Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Eseji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb - 20:20

Ljubav! Postoji li čarobniji, ljepši osjećaj u svijetu? Voljeti je plemenito, pošteno, a ujedno i neizbježno. Bez ljubavi ne bismo postojali, niti spoznali smisao života. Sofoklo je davno spomenuo : ²A ja za ljubav samo dođoh na taj svijet.². Ljubav je ta koja nas čini potpunima, naše duše sitima. Lijek je to i melem naših rana; ljubav. ²Jedna riječ oslobađa naš život boli i tegoba, ta riječ je ljubav.² - također je smatrao Sofoklo. Ljubav je ta koja važnost pridaje trajnim, nepromjenjivim vrijednostima, a oduzima važnost onih prolaznih. Shakespearove riječi u potpunosti prikazuju tu dubinu: ²Ljubav ne gleda očima već dušom, zato je krilati Amor na slikama slijep.². Simbol je to same ljubavi; slijepe, potpuno predane ljubavi.
Što je zapravo ljubav? Većina ljubavlju još uvijek smatra poveznicu muškarca i žene. Mnogi ju definiraju kao obostran doživljaj osjećaja koje uzajamno dijelimo. To se primjenjuje i na ostale vrste ljubavi. Nažalost, danas volimo one koji nas vole, one koji su ljubazni s nama, pomažu nam. Moramo biti svjesni da to nije ona prava, istinska ljubav. Ljubiti znači davati bez očekivanja. Prava se ljubav zauzima za drugu osobu, želi je usrećiti. Ona gori od želje da učini nešto dobro, da nekoga razveseli, ublaži mu bol. Ona je ta koja s osmjehom čini dobro i tada kada joj je teško. Baš kao što i cvijet pruža svoj miris i onima koji ga kidaju.
Netko je jednom definirao ljubav kao ²osjećaj koji osjećate da ćete osjećati kad osjećate osjećaj koji nikad prije niste osjećali². Iako sam se često pitala što je, ustvari, ljubav, rano sam zaključila da uključuje mnogo više od one fizičke veze. Katkad sam pomišljala da bi život bio jednostavniji bez ljubavi. No, shvatila sam da bi tada bio i manje zabavan, pa i isprazan.
Franjo Saleški je zaključio: ²Ljubav je ta koja prethodi želji. Jer, zapravo, što drugo želimo ako ne ono što ljubimo? Ljubav prethodi uživanju. Jer kako bismo mogli uživati u nekoj stvari, ako je ne bismo ljubili?². Tko posjeduje ljubav, kao da ima ulaznicu u bilo koje društvo. Sposoban je uživati u društvu kraljeva u palačama, a ujedno se zabavljati sa seljacima na poljima. Uvažavanje i poštivanje druge osobe bitna je oznaka ljubavi.
Sveti je Pavao nekoć govorio: ²Ljubav ne traži svoje.². ona je ta koja traži isključenje bilo kojeg privatnog interesa. Uvijek je spremna tražiti dobro druge osobe. ²nemojte tražiti za se velike stvari.²- kazao je prorok. Jer, male stvari lako postaju velike, ako ih činimo s velikom i čistom ljubavlju.
U današnje nam se vrijeme sve prethodno navedeno čini neizvedivim. Pitamo se: Tko još u svemu vidi ljubav? Ili sve čini iz čiste, nesebične ljubavi? Kako ljubiti neprijatelje?. Sve se to čini pomalo nemogućim. Sjetimo se Isusovih riječi. Zar je On govorio o nerealnom životu, životu koji nema veze s ljudskim, životom današnjeg čovjeka? O svim je tim pitanjima potrebno dobro promisliti te shvatiti njihov smisao. Sve je moguće ako se želi od srca, s čvrstim uvjerenjem da će se ostvariti. Važno je samo prepustiti se te potpuno izgorjeti. Ljubav je strpljiva. Ima snage trpjeti, podnositi, vjerovati konačno; nadati se.
Prema vjerovanju davnog kršćanskog pisca ljubav uključuje tri dimenzije: fizičku, psihičku i duhovnu. Rekao je ² Ljubite srdačno jedni druge bratskom ljubavi. U davanju časti prednjačite jedni drugima! ². Drugim riječima, trudite se nadmašiti jedni druge u iskazivanju brige. Samo ako se svaka osoba brine za drugu i potpuno joj se posvećuje, veza može rasti i razvijati se. A briga jednog partnera najčešće služi kao motivacija drugome da reagira istom mjerom.


Romeo i Julija? Nezaboravni, potpuno predani, nesebični ljubavnici! Katkad se pitam bih li voljela ljubiti kao što su se oni ljubili. Ljubili su se bezuvjetno. Romeo je posjedovao Juliju, a Julija je posjedovala Romea. Bili su to dragovoljni robovi ljubavi! On je bio njezin vlasnik, a ona njegov. Pretopili su se u jedno tijelo te živjeli potpuno novi svijet, svijet ljubavi. Jedno su drugome bili najvažnija sastavnica i najslađa poslastica života. Ali kako su završili? Nesretno, nažalost! Jedno bez drugoga nisu mogli funkcionirati, niti pronaći smisao odvojenih života.
Mnogobrojne čari ljubavi otkrivene su u prekrasnim stihovima pjesme ²Hvalospjev ljubavi² svetoga Pavla. Njezini nam završni stihovi govore i više no dovoljno:
²A sada; ostaju vjera,
ufanje i ljubav- to troje-
ali najveća među njima je ljubav.² .
Postoje i stihovi koji me nadahnjuju kad mi je najteže, kad osjećam da pomalo gubim vjeru u neiscrpnu ljubav. Nepoznatog su autora, a glase otprilike ovako:
²Da netko daje za ljubav
sve što u kući ima,
taj bi navukao prezir na sebe.
Mnoge vode ne mogu ugasiti ljubav
Niti je rijeke potopiti…² .
Svakog me puta iznova ²probude² te mi pomognu da se vratim normalnom, ispunjenom životu.
Ljubav. Strpljiva, snažna, optimistična… jednako uzbudljiva i u djetinjstvu, i u mladosti, i u starosti. Pokretač životnih radosti, ali i boli. Uzrok je tuge, ali i ljepote. Jezik ljubavi je tajanstven, ali univerzalan i razumljiv svima.
Jedno je sigurno; ljubav sutrašnjice nazire se na obzoru, čeka na vas. Vi samo trebate ispružiti svoje ruke i spremno dočekati toplinu ljubavi u dubini vlastitog žića.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb - 20:21

Ljubav

Ljubav je lepo i prijatno osećanje koje je prisutno u svačijem životu. Dok čovek živi, on oseća potrebu da voli i da bude voljen, jer bez ljubavi njegov bi život bio prazan i potpuno bezvredan.
Postoje različite ljubavi, a svaka od njih čoveka čini srećnim i ispunjenim, unosi toplinu u njegovo srce i pruža mu osećaj sigurnost. Čovek obično voli ljude koji su mu bliski i koji ga okružuju, ali to nije jedina vrsta ljubavi koju on može da oseti. Postoje i druge vrste ljubavi koje ga pokreću i ispunjavaju njegov život. To su ljubav prema sportu i klubu za koji navija, ljubav prema domovini, svom gradu i rodnom kraju. Svaku od ovih ljubavi čovek nosi duboko u sebi i ne dozvoljava nikome da ih ugrozi. One su jače od svega, čvrste su i neuništive. Bilo da se radi o ljubavi prema roditeljima, bratu i setri, drugarima i nekim drugim dragim i bliskim ljudima ili o ljubavi prema svom kućnom ljubimcu, svojoj zemlji i svom gradu, nema velikih razlika, jer svaka od ovih ljubavi je nesebična, uzajamna i nikad ne prestaje. Ali postoji još jedna vrsta ljubavi, potpuno drugačija od svih ostalih. Ona je nežna je i krhka i mora se dobro čuvati. Zbog ove ljubavi srce čoveku jače kuca, a telo mu obuzimaju ustreptalost i neki čudni žmarci. Ona menja čoveka, čini ga uznemirenim i pomalo nesigurnim. Kada je isuviše nesiguran u sebe i svoja osećanja, njegovu ljubav prati ljubomora, osećanje koje izaziva bol u srcu i veliki nemir u duši. Zato onaj koji voli treba da se bori protiv ovog ružnog osećanja, jer ljubav je lepa samo kada nema ljubomore, kada je strpljiva, iskrena i čista.
Ljubav je osećanje koje pobeđuje sve, a čovek kada voli i kada je voljen oseća se lepo, srećno i zadovoljno. Voleti je najlepša stvar na svetu, jer ljubav čini čuda. Ona čoveku daje krila i bez nje život ne bi imao smisla.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb - 20:22

Esej o prijateljstvu
Najčešća tema za pisanje Eseja je prijateljstvo. Kada bih o tome pisala mogla bih roman ispisati, jer se toliko stvari veže za dvoje ljudi koje zajedno putuju kroz život.

Esej o prijateljstvu!

"Nije li prijateljstvo najljepša stvar na svijetu?

Zar nije lijepo kada znate da će vas neko podržati i saslušati kada vam bude najteže. Čovjek nije stvoren da živi sam, kao i uvijek teži ka tome da dođe do nekoga sa sličnim mišljenjem, do nekoga ko će ga podržati.i koji će uvijek biti tu za njega. Ovaj svijet je prepun osoba koje su naizgled različite, ali ipak ima nešto što ih spaja. Osobine, vrline i mane. Danas ljudi najviše gledaju mane kod drugih i prema tome biraju prijatelja, ali oni pravog prijatelja tako neće moći naći. Ja nisam sigurna da li bih mogla bez svojih prijatelja jer je svaki poseban na svoj način, ne znam ni da li bih mogla smanjiti njihov broj. Oni me čine jačom, u mene ulijevaju nadu za životom, vjeruju u mene i uvijek su tu da me podrže. Današnje generacije sve teže pronalaze pravog prijatelja, tehnologija nam oduzima vrijeme i stvara zanimacije koje dovode čovjeka da pomisli da je sam sebi dovoljan, to je iluzija. Čovjek nije stvoren da sam putuje kroz život, zato potreban mu je prijatelj koji ga neće ostaviti samog kada ga najviše treba.“

Dobrog prijatelja nije lako naći, teško je ostaviti i nemoguće zaboraviti!!

Najbolji prijatelj je dvojnik na koga ne sličimo izgledom, a dušom smo jednaki!!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 10:55

Adam Tirlvel
Senke bacaju stvari – Sigizmund Kržižanovski: Izgubljeni Kafka, izgubljeni Borhes
Prevod: Miloš Jocić

Sigizmund Kržižanovski rođen je u Kijevu, u poljskoj porodici, 11. februara 1887. godine. Dvadeset i pet godina kasnije, nakon svršenih studija prava, Sigizmund je, kao pravi mladi intelektualac svog vremena, putovao širom Evrope: posetio je Pariz, Hajdelberg i Milano. Posle Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije 1917, vratio se u Kijev, gde je predavao na Muzičkom institutu i Teatrološkom konzervatorijumu. Nekoliko godina kasnije, kada mu je bilo trideset i pet, napustio je svoj rodni grad i otišao u Moskvu, gde je živeo do kraja života.

Kržižanovski je u Moskvi pisao članke i držao predavanja, pre svega u pozorišnom studiju Aleksandra Tairova, a radio je i kao konsultant o Tairovljevom Kamernom teatru. U međuvremenu je pisao novele i pripovetke, koje, što zbog ekonomskih problema međuratne, a potom i posleratne Rusije, što zbog cenzure sovjetskih kulturtregera, nikada nisu bile objavljene. Njegova dela čuvala je njegova ljubav, Ana Bovšek, u njihovom stanu; u sanduku sa odećom, ispod komada teške svile.

Niko nije znao da je Kržižanovski pisao fikciju, budući da država nije dopuštala njeno objavljivanje. Ljudi su ga poznavali po njegovim maskama koje je nosio u javnom životu: kao predavača teatrologije, kao esejistu, ili kao povremenog scenaristu. Ipak, uprkos svojoj skoro nepostojećoj objavljivačkoj povesti, Kržižanovski je 1939. primljen u Sindikat pisaca, što je značilo da bi po smrti bio kandidat za proces „obesmrćivanja“ kako svoje ličnosti, tako i svojih tekstova. Sedam godina po njegovoj smrti, koju je dočekao sa oduzetom sposobnošću govora, komisija Sindikata se sastala kako bi ispitala njegovu literarnu zaostavštinu, a potom se dve godine kasnije raspustila, nakon što je napravila nacrt plana objavljivanja njegovih, široj čitalačkoj publici nepoznatih, dela – koji nikada nije sproveden u delo. Dela su počela da se objavljuju, na radost i uživanje ljubitelja klasične fantastike, tek na početku XXI veka, nekoliko decenija pošto je Vadim Perelmuter, pesnik, esejista i književni kritičar otkrio, a potom i uredio bogatu petotomnu ediciju kompletnih radova ovog do tada sasvim nepoznatog pisca

* * *

Sam, u uglu svoje sobe, Kržižanovski je pisao priče u kojima su ljudi izmišljali vremeplove i lutali republikama snova. Kržižanovski je voleo da se igra prirodom (ili prirodama) realnog; u njegovim pričama, nosevi su se odvajali od lica na kojima su rasli, a pisci su bežali zajedno sa likovima koje su napisali.

