Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Artur Rembo – Arthur Rimbaud

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:13

Artur Rembo – Arthur Rimbaud,je rođen 1854. u Šarlevilu, gradiću na severu Francuske. Rastao je u porodici
bez oca, pod tutorstvom prestroge i neosetljive majke. Od najranijih školskih dana pokazao je
izuzetnu darovitost dobijajući nagrade iz književnosti i prevođenja i pišući, sa velikom
virtuoznošću, pesme na latinskom jeziku. Sa petnaest godina dobio je prvu nagradu na
konkursu za sastav napisan na latinskom. Tim povodom direktor škole je rekao: "U glavi ovog
deteta ne nastaje ništa banalno. On će biti genije ili Zla ili Dobra." Verovao je da kao umetnik
može da stvori svet umetnosti koji će proizvesti "totalnu obnovu", ako ne društva, a ono bar
umetnika. U maju 1871. piše Polu Demeniju u kojem iznosi svoje viđenje pesnika i poezije:
pesnik mora biti "kradljivac vatre", on mora sići u tamne regije podsvesti da tamo otkrije
čovekovo "ja", koje se bitno razlikuje od spoljašnjeg, stilizovanog, društvenog "ja". U Pismu
vidovitog iste godine Rembo nam otkriva da će raditi na preobražaju svoga bića kako bi sebe
učinio vidovitim, a to se postiže dugim, ogromnim i smišljenim rastrojavanjem svih čula. On
zato mora da upozna sve oblike ljubavi, patnje, ludila, da istražuje samog sebe, da postane
više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik i vrhovni Učenjak kako bi na
kraju stigao do neznanog. To biva istovremeno i njegov životni i pesnički program. Zbog
potrebe da dosegne neki drugi svet daleko od skučene sredine Šarlevila pokušava da pobegne
u Pariz. Na poziv Pola Verlena, tada najistaknutijeg pesnika u Parizu, 1871. godine Rembo
ulazi u pariski pesnički krug, ali bez ikakvih literarnih ambicija u profesionalnom smislu.
Njegov raspusni život sa Verlenom, otrgnutim od žene i porodice, zavšava se dramatično.
Verlen je pucao u Remboa i lakše ga je ranio kada je ovaj rešio da ga napusti i tom prilikom
završio u zatvoru. Rembo se vraća u roditeljsku kuću uz gorko osećanje poraza. Piše knjigu
pesama u prozi Boravak u paklu (1873), svoju duhovnu biografiju, neku vstu izveštaja o
proživljenoj krizi i neuspehu, otrežnjenju. Njegov budući skitnički život proteći će u znaku
potpune duhovne usamljenosti, a njegovi poetski zapisi koje će beležiti pre nego što kao
pesnik konačno ne zaćuti biće prvi poetski tekstovi u istoriji poezije bez namere da se njima
ostvari bilo kakva komunikacija. Prozne pesme Iluminacije (1874) nastaju na granici tišine i
smatraju se vrhuncem Remboovog poetskog dela, najsnažnijim izvorom onoga što danas
zovemo modernim poetskim izrazom. Sa dvadeset jednom godinom prestaje da piše i
nastavlja život kao skitničar, trgovac, krijumčar oružja i istraživač egzotičnih krajeva. Iz
Afrike se vraća u Francusku 1891. zbog tumora na nozi. Umire u 37. godini posle amputacije
noge.
Neka od dela:

    Une saison en enfer (Boravak u paklu), 1873.
    Illuminations (Iluminacije), 1886. (Pretpostavlja se da je tekst napisan u periodu 1872-1873)
    Poésies complètes (Sabrani stihovi), 1895. (Prvo objavljivanje ranijih stihova)









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:20

RVO VEČE

Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zracak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Cuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oci njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! svida mi se, svida to!
Ali ti moram reci zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Zacuh njen smeh što znaci: da…
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:28

Boravak u paklu


Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena.
- I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam.O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo
povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Naposletku, kada sam gotovo zakovrnuo, dokonah da opet nađem ključ nekadašnje svečanosti koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao !
I dalje ćeš biti hijena itd ... uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama.
Umri sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah ! dogustilo mi je: - Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu ! Očekujući neke male zadocnele podlosti, vama, koji kod pisca volite odsutnost svake sklonosti za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:32

Uzbudjenje

Modre letnje noći, krenuću put staza
da, žitima bockan, gazim male vlati:
sanjar, osećaću pod nogom stud mraza.
Moju golu glavu vetar će kupati.

Neću ni govorit, neću mislit ništa:
al' beskrajna ljubav ispuniće mene,
i biću sve dalji, dalji, bez kućišta,
u Prirodi - srećan kao pokraj žene.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:33

Spavač u dolu

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:36

ZAGONETNI NESTANAK ARTURA REMBOA…

„Rembo je preteča umetnika – lošeg momka i kao takav je inspirisao Džima Morisona, Peti Smit, Kurta Kobejna i mnoge druge”, izjavio je za „Hafington post” autor koji već 13 godina živi u Indoneziji.




