Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Hulio Kortasar

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Hulio Kortasar   Čet 2 Apr - 20:05

Argentinski pisac Hulio Kortasar pripada plejadi latinoameričkih pripovedača i romansijera koji su oživeli uspavanu svetsku književnu scenu 60-ih i 70-ih godina prohujalog veka. Uz Borhesa, Fuentesa, Ljosu i Markesa, zasigurno je najsjajnija književna zvezda tog vremena. Izlazak iz štampe romana Školice 1963. godine doneo mu je trenutnu slavu u Argentini i Francuskoj, a nakon prevoda na druge jezike, i u celom svetu. Mladi su oponašali junake romana inspirisani u njemu predstavljenim modelom života koji uključuje: iskušavanje granica slobode, igru na sve ili ništa, pitanje slučaja vs. fatuma, patinirane nostalgične svetove stvorene od pene dana, prigušene lampe noći, dima cigareta, džeza i opet džeza, pa džezera, hitanja ka smrti uma sumasišavšeg, smrti, iskonske tuge, okrutnosti, slabosti, lucidnosti, pahuljičaste nežnosti zaturene iza starog držača za novine, udvajanja i potrage za dvojnikom, za nalaženjem sebe u drugima, dopelgengere i senke, pitanje: Da li ću sresti Magu?
Ali da počnemo od početka, što bi rekao pesnik. Kortasar se rodio tačno pre stotinu godina, 26. avgusta 1914. u Briselu. Diplomatsko je dete i sa 3 godine se vraća u domovinu Argentinu, u mestašce nadomak Buenos Ajresa, grada čija će jedinstvena atmosfera ispunjavati pozadinu gotovo svih njegovih dela. Studira književnost i jezike i kasnije radi kao profesor.
U književnosti se javlja 1938. zbirkom stihova kojom se kasnije neće mnogo hvaliti. Prvu priču, međutim, Zaposednuta kuća, objavljuje mu g. Borhes 1946. u jednom buenosajreskom književnom časopisu. Veliki Borhesov poštovalac, Kortasar će opetovano isticati da je upravo od Borhesa najviše naučio o književnom zanatu, što se u prvom redu odnosi na “čišćenje jezika od suvišnih reči”, ako ostavimo po strani tzv. moralni uticaj koji je Kortasar takođe pominjao s Borhesom u vezi.
Narednih godina piše priče i eseje po časopisima te na koncu 1951. godine objavljuje prvu zbirku priča Zverinjak. Iste godine prelazi u Pariz i počinje da prevodi za UNESCO. Prevodi na španski Defoa, Žida, Poove priče, romane Margerit Jursenar itd. Do kraja života napisaće još nekoliko zbirki pripovedaka i pet romana – od kojih će Školice doživeti svetsku slavu, par knjiga eseja i još jednu zbirku poezije.Kortasar umire od leukemije u Parizu 12. februara 1984. godine. Jezikom i delom pripada argentinskoj književnosti.
Priče
U pričama prepunim fantastičnih bića poput hronopija, fama, aksolotla i sl. kao metafora ljudskih i “više nego ljudskih” kvaliteta i fenomena, Kortasar govori o fraznim zabludama koje su se čoveku vremenom nametnule kao objektivne istine i o pucanju takvih istina “od sopstvene nemoći kad god stvarnost nasrće iz dubine svojih zatomljenih slojeva, svom žestinom neuvažavanog.” Pritom nastali nesklad je za njega metafizički dokaz propusta u našim ustaljenim predstavama o životu. Pričama i romanima Kortasar ulazi u to polje nadstvarnosti, s ciljem da je dešifruje pomoću jezika.
Kortasarov književni svet nastao je iz potrebe za pronalaženjem i otvaranjem vrata ka drugačijem i neuobičajenom koje opisuje slojeve stvarnosti skrivene iza prividno obične svakodnevice. “Jer ništa nije uobičajeno čim se podvrgne tihom i istrajnom ispitivanju. Ako ne verujete, pitajte Masedonija, Fransisa Ponža, Mišoa. Otvaranjem tih vrata prema jedinstvenoj stvarnosti isprepletenih slojeva, autor i sam postaje deo svoje priče i njenog sveta shodno načelu opšteg učešća u protoku života iz mitotvoračkih vremena. Po tim slojevima autor i sam može da sretne dubinskog istomišljenika koji, kao i Kortasar, pred uobičajenom stvarnošću ima osećaj očuđenja te ne prijanja ni uz jedan kalup do kraja”, pisao je ovaj pisac. Kao ilustracija ovakvog poetičkog stava može da posluži Kortasarova priča Miholjsko leto, koja je bila predložak za scenario Antonionijevog filma Uvećanje (Blow-up), gde se uvećavanjem snimka jednog poljupca u parku, u njegovoj pozadini otkriva trag ubistva.
Osim priča sa elementima vrlo osobene fantastike, Kortasarove priče se tematski mogu razvrstati još i na priče o ljubavi i erotici, priče o odnosu umetnosti prema društvu (a naročito njegovoj tamnoj strani zaturenoj i izmešanoj sa trivijalnostima), te priče o životnim potragama i iluzijama susreta i nalaženja.
Ova poslednja grupa priča vrlo je obimna i obuhvata neke od najboljih Kortasarovih priča, poput priče Rukopis nađen u džepu. Junak traga za ispunjenjem, za odgovorom, za izvorom bar kratkotrajne sreće ili smisla. Smišlja vrstu igre u metrou koja se odvija na sledeći način: pre svakog polaska, junak unapred bira odredište svog dnevnog putovanja. Ukoliko bi mu se usput dopala neka žena, pravo da joj priđe dobijao bi samo ukoliko se njeno odredište poklopi sa njegovim. U međuvremenu, čekajući ishod “ruleta”, devojkama bi davao imena, maštao u smeru ostvarenja susreta i mogućnoj figuri uobličenoj njihovim odnosom. Upražnjavanjem naizgled banalnih obreda, junak očekuje da sazna lozinku suštinske uzajamnosti bića. Međutim, kada jednom prekrši njena pravila, igra se surovo sveti za nepoštovanje – po naslovu priče znamo da je reč o ceduljici koja je nađena u džepu, verovatno sa imenom izabrane odredišne stanice metroa, što sugeriše da je priča završena trenutak pre nego što je užasnuti junak nastradao. Igra je postala sudbinska, a prema E. Boteru, Kortasarove se priče mogu razvrstati i prema dejstvu tih tajnih sila na junake, kao i prema njihovim sposobnostima da im se odupru ili da se, s druge strane, sa njima sažive.
Sve najvažnije teme iz Kortasarovih priča nalaze se objedinjene u njegovom remek-delu, romanu Školice.
Školice
Roman u 155 poglavlja, Školice su svetlo dana ugledale na španskom jeziku, u Parizu 1963. godine. Pisac kaže da se odjednom našao okružen mnoštvom zasebnih epizoda i fragmenata povezanih mnogostrukim vezama, te ih je potom samo povezao u roman koji se može čitati na više načina. U intervjuu koji je dao Književnoj reči 1981, Kortasar kaže: “Školice su osporavanje svega onoga što mi je preko kulturno-istorijskog razvoja čoveka izgledalo (i još uvek mi izgleda) falsifikovano, izobličeno, iznevereno iz razloga koji proizlaze iz raznih oblasti mentaliteta i ljudskog senzibiliteta: zulum logike i teologije, na primer, koji vrlo rano nameće civilizaciji Zapada smer od kojeg je teško, ako ne i nemoguće, izdvojiti se. Česte aluzije na druge duhovne stavove i tradicije (naročito azijske) imaju za cilj u Školicama da pokažu da istorijski pravci nisu morali niti moraju da budu jednostrani, i koliko li taštine ima u zapadnjačkom čoveku kada čvrsto veruje da je njegov put onaj “pravi”. Može da bude, naravno, ali nije i jedini mogući: mašta, umetnost, a ponekad i ludilo, ukazuju na druge mogućnosti koje su možda mogle i da prevladaju da je takav bio sticaj istorijskih okolnosti. U tom smislu pojam “poći od nule” odnosi se na mogućnost da se opovrgnu mnoge prihvaćene vrednosti i da se neke druge predlože (pa čak i izmisle). (…) … mislim, međutim, da sam ostao veran prvobitnim ispitivanjima i da se mnogo toga što sam napisao posle Školica zasniva na drugačijem poimanju ljudskih odnosa, uzročnih veza i opštevažećih vrednosti na polju “stvarnosti”, erotizma i istorijskih ponašanja.”
Školice čitaoca goste nestandardnim i originalnim razmišljanjima o životu i književnosti. One pozivaju na izlazak iz šablona ili na neprekidno suprotstavljanje šablonu. Kroz radnju smeštenu u dekor Pariza i Buenos Ajresa čitaoci se upoznaju sa Klubom zmije sastavljenim od nekoliko intelektualaca, osobenjaka i devojaka. Oliveira i Maga su centralne ličnosti romana čija su poglavlja ispričana i u prvom i u trećem licu, kao unutrašnji monolozi ili talasi kovanica i neologizama dati u savršenom ritmu, koji je uvek bio od velike važnosti u Kortasarovoj prozi. Roman sadrži esejistička poglavlja sa raspravama iz psihologije, etike, estetike i na mnoge važne teme modernog sveta.
Iako se Kortasarovo delo može opisati i kao filozofsko, njegov je pristup književnosti, životu i intelektualnom poslu retko osvežavajuć. Preispitivanja stvarnosti koja poduzima sa lucidnošću velikog stvaraoca mogu biti početak njene transformacije, dok je njegovo viđenje individualne slobode fascinirajuće za sve one koji za njom tragaju.
Kraj iz priče
Postoji mnoštvo zanimljivih anegdota iz Kortasarovog života, ali umesto njih, na kraju možemo otkriti i to na kakav je način vlastito književno delo umešalo prste u piščev odlazak sa ovog sveta. Naime, godine 1981. Kortasar se razboleva od leukemije, koja još nije u akutnoj fazi kad mu više ne bi bilo pomoći. Od njega se krije istina, a jedina koja zna koliko je neizvestan svaki sledeći piščev dan jeste njegova treća supruga Kerol Danlop. Odlaze na put u Latinsku Ameriku i Kerol iznenada pozli. Vraćaju se u Pariz i ona za nepuna dva meseca umire u 36. godini, od iste bolesti od koje boluje i Kortasar a da to i ne zna. Da li je preterana empatičnost, kako tvrde neki lekari, uzrokovala pojavu identične bolesti kod njegove životne i književne saputnice? Da li je ista bolest u isto vreme potvrda da su bili sudbinski povezani i da je njihov susret bio neizbežan proizvod nužnosti? Kortasar nije verovao u slučajnost, a da mu i smrt bude obeležena podudarnostima poput onih iz njegovih priča, pobrinula se, po svemu sudeći, sudbinska igra lično.
Nakon uspešnog sređivanja zajedničke knjige, čemu je u potpunosti bio posvećen po Kerolinoj smrti, Kortasar iznenada umire 12. februara 1984. godine u Parizu, gde je ostao i da počiva ovaj čarobnjak reči i tvorac jedne od najlepših igara u istoriji književnosti.
* * *
Zahvaljujući prevodima Silvije Monros-Stojaković i Aleksandre Mančić, iako ne treba zaboraviti ni druge prevodioce koji su ga prevodili u manjem obimu, tokom poslednjih 30-ak godina imali smo priliku da pročitamo gotovo sve što je izašlo ispod pera ovog velikog Argentinca. Još krajem šezdesetih godina, u prevodu Radoja Tatića, objavljena je Kortasarova zbirka priča Tajno oružje, a potom romani Školice i Divertimento, te zbirke priča Drugo putovanje, Dnevnik o priči, Tango povratka, Apokalipsa u Solentinameu, Kraj etape, Tamo neki Luka i Progonitelj. Krajem 2012. godine, u izdanju Službenog glasnika objavljene su i Sabrane priče Hulija Kortasara u dva toma.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 2 Apr - 20:08

REKLI SU O ROMANU ŠKOLICE

MARIO VARGAS LJOSA: "Nijedan drugi pisac nije dao igri toliko književno dostojanstvo kao Kortasar, niti je učinio igru tako korisnim i originalnim elementom umetničke kreacije."
OKTAVIO PAS: "Njegova proza je načinjena od vazduha, bestežinska i bestelesna, ali čujna kao vetar i budi u nama mnoge slike i vizije. Ona na savršen način povezuje ulične ritmove grada i pesnikov monolog."
GABRIJEL GARSIJA MARKES: "Kortasar nam je ostavio jedno, možda, nedorečeno delo, ali lepo i neprolazno kao naša sećanja".
KARLOS FUENTES: "Kortasar je Simon Bolivar latinoameričke književnosti. To je čovek koji nas je oslobodio, koji nam je pokazao da je sve moguće."








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 2 Apr - 20:09

I tako sam sreo Magu, koja je ne sluteci bila moj svedok i moja uhoda, tako sam nasao i razlog za nerviranje sto sam na sve to mislio, znajuci da mi je obicno lakse da mislim nego da budem, da u mom slucaju onaj ergo iz Dekartove sentence uopste nije ergo ni bilo sta slicno, tako smo isli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju knjizevnosti pa cak i cool dzeza, sto je za nju predstavljalo nedokucivu tajnu. Zbog svega toga osecao sam se antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljka, napada i odbrane, lepote i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlecen od predrasuda ili da postupno usvajam njega, kudikamo leprsavija i poeticnija predubedjenja. Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku laznog primirja, ispruzio sam ruku i dotakao klupko Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga sto se ocrtavalo na prozoru, oblacke i potkrovlja, tada nije bilo nereda, tada je svet jos bio nesto skamenjeno i ustaljeno, igracka sastavljena od delova koji se okrecu na svojim sarkama, klupko ulica i drveca, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavstine i bede, casa sa ostacima piva, carapa u nekom uglu, bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna zena koja me je tankom i providnom rukom milovala po bedrima odgadjajuci ono milovanje koje ce me na cas otrgnuti sa te mrtve straze. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, sreca mora da je nesto drugo, nesto mozda i tuznije od ovog mira i zadovoljstva, nesto kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonacan pad u nepomicnost. Maga nije znala da su moji poljupci kao oci koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja isao kao izvadjen iz sebe, prerucen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji sece vodu vremena i porice je.   








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Čet 2 Apr - 20:18

“…dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da dokučim, podudaraju baš na ustima što se smeše ispod ovih koja ti moja ruka crta…”
Hulio Kortasar – Školice
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.  love








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 8:55

Dala ::
“…dodirujem ti usta, prstom dodirujem rub tvojih usana i ocrtavam ih kao da izlaze iz moje ruke, kao da se tvoja usta prvi put malko otvaraju, dovoljno je da zažmurim pa da se sve raspline i sve ponovo počne, svaki put stvaram usta koja poželim, usta koja moja ruka bira i crta na tvom licu, usta izabrana od svih mogućih suverenom slobodom mog sopstvenog izbora da ih svojom rukom iscrtavam na tvom licu a koja se, pukom slučajnošću koju ne nastojim da dokučim, podudaraju baš na ustima što se smeše ispod ovih koja ti moja ruka crta…”
Hulio Kortasar – Školice
Gledaš me, gledaš me izbliza, sve bliže me gledaš, zatim se igramo kiklopa, gledamo se iz sve veće blizine a oči postaju sve veće, približavaju se i pretapaju, kiklopi se gledaju i zbunjeno dišu a usta se sreću, bore se u toplom, grickaju se usnama, jedva prislanjaju jezik o zube, igraju se po odajama gde težak vazduh struji donoseći znani miris i tišinu. Tada moje ruke uranjaju u tvoju kosu, lagano miluju dubinu tvoje kose dok se ljubimo kao da su nam usta puna cveća ili riba, živih pokreta, tamnih miomirisa. Ako se ujedamo, ta bol je slatka, ako se davimo u kratkom ali stravičnom i istovremenom uzimanju daha, ta trenutna smrt je lepa. I samo je jedan sok iz usta i samo je jedan ukus zrelog voća, i ja osećam kako pored mene treperiš kao mesec na vodi.  love
Volim što si se setila.Sad mi krivo,kako nisam videla da nam nedostaje,baš on na PDF-u.. happy Obožavam ga!Sto puta ga čitam i uvek nalazim nov rrazlog za ponovo ..