Priče Sigizmunda Kržižanovskog mogu se ugrubo podeliti na dve kategorije. Prva grupa bi se lepo, poput LEGO kockica, uklopila u tradicionalan oblik fantastike, poput njegove kratke priče „Odbegli prsti“, u kojoj se prsti jednog pijaniste odvajaju od njegovih ruku i pobegnu. Druga grupa njegovih pripovedaka, međutim, mnogo je apstraktnija u svojoj fantastičnosti. To više nisu priče u ključu fantastike, već opisivanje samog opisivanja fantastike; meta-fantaziranje. Njegov metod pri ovakvom pisanju podrazumevao je vrlo specifičan i vrlo ozbiljan pristup prirodi jezika. Kako, recimo, praviti razliku između apstraktnih i zajedničkih imenica? Kržižanovski tu razliku u potpunosti ukida i oživljava pojmove koji nemaju nikakvu materijalnu prezentaciju; tako, dok u tradicionalnoj fantastičnoj priči oživljavaju neživi predmeti, poput noseva ili prstiju, Kržižanovski u svojim drugim pričama „oživljava“ mnogo apstraktnije i čudnije elemente. U njegovoj najpoznatijoj noveli, Klub ubica slova (Bukefal, 2013), uloga u jednoj predstavi se materijalizuje i dobija sopstveni život, nezavisno ne samo od glumca koji je igra, već i od samog lika, ma koliko to zbunjujuće zvučalo.

Fikcija Kržižanovskog počiva na pretpostavci da jezik omogućava stvari koje su inače nemoguće. Ako postoji posebna reč za „ulogu“, a posebna za „lik“, onda je prirodno, dakle, da ove dve stvari mogu predstavljati dva odvojena, živa entiteta. Preciznije rečeno, Kržižanovski je istraživao da li uopšte postoji distinkcija između onoga što je moguće u jeziku i što je moguće u stvarnosti. Na taj način, centralni literarni mehanizam njegovog pisanja postaje metafora, taj granični prostor između živih i neživih objekata, koji stilskim figurama dozvoljava da i same usvoje neki čudan oblik života.

Iako se ova pažnja posvećena pisanju o samom činu pisanja može nazvati metafikcijom, omiljene teme Kržižanovskog ne podrazumevaju toliko ponor između fikcije i stvarnosti koliko ponor između različitih oblika same realnosti. Metafikcija je, zapravo, metafizička kategorija, kako je i sam pisac rekao: „Prostor je apsurdno prostran i širi se, sa svim svojim orbitama, zvezdama i zjapećim parabolama – u beskonačnost. Ali ako ga neko svede na brojeve i oznake, lako će stati na dve ili tri police u biblioteci“.

Na ovaj način, pisac crta mapu najčudnije, ali istovremeno i najlogičnije topografije u književnosti: „Ja nisam ni ‘ovde’ ni ‘tamo’, nego između, u procepu…“. Tako, u pripoveci nazvanoj „Procepi“, Kržižanovski daje najcelovitiji prikaz svog literarnog kraljevstva.

Za ljude kojima je bilo suđeno u Moskvi i koji su bili prognani iz grada se govorilo da su osuđeni na „minus 1“. Niko mi nije izrekao kaznu: 0-1. Još sam ovde, u vrelu i gužvi prestonice. Ali potpuno sam svestan: prognan sam zauvek i neopozivo od svega, od svih radosti, od svih istna: iako hodam, gledam i slušam uz ostale naseljene u ovom gradu, znam: oni su u Moskvi a ja u minus-Moskvi. Dozvoljene su mi samo senke stvari.

U ovom obrnutom svetu, sve što se činilo perifernim otkriva se kao centralno: pukotina, san, procep, odsjaj, senka:

Neće mi nšta dobro doneti, vidite, ništa dobro da ponavljam posle drugih: stvari su senke. Ne, u mom minus-gradu, u mom avetinjskom minusolikom malom svetu, smo minus-istine imaju smisla – samo činjenice koje su pale na teme. Dakle: senke bacaju stvari.

U pitanju je fikcija posvećena onom najmikroskopskijem, iščezavajućem. Filozofija koja izvire iz svoje lične izokrenute poetike, gde je sve što se u literarnom radu čini marginalnim – detalji, naslovi, epigrafi, didaskalije – ono čime se Kržižanovski najviše bavi.

Na kraju, možemo izvršiti jedan trik retrospektivne istorije: možda i nije toliko čudnovato primetiti koliko proza Kržižanovskog nalikuje tekstovima Marsela Dišana, a naročito onoj Dišanovoj ideji o „infra-malenom“. Dišanov spisak svega onoga što želi izraziti idejom o „infra-malenom“ – način na koji se miris duvana meša sa mirisom usta koja ga izdišu; zvuk koji prave somotske pantalone; razdaljina između prednje i zadnje ivice tankog papira – neobično podseća na kóse opsesije samog Kržižanovskog, koji se uvek trudio da uočava pukotine u vidnim poljima, ili kratke samoodraze u tuđim zenicama. Njegove priče predstavljaju istraživanje infra-tankih ivica stvarnosti koje se obično ignorišu. „Misao zamišljena ili ne dalje od ‘Ja’, ili ne bliže od ‘kosmosa’“.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 10:56

Boris Nad: Atlantida (Carstvo senki)

Prostrano ostrvo, ili možda čak kontinent, koje naprečac izranja iz zelenog mora, iz džinovskog svetskog Okeana s one strane Heraklovih stubova, kako bi, isto tako neočekivano, jednog dana u njemu potonulo. To se desilo u neko neodređeno, daleko vreme; njegova propast, prema Platonu, pada u godinu 9.600 pre Hrista.

Ta je propast posledica gneva bogova, samog Zevsa u stvari. Nestaće u vatri, u nebeskom ognju koji će se sručiti na ostrvo, potom će se talasi sklopiti nad jednim u suštini već posustalim, okamenjenim svetom. Katastrofa će se odviti tokom samo „jednog jedinog dana i jedne jedine noći“ (Platon, na osnovu egipatskih predanja). Ali će more na tom mestu, po tvrdnjama pomoraca, milenijumima potom ostati neplovno: jedan Platonov savremenik govori o „dvanaest dana plovidbe iza Heraklovih stubova“ (Gibraltarskog tesnaca), koju otežavaju peščani sprudovi, mulj, morska trava i plovućac (posledica vulkanskih erupcija), što podseća na neku vrstu proširenog, džinovskog Sargaškog mora.

Jedan kartaginski moreplovac (Himilko), morskoj travi koja „podseća na grmlje“, dodaje i „morske nemani koje se stalno kreću tamo-amo“ te „divlje zveri (što) plivaju među usporenim brodovima koji kao da gamižu“, morem bez daška vetra. Sećanje na ostrvo, međutim, živeće duže: hiljadama i hiljadama godina, u mračnim i maglovitim legendama bezbrojnih naroda o Zemlji mrtvih ili Zelenoj zemlji, koja počiva negde na Zapadu, u bezmernom Okeanu (otuda i ime Grenlandu, „Zelenoj zemlji“). Ali, to su zabranjeni svetovi mrtvih. Plovidba iza Heraklovih stubova ostaće još zadugo zabranjena, ne samo iz razloga feničanskog monopola nad moreuzom. Jedna engleska mapa, iz 1500, prikazuje Atlantidu spojenu sa Labradorom i Grenlandom, kao da još uvek postoji.

Patuljci i divovi

Njeni stanovnici, prema Rene Genonu, došli su sa Severa u sam osvit ljudske istorije, iz zemlje koja je isto tako naprečac nestala u kosmičkoj kataklizmi, ali ovog puta u kataklizmi izazvanoj zaleđivanjem.

Ovde, na tom rajskom ostrvu-kontinentu, izbeglice iz Hiperboreje, istinski ljudi-bogovi, stvorili su novu ljudsku rasu – kromanjonca, sa svojim savršenim osobinama, rasu koja je poznavala pomorstvo, zemljoradnju, magiju i veštinu obrade metala. Tim veštinama naučio ih je sam titan Atlas, za koga staro predanje tvrdi da je nosio svet na svojim plećima. Diodor Sicilijanski kaže da je to samo mitski izraz za činjenicu da je Atlas bio poznavalac astronomije i da je izumeo sferu.

Upravo po titanu Atlasu dobila je ime civilizacija koja je, prema Platonu, negovala običaj žrtvovanja bikova, (koji je u Alantidi kultna životinja), a prema drugim autorima, i ritualnom jedenju svežeg bikovskog mesa i ispijanju njegove krvi – običaj koji će se veoma dugo zadržati na Mediteranu, i to ponajviše u njegovom zapadnom delu. Korida je ostatak drevnog rituala svete igre s bikovima, a taj isti kult se, kako svedoči arheologija, dugo održavao i na Kritu. Trag o tome došao je do nas u vidu mutne legende o Minotauru kome su žrtvovane devojke i mladići u lavirintu u kome je, tobože, bio zatočen. Danas Atlasovo ime nosi Okean i jedna planina u Africi.

Atlantiđani su poznavali metal – tajanstveni orihalk, astronomiju i navigaciju, te veštinu građenja brodova i pismo, a na svom čudesnom ostrvu uzgajali su kokos, slona i, možda, kako tvrde pojedini istraživači, kukuruz i bananu. Ako je verovati Platonu i njegovom egipatskom izvoru, njihova vojna sila, u tako davno doba, nije imala dostojnog takmaca u svetu. Otuda kolonije rasejane širom Starog ali i Novog sveta – Amerike. Ta se kolonizacija generalno odvijala u smeru severozapad-jugoistok, širom zemljine kugle, od severozapadnog Atlantika sve do Pacifika, ostavljajući za sobom brojne tragove, a jedan od najupečatljivijih je onaj u vidu imena afričkih Mavara, biblijskih Amoreja, pacifičkih Maora… – svih u istom značenju, „naroda koji je pristigao sa Zapada“. Arheologija će ovom mitu dati neočekivanu potrvdu, u vidu tzv. zagonetke kromanjonca. Kromanjonac se pojavljuje odjednom i bez prelaznih oblika. Pojavljuje se na severozapadu Evrope, potiskujući neandertalca, patuljka visokog nešto preko jednog metra, najpre u planinske zabiti, koje su, tada kao i kasnije, pribežište svih arhaičnih rasa.

Treba imati u vidu da se ova shema odviše dobro uklapa u drevne legende i bajke: o patuljcima koji nastanjuju pećine i žive u utrobi zemlje; o ljudima divovima, koji žive na ostrvima ili pristižu sa njih (kromanjonac je imao prosečnu visinu od preko dva metra); o borbama bogova sa titanima koji svi odreda potiču sa Zapada (kao što se i predanje o zmajevima savršeno uklapa u još jednu misteriju prošlosti Zemlje, a to su iščezli džinovski gušteri iz doba jure).

Leteći gradovi i ognjene strele

Drugi poklonici atlantskih mitova dodali su ovoj priči, samoj po sebi fascinantnoj, nove i ništa manje čudesne detalje. Diodor Sicilijanski, u trećoj knjizi svoje Istorijske biblioteke, u kojoj opisuje geografiju istočno-altantskog regiona, iznosi složenu povest ratova koje su Amazonke, a potom još jedan narod „žena-ratnica“, Gorgone, vodile sa atlantskim kolonistima u severozapadnoj Africi. Istorija koja obiluje neverovatnim detaljima i čudesnim preokretima. Veliki grčki geograf Strabon (54. god. pre Hrista), kao i Pomponije Mela (80. god. pre Hrista), poklanjajući veru Platonu, o Atlantidi pišu kao o posve realnoj zemlji.

Vladimir Ščerbakov, u svojoj knjizi Atlanti, govori o rasi ljudi-džinova – u stvari, istinskih ljudi-bogova – rasi koja je „raspolagala tehnikom, letelicama različite konstrukcije, koje su letele na visini od nekoliko kilometara. Njihova nauka navodno bila je bliska umetnosti i ličila je na magiju(…) Imali su rakete, mlaznjake i železničke pruge, epizodne namene, najčešće u cilju raznode. Nije bilo računarske tehnologije ali svaki od Atlanta mogao je uspešno (zbog neuporedivo većih misaonih moći od današnjeg čoveka ali i zbog dužine života, koja se brojala u stotinama godina – prim. B. N.) da se meri s kompjuterom u komplikovanim proračunima. Umesto kompjuterskih, postojale su žive igre(…) Postojali su i industrijski centri sa podzemnim fabrikama i naučno-istraživačkim kompleksima“, te leteći i podvodni gradovi, zaštićeni providnim kupolama.

I dalje: „Izuzetno visoki – do 3 metra, Atlanti su mogli da utiču na sav živi svet (…) Pracivilizacija je postojala. Ali postojali su i ratovi, i to magijski, jer drugačije ni ne možemo da ih nazovemo usled svojih skučenih vidika.“ A ti su ratovi, u konačnom, doveli do uništenja tehnokratske ostrvske civilizacije koja je svoje kolonije rasejala širom sveta, do kataklizme koja je pogodila ne samo nju već i celu zemlju i svo ondašpnje čovečanstvo, dovodeći do geoloških, klimatskih i drugih promena, pa i do istrebljenja pojedinih ljudskih rasa i mnogih životinjskih vrsta (mamuti).

