Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Milena Pavlović Barili

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 19:59

PEVATI
KADA NIKO NE SLUSA
BEZ STRUNA
I GLASA
JER SRCE MI JE PUNO
VIDIM SAMO SNOVE

PEVATI U TISINI
DA SE ZIVOT BRZE ZAVRSI
HTELA BIH DA TE VOLIM
VISE NEGO STO MOGU
OKRENUTA OD SVETA
BEZ VREMENA I PROSTORA
BITI UREZANA U TVOM ODRAZU
U TESKOBI POSTOJANJA,
HTELA BIH
DA SVEST URONIM
U TVOJE SPOKOJSTVO
OSLOBADJAJUCI SE SVAKE SUZE
KOJU IPAK MORAM ISPLAKATI
NA STRASNOJ GRANICI
IZMISLJENOG ODNOSA








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 19:59

DUGIH PRAVIH I STARIH
KRILA
SA OGROMNIM CRNIM ZENICAMA
KOJE SU NETREMICE GLEDALE SVETLOSNI KRUG,
BIO SI.
ZAUVEK OSTADOSE POD LUKOM TVOJIH KRILA
MOJI KROVOVI,MOJE SUME,MOJI SVETIONICI
I MOJI POGLEDI U TOLIKOJ PRAZNINI.
PROSTOR SE NEPODNOSLJIVO UVECAO,
ZNAM,
ODUVEK SAM ZNALA.
POSLEDNJI PUT PRED TVOJ ODLAZAK
PALA JE SENKA HILJADUGODISNJEG ORLA
A ONDA SI NESTAO
ODNEVSI NA CELU SVU RADOST,
SVU PLAVET-
SVE ODJEKE POSLEDNJE ZIVE MUZIKE NA OVOJ ZEMLJI
OSTAVLJAJUCI U PRAZNOM LEDENOM VAZDUHU
NEKI VECNI POLARNI DAN
TO JE BIO KRAJ
ZNALA SAM.

ZLO NEZNANJA
RAZDVAJALO JE LJUDE
KOJI SU SE SPORAZUMEVALI STARIM RECIMA
I OCIMA OD SNEGA
U RUKAMA NISU NOSILI SVETILJKE
VEC SJAJNE ZVEZDE
KAD BI SE PREPOZNALI-BILO BI DOSADNO
TADA BI SE RASTALI-DOLAZIO JE ZABORAV
A LOVAC JE DOSAO IZ DALEKA
DOSAO JE SA MNOGO HRTOVA
PROLAZECI IZMEDJU DESET HILJADA STUBOVA
POZNAVAO JE SVE TESKE KNJIGE
I NIJE NOSIO ORUZJE
ALI SAMO ON JE UMEO DA PROCITA NAJTEZE KNJIGE
NA GRUDIMA JE NOSIO ZLATNU PLOCICU
SA NATPISOM "ZAKON SILE
ZAKON SESTARA SILE
MATEMATICKI ZAKONI TECNOSTI
VIBRACIJA SILE
ENERGIJA SILE
ZAKON PULSIRANJA SILE"

SVE SU MI RECI BILE TUZNE
SADA MI JE MILIJA
CUTNJA
ZIVOT JE DUG
KAO NEPOZNATA REKA








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:02

SAN BEZ SNIVACA

Volela sam da volim vise nego
sto je uobicajeno.
Zato moji snovi nisu imali
kuda da odu.
Pa sam se do zemlje savila.

Ostavite nocu prozore otvorene.
Ostavite ih da snovi mogu slobodno da odu
da se pretvore u vetar,pero,oblak,prah...
Da vas nikada ne zabole...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:04

Iz rukopisa
Zašto anđeo padne, Milenko Pajić

„Nove biografije, drugi deo“, predstavlja melanholični, poetski portret Milene Pavlović-Barili

Milena Pavlović- Barili, Salomes danc, 1928.
Milena je neprestano bila negde između. Između majke Danice (Pavlović) i oca Bruna (Barilija). Između Požarevca (u Srbiji, na Balkanu) i Rima (u Italiji, u Evropi). Između dve kulture: srpske (patrijarhalne) i evropske (moderne kulture XX veka, često nezasluženo superiorne). Između dva jezika: srpskog i italijanskog (a zatim i u drugim svetskim jezicima). Između dve umetnosti: slikarstva i poezije...

Postojale su najmanje dve Milene. U dvojnosti a ne u podeljenosti nalazilo se izvorište njene umetnosti. Ali, na istom mestu počinjalo je i polje njenih patnji, i produžavalo se u nedogled.