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 8:58

- "Školice" ni posle pet decenija ne gube na inovativnosti i originalnosti, jer dozvoljavaju svakom čitaocu da prati kreativnu liniju koja odgovara njegovom senzibilitetu. Svaka generacija čita ovaj roman na različit način - smatra ugledni pisac, kritičar i profesor Hulio Ortega.
PORUŠIO MNOGE BRANE- SA "Školicama" sam porušio tolike brane i srušio tolika vrata i samog sebe razložio na delove, da mi ne bi bilo žao da sad umrem - kazao je autor po objavljivanju kultnog romana. Smrt ga je pak zatekla mnogo godina kasnije, 12. februara 1984. u Parizu, u kome je proživeo drugu polovinu svog života. Posle proslave pola veka od objavljivanja "Školica", Argentinci će tako 2014. ući u "Godinu Hulija Kortasara" i obeležiti tri decenije od smrti velikog književnog genija.
Kontranovela, hronika jednog ludila, crna rupa ogromnog levka, krik upozorenja, jedna vrsta atomske bombe, poziv na neophodan nered, beskonačni lavirinti reči, velika humoreska - samo su neki od opisa Kortasarovih savremenika koji su pokušali da na jednostavan način opišu komplikovanu formu "Školica" i fenomen njenog uspeha.
- "Školice" su zbir mnogih želja, ideja, nadanja i, naravno, životnih poraza - objašnjavao je Kortasar.
Tehnika pripovedanja koju je upotrebio autor razlikovala se od svega do tada viđenog u literaturi. Smešten u dve "scenografije", gradove Pariz i Buenos Ajres, roman "Školice" je podeljen na 155 poglavlja koja se mogu čitati proizvoljnim redosledom, kombinovani sa podtekstovima iz drugih dela. Jedan od tri metoda čitanja je da se prati uobičajena linearna struktura, od prvog poglavlja. U tom slučaju, knjiga se završava u 56. poglavlju, a preostali deo je označen kao "suvišan". Drugi metod predlaže sam autor, a na ovaj način "Školice" počinju od 73. poglavlja, a zatim se prati tabela sa uputstvima data na prvoj stranici romana. Treći način je potpuno proizvoljan i ostavlja mogućnost čitaocu da bira poglavlja i prati redosled koji sam izabere.
"Putujući" sa glavnim junakom Oliveirom "tamo i ovamo", čitaoci ostaju fascinirani njegovom ljubavnicom Magom, upoznaju intelektualce i osobenjake koji čine "Klub zmije", saznaju književne ideje Morelija, romanopisca koji je, na neki način, Kortasarov alter-ego i junak "suvišnih poglavlja". Čitanje knjige, međutim, osim neuobičajene naracije, prate i druge "komplikacije". Neka poglavlja su ispričana u prvom, a neka u trećem licu, mešaju se unutrašnji monolozi sa naratorovim obraćanjem u samo jednoj rečenici. Kortasar koristi razne jezike i meša ih sa stihovima iz džez pesama.
Uprkos komplikovanoj strukturi i stilu, uspeh "Školica" bio je neverovatan među mlađom populacijom.
- Čitali smo je u pozadini burnih dešavanja u Evropi i Latinskoj Americi. Cela generacija identifikovala se sa romanom i njegovim junacima. Pobožno smo ponavljali Oliveirine reči s početka knjige: "Hoću li sresti Magu"? Devojke su htele da budu kao ona, a muškarci da budu Oliveira, a svi smo želeli da živimo u Parizu i Buenos Ajresu - priseća se urugvajska književnica i Kortasarova bliska prijateljica Kristina Peri Rosi.
Kortasar je roman prvobitno nazvao "Mandala", kao aluziju na budistički i hinduistički simbol Univerzuma i energije. Pred sam izlazak romana promenio je naslov u "Školice", jer mu je "Mandala" zvučala pretenciozno.
- Školice su kao gotovo sve dečije igre male ceremonije koje imaju mitski i religijski prizvuk - objasnio je autor.
I na ovogodišnji veliki jubilej mnogi pokušavaju da otkriju Kortasarove "zanatske tajne" i daju neka nova tumačenja njegovog najpoznatijeg dela. A možda bi bilo najbolje da se rukovode rečima samog autora koje je izgovorio pred kraj života:
- Taj su roman kritičari secirali i analizirali sa krajnjom pažnjom, ali to je, zapravo, knjiga koja nije pisana ni po kakvom planu. Tek kada sam imao na stolu nagomilane sve stranice, svu tu masu poglavlja i fragmenata, osetio sam potrebu da među njima napravim neki relativan red. Ali, taj red nije bio u meni dok sam pisao!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:00

Kako stići od devetog podeoka do ,,neba’’?



Oliveira, jedan od likova (neću ga nazvati glavnim jer mislim da su svi jednako važni i na neki način glavni) iz ovog neverovatnog Kortasarovog dela, ostavio je na mene vrlo neobičan, jak utisak. Njegovo neprihvatanje svakodnevnice i pobuna nikoga ne može ostaviti ravnodušnog. Svaka njegova misao, svaki postupak navode na razmišljanje, a mene je posebno njegovo upoređivanje života sa nečim tako jednostavnim i bezazlenim kao što je dečja igra podstaklo na dalje razmišljanje o tome.

Kada pročitamo ,,Školice’’ i upoznamo buntovnog Oliveiru , shvatamo da i u najzamršenijim odnosima, najkomplikovanijim situacijama i nečem neobjašnjivom kao što je pojam beskrajnosti ili život , živi nešto najjednostavnije i uviđamo da je sve što nam treba kako bismo svemu tome pronašli smisao jedna cipela i jedno parče krede. Međutim, često nam baš to malo fali. Neki imaju već nacrtana polja i ,,nebo’’ i kredu u ruci i cipelu na nozi, ali nisu spremni da započnu igru. A šta se dešava kada ipak započnemo i nađemo se na domak ,,neba’’? Čini se da tada nije dovoljno ono što smo koristili u toku igre, kao da nam tada treba više.

Oliveira kroz celu priču traži nešto više, čini se kao da mu je potrebno da pronađe smisao pa tek onda zakorači dalje. Maga, koja igra važnu ulogu u njegovom životu mu je u jednom trenutku sasvim nebitna, u drugom ne može bez nje, da bi se na kraju prepustio slučaju i uživao u toj neobičnoj slobodi koja ga istovremeno vezuje.

Pa onda, da li je ta sloboda koja vezuje ono što sprečava približavanje ,,nebu’’? Možda je taj deveti podeok nekakvo bezbedno mesto, pa ne želimo da odmaknemo dalje, baš kao i Oliveira, kom su kreda i cipela bili dovoljni pratioci sve dok nije došao tako daleko kao što je granica sa samim ,,nebom’’.

Zaista, što više razmišljamo o tome i što dublje upoređujemo život sa igrom, sve više se gubimo i kao da ne možemo da dođemo do nekog konačnog odgovora koji svi večito tražimo. Ali, ako ga ne bismo tražili, čemu onda življenje? Možda bi bilo preterano ako bih rekla da je i sam život neobjašnjiv i upravo zbog toga, sam po sebi pitanje, ali nije li traženje odgovora u ljudskoj prirodi?

Ne želim da svedem izuzetno delo poput ,,Školica’’ samo na pitanje o smislu života, jer nam ono, naravno, ne govori samo o tome kako ići kroz život i istovremeno negodovati ono na šta u toku života nailazimo i tako opstati. Na primeru Mage i Oliveire možemo naučiti i kako voleti, prijateljstvo koje je u suštini svih odnosa među likovima nam pokazuju koliko je važno imati prave prijatelje, na kraju, ,,Školice’’ nas uče kako se posvetiti onom za šta živimo, kako ostati istrajan u svemu, kako prevazići različitosti i druge okolnosti (možda čak i vreme). Ova knjiga je jednostavno škola života, i ako smo spremni da prihvatimo sve ono čemu nas uči i potom naučimo sve predmete i lekcije koje ona sadrži, naučićemo i kako živeti.

Zaista mislim da ne vredi čak ni pisati ili razmisljati o tome kakav je utisak ostavilo delo na nas, već je treba čitati svakodnevno, na sve moguće načine , učiti je i dozvoliti joj da živi u nama.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:02

U Kortasarovom delu „Školice“, čitalac nailazi na specifčnu strukturu romana, tačnije na početku same knjige nalazi se „Putokaz“, što bi značilo da će poglavlja ovog romana morati da se čitaju na određen način, i sa redosledom koji preporučuje sam autor; redosledom koji nije svojsten tradiciji realističkog romana čvrste fabularne motivacije i sukcesivnosti poglavlja. Ovaj roman daje neku novu, originalnu formu u svetu narativne fikcije. U ovako organizovanoj fabuli romana, uvek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče.




Sam naslov „Školice“ sugeriše da je roman igra. Autor kaže, na početku, da prvih 56 poglavlja treba da se čitaju na „uobičajen način“. Nadalje kaže, da čitanje druge knjige može da počne sa poglavljem 73, a potom treba pratiti redosled koji je numerisao autor, ali čitalac može sam da bira poglavlja koja želi da čita. Dakle, mi kao čitaoci, treba da preuzmemo na sebe čitalački prostor predložen u uputstvima.

Kada pročitamo ,,Školice’’ i upoznamo buntovnog protagonistu Oliveiru , shvatamo da i u najzamršenijim odnosima, najkomplikovanijim situacijama i nečem neobjašnjivom kao što je pojam beskrajnosti ili život, živi nešto najjednostavnije i uviđamo da je sve što nam treba, kako bismo svemu tome pronašli smisao, jedna cipela i jedno parče krede. Međutim, često nam baš to malo fali. Neki imaju već nacrtana polja i ,,nebo’’ i kredu u ruci i cipelu na nozi, ali nisu spremni da započnu igru. A šta se dešava kada ipak započnemo i nađemo se nadomak ,,neba’’? Čini se da tada nije dovoljno ono što smo koristili u toku igre, kao da nam tada treba više.

Na primeru Mage i Oliveire, junaka ove knjige, možemo naučiti i kako voleti. Prijateljstvo koje je u suštini svih odnosa među likovima, nam pokazuju koliko je važno imati prave prijatelje. Na kraju, ,,Školice’’ nas uče kako se posvetiti onom za šta živimo, kako ostati istrajan u svemu, kako prevazići različitosti i druge okolnosti (možda čak i vreme).

Raznovrsnost stilova i eksperimentalni karakter ovog dela govori o njegovoj pripadnosti onim modernističkim strujanjima, kojima pripadaju romanopisci s’kraja prve i početka druge polovine dvadesetog veka.

Kortasar je u ovom romanu vidno eksperimentisao sa svim elementima stila i forme.

Ova knjiga je jednostavno škola života, i ako smo spremni da prihvatimo sve ono čemu nas uči i potom naučimo sve predmete i lekcije koje ona sadrži, naučićemo i kako živeti.










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:06

Jelena Popovic:



Literatura je vrsta igre, ali je igra u koju neko može da unese kompletan svoj život. Neko može da uradi sve zbog te igre.
Počelo je u detinjstvu kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Većinu dece kada su mali ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i uzimaju stvari za onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane. Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška njegove majke koja mu nije govorila da treba da bude ozbiljan već volela njegovu maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu knjige koje bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više pa je uprkos majčinom savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu pročitao ga u dahu i bio bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je ono fantastično bilo potpuno prirodno,ono što iscrtava jasne linije onoga što je determinisano.
Rodjen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama. Otac mu je bio diplomata pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bile standardan deo zivota porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon dolaska u Agentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.
Veliki Hronopij "gutao" je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih razočarenja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci ona ih je pročitala porodici koja je došla do zaključka da nije moguće da dete piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao iz neke zbirke poezije. Te večeri, majka je, pomalo postiđeno upitala Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi što je izazvalo očajanje kod mladog Kortasara koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao. Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu bile potvrda da je na pravom putu nije žurio da objavljuje. Nakon studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i nastavio da piše, još uvek ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča "Zaposednuta kuća" objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" u kojem je bio urednik. "Zaposednuta kuća" nastala je iz Kortasarovog košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:

"Nalazio sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču."

Prva njegova zbirka priča "Zverinjak" objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča "Kraljevi" i "Sonete", "greh mladosti" kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.
Korstasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu nedeljama kao neka generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: "Kao što ne pitate džez muzičara “Šta ćeš svirati?” nasmejao bi vam se. On ima određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro nekada ne. Isto je i sa pričama."
Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951.godine odlazi u Pariz, i za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: "Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan kada pišem jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš ukus ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja."
U Parizu je radio kao prevodioc za UNESCO i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar. Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje. Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodioc.
Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga 20. veka: "Školice". Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana "Školica" koju je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u drugi. "Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo, i ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom. Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju ženu da pređe na drugu stranu prozora jer se on ne usuđuje, kako bi uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40 strana i kada sam završio rekao sam sebi: "U redu, ali sta si ovim postigao jer ovo nije priča? Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene." Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se odvija u Parizu, i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bih konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz "Školica" poistovećivali sa Kortasarom, dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo bi potpuno pogrešno. Knjiga je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom što je Kortasara iznenadilo jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova knjiga možda više doprla do starije publike.
Uprkos odluci da je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno je posećivao Argentinu sve do 1970. godine kada biva prognan od strane argentinske hunte koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.
U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama-Argentini, Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi da je čak u neke svoje fantastične priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.
Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička:"Osim predvečerja."
Umro je od leukemije, 12.februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i Oliveiru i ceo svet fanastičnog za one spremne da urone u njega.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:10

Hulio Kortasar: Igranje školica sa Velikim Hronopijom

Počelo je u detinjstvu, kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Decu kada su "mala" uglavnom ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i ne uzimaju stvari za onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane.

Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška majke, koja mu nije govorila da treba da bude ozbiljan, već je volela njegovu maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu je knjige koje bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više, pa ga je - uprkos majčinom savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu, pročitao u dahu i bio bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je fantastično bilo potpuno prirodno, ono što iscrtava jasne linije determinisanog.

Rođen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama. Otac mu je bio diplomata, pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bila deo života porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon dolaska u Argentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.

Veliki Hronopij "gutao" je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih razočaranja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci, ona ih je pročitala porodici, koja je došla do zaključka da nije moguće da dete od sedam godina piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao iz neke zbirke poezije. Te večeri majka je, pomalo postiđeno upitala Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi, što je izazvalo očajanje kod mladog Kortasara, koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao.

Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu bile potvrda da je na pravom putu, nije žurio da objavljuje. Nakon studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i nastavio da piše, još ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča "Zaposednuta kuća" objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu "Anali Buenos Ajresa" u kojem je bio urednik. "Zaposednuta kuća" nastala je iz Kortasarovog košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:

"Nalazio sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču."

Prva njegova zbirka priča "Zverinjak" objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča "Kraljevi" i "Sonete", "greh mladosti" kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.

Kortasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu nedeljama kao generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: "Kao što ne pitate džez muzičara Šta ćeš svirati?”Nasmejao bi vam se. On ima određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro, nekada ne. Isto je i sa pričama."

Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951. godine odlazi u Pariz i za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: "Samo sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera... to predstavlja romantično putovanje, a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma oprezan kada pišem, jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš ukus, ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja."

U Parizu je radio kao prevodilac za Unesko i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar. Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje. Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodilac.

Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga XX veka - "Školice". Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana "Školica" koju je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u drugi.

"Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo i ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom. Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju ženu da pređe na drugu stranu prozora, jer se on ne usuđuje, kako bi uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40 strana i kada sam završio rekao sam sebi:"U redu, ali šta si ovim postigao jer ovo nije priča. Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene."

Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se odvija u Parizu i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bi konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz "Školica" poistovećivali sa Kortasarom, dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, tvrdio da bi reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo potpuno pogrešno. Knjiga je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom, što je Kortasara iznenadilo, jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova knjiga možda više doprla do starije publike.

Uprkos odluci da je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno je posećivao Argentinu sve do 1970. godine, kada ga je prognala argentinska hunta, koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.

U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama - Argentini, Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi, pa je čak u neke svoje fantastične priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.

Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička "Osim predvečerja".

Umro je od leukemije, 12. februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i Oliveiru i ceo svet fantastičnog za one spremne da urone u njega.- Jelena Popović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:16

"Školice"


84.  poglavlje


"Dok lutam kejom de Selestin, gazim suvo lišće; kada podignem list i pažljivo ga zagledam, vidim da je pun prašine starog zlata a odozdo ima neku duboku zemlju kao miris mahovine koji mi se lepi za ruku.  Stoga donosim suvo lišće u sobu i pričvršćujem ga za abažur.  Dolazi Osip, ostaje dva sata, a lampu čak i ne opaža.  Sutradan dolazi Etjen, s beretkom u ruci, Dis donc, c'est epatant ca! diže lampu, proučava lišće, oduševljava se, Direr, nervature itd.  

Jedna ista situacija i dve verzije. . .  Zamislim se nad svakim listom koji neću videti ja, skupljač lišća, zamislim se nad tolikim stvarima koje će biti u vazduhu a koje ove oči ne vide, jadni slepi miševi iz romana, bioskopa i sasušenog cveća.  Na sve strane biće lampi i lišća koje neću videti.  

I tako, de feuille en aigulle, mislim na ona izuzetna stanja kada se na časak naslućuje nevidljivo lišće i nevidljive lampe, kada se osećaju u vazduhu koji je izvan prostora.  To je veoma jednostavno, svako uzbuđenje ili neraspoloženje gura me u stanje pogodno za

nazvaću to paravizijama

to će reći (a ono što ne valja to je da se kaže)

trenutnom sposobnošću da izađem iz sebe, da odjednom sebe obuhvatim spolja, ili iznutra ali u drugoj ravni,

kao da sam ja neko ko me gleda

(ili još bolje - jer u stvari ne vidim sebe - kao neko ko me živi).  

To ne potraje, svega dva koraka na ulici koliko je inače potrebno da se duboko udahne (ponekada prilikom buđenja može i malo duže da potraje, ali onda je to basnoslovno)

i u tom trenutku znam šta sam jer upravo savršeno saznajem šta nisam (a to je ono što kasnije uopšte neću znati).  Ali nema reči za materiju između reči i čiste vizije poput bloka očiglednosti.  Nemoguće je učiniti objektivom, precizirati tu nedostatnost koju sam magnoveno uhvatio a koja je bila jasno odsustvo ili jasna greška i jasna nepotpunost ali

ne znajući čega, čega.  

Pokušaj da se ovo drugačije iskaže.  Kada se to desi, ja više ne gledam prema svetu, od mene ka onome drugom, nego sam za trenutak ja svet, spoljašnja ravan, ono ostalo što mene gleda.  Vidim sebe onako kako drugi mogu da me vide.  To se jedva primećuje, zato i traje tako kratko.  Merim svoju nedostatnost, uočavam sve ono što usled odsustva ili kakve mane nikad ne vidimo u sebi.  Vidim ono što nisam.  Na primer (ovo naknadno sastavljam, ali otuda potiče): ima ogromnih područja do kojih nikada nisam stigao, a ono što čovek nije upoznao, to je ono što on nije.  Čovek tada poželi da potrči, da uđe u neku kuću, u onu radnju, da uskoči u voz, da pojede čitavog Zunadaoa, da zna nemački, da upozna Aurangabad. . .  To su lokalizovani i traljavi primeri koju mogu da daju neku predstavu, neku ideju (ideju?)

Još jedan pokušaj da se ovo iskaže: nedostatnost se više oseća kao intuitivno siromaštvo nego kao puki nedostatak iskustva.  Zaista nisam preterano zabrinut što nisam pročitao celog Zundaoa, možda sam malko setan što je život isuviše kratak za tolike biblioteke itd.  Nedostatak iskustva je neizbežan, ako pročitam Džojsa automatski žrtvujem drugu knjigu i obrnuto itd.  Osećanje nedovoljnosti je oštrije u

To je donekle ovako: vazduh ima svoje struje pored tvoje glave, tvoga pogleda,

zona zaustavljanja tvojih očiju, tvog čula mirisa, tvog čula ukusa,

što znači da šetaš okolo sa svojom granicom spolja 

a dalje od te granice ne možes stići kad pomisliš da si potpuno pojmio neku stvar, ta ti stvar, slično ledenom bregu, pokazuje jedan svoj delić, onaj spolja, a sav njen ogromni ostatak je podalje od tvoje granice i upravo zbog toga je "Titanik" i potonuo.  Hovaj Holiviera daje huvek neke takve primere.  

Budimo ozbiljni.  Osip nije video suvo lišće na lampi jednostavno zato što je njegova granica s ovu stranu onoga što lampa znači.  Etjen ga je odlično video ali, s druge strane, njegova granica mu nije dopustila da vidi da sam ja tmuran i da ne znam šta da radim sa Polom.  Osip je odmah primetio i stavio mi to do znanja.  I sve tako.  

Zamišljam čoveka kao amebu koja baca pseudopodije da bi sustigla i obavila svoju hranu.  Ima i dugih i kratkih pseudopodija, premeštanja, okolišenja.  Jednog dana se to fiksira (to je ono što nazivaju zrelošću, odraslim čovekom).  S jedne strane stiže daleko, a s druge ne vidi lampu na dva koraka.  I tu se ništa ne može.  Neki dasa može tako da živi prilično uveren da mu ništa zanimljivo neće izmaći sve dok mu jedan trenutni odron sa strane ne pokaže nesto za sekundu ali mu na žalost ne da vremena da zna šta,

pokazuje mu njegovo isparcelisano biće, nejednake pseudopodije,

slutnju da negde dalje, tamo gde sada vidi čist vazduh,

ili u ovoj neodlučnosti, u raskrsnici opredeljenja,

ja lično, u ostatku stvarnosti koju ne poznajem,

samog sebe uludo čekam.  


(Suite)

Tipovi poput Getea zasigurno nisu obilovali ovakvim iskustvima.  Da li zbog urođenog dara ili zbog namerne sklonosti (genije je onaj koji bira genijalnost za sebe i pogađa cilj) - uglavnom takvi pružaju svoje pseudopodije do kraja i u svim pravcima.  Obuhvataju uvek jednakim prečnikom, njihova granica je njihova koža projektovana u mislima na ogromnu daljinu.  Čini se kao da nemaju potrebu da žele ono što počinje (ili se nastavlja) dalje od njihove goleme sfere.  Zato i jesu klasici, nego šta.  

Amebi uso nostro ono nepoznato prilazi sa svih strana.  Mogu mnogo znati ili dugo živeti u jednom datom smislu, ali se onda ono drugo prikrada sa one strane koja ima najviše šupljina i počeše me po glavi svojim ledenim noktom.  Nevolja je u tome sto me čese kad me ne svrbi, a kad me svrbi - kada bih želeo da upoznam - sve sto me okružuje je tako postavljeno, tako smešteno, potpuno i masivno i etiketirano, da pomišljam tada da sam sanjao i da mi je ovako dobro, da se ionako lepo snalazim i da se ne smem prepustiti mašti.  


(poslednja suite)

Mašta je prekomerno hvaljena.  A jadnica ne može ni makac dalje od granice pseudopodija.  Prema ovamo - velika raznovrsnost i živahnost.  Ali u onom drugom prostoru gde duva kozmički vetar koji je Rilke osećao nad glavom, Dame Imagination ne prolazi.  Ho detto. "








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 3 Apr - 9:27

144


Mirisi, orfičke himne, cibet u svom prvom i u svom drugom značenju... Ovde mirišesh na sardoniks. Ovde, sačekaj malo, ovde je kao peršun, ali tek u tragovima, samo kao listić na antilopu. E, a ovde počinješ da mirišeš na samu sebe. Čudno, zar ne, što žena ne može sebe da pomiriše kao što može da je pomiriše muškarac. Evo, baš ovde. Nemoj da se pomeraš, pusti me još malo. Mirišeš na mleč, na medovinu u tabakeri mada i to postaje opšte mesto. Toliko je algi, Maga je mirisala na sveže alge, na alge koje su talasi tek izbacili na površinu mora. Mirisala je na sâm talas. Nekim danima miris alge se mešao sa guščim modulacijama, onda ...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Sub 4 Apr - 12:30









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26533

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pet 24 Apr - 9:28

Susret ljubavnika i susret poglavlja

U prvom redu ovaj roman donosi novost na strukturalnom planu i zato je pitanje žanrovskog određenja njegov centralni problem
 „...Igra daje čoveku mogućnost uslovne pobede nad nepobedivim (npr. nad smrću), ili veoma moćnim protivnikom. To određuje i njeno magijsko značenje...“
(Lotman J, Struktura umetničkog teksta)
Igra forme
„Školice“ (španski: Rayuela) je roman argentinskog pisca Hulija Kortasara. Napisan u Parizu i objavljen na španskom jeziku 1963. godine, i na engleskom jeziku 1966. u prevodu Gregori Rabase, osvojio je 1967. US National Book Award.
U prvom redu ovaj roman donosi novost na strukturalnom planu i zato je pitanje žanrovskog određenja njegov centralni problem. U književnoj kritici ovaj roman često je nazivan antiromanom, međutim, sam Kortasar, u jednom intervjuu za emisiju „A fondo“, kaže da je taj termin suviše negativan i otrovan i da otkriva želju za uništenjem romana kao žanra.
Citat :
Roman postaje poput školice, bacamo kamen i pratimo njegovu putanju
U istom intervjuu kaže da su „Školice“, zapravo, potpuno suprotna tendencija za traženjem novih značenja i romanesknih mogućnosti i da bi termin kontranovela bio više odgovarajući, iz razloga što „Školice“ predstavljaju drugačiji način kontakta između romana i čitaoca.
„Školice“ nisu avangardistički pokušaj uništenja svih konvencija narativne proze, već modernistički pokušaj produbljivanja i eksperimentisanja sa formom.
„Školice“ su potraga sa aktivnijim čitaocem koji napušta tipčnu pasivnu čitalačku poziciju. Roman daje uslovnu mogućnost osjećaja stvaralaštva, ili učestvovanja u kreiranju sižejnog toka, i on je potraga i igra, kako kaže sam Kortasar, za i sa čitaocem saučesnikom.
U Kortasarovom djelu „Školice“, čitalac nailazi na specifčnu strukturu romana, tačnije na početku same knjige nalazi se „Putokaz“, što bi značilo da će poglavlja ovog romana morati da se čitaju na određen način, i sa redosljedom koji preporučuje sam autor, redosljedom koji nije svojsten tradiciji realističkog romana čvrste fabularne motivacije i sukcesivnosti poglavlja. Dakle, ovaj roman daje neku novu, originalnu formu u u svijetu narativne fikcije.
Citat :
U ovako organizovanoj fabuli romana uvijek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče
Sam naslov „Školice“ sugeriše da je roman igra. Pojam „igre školica“ je u ovom romanu višeznačan, što će se ovim tekstom i pokazati. Igra, po riječima Lotmana, zauzima važno mjesto u čovjekovom životu. Igra se, u prvom planu, odnosi na spoljašnji pristup romanu, tačnije, odnosi se na podjelu poglavlja u romanu.
Autor kaže, na početku, da prvih 56 poglavlja treba da se čitaju na „uobičajen način“. Nadalje kaže, da čitanje druge knjige može da počne sa poglavljem 73, a potom se treba pratiti redosljed koji je numerisao autor, ali čitalac može sam da bira poglavlja koja želi čitati. Dakle, mi kao čitaoci, treba da preuzmemo na sebe čitalački prostor predložen u uputstvima.
Roman postaje poput školice, bacamo kamen i pratimo njegovu putanju, i na polje na koje kamenčić stane, to je poglavlje koje treba da sustignemo i pročitamo. U ovako organizovanoj fabuli romana uvijek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče.
Na nivou poglavlja, kojih ima ukupno 150, od kojih je 29 označeno kao „Izostavljiva poglavlja“, to znači da sama ta poglavlja stiču izvjesnu autonomnost, nezavisnost u odnosu prema drugim poglavljima, i odnosu na samu fabulu, što će reći da je u samom djelu moguće pronaći više od jednog sižea.
Siže dolazi od francuske riječi sujet - predmet. Odnosi se na događaje kako, odnosno kojim redom ih neko književno djelo donosi. Ukoliko je ova tvrdnja, koju su iznijeli ruski formalisti još početkom 20. vijeka tačna, onda roman „Školice“ svojom formom i slijedom poglavlja daje nekoliko sižea. Odnosno, koliko je mogućih čitanja, to jest kombinacija poglavlja ovog djela, toliko je i mogućih sižea.
Citat :
„Školice“ napuštaju onu monolitnu tačku gledišta kojoj je robovao romantičarski i realistički roman
U prvom velikom poglavlju „S one strane“, koje priča o događajima glavnog junaka u Parizu, postoje poglavlja koja su povezana sa glavnim tokom fabule i nastavljaju se jedno na drugo. Poglavlja od desetog do osamnaestog govore o jednom sastanku „Kluba zmije“ u Parizu.
Na tim sastancima likovi romana: Gregorovius, Babs, Ronald, Wong, Maga, Etien, raspravljaju o književnosti, slikarstvu, muzici, filozofiji. Poglavlja nisu povezana motivacijski, radnjom, već jedinstvom mjesta i vremena. Postoje i poglavlja koja su povezana radnjom, recimo poglavlja koja govore o smrti Maginog sina Rocamadoura, ili poglavlja „S ove strane“, koja se odvijaju u ludnici koju je kupio upravitelj cirkusa.
U prvom poglavlju romana, „S one strane“, pripovjedačke situacije se često mijenjaju. Neka poglavlja su ispripovijedana u prvom licu, neka u trećem licu, često se koristi tehnika „toka svijesti“, unutrašnjeg monologa, kombinovanja raznih jezika i smjena citata, stihova iz džez pjesama i naratorovog govora u samo jednoj rečenici.
Ovakav stil je semantički i stilski preopterećen i zahtijeva veću čitalačku pažnju i erudiciju. „Školice“ napuštaju onu monolitnu tačku gledišta kojoj je robovao romantičarski i realistički roman. Kortasar je u ovom romanu vidno eksperimentisao sa svim elementima stila i forme.
Citat :
Takođe, naslovi poglavlja govore o bitnoj prostornoj odrednici samog pripovjedača, sastavljača poglavlja
Takođe, sama struktura poglavlja kao zasebne homogene cjeline je razbijena. Na primjer u poglavlju 34 postoje grafički razdvojene dvije paralelne priče. Svaki neparni red je jedna priča, a svaki parni druga priča koje se dodiruju u određenim rečenicama upotrebom istih riječi.
Tako da dobijamo dva poglavlja u jednom. Jedna priča govori o Horacijevom stricu koji živi u Madridu, a druga je obraćanje Magi, koje se često sintatktički i semantički dodiruju upotrebom istih riječi na istim mjestima u poglavlju.
U 47. poglavlju, Talita razgovara sama sa sobom snimajući se na magnetofonu. Pripovjedač nam prenosi taj govor uz tok misli same Talite. Na taj način imamo fokus percepcije u prvom licu, a da se ne napušta pripovjedačka situacija u trećem licu.
Tako stilski različito ispripovijedano veliko poglavlje „S one strane“ govori, i na formalnom planu, o raznolikosti i komplikovanosti života i različitosti kultura u Parizu, o mnoštvu likova iz raznih djelova svijeta, različitih po mentalitetu, razmišljanju.
Ono stoji u opoziciji sa Buenos Ajresom i poglavljem „S ove strane“, koje je čitavo u trećem licu, ispripovijedano sa pozicije sveznajućeg pripovjedača, koje, opet, sugeriše o monotonosti i ustaljenosti života u Horacijevoj domovini, o istovjetnosti ili sličnosti ljudi u okruženju, u koje se Horacio iz Pariza vratio.
Citat :
Na početku romana, Oliveira, se pita „Hoću li sresti Magu?“. A na kraju zaključuje da je neki „susret ipak moguć“
Takođe, naslovi poglavlja govore o bitnoj prostornoj odrednici samog pripovjedača, sastavljača poglavlja. Naime, ona govore o tome da se pripovjedač, ili pripovjedačka svijest sve vrijeme nalazi „sa ove strane“ u Buenos Ajresu i odatle stvara, dok se Pariz daje kao ono što se bilo „sa one strane“, u odsustvu, iako se nikad ne napušta prezentska vremenska pozicija.
Igra smisla
Iako su inovacije koje donosi roman, uglavnom, na planu forme, priča o Argentincu u Parizu i Buenos Ajresu, Horaciju Oliveiri i njegovom traganju za „kibucom želje“, za otvorom i smislom je, takođe, izuzetno orginalna.
Dakle, i na unutrašnjem planu, potraga se odvija u vidu igre, dostizanje neba sa zemlje, prolaz kroz otvor u središtu cirkuskog šatora, valjanje u piramidi balege; sve je igra jednog čovjeka u potrazi za smislom. „Igra je osobiti tip modela stvarnosti“ (Lotman, J, Struktura umetničkog teksta), a „Školice“ su, po riječima Kortasara, pokušaj negacije svakodnevne stvarnosti i otvaranje, traganje za drugim mogućim stvarnostima.
„Roman je napisan u znaku neumoljive potrage, koja se zbiva na svim zamislivim razinama.“ Traga Oliveira, traga njegov prijatelj Traveler, tragaju članovi „Kluba zmije“, tragaju svi. Potraga je vrhunski smisao. Važan je put i potraga. Važniji od samog smisla, jer smisla nema, ili ga je nemoguće pronaći. „Ono traženo izražava se u mnoštvu figura, „opsesivnih metafora“, rasutih po cijelom romanu kao što su: most, prolaz, otvor, središte, ključ, „kibuc želje“.
Citat :
Mostovi na kojima su se nalazili, između svih „Pont des arts“, simbol je susreta, spajanja ljudskih sudbina
Po želji se može dodati: smisao, svrha, spas. Osnovna figura je, naravno, sama igra školice: „dopiranje od Neba do Zemlje, ali u istoj ravni.“ Dakle, sama igra postaje smisao.
U tom smislu potrage, glavni junak prekida odnose sa Magom, uprkos činjenici da ima osjećanja prema njoj, jer on želi biti „svjesna lutalica“, odriče se konformizma ljubavi, i svih prijatnih osjećanja.
U biti njegove potrage je akcija (iako sam Horacio više puta naglašava da nije svjestan za čim traga, što o njemu misle i Maga kao i ostali članovi „Kluba“ ). Horacio misli da ne postoji neka povezanost među ljudima, a ako postoji ona ne traje dugo, kako se kaže na kraju poglavlja „S ove strane“: „...govoreći sebi da na kraju krajeva ipak ima nekog susreta, iako on ne može trajati dulje od toga užasno slatkog trenutka u kojemu bi bez ikakve sumnje bilo najbolje da se mrvicu nagnuo van i samo se spustio, paf, gotovo“ (Kortasar H, Školice). Možda je samoubistvo jedini izlaz.
Uslovna prološka i epiloška granica poglavlja „S one strane“ i „ S ove strane“ (ukoliko ih čitamo onako kako autor predlaže), govore o susretu. Na početku romana, Oliveira, se pita „Hoću li sresti Magu?“. A na kraju zaključuje da je neki „susret ipak moguć“.
Maga je po Oliveirinom mišljenju već dostigla „Nebo“. Ona se intuitivno kreće „metafizičkim rijekama“, dok je on sav u kontemplaciji i zbog čega Maga kaže da je to njegov najveći problem: „Previše razmišljaš prije nego što bilo što učiniš“. To je razlog njihove različitosti. A mogućnost njihovog „susreta“, nalazi se u vođenju ljubavi.
Citat :
Još važnije je pitanje koje postavljaju sebi, jeste da li je njihov susret bio slučajnost, ili je to bio prst sudbine
U petom poglavlju kaže se: „Onda je jedina mogućnost susreta počivala u tome da je Horacio ubije u ljubavi gdje je ona uspijevala sresti se sa njime, na nebu hotelskih soba suočavali su se sa sobom jednaki i nagi, ondje je ptica feniks mogla uskrsnuti nakon što je on slasno zadavi, pusti da joj iz otvorenih usta potekne mlaz sline, zaneseno je promatrajući kao da je počinje promatrati, činiti je istinski svojom, dovoditi je na svoju stranu.“
Sve traganje ulicama Pariza, njihova potraga jedno za drugim bez prethodnog dogovora je želja, način da se pronađu izvan dogovora, izvan konformizma. Mostovi na kojima su se nalazili, između svih „Pont des arts“, simbol je susreta, spajanja ljudskih sudbina.
Još važnije je pitanje koje postavljaju sebi, jeste da li je njihov susret bio slučajnost, ili je to bio prst sudbine. Da li je susret ljubavnika i susret poglavlja slučajnost ili sudbina?
Autentičnost mogućih čitanja
„Ostavljajući po strani ono što pripada fabuli, a kod njega ona je uvijek orginalna, prevashodan elemenat njegovog pripovijedanja je ritam; on se nameće ostalim elementima od kojih pripovijest izgrađena, često je čak i određuje stvara“ (Prens H. O, Golobof H. M, Istorija hispanoameričke književnosti).
Poglavlja u „Školicama“ su poetična; često lirsko nadahnuto pisanje, bogatstvo stilskih figura (Pariz je velika metafora), asocijativno pisanje, automatsko pisanje nadrealističkog karaktera, kompleksna sintaksa, dijalektički kolaži, sporedne bilješke, prepleti eksperimentalnoga, poetičnoga i realističnoga; dakle, semantička zaokruženost poglavlja je ono što daje autentičnost i samim tim mogućnost raznih čitanja djela.