Nisu li to upravo oni ratovi koji se vode uz pomoć fantastičnih oružja, opisani u prastarom indijskom spevu Mahabharata? U trećoj knjizi drevnog epa pominje se, na primer, i „leteći grad“, Saubha: „Došao je (Salva) u Dvaraku sa svojim letećim gradom zvanim Saubha i napao bez milosti mlade kraljeviće Vršnija(…) Potom je odleteo u nebo sa Saubhom.“ Jedno od oružja koje se koriste u borbi naziva se oružje mudrosti, Prađnastra. Bitka koju bogovi vode između sebe odvija se potom u vazduhu, iznad mora koje ključa, a uključuje i oružja „koja prodiru u sve“, te gromove i ognjene strele, koje konačno razaraju leteći grad koji se, potom, survava u more. Vimana su letelice koje se opisuju u spevu Ramajana. Neke od njih, tzv. Jalajan, bile su sposobne da se kreću kroz vazduh i kroz vodu, druge, opet, zvane Tričakra-rama, behu „vozila sa tri točka namenjena isključivo za dejstva iz vazduha“.

Teško je, ili nemoguće, odrediti vreme i mesto na kome se ove bitke epske snage vode. Ali gotovo je izvesno da one nisu proizvod puke uobrazilje i da čuvaju sećanje na nešto značajno i pradavno, nešto što sasvim nadilazi našu moć poimanja.

Zemljotres koji je označio smak sveta

Prema Ščerbakovu (ali i nekim drugim autorima), tragovi pracivilizacije Atlanta rasejani su po čitavoj zemaljskoj kugli – od Atlantika i Amerike do Himalaja i Pacifika – i to u vidu grobnica dugovečnih ljudi-džinova, te arheoloških tragova i ostataka visokotehnološke civilizacije koja nadmašuje sve potom viđeno u istoriji. Jedna od tih nekropola je i ona pronađena u blizini reke Harganaik-Gol, u unutrašnjoj Mongoliji, četrdesetih godina HH veka, koju je predvodio I. A. Jefremov. Ispod kamene ploče ovde su iskopani ostaci džina čija je visina iznosila oko dva i po metra.

Tibetanski lama Lobsang P. Rampa, (koji je na Tibetu dosegao najveći stepen duhovnog posvećenja), veoma detljno opisuje ono što je nazvao ključnim događajem svog života: on je posetio jednu pećinu u Tibetu, gde je, među ostalim, video leteće naprave i hologramske projekcije te, najzad, očuvana ljudska tela unutar sarkofaga od crnog kamena, od kojih je najveće pripadalo muškarcu visine od neverovatnih pet metara.

Slična mesta, tvrdi lama Lobsang, moguće je naći širom sveta. Ali, najčudesnije od svega jeste što je lami poseta ovom tajnom mestu omogućila doživljaj realnosti od pre mnogo hiljada godina: „Sfera je prikazala svet iz daleke prošlosti(…) Zemljom su hodali drugačiji ljudi(…) Skoro priljubljene uz zemlju, letele su tajanstvene mašine (…) koje su, uostalom, mogle da se vinu nekoliko milja uvis“. Potom sledi opis uništenja, koje čitavu Zemlju prekriva pepelom i grimiznocrvenim oblacima. Ali su skrovita mesta poput ovog ostala da svedoče o postojanju „drevne civilizacije morskog tipa iz doba Atlantide“ i o njenim superiornim dostignućima.

1869. godine u gradiću Levardenu u severnoj Holandiji otkriveni su ostaci drevne knjige koja je pružila zakasnelu i neočekivanu potvrdu Platonu i klasičnim geografima koji su prihvatali postojanje Atlantide. Knjiga je, prema porodici koja ju je posedovala, dobila ime Ura Linda Buk. Ona sadrži veoma iscrpnu istoriju Frizijaca, izuzetno starog naroda koji je danas uglavnom germanizovan. U njoj se, među ostalim, govori o potopljenoj zemlji Atlan (podvarijanta imena je Aldland), a sama knjiga je, prema njenim autorima, prvi put zapisana 3449 godina po uništenju zemlje Atlan (primerak koji se čuva u levardenskoj biblioteci je, razume se, samo pozni prepis, i to iz godine 1256. posle Hrista).

Katastrofa koja ju je zadesila ovde je opisana sledećim rečima: „Čitavo leto Sunce se skrivalo iza oblaka kao da više nije htelo da vidi zemlju. A na Zemlji je zavladala večita tišina i vlažna teška magla visila je iznad domova i polja kao pokvašeno jedro. Vazduh je bio težak i mučan; ljudi su zaboravili na radost i veselje. Tada se razlegao zemljotres koji kao da je najavljivao smak sveta. Planine su bljuvale vatru katkad nestajući, propadajući u nedra, katkad se izdižući još više. Aldland, koju moreplovci nazivaju Atlan, nestala je, nad planinama se izdigoše pobesneli talasi, a one, koji su se spasli vatre, progutao je morski bezdan. Tle je gorelo ne samo u zemlji Finda već i u Tvisklandu. Šume su plamtele, i svu zemlju je prekrivao pepeo kad bi vetrovi dunuli iz tog pravca. Reke su promenile svoj tok i u njihovim ušćima nastala su nova ostrva od peska i naplavina. Sve je to trajalo tri godine, zatim je zavladao mir, i ponovo su se pojavile šume…“

Nasleđe Atlantide

Možda su svetlokosi Guanči, starosedeoci koje su španski osvajači zatekli na Azorskim ostrvima, (i sasvim istrebili negde oko 1500. godine), poslednji potomci zlosrećnih Atlantiđana? Španski redovnici zabeležili su mitove ovog prastarog naroda koji je za sebe verovao da ga je sam Bog zaboravio ostavivši ga da živi na ovom zabačenom ostrvu. Možda su to (i) Baski, za koje Oto Muk u svojoj knjizi o Atlantidi tvrdi da ih izvesne jezičke srodnosti i neki običaji povezuju sa pojedinim indijanskim plemenima sa suprotne strane Okeana? Civilizacije Asteka i Maja, baš kao i Egipta i stare Kartagine nose određene crte koje ih veoma lako i prirodno dovode u vezu. Takozvane kiklopske građevine, razbacane širom Starog i Novog sveta, mogle bi biti ostaci građevinske veštine Atlantiđana. Možda su Azorska ostrva zaista poslednji zemni ostatak ovog iščezlog kontinenta, oni vrhovi snegom pokrivenih atlantidskih planina koje tako slikovito opisuje Platon?

Kromanjonac se pojavljuje u Evropi pre nekih 40.000 hiljada godina, donoseći sa sobom početke zemljoradnje, pomorstva i umetnosti. Donosi i karakteristčnu opsesiju mrtvim (iz koje će se možda izroditi običaj mumifikacije, karakterističan na mnoge civilizacije atlantskog regiona), kult bika i crvene boje (kojom premazuje svoje mrtve), kult kosti i kamena (koji je „kost zemlje“). To je, uglavnom, ono što se opisuje kao „atlantidski kulturni kompleks“. (Nije isključeno da u atlantidsko nasleđe spada i veštičarenje, ritualni kanibalizam i surovi običaj žrtvovanja dece, zabeležen s obe strane Atlantika, primerice kod Asteka i kod Kartaginjana, koji su, opet, možda tek posledica degeneracije, izopačenosti pozne atlantidske tradicije? Platon pominje izopačenost kasne atlantidske civilizacije ali spisak tih „grehova“ ni kod njega nije decidiran ni izričit.)

Kromanjonac se, kako je već rečeno, pojavljuje iz „arheološkog niotkuda“. Ne postoje prelazni oblici između njega i autohtonog neandertalca, kojeg za relativno kratko vreme potiskuje. Orinjački čovek i njemu srodni oblici nisu posledica evolucije neandertalskog čoveka ka kromanjoncu već pre degenerisani oblici, podvarijante kromanjonca, ili plod njegovih ukrštanja sa domorodačkim stanovništvom. Ta invazija postepno stvara staru Evropu Ibera, iberske rase. Tek kasnije, krajem neolita, uslediće invazije Arijevaca iz nekog misterioznog centra na krajnjem severu Evroazije, koje neki irski mitovi pamte kao narod Tuata De Danan, istinski božansku rasu, opisujući i ratove koje su oni vodili sa Fomorijancima, narodom pomoraca prispelom sa Zapada (potomaka Atlantiđana?) koje oni zatiču na ostrvu.

Događaji o kojima je reč ne spadaju u istoriju već pre u mitsku, legendarnu prošlost Zemlje. To sećanje na njih ne čini manje istinitim; legenda je, naprotiv, ono što je bitno, vredno pamćenja i znanja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 10:57

Boris Nad: Grad bogova

Negde u neodređenoj i dalekoj oblasti (koju neki smeštaju na Sever a drugi na Istok), postoji grad koji nadilazi sve što su ljudi ikad stvorili. Iznad grada je kula sa koje se vidi svaka od zemalja nastanjena ljudima, pa čak i mračne i neljudske oblasti koje označavaju sam kraj sveta. U njegovom središtu je polje koje služi bogovima za igru. Ali iznad njega je dvorana sa dvanaest prestola, od kojih najuzvišenije pripada najmoćnijem među bogovima. Njegovo ime znači „Jedan“; on je otac bogova i ljudi. Dok sedi za trpezom na njegovim ramenima počivaju dva gavrana; oni mu govore sve šta se dešava u svetu.

Brojni su zamkovi koji okružuju ovu dvoranu. Iznad nekih huče ledeni talasi, drugi su opet podignuti na nebu ili, pak, na obali mora. Tu je i ogromna kapija ispod koje je gaj s lišćem od crvenog zlata. On, međutim, vodi u jednu drugu i još prostraniju dvoranu u kojoj se po čitave dane odvijaju gozbe na kojima se goste hrabri ratnici. To su ratnici poginuli u boju; najmoćniji među bogovima je i Otac Palih Ratnika. Oni se goste mesom jednog vepra kojeg uvek ima u ozbilju, skuvanom u čarobnom kotlu. Otac bogova ne jede veprovinu već jedino pije vino; svojim mesom on hrani dva proždrljiva vuka koji ga uvek i svuda prate.

To je Asgard, Grad bogova – grad kojeg su gradili i džinovi i bogovi. Nemoguće je opisati sva čuda i dragocenosti koje on sadrži. Odmah do Odina je nepobedivi, snažni Tor, koji, svojim gvozednim rukavicama i smrtonosnim Mjolnirom – maljem ili čekićem, koji se uvek vraća u ruke onog ko ga je bacio – brani prebivalište bogova. Njegov posed zove se Trudvan-gar ili Trudhajm, što znači „Polje snage“. Boginja Idun u svojoj škrinji čuva zlatne jabuke zahvaljujući kojima bogovi ne stare. Na južnom kraju neba nalazi se dvorac Gimli, „sjajniji od sunca“, koji će ostati tu da stoji i kada se čitav svet sruši. Tu je i jelen koji svakog dana brsti lišće Svetog jasena, Drveta Sveta, (korenje tog drveta dopire do mračnog podzemlja), a sa čijih rogova se sliva rosa iz koje izviru sve reke u Valhali. Ali na samom kraju neba, uz most Bifrost, u jednom dvorcu stoluje Hejmdal, čuvar bogova, koji će zatrubiti u svoj čudesni rog kad nastupi bitka za kraj sveta.

Opis Asgarda, sa svim njegovim fantastičnim pojedinostima, uglavnom dugujemo Snoriju Strulusonu, Islanđaninu koji je, između godina 1222. i 1225. zapisao Edu, kompleks mitova i verovanja naroda stare Skandinavije. U stvari, ta verovanja su bila zajednička plemenima i narodima čitavog germanskog govornog područja ili, možda, još i šire od toga. Treba reći da je naučni svet dugo odbacivao Edu kao plod mašte njenog autora – barem do otkrića još starijeg rukopisa, koga je, takođe na Islandu, četiri veka posle smrti Sturlusona (1643. godine), pronašao islandski episkop Svejson. (Ova knjiga dobija naziv Starija Eda, za razliku od Mlađe, Sturlusonove, i biva smesta uvrštena u edski ciklus, koji najzad postaje predmet ozbiljnih proučavanja.)

Eda sadrži i povest Asa, jednu vrstu genealogije bogova, kao i podatke o njihovim seobama te o zemljama kroz koje su prošli. Sturlusonova priča počinje u oblastima koje se pružaju severno od Crnog mora. To more „odvaja trećinu sveta: ona prema istoku zove se Azija, a ovu, prema zapadu, neki nazivaju Evropom a neki Enejom. Severno od Crnog mora nalazi se Velika ili Ledena Švedska“ (za razliku od Švedske u Skandinaviji. Velika Švedska ili Svitjod, ili Svetija, znači jednostavno Sveta ili Svetla zemlja). To je pozornica budućih velikih događaja. Kroz tu Švedsku, čitamo dalje u Sturlusonovom spisu Zemaljski krug, teče reka Tanais koja se ranije zvala Tanakvisl ili Vanakvisl (a to je reka Don koja se uliva u Crno more).

Predeo oko ušća Dona, tvrdi pisac, zvao se Zemlja Vana ili Stanište Vana (suparnika a kasnije i saveznika bogova Asa. Između njih počeo je prvi rat na svetu. Od Vana Asi uče magijske veštine: Vani su stariji i mudriji bogovi od Asa). I dalje: „Zemlja u Aziji istočno od Tanakvisla zove se Zemljom Asa ili Staništem Asa“, njena prestonica je Asgard a „tamo je vladao onaj koji se zvao Odin. Tamo se nalazio veliki hram.“ I takođe: „Prema drevnom običaju, tamo se nalazilo dvanaest sveštenika. Oni su bili zaduženi za žrtvene obrede…“ (Saga o Inglinzima, II).