Američki pisac Džejmi Džejms pratio je trag plavookog pesnika i buntovnika, koji se u 21. godini otisnuo u daleku Indoneziju, i objavio knjigu o njegovom životu
Vek i po pre nego što su mladi zapadnjaci sa rančevima na leđima postali uobičajena slika na plažama i u džunglama Indonezije, francuski pesnik Artur Rembo našao je svoj način da otkrije tajne njemu toliko privlačnog Istoka. Plavooki buntovnik imao je 21 godinu kada je 1876. potpisao šestogodišnji ugovor kao plaćenik u holandskoj kolonijalnoj vojsci i s njom otišao u današnju Indoneziju. Međutim, posle samo dve nedelje je dezertirao pobegavši u džunglu, a sve što je posedovao ostavio je da se proda u korist lokalnog stanovništva.
Šta se dalje događalo od sredine avgusta do kraja decembra iste godine, kada se vratio u Francusku, ostala je velika tajna za proučavaoce njegovog života i dela. Za razliku od ostalih putešestvija o kojima je ostavio trag u pismima, o Javi Rembo nikada nije pisao.
Šta se s njim događalo u džunglama na Javi pokušao je da odgonetne američki pisac Džejmi Džejms, bivši književni kritičar „Njujorkera”. Putovanje stopama pesnika koji je 1891. umro u 37. godini opisao je kao zadatak Šerloka Holmsa, a sve je predstavio u knjizi „Rembo na Javi: Izgubljeno putovanje”.
Patern Berikon, koji nikada nije upoznao pesnika, ali je sebe nazivao njegovim biografom nakon što se oženio Remboovom sestrom, tvrdio je da se njegov zet krio u džungli i da su ga orangutani učili da preživljava, iako je ova vrsta majmuna nestala sa Jave pre dva veka, prenosi AFP.
Džejms tvrdi da Rembo nije bio Tarzan. Međutim, iako je više puta išao na Javu kako bi pronašao dokaze gde je pesnik proveo vreme pre nego što se ukrcao na brod za Evropu, nije našao nove dokaze. Zato pokušava da interpretira njegovo stanje uma. Jedna od Džejmsovih pretpostavki je da je Rembo posle uzbudljivog života u Evropi (uživanje u opijumu i hašišu i burna gej romansa sa Polom Verlenom) na Javi hteo da živi kao običan, neporočan čovek.
„Rembo je preteča umetnika – lošeg momka i kao takav je inspirisao Džima Morisona, Peti Smit, Kurta Kobejna i mnoge druge”, izjavio je za „Hafington post” autor koji već 13 godina živi u Indoneziji.
Artur Rembo, za mnoge začetnik moderne evropske poezije, napisao je najznačajnija dela pre 20. godine, a najpoznatiju pesmu ,Pijani brod, sa samo 16. Posle ga je skitnički duh vodio po Evropi, do Indonezije, Kipra i Jemena, sve do Etiopije. Pri kraju kratkog života trgovao je kafom i oružjem iz afričkih kolonija, a umro je od raka na majčinom imanju na severu Francuske.
***
Tragao za magijom i misticizmom
Džejmsova knjiga „Rembo na Javi: Izgubljeno putovanje” je mešavina biografije, književne kritike, lingvističke antropologije i društvene istorije. Detaljno je opisana Remboova inspiracija i očajničko nastojanje da se pritaji na ostrvu prepunom magije i čulnog misticizma. Potom prati njegov povratak u Evropu parobrodom na kom je putovao inkognito.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Čet 16 Apr - 10:38, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:37