Raznovrsnost stilova i eksperimentalni karakter ovog djela govori o njegovoj pripadnosti onim modernističkim strujanjima kojima pripadaju romanopisci kraja prve i početka druge polovine dvadesetog vijeka.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 10:32

Susret ljubavnika i susret poglavlja
U prvom redu ovaj roman donosi novost na strukturalnom planu i zato je pitanje žanrovskog određenja njegov centralni problem
Igra forme
„Školice“ (španski: Rayuela) je roman argentinskog pisca Hulija Kortasara. Napisan u Parizu i objavljen na španskom jeziku 1963. godine, i na engleskom jeziku 1966. u prevodu Gregori Rabase, osvojio je 1967. US National Book Award.
U prvom redu ovaj roman donosi novost na strukturalnom planu i zato je pitanje žanrovskog određenja njegov centralni problem. U književnoj kritici ovaj roman često je nazivan antiromanom, međutim, sam Kortasar, u jednom intervjuu za emisiju „A fondo“, kaže da je taj termin suviše negativan i otrovan i da otkriva želju za uništenjem romana kao žanra.
Citat :
Roman postaje poput školice, bacamo kamen i pratimo njegovu putanju
U istom intervjuu kaže da su „Školice“, zapravo, potpuno suprotna tendencija za traženjem novih značenja i romanesknih mogućnosti i da bi termin kontranovela bio više odgovarajući, iz razloga što „Školice“ predstavljaju drugačiji način kontakta između romana i čitaoca.
„Školice“ nisu avangardistički pokušaj uništenja svih konvencija narativne proze, već modernistički pokušaj produbljivanja i eksperimentisanja sa formom.
„Školice“ su potraga sa aktivnijim čitaocem koji napušta tipčnu pasivnu čitalačku poziciju. Roman daje uslovnu mogućnost osjećaja stvaralaštva, ili učestvovanja u kreiranju sižejnog toka, i on je potraga i igra, kako kaže sam Kortasar, za i sa čitaocem saučesnikom.
U Kortasarovom djelu „Školice“, čitalac nailazi na specifčnu strukturu romana, tačnije na početku same knjige nalazi se „Putokaz“, što bi značilo da će poglavlja ovog romana morati da se čitaju na određen način, i sa redosljedom koji preporučuje sam autor, redosljedom koji nije svojsten tradiciji realističkog romana čvrste fabularne motivacije i sukcesivnosti poglavlja. Dakle, ovaj roman daje neku novu, originalnu formu u u svijetu narativne fikcije.
Citat :
U ovako organizovanoj fabuli romana uvijek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče
Sam naslov „Školice“ sugeriše da je roman igra. Pojam „igre školica“ je u ovom romanu višeznačan, što će se ovim tekstom i pokazati. Igra, po riječima Lotmana, zauzima važno mjesto u čovjekovom životu. Igra se, u prvom planu, odnosi na spoljašnji pristup romanu, tačnije, odnosi se na podjelu poglavlja u romanu.
Autor kaže, na početku, da prvih 56 poglavlja treba da se čitaju na „uobičajen način“. Nadalje kaže, da čitanje druge knjige može da počne sa poglavljem 73, a potom se treba pratiti redosljed koji je numerisao autor, ali čitalac može sam da bira poglavlja koja želi čitati. Dakle, mi kao čitaoci, treba da preuzmemo na sebe čitalački prostor predložen u uputstvima.
Roman postaje poput školice, bacamo kamen i pratimo njegovu putanju, i na polje na koje kamenčić stane, to je poglavlje koje treba da sustignemo i pročitamo. U ovako organizovanoj fabuli romana uvijek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče.
Na nivou poglavlja, kojih ima ukupno 150, od kojih je 29 označeno kao „Izostavljiva poglavlja“, to znači da sama ta poglavlja stiču izvjesnu autonomnost, nezavisnost u odnosu prema drugim poglavljima, i odnosu na samu fabulu, što će reći da je u samom djelu moguće pronaći više od jednog sižea.
Siže dolazi od francuske riječi sujet - predmet. Odnosi se na događaje kako, odnosno kojim redom ih neko književno djelo donosi. Ukoliko je ova tvrdnja, koju su iznijeli ruski formalisti još početkom 20. vijeka tačna, onda roman „Školice“ svojom formom i slijedom poglavlja daje nekoliko sižea. Odnosno, koliko je mogućih čitanja, to jest kombinacija poglavlja ovog djela, toliko je i mogućih sižea.
Citat :
„Školice“ napuštaju onu monolitnu tačku gledišta kojoj je robovao romantičarski i realistički roman
U prvom velikom poglavlju „S one strane“, koje priča o događajima glavnog junaka u Parizu, postoje poglavlja koja su povezana sa glavnim tokom fabule i nastavljaju se jedno na drugo. Poglavlja od desetog do osamnaestog govore o jednom sastanku „Kluba zmije“ u Parizu.
Na tim sastancima likovi romana: Gregorovius, Babs, Ronald, Wong, Maga, Etien, raspravljaju o književnosti, slikarstvu, muzici, filozofiji. Poglavlja nisu povezana motivacijski, radnjom, već jedinstvom mjesta i vremena. Postoje i poglavlja koja su povezana radnjom, recimo poglavlja koja govore o smrti Maginog sina Rocamadoura, ili poglavlja „S ove strane“, koja se odvijaju u ludnici koju je kupio upravitelj cirkusa.
U prvom poglavlju romana, „S one strane“, pripovjedačke situacije se često mijenjaju. Neka poglavlja su ispripovijedana u prvom licu, neka u trećem licu, često se koristi tehnika „toka svijesti“, unutrašnjeg monologa, kombinovanja raznih jezika i smjena citata, stihova iz džez pjesama i naratorovog govora u samo jednoj rečenici.
Ovakav stil je semantički i stilski preopterećen i zahtijeva veću čitalačku pažnju i erudiciju. „Školice“ napuštaju onu monolitnu tačku gledišta kojoj je robovao romantičarski i realistički roman. Kortasar je u ovom romanu vidno eksperimentisao sa svim elementima stila i forme.
Citat :
Takođe, naslovi poglavlja govore o bitnoj prostornoj odrednici samog pripovjedača, sastavljača poglavlja
Takođe, sama struktura poglavlja kao zasebne homogene cjeline je razbijena. Na primjer u poglavlju 34 postoje grafički razdvojene dvije paralelne priče. Svaki neparni red je jedna priča, a svaki parni druga priča koje se dodiruju u određenim rečenicama upotrebom istih riječi.
Tako da dobijamo dva poglavlja u jednom. Jedna priča govori o Horacijevom stricu koji živi u Madridu, a druga je obraćanje Magi, koje se često sintatktički i semantički dodiruju upotrebom istih riječi na istim mjestima u poglavlju.
U 47. poglavlju, Talita razgovara sama sa sobom snimajući se na magnetofonu. Pripovjedač nam prenosi taj govor uz tok misli same Talite. Na taj način imamo fokus percepcije u prvom licu, a da se ne napušta pripovjedačka situacija u trećem licu.
Tako stilski različito ispripovijedano veliko poglavlje „S one strane“ govori, i na formalnom planu, o raznolikosti i komplikovanosti života i različitosti kultura u Parizu, o mnoštvu likova iz raznih djelova svijeta, različitih po mentalitetu, razmišljanju.
Ono stoji u opoziciji sa Buenos Ajresom i poglavljem „S ove strane“, koje je čitavo u trećem licu, ispripovijedano sa pozicije sveznajućeg pripovjedača, koje, opet, sugeriše o monotonosti i ustaljenosti života u Horacijevoj domovini, o istovjetnosti ili sličnosti ljudi u okruženju, u koje se Horacio iz Pariza vratio.
Citat :
Na početku romana, Oliveira, se pita „Hoću li sresti Magu?“. A na kraju zaključuje da je neki „susret ipak moguć“
Takođe, naslovi poglavlja govore o bitnoj prostornoj odrednici samog pripovjedača, sastavljača poglavlja. Naime, ona govore o tome da se pripovjedač, ili pripovjedačka svijest sve vrijeme nalazi „sa ove strane“ u Buenos Ajresu i odatle stvara, dok se Pariz daje kao ono što se bilo „sa one strane“, u odsustvu, iako se nikad ne napušta prezentska vremenska pozicija.
Igra smisla
Iako su inovacije koje donosi roman, uglavnom, na planu forme, priča o Argentincu u Parizu i Buenos Ajresu, Horaciju Oliveiri i njegovom traganju za „kibucom želje“, za otvorom i smislom je, takođe, izuzetno orginalna.
Dakle, i na unutrašnjem planu, potraga se odvija u vidu igre, dostizanje neba sa zemlje, prolaz kroz otvor u središtu cirkuskog šatora, valjanje u piramidi balege; sve je igra jednog čovjeka u potrazi za smislom. „Igra je osobiti tip modela stvarnosti“ (Lotman, J, Struktura umetničkog teksta), a „Školice“ su, po riječima Kortasara, pokušaj negacije svakodnevne stvarnosti i otvaranje, traganje za drugim mogućim stvarnostima.
„Roman je napisan u znaku neumoljive potrage, koja se zbiva na svim zamislivim razinama.“ Traga Oliveira, traga njegov prijatelj Traveler, tragaju članovi „Kluba zmije“, tragaju svi. Potraga je vrhunski smisao. Važan je put i potraga. Važniji od samog smisla, jer smisla nema, ili ga je nemoguće pronaći. „Ono traženo izražava se u mnoštvu figura, „opsesivnih metafora“, rasutih po cijelom romanu kao što su: most, prolaz, otvor, središte, ključ, „kibuc želje“.
Citat :
Mostovi na kojima su se nalazili, između svih „Pont des arts“, simbol je susreta, spajanja ljudskih sudbina
Po želji se može dodati: smisao, svrha, spas. Osnovna figura je, naravno, sama igra školice: „dopiranje od Neba do Zemlje, ali u istoj ravni.“ Dakle, sama igra postaje smisao.
U tom smislu potrage, glavni junak prekida odnose sa Magom, uprkos činjenici da ima osjećanja prema njoj, jer on želi biti „svjesna lutalica“, odriče se konformizma ljubavi, i svih prijatnih osjećanja.
U biti njegove potrage je akcija (iako sam Horacio više puta naglašava da nije svjestan za čim traga, što o njemu misle i Maga kao i ostali članovi „Kluba“ ). Horacio misli da ne postoji neka povezanost među ljudima, a ako postoji ona ne traje dugo, kako se kaže na kraju poglavlja „S ove strane“: „...govoreći sebi da na kraju krajeva ipak ima nekog susreta, iako on ne može trajati dulje od toga užasno slatkog trenutka u kojemu bi bez ikakve sumnje bilo najbolje da se mrvicu nagnuo van i samo se spustio, paf, gotovo“ (Kortasar H, Školice). Možda je samoubistvo jedini izlaz.
Uslovna prološka i epiloška granica poglavlja „S one strane“ i „ S ove strane“ (ukoliko ih čitamo onako kako autor predlaže), govore o susretu. Na početku romana, Oliveira, se pita „Hoću li sresti Magu?“. A na kraju zaključuje da je neki „susret ipak moguć“.
Maga je po Oliveirinom mišljenju već dostigla „Nebo“. Ona se intuitivno kreće „metafizičkim rijekama“, dok je on sav u kontemplaciji i zbog čega Maga kaže da je to njegov najveći problem: „Previše razmišljaš prije nego što bilo što učiniš“. To je razlog njihove različitosti. A mogućnost njihovog „susreta“, nalazi se u vođenju ljubavi.
Citat :
Još važnije je pitanje koje postavljaju sebi, jeste da li je njihov susret bio slučajnost, ili je to bio prst sudbine
U petom poglavlju kaže se: „Onda je jedina mogućnost susreta počivala u tome da je Horacio ubije u ljubavi gdje je ona uspijevala sresti se sa njime, na nebu hotelskih soba suočavali su se sa sobom jednaki i nagi, ondje je ptica feniks mogla uskrsnuti nakon što je on slasno zadavi, pusti da joj iz otvorenih usta potekne mlaz sline, zaneseno je promatrajući kao da je počinje promatrati, činiti je istinski svojom, dovoditi je na svoju stranu.“
Sve traganje ulicama Pariza, njihova potraga jedno za drugim bez prethodnog dogovora je želja, način da se pronađu izvan dogovora, izvan konformizma. Mostovi na kojima su se nalazili, između svih „Pont des arts“, simbol je susreta, spajanja ljudskih sudbina.
Još važnije je pitanje koje postavljaju sebi, jeste da li je njihov susret bio slučajnost, ili je to bio prst sudbine. Da li je susret ljubavnika i susret poglavlja slučajnost ili sudbina?
Autentičnost mogućih čitanja
„Ostavljajući po strani ono što pripada fabuli, a kod njega ona je uvijek orginalna, prevashodan elemenat njegovog pripovijedanja je ritam; on se nameće ostalim elementima od kojih pripovijest izgrađena, često je čak i određuje stvara“ (Prens H. O, Golobof H. M, Istorija hispanoameričke književnosti).
Poglavlja u „Školicama“ su poetična; često lirsko nadahnuto pisanje, bogatstvo stilskih figura (Pariz je velika metafora), asocijativno pisanje, automatsko pisanje nadrealističkog karaktera, kompleksna sintaksa, dijalektički kolaži, sporedne bilješke, prepleti eksperimentalnoga, poetičnoga i realističnoga; dakle, semantička zaokruženost poglavlja je ono što daje autentičnost i samim tim mogućnost raznih čitanja djela.
Raznovrsnost stilova i eksperimentalni karakter ovog djela govori o njegovoj pripadnosti onim modernističkim strujanjima kojima pripadaju romanopisci kraja prve i početka druge polovine dvadesetog vijeka.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 10:39