Povest koju sadrži Mlađa Eda je izvanredno precizna, ne samo u geografskom, već, isto tako, i u pogledu hronologije. Odin napušta svoju zemlju zato što je znao da će, prema proročanstvu, njegovi potomci naseljavati severni deo sveta. U Asgardu ostavlja svoja dva brata. Njegov sin zvao se Skjeld i vladao je Danskom, a njegov unuk zvao se Frodi i vladao je u doba imperatora Avgusta, „kada je rođen Hrist“. Događaji o kojima je reč padaju u I vek nove ere.

Odina, tvrdi stara hronika, put vodi preko zemlje Saksa. U Vestfaliji za vladara postavlja svog sina Beldega ili Baldera. On sam preko Danske stiže u Švedsku (onu u Skandinaviji), kojom je dotad vladao izvesni Gjulvi. Ali Gjulvi, poražen mudrošću i lepotom Asa, predaje Odinu kneževsku vlast a sam se zapućuje u Asgard; na ovaj put kreće „u tajnosti, prerušen u starca“. Konačno, posle iscrpljujućeg putovanja, pronalazi „visoki dvorac čiji je krov bio prekriven pozlaćenim štitovima“. U njemu zatiče mnoštvo odličnika koji se, baš kao i oni u mitskoj Valhali, goste za trpezom ili se bore pod oružjem.

Odinova slavna i duga vladavina okončava se na sledeći način: u svojoj novoj domovini on umire od bolesti. Pre smrti rekao je svojim podanicima da se vraća u prebivalište bogova, čitamo u Sagi o Inglinzima, obećavši da će ubuduće tamo primati svoje prijatelje. Šveđanima se posle svoje smrti javljao pred velike bitke, „nekima darujući pobedu a neke prizivajući sebi“. Njegovo telo spaljeno je na lomači, što „beše sjajan prizor“. Presto je ostavio Njerdu iz Noatuna, koji opet beše Van… Jedan Njerdov potomak, Svejgdir, ponoviće podvig Gjulvija, i zaputiće se ponovo ka Zemlji Turaka i Velikoj Švedskoj, kako bi našao prebivalište starog Odina. Putovanje je trajalo čitavih pet godina. U Svitjodu, u Velikoj Švedskoj, zatiče mnoštvo saplemenika i ženi se ženom koja se zove Vana (samo njeno ime govori nam da je pripadala božanskom rodu Vana, a Vani, Vjatiči su, kao što je poznato, ili Sloveni ili preci Slovena).

Da li su bogovi očevi ljudima ili su ljudi očevi bogovima? Stvaraju li ljudi bogove ili su, naprotiv, bogovi stvorili ljude, kao svoje saputnike, pomoćnike i saborce? Povest o Odinu i njegovom rodu koju smo upravo izneli bez sumnje je tačna. Ona može predstavljati i sećanje na obogotvorene vladare ili pretke, ali to, ni u kom slučaju, ne dovodi u pitanje kult, verovanje u božansku prirodu Oca bogova i ljudi.

* * *

Sledeći slovo drevne hronike, ruski istražuvač Vladimir Ščerbakov poverovao je da je pronašao mitski Asgard. On ga je pronašao upravo na onom mestu na koje letopis o Asima upire prstom. To je Nisa, drevna prestonica Partije – suparnice Rima na Istoku i, pored Rima, najveće i najprostranije carstva onog doba.

Siromaštvo izvora za istoriju parćanskih verovanja, kako primećuje Ščerbakov, poražavajuće je. Ali ovde nam priskače u pomoć arheološka rekonstrukcija parćanske prestonice i njenih kultnih mesta. Ne zadržavajući se na svim arhitektonskim podudarnostima između mitskog Asgarda i drevne Nise (Stare Nise, ali situacija sa kultnim mestima u Novoj Nisi gotovo je identična), pomenimo da se ovde nalazi veoma tačna „kopija“ Valhale: to je zagonetni Okrugli hram. Obrisi njegovih zidova su kvadratni ali unutar njih postoji jedna kružna dvorana, čija visina iznosi celih dvanaest metara. Na drugom nivou ove dvorane nalazili su se stupovi i obojeni glineni kipovi smešteni u nišama. To su kipovi bogova, ili obogotvorenih predaka, ako se hoće. Stari Parti negovali su kult predaka:

„Obogotvoreni preci, Asi, ovde su primali gardu i druge ratnike. To su bili njihovi kipovi koji su ovde, kao i u drugim hramovima, stvarali efekat njihovog prisustva.“

Isti istraživač primećuje jedan naizgled sporedan detalj: Odin je, kako se navodi u Edi, učestvovao na gozbama zajedno sa svojim ratnicima. Ali on na njima nikad nije jeo, bilo mu je dovoljno i samo vino. Njegovo prisustvo, drugim rečima, bilo je simbolično, a ne stvarno.

Čitav niz veoma složenih i očiglednih podudarnosti možda još ne dokazuje da je u opisu Asgarda iz skandinavskih mitova zaista sačuvano sećanje na stvarni Asgard – boravište bogova u staroj Nisi, prestonici Parte. Ali one potrvđuju istovetnost verovanja prostorno toliko udaljenih naroda, i to verovanja koja su, kako ukazuje Eda, ponikla u oblastima iznad Crnog mora, koja su prava Staništa Asa i Vana.

Kineske hronike iz doba dinastije Tan nazivale su parćansku državu imenom Ansi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 10:58

Boris Nad: Povratak mita

Protivurečni procesi „demitologizacije“ i „remitologizacije“ nisu nepoznati drevnim civilizacijama, u kojima stari mitovi katkad bivaju destruirani (demitologizacija) i zamenjeni novim (remitologizacija). Drugim rečima, ovde su demitologizacija i remitologizacija međusobno uslovljeni i zavisni procesi. Oni ne dovode u pitanje samu mitsku osnovu tradicionalne zajednice; štaviše, oni je održavaju večito aktuelnom i živom.

Mit, naime – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode“ na konkretan jezik zemaljske stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom. Tamo gde se pretpostavke za njeno razumevanje gube, jedan mitski sadržaj mora biti odbačen da bi na njegovo mesto stupio drugi.



Opasne intiucije
Mit je, u tradicionalnim kulturama, i veliko polje antiteze, na kome se, kako to pokazuje kapitalno delo J. J. Bahofena Matrijarhat, sučeljavaju dva velika i nepomirljiva principa: uranski i htonski, patrijarhalni i matrijarhalni, projektujući se zatim na sve drugostepene modalnosti, od državnog i društvenog uređenja do umetnosti i kulture. S pojavom indoevropskih, patrijarhalnih osvajača na tlu stare, matrijarhalne Evrope otpočinje borba dva oprečna principa čije pojedine epizode osvetljava Bahofenova studija. U datom slučaju, stare matrijarhalne mitove i kultove smenjuju patrijarhalni, kroz paralelne i naizmenične procese de- i remitologizacije, a tragove ove borbe takođe nalazimo u pojedinim mitskim sižeima, koje je moguće razumeti i kao veoma sažetu religijsko-političku istoriju, na način na koji ih tumači Robert Grejvs, u svojim Grčkim mitovima.

Nasuprot tome, demitologizacija koja u Grčkoj dostiže svoj vrhunac posle Ksenofana (565-470 p.n.e), potpuna je i radikalna. Za njom ne sledi nikakva remitologizacija, ona je posledica posvemašnje desakralizacije i profanizacije kulture, čiji je rezultat gašenje mitske i buđenje istorijske svesti, kada čovek prestaje da sebe doživljava kao mitsko, i počinje da sebe shvata kao istorijsko biće. Pojava koja ima analogije sa dva momenta u istoriji: najpre, sa demitologizacijom koju donosi rano hrišćanstvo. Za prve hrišćanske bogoslove, mit je suprotnost Jevanđelju, a Isus je istorijska ličnost, čiju istoričnost crkveni oci dokazuju i brane pred neverujućim. Nasuprot tome stoji stvarna remitologizacija srednjeg veka, sa čitavim nizom primera revitalizacije drevnih mitskih sadržaja, često međusobno sukobljenih i nepomirljivih, od gralskih mitova i mita o Fridrihu Drugom, do eshatoloških mitova epohe krstaških ratova i raznovrsnih milenarističkih mitova. U pitanju su, bez sumnje, samo reaktuelizacije mnogo starijih mitskih sadržaja i njihovih „opasnih intuicija“, koje nadilaze svoje povode i svedoče o živom prisustvu mitskih sila unutar istorijskog sveta, koje nikakva demitologizacija ne uspeva da zatre ili ugasi.



Potrošačka mitologija. Ponoć istorije
Drugi primer radikalne demitologizacije je demitologizacija koja nastupa s epohom iluminizma da bi svoj vrhunac doživela u „tehnološkom univerzumu“. Ona je (kao i prethodne) neposredan izraz degradacije i pada modernog čoveka, koji više nije mitsko ni istorijsko biće, već puki „potrošač“ unutar „potrošačke i tehnokratske civilizacije“ ili naprosto dodatak tehnološkom univerzumu. Herojski impuls koji je pokretao čoveka kao mitsko, pa i istorijsko biće, utrnuo je. Destruktivne snage demitologizacije neprestano čiste i odstranjuju mitske primese iz prostora potrošačke civilizacije i ljudske memorije uopšte, zatirući „opasne intuicije“ koje su u njima sadržane. Unutar tehnološkog univerzuma, koji je samo krajnja faza pada (modernog) čoveka, konačno se zatvara horizont ljudskog, jer ovde čovek raspolaže samo jednom moći i samo jednom slobodom: moći da troši i slobodom da kupuje i prodaje. Ta sloboda i ta moć svedoče o smrti čoveka (kakvog poznaju mit i istorija), jer unutar tehnološkog univerzuma i potrošačke civilizacije sve što nadilazi „potrošačku životinju“ jednostavno ne može da postoji. „Smrt umetnosti“ o kojoj govore istorijske avangarde je jednostavna posledica smrti čoveka, najpre kao mitskog, potom i kao istorijskog bića.

Naravno, proces demitologizacije nikad ne može biti završen, iz prostog razloga što destrukcija ne dotiče same mitske sile. One se i nadalje pojavljuju i vraćaju kroz istoriju, bilo pod maskom „istorijskog“, bilo kao nešto što se suprotstavlja istoriji. Ovo važi i za jednodimenzionalni univerzum tehnokratske utopije. Usled toga, u potrošačkoj civilizaciji realni mitski sadržaji bivaju zamenjeni simulakrumima mitskog: samoniklim subkulturunim ideologijama i „mitovima“, odnosno „potrošačkom mitologijom“, čiji su junaci ličnosti comic stripa, poput Supermena.

Ali, iscrpljivanje dugotrajnih i destruktivnih procesa demitologizacije, ne znači povratak u mitsko vreme.

„Stojimo u ponoći istorije; otkucalo je dvanaest i mi gledamo ispred sebe u mrak u kome se naziru buduće stvari. Taj pogled prate jeza i teške slutnje. Stvari koje vidimo ili koje mislimo da vidimo još nemaju ime, bezimene su. Ako im se obratimo, ne pogađamo ih tačno i izmiču omči naše vlasti. Kad kažemo mir, može doći do rata. Planovi o sreći pretvaraju se u ubilačke, često preko noći.“

Ukratko: „Grubi upadi koji na mnogim mestima pretvaraju istorijske krajolike u elementarne skrivaju promene tananije ali prodornije vrste“ (Ernst Jinger: Kod zida vremena).



U osvit istorije
U spisu Kod zida vremena Nemac Ernst Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest smenjuje istorijska. Istorija, naravno, ne postoji koliko i čovek: istorijska svest odbacuje kao neistorijske ogromne prostore i epohe („praistorija“), te narode, civilizacije i zemlje, jer „neka osoba, neki događaj mora imati sasvim određene osobine da bi bio istorijski“. Ključ za taj prelaz, prema ovom autoru, pruža upravo Herodotovo delo, kroz koje čovek danas „prolazi kao kroz zemlju obasjanu zracima zore“:

„Pre njega (Herodota) je postojalo nešto drugo, mitska noć. Ta noć, međutim, nije bila tama. Bila je pre san i znala je za drugačije povezivanje ljudi i događaja od istorijske svesti i njene selektivne snage. To unosi zrake zore u Herodotovo delo. On stoji na vrhu planine koja razdvaja dan od noći: ne samo dve epohe, već i dve vrste epohe, dve vrste svetlosti.“

Drugim rečima, u pitanju je trenutak prelaza iz jednog načina postojanja u nešto sasvim različito, što nazivamo istorijom. To je trenutak smene dva ciklusa, koje ne možemo poistovetiti sa smenom istorijskih epoha – u pitanju je pre duboka promena u načinu postojanja čoveka. Sakralno na način prethodnih epoha se povlači, drevni kultovi nestaju a na njihovo mesto stupaju religije, koje i same, ubrzo potom, postaju a-istorijske ili antiistorijske, čak i kad pokreću događaje i istorijske zaplete. Krstaški ratovi, na koje poziva zapadna crkva, produbljuju podele i raskole a na kraju porađaju reformaciju, koja započinje s religijskim zanosom i željom za povratkom na „biblijske početke“, da bi se okončala istorijskim pokretom koji otvara put nesputanom razvoju industrije i tehnike – nesputanom normama (hrišćanske) tradicije i slobodnom od čovekovih nadanja i želja.