Zla krv, Artur Rembo





Od svojih galskih predaka imam beloplavo oko, skucen mozak i nespretnost u
borbi. Smatram da je moja odeca varvarska kao i njihova. Ali ja ne mažem kosu.
Gali behu živoderi i u svoje vreme najnespretniji palitelji trava.
Od njih su mi: idolopoklonstvo i ljubav za svetogrde; – oh! svi poroci, jarost,
bludnost – velicanstvena bludnost; – narocito laž i lenost.
Užasavam se svih zanata. Gospodari i radnici, sve to sam seljak, prostak. Ruka
s perom vredi koliko i ruka s plugom. – Kakav je to vek ruku! – Ja nikad necu
imati ruku. A zatim, služenje vodi predaleko. Cestitost prosjaštva para mi srce.
Zločinci su odvratni poput uškopljenika: ja sam cist, i to mi je svejedno.
Ali ko je moj jezik ucinio tako podmuklim, te je sve do sada vodio i štitio
moju lenost? Nisam se služio ni svojim telom da bih živeo, bio sam lenji od
žabe, a ipak sam živeo svuda. U Evropi nema porodice koju ne poznajem. – Mislim
na porodice poput moje, porodice koje sve duguju deklaraciji Prava Coveka.
Upoznao sam sve sinove iz tih dobrih porodica!
– Da sam bar imao neki raniji život bilo kad u istoriji Francuske!
Ali ne, ništa.
Jasno mi je da sam uvek bio niža rasa. Ja ne mogu da shvatim pobunu. grabež
je bio svrha svih ustanaka moje rase; kao vuci na životinju koju nisu oni ubili.
Secam se istorije Francuske, najstarije kceri crkve. Mora da sam, kao geak,
hodočastio u svetu zemlju; u glavi su mi ceste u švapskim ravnicama, vidici
Vizanta, bedemi Jeruzalima; obožavanje Marije, razneženost nad raspetim u meni
se bude zajedno sa hiljadama ovosvetskih carolija. – Sedim, gubav, na razlupanim
loncima i na koprivama, u podnožju zida izjedenog suncem. – Docnije, kao najamnik,
mora da sam logorovao pod noćima Nemačke.
Ah! još nešto! igram u vrzinom kolu na nekom crvenom proplanku, sa staricama
i decom. Secanje mi ne dopire dalje od ove zemlje i hrišcanstva. Nikad mi ne bi dosadilo
da se ogledam u toj prošlosti. Ali uvek sam bio sam; bez porodice; štaviše,
kojim sam jezikom govorio? Nikad ne vidim sebe na Hristvim savetima, pa ni na
savetima Vlastele – Hristovih predstavnika.
Šta sam bio u prošlom veku: nalazim sebe samo danas. Više nema skitnica, nema
nejasnih ratova. Sve je prekrila niža rasa – ili narod, kako kažu, razum; nacija i nauka.
Oh! nauka! Svega smo se domogli. Za telo i za dušu – poputninu – imamo medicinu
i filosofiju – bablje lekove i narodne pesme u obradi. I zabave kneževa i igre
koje su oni zabranjivali! Geografiju, kosmografiju, mehaniku, hemiju! . . .
Nauka, nova plemstvo! Napredak. Svet se krece! Pa zašto da se i ne okrece?
To je prividenje brojeva. Mi idemo k Duhu. To je sasvim sigurno, to je prorocanstvo,
ovo što govorim. Ja shvatam, a pošto ne znam da se izrazim bez paganskih reci, voleo bih da cutim.
-Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi Hristos ne pomogne dajuci
mi duši plemenitost i slobodu. Avaj! Jevandelje je prošlo. Jevandelje! Jevandelje!
Oblaporno čekam Boga. Pripadam najnižoj rasi od pamtiveka.
Evo me na armoričkom žalu. Neka gradovi uveče pale svoja svetla. Moj dan se
******; ja napuštam Evropu. Morski vazduh ce sažeci moja pluca; u izgubljenim
podnebljima koža ce mi potamneti. Plivati, mrviti travu, loviti, a narocito
pušiti; piti ***** jaka poput kipuceg metala, kao što su radili oni dragi preci oko vatara.
Vratiću se sa udovima od železa, mrke kože, besomučna pogleda: zbog moje maske
misliće da pripadam snažnoj rasi. Imacu zlata: bicu dokon i surov. Žene neguju
ove divlje nemoćnike što se vracaju iz žarkih krajeva. Bicu umešan u politicke poslove. Bicu spasen.
A sada sam proklet, užasavam se domovine. Najbolji od svega je san, zaista pijan, na žalu.
– Ostajemo ovde. – Krenimo opet ovdašnjim putevima, pod teretom mog poroka, poroka
koji je kraj mene pustio svoje korenje patnje, pocev još od doba sticanja razuma  koji se penje do neba,
i tuče me, obara me, vuče me za sobom.
Poslednja nevinost i poslednja bojažljivost. Rešeno je. Ne pokazivati svetu
svoje odvratnosti i svoja izdajstva. Napred! Kretanje, breme, pustinja, cama i gnev.
Kome da se iznajmim? Koju životinju treba obožavati? Koju svetacku ikonu svi
napadaju? Koja cu srca da skršim? Kakvu laž moram podupirati? U kojoj krvi hodati?
Radije čuvati se pravde. – Mučni život, jednostavno poživinčenje – podignuti
isušenom pesnicom poklopac mrtvackog sanduka, sestri, gušiti se. Na taj nacin
nema ni starosti ni opasnosti: strah nije francuska osobina.
– Ah! toliko sam prepušten sam sebi, da bilo kojoj božanskoj slici nudim zanos
ka savršenstvu! O moje samoodricanje, o moje cudesno milosrde! Medutim, na ovom svetu!
De profundis, Domine, baš sam glup!
Još kao dete divio sam se neumoljivom robijašu na koga uvek zjapi robija; posecivao
sam krčme i svratišta koja bi on posvetio svojim boravkom; njegovim očima sam