Progonitelj

"Bruno moj, i taj tip i svi drugi tipovi iz Kamarila bili su sigurni. A u šta, želiš li znati? Ne znam, kunem ti se, ali su bili sigurni. U to što jesu, pretpostavljam, u to koliko vrede, u svoje diplome. Ne, nije to. Neki su bili skromni, nisu verovali da su nepogrešivi. Ali i onaj najskromniji se osećao siguran. To me je dovodilo do ludila, Bruno, što se osećaju sigurni. Sigurni u čemu, reci ti meni, kad sam ja, ubogi đavo šugaviji ispod kože nego sam vrag, imao dovoljno savesti da uvidim da je sve kao pihtije, da sve unaokolo drhti, da samo treba da pogledaš, malo da osetiš, malo da poćutiš, pa da se otkriju rupice. U vratima, u krevetu: rupice. Na ruci, na novinama, u vremenu, u vazduhu: sve je puno rupica, sve je sunđerasto, sve kao cediljka koja samu sebe cedi...Ali oni su bili američka nauka, razumeš, Bruno? Čaršavi su ih štitili od rupica: ništa nisu videli, prihvatali su ono što su već videli drugi, zamišljali da vide. I razume se da nisu mogli da vide rupice, a bili su mnogo sigurni u sebe, iznad svega ubeđeni u svoje recepte, špriceve, svoju prokletu psihoanalizu, svoje nemojte da pušite, nemojte da pijete...
Zapravo oni misle da su mudri- kaže odjednom. Misle da su mudri jer su dovukli gomilu knjiga i pojeli ih. Smešno mi, jer su to zapravo dobri momci, a žive ubeđeni da je ono što uče i ono što rade vrlo teško i vrlo duboko. U cirkusu je isto, Bruno, i među nama je isto. Ljudi zamišljaju da su neke stvari vrhunac teškoće, pa zato aplaudiraju ekvilibristi, ili meni. Ne znam šta zamišljaju, da se čovek ubija ne bi li dobro svirao, ili da ekvilibristi pucaju tetive kad god skoči. Zapravo je ono teško nešto sasvim drugo, sve ono što ljudi misle da mogu da urade u svakom trenutku. Da gledaju, na primer, ili da shvate nekog psa ili mačku. To je teško, vrlo teško. Sinoć mi pade na pamet da pogledam u ovo ogledalce, i tvrdim ti da je to bilo toliko užasno teško da sam gotovo pao u krevet. Zamisli da sam sebe gledaš: već to je dovoljno da pola sata ostaneš sleđen. Taj tip zapravo nisam ja, od prvog trenutka sam jasno osetio da to nisam ja. Uhvatio sam ga na prepad, krajičkom oka, i znao sam da to nisam ja. To sam osećao, a kad čovek nešto oseća,... Ali to je kao na Palm Biču preko jednog talasa stiže drugi, pa još jedan...Jedva si osetio jedan, a stiže sledeći, stižu reči...Ne, nisu to reči, nego ono što je u rečima, nekakav lepak, pljuvačka. Pljuvačka dođe i  prekrije te, ubedi te da si onaj u ogledalu ti. Jasno, kako da to ne shvatiš. Pa to sam ja, moja kosa, ovaj ožiljak. I ljudi ne primećuju da je to na šta pristaju samo pljuvačka, zato im izgleda tako lako da se pogledaju u ogledalo."
Hulio Kortasar čita odlomak iz "Progonitelja", muzika u pozadini je "Out of Nowhere" Čarlija Parkera: 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:19

OSTRVO U PODNE

Kad je prvi put ugledao ostrvo, Marini je bio učtivo pognut nad sedištima sa leve strane; nameštao je plastično postolje da na njega postavi poslužavnik sa ručkom. Putnica ga je već više puta zagledala, dok se on udaljavao i opet vraćao, noseći časopise ili čaše sa viskijem. Marini se baš zaustavio i nameštao postolje, pitajući se u dosadi da li vredi odgovoriti na uporni pogled putnice, jedne od mnogih Amerikanki, kada je u jajasto plavetnilo prozorčeta upala obala ostrva, zlatna rojta plaže, brežuljci koji su se uzdizali sa puste zaravni. Nameštajući loše stavljenu pivsku čašu, Marini se nasmešio putnici. “Grčka ostrva”, reče. “Oh, yes, Greece”, odgovori Amerikanka tobože zainteresovana. Kratko odjeknu zvuk zvona i stjuard se uspravi, zadržavajući profesionalni osmeh na svojim finim usnama. Zatim je prišao da usluži neki sirijski bračni par koji je tražio sok od paradajza, ali je ipak u repu aviona priuštio sebi nekoliko časaka, zaustavio se i pogledao naniže. Ostrvo je bilo malo i usamljeno, a Egejsko more ga je opasivalo postojanim plavetnilom okrunjenim zaslepljujućim obodom poput okamenjene beline, što je – tamo dole – mogla biti pena koja se lomila o koralne sprudove i morske zatone. Marini opazi da se pusta žala protežu duž severa i zapada: ostalo je bila planina koja se strmo spuštala u more. Krševito i pusto ostrvo, mada je olovnosiva mrlja uz severni žal mogla biti kuća, a možda i grupa primitivnih kuća. Poče da otvara konzervu soka i kada se ispravio, ostrvo je nestalo iz prozora; ostalo je samo more, beskrajno zeleno obzorje. Ne znajući zbog čega, pogledao je na sat; bilo je tačno podne.

Marini je voleo što mu je dodeljena linija Rim-Teheran, jer je putovanje bilo manje sumorno od severnih linija, a devojke su uvek izgledale srećne što idu na istok ili što će upoznati Italiju. Četiri dana kasnije, priskačući u pomoć jednom dečaku koji je izgubio kašiku i neutešno pokazivao svoj tanjir sa slatkišem, po drugi put je prepoznao rub ostrva. Razlika u vremenu je bila nekih osam minuta, ali kada se nagnuo nad jedan od repnih prozora, nije bilo nikakve sumnje: ostrvo je imalo nekakav nezamenjiv oblik, poput kornjače koja se jedva izvlači iz vode. Posmatrao ga je sve dok ga nisu pozvali, uveren da sivkasta mrlja predstavlja grupu kuća. Uspeo je da razazna glavne poteze nekoliko obrađenih zaravni koje su dopirale do plaže. Prilikom uzletanja iz Bejruta, pogledao je u stjuardesin atlas želeći da sazna da li bi to ostrvo moglo da bude Horos. Radio-telgrafist, neki nezainteresovani Francuz, bio je iznenađen njegovom znatiželjom. “Sva ostrva međusobno liče; već dve godine sam na ovoj liniji i vrlo malo za njih marim. Da, pokaži mi ga sledeći put.” Nije to bio Horos nego Ksiros, jedno od mnogih ostrva po strani od turističkih puteva. “Neće proći ni pet godina”, rekla mu je stjuardesa uz piće u Rimu. “Ako misliš da ideš, požuri, horde će tamo stići svakog časa, Džingis Kuk vreba.” Marini je, međutim, nastavio da misli o ostrvu, posmatrajući ga uvek kada je to mogao se bi da priušti, ili kad bi se našao pokraj prozora, gotovo uvek na kraju sležući ramenima. Ništa od toga nije imalo smisla; preletanje Ksirosa tri puta nedeljno, u podne, bilo je toliko nestvarno kao san da se tri puta nedeljno u podne preleće Ksiros. Sve je bilo izobličeno u toj beskorisnoj, izmičućoj predstavi; osim, možda, želje da se ona ponovi, osim prepodnevnog gledanja na sat, kratkog i bolnog dodira sa zaslepljujućom belom rojtom na ivici gotovo crnog plavetnila i sa kućama, dok su ribari jedva dizali oči da pogledom otprate promicanje ove druge nestvarnosti.

Osam ili devet nedelja kasnije, kada su mu predložili liniju za Njujork, uza sve pogodnosti, Marini je rekao sebi da je to prilika da raskrsti sa ovom nedužnom i dosadnom manijom. U džepu mu je bila knjiga u kojoj je nekakav geograf istočnjačkog imena iznosio mnogo više pojedinosti o Ksirosu nego što je uobičajeno u turističkim vodičima. Odbio je ponudu, slušajući svoje reči kao iz daljine, i pošto je umakao sablažnjivoj zapanjenosti jednog šefa i dve sekretarice, otišao je da jede u kantini kompanije, gde ga je čekala Karla. Njena zbunjenost i razočarenje nisu ga uznemirili; južna obala Ksirosa je nenastanjena, ali su na zapadnoj strani preživeli tragovi lidijske ili možda kritsko-mikenske kolonije, a profesor Goldman je bio pronašao dva glačana kamena s hijeroglifima koje su ribari koristili kao potporne stubove malog mola. Karlu je bolela glava i ubrzo je otišla; hobotnice su glavni izvor života šačice stanovnika, svakog petog dana dolazi brodić da ukrca ulov i da ostavi nešto namirnica i robe. U putničkoj agenciji su mu rekli da će morati da zakupi posebnu lađu od Rinosa, a možda se može putovati i trabalukom koja prikuplja ulov hobotnica, ali će o ovom drugom načinu moći da se obavesti jedino kada bude na Rinosu, na kome agencija nema predstavnika. U svakom slučaju, ideja da nekoliko dana provede na ostrvu bila je u planu tek za junski odmor; tokom narednih nedelja morao je da zameni Vajta na liniji za Tunis, a onda je počeo neki štrajk i Karla je otišla kod svojih sestara u Palermo. Marini se nastanio u jednom hotelu blizu Pjaca Navone, gde je od davnina bilo knjižara; zamajavao se, bez mnogo volje, tražeći knjige o Grčkoj, povremeno je prelistavao priručnik za konzervaciju na grčkom jeziku. Dopadala mu se reč kalimera, koju je u jednom kabareu isprobao s crvenokosom devojkom, docnije je spavao s njom, govorila mu je o svom dedi na Odosu i o nekim neobjašnjivim tegobama u grlu. U Rimu je počela da pada kiša, u Bejrutu ga je uvek čekala Tanja, bilo je i drugih priča, uvek rođaci ili tegobe; a jednog dana opet linija za Teheran i ostrvo u podne. Marini se toliko dugo zadržao pokraj prozora da ga je nova stjuardesa procenila kao osobenjaka i premila mu je da nosi čitav niz postavljenih poslužavnika. Marini je te noći pozvao stjuardesu da zajedno večeraju u Firouzu i nije trebalo mnogo truda da mu prepodnevna rasejanost bude oproštena. Lusija mu je savetovala da se podšiša po američki; on joj je na časak govorio o Ksirosu, ali je potom uvideo da ona više voli hiltonsku votku s limunom. Tako je vreme proticalo u beskrajnim poslužavnicima s jelom, uz osmeh na koji je putnik imao pravo. Avion je na povratku preletao Ksiros u osam ujutru; sunce je jarko sijalo u prozore s leve strane i dopuštalo da se tek nazre pozlaćena kornjača; Marini je radije čekao podne prilikom leta u odlasku, znajući da tada može da provede jedan dugi minut uz prozor, dok bi Lusija (a zatim Felisa) pomalo ironično obavljala svoj posao. Jednom je fotografisao Ksiros, ali je slika ispala mutna; već je znao neke pojedinosti o ostrvu, u nekoliko knjiga je bio podvukao retke komentare. Felisa mu je ispričala da su ga piloti prozvali ludak za ostrvom. Nije se naljutio. Karla mu je najzad napisala da je odlučila da ne rodi i Marini joj je poslao dve novčanice uz pomisao da mu ostatak neće biti dovoljan za odmor. Karla je primila novac i stavila mu do znanja, preko neke prijateljice, da će se verovatno udati za jednog zubara iz Treviza. Sve je tako malo značilo u podne ponedeljkom, četvrtkom i subotom (i dva puta mesečno – nedeljom).