Grimasa užasa
Istorijski svet, čije obrise naziremo kod Homera, koji se uobličava kod Tukidida i koji svoj zenit doživljava negde krajem pretprošlog i početkom XX veka, s nejasnim granicama i u vremenu i u prostoru, ali s jasnom svešću o svojim zakonitostima i uređenju, počinje da se urušava; ogromno zdanje istorije postaje nestabilno, kao znak prodora dotad nepoznatih, stranih sila. Te sile imaju titanski, elementarni karakter, najpre vidljiv u tehničkim katastrofama, koje odnose na stotine i hiljade žrtava a potom, u kataklizmičkim zbivanjima XX veka, u svetskim ratovima i revolucijama, na milione poginulih i osakaćenih. Oslobađanje nuklearne energije, radijacija i ekološko uništenje kojima su izloženi ogromni predeli, svakodnevni danak u krvi, bilo da se podnosi „progresu“ u mirnodopskim uslovima, bilo da je neposredna posledica vojnih intervencija i sukoba, predstavljaju nešto što izlazi van utvrđenih okvira istorijskog sveta. Naravno, istorija se tu ne završava, kako je to očekivao Marks ili Fukijama. Pre je primetno stvarno ubrzanje istorijskog vremena, koje zgušnjava događaje i skraćuje rastojanja između ključnih preokreta istorije. Reč je, međutim, o tome, da ovde više ne deluju samo sile koje smo nazvali istorijskim, i da se uloga čoveka u tim događajima suštinski menja: on više nije u stanju da deluje ravnopravno s bogovima, da ih sledi, da im se suprotstavlja ili da ih čak potčinjava, kako je to predstavljao mit. On više nije ni aktivni učesnik istorije, rukovođen strastima ili sopstvenom voljom, kako se to dešava u zreloj istorijskoj epohi. On postaje igračka nečeg nepoznatog, uključen u zbivanja koja ga nadmašuju, protiv njegove volje i mimo njegovih zamisli.

Izraz vedrog samopouzdanja postepeno smenjuje grimasa užasa. Čovek koji se do juče smatrao suverenim i gospodarom, spoznaje svoju slabost. Sredstva u koje se uzdao, pokazuju se nemoćnim ili se u odsudnom času okreću protiv svog tvorca. Tehnološki sistemi i socijalna uređenja imaju svoje naličje, svoje automatske crte, koje ne obuzdavaju već podstiču destrukciju, što čoveka stavlja u položaj čarobnjakovog šegrta, koji je oslobodio sile kojima je nedorastao. Korupcija, kriminal, nasilje i teror pre su posledica nego uzrok. Politički odgovori, bez obzira na boju i predznak, ne nude rešenja nego uvećavaju rasulo. Da nije nastupio čas panike, čovek bi makar stekao svest o sopstvenom padu.

Sve to je bilo nezamislivo u zrelo istorijsko doba jer je čovek tada još vladao sobom, a time i istorijom; istorija zato i nije mogla imati drugi smer ni smisao sem onog koji joj sam čovek daje, sopstvenim delima i mislima. Svaki koncept „smisla istorije“ je koncept nastajanja čoveka, dok u klasično istorijsko doba čovek ne nastaje već jeste. Pitanje o „smislu istorije“ zato je bilo besmisleno, i ono se zaista i ne može naći kod klasičnih pisaca, počev od Herodota. Pitanje o „smislu istorije“, koji se uvek pronalazi van čoveka, postaje moguće tek onda kad se i težište istorije pomera van samog čoveka, bilo u sferu socijalnih, bilo u sferu tehnoloških odnosa.

Moderni čovek prekasno otkriva svoju slabost; ali njegov slom ne optužuje mit ni istoriju već upravo slabost i kukavičluk modernog čoveka. Svet „civilizovanih vrednosti“, istorijski svet uopšte, koji je on sam stvorio, pokazuje se mnogo slabijim nego što smo navikli da verujemo – slabiji strukturalno, duhovno i etički. Na prvi znak uzbune, on počinje da se ruši, razotkrivajući, u stvari, unutrašnju spremnost na kapitulaciju modernog čoveka.

Reč je o „ponoći istorije“, koju će uskoro smeniti nešto različito, a taj momenat prelaza obeleževa razmah titanskih sila, koje zahtevaju žrtvu u krvi.



Ka postistoriji: buđenje mita
Istorija, ponovimo to, ne traje koliko i čovek na zemlji. Ali svest o tome se javlja kasno u istoriji, možda tek na njenom kraju, kad se menjaju granice i vremena i prostora: na jednoj strani, otkrivanjem daleke prošlosti čoveka, s iščezlim civilizacijama, potom prošlosti planete i kosmosa, i sa druge, kosmičkih prostranstava, okeanskih dubina ili unutrašnjosti same zemlje, kroz arheološke i geološke slojeve, na gotovo vernovski način. Nove perspektive izazivaju vrtoglavicu. Praistorija i postistorija dobijaju na značaju tek kad zdanje istorije postaje trošno. Ali okretanje čoveka od istorije ka nečem što još nije u stanju da odredi ni jasno sagleda sada podseća na bekstvo.

Na ovaj ili onaj način, tehnološki univerzum i potrošačka civilizacija doći će do svog kraja, kao što se klasična istorijska epoha okončava tehnokratijom, totalitarnim poretkom u svom dovršenom vidu, koji ne nastaje iz hrabrosti ni snage već iz kukavičluka, slabosti i straha. Nemoguće je reći koliko dugo će to trajati. Nevažno je i da li će do toga doći usled unutrašnjeg iscrpljivanja, prenaprezanja ili katastrofe, ili svega toga zajedno. Ali, u svakom od ovih slučajeva, slom je tek posledica nemoći čoveka da nadalje obitava unutar istorijskog sveta, da njime vlada i to kao suvereno biće.

Povratak mita, međutim, nije moguć u smislu povratka na stanje „pre istorije“. Mitske sile ostaju prisutne, kao što je to bilo tokom celokupnog istorijskog perioda, ali one ne mogu da uspostave prethodno stanje jer za to nedostaju pretpostavke; u prvom redu, nedostaje „supstrat“, plodno tle. Moderni čovek je za to preslab, u duhovnom, psihološkom pa čak i u „fiziološkom“ smislu.

Zajedno sa istorijom, postepeno nestaje i kultura u svom sadašnjem značenju, koja je u osnovi samo instrument socijalnog inženjeringa. U tehnokratskoj utopiji (za razliku od kulture u istorijskom periodu), masovna kultura je samo jedan od načina kojim se kanališu energije i usmeravaju utopijske fantazije i želje masa; elitna kultura, koja neprekidno luta između komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i nazad ka komformizmu, u suštini ostaje sredstvo demitologizacije i zatiranja opasnih intuicija koje su sadržane u mitu, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje. Pojava i buđenje tih opasnih intiucija i pritajenih arhetipova, na marginama tehnokratskog socijalnog mehanizma, stvara konfliktne situacije i dovodi do zastoja u njegovom funkcionisanju.

U prostorima s one strane tehnokratske utopije, kulutra će morati da preuzme mnogo tradicionalniju ulogu nego što je ona koju ima u potrošačkoj civilizaciji. Raspad istorijskog sveta u njegovoj poznoj fazi, kome upravo prisustvujemo, dopušta nam da nazremo ponešto od toga.

Tokom najvećeg dela istorijskog perioda, kultura je povlašćeno područje sveštenih i mitskih sila. To je i jedan od puteva kojim mitske sile ponovo prodiru u istorijski svet, ovaploćujući se u istoriji, za razliku od tehnološkog univerzuma, u kome se one uglavnom ispoljavaju kroz folklorne stihije potkulture, i to najčešće izobličene do neprepoznatljivosti, kao simulakrumi mitskog a ne kao njegov verodostojan izraz. Oni pre svedoče o večitoj i neutaživoj potrebi čoveka za mitskim sadržajima nego što predstavljaju znak njihovog realnog prisustva.

Kultura u posttehnokratskoj eri biće upravo u tesnoj vezi sa remitologizacijom, u smislu prepoznavanja i buđenja istinskih mitskih sadržaja, u znaku revitalizacije i inovacije drevnih i tradicionalnih formi, umesto, kao dotad, njihovog egzorcizma. Smisao i svrha demitologizacije, nasuprot tome, mora biti ograničena na onu koju je imala u tradicionalnim društvima: na čišćenje degenerisanih, „folklornih“ mitskih formi, kako bi na njihovo mesto stupile one koji verodostojno predstavljaju tradiciju.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 10:59

Branimir Bošnjak: Znanstveno-fantastična književnost

Ljudski rod jednog doba ne odgovara drugom dobu… Ljudska duša i strasti neprimjetno se mijenjaju i mijenjaju tako reći i prirodu.
L.L. Rousseau



Za književnost koja je predmet našeg razmatranja sve bi se moglo reći prije nego da ne postoji, no, ipak su, posebno u nas, oči stručne kritike i teorije okrenute na drugu stranu: prema književnosti kakvu poznajemo i, naravno, volimo već tisuće godina. I zaista, okrenemo li se, u današnjem svijetu masovnih medija, bilo kojem od mogućih instrumenata informiranja, vidjet ćemo da je na jedan ili drugi način prihvatio i potvrdio ono što nazivamo “zahtjevom publike”, a što istovremeno znači da je njegovanje znanstveno-fantastične knjiženosti prihvatio kao podrazumijevajuću normu. Tako smo pojasnili i status znanstvene fantastike i njen hod ka priznanju od strane teoretičara i proučavalaca književnosti, hod koji još i danas traje upravo u tom raskoraku i nemaru teorije prema novim i sve popularnijim oblicima znanstvene fantastike, i prihvaćanju na drugoj strani od masovnih medija.

Radi istine treba reći da je u svijetu nešto drugačiji slučaj, a neki istraživači i ljubitelji ovoga žanra s ponosom tvrde da je on konačno šezdesetih godina (našeg stoljeća, naravno!) izašao iz svoje zaturenosti i konačno “otkriven” od katedri književnosti u svijetu. Mora se priznati da je ovo bilo povezano sa izuzetnom kvalitetom radova koje piše danas već srednja generacija pisaca znanstvene fantastike, koji su prešli granicu puke popularnosti i postali pravi virtuozi svoje književne vrste. Istovremeno imamo drugi omjer kretanja, pa nije teško naći pisca tzv. lijepe književnosti koji se okušava u do sada odbacivanom žanru. Među njima su i takva imena kao što su Faulkner ili Lawrence Durrell. Jednom riječju, pokude i prigovore moraju zamijeniti stvarne i solidne analize književne produkcije znanstveno-fantastičnog žanra. No, prije toga, a poslije čitanja Isaaca Asimova, Kurta Vonneguta, Roberta Silverberga ili možda Briana Aldissa, Arthura C. Clarkea, Ellisona ili Ursuale K. Le Guin, pa Stanislava Lema ili braće Strugacki i mnogo drugih ovdje nespomenutih, potrebno je reći da se u znanstvenoj fantastici još uvijek povlači puno trećerazredne robe. Nijedan žanr kao znanstvena fantastika nije toliko izložen pritisku lažnih, prerušenih oblika loše literature, koja, bježeći za popularnošću, olako prihvaća prvu krinku koja joj dopadne šaka. I zaista, možda bi trebalo dramatizirati ovo stanje, da isto tako i u tzv. lijepim književnostima nemamo gotovo isti, ili možda i veći omjer šunda i smeća koje opterećuje čitav žanr. Načini prihvaćanja i kritičkog vrednovanja klasične književnosti uhodavani su stoljećima, i oni vrlo lako stavljaju na svoje mjesto lošu robu koja se pojavljuje i kuca na vrata vječnosti. Nešto teži slučaj je kod znanstvene fantastike, koja još nije ograničla svoje metodološke i sadržajne kriterije, koja još i živi od interferencije raznih podoblika književne produkcije. Na taj način ona obogaćuje svoj izražajni fundus, ali isto tako često otvara prodore za lažnu i lošu produkciju. To su, naravno, shvatljivi rizici jednog novog žanra, koji danas sve više ustupaju mjesto izboru između zaista izuzetnih vrijednosti, koji su isto tako ravni samom vrhu tzv. lijepe književnosti.

Ako se danas govori o znanstvenoj fantastici, o njoj se može govoriti kao o ravnopravnom obliku knjiženog izražavanja, služiti se metodologijom primjerenom teoriji književnosti i analitičkim ustrojem kritike. Ni u jednom dijelu znanstvena fantastika nije više izgnana iz područja vrijedne literature, dapače, ona ima u svojoj dvostrukosti prednosti kojih se tzv. lijepa književnost već davno odrekla. Ipak, nešto je ostalo kao tamna mrlja na slavnom pohodu ovoga žanra: njeni prevodioci predstavljači u drugim zemljama i jezičnim sredinama. Posebno je to slučaj kod američke i općenito zapadne znanstveno-fantastične literature, koja je često nakaradno prevedena i tiskana u jeftinim, roto izdanjima, s gomilom korektorskih grešaka. U slučaju vrhunskih djela to su pravi književni zločini, jer se predstavljaju lažna, falsificirana djela, falsificirana kroz neznanje jezika i terminologije, koja je upravo u znanstveno-fantastičnoj književnosti specifična i važna karika u stvaranju atmoshere i podteksta iracionalnih zbivanja. Može se reći da je znanstvena fantastika našla poklonike i čitaoce, ali ne i prevodioce dostojne njene vrijednosti, izuzevši nekoliko rijetkih izuzetaka. To je posebno slučaj u nas, gdje ovaj žanr postaje sve popularniji i kroz razne oblike privatiziranih aranžmana pada u ruke beskrupuloznim kvazi-prevodiocima i adaptatorima. No, to je možda i nužnost koja se mora prevladati, da bi se došlo do onih vrijednosti koje se i očekuju u znanstveno-fantastičnoj književnosti. Posebno je popularna novela, i to parodijska novela, koja koristi znanstvenu fantastiku u jednom humornom smislu. Kao što su danas tokovi ovoga žanra isprepletani značajnim i posebnim doprinosima istočnoevropske struje u znanstveno-fantastičnoj književnosti, tako možemo očekivati da će se i u nas razviti, upravo na ovim raznorodnim tradicijhama, jedan oblik koji može preživjeti i pružiti uživanje čitaocima na našim geografskim koordinatama.