Stigavši u Ameriku, 1939. godine, Milena je, poput većine stranaca, donela u svom prtljagu sve svoje nerazrešene dileme, sve neraščišćene sukobe. Međutim, Novi svet pružao je šanse samo jakima i samo hrabrima, a često nije bivao blagonaklon prema osetljivima i prema prirodama tako prefinjenim kakva je bila Milena. Umesto da se reši svoje dvojnice, Milena se u Americi suočila sa svojom višestrukošću.

Izvesna gospođa Maleri slučajno je čula priču o bolesnoj slikarki. U skromnoj sobi iznad restorana zatekla je usnulu ženu nad čijim uzglavljem je bio portret zajedničkog poznanika. Milena je otvorila svoje prelepe, zagasito crne oči i tako je gospođa Maleri upoznala blagost, bezazlenost i dobrotu kojom je Milena zračila. Ona je plenila apsolutnom nevinošću svoje prirode. Bila je tako draga i veoma omiljena među prijateljima koje je, uz svesrdnu pomoć gospođe Maleri, stekla i u Novom svetu.

– Ne znam da li je bila lepa – veli njen prijatelj Karlo Menoti, kompozitor. – U onom uobičajenom smislu možda i nije. Pametna i dobra, kao neko izgubljeno, napušteno dete. Eto, takva je bila Milena...

Ponosna i krhka, takva je bila Milena. Da bi sačuvala svoju samostalnost, privatnost i slobodu, Milena je u Americi bila prinuđena da se bavi primenjenom umetnošću: ilustracijama i crtežima za modne magazine, izradom portreta po narudžbini, kostimima i scenografijom za balet i za pozorište... Sa čistom umetnošću bilo je svršeno, a da Milena toga nije bila svesna. Sve njene značajne slike ostale su kod kuće, daleko od nje, u Evropi. Bez njih se osećala veoma slabom i usamljenom...

Tražila je zaštitu; bila joj je potrebna blizina i oslonac muškarca. Milena je već bila u godinama koje bi je u Srbiji učinile usedelicom. Imala je burnu vezu sa jednim genijalnim pijanistom sa Kube. Potom, kao da više nije imala vremena da previše okleva i da bira. Ona je, jednostavno, želela da se uda. I udala se, na brzinu, iznenada, za prvog koji se pojavio, kao što čine devojkeudavače u palankama zavičaja njene majke. U dnu Milenine duše bilo je nešto straha da ne ponovi materinu sudbinu, koja je imala svu ljubav jednog boema, umetnika i melanholika, ali ne i porodicu ni dom kakav je želela. Bruno bi odlutao za muzikom, za zvucima koje je samo on čuo. A posle, kada bi se osvestio, negde daleko, u nekakvoj evropskoj koncertnoj dvorani, dobijao bi strašne napade kajanja; ali bilo je prekasno za njih; za Danicu i Bruna Barilija.

Milenin izbor čudan je samo na prvi pogled. Ona se nije usudila da za partnera izabere umetnika, ličnost koja bi joj bila ravna. Kada je već morala da bude tako daleko od oca koga je beskrajno volela ali kome, u suštini, nikada nije oprostila što ne živi sa njenom majkom, onda ni u svom mužu nije smela da poželi, a kamo li da prepozna ni jednu jedinu očevu osobinu.

Milena, u početku, nije ni znala ko je on. Lep, mlad, deset godina mlađi od neveste, bio je tek jedan običan, čikaški mladić. Nije imao ni porekla ni obrazovanja. Bio je lep, ali loš. Mlad, ali već iskvaren. Na kraju, taj tip slomio je Milenino nežno srce.

Umrla je iznenada. Svi njeni američki prijatelji bili su zapanjeni. Niko ništa nije znao o njenim srčanim smetnjama. Milenina zaštitnica, gospođa Maleri, negirala je priču o trovanju pilulama za spavanje (mada ih je Milena uzimala sama, bez lekarske kontrole). Ni to nije pravi uzrok smrti. Tačno je i da je pala s konja i da je povredila kičmu. No, posle toga, oporavila se, veoma brzo...

Na kraju krajeva, nije ni važno. Zar je bitno kako je skončala divna Milena?! U Srba postoji običaj, čudan i drevan – uzrok smrti ne pominjati! – kada je taj momenat nejasan, pod znakom pitanja, sporan. Ili kada je apsurdan, do bola, do užasa. Zašto cvet vene, a leptir pleše samo jedan dan? Zašto prva ljubav traje samo jedno leto? Zašto anđeo padne?...

