Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Hulio Kortasar

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pon 4 Maj - 18:08

... Onda postanem ubeđen da je ne biti idiot jedna od najvažnijih stvari u čovekovom životu, sve dok malo po malo ne počnem to da zaboravljam, recimo ugledao sam patku kako pliva na jednom od jezera u parku Boi de Bolonj, i toliko je bila lepa da nisam mogao a da ne čučnem pored jezera, i ostao sam tako ni sam ne znam koliko posmatrajući njenu lepotu, vragolastu radost njenih očiju, onu finu dvostruku liniju kako joj preseca grudi i polako se širi dok se ne izgubi u daljini.
Moje oduševljenje ne rađa se samo zbog patki, to je nešto što patkama uspeva naprečac, ponekad to može da bude suvi list koji se ljulja na ivici obale ili narandžasti kran, ogroman i tanak na plavom popodnevnom nebu, ili miris vagona kada uđete i imate kartu za put od nekoliko sati, i sve se nešto čudesno dešava, sendvič sa šunkom, dugmići za paljenje i gašenje svetla (jedno belo a drugo ljubičasto), ventilacija na podešavanje, sve mi to izgleda prelepo i skoro toliko neverovatno da me to, što imam takve stvari pri ruci, ispunjava nekom vrstom unutrašnje žalosne vrbe, zelene kiše radosti koja se neće nikad završiti.
Ali mnogi mi kažu da je moj entuzijazam dokaz nezrelosti (hoće da kažu da sam idiot, samo biraju reči), i da nije moguće toliko se oduševljavati paukovom mrežom što se presijava na suncu, budući da ako neko pravi takve ekscese zbog paukove mreže pune rose, šta će mu onda ostati za veče kada se bude davao Kralj Lir? Mene to pomalo iznenađuje, jer entuzijazam nije nešto što može da se potroši ako je neko stvarno idiot, troši se samo ako je neko inteligentan i ima smisao za vrednost i istoričnost stvari, i zato iako trčim sa jedne strane na drugu stranu jezera u Boi de Bolonj da bih bolje video patku, to me ne sprečava da to isto veče skačem od oduševljenja ako mi se dopadne kako peva Fišer Dieskoa.
Kad sad razmislim, idiotizam mora da je ovo: kad možeš stalno da se oduševljavaš zbog nečega što ti se sviđa, i da neki mali crtež na zidu ne smatraš bezvrednim zbog sećanja na Đotove freske iz Padove. Možda je idiotizam neka vrsta stalnog prisustva i ponovnog početka: sad mi se sviđa jedan žuti kamenčić, sad mi se sviđa "Prošle godine u Marijenbadu", sad mi se sviđaš ti, samo momenat, sad mi se sviđa ova neverovatna lokomotiva što purnja u stanici Gare de Lion, sad mi se sviđa ovaj pocepani i prljavi plakat. Sad mi se sviđa, mnogo mi se sviđa, sad sam ja, nepopravljivo ja, savršeni idiot u svom idiotizmu koji ne zna da je idiot i uživa izgubljen u svom uživanju, sve dok mu prva inteligentna rečenica ne vrati svest o tome da je idiot i natera ga da žurno potraži cigaretu nespretnim rukama, gledajući u pod, shvatajući a ponekad se i slažući jer i idiot mora da živi, naravno do sledeće patke i do sledećeg plakata, i sve tako.

iz zbirke Put oko dana za osamdeset svetova








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 21 Maj - 21:09

Setting I



    Ova casa viskija vec je bila puna, vec
    je izgubila trnovit venac u tvom nezasitom grlu.

    A ti cutljiva, ti koja ne pijes i postavljas
    svoje vecito pitanje ocima-mravinjacima

    Ili ti koja slusas u ovom ogledalu-vracalici
    cigarete, crne vlasi

    Ne sluze se naslonjacama niti manirima
    Prostirka ih prisvaja u svoj crtez
    Pale svece puse marihuanu
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 21 Maj - 21:09

Setting II



    Pre svega pitanja,
    ogrlica pitanja
    Ako odgovara, cini to istovremeno
    i sve se mesa, i vise nije vazno.

    Vazna su pitanja
    makaze koplja

    Zasto nije dosla Beba?
    Gde si kupila ovu majicu?
    Mogu li da je probam? Daj mi je.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Uto 26 Maj - 18:19

Hulio Kortasar "Pridji, Aleksandra" 

Pridji bubice, 
ovde, kraj mene, 
priljubljenu uz reči te tražim. 

Već je noć, dodji, 
u kući nikoga nema. 

Znaš već da su sve one kao ti, 
kao što vidiš, posrednice. 
pada kiša u rue d'Eperon 
i Dženis Džoplin. 

Aleksandra, bubice, 
dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinča, 
sa pirinčanih polja, 
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra. 
(Volela si te beznačajne stvari 
aboli bibelot d'inanit' sonore 
lepak i koverte 
knjižaru-igračku 
čašu sa olovkama, 
sveske na linije) 

Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša, 
pokisnućeš na rue Dophine, 
u prepunim kafanama nema nikoga, 
ne lažem te, nikoga nema. 

Znam, teško je, tako je teško 
ova čaša je teška i ova šibica, 
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže, 
u mojoj odeći i mojim knjigama 
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana. 

Želiš da me uvrediš, a da to ne boli, 
da mi kažeš, 'Kako to da si živ, 
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta, 
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće', 
kažeš, 'nije moguće!' 

Bubice, u redu, 
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, 
sklupčaj se ovde, pij sa mnom, 
gledaj, pozvao sam ih, 
posrednice će sigurno doći, 
parti za tebe, cela zabava za tebe: 
Erzebet, 
Karin Bliksen, 
već shvataju, znaju da je noć naša, 
vlažne kose penju se uz četiri sprata, 
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova... 
Leonora Karington, pogledaj je, 
Unika Soru sa slepim mišem, 
Klarise Lispektor, aguaviva... 
mehurići klize goli, taru se o svetlo, 
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser, 
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi - 
premda nikada nisi saznala njeno pravo ime... 
Kakav skup, kakav sparni šah, 
kakva maison close od paučine i Telonijusa, 
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel, 
sa tobom i Elenom Marten, 
sa posrednicama... 
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik... 

Ne odlazi, odsutna, ne odlazi, 
igraćemo se, videćeš, već pristižu. 
Sa Ezrom Paundom i marihuanom, 
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo, 
u lavoru, sa sundjerima, 
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora. 

Olga je drvo od dima, koliko *****. 
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice 
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola... 

Vidiš, bubice? Tako. Takodje i već. Viski. 
Maks Ros, Silvina Okampo, 
neko u kuhinji sprema kafu. 
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac, 
Leo Fere. 

Ne misli više na prozore, 
napolju iza kiša pada u Rangunu - 
Pa šta. 
Sa igrom amo. 
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta) 
Pridji, bubice. Smiri se. 
Ne postoje prozori, ne postoji napolju, 
i u Rangunu ne pada kiša.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 29 Maj - 18:41

Живот је бајка – ХУЛИО КОРТАСАР
Људи су прво мислили да то што пише није сам написао. А онда је постао један од најбољих приповедача на свету

]опут многе деце, почео сам прво да пишем песме, пре прозе; биле су то песме са савршеном римом и ритмом. Веома лоше као песме, ]наравно, затрпане наивним осећањима и детињастом претенциозношћу... Пошто сам мајци показао два-три сонета, она их је прочитала породици. А та породица била је најпрозаичнија која може да се замисли: казали су мајци да ту постоји само једно објашњење, а то је да сам ја плагијатор, да сам те сонете преписао из неке књиге, пошто су ме стално виђали како нешто читам. Онда се мајка увече попела у моју собу пре него што сам заспао и постиђено – јер ме је у суштини веома поштовала и волела – покушала да извуче из мене јесам ли те песме сам написао, или сам их преписао из неке књиге. Спопало ме је очајање, чини ми се да никад нисам толико плакао.”  
   Ето, тако је почео књижевни живот Хулија Кортасара, једног од најбољих приповедача 20. века на свету, писца пет романа од којих су „Школице” омиљено штиво многих генерација, писца чија су дела преведена на десетине језика. На српском је објављиван више пута, први пут пре четрдесетак година, и увек је радо дочекиван. Недавно је    „Службени гласник” објавио књигу Кортасарових „Сабраних прича”. 
   Тако нешто урађено је још само у Француској и Шпанији! У једној књизи, истина у два тома, објављено је 90 прича! Превела их је Александра Манчић, и уживала у пишчевим речима и његовој личности.

Време приватних књига
   Хулио Кортасар рођен је 26. августа 1914. године у Бриселу, где су тада радили његови родитељи, Аргентинци. Наредне три године живео је у Швајцарској и Шпанији, па тридесет три у Буенос Ајресу у Аргентини, и затим исто толико у Паризу у Француској. Умро је 12. фебруара 1984. године. 
   Одрастао је уз мајку, сестру и тетку – отац их је напустио док је Хулио био дете. Рано је заволео читање, дивио се Жилу Верну и Александру Дими. Причао је да је први роман написао у деветој години, али га је исцепао зато што му се није допао. У младости је имао мало пријатеља. Дивили су се Европи, једном су чак покушали да пребегну некаквим теретним бродом, али неуспешно. Волели су француску и енглеску књижевност. Ево како је открио Жана Коктоа: 
   „Једнога дана у шетњи по Буенос Ајресу открио сам ’Опијум’ извесног Жана Коктоа. Било је нечега у тој књизи, наглавачке ме је бацила не само у модерну књижевност него у модерни свет. Од тог дана читао сам и писао на други начин, с другим амбицијама, с другим визијама.” 
   Већ у двадесетој морао је да издржава породицу, напустио је студије, и наредних пет година био наставник средње школе у унутрашњости.  Како је рекао, тада је прочитао на хиљаде књига. Тамо је и писао приче, али за себе, не за објављивање. Објавио је сонете „Присуства” и потписао их псеудонимом Хулио Денис. Збирку је сврстао у своје „приватне књиге”. Затим се вратио у Буенос Ајрес и постао професор књижевности на универзитету. Ту се школовао да постане преводилац и наставио да пише, опет за своју душу.
             
