Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Eseji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:01

Šta je esej i kako se piše


Kada govorimo o kreativnom pisanju, naročitu pažnju moramo posvetiti eseju. Za početak, evo šta piše u Rečniku književnih termina:ESEJ (fr. essai - pokušaj, ogled) - Kraći prozni napis u kome se izlažu lični utisci i pogledi na neko pitanje života, morala, nauke ili umetnosti. Po pravilu autori eseja ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičnog dokazivanja, već se pozivaju - izričito ili implicitno - na vlastito ili opšteljudsko iskustvo, nastojeći da retoričkim ili poetskim sredstvima približe čitaocu vlastita shvatanja. Budući da stalno lebdi između tri razne oblasti, tj. između književnosti, novinarstva i nauke - približavajući se katkad reportaži, katkad crtici, kratkoj priči ili pesmi u prozi, a katkad opet naučnom članku ili raspravi - esej je veoma teško definisati, i njegovo polje nije jasno određeno.
Engleski pisac, Aldos Haksli, poznat po distopijskom romanu "Vrli novi svet", zapisao je da esej ima mnogo sličnosti sa romanom: to je literarno sredstvo kojim se može reći skoro sve o gotovo bilo čemu.

Eseji često čine sastavni deo velikih romana. Dobro je imati u vidu da pisanje eseja predstavlja fantastičnu vežbu za buduće romanopisce. Tolstoj, Man, Kami, Borhes... - svi su oni pisali eseje i, na taj način, sistematizovali građu za svoja prozna dela.

Osim u knjigama, eseje čitamo u novinama, naročito u nedeljnicima (kolumne) i na blogovima. Esej - to su, jednostavno rečeno, zapisane misli i stavovi. Međutim, kada hoćemo da zapišemo misao ili stav, moramo voditi računa o načinu pisanja, jer dolazi vreme za transformaciju: naše privatne misli treba organizovati (dopušteno je jedino da izgledaju haotično, ali u suštini moraju biti sređene) tako da komuniciraju sa drugima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:09

Volter, KANDID


(Aleksandra Rajković)

Književnik, istoričar i filozof Volter, ili, punim imenom, François Marie Arouet le Jeune Voltaire, najznačajniji je francuski književnik iz doba prosvetiteljstva.

Rođen je 21. novembra 1694. godine u Parizu u porodici siromašnog plemića. Pohađao je jezuitsku [jezuit – član Društva Isusovog, katoličkog reda osnovanog u XVI veku za borbu protiv reforme, koji je postao potpora papinstvu i predstavnik nazadnjačkog crkvenog krila.] gimnaziju, počeo da studira pravo ali je uskoro napustio studije. Kao talentovan pisac epigrama i duhovit satiričar rano je ušao u pariske mondenske krugove.

 
Zbog uvrede regenta, Filipa Orleanskog, zatvoren je 1717. u tvrđavu  Bastilju, gde ostaje godinu dana. U zatvoru je napisao tragediju Edip, koja će mu doneti veliku popularnost. U periodu od 1717. do 1726. godine u Parizu doživljava velike književne uspehe, ali zbog svađe s vitezom Rohanom opet dospeva u Bastilju.
Godine 1726. odlazi u Englesku i tamo ostaje tri godine. Boravak u Londonu predstavlja značajnu prekretnicu u njegovom životu: Volter tamo sklapa pri-jateljstva sa najistaknutijim engleskim književnicima, među kojima je i Svift, i upoznaje se sa filozofskim delima Poupa, Njutna i Loka. U Engleskoj objavljuje Anrijadu – jedan od retkih epova XVIII veka, spev protiv religijskog fanatizma. U to vreme piše Filozofska pisma (na francuskom jeziku objavljena 1734. g.) koja je pariski Parlament proglasio “skandaloznim” i javno spalio. [“Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomači, Volter je prokomentarisao: ‘Moje su knjige kao kesteni. Što se više peku, više se i prodaju’.”]
Nakon toga mu je boravak u Parizu ponovo onemogućen i on odlazi, u društvu svoje prijateljice, duhovite i obrazovane markize od Šatlea [Markiza od Šatlea, odnosno Emilija de Bretej, bila je samouki naučnik – matematičar i fizičar. Prevela je sa latinskog na francuski jezik dela Lajbnica i Njutna, dopunjavajući prevode svojim komentarima i objašnjenjima težih delova originalnih tekstova. Njen prevod Njutnovih dela se još uvek koristi. Važila je za najumniju ženu svoga doba. “Emilija de Bretej je bila lepa, inteligentna i ambiciozna devojka. U devetnaestoj godini udala se za markiza Florena od Šatlea i s njim imala troje dece. Pošto se Emilijin muž posvetio vojnoj karijeri, s njom se retko viđao pa se ona 1730. god. preselila u Pariz. U Parizu je vodila luksuzan i raskalašan život i imala više ljubavnih veza, sve dok 1733. godine nije postala Volterova ljubavnica.”, “Dok je Volter živeo u izgnanstvu u Nemačkoj i Švajcarskoj, Emilija de Bretej imala je ljubavnu aferu sa pesnikom Sen- Lamberom. Kad je otkrio ovu vezu, Volter, koji se vratio u Francusku, izazvao je u nastupu ljubomore veliki skandal koji se umalo nije tragično okončao”, ”Emilija je umrla prilikom porođaja u 43. godini života. Vrativši se u Pariz posle njene sahrane, Volter je neko vreme boravio u kući u kojoj je sa njom živeo. Po kazivanju posluge, Volter se po noći često budio, ustajao i po mraku uzvikivao Emilijino ime.” (Božanstvena ljubavnica)], u njen dvorac u Šampanji. Deset godina provedenih tamo predstavljaju najsrećnije i najplodnije razdoblje njegovog života. U tom periodu je napisao svoje čuvene tragedije (Zaira, Meropa itd.), filozofska i istorijska dela (Elementi Njutnove filozofije itd.), a dopisuje se i s pruskim kraljem Fridrihom Velikim.