Vremenom je shvatio da ga jedino Felisa donekle razume; postojao je prećutni dogovor da se ona u podne pobrine oko putnika, čim bi se on priljubio uz prozor u repu. Ostrvo se videlo tek nekoliko minuta, ali je vazduh uvek bio tako prozračan i more je tako potanko i okrutno ocrtavalo oštro da su se i najmanje pojedinosti neumitno uklapale u sećanje sa prethodnih putovanja; zelena mrlja severnog uzvišenja, olovnosive kuće, mreže koje se suše na pesku. Kada nije bilo mreža, Marini je to doživljavao kao neko osiromašenje, gotovo kao uvredu. Palo mu je na pamet da kamerom snimi promicanje ostrva, da bi sliku ponovio u hotelu, ali je više voleo da umesto za kameru novac prištedi za odmor, do koga je preostalo samo mesec dana. Nije vodio suviše računa o danima; ponekad beše Tanja u Bejrutu, ponekad Felisa u Teheranu, gotovo uvek njegovm mlađi brat u Rimu, sve to pomalo maglovito, ljubazno, lako i srdačno i kao u zamenu za nešto, da popuni sate pre i posle leta; za vreme leta sve je takođe bilo maglovito, lako i glupo, sve do onog časa kada bi odlazio u rep i priljubljivao se uz prozor, osećajući hladnoću stakla kao ivicu akvarijuma u kome se sporo miče pozlaćena kornjača sred debelog plavetnila.

Tog dana su se mreže jasno ocrtavale na pesku i Marini se mogao zakleti da je crna tačka s leve strane, uza samo more, bio ribar koji zacelo gleda u avion. “Kalimera”, prođe mu odnekud kroz glavu. Više nije imalo smisla da i dalje čeka, Mario Merolis bi mu pozajmio novac za putovanje i za nepuna tri dana bi bio na Ksirosu. Nasmešio se, usana pripijenih uz staklo, misleći kako će se uspuzati do zelene mrlje, kako će go zaroniti u more severnih zaliva, kako će s meštanima loviti sipe, sporazumevajući se mimikom i osmesima. Konačno se odlučio, a posle ništa nije bilo teško: noćni voz, prva lađa, zatim još jedna stara, prljava lađa, iskrcavanje na Rinosu, beskrajno cenkanje sa kapetanom trabakule, noć na komandnom mostu, zurenje u zvezde, ukus anisa i loja, svitanje među ostrvljem. Iskrcao se čim je svanulo. Kapetan ga je predstavio jednom starcu koji je zacelo bio glava porodice. Klajos ga je uzeo za levu ruku i polako govorio, gledajući mu u oči. Došla su dva dečaka i Marini je shvatio da su to Klajosovi sinovi. Kapetan trabakule je iscrpeo svoj engleski: dvadeset žitelja, sipe, ribarenje, pet kuća, Italijan platiti Klajos smeštaj. Dečaci su se smejali kad je Klajos pogađao drahme; smejao se i Marini, već prijatelj najmlađih, dok je gledao kako se sunce pomalja iz mora svetlijeg od noći; jedna siromašna i čista soba, krčag s vodom, miris žalfije i štavljene kože.

Ostavili su ga samog da bi natovarili trabakulu. Pošto je na brzinu skinuo putnu odeću i obukao pantalone za plažu i sandale, krenuo je ostrvom. Još nikoga nije video, sunce je polako osvajalo, a od šipraga se dizao pomalo oštar, poseban miris, pomešan sa jodom i nošen vetrom. Moralo je biti oko deset kada je dospeo do litice na severnoj strani i prepoznao najveći zaliv. Više je voleo da ostane sam, mada bi se radije kupao na peščanoj plaži; ostrvo ga je zaokupljalo i on je u njemu uživao tako znalački da je gubio moć rasuđivanja ili poređenja. Sunce i vetar su mu pržili kožu kada se svukao da sa jedne stene skoči u more; voda je bila hladna i godila mu je, prepustio se da ga prepredene struje nose do ulaza u jednu špilju, a zatim je isplivao na otvoreno more i izvrnuo se na leđa. Sve je to pomirljivo prihvatio znajući da prihvata svoju budućnost. Pouzdano je znao da neće otići sa ostrva i da će na neki način zauvek ostati na njemu. Uspeo je da zamisli svog brata, Felisu, zraze njihovih lica, kada budu saznali da je ostao da živi od ribarenja na nekoj samotnoj hridi. Kada se okrenuo i zaplivao kao obali, već ih je bio zaboravio.
                                                               ./.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:20

Sunce ga je odmah osušilo, potom se spustio do kuće gde su ga dve žene posmatrale u čudu pre no što su potrčale i zatvorile se u kuću. Pozdravio je u prazno i sišao do mreže. Jedan od Klajosovih sinova čekao ga je na plaži i Marini mu je pokazao znakom na more, pozivajući ga. Dečko je oklevao, pokazujući svoje platnene pantalone i crvenu košulju. Zatim je otrčao do jedne kuće i vratio se skoro sasvim nag; zajedno su se bacili u gotovo mlako more, koje je blještalo pod suncem u jedanaest.

Sušeći se na pesku, Jonas poče da imenuje stvari. “Kalimera”, reče Marini, a mališan se zasmeja toliko da se presamitio. Onda je Marini ponovio nove izraze, naučio Jonasa italijanskim rečima. Trabakula se sve više smanjivala na obzorju. Marini oseti da je sada zaista sam na ostrvu sa Klajosom i njegovima. Pustiće da protekne nekoliko dana, platiće smeštaj i naučiće da lovi ribu; jedne večeri, kada ga već dobro upoznaju, kazaće im da želi da ostane i da radi sa njima. Pružio je Jonasu ruku dok se dizao i lagano se uputio ka brežuljku. Padina je bila strma i on se verao na svaku uzvisinu, osvrćući se tu i tamo da pogleda mreže na plaži i siluete žena koje su živo razgovarale sa Jonasom i Klajosom, pogledujući ga kradomice i smejući se. Kada je stigao do zelene mrlje, stupio je u neki svet gde se miris majčine dušice i žalfije mešao sa vatrom sunca i morskim povetarcem. Marini je pogledao u svoj sat, a zatim ga, nestrpljivim pokretom, strgao sa zgloba i stavio u džep. Neće biti lako ubiti strarog čoveka, ali je tu, na uzvisini, napet od sunca i prostranstva, osetio da je i to bilo moguće. Bio je na Ksirosu, bio je tamo gde je toliko puta posumnjao da ikada može dospeti. Svalio se na leđa između toplog kamenja, naslonio rebra i opaljenu kožu i gledao pravo u nebo; izdaleka je doprlo do njega zujanje motora.

Sklapajući oči, rekao je sebi da neće gledati u avion, da neće dopustiti da ga okalja onaj najgori deo njega samoga što će još jednom preleteti preko ostrva. Ali je u polutami kapaka zamislio Felisu kako baš u tom trenutku postavlja poslužavnike, i svog zamenika, možda Đorđa ili nekog novog s druge linije, nekog ko će se takođe smešiti dok bude pružao boce vina ili kafu. Nemoćan da se izbori protiv toliko prošlosti, otvorio je oči i uspravio se, istog trenutka spazivši kako se desno krilo aviona, skoro nad njegovom glavom, neobašnjivo naginje, začuo je promenu zvuka turbina i video gotovo vertikalni pad u more. Svom brzinom sjurio se niz brežuljak, udarajući o stene i ranjavajući ruke o trnje. Ostrvo mu je zaklanjalo mesto gde je avion pao, ali je – pre nego što je dospeo na plažu – skrenuo jednom neslućenom prečicom i probio se preko prvog ogranka padine da bi izbio na najmanju plažu. Na nekih stotinak metara odatle tonuo je rep aviona u potpunoj tišini. Marini se po nagonu bacio u vodu, još se nadajući da će avion ponovo isplivati; ali se nije videlo ništa sem gipke linije talasa, jedne kartonske kutije koja je besmisleno plutala blizu mesta pada i, gotovo na kraju, kada dalje plivanje više nije imalo smisla, pojavila se na časak jedna ruka iz vode, što ga je navelo da pomeni smer i da zaroni. Dograbio je za kosu čoveka koji se borio da ga ščepa i koji je, krkljajući, gutao vazduh što mu je Marini omogućavao da udahne, ne primičući mu se suviše. Dovukao ga je do obale, uzeo na ruke telo u beloj odeći i, polažući ga na pesak, pogledao lice obliveno belom penom gde se smrt već ukotvila, a krv liptala iz ogromne rane na vratu. Ništa nije vredelo veštačko disanje, jer je pri svakom grču izgledalo da se rana još više širi, nalik nekim odvratnim ustima koja su zvala Marinija, vukla ga prema njegovoj maloj sreći za to malo sati na ostrvu i dovikivala mu usred krkljanja nešto što on više nije mogao da čuje. Dojurili su Klajosovi sinovi, a za njima i žene. Kada je stigao Klajos, dečaci su okružili telo opruženo na pesku, ne shvatajući otkuda mu toliko snage da dopliva do obale i da se, krvareći, izvuče na pesak. “Sklopite mu oči”, plačući je molila jedna žena. Klajos je gledao ka moru, tražeći pogledom jednog preživelog. Ali, kao i uvek, bili su sami na ostrvu, a leš otvorenih očiju beše jedina pridošlica među njima.

Izvor:Love will make us,blog








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:22

Moja uhoda i moj svedok

“Lo que mucha gente llama amar consiste en elegir a una mujer y casarse con ella. La eligen, te lo juro, los he visto. Como si se pudiese elegir en el amor, como si no fuera un rayo que te parte los huesos y te deja estaqueado en la mitad del patio.”


INOVATIVNA, originalna, ambiciozna, hrabra i pomalo riskantna zamisao argentinskog pisca Hulija Kortasara, kada je početkom šezdesetih godina prošlog veka pisao roman "Školice" na kraju se isplatila.
Ako te zanima šta mislim o ovoj knjizi, reći ću ti, sa uobičajenom skromnošću, da će biti jedna vrsta atomske bombe na književnoj sceni Latinske Amerike - zapisao je Kortasar u pismu koje je 1962, godinu dana pre izdavanja "Školica" (28. jun 1963), poslao svom prijatelju, američkom pesniku Polu Belkburnu.
Slavni Argentinac nije ni morao da bude skroman, jer je njegovim roman započeo hispanoamerički "bum", nastavljen u delima nobelovaca Gabrijela Garsije Markesa i Marija Vargasa Ljose i Meksinakca Karlosa Fuentesa.- "Školice" ni posle pet decenija ne gube na inovativnosti i originalnosti, jer dozvoljavaju svakom čitaocu da prati kreativnu liniju koja odgovara njegovom senzibilitetu. Svaka generacija čita ovaj roman na različit način - smatra ugledni pisac, kritičar i profesor Hulio Ortega.
 Kontranovela, hronika jednog ludila, crna rupa ogromnog levka, krik upozorenja, jedna vrsta atomske bombe, poziv na neophodan nered, beskonačni lavirinti reči, velika humoreska - samo su neki od opisa Kortasarovih savremenika koji su pokušali da na jednostavan način opišu komplikovanu formu "Školica" i fenomen njenog uspeha.
- "Školice" su zbir mnogih želja, ideja, nadanja i, naravno, životnih poraza - objašnjavao je Kortasar.
Tehnika pripovedanja koju je upotrebio autor razlikovala se od svega do tada viđenog u literaturi. Smešten u dve "scenografije", gradove Pariz i Buenos Ajres, roman "Školice" je podeljen na 155 poglavlja koja se mogu čitati proizvoljnim redosledom, kombinovani sa podtekstovima iz drugih dela. Jedan od tri metoda čitanja je da se prati uobičajena linearna struktura, od prvog poglavlja. U tom slučaju, knjiga se završava u 56. poglavlju, a preostali deo je označen kao "suvišan". Drugi metod predlaže sam autor, a na ovaj način "Školice" počinju od 73. poglavlja, a zatim se prati tabela sa uputstvima data na prvoj stranici romana. Treći način je potpuno proizvoljan i ostavlja mogućnost čitaocu da bira poglavlja i prati redosled koji sam izabere.
"Putujući" sa glavnim junakom Oliveirom "tamo i ovamo", čitaoci ostaju fascinirani njegovom ljubavnicom Magom, upoznaju intelektualce i osobenjake koji čine "Klub zmije", saznaju književne ideje Morelija, romanopisca koji je, na neki način, Kortasarov alter-ego i junak "suvišnih poglavlja". Čitanje knjige, međutim, osim neuobičajene naracije, prate i druge "komplikacije". Neka poglavlja su ispričana u prvom, a neka u trećem licu, mešaju se unutrašnji monolozi sa naratorovim obraćanjem u samo jednoj rečenici. Kortasar koristi razne jezike i meša ih sa stihovima iz džez pesama.
Uprkos komplikovanoj strukturi i stilu, uspeh "Školica" bio je neverovatan među mlađom populacijom.
- Čitali smo je u pozadini burnih dešavanja u Evropi i Latinskoj Americi. Cela generacija identifikovala se sa romanom i njegovim junacima. Pobožno smo ponavljali Oliveirine reči s početka knjige: "Hoću li sresti Magu"? Devojke su htele da budu kao ona, a muškarci da budu Oliveira, a svi smo želeli da živimo u Parizu i Buenos Ajresu - priseća se urugvajska književnica i Kortasarova bliska prijateljica Kristina Peri Rosi.
Kortasar je roman prvobitno nazvao "Mandala", kao aluziju na budistički i hinduistički simbol Univerzuma i energije. Pred sam izlazak romana promenio je naslov u "Školice", jer mu je "Mandala" zvučala pretenciozno.

- Školice su kao gotovo sve dečije igre male ceremonije koje imaju mitski i religijski prizvuk - objasnio je autor.- Taj su roman kritičari secirali i analizirali sa krajnjom pažnjom, ali to je, zapravo, knjiga koja nije pisana ni po kakvom planu. Tek kada sam imao na stolu nagomilane sve stranice, svu tu masu poglavlja i fragmenata, osetio sam potrebu da među njima napravim neki relativan red. Ali, taj red nije bio u meni dok sam pisao! Reči su samog autora koje je izgovorio pred kraj života!
Nijedan drugi pisac nije dao igri toliko književno dostojanstvo kao Kortasar, niti je učinio igru tako korisnim i originalnim elementom umetničke kreacije.
 Njegova proza je načinjena od vazduha, bestežinska i bestelesna, ali čujna kao vetar i budi u nama mnoge slike i vizije. Ona na savršen način povezuje ulične ritmove grada i pesnikov monolog.
 Kortasar nam je ostavio jedno, možda, nedorečeno delo, ali lepo i neprolazno kao naša sećanja! Taj čarobnjak reči,tvorac je jedne od najlepših igara u istoriji književnosti.