Svi Milenini prijatelji bili su ubeđeni da je ona velika slikarka, da je genijalna. Uzvraćajući im, poštujući i najmanji znak pažnje i naklonosti, ona im je vrlo rado poklanjala svoje slike. Milena je bila potpuno spontana; iskrena, čista i čedna. Očekivala je da se svi oko nje ponašaju isto tako.

Milena se nije štedela. Intenzitet njenih osećanja učinio je da u svaku svoju godinu smesti najmanje dve godine običnog života. Surovo je izvoditi taj račun s godinama i vekom od ovoga i od onoga sveta. Za tako prefinjenu osobu kakva je definitivno bila Milena, 36 njenih godina čine najmanje duplo, dakle 72, što je ipak značajna starost. Slikare bije glas da su dugovečni, ali niko ne zna vredi li to isto i za slikarke...

Kada se već našla s one strane Atlantika, Milena je pokušala da ponovo izgradi svoj svet i da pronađe lični mir. Amerika nikako nije mogla da bude srećno rešenje za nju. Ako je, možda, i tolerisala ružne navike svoga muža, stečene u mračnoj, čikaškoj mladosti, i ako je gledala da nekako pređe preko toga, i da se izbori s tim, ono čemu je bila svedok u spavaćoj sobi svoje svekrve – e, pa to je bilo previše. Više nego što je njena skrušena, paučinasta, pravoslavna duša mogla da izdrži. Mnogo više nego što je njeno iscrpeno i načeto srce moglo da pojmi, da podnese. Anđeo čuvar skliznuo je s njenog koščatog ramena, i više nije umeo da se uzvere nazad, na svoje malo, mlako mesto, ne veće od tačke.

U Evropi je nalazila načina da obuzda svoju rascepljenost, da joj nađe trenutnog oduška. U Americi je Milenina dvojnost metastazirala u višestrukost. Tamo se podrazumeva i sasvim je uobičajeno biti lažov i/ili licemer. Novi svet utemeljen je na obilju laži, a izgradili su ga nebrojeni licemeri. Taj način života i taj pritisak Milena nije mogla da podnese previše dugo. Pošto već nije slikala kako je želela, prohtelo joj se, usudila se da bar proživi jednu svoju veliku američku iluziju. Ali i to joj se izmaklo. I to se srušilo kada je jedan beli anđeo, lica sjajnog od suza, pao s njenog ramena...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:08