   Кортасара приповедача открио је Хорхе Луис Борхес, велики писац, тако што је у свом часопису „Анали Буенос Ајреса” објавио Кортасарову причу „Запоседнута кућа”. Причу је написао у једном даху, једног летњег јутра, након што га је пробудио следећи сан: 
   „Био сам сам у некој веома чудној кући са ходницима и угловима и све је било сасвим обично, више се не сећам шта сам у сну радио. У неком тренутку, из једног од углова врло јасно се чуо неки шум, и ту је већ настао осећај кошмара. Тамо је било нечега што ме је испуњавало ужасом каквог има само у кошмарима. Онда сам полетео да затворим врата и да навучем резе како бих претњу оставио са оне друге стране.       Онда сам на тренутак осетио мир и као да је сан поново постао миран.   Пробудио сам се са осећајем тескобе због тог кошмара. То буђење је, опет, значило исто што и коначно избацивање из самог сна. Онда се јако добро сећам како сам онако у пиџами, не оправши зубе и не очешљавши се, сео за писаћу машину и за један сат – прича је врло кратка – за сат и по је била написана.”

                                                 Битка с речима

   Захваљујући стипендији француске владе, 1951. године отишао је у Париз. Било је то испуњење младалачке чежње! Једном ју је овако објаснио: 
   „Не могу да порекнем своје дубоко позвање које је настало можда због чињенице да сам се родио у Белгији и говорио само француски у раном детињству; веома дубок додир с културом, с духовним вредностима Француске. С десет или дванаест година поново сам открио француски језик за свој рачун и почео да читам на француском, и на велико запрепашћење неких мојих сународника много пута сам рекао да у мојој библиотеци има више књига на француском него на шпанском или енглеском, и то је тачно.” 
   У Паризу је постао преводилац Унеска, али је почео да преводи и књижевна дела. „Мислим да ми је од помоћи било и то што сам врло рано научио стране језике, као и чињеница да ме је превођење опчињавало од самог почетка. Да нисам писац, био бих преводилац.”
   Тада је већ био писац: 1949. године објавио је „Краљеве”, драмску поему о веома необичном погледу на грчки мит о Минотауру, а непосредно пре поласка за Париз – збирку прича „Зверињак”. Био је сигуран да су добре. „Знао сам да нико пре мене није објављивао такве приче на шпанском, бар не у мојој земљи. Било је других ствари, као што су величанствене Борхесове приче, али оно што сам ја радио било је другачије.”
   Било је другачије зато што је писање Кортасару било игра: „ Исход сукоба између писца и речи је весела битка”, рекао је. Да му је игра циљ, недвосмислено је открио и насловима неких дела – „Крај игре”, „Школице”, „Слагалица 62”, „Дивертименто”. Писао је онако како су га мисли водиле, зато га је привлачио надреализам и аутоматско писање надреалиста, зато га је привлачио и џез – музика којој није неопходна партитура. Џез га је научио ритму реченице. 
   „Верујем да писању које нема ритам заснован на грађењу реченице, на интерпункцији, развоју простих реченица унутар сложене, које једноставно не претвара прозу с великим унутрашњим сударима – али не постаје какофонија – недостаје оно што ја тражим у својим причама.  Недостаје му нека врста свинга који ће објаснити шта се догађа на крају мојих прича, колико је брижљиво грађен ритам на крају. Ту не сме бити ниједне сувишне речи, ни тачке, ни запете. Прича мора судбински да се приближава крају као велика џез-импровизација или Моцартова симфонија. Ако се заустави, све оде дођавола.”[/size]

Четвороношке по башти
[size=16]
   Кортасар је био убеђен да је немогуће јасно раздвојити „стварно” од „нестварног” па је тај спој постао важна особина његове прозе. Зато су његове приче истовремено веома реалистичне и веома фантастичне, зато његово фантастично настаје из неке стварне ситуације. Фантазија га није занимала. 
              
   „Кад сам написао ’Прогонитеља’, дошао сам до тачке кад сам осетио да ћу морати да се ухватим укоштац с нечим што ми је ближе. У тој причи више нисам био сигуран у себе. И тако сам узео егзистенцијални проблем, људски проблем, који сам касније проширио у ’Наградама’, и нарочито у ’Школицама’. Фантазија ради фантазије престала је да ме занима. У то време био сам већ потпуно свестан опасног савршенства приповедача који досегне одређени ниво врсности и остане на њему заувек, без напредовања. Било ми је помало већ досадно и замарало ме да гледам како ми приче добро полазе за руком. У ’Прогонитељу’ сам хтео да престанем да измишљам и да останем на сопственом терену, да мало посматрам себе. А посматрати себе, за мене значи посматрати ближњег, посматрати човека. Нисам претерано пажљиво посматрао људе све док нисам написао ’Прогонитеља’”, рекао је 1967. године.
   За Кортасара је књижевност „непосредан начин да истражимо оно што нам се дешава, да се упитамо о разлозима из којих нам се то дешава, а често и да пронађемо путеве који ће нам помоћи да продужимо кад осетимо да нас околности коче” па зато „што је књижевност књижевнија то постаје историчнија и делотворнија”.
   Кортасарова последња књига била је, као и прва, песничка: „Осим предвечерја”, објављена 1985. године. У њој је написао и о повезаности свог детињства с песништвом: 
   „Осећање поезије у детињству: волео бих да знам више, али се бојим да не дође до наопаког уметања, да се присећам обавеза које скоро увек изобличава прошлост. Има ствари које се враћају у налетима, које успевају да на тренутак поново изазову детиње дубоке утиске и недостатак критичности: осећам како се четвороношке завлачим под притке парадајза и у кукуруз у башти у Банфилду, као цар у свом царству, посматрам инсекте без ентомолошких посредовања, њушкам влажну земљу, лишће, цвеће, онако како сада то нисам у стању да радим”.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 29 Maj - 18:44

Izmedju Mage i mene buja trscanik reci, razdvaja nas samo nekoliko casova i ulica, a vec se moja bol zove bol , moja se ljubav zove ljubav.... Sve manje cu osecati a sve vise se secati, ali sta je secanje ako ne jezik osecanja, recnik lica, dana i mirisa koji se vracaju poput glagola i prideva u recenici, iduci tek malo ispred same stvari, ciste sadasnjosti, rastuzujuci nas ili nas poducavajuci zastupnicki, dok i samo bice ne postane zastupnik, lice koje gleda unazad razrogaci oci, pravo lice se brise kao na starim fotografijama i Janus je odjednom bilo ko os nas.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pon 8 Jun - 19:58

Enter Valentina



    Verovatno sve znaju
    da ces ih fotografisati
    i da ce te silovati
    svestenica jednog podzemnog carstva
    u kojem se govori jezikom
    za koji je obavezan glosar
    na kraju sveske.

    Dodji obucena u kozu
    bez bica i bez cizama, golih nogu
    i golih grudi; hoces li tako, udvoj zelju
    usana koje se smese
    iza benson i heDziza.

    Valentina iz Italije
    tvoja mini-suknja se ocrtava
    na samoj ivici nacionalne cenzure.

    Dodji da slusamo Badena Pauela.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Uto 16 Jun - 14:31

Zverinje

Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih. Citalac je u prilici da na jednom mestu nade sve njegove nesvodive živuljke, ukljucujuci tu i potištenu kamilu koja je proglašena nepoželjnom. Tu su i uznemiravajuce manuskupije, i razulareni krokodili iako ih niko nije video. A tu je i jedno dete koje ne može da pristane na reci kojima ukucani pokušavaju da ga umire govoreci mu da ne treba da se plaši, da je to što ga je nedokucivim prolomom nocne tišine užasnulo u stvari obican petao. U pricama o životinjama cini se kao da same reci, ali i prepoznatljivi kortasarovski recenicki sklopovi, sticu i jedan drugaciji život. Kao da i reci postaju mravi, konji, kasoari, tigrovi ili facolomci... Antologija Zverinje nastanjena je životinjama, mitološkim, izmaštanim, domacim, koje strpljivo iz zasede cekaju svog citoaca.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Sre 17 Jun - 18:57

Školice" su opus magnum argentinskog književnika Julija Cortázara i jedno od najvažnijih djela hispanoameričke književnosti. Ovaj se roman značenjski račva u nekoliko smjerova, ima mnoštvo mogućnosti interpretiranja, a samo je čitanje prava avantura s obzirom na to da pisac nudi čitatelju - kao istinskom sustvaratelju značenja - barem dva različita načina čitanja knjige. Cortázarove "Školice" igraju se na dva kontinenta: s one i s ove strane, u dva grada: Parizu i Buenos Airesu, u čijim se toposima, atmosferama i putanjama likova ogleda istinsko tkanje života

Bogatstvo "Školica" otkriva se i u jeziku, u ludizmu govorā, stilova i pripovijednih modusa, u prepletu eksperimentalnoga, poetičnoga i realističnoga, u oponašanju džezerskih varijacija, humoru, ironiji ili sklonosti nadrealnome. Za Cortázara umjetnost mora biti i inovacija i spoznaja i igra. Prava igra podrazumijeva postojanje čvrstih pravila i zanos u činu igranja; znači i kombinatoriku i slobodu. A "Školice" su upravo vrhunska književna igra koja fascinira svojom strukturom i lakoćom improviziranja, te istovremeno pruža silan užitak u samom igranju - čitanju i sustvaranju značenja.


