca da ga protumače, razlože njegovu poeziju. Ideal mu je bilo sazvučje, celovitost, kasnije simbolistički dominantno pružanje raznovrsnih kvaliteta pojavnim stvarima. Primera radi, u njegovom čuvenom i neiscrpno interpretiranom sonetu „Samoglasnici‟, boja je postala kvalitet zvuka, percepcija se širi na sinesteziju.
Iako ga danas svrstavaju u predstavnike simbolizma, Rembo im zapravo prethodi. Zalagao se za stvaranje poezije koja nagoveštava, a ne objašnjava, koja je oslobodila reči pojmovnosti – a zauzvrat ih obogatila čulnošću i muzičko-vizuelnom dinamikom. Smatrao je da je za pesnika neophodno upoznavanje i istraživanje svoje svesti. Njegove ideje intenzitetom i uobličenjem obnavljaju romantičarsku zamisao o pesniku koji je kadar da otvori „dveri imaginacije‟ i sagleda budućnost. „Alhemija reči‟ podrazumeva sposobnost da se bilo koji sadržaj preobrati u nešto lepo i plemenito. Iz tih razloga se nesputano služio ironijom, parodijom, estetikom ružnog, ismevanjem i istovremenim podražavanjem parnasovskog ideala (npr. u „Pesniku povodom cveća‟, upućenoj Teodoru de Banvilu). Dok je ovaj „cinični mali boem‟ s vremenom sve manje mario šta će mu biti objavljeno, njegovi savremenici postepeno otkrivaju i mnogo preuzimaju od njegovih pesničkih postupaka. Na kraju krajeva, nije suvišno pomenuti, „Marina‟ (iz „Iluminacija‟) je prva francuska pesma nastala u slobodnom stihu.
Za Remboovu poeziju karakteristični su efektni i zreli stihovi, stilska uglačanost i preciznost, čak i pri eksperimentisanju. Posedovao je i izražavao nepatvoreni doživljaj prirode, interesovanje za arhetipsko, primitivno, čak varvarsko. Novitet je i ambivalentni lirski subjekt, a za to nam najbolji primer pruža čuvena pesma „Pijani brod‟, u kojoj progovara „iznutra‟, iskazujući potrebu za slobodom i samostalnošću, ali i težnju za samouništenjem. Primetna je i velika autorova načitanost, koja se ispoljava preko mnoštva intertekstualnih veza (npr. „Ofelija‟). Njegova programska pisma predstavljaju prvi autentični manifest moderne poezije. Predstavnik poznog simbolizma, Pol Valeri, ističe da je sva znana literatura pisana „zdravorazumskim jezikom‟ – sem Remboove. Uticao je na dadaiste i nadrealiste, njihovu tehniku tzv. automatskog pisanja i korišćenje zaumnog rečnika. Nagovestio je ekspresionizam i fovizam. Alber Kami će ga nazvati „najvećim pesnikom pobune‟.
Inspirisao je brojne stvaraoce: Pikasa, Ginsberga i Keruaka (predstavnike tzv. „bit-pokreta‟), Nabokova, Henrija Milera, Boba Dilana (interesantni omaž provučen je i kroz film „I'm not there‟), Pati Smit i Džima Morisona (pretpostavlja se da je Remboovim životom nadahnuta pesma „Dorsa‟ „Wild child", na Morisonovu poeziju je bez sumnje višestruko uticao, a sam „Kralj guštera‟ je za sebe govorio da je „Rembo u kožnoj jakni‟). Plagirao ga je čak i Kiki iz „Pilota‟! Na velikom platnu ga je majstorski oživeo Leonardo di Kaprio (nakon što mu je zapala uloga prvobitno predviđena za prerano preminulog Rivera Finiksa). Ima ga i u briljantnom romanu „O junacima i grobovima‟. Jedan od glavnih likova, Fernando Vidal, sveznanje i ključnu ulogu u svetskom poretku pripisuje „Sekti slepih‟, kao nekakvim zakulisnim upravljačima. Rembo je naveden kao poznavalac njihove veštine zbog svoje čuvene teorije o postizanju (pesničke) vidovitosti. Naime, pošto je uveren da slepima upravo gubitak vida izoštrava ostala čula i dovodi ih u specifično stanje „nadznanja‟, po istoj analogiji smatra Remboa za nekoga ko je morao poznavati ovaj (fiktivni) metod. Dakle, Ernesto Sabato ukršta istorijsko sa fiktivnim, čineći tako umetnuti spis (pronađeni ogled) prividno autentičnim, jer je argumentacija potkrepljena primerom iz realno postojećeg sveta – pa još umetničkog.
Da se vratimo na pitanje s početka teksta, samo zakoračivši i (nadajmo se) zagolicavši maštu nekih budućih čitalaca za Remboovo stvaralaštvo, zaključićemo da je u njegovoj osnovi upravo ona „prejaka reč‟, magična formula za kojom je „alhemičar‟ tragao, prepustivši je u amanet sledbenicima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    04.05.15 18:11

'Užad sam razapeo od zvonika do zvonika; vence od prozora do prozora;
zlatne lance od zvezde do zvezde, i plešem''








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    07.05.15 14:10

S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.