"I tako sam sreo Magu, koja je ne sluteći bila moj svedok i moja uhoda, tako sam našao i razlog za nerviranje što sam na sve to mislio, znajući da mi je obično lakše da mislim nego da budem, da u mom slučaju onaj ergo iz Dekartove sentence uopšte nije ergo ni bilo šta slično, tako smo išli Levom obalom, a Maga nije ni slutila da je moja uhoda i moj svedok, bezmerno se divila mojim raznovrsnim znanjima, mom poznavanju književnosti pa čak i cool džeza, što je za nju predstavljalo nedokučivu tajnu. Zbog svega toga osećao sam se antagonijski blizak Magi, voleli smo se u jednoj dijalektici magneta i opiljka, napada i odbrane, lepote i zida. Pretpostavljam da je Maga gajila neke iluzije o meni, mora da je mislila da sam izlečen od predrasuda ili da postupno usvajam njega, kudikamo lepršavija i poetičnija predubedjenja. Usred nestalnog zadovoljstva, u jeku lažnog primirja, ispružio sam ruku i dotakao klupko Pariza, njegovu beskrajnu materiju koja samu sebe mota, magmu vazduha i onoga što se ocrtavalo na prozoru, oblačke i potkrovlja, tada nije bilo nereda, tada je svet još bio nešto skamenjeno i ustaljeno, igračka sastavljena od delova koji se okreću na svojim šarkama, klupko ulica i drveća, imena i meseci. Nije bilo nekog nereda koji bi otvarao vrata iskupljenju, bilo je samo prljavštine i bede, čaša sa ostacima piva, čarapa u nekom uglu, bio je krevet koji je zaudarao na seks i na kosu, bila je jedna žena koja me je tankom i providnom rukom milovala po bedrima odgadjajući ono milovanje koje će me na čas otrgnuti sa te mrtve straze. Uvek prekasno, jer ma koliko vodili ljubav, sreća mora da je nešto drugo, nešto možda i tužnije od ovog mira i zadovoljstva, nešto kao zvuk jednoroga ili zov sa ostrva, neki beskonačan pad u nepomičnost. Maga nije znala da su moji poljupci kao oči koje se otvaraju podalje od nje i da sam ja išao kao izvadjen iz sebe, preručen u drugu figuru sveta, kao vrtoglavi kormilar na crnom pramcu koji seče vodu vremena i poriče je. "


Izvor:Love will make us,blog








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:24

SJESTE


Nekad, u nekom vremenu bez horizonta, setiće se kako je skoro svakog popodneva tetka Adela slušala tu ploču sa glasovima i horovima, one tuge kada bi glasovi počeli da izlaze, jedna žena, jedan čovek, a posle toga mnogo njih zajedno pevaju nešto nerazumljivo, zelena etiketa sa objašnjenjima za odrasle, Te lucis ante terminum, Nunc dimittis, tetka Lorensa je govorila da je to latinski i da govori o Bogu i takvim stvarima, onda bi se Vanda umorila što ne razume, što je tužna kao kad Teresita kod svoje kuće stavi ploču Bili Holidej pa je slušaju pušeći jer je Terezina majka radila a otac odlazio za svojim poslom ili spavao svoju sjestu, pa su onda mogle na miru da puše, ali slušanje Bili Holidej predstavljalo je divnu tugu od koje bi poželele da legnu i da plaču od sreće, bilo je tako lepo u Teresitinoj sobi sa zatvorenim prozorom, sa dimom, dok slušaju Bili Holidej. U njenoj koći joj je bilo zabranjeno da peva te pesme zato što je Bili Holidej crnkinja i što je umrla od tolikog uzimanja droge, tetka Marija ju je terala da još sat duže provede za klavirom učeći arpeđo, tetka Ernestina bi počela sa govorancijom o tome kakva je današnja mladež, Te lucis ante terminum odjekivalo je u salonu u kojem je tetka Adela šila uz osvetljenje iz staklene lopte pune vode koja je (bilo je to lepo) skupljala svu svetlost iz lampe za šivenje. Sva je sreća da je noću Vanda spavala u istom krevetu sa tetka Lorensom, pa tu nije bilo ni latinskog, ni pridika o duvanu i degenericima po ulicama, tetka Lorensa je gasila svetlo pošto bi se pomolila pa bi malo pričale o bilo čemu, skoro uvek o psu Groku, i kad bi Vanda htela da zaspi obuzeo bi je osećaj pomirenja, kao da je malo zaštićenija od tuge u kući uz toplinu tetke Lorense koja je tiho uzdisala, skoro kao Grok, topla i malkice sklupčana i uzdisala zadovoljno kao Grok na tepihu u trpezariji.

- Tetka Lorensa, nemoj da daš da više sanjam čoveka sa veštačkom rukom - molila je vanda one noći kada je imala košmar. - Molim te, tetka Lorensa, molim te.

Posle je pričala o tome Teresiti, i Teresita se nasmejala, ali to nije bilo smešno, ni tetka Lorensa se nije smejala dok joj je brisala suze, davala joj da popije čašu vode i polako je smirivala, pomažući joj da otkloni te slike, mešavinu sećanja na neko drugo leto i drugi košmar, čovek koji je toliko ličio na muškarce iz albuma Teresitinog oca, ili iz ćorsokaka gde ju je u sumrak čovek u crnom presreo, prilazeći joj polako dok na kraju nije stao i pogledao je čitavog lica obasjanog sjajem punog meseca, sa naočarima sa metalnim okvirom, sa senkom šešira boje dinje koji mu je skrivao čelo, i onda pokret desne ruke koja se diže ka njoj, sa ustima tankih usana, urlik ili jurnjava koja ju je spasla od kraja, čaša vode i milovanje tetka Lorense pre laganog povratka punog strepnje u san koji će trajati do kasna, tetka Ernestinini purgativi, blaga supica i saveti, ponovo kuća i Nunc dimitis, ali na kraju dozvola da ide da se igra sa Teresitom mada se toj devojčici nije moglo verovati kako ju je majka vaspitavala, sigurno ju je čak učila nekim stvarima ali ipak, gore je bilo gledati ono njeno ispijeno lice a malo zabave neće joj škoditi, ranije su devojke vezle u vreme sjeste ili učile solfeđo, ali današnja mladež. - Ne samo što su lude nego su i glupe - rekla je Teresita, pružajući joj jednu od cigareta koje je krala od oca. - Kakve ti tetke imaš, devojko. Znači dale ti purgativ? Jesi li već išla, ili? Drži, gledaj šta mi je pozajmila Ćola, sva jesenja moda je tu, ali prvo vidi kakve su Ringove slike, kaži, zar nije pravo srce, gledaj ga samo sa tom raskopčanom košuljom. Ima dlačice, gledaj.

Posle je htela da čuje još, ali Vandi je bilo teško da nastavi da priča o tome sad kad joj se odjednom vratio prizor bekstva, mahnita jurnjava kroz uličicu, i to nije bio košmar mada skoro da je morao biti kraj more koju je zaboravila kad se probudila zapomažući. Možda je pre toga, krajem nekog drugog leta, i mogla da ispriča Teresiti, ali je ćutala iz straha da će ova ispričati tetka Ernestini, u to vreme je Teresita još dolazila kod nje i tetke su iz nje izvlačile neke stvari uz pomoć tosta i mlečnog krema sve dok se nisu posvađale sa njenom majkom pa Teresitu više nisu htele da primaju, mada su nju puštale da odlazi tamo ponekad kada bi popodne imale goste i htele da ostanu na miru. Sad bi sve mogla da ispriča Teresiti ali više nije vredelo jer je i košmar bio kao i ono drugo, možda je ono drugo bilo deo košmara, sve je toliko ličilo na album Teresitinog oca i ništa se nije stvarno završavalo, sve je bilo kao one ulice u albumu koje su se gubile u daljini baš kao u košmarima.

- Teresita, otvori malo prozor, toliko je vrućina kad je ovako zatvoreno.

- Ne budi guska, posle će moja stara da pobesni što smo pušile. Ima njuh kao Pegavičin Tigar, u ovoj kući na sve mora da se pazi.

- Da nisi rekla makar ubili boga u tebi.

- Jeste, ti ćeš kući i šta te briga. Večito ostaješ isto derište, eh, ti.

. / .








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:25

Ali Vanda više nije bila derište iako joj je Teresita još time trljala nos ali sve manje i manje od onog popodneva kad je isto bilo vrućina i kad su razgovarale o raznim stvarima, pa joj je posle Teresita pokazala ono pa je sve postalo drugačije mada joj je Teresita još govorila da je derište kad god bi se naljutila.

- Uopšte nisam derište - reče Vanda, ispuštajući dim kroz nos.

- Dobro, dobro, nemoj da si takva. Imaš pravo, grozna je vrućina. Bolje da se skinemo i da sipamo vino s ledom. Reći ću ti nešto, ti si to sanjala zbog tatinog albuma, a još tamo nema nikakve veštačke ruke, ali zna se kako je sa snovima. Gledaj kako mi rastu. Ispod bluze se nije primećivalo bog zna šta, ali onako obnažene su dobijale na važnosti, pretvarale je u ženu, menjale joj lice. Vandu je bilo sramota da skine haljinu i pokaže grudi koje jedva da su se pomaljale. Jedna Teresitina cipela odletela je do kreveta, druga se izgubila ispod sofe. Ali razume se da je to bilo kao muškarci iz albuma Teresitinog tate, muškarci u crnom koji su se ponavljali na skoro svim slikama, Teresita joj je pokazala album jednog popodneva za vreme sjeste kad je njen tata upravo izašao i kuća bila tako pusta i tiha kao i saloni i kuće u albumu. Smejući se i podgurkujući se koliko su bile nervozne popele su se na gornji sprat gde su ih ponekad Teresitini roditelji pozivali da popiju čaj u biblioteci kao prave gospođice, pa tih dana nisu baš mogle da puše ni da piju vino u Teresitinoj sobi jer bi Pegavica odmah primetila, zato su koristile priliku kad god bi kuća pripala samo njima pa bi se popele cičeći i gurkajući se baš kao što je sad Teresita gurkala Vandu sve dok je nije sasvim oborila da sedne na plavo kanabe i skoro u istom pokretu se sagnula da skine gaćice i ostane gola pred Vandom, obe su se gledale smejuljeći se malo isprekidano i čudno sve dok Teresita nije prasnula u smeh i upitala je da li je tako glupa ili ne zna da tu rastu dlačice kao na Ringovim grudima. "Ma imam i ja", rekla je Vanda, "počele su da mi rastu prošlog leta". Baš kao u albumu gde su ih sve žene imale, i to mnogo, skoro na svim slikama ili su odlazile ili dolazile ili sedele ili ležale na travi i u čekaonicama po stanicama ("lude su", mislila je Teresita), i baš kao i sada gledale jedna drugu ovolikim očima i uvek je bio pun mesec a žene su gole šetale po ulicama i stanicama, mimoilazeći se kao da jedna drugu ne vide i kao da su užasno same, i ponekad muškarci u crnim odelima ili sivim mantilima koji su ih posmatrali kako prolaze ili proučavali retko kamenje kroz mikroskop, ne skidajući šešir.

- U pravu si - reče Vanda, - mnogo je ličio na muškarce iz albuma, isto je imao šešir boje dinje i naočari, bio je kao i oni, ali sa veštačkom rukom, a uz to prošli put kad...

- Prestani s tom veštačkom rukom - reče Teresita. - Ostaćeš tako celo popodne? Prvo se žališ na vrućinu, a posle se ja skidam.

- Treba da idem u kupatilo.

                           . / .








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:25

- Purgativ! Nee, pa tvoje tetke su slučaj za posmatranje. Hajde brzo, a kad se vraćaš donesi još leda, gledaj kako Ringo ne skida oka sa mene, anđeo moj dragi. Sviđa vam se ova trbica, ljubavi? Dobro je pogledajte, protrljajte se tu, tako, tako, Ćola će me ubiti kad joj vratim zgužvanu sliku. U kupatilu je Vanda sačekala što je duže mogla da ne bi morala ponovo da se vraća, bolelo ju je i bila je besna zbog purgativa, a i Teresita ju je posle na plavom kanabetu gledala kao da je derište, podsmevala joj se kao onda kad joj je pokazala ono pa Vanda nije mogla a da ne pocrveni, tih popodneva kada je sve bilo drugačije, prvo je tetka Adela pustila da duže ostane kod Teresite, ionako je to odmah tu a meni dolaze upravnica i sekretarica iz Marijine škole, kad nam je kuća ovako mala bolje idi da se igraš sa drugaricom ali se pazi kad se vraćaš, dođi pravo kući i da ti nije palo na pamet da se zamajavaš po ulici sa Teresitom, ta voli da se švrćka, znam ja nju, posle su pušile neke nove cigarete koje je Teresitin otac zaboravio u jednoj fioci u pisaćem stolu, sa zlatnim filterom, čudne boje, pa joj je na kraju Teresita pokazala ono, teško joj je bilo da se seti kako se to desilo, pričale su o albumu, ili je možda to sa albumom bilo početkom leta, tog popodneva su bile toplije obučene i Vanda je imala žuti pulover, onda još nije bilo leto, na kraju nisu znale šta da kažu, gledale su se i smejale se, skoro bez reči su izašle na ulicu da malo prošetaju pored stanice, izbegavajući ugao na kojem je Vandina kuća jer tetka Ernestini ne bi promakli njihovi koraci makar bila i sa upravnicom i sekretaricom. Na staničnom peronu su ostale da se malo prošetaju kao da čekaju voz, gledale su kako prolaze lokomotive od kojih su peroni podrhtavali a nebo se prekrivalo crnim dimom. Tada, ili možda kad su se već vratile i kad je bilo vreme da se rastanu, Teresita joj je kao usput rekla da pazi na to, nije svejedno, pa je Vanda koja je pokušavala da zaboravi pocrvenela i Teresita se nasmejala i rekla joj da to što je bilo te večeri niko ne sme da zna, ali da su njene tetke kao Pegavica, i ako ne pazi, jednom će je uhvatiti, a onda će da vidi svoje. Ponovo su se nasmejale ali to je bilo tačno, baš je tetka Ernestina morala da je iznenadi posle sjeste mada je Vanda bila sigurna da niko neće ući u to doba u njenu sobu, svi su otišli da odremaju malo i u dvorištu se čuo Grokov lanac i zujanje osica pobesnelih od sunca i vrućine, jedva da je imala vremena da navuče čaršav do grla i da se napravi da spava, ali je već bilo kasno jer je tetka Ernestina stajala kod nogu kreveta, strgnula je čaršav jednim pokretom, bez reči, i samo je pogledala pantalone od pidžame srozane do listova. Kod Teresite su zaključavale vrata mada im je Pegavica to branila, ali tetka Marija i tetka Ernestina su govorile o požarima i o tome kako zaključana deca umiru u plamenu, mada sad tetka Ernestina i tetka Adela nisu govorile o tome, prvo su joj prišle bez reči i Vanda je pokušala da se pretvara kako ne shvata sve dok je tetka Adela nije ščepala za ruku i zavrnula joj je, a tetka Ernestina joj zalepila prvi šamar, pa još jedan, pa još jedan, Vanda se branila kroz plač, lica zarivenog u jastuk, vičući da nije uradila ništa ružno, da je samo svrbelo pa onda, ali tetka Adela je skinula papuču i počela da je udara po turu dok ju je držala za noge, i govorile su kako je izopačena, i sigurno je Teresita, pa ta omladina, pa nezahvalnost, pa boleštine, pa klavir, pa zatvoriće je u kuću, ali naročito izopačenost i boleštine, sve dok tetka Lorensa nije ustala preplašena kricima i plačem pa se odjednom sve smirilo, ostala je samo tetka Lorensa koja ju je tužno gledala, nije je ni smirivala ni milovala, ali je uvek to bila tetka Lorensa, baš kao sad dok joj je davala čašu vode i štitila je od čoveka u crnom, ponavljajući joj na uvo da će lepo spavati, da više neće imati moru.

- Jela si previše čorbe, videla sam. Čorba je teška uveče, kao pomorandže. Hajde, prošlo je, spavaj, ja sam tu, nećeš više sanjati. - Šta čekaš da se skineš? Opet moraš u kupatilo? Prevrnućeš se kao rukavica, tvoje tetke su lude.

- Nije baš tolika vrućina da baš budemo gole - rekla je Vanda tog popodneva, skidajući haljinu.