Ona je žena-veo. Veo je često slikala. Veo je simbol slikarstva uopšte – slikarstvo je druga realnost, možda druga, a možda ona prava. Možda njene slike skidaju skramu vidljive realnosti sa naših očiju. Veo je i simbol njene modne slike. Ešarpa. Šal. Damski modni detalj. Veo skriva i razotkriva. Ili nam njene slike spuštaju laki zar na oči, da bez čula, a unutrašnjim okom, pogledamo u paralelnu realnost. Milena je bila ćerka jedinica Bruna Barilija i Danice Barili, rođene Pavlović. Nasledila je otmenu krv od oba roditelja. Otac je bio kompozitor i novinar, majka praunuka vožda Karađorđa i student umetnosti, a i raniji preci su bili ljudi od slikarstva ( Milenin deda je bio poznati slikar, kao i njen stric). Spojenost roditelja, tako bitna za razvoj deteta, u Mileninom slučaju je trajala tek nekoliko meseci. Bruno i Danica su se ubrzo posle njenog rođenja razišli, on je otišao u rodnu Italiju, a ona ostala u Požarevcu. Milena je živela samo sa majkom. U petoj godini nacrtala je „Damu sa naočarima“ koja ima ogroman perjani šešir na glavi, uzak struk, mider i elegantni kišobran. Od tada slikarstvo u njoj raste, kako je sama napisala u jednom pismu iz Njujorka.Danica Barili je u vreme Mileninog devojaštva postala ekonom na dvoru Aleksandra i Marije Karađorđević, a potom je brižno usmerila Milenu u Kraljevsku umetničku školu u Beogradu i likovnu akademiju u Minhenu (gde se njena sanjalačka priroda sreće sa krutošću i klasičnim slikarskim zadacima). Zna se da je Milenin uzor čuveni italijanski slikar Đorđo de Kiriko, a uticaj je vidljiv na prvi pogled. Ona je prvoj fazi slikanja utkala u sebe njegovu jednostavnu odsutnost, golu jezu, hladan mir koji samo što se ne rasprsne, preteću jednostavnost i prividno spokojnu nadrealnost.
Kakva je bila ta žena sa dva roditeljska prezimena? Živela je u Španiji, Rimu, Londonu, Parizu, bila je graciozna, elegantna, titravo obična, neobično svoja. Slike su joj iznedrene, isplakane, pred njima se ćuti (kao što je sat vremena ćutao Pol Valeri), pred njima se uranja u plavo, u san, u onostrani vid. A njena plava! Providno plava, prozirno plava, prodorno plava...Bila je rafinirana i dostojanstvena, nosila je čipku, velur, slikala je svoju kosu. Na slikama koje običnom pogledu izgledaju kao da se gledaju kroz razlivajuće staklo. Pariz je označio njen ulazak u svet, njen prvi javni gromki aplauz, jak i uticajan ( izložba na Jelisejskim poljima je ustalasala taj grad koji i usisava i poklanja iskustva, želje i težnje). Družila se sa Žanom Koktoom i Andreom Bretonom, prenosila na slike svoje snove, snoviđenja i poglede, tanane i gorke, teške i grčevite, crna lica, figure bez ruku, kipove bez muškosti...U Parizu upoznaje i Rodriga Gonzalesa, kubanskog pijanistu. Prijateljstvo sa njim se pretvorilo u ljubav. Velove je prvi put predstavila u Rimu, a u Veneciji stvara neke od svojih najpoetičnijih slika („Anđeli“, „Devojka sa svetiljkom na laguni“, „Venera sa lampom“). Volela je nakit i znala je da ga nosi. Jedan od omiljenih komada joj je bio i veliki španski češalj, koga je i naslikala, žena koja ga na slici nosi podseća na Španiju, ali ima i antički pogled i njuh.
Onda, „Žena u velu sa psom i detetom“, tu je veo boje kišnog neba, a dama je sa očima u kojima još uvek stanuje noćašnji san, sa očima istoka i stegnutim, prekrivenim poljupcem na usnama.
Milenine slike su slojevite. U jednom ženskom poprsju vidimo i skrivanje i otkrivanje, crni nežni ženski lik se propinje preko kameno-belog muškog, a u stvari su oni sjedinjeni. Milena slika vilovite i valovite kose, a velovi su boje mora, prozirni, teški, mramorni, starinski, jedva primetni, važni. Njena plava je ledeno plava, sivo-plava, jarko plava. Žene su krupnooke, dugovrate, prefinjene, mirne, gospodstvene, nadrealne, teše ih leptiri, tiho su tužne. Slikala je i smirene anđele (između „de Kirkovskih“ upornih, pomalo sablasnih svodova).
Kada je krajem tridesetih godina prošlog veka prekoračila Pariz, otplovila je za Njujork, gde se nastavila njena uporna borba za sopstvenu umetnost. Njujork još tada bio brz, često bezobziran grad, u kome se, kako je pisala majci u Požarevac, niko nije ni izvinjavao ni zahvaljivao, u Njujorku je radila noćima, ne štedeći se. Dobila je priliku da nacrta modnu ilustraciju za „Vog“. Rok za završetak je bio nekoliko dana. I, oduševila je uredništvo reklamom za kolonjsku vodu.
Onda su usledili dalji angažmani i za „Vog“ i za „Harpers Bazar“, gde je Milena dodavala svoj šarm u modu tog doba, slikala je gospođicu sa monoklom, ekstravagantnu svedenost, tokice, izdužene, ravne krojeve haljina, kratke ženske figure, ležerne dekoltee. U prvo vreme u Njujorku, da bi opstala, uopšte nije stizala da slika za sebe, baveći se samo dizajnom, reklamama za parfeme i naručenim portretima.
A kad je stigla da slika za sebe i sebe, nastali su portreti koji ostavljaju posmatrača bez daha. I ne mogu se svrstati nigde. Ni u jedan pravac. Ni u jednu reč ne mogu stati. Samo o Mileni mogu da govore. O njoj čarobnoj. U crnom. Sa finim vratom, „najlepšim rukama koje se mogu zamisliti“ (kako se za nju govorilo), sa čitavim jednim svetom crnih, bajkovitih, plavih, izmaštanih, mogućih likova u pogledu...Sa „tankim šlajerom sa srmom okolo“ (kako je pisala majci o autoportretu sa prozračnim velom).
Kompozitor Đan Karlo Menoti, jedan od njenih najboljih prijatelja, angažovao ju je da radi kostime za njegovu operu i balet. Kostime od sna i paperja.
A njene pesme! Reči su na italijanskom, francuskom, španskom i srpskom. Poezija od slika. A slike su razrezane, tečne, razlivene, upečatljive. Milena je u poeziji mudra, a osetljiva, svevideća, a melanholična, ponosna, a crna. Milena peva o „nejasnoj tugi“, o „zvezdanoj jezi“, opisuje svoje upinjanje da pređe svoje granice osećaja, ta divna, krhka žena prikazuje nam se sa zvezdanim čelom, „u neprekidnoj melodiji“, sa dugom kosom „sa hiljadama vitica“, i sa znanjem i sa neznanjem da je moćna.
Ona je žena-veo. Žena koja je duboko u sebi shvatila da „ovaj svet sanak je“, da živimo ispod nevidljivog pokrivača, ispod nevidljive maske (mada je ona pokušavala, i uspevala da je oslika). Ona je žena koja je u svojim slikama-snovima uspela da razgrne taj nevidljivi prekrivač i da nam prikaže bar delić onog drugog realnog, koje živi ispod centra čela, među očima, među prstima. Ona je žena koja je držala izduženu, tanku kičicu, posustajući, možda, u trenucima samoće, u svojim stanovima-ateljeima, posustajući u mislima, ali nikada vidljivo, nikada nije dozvolila sebi da stane. Živela je u vreme kada su otmeni sekreteri za pisma mirisali na pravo drvo, na ružin cvet, kada su šalovi bili od svile, kada se češljalo pred toaletnim stočićima.
Bila je maštar i stvaralac, jer je krojila svoje snove, bojila ih, kapali su iz njenih prstiju, topili se sa njene kože, na slike. Ona je znala da svoje kreativne, duhovne, slikarske tajne praktično upotrebi, što je posebna vrsta umeća, tj. umetnosti.
Bila je večito željna Srbije, majke, oca, pisala im je pisma, pokušavala da spoji njihovu razdvojenost.
Ona je primer neodustajanja od sopstvenog senzibiliteta, borbe sa tugom, vrednoće, upornosti.
Udala se u Njujorku pred kraj drugog svetskog rata, posle nekoliko razočaravajućih i neodgovarajućih veza, za Roberta Goslina, oficira američke avijacije. Volela ga je, bio je deset godina mlađi, bez porekla i obrazovanja. Tražila se, mislila je da se pronašla, a onda ga je videla kako vodi ljubav sa svojom majkom. Milena, sa načetim telom, bolnom dušom, nedosanjanim prstima, tamnom kosom, žednim usnama, nezbrinutim stihovima, gledala je taj prizor.
Pala je sa konja jednog dana. Mesecima se oporavljala, jedva docekavsi da opet počne da slika i piše. U Evropi i Srbiji je besneo rat, kontakt sa majkom je izostao nekoliko godina. Fašisti su u njenom domu pucali u njene slike, u ženske polove.
Umrla je u snu, ne dugo posle oporavka od pada. Umrla je od srčanog udara. Njen muž ju je balsamovao, a potom i kremirao, i odneo Brunu Bariliju u Italiju. Mnogo godina posle toga, njena majka, Danica Pavlović, otišla je da umre pored urne svoje ćerke i groba svog muža, i Milenina porodica se konačno ujedinila.
Milena je bila žena-veo. I žena sa lampom svoje bake.- Ana Atanasković,ELLE