"Roman je napisan u znaku neumoljive potrage, koja se zbiva na svim zamislivim razinama... Horacio Oliveira, središnji lik 'Školica', prototipski je tragatelj. Tragaju i članovi Kluba Zmije, traga i Morelli, autorov dvojnik i glasnogovornik. Što se traži? Autentičnost, 'novi poredak, mogućnost nalaženja drugog života'. Ono traženo izražava se u mnoštvu figura, 'opsesivnih metafora' rasutih po cijelom romanu kao što su: most, prolaz, otvor, središte, ključ, 'kibuc želje'. Po želji se može dodati: smisao, svrha, spas. Osnovna figura je, naravno, sama igra školice: dopiranje od 'Neba' do 'Zemlje', ali u istoj ravni... 'Školice' su i potraga za drukčijom književnošću, za svojevrsnom anti-književnošću i anti-romanom ili ne-romanesknim romanom u 'samoubilačkoj pobuni protiv knjiškog uma'..."

( iz pogovora Dinka Telećana )

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Sre 17 Jun - 18:58

“Lo que mucha gente llama amar consiste en elegir a una mujer y casarse con ella. La eligen, te lo juro, los he visto. Como si se pudiese elegir en el amor, como si no fuera un rayo que te parte los huesos y te deja estaqueado en la mitad del patio.”


INOVATIVNA, originalna, ambiciozna, hrabra i pomalo riskantna zamisao argentinskog pisca Hulija Kortasara, kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka pisao roman "Školice" na kraju se isplatila.
Ako te zanima šta mislim o ovoj knjizi, reći ću ti, sa uobičajenom skromnošću, da će biti jedna vrsta atomske bombe na književnoj sceni Latinske Amerike - zapisao je Kortasar u pismu koje je 1962, godinu dana pre izdavanja "Školica" (28. jun 1963), poslao svom prijatelju, američkom pesniku Polu Belkburnu.
Slavni Argentinac nije ni morao da bude skroman, jer je njegovim roman započeo hispanoamerički "bum", nastavljen u delima nobelovaca Gabrijela Garsije Markesa i Marija Vargasa Ljose i Meksinakca Karlosa Fuentesa.- "Školice" ni posle pet decenija ne gube na inovativnosti i originalnosti, jer dozvoljavaju svakom čitaocu da prati kreativnu liniju koja odgovara njegovom senzibilitetu. Svaka generacija čita ovaj roman na različit način - smatra ugledni pisac, kritičar i profesor Hulio Ortega.
 Kontranovela, hronika jednog ludila, crna rupa ogromnog levka, krik upozorenja, jedna vrsta atomske bombe, poziv na neophodan nered, beskonačni lavirinti reči, velika humoreska - samo su neki od opisa Kortasarovih savremenika koji su pokušali da na jednostavan način opišu komplikovanu formu "Školica" i fenomen njenog uspeha. 
- "Školice" su zbir mnogih želja, ideja, nadanja i, naravno, životnih poraza - objašnjavao je Kortasar.
Tehnika pripovedanja koju je upotrebio autor razlikovala se od svega do tada viđenog u literaturi. Smešten u dve "scenografije", gradove Pariz i Buenos Ajres, roman "Školice" je podeljen na 155 poglavlja koja se mogu čitati proizvoljnim redosledom, kombinovani sa podtekstovima iz drugih dela. Jedan od tri metoda čitanja je da se prati uobičajena linearna struktura, od prvog poglavlja. U tom slučaju, knjiga se završava u 56. poglavlju, a preostali deo je označen kao "suvišan". Drugi metod predlaže sam autor, a na ovaj način "Školice" počinju od 73. poglavlja, a zatim se prati tabela sa uputstvima data na prvoj stranici romana. Treći način je potpuno proizvoljan i ostavlja mogućnost čitaocu da bira poglavlja i prati redosled koji sam izabere.
"Putujući" sa glavnim junakom Oliveirom "tamo i ovamo", čitaoci ostaju fascinirani njegovom ljubavnicom Magom, upoznaju intelektualce i osobenjake koji čine "Klub zmije", saznaju književne ideje Morelija, romanopisca koji je, na neki način, Kortasarov alter-ego i junak "suvišnih poglavlja". Čitanje knjige, međutim, osim neuobičajene naracije, prate i druge "komplikacije". Neka poglavlja su ispričana u prvom, a neka u trećem licu, mešaju se unutrašnji monolozi sa naratorovim obraćanjem u samo jednoj rečenici. Kortasar koristi razne jezike i meša ih sa stihovima iz džez pesama. 
Uprkos komplikovanoj strukturi i stilu, uspeh "Školica" bio je neverovatan među mlađom populacijom. 
- Čitali smo je u pozadini burnih dešavanja u Evropi i Latinskoj Americi. Cela generacija identifikovala se sa romanom i njegovim junacima. Pobožno smo ponavljali Oliveirine reči s početka knjige: "Hoću li sresti Magu"? Devojke su htele da budu kao ona, a muškarci da budu Oliveira, a svi smo želeli da živimo u Parizu i Buenos Ajresu - priseća se urugvajska književnica i Kortasarova bliska prijateljica Kristina Peri Rosi. 
Kortasar je roman prvobitno nazvao "Mandala", kao aluziju na budistički i hinduistički simbol Univerzuma i energije. Pred sam izlazak romana promenio je naslov u "Školice", jer mu je "Mandala" zvučala pretenciozno.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 23 Jul - 20:00

Hulio Kortasar ili o stalnoj igri brojeva i drugim mačorima[/center]
Na američkom slengu Cat označava vrhunskog džezera. Džimi Smit je na primer The Cat.  Zašto bih krila da sam tog mačora uživo slušala jedne davne godine u Beogradu, kad je na električnim orguljama izveo svoju verziju Basin Street Blues-a.      Argentinski pisac Hulio Kortasar voleo je i mačke i džez. I sam je svirao trubu, i sam je mogao da bude ono što se kod nas podrazumeva kad se kaže „macan“. Ali je voleo i Mocarta, pesnike francuskog nadrealizma i slikare simfonijskog prelamanja boja.
          Voleo je i običnu belu kredu. Njome se na prašnjavom pločniku bilo koje ulice mogu iscrtati školice. Onda se vrhom cipele gura kamičak iz kućice u kućicu te dečje igre, i jednim skokom se Sada i Ovde može sa Zemlje stići do Neba, samo ako taj skok bude tačan kao i neka neponovljiva improvizacija Čarlija Parkera, ili Džimija Kartera iz priče Progonitelj.  Stvar je u tome što kad se stekne potrebna veština, većini ljudi više nije do igre. Negde po svojim ulicama života ljudi zature dete u sebi.                   
          Kortasar, koji možda nikad nije ni bio dete, stalno se igrao. I to na sve ili ništa. A naročito prilikom pisanja. Pisanje mu je bilo i kreda, i vrh cipele, i kamičak.
          Bilo mu je i Bil Evans za klavirom, i Leonora Karington sa sve svojim mačkama na platnu, kad za promenu izađe iz mirišljavih apstrakcija Vijejre da Silve, i bilo mu je čisti boks, kao vid usmerene snage. Roman ima šesnaest rundi; kratka priča se dobija nokdaunom. Tom piscu kamerne erotike i ontološkog pristupa jeziku dobro je došlo poznavanje aperkata kad je po dolasku u Pariz sredinom minulog veka radio i kao sportski komentator, ne bi li i na slobodi preživeo: u Argentini, naime, tada dolazi na vlast Huan Domingo Peron, još jedan demagog koga je Čarli Čaplin svakako obuhvatio svojim filmom o velikom vlastodršcu, a čija je žena Evita opet priča za sebe. 
          Sredinom minulog veka dobar deo čovečanstva bio je ispunjen nadom u pravedniji svet po okončanju Drugog svetskog rata. Evita Peron i Hulio Kortasar bili su čak savremenici u toj zabiti Čivilkoj sred argentinske pampe, tj. ravnice. Sredinom tog minulog veka, sred još jednog bespuća u ravničarskoj Mađarskoj, Bela Hamvaš – koji je tada radio kao železnički skretničar, a koji je posle smrti progovorio celom svetu na osnovu prevoda sa srpskog, zahvaljujući jednom našem predanom profesoru, osnivaču katedre za hungarologiju, i kutijama za cipele u kojima je Hamvaševa udovica dotle držala muževljeve rukopise o civilizacijama uzduž i popreko – takođe se zapitao šta posle nade.
          Pa, ništa: još svega na hiljade tzv. niskofrekventnih ratova na sve strane.
          A i dalje, svi mi, malo li je! Mi, šmiranti; mi, upravo nade; mi, hronopiji…
          Šmiranti su, da podsetim, oni koji, shodno Kortasaru, nikud ne idu na put, a da nisu pre toga triput proverili rade li sijalice u ormanu hotelske sobe. Nade će biti srećne ako u toj sobi bude i sto, preko kojeg će jednostavno da otvore mapu ili da preko androida vide šta u tom novom gradu treba pogledati. Hronopiji će, kao sićušna stvorenja zadužena za kijanje na svečanim prijemima, i u tom i u bilo kojem drugom gradu, da se uhvate za ručice kako bi poskočili od radosti što i mi, u Beogradu, obeležavamo stogodišnjicu rođenja Velikog Hronopija, kako su prijatelji nazvali tog protoautora hiperteksta i pre kompjuterskog napuštanja linearnog ređanja reči; tog dugajliju koji je u nekom trenutku počeo i bradu da pušta, a dete pronašao u nama. 
          Veliki Hronopij se rodio 1914, i to 26. avgusta. Prevod njegovog kultnog romana Školice objavljen je na tadašnjem srpskohrvatskom jeziku pre ravno trideset godina. Naknadno je na hrvatskom objavljen izvanredan prevod Dinka Telećana, inače angliste, koji se – što je još čudesnije – u nekom svom propratnom tekstu ne libi da oda priznanje kolegi: „Srpski prevod je (da sad ne uznemirim svoju mačku, koja voli preko polica sa knjigama da ode u sopstveni san, ta moja Mara čija sam ja zapravo njena) onaj je koji mi je najviše legao“, kaže dakle otprilike sin našeg najboljeg hispaniste Milivoja Telećana, dok smo skupa bili mi, možda upravo deveta kućica.
          Kako bilo, ugovor o prevođenju tog romana potpisala sam upravo jednog 26. avgusta. Poskočila sam tada od radosti kao malo zeleno stvorenje, sve na jednoj pa na drugoj nevidljivoj nožici. Tog dana jeinače bio i rođendan moje majke.
          Knjigu Tajno oružje, u prevodu Radoja Tatića iz 1969. godine, a u izdanju tadašnjeg „Nolita“, dobila sam za neki od svojih rođendana od Ljubice Landeke kad smo nekoliko godina kasnije zajedno studirale francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu pri Beogradskom univerzitetu. U toj knjizi se nalazi i pominjana priča Progonitelj, a od svoje Ljube iz Pančeva sam za neki drugi rođendan u to vreme dobila i LP takođe pomenutog Parkera: Lover Man.