Ne treba se dakle bojati za budućnost književnosti, posebno znanstveno-fantastične književnosti. Fantastika je, konačno, oduvijek bila način čovjekovog odgovora na nepoznato, njegov pokušaj da dosegne istinu o svemiru kao zavičaju, ali i pravoj prirodi sebe i svojih ljudskih suplemenika. Oblici traženja tih odgovora bili su različiti kroz ljudsku povijest, ali su uvijek išli putem koji nije vodio previše računa o podjeli svijeta na racionalni i iracionalni dio. Dapače, možemo reći s uvjerenjem da je upravo čovjekova imaginacija onaj dio njegove prirode koji ga je odvajao i vodio dalje od ustajalih društvenih i etičkih sustava, pružajući mu jednu doduše imaginarnu, ali možda baš i zato čvrstu i neuništivu projekciju novih mogućnosti.



I I

Možemo se stoga upitati što je uzrokom pojavi književnog oblika kakav je znanstvena fantastika, i da li je njegova pojava, osim onih čisto književnih razloga uvjetovana i nekim drugim podsticajima. Svakako, među književne karike možemo pobrojati sve one početke i autore koji su prvi, u jednom ili drugom obliku, pisali književna djela koja se danas mogu uzeti kao preteče znanstveno-fantastičnog žanra. Može se povezati i struktura znanstveno-fantastične proze sa oblicima detektivske priče, popularnog romana, podlistka, ili kroz druge formalne usporedbe doći do onoga što nas u ovom slučaju opet ostavlja pred pitanjem uzroka ovakvog tipa književnog izražavanja. Pri tom je možda korisnije pronaći vrste koje su možda vremenski dalje, no kroz strukturu gradnje priče i probleme iracionalnih obrata, možda bliže žanru o kome govorimo. Naravno da nam na um padaju usporedbe sa jednom vrstom narodnog kazivanja, sa bajkom, koja je doživjela razne oblike analize i istraživanja ne umanjujući svoju ljepotu i izražajnu snagu sve do današnjeg dana.

Bajka je, idemo li tom linijom uspoređivanja, bila jednako popularna i prenošena od naroda do naroda, kao današnja znanstveno-fantastična književnost. Jednostavne fakture, modelirana po određenim, ponovljivim klišejima, ona je u svojoj suštini bila oslonjena na jedan manje-više ponavljani svijet iracionalnih sila, predstavljenih u likovima vila, vilenjaka, zmajeva i raznih individua koje posjeduju izvanzemaljske i neljudske mogućnosti i sposobnosti. Bajka ne objašnjava i ne opisuje detaljno načine i sposobnosti ovakvih transformacija, ona ih podrazumijeva i koristi kao način sažimanja prostora i vremena, način kojim ostvaruje obrat spoznaje i finalizira svoju započetu radnju. Znanstvena fantastika ima jednu racionalnost koju ne može izbjeći: ona ne može ostaviti ni jednu od iracionalnih stvari neobjašnjenu, ili podrazumijevanu. Ako i ima nekih sličnih dijelova, oni ne ulaze u područje ključnih pitanja, koje bajka jednostavno otpisuje već kroz likove vještice, čarobnjaka, čudnovatih patuljaka i vilenjaka. Sami po sebi, likovi bajke su odgovor na postavljeno pitanje o onome “KAKO”. Znanstvena fantastika ne može ostaviti nejasnim ovakva mjesta, i ona je po tome neka vrst negativa, razjašnjenja bajke. Mitološko vrijeme transpolira se u matricu znanstvene egzegeze, i tako nastaje novi znanstveni mit, ako to nije po sebi nerazrješiva suprotnost. No, znanstvena fantastika i jeste neke vrste anahronizma za jednu vrstu kritičara, ali isto tako i vrsta nekog mitološkog bastarda za druge opisivače. Tako prigovore pretvara u odlike.

No vratimo se bajki: upravo preko likova koje smo već spomenuli ona na uzgredan i jednostavan način ostvaruje neku vrstu iracionalnog obrata i izvancivilizacijskog kontakta sa silama daleko moćnijim od onih koje vladaju tadašnjim ljudskim društvom. Te sile su manje-više strpane pod kapu određenih imena i svojstava koja dolaze uz ta imena, ali je značajno da, i pored svih mogućih tegoba i smetnji koje čine junaku bajke, služe kao neka vrsta prepreke koja se kroz borbu uklanja i dovodi do konačnog ostvarenja ljudskih žudnji. Značajno je još nešto: žudnja se ne može drugačije realizirati, ostvariti, do tako da se razori jednostruka realnost u kojoj je junak nemoćan. Tek u trenutku zadobivanja ili otimanja moći koje nisu u posjedu ljudskog, nego nekog drugog svijeta, junak bajke savladava opresiju i prinudu zbilje i ukida nuždu. Tako se zadobiva sloboda za konačno djelovanje i postiže cilj koji je bajka sebi unaprijed zadala: sretan život onih koji su se u početku činili najslabijima i najnespremnijima za životnu borbu.

Znanstveno-fantastična književnost neka je vrsta racionalne bajke. Jednako popularna kao ova, znanstveno-fantastična književnost se nadovezala na rafiniranije oblike umjetničke književnosti i pošto je pisala za znalce, i nije nastala u narodu, ima određene umjetničke pretenzije. To ipak ne umanjuje njenu vezu sa principom koji i bajku i znanstvenu fantastiku dovodi u isti položaj u odnosu na realnost svijeta koji ih okružuje. Svoje odgovore oni traže na onoj strani gdje je moguć proboj granica stvarnosti, u oba slučaja zbog ciljeva koji su raznovrsni i mnogostrtuki, ali koji se ipak mogu svesti na jedno: da bi iracionalnim moćima i snagom koja se suprotstavlja junacima i jedne i druge vrste književnog modela dovele u kušnju njihove sposobnosti, da bi ih učinile zavisnim i na kraju slobodnim gospodarima sila suprotstavljanja i manipuliranja ljudskom sudbinom.

Za razliku od bajke, znanstveno-fantastična književnost ima racionalnu strukturu ovog iracionalnog obrata. Ona je detaljna i znatiželjna upravo tamo gdje je bajka škrta i šutljiva. Znanstvena fantastika je čedo tehnološke ere, ere koja se prihvatila racionalnog objašnjavanja i onog iracionalnog, izvanljudskog ustroja svijesti i svijeta. Znanstvena fantastika, dakle, vjeruje u racionalnost fantastičnog, te tako i nastaje vrsta proznog kazivanja koja proširuje planetarno prostore ljudskih realnih užasa i na kozmički plan. Znanstvena fantastika, dakle, kao i bajka, nema nade u mogućnost “dobrog završetka”, pogotovo je to slučaj kod znanstveno-fantastične književnosti kojoj je osnova iskustva upravo u svijetu zalaska tehnološke civilizacije, svijetu propadanja moći i njenog cikličkog kruženja svemirskim planetarnim otocima, gdje su sitni dobici i gubici stavljeni na vagu svemirskih veličina. Kao da je u pitanju sudbine svemira i njegovih civilizacija usko povezano i pitanje sudbine jedinke. Jedinka je postala predstavnik vrste i iako biološki trenutna, ona odgovara i snosi posljedice za tisućljeća života poslije svog nastanka. Bajka, naravno, ne pozna ovu odgovornost, ili, barem ne pristaje na nju dok igra svoju igru skrivača sa izvanzemaljskim silama. Ona brani prije svega jedinku, njenu biološku spremnost da preživi i nadmudri jače sile.

Znanstveno-fantastična književnost povezuje čovjekovu žudnju za odgovorom sa mogućnošću njegova zadobivanja: ona stoga nastupa sa relativističkih pozicija, kao što je i samo vrijeme u kome nastaje oprezno u predviđanjima i pretpostavkama. Ako već ne može pružiti kompletni odgovor, ona nastoji zadržati pregled nad onim što joj preostaje, a to je ipak cjelokupna sudbina čovjeka i njegova racionalizirana fantastika. Upravo stoga otpadaju prigovori koji idu ovom žanru, a koji se tiču njegove pojednostavljenosti i shematizma. Oblici kojima se služi znanstveno-fantastični žanr jednako su primjereni ciljevima koje pokušava dostići, kao i oblici ostalih književnih vrsta. Može se samo potvrditi da njegovi počeci imaju u sebi elemente rudimentarnih, mitskih oblika, kao što je slučaj kod gotovo svih tek nastalih književnih vrsta.



I I I

Kakva je, dakle, struktura bajke i kakva je opet ona znanstveno-fantastične književnosti?

Već smo spomenuli oblike kojima iracionalni obrat ostvaruje bajka i one kojima se služi znanstveno-fantastična književnost, ali se moramo zapitati i o pozadini koja je kristalizirala ove oblike književnog oblikovanja. Bez obzira na spomenute razlike, rekli smo da i bajka i znanstveno-fantastična književnost imaju za cilj obrazlaganje različit načina kontakta sa izvan-zemaljskim bićima, pa i civilizacijama. Zadržimo se sada na ovom ključnom detalju. Kako i u kom obliku se zbiva ovaj kontakt u jednoj i drugoj književnoj vrsti? U bajci su tu, kao što smo već spomenuli, pojedinačni, tipski primjeri vještice, čarobljaka, zmaja, vila i vilenjaka, dok su znastveno-fantastičnoj književnosti to već racionalizirane predstave inteligibilnog svijeta, koji ima svoju logiku i svoje oblike reagiranja. Bajka objašnjava prisustvo čudnih moći samim pripadanjem izuzetnim pojedincima, dok se fantastična književnost trudi da racionaliziranim objašnjenjima učini shvatljivim razliku između ljudskog i izvanzemaljskog svijeta. U prvom slučaju nije toliko važna detaljna potraga za izvorima snage i moći, u drugom je upravo njegova neophodnost dovela do proširivanja scenarija i čitave tehnološke detaljistike. Vrijeme bajke prihvaća iracionalno kao svakidašnju činjenicu, vezanu uz oblike svakidašnjice i vlastite realnosti, dok znanstveno-fantastična književnost iracionalno mora objasniti racionalnim sredstvima današnje tehnološke svijesti čovjeka. Iako je današnji svijet u svojim moćima iracionalan, on tu iracionalnost ne može prihvatiti drgačije do kroz nove mitove tehnike i tehnologije, dok vrijeme bajke prihvaća kao normalni dio svoje realnosti čudo i iracionalno. U toj razlici rastu i sve one promjene koje se zbivaju u svijesti čovjeka od vremena bajke do vremena svemirskih putovanja i mogućih kontakata civilizacije. Čovjek je morao lukavstvom oteti i savladati sile i osobe koje su raspolagale moćima, kako bi ostvario svoj naum. Isto tako i danas, služeći se nizom varki, čovjek često i bez raspolaganja snagom zna pronaći izlaze iz naizgled zamršenih galaktičkih zagonetki. I u jednom i u drugom slučaju stvaraju se zapreke na putu ljudskog djelovanja, koje imaju jedan skriveni cilj: za dobivanje čistog užitka, koji je prikriven različitim oblicima kao što su ženidba sa kraljevom kćeri, ili dobivanje blaga, spašavanje djevojke iz kandži zmaja, itd., ili opet borba sa svemirskim došljacima, savladavanje prostora i vremena, sprečavanje propadanja civilizacije itd. Znanstveno-fantastična književnost ima puno više varijeteta u kojima ostvaruje svoje osnovne modele, i ona je sklonija različitim kompilacijama sudbina svojih junaka. Ona više nije čisti oblik zadobivanja onog neposjedovanog, jer se u njenu strukturu već uplela hipotetička mogućnost istinskog ostvarenja sna. Jednom riječju, vrijeme u kojem čitamo znanstveno-fantastičnu književnost vjeruje u mogućnost njenog realizma, kao što je i bajka bila jedna vrsta realističke pripovjetke u svijetu gde su realno i nadrealno živjeli skupa. No, vrijeme bajke bilo je ipak svjesno svojih nemogućnosti, koje su se morali prevladati iracionalno: današnje vrijeme ne može dopustiti prodor iracionalnog drugačije nego kroz realistički filter mogućeg.