gledao plavo nebo i cvetni život polja; njegovu sam kob njušio u gradovima.
On je imo više snage nego neki svetac, više razboritosti nego neki putnik –
i sebe, samo sebe! za svedoka svoje slave i svog prava.
Na putevima, u zimskim noćima, kad sam bio bez ležaja, bez odece, bez hleba,
jedan je glas stezao moje sledeno srce: „Slabost ili snaga: ti si tu, i
to je snaga. Ne znaš ni kud ideš ni zašto ideš, udi svuda, odgovori na sve.
Kao ni neku lešinu, niko te ne može ubiti.“ Ujutro bih imao tako izgubljen
pogled i tako mrtvo držanje da me oni koje sam sreo možda nisu ni videli.
Blato bi mi se u gradovima odjednom prikazalo crvenim i crnim, kao ogledalo
kad se lampa krece kroz susednu sobu, kao neko blago u šumi! S dobrom srecom!
vikao sam, i video sam na nebu more vatara i dima; i sleva, zdesna, sva bogatstva
kako plamte poput milijarde munja. Ali orgijanja i drugovanja sa ženama bila su mi zabranjena.
Nisam imao čak ni druga. Video bih sebe pred razdraženom gomilom, nasuprot četi koja će da me
strelja, kako placem zbog nesrece koju oni nisu mogli razumeti, i kako opraštam!
– Kao Jovanka Orleanka! – „Sveštenici, profesori, gospodari, vi se varate
predajući me pravdi. Ja nikad nisam pripadao ovom narodu; nikad nisam bio hrišcanin,
pripadam rasi koja je pevala u mukama; ne razumem zakone; nemam osecanja za
moral, ja sam životinja: vi se varate…“.
Da, moje oči su zatvorene za vašu svetlost. Ja sam životinja, crnac. Ali zato
mogu da budem spasen. Vi ste lažni crnci, vi ste nastrani, svirepi, škrti. Trgovce,
ti si crnac; sudijo, ti si crnac; generale, ti si crnac; care, stari svrabe,
ti si crnac; pio si neocarinjeno pice iz Satanine fabrike. – Nadahnuce ovog
naroda jesu groznica i rak. Nemoćnici i starci toliko su dostojni poštovanja
da traže da budu skuhani. – Najpromucurnije je napustiti taj kontinent, kojim
tumara ludilo da bi tim bednicima pribavilo taoce. Ja ulazim u pravo kraljevstvo Hamove dece.
Da li još poznajem prirodu? Poznajem li sebe? – Ni reci više. Ja sahranjujem
mrtvace u svom trbuhu. Uzvici, doboš, ples, ples, ples, ples! Ne vidim cak ni
onaj čas kad ce se belci iskrcati, i kad cu pasti u ništavilo.
Glad, žeđ, krici, ples, ples, ples, ples!
– Belci se iskrcavaju. Pucanj topa! Treba se potčiniti krštenju, odevati se, raditi.
Dobio sam samilosni udar u srce. Ah! nisam ga bio predvideo!
Ja nisam činio zla. Dani ce mi biti laki, kajanje prištedeno. Duša ce mi sigurno
biti lišena muka, duša koja je gotovo umrla za dobro, koju ce ispuniti svetlost
stroga kao sa pogrebnih voštanica. Udes sina iz dobre porodice, preuranjeni
mrtvački sanduk posut bistrim suzama. Razvrat je bez sumnje glup, porok je glup, treba odbaciti trulež. ali časovnik valjda nece doci dotle da otkucava samo
čas cistoga bola! Valjda necu kao neko dete biti potignut u raj da se igram
u zaboravu svih nesreca?
– Brzo! Postoje li drugi životi? – Usnuti u bogatstvu nemoguce je. Bogatstvo
je uvek bilo opšte dobro, Samo božanska ljubav dodeljuje kljuceve nauke. Vidim
da je priroda samo prizor dobrote. Zbogom tlapnje, ideali, zablude!
Razumna pesma andela dopire sa spasiteljske lade: to je božanska ljubav. – Dve
ljubavi! Ja mogu umreti od zemaljske ljubavi, umreti od predanosti. Za sobom
sam ostavio duše cija ce se muka povecati zbog moga odlaska. Vi birate mene
izmedu brodolomnika, a zar oni koji su ostali nisu moji prijatelji?
Spasite ih!
Moj se razum rodio. Svet je dobar. Ja cu blagosiljati život. Volecu svoju bracu.
To više nisu detinjasta obecanja. Niti je to nada da cu izmaci starosti i smrti.
Bog mi daje snagu, i ja slavim Boga.
Čama više nije moja ljubav. Jarost, razvrat, ludilo, cije zanose i slomove
ja poznajem – citavo to moje breme je odloženo. Procenimo bez vrtoglavice kolika
je moja nevinost. Više necu biti sposoban da zatražim batine kao okrepu. Ne verujem
da sam se ukrcao na neku svadbu, sa Isusom Hristom kao tastom.
Nisam zarobljenik svog razuma. Rekao sam: Bog. Ja hocu slobodu u spasenju: kako
da je postignem? Napustile su me ništavne sklonosti. Više mi nije potrebna predanost
ni božanska ljubav. Nije mi žao veka osetljivih srdaca. Svako ima svoj razum,
svoj prezir i svoju milosrdnost: ja zadržavam svoje mesto na vrhu te andeoske
lestvice zdravog razuma.
Što se tice utemeljene srece, bilo domace ili ne . . . ne, ja ne mogu. Mnogo
sam rastrojen, mnogo slab. Život cveta u radu, to je stara istina; a moj život
nije dovoljno težak, on uzlece i leprša daleko iznad delatnosti, tog dragog stanja sveta.
Kako postajem usedelica, kad mi ponestaje hrabrost da volim smrt!
Kad bi mi Bog obećao nebeski, vazdušni mir, molitvu – kakve imaju starinski
sveci. – Sveci! snažne duše! Pustinjaci, umetnici kakvi više nisu potrebni!
Neprekidna lakrdija! Gotovo bih zaplakao zbog svoje nevinosti. Život je lakrdija
u kojoj treba svi da ucestvuju.
Boravak u paklu, Artur Rembo