Deca danas muziku po mogućstvu daunlouduju. Nemaju kad da preskaču tamo neke podeoke u prostoru.Prostor je, kao i istina, postao još jedna virtuelna kategorija. 

          No, povodom bojnih otrova koji su prvi put upotrebljeni, kao fozgen između ostalih, te godine kadje još jedan Veliki rat počeo, i kad se upravo tada rodio taj jedan miroljubac koji ne može ni u vremenu da zastari, jer je oduvek, a sasvim tiho, bio ne ispred nego iznad vremena – iako je zatreptao za svakim trenom tekuće stvarnosti – samo ću još da najtoplije preporučim izložbu likovnih radova na temu Kortasara i njegovog dela u galeriji beogradskog Instituta Servantes: čudesno je stao svaki rad, velelepan po sebi, na tom nevelikom prostoru, gde ima svoju priču, a svi radovi se opet između sebe u priči nadovezuju: i privremene instalacije, i video-prilozi, i srce po zemlji umesto kamička, kod prvonagrađenog Nenada Galantića,
          ili krhkog klirita u izlogu Instituta,
          ili printova po njegovom podu, gde me svi gaze, jer taj izuzetno pročišćeni rad u likovnom smislu otpočinje prvom stranicom Školica, posle koje se dešavaju ostale kućice, i dalje po podu, kao što se i valja, dok na prvoj ipak piše moje ime. 
          Sada bih, posle svega, još nešto, naravno sasvim lično, opet za dušu pustila. 



Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 13 Nov - 19:16

Zašto tako daleko od bogova? Možda zato što postavljamo takva pitanja.
Pa šta? Čovek je životinja koja pita. Onog dana kada budemo zaista umeli da pitamo, tada će biti dijaloga. Za sada, pitanja nas vrtoglavo udaljuju od odgovora. Kakvu epifaniju možemo da očekujemo kada se davimo u najlažnijoj slobodi, u judeohrišćanskoj dijalektici? Treba nam pravi Novum Organum, treba širom otvoriti prozore i izbaciti sve na ulicu, a naročito treba baciti i prozor i sebe s prozora. To je ili smrt ili poletanje. Samo to treba uraditi, nekako to treba uraditi.

Školice - Julio Cortazar
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 1 Sep - 20:24

Dok lutam kejom de Selestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao miris mahovine koji mi se lepi za ruku. Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga za abažur. Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža. Sutradan dolazi Etjen, s beretkom u ruci, Dis donc, c'est epatant ca! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se, Direr, nervature itd. 

Jedna ista situacija i dve verzije... Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja, skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća. Na sve strane biće lampi i lišća koje neću videti. 

I tako, de feuille en aigulle, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora. To je veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za 

nazvaću to paravizijama 

to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže) 

trenutnom sposobnošću da izađem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili iznutra ali u drugoj ravni, 

kao da sam ja neko ko me gleda 

(ili još bolje - jer u stvari ne vidim sebe - kao neko ko me živi). 

To ne potraje, svega dva koraka na ulici koliko je inače potrebno da se duboko udahne (ponekada prilikom buđenja može i malo duže da potraje, ali onda je to basnoslovno) 

i u tom trenutku znam šta sam jer upravo savršeno saznajem šta nisam (a to je ono što kasnije uopšte neću znati). Ali nema reči za materiju između reči i čiste vizije poput bloka očiglednosti. Nemoguće je učiniti objektivom, precizirati tu nedostatnost koju sam magnoveno uhvatio a koja je bila jasno odsustvo ili jasna greška i jasna nepotpunost ali 

ne znajući čega, čega. 

Pokušaj da se ovo drugačije iskaže. Kada se to desi, ja više ne gledam prema svetu, od mene ka onome drugom, nego sam za trenutak ja svet, spoljašnja ravan, ono ostalo što mene gleda. Vidim sebe onako kako drugi mogu da me vide. To se jedva primećuje, zato i traje tako kratko. Merim svoju nedostatnost, uočavam sve ono što usled odsustva ili kakve mane nikad ne vidimo u sebi. Vidim ono što nisam. Na primer (ovo naknadno sastavljam, ali otuda potiče): ima ogromnih područja do kojih nikada nisam stigao, a ono što čovek nije upoznao, to je ono što on nije. Čovek tada poželi da potrči, da uđe u neku kuću, u onu radnju, da uskoči u voz, da pojede čitavog Zunadaoa, da zna nemački, da upozna Aurangabad... To su lokalizovani i traljavi primeri koju mogu da daju neku predstavu, neku ideju (ideju?) 

Još jedan pokušaj da se ovo iskaže: nedostatnost se više oseća kao intuitivno siromaštvo nego kao puki nedostatak iskustva. Zaista nisam preterano zabrinut što nisam pročitao celog Zundaoa, možda sam malko setan što je život isuviše kratak za tolike biblioteke itd. Nedostatak iskustva je neizbežan, ako pročitam Džojsa automatski žrtvujem drugu knjigu i obrnuto itd. Osećanje nedovoljnosti je oštrije u 

To je donekle ovako: vazduh ima svoje struje pored tvoje glave, tvoga pogleda, 

zona zaustavljanja tvojih očiju, tvog čula mirisa, tvog čula ukusa, 

što znači da šetaš okolo sa svojom granicom spolja 

a dalje od te granice ne možes stići kad pomisliš da si potpuno pojmio neku stvar, ta ti stvar, slično ledenom bregu, pokazuje jedan svoj delić, onaj spolja, a sav njen ogromni ostatak je podalje od tvoje granice i upravo zbog toga je "Titanik" i potonuo. Hovaj Holiviera daje huvek neke takve primere. 

Budimo ozbiljni. Osip nije video suvo lišće na lampi jednostavno zato što je njegova granica s ovu stranu onoga što lampa znači. Etjen ga je odlično video ali, s druge strane, njegova granica mu nije dopustila da vidi da sam ja tmuran i da ne znam šta da radim sa Polom. Osip je odmah primetio i stavio mi to do znanja. I sve tako. 

Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju hranu. Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja. Jednog dana se to fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom). S jedne strane stiže daleko, a s druge ne vidi lampu na dva koraka. I tu se ništa ne može. Neki dasa može tako da živi prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa strane ne pokaže nesto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta, 

pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije, 

slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh, 

ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja, 

ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem, 

samog sebe uludo čekam. 


Hulio Kortasar - Školice
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 25 Sep - 13:11

Hulio Kortasar ili o stalnoj igri brojeva i drugim mačorima


Na američkom slengu Cat označava vrhunskog džezera. Džimi Smit je na primer The Cat.  Zašto bih krila da sam tog mačora uživo slušala jedne davne godine u Beogradu, kad je na električnim orguljama izveo svoju verziju Basin Street Blues-a.