- Ti si prva počela s vrućinom. Daj mi led i donesi čaše, ima još slatkog vina ali je juče Pegavica zagledala flaše i pravila grimase. Kao da ja ne znam te njene grimase. Ništa ne govori ali napravi grimasu i ja znam da ona zna. Sva sreća da stari ne misli ni na šta drugo osim na poslove i nikad ga nema. Stvarno, već imaš dlačice, ali malo, još si kao devojčurak. Pokazaću ti nešto u biblioteci ako mi se zakuneš.

Teresita je slučajno otkrila album, polica je zaključana, tvoj tata drži naučne knjige a to nisu stvari za tvoj uzrast, kakve budale, ostala su im otključana, i tamo je bilo rečnika i jedna knjiga sa sakrivenim leđima, baš kao da se ne primeti, i još drugih sa anatomskim slikama koje nisu kao one u školi, ove su skroz završene, ali čim je izvukla album anatomske slike je više nisu zanimale jer je album bio kao fotoroman, ali strašno čudan, natpisi prava šteta što su na francuskom, jedva da se razumela po neka reč, la sérénité est sur le point de basculer, sérénité znači vedrina, ali basculer, ko zna, čudna neka reč, bas znači čarapa, les bas de Dior koje nosi Pegavica, ali culer, čarape za culer ne znači ništa, a žene na slikama uvek su gole ili u suknjama i tunikama ali nisu nosile čarape, možda je culer nešto drugo, i Vanda je isto tako mislila kad joj je Teresita pokazala album pa su se smejale kao lude, to je dobro kod Vande popodne za vreme sjeste kad ostanu same kod kuće.

- Nije baš tolika vrućina da se skidamo - reče Vanda. - Zašto tako preteruješ? Rekla sam, stvarno, ali nisam to htela da kažem.

- Znači ne sviđa ti se da budeš kao žene na slikama? - podsmevala joj se Teresita protežući se na kanabetu. - Dobro me pogledaj i kaži, zar nisam ista istijata kao ona gde je sve kao od stakla a u daljini se vidi neki malecki čovek koji dolazi ulicom. Skini te gaćice, budalo, zar ne vidiš da kvariš efekat.

- Ne sećam se te slike - reče Vanda, spuštajući neodlučno prste na lastiš na gaćicama. - Ah, da, čini mi se da se sećam, na plafonu je bio luster, a u dnu neka plava slika sa punim mesecom. Sve je bilo plavo, jel' tako.

                                            . / .








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:26

Ko zna zašto su se onog popodneva kad su gledale album toliko zadržale na toj slici mada su druge bile zanimljivije i čudnije, na primer ona sa Orphée, što je u rečniku pisalo da znači Orfej, otac muzike koji je sišao u pakao, a na slici uopšte nije bilo nikakvog pakla nego samo neka ulica sa kućama od crvenih cigala, malkice kao na početku košmara mada je posle sve bilo drugačije pa je to opet bila slepa ulica i čovek sa veštačkom rukom, a tom ulicom sa kućama od crvenih cigala dolazio je goli Orfej, Teresita joj je odmah pokazala iako je Vanda na prvi pogled pomislila da je to još jedna od nagih žena sve dok Teresita nije počela da se smeje i stavila prst baš tamo pa je Vanda videla da je to neki vrlo mlad muškarac ali ipak muškarac pa su dugo gledale i proučavale Orfeja i pitale se ko li je ta žena okrenuta leđima tamo u bašti i zašto li je okrenuta leđima sa napola otvorenim rajsferšlusom na suknji kao da se tako šeta po bašti. - To je ukras, nije rajsferšlus - otkrila je Vanda. - Ostavlja takav utisak, ali ako pažljivo pogledaš to je neki šav koji izgleda kao rajsferšlus. Ali ne shvatam zašto Orfej ide ulicom i go je, a žena ostaje okrenuta leđima u bašti iza zida, mnogo je čudno. Orfej liči na ženu sa tom tako belom kožom i tim kukovima. Samo što ima to, razume se.

- Hajde da potražimo drugu gde se vidi izbliza - reče Teresita. - Jesi li ti već videla muškarce?

- Nisam, otkud bih - reče Vanda. - Znam kako to izgleda, ali kako da ih vidim. Kao kod dečaka, ali veći, jel' da? Kao kod Groka, ali on je pas, nije to isto.

- Ćola kaže da im se poveća tri puta kad su zaljubljeni, pa onda dođe do oplodnje.

- Da se dobiju deca? Oplodnja je to ili šta?

- Glupa si, klinko. Gledaj ovu, skoro kao da je ista ulica ali ima dve gole žene. Zašto slika tolike gole žene taj nesrećnik? Gledaj, kao da se mimoilaze a da se ne vide i svaka ide svojim putem, skroz su lude, gole na sred ulice a nema nikakvog čuvara da se buni, to nigde ne može da se desi. Gledaj ovu, ima neki čovek ali je obučen i krije se u nekoj kući, vidi mu se samo lice i ruka. A ova žena obučena u granje i lišće, kažem ti ja da su lude.

- Nećeš više ništa da sanjaš - obećala je tetka Lorensa, mazeći je. - Spavaj sad, videćeš da više nećeš da sanjaš.

- Tačno, već imaš dlačice ali samo malo - rekla je Teresita. - Čudno, još si kao klinka. Upali mi cigaretu. Dođi.

- Ne, ne - rekla je Vanda, želeći da se otme. - Šta to radiš? Neću, pusti me.

- Kako si glupa. Gledaj, videćeš, ja ću ti pokazati. Ama neću ti ništa, smiri se pa ćeš da vidiš.

Uveče su je poslale u krevet i nisu joj dozvolile da ih poljubi, večera je bila kao na slikama na kojima je sve bila tišina, samo bi je tetka Lorensa pogledala s vremena na vreme i sipala joj večeru, popodne je iz daleka čula tetka Adelinu ploču i glasovi su dopirali kao da je optužuju, Te lucis ante terminum, već je bila odlučila da se ubije i prijalo joj je da plače misleći na tetka Lorensu kad je bude našla mrtvu i kad se sve one pokaju, ubiće se tako što će da se baci u vrt sa simsa ili će da raseče vene tetka Ernestininim žiletom ali sad još ne jer je prethodno morala da napiše oproštajno pismo Teresiti i da joj kaže da joj oprašta, i drugo pismo profesorki geografije koja joj je poklonila ukoričen atlas, i sva sreća što tetka Ernestina i tetka Adela ne znaju da su Teresita i ona išle na stanicu da gledaju kako prolaze vozovi i da su popodne pušile i pile vino, a naročito što ne znaju za onaj put kad se predveče vratila od Teresite, i umesto da prepreči onako kako su joj naredile, ona je obišla krug oko bloka i čovek u crnom joj je prišao da je pita koliko je sati kao u košmaru, i možda je to bio samo košmar, o, da, dragi Bože, baš na ulazu u uličicu koja se završavala zidom sa puzavicama, pa ni onda nije primetila (ali je to možda bio samo košmar) kako čovek sakriva jednu ruku u džepu na crnom odelu sve dok nije počeo da je izvlači sasvim polako i pitao je koliko je sati i to je bila ruka kao od ružičastog voska sa tvrdim i sastavljenim prstima, bila je zavučena u džep i malo po malo se izvlačila, kao da je neko cima, i onda je Vanda otrčala bežeći od ulaza u slepu ulicu ali skoro da se više i ne seća da je trčala i da je pobegla od čoveka koji je hteo da je satera u dno slepe ulice, kao da je postojala neka praznina jer je strah od veštačke ruke i od usta tankih usana zaustavio taj trenutak pa nije postojalo ni pre ni posle kao kad joj je tetka Lorensa dala da popije čašu vode, u košmaru nije postojalo ni pre ni posle, a što je najgore ona nije mogla da ispriča tetka Lorensi da to nije bio samo san jer više nije bila sigurna i toliko se plašila da one ne saznaju i sve se mešalo i Teresita i jedino je bilo sigurno da je tetka Lorensa tu uz nju u krevetu, da je greje svojim rukama i obećava joj miran san, da je miluje po kosi i obećava joj.

- Jel' da ti se sviđa? - reče Teresita. - Može i ovako, gledaj.

- Ne, nemoj, molim te - reče Vanda.

- Ma hajde, ovako je još bolje, oseća se duplo bolje, Ćola tako radi, i ja, vidiš da ti se sviđa, nemoj da me lažeš, ako hoćeš, lezi ovde pa radi sama sad kad znaš.

- Spavaj, mila - rekla je tetka Lorensa, - videćeš da više nećeš sanjati.

Ali Teresita se nagnula napola sklopljenih očiju, kao da je odjednom toliko umorna pošto je pokazivala Vandi, i ličila je na onu plavušu na plavom kanabetu samo što je mlađa i tamnija, i Vanda je mislila na onu drugu ženu sa slike koja je gledala upaljenu sveću mada je u staklenoj sobi bio luster na plafonu, i ulica sa fenjerima i čovek u daljini kao da su ulazili u sobu, kao da su postajali deo sobe kao i uvek na tim slikama mada im se ni jedna nije učinila toliko čudna kao ona koja se zvala gospođice iz Tongra, jer demoiselles na francuskom znači gospođice i dok je Vanda gledala Teresitu koja je teško disala kao da je jako umorna to je bilo isto kao da ponovo gleda sliku sa gospođicama iz Tongra, mora da je to bilo nekakvo mesto jer se pisalo velikim slovom, one su se grlile umotane u plave i crvene tunike ali ispod tunika nage, i jednoj su grudi bile otkrivene i milovala je drugu i obe su imale crne beretke i dugu plavu kosu, milovala ju je prelazeći prstima niz leđa kao što je radila Teresita, a ćelavi čovek u sivom mantilu bio je kao doktor Fontana kad ju je tetka Ernestina odvela i doktor joj je, pošto je nešto tajno razgovarao sa tetka Ernestinom, rekao da se skine a ona je imala trinaest godina i već je počela da se razvija i zato ju je tetka Ernestina odvela iako možda i nije bilo samo zato jer je doktor Fontana počeo da se smeje i Vanda je čula kad je rekao tetka Ernestini da te stvari nisu tako važne i da ne treba preterivati, i posle ju je slušao i pogledao joj oči i imao je mantil kao onaj na slici samo što je bio beo, i rekao joj da legne na sto i pipao je dole i tetka Ernestina je bila tu ali je otišla da gleda kroz prozor mada ulica nije mogla da se vidi jer su na prozoru bile bele zavesice, sve dok je doktor Fontana nije pozvao i rekao joj da se ne brine i Vanda se obukla dok je doktor pisao recept za neko sredstvo za jačanje i neki sirup za bronhitis, i ona noć kad je imala košmar bila je pomalo takva jer je u početku čovek u crnom bio ljubazan i osmehivao se kao doktor Fontana i samo je hteo da zna koliko je sati, ali posle je dolazila slepa ulica kao onog popodneva kad je ona obišla krug oko bloka, i na kraju nije mogla ništa drugo nego da se ubije žiletom ili da se baci sa simsa pošto napiše pisma profesorki i Teresiti.

- Baš si budala - rekla je Teresita. - Prvo ostaviš otvorena vrata kao neka ćurka, a posle ne umeš ni da se pretvaraš. Upozoravam te, ako tvoje tetke ispričaju Pegavici, jer će sigurno mene da optuže, glavačke će da me pošalju u internat, tata me je već upozorio.

- Popij još malo - reče tetka Lorensa. - Sad ćeš da spavaš do jutra i ništa nećeš da sanjaš.

To je bilo najgore, što nije mogla da ispriča tetka Lorensi, da joj objasni zašto je pobegla od kuće onog popodneva kad su tetka Ernestina i tetka Adela, i lutala ulicama i ulicama i nije znala šta da radi, mislila kako mora odmah da se ubije, da se baci pod voz, gledala na sve strane jer je možda onaj čovek opet tu i kad zađe na neko pusto mesto prići će joj i pitaće koliko je sati, možda žene sa slika idu gole ulicama zato što su i one pobegle od kuće pa se plaše tih muškaraca u sivim mantilima ili crnim odelima kao od onog čoveka iz slepe ulice, ali na slikama je bilo mnogo žena a ona je ulicama međutim sad išla sama, mada sva sreća što nije gola kao one druge i što ni jedna u crvenoj tunici nije došla da je zagrli i da joj kaže da legne kao što su joj rekli Teresita i doktor Fontana.

- Bili Holidej je bila crnkinja i umrla je od tolikog uzimanja droga - reče Teresita. - Imala je halucinacije i tako to.

- Šta su to halucinacije?

- Ne znam, nešto grozno, urlaju i grče se. Znaš da si u pravu? Grozna je vrućina. Bolje da se skinemo.

- Nije baš tolika vrućina da budemo gole - rekla je Vanda.

- Pojela si previše čorbe - rekla je tetka Lorensa. - Čorba je teška uveče, baš kao i pomorandže.

- Može i ovako, gledaj - rekla je Teresita.
                                                                         . / .
                                                        .












/








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Ned 3 Maj - 18:27

Ko zna zašto se najviše sećala slike sa onom tesnom ulicom sa drvećem s jedne strane i nekim vratima u prvom planu na suprotnom pločniku, i još odozgo na sred ulice stočić sa upaljenom lampom i to u sred bela dana. "Prestani s tom veštačkom rukom", reče Teresita. "Ostaćeš tako celo popodne? Prvo se žališ na vrućinu, a posle se ja skidam." Na slici se ona udaljavala vukući po zemlji neku tamnu tuniku, a na vratima u prvom planu stajala je Teresita i gledala sto sa lampom, ne primećujući da u dnu čovek u crnom čeka Vandu, nepomičan na toj strani ulice. "Ali to nismo mi", pomislila je Vanda, "to su odrasle žene koje idu gole po ulici, nismo mi, to je kao košmar, pomislim da je tu, ali nije, i tetka Lorensa neće dozvoliti da još sanjam." Da je mogla da zamoli tetka Lorensu da je spase od ulica, da joj ne dozvoli da se baci pod voz, da se više ne pojavljuje čovek u crnom koji je na slici čekao u dnu ulice, sada dok obilazi krug oko bloka ("dođi pravo kući i nemoj da si se zamajavala po ulici", rekla je tetka Adela) a čovek u crnom prilazio joj je da je pita koliko je sati i polako je saterivao u slepu ulicu bez prozora, ona se sve više pribijala uza zid sa puzavicama, nesposobna da viče ili moli ili da se brani baš kao u košmaru, ali u košmaru je na kraju bila rupa jer je tetka Lorensa bila tu i smirivala je i sve je nestajalo sa ukusom hladne vode i milovanjem, i popodne sa slepom ulicom se završilo kod rupe, kad je Vanda pobegla ne osvrćući se sve dok nije ušla u kuću i zamandalila vrata i pozvala Groka da pazi na ulaz jer nije mogla da ispriča istinu tetka Adeli. Sad je opet sve bilo kao i pre ali u slepoj ulici više nije bilo te rupe, nije mogla da pobegne niti da se probudi, čovek u crnom saterao ju je uza zid i tetka Lorensa je neće utešiti, bila je sama u to predvečerje sa čovekom u crnom koji je pitao koliko je sati, koji je prilazio zidu i počinjao da izvlači ruku iz džepa, sve bliže i bliže Vandi priljubljenoj uz puzavice, i čovek u crnom više nije pitao koliko je sati, voštana ruka je tražila nešto po njoj, ispod suknje, i muški glas joj je govorio na uvo budi mirna i nemoj da plačeš, hajde da radimo ono što te je naučila Teresita.

Izvor Adrian Darie blog








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   Pon 4 Maj - 17:55

...Kao da se u ljubavi može birati, kao da to nije grom koji ti smlavljuje kosti i ostavlja te skamenjenog nasred dvorišta...Beatriča se ne bira. Julija se ne bira. Ti ne biraš kišu koja će ti prodreti do kostiju po izlasku s koncerta...

Cortázar /Rayuela/








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Hulio Kortasar   

Nazad na vrh Ići dole
 
Hulio Kortasar
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Hulio Kortasar
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-