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:40

Predosećaj

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću poći, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom ženom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Čet 16 Apr - 10:50, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:50

ALHEMIJA REČI - Artur Rembo



ILUMINACIJE

BEING BEAUTEOUS


Pred snežnim prostorom jedno visoko Biće, otelotvorenje Lepote. Samrtno fijukanje i krugovi gluhe muzike čine da se to obožavano telo širi, raste i drhti poput aveti; na divnoj rastvaraju se grimizne i crne rane. ČIste boje života igraju, tamne i oslobađaju se oko Priviđenja, na radilištu. I drhtaji se dižu i tutnje, i dok pomamnu slast tih dojmova opterećuju promukla muzika i smrtonosno fijukanje koje svet, daleko iza nas, upravlja na našu prelepu majku, - ona uzmiče, ona se uspravlja. Oh! Naše su kosti odevene u novo zaljubljeno telo.

O pepeljavo lice, malo štite od vlasi, kristalna ruko! Tope, na koji moram da se strmoglavim u metežu drveća i lakog vazduha!

ŽIVOTI

I

O ogromni putevi svete zemlje, terase hrama! Šta su učinili sa bramanom koji mi je objasnio Poslovice? Ja čak još vidim i starice od tada, iz onih straba! Sećam se srebrnih i sunčevih časova oko reka, ruke polja na mome ramenu i naših milovanja kad smo stajali u ravnicama začinjenim biberom. – Uzlet grimiznih golubova grmi oko moje misli.  Prognan ovamo, imao sam pozornicu za igranje dramskih remek-dela iz svih književnosti. Mogao bih vam pokazati nečuvena bogastva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću koja čeka vas?

II

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sečajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištava, i nekoliko svadbi na kojima me moja jaka glava sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; Trezveni vazduh s tog opoprog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiri, - očekujem da ću postati veoma zao ludak.

III

U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju. U jednom podrumu naučio sam istoriju. Na nekoj noćnoj svečanosti u jednom severnom gradu sreo sam sve žene nekadašnjih slikara. U nekom starom pasažu u Parizu poučili su me iz klasičnih nauka.  U nekom veličanstvenom stanu okruženim celim Istokom ostavrio sam svoje ogromno delo i izvršio slavno povlačenje. Uzmutio sam svoju krv. Razrešen svoje dužnosti. Više ne treba čak ni misliti na to. Ja sam stvarno s one strane groba, i tu više nema šta da se traži.

ODLAZAK


Dovoljno videh. Vizije nalažene u svim podnebljima.

Dovoljno imah. Žagor gradova, uveče i u sunčevoj svetlosti, i uvek.

Dovoljno spoznah. Preokteri života. – O Žagpri i Vizije!

Odlazak u novu ljubav i nove zvuke!


POPODNE PIJANSTVA

O moje Dobro! O moje Lepo! Svirepa svirko od koje ne posrčem! Vilinsko mučilo! Hura za nečuveno delo i za čudesno telo, prvi put! To je započelo u detinjem smehu, i to će svršiti s njim. taj će otrov ostati u našim žilama čak i ona kad svirka zaškripi i mi budemo vraćeni nekadašnjem neskladu. sada, mi koji smo tako dostojni ovih mučenja, usrdno pribirajmo to natčovečansko obećanje dato našem stvorenom telu i duši: to obećanje, tu zaluđenost! Otmenost, učenost, silovitost! Obećano nam je da će stablo dobra i zla biti zakopano u mraku, da će tiranske čestitosti biti prognane, kao bi smo mogli dovesti našu prečistu ljubav. To je počelo s malo odvratnosti i to se svršava, - pošto nas nije moglo smesta obuzeti onom večnošću, - to se svršava metežom mirisa.

Detinji smehu, ćutljivosti robova, strogosti devica, užase ovdašnjih likova i predmeta, blagosloveni budite zbog uspomene na ovo bdenje. Počelo se potpunim prostaštvom, a evo gde se svršava s anđelima planema i leda.

Malo bdenje puno opijenosti, svetlo si! Makar samo i zbog maske kojom si nas podario. Mi te potvrđujemo, metodo! ne zaboravljamo da si ti juče proslavilo svako do naših doba. Imamo vere u otrov. Mi znamo da žrtvujemo svoj život, - sav, svakog dana.

Evo stiže doba Hašišovaca.

***

Kada svet bide sveden na jednu jedinu crnu šumu za naša četiri začuđena oka, - na jedno žalo za dva verna deteta, - na jednu muzičku kuću za našu vedru naklonost, - ja ću vas pronaći.

neka bude na osvom svetu jedan jedini starac, spokojan i lep, okružen „nečuvenom raskoši“, - Ja sam kraj vaših nogu.

Neka ostvarih sva vaša sećanja, - nek budem ona što zna da vas veže, - ja ću vas ugušiti.

****

Kada smo vrlo jaki, - ko da ustukne? Vrlo veseli, - ko od smeha da pukne? Kada smo vrlo zli,- šta da se čini s nama.

Kitite se, igrajte, smejte. Ja nikad neću moći da izbacim Ljubav kroz prozor.

 