Argentinski pisac Hulio Kortasar voleo je i mačke i džez. I sam je svirao trubu, i sam je mogao da bude ono što se kod nas podrazumeva kad se kaže „macan“. Ali je voleo i Mocarta, pesnike francuskog nadrealizma i slikare simfonijskog prelamanja boja.
          Voleo je i običnu belu kredu. Njome se na prašnjavom pločniku bilo koje ulice mogu iscrtati školice. Onda se vrhom cipele gura kamičak iz kućice u kućicu te dečje igre, i jednim skokom se Sada i Ovde može sa Zemlje stići do Neba, samo ako taj skok bude tačan kao i neka neponovljiva improvizacija Čarlija Parkera, ili Džimija Kartera iz priče Progonitelj.  Stvar je u tome što kad se stekne potrebna veština, većini ljudi više nije do igre. Negde po svojim ulicama života ljudi zature dete u sebi.                   
          Kortasar, koji možda nikad nije ni bio dete, stalno se igrao. I to na sve ili ništa. A naročito prilikom pisanja. Pisanje mu je bilo i kreda, i vrh cipele, i kamičak.
          Bilo mu je i Bil Evans za klavirom, i Leonora Karington sa sve svojim mačkama na platnu, kad za promenu izađe iz mirišljavih apstrakcija Vijejre da Silve, i bilo mu je čisti boks, kao vid usmerene snage. Roman ima šesnaest rundi; kratka priča se dobija nokdaunom. Tom piscu kamerne erotike i ontološkog pristupa jeziku dobro je došlo poznavanje aperkata kad je po dolasku u Pariz sredinom minulog veka radio i kao sportski komentator, ne bi li i na slobodi preživeo: u Argentini, naime, tada dolazi na vlast Huan Domingo Peron, još jedan demagog koga je Čarli Čaplin svakako obuhvatio svojim filmom o velikom vlastodršcu, a čija je žena Evita opet priča za sebe. 
          Sredinom minulog veka dobar deo čovečanstva bio je ispunjen nadom u pravedniji svet po okončanju Drugog svetskog rata. Evita Peron i Hulio Kortasar bili su čak savremenici u toj zabiti Čivilkoj sred argentinske pampe, tj. ravnice. Sredinom tog minulog veka, sred još jednog bespuća u ravničarskoj Mađarskoj, Bela Hamvaš – koji je tada radio kao železnički skretničar, a koji je posle smrti progovorio celom svetu na osnovu prevoda sa srpskog, zahvaljujući jednom našem predanom profesoru, osnivaču katedre za hungarologiju, i kutijama za cipele u kojima je Hamvaševa udovica dotle držala muževljeve rukopise o civilizacijama uzduž i popreko – takođe se zapitao šta posle nade.
          Pa, ništa: još svega na hiljade tzv. niskofrekventnih ratova na sve strane.
          A i dalje, svi mi, malo li je! Mi, šmiranti; mi, upravo nade; mi, hronopiji…
          Šmiranti su, da podsetim, oni koji, shodno Kortasaru, nikud ne idu na put, a da nisu pre toga triput proverili rade li sijalice u ormanu hotelske sobe. Nade će biti srećne ako u toj sobi bude i sto, preko kojeg će jednostavno da otvore mapu ili da preko androida vide šta u tom novom gradu treba pogledati. Hronopiji će, kao sićušna stvorenja zadužena za kijanje na svečanim prijemima, i u tom i u bilo kojem drugom gradu, da se uhvate za ručice kako bi poskočili od radosti što i mi, u Beogradu, obeležavamo stogodišnjicu rođenja Velikog Hronopija, kako su prijatelji nazvali tog protoautora hiperteksta i pre kompjuterskog napuštanja linearnog ređanja reči; tog dugajliju koji je u nekom trenutku počeo i bradu da pušta, a dete pronašao u nama. 
          Veliki Hronopij se rodio 1914, i to 26. avgusta. Prevod njegovog kultnog romana Školice objavljen je na tadašnjem srpskohrvatskom jeziku pre ravno trideset godina. Naknadno je na hrvatskom objavljen izvanredan prevod Dinka Telećana, inače angliste, koji se – što je još čudesnije – u nekom svom propratnom tekstu ne libi da oda priznanje kolegi: „Srpski prevod je (da sad ne uznemirim svoju mačku, koja voli preko polica sa knjigama da ode u sopstveni san, ta moja Mara čija sam ja zapravo njena) onaj je koji mi je najviše legao“, kaže dakle otprilike sin našeg najboljeg hispaniste Milivoja Telećana, dok smo skupa bili mi, možda upravo deveta kućica.
          Kako bilo, ugovor o prevođenju tog romana potpisala sam upravo jednog 26. avgusta. Poskočila sam tada od radosti kao malo zeleno stvorenje, sve na jednoj pa na drugoj nevidljivoj nožici. Tog dana jeinače bio i rođendan moje majke.
          Knjigu Tajno oružje, u prevodu Radoja Tatića iz 1969. godine, a u izdanju tadašnjeg „Nolita“, dobila sam za neki od svojih rođendana od Ljubice Landeke kad smo nekoliko godina kasnije zajedno studirale francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu pri Beogradskom univerzitetu. U toj knjizi se nalazi i pominjana priča Progonitelj, a od svoje Ljube iz Pančeva sam za neki drugi rođendan u to vreme dobila i LP takođe pomenutog Parkera: Lover Man.


Deca danas muziku po mogućstvu daunlouduju. Nemaju kad da preskaču tamo neke podeoke u prostoru.Prostor je, kao i istina, postao još jedna virtuelna kategorija. 
          No, povodom bojnih otrova koji su prvi put upotrebljeni, kao fozgen između ostalih, te godine kadje još jedan Veliki rat počeo, i kad se upravo tada rodio taj jedan miroljubac koji ne može ni u vremenu da zastari, jer je oduvek, a sasvim tiho, bio ne ispred nego iznad vremena – iako je zatreptao za svakim trenom tekuće stvarnosti – samo ću još da najtoplije preporučim izložbu likovnih radova na temu Kortasara i njegovog dela u galeriji beogradskog Instituta Servantes: čudesno je stao svaki rad, velelepan po sebi, na tom nevelikom prostoru, gde ima svoju priču, a svi radovi se opet između sebe u priči nadovezuju: i privremene instalacije, i video-prilozi, i srce po zemlji umesto kamička, kod prvonagrađenog Nenada Galantića,
          ili krhkog klirita u izlogu Instituta,
          ili printova po njegovom podu, gde me svi gaze, jer taj izuzetno pročišćeni rad u likovnom smislu otpočinje prvom stranicom Školica, posle koje se dešavaju ostale kućice, i dalje po podu, kao što se i valja, dok na prvoj ipak piše moje ime. 

          Sada bih, posle svega, još nešto, naravno sasvim lično, opet za dušu pustila. 


Silvija Monros Stojaković je rođena u Buenos Ajresu 1949, a u Beogradu je završila Filološki fakultet. Prevela je sa španskog više od sedamdeset bibliografskih jedinica, a na španski je prevela dela Andrića, Pavića, Simovića, Dušana Kovačevića. Objavila sledeće naslove: „Poslednje Kortasarove školice“ 1991, „Ogledalo ljubavi“ (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke) 1994, „Grad na gradovima“ 2000. i „Ortegina klepsidra“ 2001. Prevodi i sa katalonskogfrancuskog iportugalskog. Piše pesme, predgovore, pogovore, prikaze i druga pisma. Živi i radi u Beogradu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 25 Sep - 13:14

Institut Servantes u Beogradu obeležava nizom manifestacija sto godina od rođenja Hulija Kortasara, međunarodno priznatog argentinskog pisca koji je se smatra jednim najzlasužnijih za preporod kreativne proze u XX veku, pogotovo kratke priče, kako u strukturi, tako i u upotrebi jezika.
Pod zajedničkim nazivom „Godina Kortasar 2014.“, organizovaće se niz aktivnosti posvećenih stogodišnjici rođenja poznatog argentinskog pisca.
Institut Servantes i ambasada Argentine, u saradnji sa udruženjem ULUPUDS, priredili su izložbu „Godina Kortasar 2014“ koja je otvorena u sredu, 2. jula i u kojoj učestvuje 35 odabranih autorainspirisanih Kortasarom. Ova grupna izložba nastala je kao rezultat otvorenog konkursa za umetnike sa prebivalištem u Srbiji, a moći će da se poseti do 15. septembra.
Film “Priče o kronopijima i famama” Hulia Luduenja iz 2013. biće prikazan 10. jula u 19 časova u Institutu. U ovom animiranom filmu, Kortasarove priče smeštene su u jednom kinematografskom kolažu koji slikaju najznačajniji argentinski slikari poput Karlosa Alonsa, Patrisija Bonte, Krista i Rikarda Esposita, između ostalog.
Dokumentarac “Kortasar” Tristana Bauera iz 1994. godine biće prikazan 15. jula, u 19 časova. Autor objašnjava da je u ovom dokumentarnom filmu  pokušao da Kortasarovoj biografiji pristupi kao da je nastala od same naracije autora „Školica.“ Pred objektivom, Kortasar postaje sopstveni protagonista: njegov lik jednak je njegovim mislima.
Okrugli sto pod nazivom “Jazzuela: muzika, život i priče Hulija Kortasara” sa temom piščeve strasti ka džez muzici biće održan 17. jula u 19 časova. Ta Kortasarova muzička strast je, prema nekima, imala do te mere uticaj na njegovo književno stvaralaštvo da se njegov stil, slobodan i improvizujuć, može smatrati odrazom sastavnih elementa džeza. U sklopu okruglog stola biće upriličena projekcija fotografija, mate i džez muzika.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Sre 28 Sep - 19:05

Već znatno iza mezzo
camin di nostra vita
ukazuje se teritorija ljubavi
jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint
gde moguće je
biti lagano srećom ispunjen
i bez niti ili konca rastrojene Arijadne
bez pene bez čaršava bez butina.
Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana
tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka.
I tamo te sa druge strane činim svojom
dok se ti sa svojom prijateljicom
igraš noćnih igara.

Hulio Kortasar








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 6 Okt - 12:04

U LJUBAVNOJ IGRI JE I TRENUTNA SMRT LIJEPA

Dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmirim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom crtam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da shvatim, podudaraju baš sa ustima što se smiješe ispod ovih koje ti crta moja ruka.
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jetik o zube, igraju se po odajama gdje težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miliju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cvijeća i riba, živih pokreta, tamnih mioimirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lijepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osjećam kako pored mene treperiš kao mjesec na vodi.
Hulio Kortasar








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:23

Igre i opsesijeivan milenković U DVE KNJIGE I NA VIŠE OD 1200 STRANICA NEDAVNO SU U IZDANJU SLUŽBENOG GLASNIKA I U PREVODU ALEKSANDRE MANČIĆ OBJAVLJENE SABRANE PRIČE HULIJA KORTASARA, JEDNOG OD NAJVEĆIH PISACA XX VEKA
Da ne okolišam(o): možda će, kada je o prevedenoj književnosti reč, do kraja godine neko objaviti i nešto značajnije – premda nije lako zamisliti šta bi to moglo biti – ali teško da će se pojaviti nešto uzbudljivije. Pod uredničkom palicom Jovice Aćina i u izvanrednoj prevodilačkoj izvedbi Aleksandre Mančić (kao da "izvanredna prevodilačka izvedba A.M." nije pleonazam), Službeni glasnik je u dve knjige i na više od 1200 stranica štampao sabrane priče Hulija Kortasara. Sada nam ostaje samo da se povučemo što dalje od razuzdane gomile, predizborne kampanje i sveprožimajućih gluposti, da se opskrbimo zamašnom količinom jabuka (ili vina... zavisi...), da se iskrcamo na neko ostrvo, ili da se, u nedostatku ostrva, zavučemo pod ćebe, isključimo telefone, sva zvonca u okolini, kompjutere i televizore, oprostimo se od bližnjih (na neko vreme), pustimo Čarlija Parkera ili Dejva Holanda (može i Debisi) i ukoračimo, kao Alisa kada je kročila u zemlju čuda, u predele čiste virtuoznosti, neponovljivog majstorstva, u predele netaknute lepote Hulija Kortasara.