Značajno je da je ipak vrijeme u kome živimo neka vrsta čekaonice za neko buduće vrijeme. Taj osjećaj stvorile su brze i radikalne promjene ljudskog života i napredak znanosti i tehnike koji se zbio u svega nekoliko generacija, za posljednih dvije stotine godina. Stoga je svaka tradicionalistička, konzervativna okrenutost prošlosti postala jednostavno bez značaja. Ono što ne može riješiti današnje vrijeme, dopunit će buduće, još spremnije da iskoristi otkrića i tehnološki napredak. Upravo dio tih vjerovanja realizira se i u znanstveno-fantastičnoj književnosti, koja nadomješta ono što još nije ostvareno svijetom imaginacije. No, isti tako dio ove književnosti nije tako optimistički okrenut budućnosti. On pesimistički analizira ljudsku destruktiuvnost, čovjekovu prirodu koja se nije izravnala sa moćima kojima čovječanstvo danas raspolaže. Upravo stoga skeptički gleda na budućnost ljudskog roda i njegovu spremnost da ostvari humanističke vizije. Moramo znati još nešto: vrijeme u kome živimo vrijeme je koje gubi jedan dio značenja koje još postoje u čovjekovoj svijesti, a druga još nisu našla cjelovitog odraza i nadomjestila ona koja su razmrvljena i izbrisana. Čovjek, kako to veli jedan teoretičar književnosti, više ne osjeća, i više se ne usuđuje osloniti na smisao koji je postojao i u kulturi, i koji sada nestaje. Istovremeno, on živi u sebi kozmološku revoluciju, postaje oprezan, smiruje svoju ekspanzivnu radost koja je postojala negdje u početku industrijske ere čovječanstva. Pred njim su tolike mogućnosti koje mora izabirati svjesno, a vrijeme izbora i moć da se utječe na odluku nisu previše veliki.

Upravo u ovom ljuštenju pojmova i njihovoj novoj, relativiziranoj ulozi, znanstveno-fantastična književnost pronalazi svoje područje analitičkog proučavanja. Naravno da su te mogućnosti ravne moći i imaginaciji pojedinih pisaca, njihovoj spremnosti da se prihvate pravih tema. No, njih ne nedostaje, a ni želje da se pronikne u buduće vrijeme, u ono što dolazi kao sudbina planete i svemira iz tog ništavila koje se preobrazilo u svjetove i civilizacije. Stoga se kružni tokovi povijesti i budućnosti propinju u ovakvoj mreži teksta, pokušavajući pronaći jedan dio odgovora, odgovora koji nudi čovjekova imaginacija, sposobnost predviđanja i umjetničkog transponiranja i ovakove imaginarne realnosti. Upravo ta moć čini znanstveno-fantastičnu književnost umjetnošću vremena koje dolazi, ali i nekom vrstom rekapitulacije svih oblika svijesti koje su se u književnosti prelamale do sada. To je možda prevelik teret za niz autora koji nemaju takvih pretenzija, ali može se reći da je u najvećim dosezima znanstveno-fantastična književnost, ta bajka modernih vremena, racionalna, oprezna bajka – da je prije svega inventariziranje svih hipotetičkih sudova koje čovjekova mašta nalazila kao odgovore na svoja vlastita pitanja. Stoga i svom najmanjem djeliću ona pokušava odgovoriti na neodgovorljivo, slušajući vlastiti odjek u kome je za sada jedina istina govora, jedna realnost. Realnost koja se dostiže iracionalnim.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 26 Dec - 11:00

Entoni Bardžis: Odbrana Paklene pomorandže

Novelu Paklena pomorandža publikovao sam 1962. godine, što bi trebalo da bude dovoljno daleko u prošlosti ne bi li se zauvijek izbrisala iz sjećanja svjetske književnosti. No, iz nekog razloga, ona odbija da bude izbrisana i zbog toga je većim dijelom kriva njena filmska adaptacija Stenlija Kjubrika. Ja sâm bih je se rado odrekao iz ovih ili onih razloga, međutim to nije dozvoljeno. Redovno dobijam poštu od studenata koji pokušavaju da pišu teze o njoj, a sa njihovim pismima i zahtjeve od japanskih dramaturga koji bi htjeli da je pretvore u neku vrstu ‘Noh’ muzičkog igrokaza. Očevidno je da će moja novela nastaviti da traje, dok će drugi moji radovi koje znatno više vrednujem eventualno odumrijeti. Štaviše, ne radi se o neobičnom iskustvu za jednog umjetnika. Rahmanjinov je često frktao zato što je bio poznat zbog Preludija u cis-molu koji je napisao još kao dječak, dok su djela iz njegove zrele ere ostala u zapećku. S druge strane, školarci uče da sviraju na Menuetu u g-molu, koji je Betoven komponovao samo da bi ga prezirao. Htio ne htio, ja ću nekako morati da nastavim da živim sa Paklenom pomorandžom, a to znači da istovremeno imam neku vrstu autoritativne dužnosti prema njoj. Naročito imam obligaciju prema njoj u Sjedinjenim Državama, te mi je sada bolje da objasnim o čemu se radi.

Dajte da, prvo, što gore predstavim situaciju. Paklena pomorandža nikada u cjelosti nije objavljena u Sjedinjenim Državama. Knjiga koju sam napisao podijeljena je u tri dijela sa po sedam poglavlja. Ne treba vam kalkulator da bi izračunali da sam ukupno napisao 21 poglavlje. Broj 21 je, naime, simbol ljudskog sazrijevanja, ili je to barem nekada bilo tako, obzirom da ste u dvadeset prvoj godini dobijali pravo glasa i postajali čovjek, na neki način. Kakva god da je u pitanju simbolika, broj 21 bio je broj sa kojim sam počeo. Novelisti mojega kova, inače, zainteresovani su za nešto što se zove aritmologija, odn. da izvjesni broj mora da znači nešto u ljudskoj terminologiji u slučaju da se pozabave njime. Broj poglavlja, dakle, nikada u potpunosti nije arbitraran. Isto kao što kompozitor počinje sa nejasnom predodžbom o količini materijala i trajanja, isto tako i pisac počinje sa slikom dužine, i ova slika je obično izražena u broju dijelova i broju poglavlja u koje će rad eventualno biti podijeljen. Na taj način, broj 21 meni je bio veoma bitan.

Ali nije bio bitan i mome njujorškom izdavaču. Knjigu koju je moj izdavač iz Amerike otkupio imala je samo 20 poglavlja. Naime, on je insistirao da odstrani posljednje poglavlje; ja sam se, dabome, mogao napraviti prividno čednim i naprosto odnijeti moju knjigu na drugo mjesto, međutim sticao se dojam da je taj izdavač bio naveliko popustljiv i da drugi izdavači u Njujorku, ili Bostonu, nikada ne bi ni objavili taj manuskript. Meni je novac 1961. godine bio prijeko potreban, čak i ta crkavica koja mi je unaprijed ponuđena, te ako je uslov bio da se objavi kraća verzija moje priče – eto mu ga onda. Kako god bilo, postoji prilično osjetna razlika između Paklene pomorandže koju poznaje Britanija i one koju su dobili Amerikanci.

Nego, otiđimo dalje. Ostatku svijeta knjiga je prodata direktno iz Britanije, te tako velika većina verzija – a naročito francuski, italijanski, španski, katalonski, ruski, hebrejski, rumunski i njemački prevodi svi su imali po 21 poglavlje. Ali, kada je Stenli Kjubrik snimio svoj film – iako ga je on snimio u Engleskoj – on je isključivo pratio američko izdanje i, tako je makar izgledalo gledaocima van Amerike, okončao je priču donekle i preuranjeno. Publika naravno da nije zahtijevala novac od karata natrag, ali se dobra većina pitala zbog čega je Kjubrik izostavio čitav rasplet. Ljudi su mi pisali o tome – i, odista, fini dio mojeg post-1971. života sastojao se od fotokopiranja odgovora na to frustrirajuće pitanje – dok su za to vrijeme i Kjubrik i moj njujorški izdavač ravnodušno uživali u ubiranju plodova koje je izdjejstvovao njihov očigledni prestup. Život je, dabome, nadasve grozomoran.

Šta se inače događa u tom 21. poglavlju? Ukratko, moj mladi nasilni protagonista prosto odraste. Njemu jednostavno dosadi nasilje i prepozna da je ljudsku energiju daleko bolje utrošiti na kreaciju a ne na destrukciju. Bezlično nasilje je prerogativ same mladosti, koja posjeduje isuviše energije ali malo talenta za bilo šta konstruktivnije. No, onda, međutim, dođe i doba kada se nasilje sagleda kao dosadno i djetinjasto. I da je to inherentan odgovor glupih i neobrazovanih. Moj mladi siledžija dolazi do otkrivenja o potrebi da nešto korisno mora uraditi u životu – da se oženi, da napravi djecu, da pomorandžu svijeta potpomogne da se okreće u rukama Gospođina, odnosno u rukama Boga, i možda, na kraju krajeva, i stvori nešto – muziku, recimo. Nakon svega, Mocart i Mendelson komponovali su besmrtnu muziku dok su još bili maloljetnici, a sve što je moj junak činio jeste da razara stvari i da radi ono staro unutra-vani. Kako god bilo, u nekoj vrsti sramote ovaj dječak u odrastanju počinje gledati na svoju devastirajuću prošlost. On ište drugačiju vrstu budućnosti.

Međutim, u 20. poglavlju ne postoji ni nagovještaj o ovoj promjeni. Dječak je uslovljen, pa je re-uslovljen, i potom sa vedrinom uspijeva anticipirati ponovno otpočinjanje operacije slobodne i nasilne volje. “Bogme sam izliječen”, kaže on, i tako se okončava američko izdanje. Na isti način se završava i film. Dvadeset prvo poglavlje romanu daje kvalitet istinske fikcije, umjetnosti utemeljene na principu da se ljudska bića u načelu mijenjaju. U stvari, ne postoji mnogo vajde u pisanju romana ako ne možete pokazati mogućnost moralne transformacije, ili uvećanje u pogledu mudrosti, kako se odražava u vašem glavnom karakteru ili u protagonistima. Svaki treš bestseler pokazuje ljude koji se naposljetku mijenjaju. A kada fiktivni rad ne uspije da pokaže promjenu, kada prosto ukaže da je ljudski lik fiksiran, kamenit, neregenerativan, onda vi gazite van legitimnosti romana i zalazite u područje basne ili alegorije. Američka ili kjubrikovska Pomorandža je bajka; britanska ili svjetska je roman.

Međutim, moj njujorški izdavač vjerovao je da je 21. poglavlje moga romana izdaja. To je plilicno, plilicno britanski, znaš li to? Ono je prilično umiljato i pokazuje pelagijansku nevoljnost da se prihvati fakat da ljudsko biće može biti šablon za netransformišuće zlo. Amerikanci su, zbilja je kazao, daleko čvršći od Britanaca i umiju da se suoče sa realnošću. Uskoro će se, dakako, suočiti sa jednom u Vijetnamu. Moja knjiga bila je kenedijevska u srži i prihvatala je shvatanje o moralnom napretku. Ono što se od nje tražilo jeste da postane niksonovska bez ijednog zareza optimizma u njoj. Dopustimo zlo da skače sa strane na stranu i, sve do posljednje strane, neka se plazi svemu što smo zadržali u svojim uvjerenjima, židovskim, hrišćanskim, muslimanskim, da su ljudi sposobni da se nabolje promijene. Takva knjiga bi doista bila senzacionalna, i ona to doista i jeste. Samo što ja ne mislim da se radi o poštenom sagledavanju ljudskog života.

Ne mislim to zato što, u načelu, čovjek posjeduje slobodnu volju. I može je koristiti ne bi li birao između dobra i zla. Ako je on samo u stanju koristiti se dobrom ili samo zlom – onda je on paklena pomorandža – što, pak, znači da on ostavlja dojam organizma živahnog po svojim bojama i energiji, ali je zato u suštini isključivo igračkica koju navidava samo Bog ili Đavo ili (obzirom da ovo mijenja oboje) Svemoćna Država. Savršeno je neljudski biti totalno dobar kao i biti totalno zao. Najbitnija je stvar moralnog izbora. Zlo mora postojati zajedno sa dobrom, kako bi moralni izbor mogao funkcionisati. Život se održava tako što se konzistentno drobe suprotstavljeni moralni entiteti. Od toga se sastoje i TV vijesti. Na nesreću, u nama leži toliko prvobitnog grijeha da zlo smatramo daleko primamljivijim. Lakše je i spektakularnije nešto uništiti negoli stvoriti. Mi naprosto tražimo da nas nasmrt zaplaše vizijama o kosmičkom uništenju. Pošto trud da sjednemo u sobi i iskomponujemo Missu Solennis ili Anatomiju melanholije neće izazvati nikakav darmar u svijetu. Na nesreću, moja petarda od knjižice prigrljena je od strane mnogih zato jer je, nalik sanduku punom pokvarenih jaja, odisala mijazmom prvobitnoga grijeha.