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:23

Pisma

(Izabrala i prevela s italijanskog Sanja Roic


***

Ocu Brunu Bariliju New York, Mount Kisco, 95 Morger Ave
17. oktobra 1944.



Najdrazi tata, napokon je stiglo tvoje drago pismo. Kasnim jer sam u medjuvremenu dosla, da provedem zimu, u selo pokraj Njujorka - na sat vremena udaljenosti. Zrak je bolji i manje se umaram. Potpuno sam se oporavila i nosim svoj zeljezni korzet samo kad radim, no jos sam jako nervozna, a da bi se zivjelo u Njujorku, potrebna je ogromna energija koje jos nemam u ovom casu. Ovdje nema nicega, maleno selo kao i sva druga, ali je zrak mnogo bolji i manje je vjetra. Na nekoliko milja odavde zivi Djankarlo Menoti. Za njegov balet Sebastian nedavno sam radila kostime. To je jedini balet koji ima pravog uspjeha u ovoj sezoni, a glazba je tako lijepa. On stanuje sa Samuelom Narberom koji je bio u Rimu u Americkoj akademiji, a prijatelj je Cecijevih. Iz jednog pisma Darija Cecija, upucenog njima, doznala sam i da si ti primio moje.

Doznala sam prije nekoliko mjeseci da su te bili upoznali Hju Krizolm, a zatim Arne Ekstrom. No, sve je to bilo tako neodredjeno i samo je pojacavalo udaljenost i tisinu.

Htjela sam ti cesce pisati, ali nisam znala o cemu bih, cinilo se do tvog pisma da su sve neki neodredjeni i beskorisni pregovori.