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:55

KOLOTEČINE

Zdesna letnja zora budi lišće i isparenja i šumove ovog ugla parka, a padine sleva skrivaju u svojoj ljubičastoj seni hiljadu hirtih koloseka vlažnog druma. Mimohod čarolija. U stvari: kola natovarena životinjama od pozlaćenog drveta, jarbolima i išaranim jedrima, iza dvadeset pegavih cirkuskih konja u brzom galopu, i deca i ljudi na svojim najneobičnijim životinjama; dvadeset kola s razvijenim zastavama i ispupčenim ukrasima, kitnjastih kao starinske kočije ili priče, krcatih decom koja su se nagizdala za pastoralu predgrađa. – Čak i pod svojim baldahinom noći, i mrtvački sanduci što uzdižu perjanice od obonosa i jure kasom velikih plavih i crnih kobila.
BDENJA
I
To je odmor prosvetljen, ni groznica, ni klonuće, na krevetu ili ledini.
To je prijatelj, ni vatren ni slab. Prijatelj.
To je voljena, ni mučiteljka ni mučenica: Voljena.
netraženi kraj i svet. Život.
-To dakle beše to?
-I san se rasveži.
II
Osvetljenje se vraća stablu zdanja. Sa oba kraja dvorane, dolazi do spoja svakojakih ukrasa, skladnih ispupčenja. Zidina nasuprot čoveku što bdi predstavlja psihološko nizanje preseka frizova, atmosferskih traka i geoloških proizvoljnosti. – Žestok i munjevit san osećajnih skupina sa bićima što poseduju sve osobenosti u svim vidovima.
III
Svetiljke i ćilimi bdenja stvaraju šum talasa, noću, uzduž trupa lađe i oko paluba najniže klase.
More bdenja, slićno grudima Amelije.
Tapeti, sve do poluvisine, smaragdno obojeni čipkasti šumarci gde proleću grlice bdenja.
.................................................................................................................................................
Pločica crnog ognjišta, stvarna sunca sa žala: Ah! zdenac mađija, jedini pogled u zoru, ovog puta. 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:56

TAJANSTVO

Na strmini padine anđeli okreću svoje vunene haljine po travnjacima od čelika i smaragda.
Plamene livade poskakuju sve do vrha glavice. Na levoj ivici crnica je utabana svim ubistvima i svim bitkama, a svi kobni zvuci predu svoju krivulju. Iza desne ivice jeste linija istoka i napretka.
I dok se huka morskih školjki i ljudskih noći obrće i poskakuje stvarajući rub iznad slike.
Rascvetana blagost zvezda i neba i ostalog silazi nasuprot padini, kao kotarica, – prema našem licu, i tamo dole stvara mirisavi i plavi ponor.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:57

Blagdani gladi
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za me,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hljebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičicu, matovilac.
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:58

Bal obešenih


Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave -
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:58

Bištenja


Kad nemirno čelo dečakovo čezne
Da se mutni snovi ko roj beli vinu,
Uz krevet mu stanu dve čarobne sestre
I srebrni nokti s prstiju im sinu.
Stavivši dečaka uz prozor, za kojim
Plavi vazduh teče po bujnome cveću,
U njegovoj kosi, punoj rose, svojim
Prstima se strašnim i čarobnim šeću.
On sluša šta peva dah im što miriše
Na med ružičasti; pesma koju blaži
Tihi šum pljuvačke na usni, gde diše
Jedan tihi uzdah što poljubac traži.
Sluša kako trepću trepavice njine
U mirisnom miru, i kako ga draška
Električni dodir prstiju, kad gine
Pod kraljevskim nokotom neka sitna vaška.
I vinom Lenosti omamljen, on sanja
Uzdah harmonike ludovanju sklone,
I oseća kako usred milovanja
Želja za plakanjem javi se, pa klone.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 10:59

Dobra jutarnja misao


U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:08

Epitaf za osuđenu knjigu


Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kome srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
Ako nisi školovat se htio
Kod Sotone-meštra prepredena-
Za tebe će ostat neshvaćena
Il’ ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
Da zaroniš u ponore zala,
Štuj me, da bi ljubit me znao.
Bolna dušo, dušo radoznala,
Koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
Požali me!- il prokleta budi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:09

Faunova glava


U zelenom lisju, škrilji s mrljom zlata,
U lisju kroz koje plovi treptaj blag,
Gde u divnom cveću san poljupce hvata,
Rasparavši živo taj prekrasni sag,
Unezveren faun širi svetle oči
I belim zubima grize crven cvet,
A s krvavosmeđe usne mu se toči,
Kao staro vino, smeh u šumski splet.
I kad je pobego poput veverice,
Smeh mu još treperi sa listova svih,
A zlatni Poljubac Šume, što od ptice
Bio se prepao, opet biva tih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:09

Gavrani


Gospode, kad se livada sledi,
Kad angelusi svi odzvone
Nad zaseokom koji klone,
Na prirodu, gde cveće bledi,
Sruši s nebesa jata nova
Dragih i divnih gavranova.
Armijo čudna okrutnog krika,
Na gnezda vam huje bure ljute!
Vi, uzduž reka koje se žute,
Kraj kalvarija mučenika,
Na jarku, grani što se trese,
Raspršite se, skupite se!
Nad Francuskom, nad svakim poljem
S prekjučerašnjom žetvom smrti,
Nek vam se zimsko kolo vrti,
Da zamisle se ljudi bolje!
Izvikuj dužnost u svako doba,
O crna ptico, vesnice groba!
Ali, Gospode, na jarbolima
Hrašca u opčinjenoj noći
Nek majska ptica pesmu toči
Za svakog ko u šumskim dnima
Bez budućnosti prikovan leži
U travi iz koje niko ne beži.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:09

Moje boemstvo


Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočenik što u snu cvijet ljubavi skuplja.
Rupom su zjapile hlače mi jedine.
- Bijah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola bjehu konačište,
A moja sazvježda šuštahu iz tmine,
Te, uz put sjedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,
Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, ko na liri, žice
Ranjenih mi cipela – stopu pored srca!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:10