Sve počinje, kako je i red, predgovorom (neobjavljenim) španskom izdanju, u ukupnom gabaritu od dve i po stranice. Taj Kortasarov tekstić je, zapravo, mnogo više priča o predgovoru, nego klasičan predgovor, svojevrsna lična karta rečitija od tri učene biografije pune golicavih detalja. Šta je, naime, najveća muka kada se nađete na putovanju koje će trajati satima? Neimanje knjige, naravno. Kortasar i njegova supruga, samo koji minut pre ulaska u voz koji će ih iz Kordobe prevesti do Salamanke, shvataju da su istrošili sve zalihe knjiga, trče do staničnog kioska na kojem, u nedostatku sadržajnije ponude, kupuju drugorazredni krimi roman i posle nekog vremena, budući nezainteresovani za krajolik i prirodu uopšte, počinju da čitaju. Kako, međutim, to rade kada imaju samo jedan primerak? Kako da gotovo istovremeno čitaju knjigu, a da nisu posađeni jedno kraj drugog (jer čitanje knjige koju drži druga ruka nije čitanje nego mučenje)? Pošto pročita stranicu Kortasar je, logično, iscepa iz knjige i preda je svojoj supruzi, da bi je ona, pošto je pročita, takođe logično, izbacila kroz prozor. I tako stranicu po stranicu, satima, na užasavanje njihovih saputnika koji, naravno, ne čitaju ništa, ali znaju da se knjige ne cepaju, oni znaju da se to ne radi, da to ne valja, kao što ne valja bacati hleb u đubre, ili parče hleba staviti ispod noge stola koji se ljulja, jer nije red, jer se time remeti ustaljeni poredak dobra i zla ili čega već. Ta je epizoda, propraćena zarazno duhovitim komentarima, bila potrebna Kortasaru da bi opisao kako je priredio svoje priče za sabrana dela. Suočen, dakle, sa zahtevom da priče poređa nekakvim redom (u to vreme, da podsetimo, nije bilo kompjutera), on je, sa izvesnom nelagodom, odupirući se usađenom osećaju da to što radi ne valja raditi (iako niko ne može tačno reći zbog čega), raskomadao knjige svojih priča, potom istrgnute svežnjeve papira – dakle svoje priče – rasporedio po podu ispred sebe, a onda počeo da ih slaže na onaj način na koji će se pojaviti u ove dve sveske. Ima tu još pokoja poenta, na te dve i po stranice predgovora, ali u tom urnebesnom početku nalazi se, zapravo, sva estetika i sva etika Kortasarovih opsesija, estetski i moralni imperativ njegovog pisanja: nikada, ali nikada ne pristati na ono što fosilizuje, što teži svetačkoj nedodirljivosti, poštovanju tradicije i starijih (ma koliko oni bili glupi... i običaji i stariji), ne pristajati na ono što se valja i što treba raditi jer takav je red, odbiti ucenu palanke, ne poštovati nalog da se piše o vrednostima uzvišenim, o lepim dušama i herojskim gestovima, o onome što zajednica očekuje od jednoga pisca i, svemu tome nasuprot, prepustiti se vedrom nerviranju saputnika iz onog kupea na relaciji Kordoba–Salamanka, uživati u njihovoj tupoj zaprepašćenosti, opisati je, a onda krenuti iznova, u svakoj priči, u svakome romanu.


NI OBIČNO NI FANTASTIČNO: Kortasar je rođen 1914. godine u Belgiji i njegov prvi maternji jezik bio je francuski. Potom se njegovi sele u Argentinu gde progovara i svoj drugi maternji, španski. Prvu priču Zaposednuta kuća – kojom započinju njegove sabrane priče – objavljuje mu niko drugi do Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" godine 1946. Veliki je pisac toliko oduševljen pričom da će zamoliti svoju sestru Noru da je ilustruje. Pet godina kasnije, 1951, Kortasar štampa svoju prvu zbirku priča Zverinjak, a iste godine odlazi u Pariz da do kraja života, 1984, ostane u njemu.

Dobar deo Kortasarovog opusa komentatori smeštaju u fantastiku. Ne ulazeći u definiciju fantastične književnosti, oslanjajući se po malo na ono što je i sam Kortasar pisao o tome (u svojstvu esejiste), ovde je dovoljno primetiti da u njegovim pričama nema nadnaravnih bića i vanzemaljskih oblika života. Aksolotli, doduše, bića krajnje sugestivne moći da vas uvuki u svoj svet, sve dok i sami ne postanete Aksolotl, najbliža su nekom fantastičnom biću, kao što ni fame, hronopije i nade, stvorenja krajnje neobična i vrlo nekonvencionalna, nisu baš s ovoga sveta, iako strašno podsećaju na osetljive ljude ("rade na smekšavanju cigli svakog bogovetnog dana", lako se rasplaču i užasno rastuže nad prizorom mrtve patke prekrivene mravima). Kolikogod situacije u kojima se nalaze likovi Kortasarovih pripovedaka bile izmeštene, one ostaju u granicama ljudskih mogućnosti i ljudskog iskustva. Šta bi, recimo, bilo fantastično u priči Zaposednuta kuća? Teško je reći. Dvoje sredovečnih ljudi, brat i sestra, usamljeni i zadovoljni u svojoj usamljenosti, upućeni jedno na drugo, lišeni finansijskih problema, godinama održavaju ogromnu porodičnu kuću, sve dok jednoga dana brat ne začuje nešto u delu kuće u kojem se nalazi biblioteka. Uz konstataciju da su zaposeli taj deo kuće, on zaboravlja masivna drvena vrata i nastavlja da živi sa sestrom u onom delu koji nije zaposednut. Rutina se nastavlja, ona plete, on čita, proučava markice, čisti lulu, ugodni dnevni rituali se ne menjaju, sve je isto kao i ranije osim što se, ponekad, iz zaposednutog dela kuće začuje po koji zvuk, ali mi pojma nemamo ko je zaposeo kuću, sve dok se, u jednom trenutku... (nećemo, naravno, otkriti šta se događa u nastavku). Dakle, možda u ovoj priči koja uvek, u svakom novom čitanju, budi jezu i nelagodu, ali jednako i ushićuje, ima nečeg fantastičnog, ali nije jasno šta je to. Kortasarovo majstorstvo upravo je u tome što on priču ispreda iz mnoštva gotovo usputnih detalja, on je gradi od nevažnih gestova i radnji koje uglavnom ni ne primećujemo, koje naprosto obavljamo. On svojim gipkim rečenicama uvezuje običnosti svakodnevnog života koje se nikada ne dovode u pitanje, ispisuje mehanizme automatskog življenja da bi ih, u nekom trenutku, kao da cepa stranicu iz knjige, izbacio iz zgloba, iz njihove običnosti, čudnim detaljem – a opet sasvim običnim, kao što je sumnjivi zvuk iz drugog dela kuće, iza vrata... Kada ga malo prodrma, kada nas svojim hipnotičkim pripovedačkim umećem Kortasar odmakne od svakodnevnog, od neupitnog, ono nam se ukazuje u svojoj svojoj čudovišnosti. Ulog Kortasarovih priča upravo su naše iskustvo i naša sloboda, naša nesloboda usled neograničenih mogućnosti slobode. Ne dešava se, naravno, baš često da nam, u pauzi posle prvog čina pozorišne predstave, priđe u sivo obučeni ljubazni gospodin i, kao u priči Uputstva za Džona Hauela, bespogovorno nas ubaci u drugi čin, dakle izvede nas na pozornicu, ispod reflektora, pri čemu, da stvar bude gora, u istom gestu izlaska na pozornicu budemo uvučeni ne samo u dramski zaplet, što je već dovoljno neprijatno, već i u zaplet u kojem se preti stvarnim ubistvom. Šta se događa našem junaku dok na pozornici, pred publikom, najpre zbunjen i užasnut, a onda sve slobodniji i drskiji, rešava ne samo problem glume, nego i pretnju ubistvom, nećemo otkriti, ali ta briljantna priča kafkijanske atmosfere, optočena grozdovima brzih, oštrih detalja, majstorski osenčenih mesta, dovodi u pitanje granice naše percepcije, našeg poimanja stvarnosti, glume i umetnosti. U Menadama i Idolu sa Kiklada Kortasar pokazuje kako reaguje gomila kad se uzbudi, kad oseti moć i namiriše krv, kad podivlja (na Betovenovu muziku!), odnosno snagu mračnih, iskonskih poriva pred antičkom figuricom iskopanom na nekom grčkom ostrvu. U Severovim fazama prisustvujemo gotovo magijskim ritualima u kojima Severo upada u različlite vidove transa, a da, zapravo, nećemo shvatiti šta je smisao svega toga, tih njegovih transova kojima, sa pobožnom pažnjom, prisustvuju ljudi iz siromašnog dela grada. Ništa od svega toga nije baš obično, ali nije ni fantastično.