Ni ja nemam vijesti od mame mjesecima, godinama, ne pamtim vise. Hiljadu puta sam gubila svaku nadu da cu je ponovo vidjeti, sanjam je, a onda je jos teze probuditi se. Pa ipak, ponekad mi se cini da je ziva o da njena misao dopire ovamo.

Ne reci da si se promijenio, svi smo se mnogo promijenili, no ipak ostajemo isti, a iz tvog pisma osjecam - bez obzira na sve napore i sve jade - da si ti uvijek onaj moj tata, samo sad jos drazi i blizi. Ne brini vise. Kako se zivi tamo, ne znam. Mora da je velika skupoca, prema onome sto se cuje, no ja cu ti svakog mjeseca slati 50 dolara i pakete. Vise od toga u ovom casu nije dopusteno. Nadam se da si dobio onaj od proslog mjeseca i molim te da ne brines oko toga, nije mi naporno da ti ih saljem. Svih sam ovih godina mnogo, mnogo radila, osobito stvari koje nisam zeljela, no sad je malo lakse, i radim manje i bolje sam placena, dakle nemaj brige oko toga.

U decembru ce biti godina dana da sam se udala, za jednog mladog Amerikanca, simpaticnog, koji je tad bio vojnik. Kasnije su ga demobilizirali jer se nije dobro osjecao. Do jucer je bio ovdje sa mnom. Sad je otputovao da za sebe nadje nekakvo mjesto. Proslog sam ti tjedna poslala dva paketa. Nazalost sam pogrijesila adresu i napisala: 61, via del Tritone, ako ih ne primis, molim te, potrazi ih odmah.

Ne usudjujem se upitati te nista posebno, jer znam i osjecam da je istinsko Bozje cudo sto te imam zivog, ali pisi mi o svemu sto osjecas i zelis, jer je vjerovatno uvijek bolje nego sto netko zamislja izdaleka.

Kako su Safijevi i na kojoj su adresi otkako su napustili via B. Oriani? Kako je Kardareli, htjela bih poslati pakete.

Od jednog nepoznatog vojnika sam dobila pismo u kojem je stajalo da je tetka Noemi ubijena "43. Sirotica, jedino sam od nje rijetko dobivala po koju poruku preko Crvenog kriza. Mogu li se slati paketi u Parmu, i kome? Htjela bih da odmah sada budes tu, a pomalo to i jesi. Tako je lijep suncan dan, cini se dobar znamen. Sada cu ti mnogo cesce pisati, iako pisma dugo putuju. Ne brini i misli samo na zdravlje. Grlim te s mnogo ljubavi, tvoja

Milena

Barber je nedavno dao tvoje ime jednom njujorskom casopisu, koji hoce clanak o modernoj glazbi.



***

Danica Pavlovic Barili Pozarevac, 22. avgusta 1949.
Brunu Bariliju



Bruno,
dragi Bruno, onda je gotovo sve i zanavijek! Eto zasto smo zivjeli. Osjecam kao da su mi iscupali srce siljatim nozem: komad po komad.

Napisala sam pismo Tatiani. Htjela bih napisati jedno i tebi, ali nedostaje papira. Mozda ce ti ga dati procitati.

Koliko sam zahvalna Safijevima, ni ti im to nikad ne smijes zaboraviti. Oni su za mene sada jos vise nego ranije: cijela moja obitelj i jedini prijatelji, jer nas Milena povezuje zauvijek.

Neka nam Bog pomogne da ustrajemo do nasega kraja.

Tvoja Danica








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:23

Bruno Barili Rim (jesen 1951)
Biljeske iz notesa



Danice,
vrijeme je da krenes. Preti nam godisnje doba, pripremimo se na razdvajanje. Treba da dospijes do Beograda i da se vratis svojoj kuci, da si kraj svog brata.

Na mene ne misli. Tu sam i ne micem se. Nemam vremena za gubljenje, moram se boriti dok budem mogao.

Razidjimo se herojski, kao sto si me ti naucila, da ostanemo sami.

Treba poci u americku agenciju za informaciju o putu. Najbolje ce biti karta Rim-Beograd, i putovati bez prekida: Parma je opasna.

Kasno je, Danice. Previse je bilo onog sto smo dozivjeli ovih dana, vise se od toga ne moze imati.

* * *

Imam strasan poriv da te odmah ponovo vidim, kao da cemo danas umrijeti, daleko jedno od drugog. Ne smijemo gubiti vrijeme. Sto da ucinimo? Sav taj problem, uvijek taj problem. Ne mogu ga podnijeti, jer ga nikad necemo rijesiti, ni ja ni ti. Nema zajednickog mjesta ni zajednickog prava za nas dvoje.