(Spavač u dolu, Artur Rembo)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Vladeta

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 335

Lokacija : U knjizi nespokoja

Učlanjen : 05.05.2015

Raspoloženje : Tu i tamo osmeh


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    19.06.15 9:41

Ofelija
Artur Rembo je napisao pesmu Ofelija sa 15 godina. Motiv za pesmu je uzet iz tragedije Hamlet Vilijama Šekspira. Tragična sudbina, ludilo i smrt mlade nevine devojke Ofelije postaju poetska okosnica. Ova pesma je deo antologija i jedna od njegovih najboljih pesama.
Tragična junakinja Hamleta Vilijama Šekspira, Ofelija razapeta je između ljubavi prema danskom kraljeviću Hamletu i svom ocu. Patnja je odvodi u ludilo. U duševnom rastrojstvu, kada Hamlet ubija njenog oca oduzima sebi život utopivši se. Ofelija, bezgrešna i čista duša u beloj haljini pada u reku i dok je voda nosi ona peva i dalje je u zanosu.
Pesma Ofelija se sastoji iz tri dela. Prvi i drugi deo imaju četiri strofe od četiri stiha, a treći deo ima jednu strofu i takođe četiri stiha.
U prvom delu pesme Ofeliju u beloj haljini nosi voda reke, tamna i duboka. Nešto snežnobelo, krhko i samotno vekovima plovi crnom rekom postojanja i sanja tajanstvene daljine u kojima je sloboda, ljubav, lepota. I ludost Ofelije je ljupka, kada veče trne. Priroda se otvara pred njom, i ona pripada nekoj skrivenoj, lepšoj stvarnosti. Ofelija je sa šapatom trava, na ramenu joj plaču žalosne vrbe, sluša tajanstvenu pesmu zvezda i dok odlazi oko nje uzdišu lokvanji.
U drugom delu Rembo slika bledu Ofeliju, kao sneg lepu. Uz nju se vezuje motiv slobode koja je bila želja njene zaljubljene romantične duše, duha što sanja. Njeno biće čezne, a duša pati. I njeno ludilo je nežno i veličanstveno, i ona u njemu nalazi raj, ljubav i slobodu.
U trećem delu pesme Ofelija putuje kroz vreme, kroz večnost, dolazi na Zemlju i opet traži cveće koje je nekada brala. Ona kao da podseća na tragizam i sudbinu svih čednih i bezgrešnih u svetu grubosti i zla. Tako postaje simbol mladosti, lepote i čednosti.
Misaona, simbolistička pesma Ofelija Artura Remboa nosi sumorna i pesimistička raspoloženja i osećanja. Pesnik i Ofelija tragaju za istim. Oni traže odgovore na pitanja ima li ljubavi, lepote, raja. U pesmi su utkane večne čežnje nevinih i čistih, a pesnik mora biti "Kradljivac vatre", mora stići i u tamne regije zla, i tamo otkrije čovekova "ja".
Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju 
Bela Ofelija poput velikog krina 
Leluja velovima koji uranjaju... 
Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina. 


Već vekovima Tužna Ofelija tako 
Plovi, sablast bela, rekom što crna teče. 
Već vekovima krotka ludost njena lako 
Romori svoju romansu u lahor, u veče. 


Vetar velove vije, grudi joj celiva, 
voda ljuljuška velove, spletene, bele; 
Na ramenu joj drhte, plaču rese iva, 
Nad čelom koje sanja trske se nadnele. 



Uzdišu oko nje lokvanji koji venu; 
Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda 
Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu: 
- Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda. 


II 


Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova! 
Da, Ti umre, dete, odnele su te vode. 
- Vetrovi što se ruše s norveških bregova 
Šaptali su ti reči opore slobode; 


To dah jedan što ti guste svijao kose 
Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja; 
Slušao ti je srce pev prirode, što se 
Javi uzdahom noći i tužaljkom granja. 


To ti glas lugih mora, grcaj nedogledan 
Slomi detinju grud, a preblaga je bila; 
To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan, 
Jadni ludak, nemo sede do tvog krila. 


Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja! 
Na toj si vatri bila ko sneg što se topi; 
Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja 
- Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi. 
III 


A pesnik kaže da preko zvezdane pruge 
Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala, 
I da vide na vodi velove tvoje duge; 
Ofelija plovi, veliki krin vrh vala. 
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    29.11.15 19:30

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    

Nazad na vrh Ići dole
 
Artur Rembo – Arthur Rimbaud
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Arthur Rimbaud
» Artur Rembo
» Danilo Kiš
» Arthur Braginsky
» Artur Šopenhauer
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-