Majski barjaci


Na blistavim granama lipe
Bolešljivi zov roga mre.
Ali duhovnih pesama glas
Leprša medu ribizlama.
Nek nam sred žila smeje se krv,
Evo se zapliću vinogradi.
Lepotom anđela nebo sja
Dok se pričešćuju azur i val.
Izlazim. Umreću na mahovini
Ako me rani sjajni zrak.
Strpljiv biti, dosadu znati
Mnogo je lako. Glup je moj jad.
Neka me potresno leto veže
U svojih srećnih kola spreg.
Neka, Prirodo, dugo kroz tebe
- Manje sitan i samotan – mrem.
Umesto što pastire skoro
Smešnom smrću dariva svet.
Nek me iscrpu godišnja doba.
Tebi se, Prirodo, predajem ja;
Dajem ti glad svoju, svu svoju žed,
Pa, ako želiš, napoj, nahrani.
Ne obmanjuje baš ništa mene.
Smeškanje suncu postaje smešak
Za roditelje, no do smeška mi nije,
I nek je slobodna nevolja ta.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:13

Njoj


U ružičasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivaće svaki dremljiv kut.
Sklopićeš tada oči, da ne vidiš kroz prozor
Sav čudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vešto
Potrčati, ko pauk lud…
Rekavši: “Traži”, ti ćeš prignuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona će da skita svud…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:15

Ofelija


I
Valom, gde zvjezdani zrcale se snovi,
Bijela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
- Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Već hiljadu ljeta s duge rijeke crne
Ona, sablast bijela, budi bol i strah,
I ludost joj ljupka, kada veče trne,
Šapuće romansu kroz lahorov dah.
Vjetar joj cjeliva njedra, i od vela
Pravi cvijet, ponešen blago niz val snen,
Trske se klanjaju snima blijedog čela,
Na rame joj plače tužnih vrba sen.
Lokvanji uzdišu pored nje; iz gnijezda
Šalje drhtaj krila uspavani žbun;
Tajanstvena pjesma lije se sa zvijezda
Od čijeg je zlata tamni prostor pun.
II
Ofelijo blijeda, o kao snijeg lijepa!
Da, ti si umrla na toj silnoj vodi!
- Jer su ti vihori iz ledenih stepa
Tiho pričali o gorkoj slobodi;
I jer svaki lahor, spličući ti kose,
U duh ti sanjarski čudne zvuke toči,
Jer ti glas Prirode srcu otkrio se
U tužaljci stabla, u uzdahu noći;
Jer glas ludih mora, hropac neizmerni,
Smrsko je djetinje blage tvoje grudi,
Jer jednoga jutra blijedi vitez vjerni,
Nijem, gledaše tebe pogledom što ludi!
Snivaš, jadna Ludo! o nebu, slobodi,
Ljubavi! A snijeg si na ognju tog sna,
Riječ ti u nepovrat sjaj vizija vodi,
Plave su ti oči ponori bez dna!
III
A Pjesnik otkriva da kroz svjetlost bijelu
Sa zvijezda, u noći, ti još tražiš cvijet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svijet.
Bal obješenih
Kraj crnih vješala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.
Gospodar Velzevul za kravatu vuče
Crne te pajace što se nebu keze,
I dok ih po čelu starom čizmom tuče,
Uz pjesmu božićnu s njima igru veze.
A pajaci na to spliću ruke tanke:
Iz orgulja crnih, iz tih šupljih grudi
Koje su grlile ljupke vragolanke,
Od tih se sudara ružna ljubav budi.
Ura, o igrači lišeni stomaka!
Skokovi su laki, dugo polje ovo!
Hop! je li to bitka ili igra laka!
Vrag je violinu loše naštimovao!
O tvrdih li peta kada se bos ide!
Kad košulje kože sa tijela otpire!
Ničeg što im smeta i čega se stide.
Snijeg im na lobanje stavio šešire.
Pod gavranom – kapom za naprsle glave -
S mršave se čupe parče mesa žuti:
Kao da su oni usred bitke prave
S kartonskim oklopom vitezovi kruti.
Na balu skeleta zviždi bura ljuta!
Ura! – ko orgulje gubilište viče.
Iz plavkastih šuma vučji odjek luta,
Crven se pakao horizontom miče…
Hej, razdrmaj malo razmetljivce ove
Što slomljenim prstom podmuklo prebiru
Brojanice kičme, svoje pršljenove:
Pokojnici, niste sad u manastiru!
Oh! evo gde usred mrtvačkog plesa
Velik ludi kostur u plam neba skače,
Zanijet, kao konj se propinje i stresa
I, jer mu je uže šiju steglo jače,
Grči pest na kuku što krcka od stiska,
Pa se, ko cirkuzan u svoj šator, gura
Natrag, sa cerenjem što je blizu vriska,
U taj bal, zanjihan pjevanjem kostura.
Kraj crnih vešala, ljupkog bogalja,
Plešu, plešu paladini,
Mršavi druzi paklenog kralja,
Kosturi, mrtvi Saladini.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:22

Oćut


Kroz ljetne plave večeri, poći ću stazama,
Bockan od klasja žitnog, gaziti preko bilja niskog:
Sanjalica, ćutjet ću svježinu na svojim nogama.
Pustiti vjetar kupati mene gologlavog.
Nit ću govoriti, niti misliti o bilo čemu:
Ali ljubav beskrajna mojom će se dušom uspinjati,
A ja ću ići daleko, veoma daleko nalik bohemu,
Kroz Prirodu, – sretan kao s kakvom ženom biti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:23