* * *

Stalo mi je jedino da tebe vidim. Ne bih mogao sresti ni podnijeti nikoga od svojih (...) spasitelja sada. Mogao bih se spasiti sam, jedino sam i na svoj nacin, kad bih mogao napisati onih cetrdeset clanaka koji mi truju krv.

No ako ih ni ja ne mogu napisati (potreban je takav napor da bi moj istanjeni kostur time bio skrhan u bezbrojne djelice i srusio se u prah), onda je za mene bolje da ne padnem saka tim spasiteljima. Mnoge sam upoznao i htio bih da ih nisam upoznao. Sto to hoce od mene, ta naopaka vrsta? Ako me bas zele spasiti, trebalo bi (dovesti ih do tocke) da se dadu ubiti zbog mene - a da ih pri tom ni ne upoznam, niti da znam tko su. Moi c"est le neant #ja, to je nistavilo - prim. prev.# koje me sise i razdire... kao Milenu, nasu Milace. Tako ce biti s tobom i sa mnom u ovom odurnom svijetu.

Iz neobjavljenih Notesa (Taccuini)









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:24

Milena Pavlović Barilli i ja
(napisao Milorad Kovacevic)

Saturday, November 5, 2011


Bilo je potrebno skupiti mnogo hrabrosti, zgusnuti sve ideje u jasan koncept. Verovati u njega i slediti ga. Bilo je potrebno prilično smelosti pratiti Milenu u Beogradu danas... kada se breme nerazumevanja, ravnodušnosti i medikoriteta uplelo u sve kutke i ulice koje je nekada volela. Ipak, snaga susretanja svetlosti koju nam Milena uvek pruža kao podstrek i odlučnost u nameri da pokažemo da je ona prisutna, da postoji i da usmerava, prevagnula je nad pomešanim osećanjima nedefinisanog straha, nelagode, neizvesnosti od rezultata i ushićenosti.
Danas, na svoj 102. rođendan, pogrešno postavljena, skrajnuta i pomalo zaboravljena, Milena se prošetala Beogradom... Neobično, tiho i ponosno. Bilo je nekako svečano i umirujuće. Još jedno njeno čudo - mala pobeda. Važna. Ljudi su je videli. Mnogi su je prepoznali. Promenila je sliku ove posve neobično blage i darujuće jeseni. Dala joj je novu svežinu, zakoračivši sigurno u bistrinu raskošnog kolorita. Prošla je ulicama ovog grada, ostavljajući za sobom zvuk kotrljanja točkića sa kofera. Objavila je smireno da je tu i da se putovanje nastavlja.
Danas, danas je bilo manje beznadežno. Čak mi se učinilo da se u jednom trenutku osetilo strujanje onog dobro poznatog duha slobode, o kome su ispričane velike i male priče. Do danas sam bio ubeđen da su takve priče prerasle u legendu koje ćemo se samo sa setom sećati. Ipak, danas me je pokolebala. Počeću da verujem da je moguće osloboditi taj duh, naravno uz dugu i mučnu borbu. Hvala, Milena!



Danas smo krenuli u 103. krug sa dobrim vetrom u leđa, koji je prostrujao nesmetano beogradskim ulicama. Još jedno malo, ali vredno čudo... vredno početka ka povratku vere. Zasad se nikako pretvorilo u sićušno i neugledno možda. Ipak, srećan sam što je taj mali i nesigurni pomak začet baš ovog petog novembra, na dan kad sam zauvek promenio percepciju jeseni u ovom gradu. Na tvoj dan, Milena. Na dan kada je u pepeo poleteo bez dužeg premišljanja njegov weltschmerz. Na dan iz nezaborava na tvoj dolazak i njegov odlazak. Susreli ste se u 36. krugu, ali to je već druga, posebna priča. Danas sam shvatio da su vaše borbe istinski vredele. Danas sam odlučio da nastavim svoju borbu. Koračaćemo zajedno, baš kao danas. Jesenje odluke i podvizi nameću produbljenu odgovornost prema sebi i prema onima sa kojima deliš, sa kojima se razumeš bez dodira u prazno poglavlje priče o osrednjosti koja, srećom, nikad nije bila naša polazna tačka za susretanja.