UPOZNAVANJE IGRE: Mesto i značenje pripovedača u Kortasarovim pričama posebna je stavka. Narator je naizgled neutralan posmatrač koji priča o onome što vidi i čuje, a sebe nenametljivo upisuje u priču kao neku vrstu autsajdera, dakle rezigniranog gledaoca kraj kojeg život, u svom svojem bogatstvu, neometano prolazi. Osim kada ga ne dokači. I razbije. Razume se da su komentatori pohitali da taj detalj koji se uporno provlači kroz Kortasarove priče protumače kao kritiku intelektualizma, odavanje pošte neposrednom, sirovom životu, gotovo bahantskim strastima koje tutnje Kortasarovim pričama, ali je, u osnovi, i to veoma nategnuto čitanje. Narator iz najduže priče Progonitelj, tog remek-dela napisanog u čast Čarlija Parkera, sve vreme je u blizini genijalnog saksofoniste, on mu je prijatelj, piše njegovu biografiju i neprestano trpi izlive njegove ćudljivosti, sluša njegove pridike o tome kako i on, pripovedač, mora početi da živi, a ne samo da se bavi svojim pisanjem, svojim strahom od života. Istovremeno, vidimo kako se genijalni muzičar raspada, kako ga uništavaju i muzika i saksofon i droga i njegova genijalnost. U priči Mesto zvano Kindberg sredovečni će muškarac, posle noći provede sa čarobnom mladom ženom, sa kudravom "mečkicom", automobilom da se zakuca u brdo. U Dnevniku o priči, još jednom remek-delu, naizgled su suprotstavljeni sivi svet intelektualaca i svet sirovog života u kojem sve pršti od strasti, seksa, bujnih sokova i nasilnih smrti. Ali nigde, ni u jednom retku svojih priča, Kortasar ne upada u banalno i glupo suprotstavljanje stereotipa o "punom životu bez previše razmišljanja" s jedne strane (čije bi geslo bilo: živi, ne misli) i nekakve cerebralne imitacije života s druge strane. Upravo suprotno: suprotstavljeni su palanački kukavičluk i svaki oblik života koji proizvodi smisao.

Ni u angažovanim pričama Kortasar ne odustaje od tehnike oneobičavanja običnim, pa će u priči Apokalipsa u Solentinameu istinsko krvoproliće da bude najavljeno junaku u nizu jezivih bleskova, dok će u jezivom Štakorskom caru sve biti u redu dok ne shvatimo da pacovi pobeđuju. U Isečcima iz novina brutalnost dokumenta prepliće se sa brutalnošću fikcije.

Ono što nas neće napustiti ni u jednom trenutku čitanja ovih priča jeste osećaj da su one nastale iz nekakvih opsesija, iz nekakvog moranja, uprkos lakoći izraza i toj neponovljivoj tehnici ređanja naizgled nebitnih detalja. Sam će Kortasar priznati da je priču Kirka napisao kao odbranu od opsesije da će u hrani pronaći bubašvabu, ali ovde je reč o mnogo dubljim opsesijama (ne, naprosto, o neurozama), o neprestanom traganju za potvrdom, još jednom potvrdom, u još jednoj jezičkoj igri, o tome da nije sve tek slučajnost, tek puki i slepi splet događaja, već da u našim životima postoji i nekakva nužnost. Utoliko je priča Rukopis nađen u džepu možda i vrhunac Kortasarovog umeća. U igri koju igra sa samim sobom, u lavirintu pariskog metroa, pripovedač će pokušati da iz nebrojeno mnogo slučajnih susreta otrgne onaj susret koji će biti nužan. Taj i takav susret će pokazati da je devojka koju bude upoznao na takav način, poštujući, dakle, pravila sopstvene igre, biti ona prava. Ona jedina moguća. Jednom će, međutim, prekršiti pravila igre. I ukazaće se ona prava. I biće divno. I biće čarobno. I biće nestvarno. Jer upoznao je sreću. Jedino što pravila nisu ispoštovana. A ako pravila igre nisu ispoštovana, onda nema jemstva da i taj susret, u osnovi, nije plod slučajnosti. Potrebno je overiti nužnost. I igra ponovo kreće. Kortasarova igra. Igra u kojoj je ulog život onoga koji igra.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:24

Kršni Argentinac Hulio Kortasar stvarao je čuda na pisaćoj mašini u slavno doba takozvanog latinoameričkog buma – književnog procvata koji je svetu podario Borhesa, Markesa, Sabata i Ljosu. Veličanstveno ironičan, blistavo oštrouman, složen a razumljiv, Kortasar je sasvim nepravedno zapostavljen u odnosu na svoje savremenike.+

U bankama i komercijalnim ustanovama ovog sveta niko se neće ni osvrnuti ako uđe sa glavicom kupusa ispod miške, ili sa tukanom, ili zviždućući pesmice kojima me je naučila moja majka, ili vodeći za ruku šimpanzu u prugastom trikou. Ali čim neko uđe sa biciklom stvori se neverovatna uznemirenost, i vozilo silom izbacuju na ulicu a njegovog vlasnika službenici zaspu stotinom pogrda.
Kortasar je odbijao da podlegne konformizmu kako u životu, tako i u književnosti. U svojim kratkim pričama upire prst u sve što se naizgled podrazumeva i pita se, zabavljeno i začuđeno – da li nam je ovo zaista potrebno? Ukoliko zaključi da nije (a zaključiće), raskrinkaće ga i odbaciti, uzrokujući u čitaocu ili nelagodu, ili oslobođenost, ili šizofrenu mešavinu oba.
Gurajući temelje identiteta, društva i književnog kanona do krajnjih granica, neretko zalazi u apsurdno ili čak fantastično. Ipak, prelazi iz uobičajenog u neuobičajeno ostaju neopaženi sve dok on ne odluči da čitaoca iznenadi. U Pismu gospođici u Parizu, glavni lik ispoveda povraćanje novorođenih zečeva. U Đavoljim balama, koje su inspirisale Antoninijev film Blow Up, pripovedač je raslojen ili višestruk, ali i mrtav.
Međunarodnu slavu Kortasar je stekao 1963. godine, romanom Školice, u kome se suočava sa potragom za metafizičkom istinom. Protagonista-tragač, izgubljen sam u sebi jednako kao i lavirintima Pariza i Buenos Airesa, postepeno shvata da boemski način života nije dovoljan da se iskorači iz ograničenja razuma i navike; prepuštanje neredu i strasti sami po sebi nisu dovoljni za ljudsku slobodu. Ovakav stav prema traganju za smislom svojstven je Kortasaru. Rečima Ivana Milenkovića u tekstu za časopis „Vreme”:
Kortasar ne upada u banalno i glupo suprotstavljanje stereotipa o “punom životu bez previše razmišljanja” s jedne strane i nekakve cerebralne imitacije života s druge strane. Upravo suprotno: suprotstavljeni su palanački kukavičluk i svaki oblik života koji proizvodi smisao.
Bradati Hulio je voleo mačke. Preuzeto sa writersandkitties.tumblr.com
Bradati Hulio je voleo mačke. Preuzeto sa Writers and Kitties

U duhu nepretencioznosti koja je tako retka u obimnim filozofskim romanima, Školice simpatično predlažu čitaocu da sa knjigom odigra tu dečju igru, skačući napred-nazad kroz 155 poglavlja, ili, ako se ipak oseća ozbiljno i odraslo, da od početka do kraja pročita prvih 56 i zaboravi na ostatak.

Kortasarova dela mogu se opisati kao filozofska ili intelektualna, ali se njegov genije sastoji upravo u tome što čitaocu ne padaju na teret. Bradati Hulio nije onaj dosadni matorac koji će čitaoca posaditi preko puta sebe i objasniti mu, s visine prosipajući višesložne reči, kako treba živeti život. On se srdačno, dobroćudno zeza dok upire prstom na odjednom sasvim očigledan besmisao svakodnevice. U spoznaji besmisla predrasuda stvara se prostor za njihovo odbacivanje, i zapanjeni čitalac iznenada shvata da je promenjen.
Kortasarov pristup intelektualnoj delatnosti, kreativnosti i životu retko je osvežavajuć. Njegov način preispitivanja stvarnosti može biti preduslov za njenu transformaciju, a njegovo viđenje individualne slobode nudi moguć odgovor svima koji za njome tragaju.
Pitkost i lakoća kojom odišu njegova jezička i misaona akrobatika estetsko su zadovoljstvo sami po sebi. Stil mu je mahom sladak i nostalgičan, začinjen ironičnom gorčinom i intelektualnom oštricom.
Kako ga se domoći?
Nakon decenija razbacanih i retkih antikvarnih izdanja, Službeni glasnik nas je prošle godine počastio dvotomnim sabranim pričama, a zrenjaninski Sezam Book ganc novim izdanjem Školica. Iako su više nego vredni izdatka, nije grešno ni potražiti ih u biblioteci.
Mali biser takođe vredan preporuke je i džepno izdanje Priručnik za plakanje i pevanje, odličan za prvo upoznavanje sa Kortasarom i simpatičan poklon za sve dobre ljude. Sve priče u njemu su upečatljivo kratke, a zadivljujuće jezgrovite.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:25

Hulio Kortasar - "Zverinje"

Detalji
Ovom otkacenom knjigom prica, pod naslovom Zverinje, Tanesi obeležava pola veka od pojave romana Školice, posle koga je Hulio Kortasar svrstan medu najvece argentinske pisce. Ubrzo, on postaje jedan od najneobicnijih i najznacajnijih svetskih romansijera i pripovedaca. Više godina posle smrti Kortasara, njegova prva supruga, Argentinka Aurora Bernandes (1920), filolog i prevodilac, napravila je antologiju njegovih prica na temu životinja, košmarnih i jednako razigranih. Citalac je u prilici da na jednom mestu nade sve njegove nesvodive živuljke, ukljucujuci tu i potištenu kamilu koja je proglašena nepoželjnom. Tu su i uznemiravajuce manuskupije, i razulareni krokodili iako ih niko nije video. A tu je i jedno dete koje ne može da pristane na reci kojima ukucani pokušavaju da ga umire govoreci mu da ne treba da se plaši, da je to što ga je nedokucivim prolomom nocne tišine užasnulo u stvari obican petao. U pricama o životinjama cini se kao da same reci, ali i prepoznatljivi kortasarovski recenicki sklopovi, sticu i jedan drugaciji život. Kao da i reci postaju mravi, konji, kasoari, tigrovi ili facolomci... Antologija Zverinje nastanjena je životinjama, mitološkim, izmaštanim, domacim, koje strpljivo iz zasede cekaju svog citoaca. Hulio Kortasar (1914–1984) roden je u Briselu, gde mu je otac bio diplomata. Sa cetiri godine vratio se s porodicom u Argentinu, u kojoj je sa majkom i mladom sestrom, jer ih je otac napustio, živeo u okolini Buenos Ajresa. Izdržavao je porodicu predajuci francusku književnost. Kao protivnik diktature Huana Perona, 1951. emigrirao je u Francusku, gde je radio kao prevodilac UNESKO-a. Na španski je preveo Robinzona Krusoa, Hadrijanove memoare, price Edgara Alana Poa... Pisci kojima se divio bili su Lotremon i Alfred Žari. Podržavao je levicu u Latinskoj Americi (Kubansku revoluciju, Salvadora Aljendea u Cileu, sandiniste u Nikaragvi). Umro je u Parizu i tamo je sahranjen. Napisao je desetak knjiga prica, pet romana, više knjiga eseja, polemika, putopisa, pozorišnih i radio-drama, pesama...

Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:25

Knjiga „Školice” važi za jedno od najlepših i najsloženijih književnih poduhvata XX veka i za njegovo iščitavanje sam Kortasar nudi najmanje dva pristupa. Neobična struktura ovog dela omogućava nam da ga pored uobičajenog linearnog načina, čitamo i metodom preskakanja poglavlja, po određenom redosledu ili pak sasvim nasumično.
Ovakva eksperimentalnost koncepta pripovedanja u kombinaciji sa bogatstvom autorovog stvaralačkog genija rezultirala je ovim romanom potpuno jedinstvenim u latinoameričkoj, pa i svetskoj književnosti. On se može čitati na preskoke, poput dečije igre iz naslova, ali koju bi bilo poželjno shvatiti kao jednu specifičnu misaonu igru za odrasle.
Uz sve čarobne metafore i živopisan prikaz Pariza kao centra umetnosti, filozofije i boemskog života tog doba, pisac vodi glavnog lika, sredovečnog intelektualca, kroz omamljujuće scene vlažnih potkrovlja metropole natopljenih gustim duvanskim dimom, džezom i slikarskim bojama u potragu za središtem bića, za odgovorima, za prosvjetljenjem. Kroz tu potragu i suprotstavljanje malograđanštini, Kortasar na zadivljujući način rukuje mislima i idejama kao da su od gline, sve vreme održavajući visoki nivo kvaliteta celokupnog proznog sadržaja.

„Školice su presudno delo za procvat književnosti Latinske Amerike i šire. Kortasar je bio čovek zarazne ljudskosti.”
Mario Vargas Ljosa

„Bio je jedan od najboljih pisaca našeg vremena.”
Gabrijel Garsija Markes
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:27

Opčinjenost rečima

Začudo, moja prva sećanja odnose se na razlikovanje. Nekako kao da sam još onda slutio da ako ne budem istraživao stvarnost u njenom jezičkom ispoljavanju, ona za mene neće biti potpuna, neće me zadovoljiti. Dete nauči da se stolica zove „stolica“ pa onda traži stolicu da bi, recimo, selo na nju i za njega više nema razlike između stolice i reči. Ali, mimo sedenja ili ustajanja, mene je zanimala i reč po sebi. Štaviše, nešto kasnije –kad mi je bilo osam ili devet godina- ušao sam u fazu koja je mogla da bude veoma opasna pa čak i u ludilo da me odvede: reči su tada počele da mi znače više i od samih stvari. Bio sam prosto opčinjen rečima. Neke su mi se dopadale, neke ne; neke su za mene imale kao neki crtež, neku boju. Voleo sam da ih prstom ispisujem u vazduhu; voleo sam da vidim kako se uobličavaju i oživljavaju. Neke reči su mi još onda postale fetiši. Magične reči.“

To su reči Hulia Kortasara.

Izgovorio ih je u jednom od razgovora sa urugvajskim piscem Omarom Pregom. Prego je Kortasara poslednji put video 20.januara 1984; 12. februara te godine argentinski pisac umire u jednoj pariskoj bolnici. Umro je ne znajući da boluje od iste one bolesti od koje ga je u smrti dve godine ranije pretekla njegova saputnica Kerol Danlop. Ona se pak razbolela kad je saznala za njegovu bolest.

Igra važnija od života

Omer Prego Gadea, koji je Kortasara poznavao desetak godina unazad, pojavio se tada sa predlogom da njih dvojica bez ograda razgovaraju o nizu pitanja vezanih za najranije detinjstvo, društveno delanje, muzičke sklonosti i, naravno, samo pisanje autora „Školica“. Razgovori su onog februara prekinuti, ali je i na osnovu onih koji su pre toga vođeni nastala jedna „definitivna knjiga“, kako piše na njenoj klapni. Ova knjiga o Kortasara njim samim, pisana u četiri ruke na preko trista stranica i sa mnogo arhivskih fotografija, godinama sređivana a najzad prvi put objavljena 1996. kod španskog izdavača „Alfaguara“, naslovljena je kao i ovaj prilog „Opčinjenost rečima“.

Govoreći dalje o svojoj dečijoj opčinjenosti bićima koje ljudi nazivaju rečima, Kortasar u ovoj knjizi iznosi svoje ushićenje otkrićem palindroma. Na neki način, struktura njegovog potonjeg pisanja jeste vrsta proširenog palindroma.

To je zapravo igra, igra reči, igra važnija od života. Jer tako dete i doživljava igru. A sa devet godina, Kortasar je već imao svoj književni prvenac: zbirku pesama posvećenih majci, sestri i učiteljici. Stihovi su bili tako dobri, da su najpre majka, pa sestre i učiteljica pomislile da ih je odnekud prepisao.

Dugo posle toga više nikome nije pokazivao svoje pisanije. Trebalo mu je vremena da se odluči na objavljivanje, i to pod pseudonimom. Pod pravim imenom prvi ga je objavio Borhes. On mu je u nekom od časopisa koji je tada uređivao objavio priču „Zaposednuta kuća“, potom je potpuno zaboravio na onog „nestrpljivog dugajliju“, kako će se veliki majstor svedenoga jezika naknadno prisetiti susreta sa mladićem koji je tada zapravo strepeo da ne zakasni na dogovoreni sastanak. U ovoj knjizi Kortasar na više mesta inače kaže kako je od Borhesa zapravo najviše naučio, počev upravo od iščišćavanja jezika od suvišnih reči. Reči su previše darodavne a i smrtonosne da bi se olako trošile. Tigar je tako kod Borhesa metafora skrivenih značenja reči. Kod Koratasara tigrovi će se, posle, pojaviti čak i u kupatilu, ali ono što kod takvih priča zapravo začuđuje jeste što to što tigrove niko i ne primećuje.

No, i bez tigra Huan Karlos Oneti je ruku raskrvario. Pre toga je ovaj Urugvajac pročitao Kortasarovu priču „Progonitelj“. Onda je otišao u kupatilo, i ushićen pričom svog kolege, pesnicom razbio ogledalo.

Koratasar u knjizi govori o tome kako je u njegovim pričama najvažnija promena ritma pred sam kraj. Tamo ne sme da bude ne reč, nego ni zapeta ili tačka viška: priča mora da stigne do kraja kao neponovljiva džez improvizacija ili neka Mocartova simfonija: „Ako se tu ne zaustavi onda sve ide do đavola“. Zato završeci Kortasarovih priča deluju kao voz koji stiže na stanicu, ali ne kao voz koji menja brzinu da bi stigao tačno na vreme, nego kao voz koji stiže u to vreme jer je to tačno njegovo vreme“, dodaje Prego.

U knjizi objašnjava kako su nastale „Školice“ : nalazio se u Buenos Airesu kad je na ulici prisustvovao prizoru koji će kasnije postati jedno od poglavlja romana. Kada je zabeležio taj trenutak sa daskama prebačenim između prozora na višim spratovima dveju zgrada jedna preko puta druge, mislio je u stvari da ima priču o tajanstvenom razlogu zbog kojih ljudi prelaze preko tih pogibeljnih dasaka umesto da koriste stepeništa. Po završetku pisanja shvatio je da to ipak nije priča. Od takvih i sličnih situacija počelo je da niče sazvežđe po kojem će se kasnije kretati i glavni junaci i sami čitaoci, birajući svoj način čitanja romana koji je, dakle, nastao na preskoke.
Ipak, Kortasar Pregu odgovara kako je došao do nešto bezazlenih junaka, do hronopija: do njih je došao u pozorištu. Nemaju dakle veze sa vremenom i njegovom metafizikom, već sa pozorišnim pauzom između činova. Na pauzi su svi izašli osim Kortasara. On je tada, u praznoj dvorani, video male zelene mehuriće, kao slova u vazduhu; video je te nevidljive kapljice i odmah je znao da moraju da se zovu hronopije. U knjizi o Velikom hronopiju, kako su ga prijatelji zvali, Koratasar govori još i o francuskom novom romanu, o ekranizaciji njegovih tekstova, o kiču, manipulisanju…

Na kraju knjige Prego navodi i Kortasarova dela koja su posmrtno objavljena. Za razliku od Kafke, koji je ostavio nalog da se spale i „Proces“ i „Zamak“ (a i „Amerika“), Kortasar je za života sam spalio ono što je smatrao da nije za objavljivanje, a izričito naložio da se ostali rukopisi pažljivo sačuvaju, sa tim da se u pravom času objave samo oni koji su do tada završeni. Stendal je pisao za čitaoca koji će živeti sto godina posle njega; Kortasar je „Školice“ napisao za svog vršnjaka a mladi ga iznova čitaju kao savremenika.

Silvija Monros
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13047

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 25 Maj - 9:29

dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da dokučim, podudaraju baš na ustima što se smeše ispod ovih koja ti moja ruka crta…“
Školice
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   

Nazad na vrh Ići dole
 
Hulio Kortasar
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Hulio Kortasar
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-