Pijani brod


Kad iz mirnih Rijeka zaplovih po svijetu,
Snosio već nisam kormilara volju:
Indijanci su ih uzeli na metu,
Pobivši ih gole na šarenom kolju.
Tako sam od britskog pamuka, mornara
I flamanskog žita oslobođen bio;
Kada presta graja mojih kormilara,
Poniješe me Rijeke kuda god sam htio.
U mahnitom pljusku oseke i plime,
Neviniji još, no dječji mozak, gore
Lomove i kaos podnijeh prošle zime
No rti što sežu daleko u more.
Pomorski moj nagon kršten bje u buri
Kad sam deset noći plutao na valu
- Što se vječno valja i za plijenom juri –
Bez čežnje za glupim očima na žalu.
Slađi nego djeci na kiselo voće,
Čamovu mi ljusku zelen talas probi,
Ispra bljuvotine, vino, nečistoće,
Kormilo i sidro razasu i zdrobi.
I od tog se časa kupam u poemi
Mora, protkan mliječnim sjajem vasione,
Zelen azur srčem, u kom gdjekad nijemi
Davljenik, zanesen, zamišljeno tone.
Gdje, kad iznenada sedefna modrina
Zore zadrhti od ružičastih šara,
Snažnije od vaše lire i od vina
Vrije gorki kvasac ljubavnoga žara!
Sad znam munju, trombu koja nebu liže,
Vrtloge i struje, večer i svanuće,
Što se ko golublje jato plaho diže –
Katkad vidjeh ono što se želi vruće.
Vidjeh sunce puno pjega čija vatra
Neznan užas budi, i gdje iz daljina
Vjetar, kao glumce antičkog teatra,
Valja vale, spori drhtaj žaluzina.
Snivah noć zelenu, punu snježna sjaja,
Zvjezdanim cjelovom kad se s mora slijeva,
Nečuvenog soka kruženja bez kraja,
Plav i žuti drhtaj fosfora što pjeva.
Slijedio sam vale, poput krda zloga
Kako o hrid biju i po više dana,
Bez pomisli da bi Marijanska noga
Ukrotila bijesnu njušku oceana.
Viđao sam, znajte, čudesne Floride
Gdje u oči tigra s ljudskom puti pada
Odsjev cvijeća, duga što se nebom vide
Napete ko uzde iznad sinjeg stada.
Ogromne sam bare gledao gdje gnjije
Levijatan usred vrše što ga sputa,
Vir gdje vrelom strujom u bonacu rije
I daljine što ih sivi ponor guta.
Led, srebrno sunce, sedefaste vale,
Žarki svod i brodski trup sred smeđe struje,
Gdje ko grane crna mirisa već pale,
Pune nametnika, orijaške guje.
Poželjeh pokazati djeci sva ta čuda,
Pjevajuće ribe, zlataste orade.
Morske pjene cvat bje kruna moga truda,
A snažni mi vjetar katkad krila dade.
Al ponekad, shrvan skitnjom na svom putu,
Razdragan sam slušo more kako ječi,
Vješajući na me pjenu crno-žutu;
Katkad bijah nalik ženi koja kleči,
Lutajućoj hridi što na sebi njiše
Modrookih ptica nečist, žagor glasan;
I dok lutah, preko užadi sve tiše
Klizali su vali davljenike na san.
Al ja, izgubljeni brod što s kosom kiše
U eter bez ptica s uraganom ode,
Te Hanzine lađe, ni Monitor više
Neće mu izvući pijan trup iz vode,
Slobodan, tek s trhom ljubičasta dima,
Ja, što provom param rumen zid visina,
Nosim omiljena jela pjesnicima
Od sunčevih trava i azurnih slina,
Koji hitam, posut iskrama planktona,
Luda daska s pratnjom hipokampa tamnih,
Dok pod maljem Srpnja pada poput zvona
Tamno-modro nebo u vir voda plamnih,
Koji drhtim, čuvši jecaj iz daljina
Behemot i gusti Maelstrom kad se pare,
Ja, vječiti tkalac beskrajnih modrina,
Sad evropske žalim lukobrane stare.
Vidjeh nebo kada zvijezdama se pali,
Bunovno, veslaču pristupno i drago:
Zar te ova noć snom izgnanstva zali
Jato ptica zlatnih, o buduća Snago?
Ali znam da odveć plačem. Svi već znadu
Gorka sunca, grozne lune, bolne zore.
Trpka ljubav pijanim mrtvilom me nadu.
O da kilj mi prsne, da me poždere more!
Kad za evropskom me vodom želje snađu –
Vidim crnu lokvu pred mirisno veče,
Kad čučnuvši kraj nje, tužno dijete lađu,
Krhku kao leptir, pušta neka kreće.
Vali, otkada vaša nemoć me ne satre,
Ja ne mogu tragom dereglija poći,
Prolaziti slavom zastava i vatre,
Niti podnijeti mirnih luka strašne oči.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    Čet 16 Apr - 11:25

Prvo veče


Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sjela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog joj tijela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smješak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvijet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj grijeh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lijep i surov smijeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smjelost dopuštenu
Kaznila smijehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nježno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smijeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
A velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Artur Rembo – Arthur Rimbaud    

Nazad na vrh Ići dole
 
Artur Rembo – Arthur Rimbaud
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Arthur Rimbaud
» Artur Rembo
» Danilo Kiš
» Arthur Braginsky
» Artur Šopenhauer
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-