Sad se čini usiljeno negirati da moja odluka u pisanju ovoga djela nije bila da prevashodno zagolicam one prljavije tendencije svojih čitalaca. Moje vlastito nasljeđe prvobitnoga grijeha dolazi do izražaja u toj knjizi, tako da se može reći da sam i te kako uživao silujući i lomeći stvari na svakom drugom koraku. Radi se o autorovom prirodnom kukavičluku koji od njega tvori delegata što svojim imaginarnim ličnostima dijeli grijehove šakom i kapom zbog toga što je on nadasve oprezan kako bi ih sve sam počeo svršavati. No, knjiga isto tako ima i moralnu pouku, a to je ona nadasve zamorna tradicionalna pouka o fundamentalnoj bitnosti moralnog izbora. To je zato što ova lekcija štrči kao povrijeđen palac te se nalazim u naporu da omalovažim Paklenu pomorandžu kao rad isuviše didaktičan da bi bio artističan. Nije piščev posao da drži propovijed; njegova dužnost je da pokaže. Ja sam pokazao sasvim dovoljno, iako se zavjesa izmišljenog jezika nađe na putu s vremena na vrijeme, što je još jedan aspekat mojeg kukavičluka. Nadsat, ruska verzija engleskog jezika, trebala je da priguši onaj sirovi odgovor koji obično očekujemo od pornografije. Zato nadsat najednom knjigu pretvara u lingvističku avanturu. Ljudi su više voljeli film zato jer su se, s pravom, više plašili jezika.

Ne mislim da moram podsjećati čitaoce šta znači naslov. Paklene pomorandže ne postoje, osim u govoru starih Londonaca. Slika je bizarna, i uvijek se koristi za bizarnu stvar. “He’s as queer as a clockwork orange” znači da je neko čudan (nastran) do granica čudnovatosti. U početku to nije imalo veze sa homoseksualcima, iako je riječ ‘queer’ prije nego što su nahrupile restriktivne legislacije, bila termin za člana naopakog bratstva. Evropljani koji su naslov prevodili kao Arancia a Orologeria ili Orange Méchanique nisu ni mogli razumjeti Kokni rezonancu, te su, prirodno, pretpostavljali da je u pitanju ručna granata, jeftinija varijanta eksplozivne kašikare. Ja sam to htio da znači primjena mehanističke moralnosti na živi organizam koji bubri od soka i slada.

Čitaoci 21. poglavlja moraju za sebe odlučiti da li ono pojačava knjigu koju poznaju ili se radi o pukom balastu. Ja sam imao namjeru da na taj način završim knjigu, ali moj estetski sud moguće je da je bio krcat manjkavostima. Pisci su rijetko svoji najbolji kritičari, a to nisu ni kritičari. “Quad scripsi scripsi” rekao je Pontije Pilat kada je od Isusa načinio Kralja Židova: “Napisao sam ono što sam napisao.” U stanju smo uništiti ono što smo napisali, ali ga sigurno ne možemo odnapisati. Ja ostavljam to što sam napisao u velu onoga što je dr Džonson nazvao frigidnom ravnodušnošću sudu onom .00000001 postotku američke populacije koji još uvijek mari za te stvari. Sažvaćite ovaj slatkasti segment, ili ga ispljunite. Slobodni ste.
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9785

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 12 Jun - 7:33

CARTE DIEM, АНА БУГАРИНОВИЋ
ПЛАНЕТА МАЈМУНА


Наиме, мали број људи повремено размишља о Дарвиновој теорији која у данашње време добија иновативан смисао људског развитка. Тешко је паметном човеку да изговори реч развитак када он своју генерацију сагледа као трајно осакаћену, дегенерисану. Према Чарлсу Дарвину у биолошком и психолошком смислу, човек се епохално развија у кохерентном правцу онако како га је природа озаконила.

Из моје скромне перспективе, развија се од нагонског који стреми искључиво задовољењу основних људских потреба до данашњег усправног Хомо Сапиенса који је више хомо него што је сапиенс (хомо – грч. као предметак у сложеницама – исто, једнолично). Дигресијом образлажем да се подразумева да је Хомо Сапиенс индивидуа која остварује своје право на избор на који ће начин унети садржај у свој живот јер му је излазак из племенских заједница и робовласништва омогућио управо такво, слободно делање, али он карактерно и интелектуално лабилан подлеже једноличном систему 21. века који му демократски налаже да се утопи у масу попут празноглавог камелеона који мења боје семафора на раскрсници политичких сила.
Дарвин је приказао савршен скелет еволуционог развитка, али, овде се разматра питање моралног пада модерне цивилизације која је својим технолошким бољитком урушила основна начела духовне вертикале и самим тим себе вратила на почетну еволуциону степеницу.

У прилог овој теми свакако иде приповетка Франца Кафке “Извештај једној академији”, у којој се мајмун преображава у човека и који описује своју трансформацију од хватања у џунгли Африке и затварања у кавез на броду до прилагођавања људским карактеристикама. У кавезу он промишља на који начин да се домогне слободе и увиђа да то може постићи једино ако се прилагоди људима, ако их опонаша и постане један од њих. Прича је написана у форми монолога у којој човеколики мајмун, у фраку, свечано одевен држи говор пред ученим друштвом. Мајмун мора показати не само да уме да говори језиком своје публике него и да је овладао и манирима и конвенцијама и да заслужује да уђе у њихово друштво. Никада до краја није докучено да ли је Кафка приказао мајмуна пред људима или човека пред мајмунима или можда мајмуна пред мајмунима, али приповетка јасно описује човеков пут ка ослобођењу на коме нема воље већ само опонашања.

Будала ради шта будала види.

То је мајмун који глуми човека, а и даље је мајмун. Вођена тенденцијом да оно што је лоше извргавам руглу, са тешком муком се суздржавам да не напишем списак данашњих човеколиких мајмуна азбучним редом, али, уместо тога, саветујем што више тешке ироније и промишљеног сарказма. Јавна је тајна да је ово планета мајмуна која функционише по систему диктатуре као и да случајности не постоје, па је урушавање глобалне утопије примитивизмом и прављење услова за развијање истоликости и те како намерна случајност.

Сви смо ми једнаки, само су неки једнакији од других.

Еволуција није стала. Људска раса ће се и даље развијати. Научници предвиђају да уколико наставимо да се крећемо путем на којем смо, суочићемо се са бројним променама. Постојаће само једна, мултикултурална раса која је срж модерног друштва. Животни век биће дужи, а имунитет организма слабији што значи да ће фармакологија проширити подручје своје заступљености. Предвиђа се да ће човек имати прст мање и добро организовану прерасподелу садржаја у мозгу. Људи ће моћи пажљиво да одабирају гене за потомство. Све ће бити предвиђено и пројектовано иако се религијске доктрине супротстављају свему што није од Бога.
Пажљиви читалац бива озбиљно уздрман. Контраверзна полемика о сукобу историје и будућности је суштанствена управо у теби и у мени. У сваком од нас је је архетипска таблица таутологије живота. Оно што је тачно често се испоставља као нетачно, неистинито. Апсурди једне епохе по правилу испливају као истине на површину друге епохе. Неко то мери аршинима далеке историје, а неко аршинима блиске будућности. Не знамо да ли припадамо првој или другој половини животног века наше планете, да ли смо близу или далеко од краја, али увиђамо да је човек постао од мајмуна јер је у 21. веку беспрекорно овладао мајмунским манирима.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 9785

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 12 Jun - 7:36

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ, КРИК
НА ГЛИНЕНОЈ ТЕРАСИ
(Милан ГРОМовић, Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности, СКЦ, Крагујевац 2014)

У оквиру XIII кола Библиотеке „Првенац“ СКЦ Крагујевац објављена је књига Милана Громовића од осам научних есеја разноврсне тематике, али пажљиво конципираног распореда текстова. У прочељу Записа из студентског дома стоји својеврстан протоувод, пролегомена „Послеподневна тераса (ближе од увода)“, у којем нас аутор поетски надахнуто уводи у своја промишљања о књижевности из позиција соба 425 и 141 – поткровља без терасе и првог спрата са терасом – путева од субјективног до објективног сагледавања света, могућности да се доживи лет, иако с погледом у хангаром камуфлирани авион. Није овај увод нефункционалан и не представља тек пуки декор произвољности. Сагледана у целости, књига есеја открива нам да је њен главни јунак песник Иван В. Лалић, са чијим је Канонима Милан Громовић отворио и затворио своје Записе. Једна од Лалићевих антологијских песама, управо је песма под насловом „Тераса II“, штампана под окриљем Страсне мере, тако да иако аутор не помиње ову песму у есејима, суптилно нам посредује „Послеподневном терасом“ да су параметри његовог промишљања лалићевски систем вредности и естетике, откривање невидљивог путем видљивог и сл.

„Византија као духовни завичај српског народа у поезији Ивана В. Лалића“ и „Библијски подтекст у књизи ‘Четири канона’ Ивана В. Лалића“ есеји су који уоквирују Записе и чине есејистички диптих ове књиге. Јасно се сагледава поетика песника кроз Византију као симбол континуитета и залог обнове класичних вредности у нашој култури, чији се корени гранају у „столетној медитеранској крошњи маслина“. Лалић пуноћу свог песништва утемељује у песницима који се такође могу назвати „чуварима Византије“ (Дучић, Ракић, Бојић), изговарајући велико песничко „ДА“ зарад сна о целини и зарад „бисерне материје“ која се таложи на „шкољкина зрна“ (према речима Никше Стипчевића).

Громовић је потцртавши запажање Јована Делића по којем су се „народи од глине“ попут српског народа, културноисторијски обликовали у контакту са Византијом, назначио да су и преостали есеји у извесном смислу „обликовани“ Лалићевом Византијом и питањем националних е(сте)тичких вредности. У песничким „визијама византијског духа“ могућно је, дакле, пронаћи макар ехо „матерње мелодије“, наводи се у есеју о Лалићу, а наставља у промишљањима у „Џез песми Војислава Деспотова“, јер је џез „музика непарног ритма и комуницира са прастарим звуцима, оним преношеним с колена на колено“. „Матерња мелодија, језик, звук“ наставља се у есејистички низ тако што се фокусира на Настасијевићеву распеваност у духу, тон који је у сенци мистичног, те преиспитивање мисли Петра Милосављевића о матерњој мелодији као Хумболтовој еманацији националног духа и Настасијевићеву о народним попевкама у којима је како моћ певања, тако и моћ да се разбуди матерња мелодија.

Византија и трагање за матерњом мелодијом утрли су пут даљим разматрањима Милана Громовића по питању континуитета у српској култури – косовском миту. Добро одабраном темом „Митске слике у Симовићевој историјској драми ‘Бој на Косову’ [1989/ 2003]“ аутор је скицирао књижевноисторијски лук косовског мита у историји српске историјске драме (Сарајлија, Стерија, Матија Бан, Јован Суботић, Милош Цветић, Иво Војновић, Миладин Шеварлић). Народ је добио титулу главног актера драме, а поједини ликови (Рибарица) подвргнути су демитологизацији и иронизацији, метафорика је унеколико преузета из Симовићеве поезије („рибе и крилате гује које гутају грешнике“), а кнез Лазар, Милош Обилић и Вук Бранковић карактерно се огледају у Исусу Христу, жртви и Јуди. Пишчева, пак, опредељеност да укине историчност уздигла се до митске свевремености.

С друге стране, када је реч о есеју „Кап традиције и кап модерног у делу Радоја Домановића“, треба рећи да је Домановићева сатира итекако актуелна у савременом историјском тренутку („жиг на челу – чип у телу“), посебно кроз сумирање научних доприноса о овој теми Синише Јелушића и Слободана Владушића – о нихилистичкој перспективи Домановићеве прозе, с тим да се нихилизам схвата као синоним за модерна времена. Домановићева Размишљања једног обичног српског вола контекстуализована су са Орвеловом Животињском фармом, а 1984. и Два минута мржње са Дангом. Овим се идеја о континуитетима имплицира кроз актуелизацију традиције.

По питању есеја „Футуризам у делу Рада Драинца“ може се успоставити вертикала авангарда – неоавангарда у Громовићевој књизи, будући да се у Записима налази и есеј о неоавангардном ствараоцу Војиславу Деспотову. Ипак, Деспотовљево дело акцентовано је џез мелодијом, док су се Драинчеве збирке Улис, Човек пева и Воз долази огледале са поезијом италијанског (Маринети) и руског (Мајаковски) футуристе уз промишљања о „драинизму“ и Драинчевој „егоцентричној разбарушености“.

Најпосле, у „Једном Павићевом осврту на дело Војислава Илића“, потврђено је још једном посредно византијско завештање континуитета – Павић се називао ученим Византинцем, а и кроз Лалићеве чланке о Павићу сазнајемо да је вредновао Павићеву целовитост визије и традиције предочене „у тачној перспективи“. Такође, једна од важнијих Лалићевих песама јесте управо „Војислављев врт“. Но, када је реч о Громовићевом прегледном чланку о Павићевој студији Војислав Илић и европско песништво (1971) можемо рећи да је можда требало далекосежније искористити потенцијале Павићевих научних доприноса када је реч о Илићу; евентуално укључити и Павићеве студије о Илићу из књига Језичко памћење и песнички облик I-II (1976, 1985) или сачинити критички осврт на проблематику у контексту есејистичке мисли о Војиславу Илићу Павићевих савременика (примера ради Драгише Живковића, Миодрага Павловића) или садашњих научника и актуелних тема о делу Војислава Илића.

Аутора на овај начин задужујемо да напише запис (са неке нове терасе) о двојици Византинаца – Лалићу и Павићу, што би представљало драгоцен допринос науци у књижевности. Овом књигом то је (не)свесно сугерисано, глина је „замешана“ и чини се да је неопходно уобличити је, особито ако се има у виду значај Громовићевих промишљања о традицији и модерности, о континуитетима националне културе и њеној будућности.

Аутор: Јелена Марићевић








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Eseji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Eseji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Eseji
» Eseji o ljubavi
» Antun Gustav Matoš
» Octavio Paz
» Bela Hamvaš (Béla Hamvas)
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-