Treba istrajati. Treba umeti potrajati do sledećeg petog novembra. Voleo bih da me i tada uporno i iznenađeno sunce probudi, da se uveli javorov list bez predumišljaja strmoglavi na moj rever i ostane tu kao znamenje jednog nezaboravnog dana kada ću moći slobodno i potpuno rasterećeno da uzviknem usred jutarnje tišine, razbijajući tako ponovo poneku glupu i ograničenu konvenciju neustrašivim ćutanjem i beskrajno otvorenim pogledom, da uzviknem na ulici do pucanja predrasuda u glavama prolaznika koje susrećem, da uzviknem mirno i manje beznadežno u svojim mislima: "Srećan ti nastavak trajanja, Milena!"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:24









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Sub 4 Apr - 20:26

Deo iz clanka o Mileni objavljen u Kulturnom dodatku Politike
04/07/2009
(Pisala: Sanja Domazet

Tačnost ruske poslovice da „jedan dar nikada ne ide sam”, potvrđuje i slučaj Milene Pavlović Barili koja je u sebi nosila više darova – očito je da su najizrazitiji bili onaj slikarski, a zatim – literarni.

Poezija Milene Pavlović Barili potpuno je i do kraja u vezi sa njenom biografijom, privatnom i javnom, sa njenim likovnim delom, baš kao i sa njenim ahasferskim, lutalačkim životom. Milena se fotografiše sa licem preko koga je tamna, gusta, španska čipka i takvi su, upravo, i njeni stihovi, koji su, najpre seizmograf njenih duhovnih lutanja, uzleta i posrtaja, kao i životnih, ljubavnih i svih drugih usuda njene prefinjene, zbilja krilate duše. (Otuda toliko krila i na njenim slikama i u njenoj poeziji.)

Milena Pavlović Barili na četiri jezika piše poeziju, u kojoj se u svetlosti od leda kreću ljudi koji ne mogu hodati i za koje su važni samo horizonti. Očito je da Milena Barili peva o anđelima i o onostranom, o drugim svetovima, u kojima ne važe ni zemaljski zakoni, ni zemaljski aršini. Noći u njenim stihovima imaju usta od stakla, a anđeli u njenim stihovima su neverni, očiju staklenih i hrane se – zvezdama. Milena u pesmama sluti sopstveni brzi odlazak,pišući o ženama koje plešu deset dana u crnini, u crnini do vrhova prstiju, udaljavajući se svakim pokretom, koje na zapaljenim ustima imaju krv detinjstva.

Njena poezija nosi i tamni, tajnoviti pečat autobiografskog:Moje ruke spaljuju lice i kose u barjaku ognja. Kada će biti kraj mukama? Milenina poezija naslućuje i do koje je mere ova umetnica bila po svemu neobična, samosvojna, čudesna: Smejem se, opružena po svojoj senci. Njeni stihovi nam svedoče i da je u njoj gorela želja, žudnja, strast, za savršenstvom, za ispunjenjem, za ljubavlju, svedoče nam o tome koliko je sama Milena bila od vatre:Svukla sam cipele, jer su bile od plamena, sneg, tako lagan i nežan, topio se naočigled pod mojim koracima.

U vlasništvu Mileninog prijatelja iz njujorškog perioda, ĐanaKarla Menotija(nedavno je preminuo),koji je smatrao Milenin izrazito nesrećan brak uzrokom njene rane smrti ostale su slike „Hrist”, „Anđeo sa lampom”, „Jevanđelist Jovan”, „Tišina”,portret supruga Goslena, „Kaluđerica sa stigmama”. Zanimljivo je da sve ove slike imaju karakterističnu, oniričnu atmosferu sna sa Mileninih slika i da su svi naslikani likovi zatvorenih očiju, osim Goslena.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Pet 1 Maj - 11:00

jednom kutku
mora
spajajući vale
sa zvezdama
čekala sam
čitavog života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Pet 1 Maj - 11:00

Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Pet 1 Maj - 11:00

Sve su mi reči bile tužne
Sada mi je milija ćutnja.
Život je dug
kao nepoznata reka.

 
        








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Ned 24 Maj - 11:11

Rasplela sam duge kose sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao, koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale sa granjem drveća dok sam prolazila trčeći.
Činilo se da ih opet vidim, svoje lađe, ali one su bile otišle,
Dok sam spavala one su digle sidro i otišle su sve.
A ipak san je tako divlji, treba ga goniti danima
i danima, biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući, ne misleći...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Ned 24 Maj - 11:12

Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima nosim spomen
na oblik tvoje glave, tvojih ramena, tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo. Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   Čet 25 Avg - 19:45

Milena Pavlović-Barili: Pismo majci



Mamo, srce moje milo, ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi… Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar… Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – prim. ur.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja.“
Izvor:  Vreme








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Milena Pavlović Barili   

Nazad na vrh Ići dole
 
Milena Pavlović Barili
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Milena Pavlović Barili
» Milena Pavlović Barili
» Milena Pavlovic Barili
» Milena Dravić
» Milena Markovic
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-