Godine 1744. Volter se vraća u Pariz [Tada piše libreto za operu Princeza od Navare, koja mu je donela veću slavu među aristokratijom nego njegova najbolja umetnička dela, iako ju je sam nazvao ‘sajamskom lakrdijom’.], gde je imenovan dvorskim pesnikom i istoričarem Luja XV, ali zbog šale na račun kraljeve ljubavnice, markize de Pompadur, mora ponovno da napusti Pariz. Nakon kraćeg lutanja odlazi u Berlin, odnosno Potsdam, na poziv Fridriha II (Velikog). Prisno prijateljstvo s “kraljem-prosvetiteljem”, s kojim je često, u šetnjama i na večerama, duhovito razgovarao [“Voltaire je neko vrijeme proveo na dvoru pruskog kralja Fridricha. Jednom je s kraljem krenuo na rijeku na veslanje. Kada su stupili u čamac Voltaire primjeti da u čamac ulazi voda i naglo skoči na obalu. Kralj, koji je ostao u čamcu, s osmijehom reče: Zar se toliko bojite smrti? - Naravno da se bojim, na svijetu  je mnogo kraljeva, ali je samo jedan Voltaire ”] i koji je tražio da Volter ispravlja njegove spise, trajalo je tri godine. Iz Potsdama se Volter povlači u zamak Fernej, na švajcarsko-francuskoj granici, koji je kupio radi lične sigurnosti. Do tog vremena i neposredno nakon toga nastali su njegovi romani Zadig (1747.), Mikromegas (1752.) i Kandid (1759.). U tom razdoblju piše pamflete i pisma, ogorčeno se bori protiv fanatizma Crkve i brani nevino osuđene. Svoje borbene anti-klerikalne rasprave piše pod pseudonimima. [“Volter je tokom svog života upotrebio više od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima.”  (Volterov ‘Kandid’)]
Tek kada je umro Luj XV i kada je malo popustio apsolutizam u Francuskoj (godine 1778.), Volter se trijumfalno vraća u Pariz, obasipan cvećem i uz klicanje čitavog grada, ali tri meseca kasnije, 30. maja, umire. Prvo je sahranjen tajno, kako bi se izbegle demonstracije, a 1791. godine revolucionari njegovo telo prenose u Panteon.
Volter je bio jedan od najizrazitijih predstavnika epohe prosvetiteljstva [“Pokret u evropskoj kulturi koji se zasniva na uverenju da je celokupni život društva moguće izgraditi na samostalnoj i kritičkoj upotrebi uma; prirodna svetlost ljudskog uma uslov je ukupnog društvenog napretka.”] (koja se u Francuskoj često i nazivala epohom volterijanstva) i najslobodoumnijih duhova ondašnje Evrope; saradnik čuvene Enciklopedije [“najviši domet prosvetiteljskog pokreta; ‘delo koje objedinjuje celokupno ljudsko znanje u određenom vremenskom periodu’ ; izlazila od 1751. do 1780. g. u 35 tomova ”]. Tokom boravka u Engleskoj približio se Lokovom empirizmu i njegovom zalaganju za tolerantnost [Volter: “Ja se ne slažem ni sa jednom reči koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš”], a takođe je izučavao Njutnovu mehaniku, koju je u Francuskoj popularisao (protiv Dekartove filozofije). Volter je, uopšte, bio značajan za popularizaciju filozofije, sjedinjujući književnost i filozofiju i pretvarajući i jednu i drugu u borbenu i duhovitu književno-filozofsku prosvetiteljsku publicistiku. Bavio se metafizičkim pitanjima Boga, slobode, besmrtnosti duše. Bio je žestoki protivnik (i kritičar) Katoličke crkve, kao osnove feudalizma i mistike, praznoverja i predrasuda, borac čiji je radikalni poklič Uništite bestidnicu! (Éerasez l'infâme!) snažno odjeknuo čitavim vekom. Pod uticajem deizma [Učenje koje dopušta da Bog postoji samo kao prauzrok sveta, a negira postojanje Boga kao ličnosti (teizam) i njegovo mešanje u život prirode i društva (čuda i sl.)] smatrao je da religija mora biti moralna, prirodna i u skladu s ljudskim razumom [Volter je smatrao da bez Boga moralnost nije moguća, zbog toga Bog mora postojati. “Kad Bog ne bi postojao, trebalo bi ga izmisliti”]. Volter je smatrao da, što je manje dogmatska, religija postaje bolja i istinitija. U mladosti, zastupao je slobodu volje, ali je kasnije promenio stanovište, priznajući samo slobodu delovanja [“Prema Volteru, sloboda je kada čovek može da radi ono što želi (psihološki determinizam).” (“According to Voltaire, freedom is when one can do what one wants to do (the psychological determinism).” ) (The philosophies of enlightenment)] . Stav je promenio i u odnosu na problem zla; bio je optimista [“Jedno od njegovih dela, Zadig, vrlo je slično Kandidu po zapletu i strukturi, ali izražava veoma optimističan pogled na život.” (“One of his works, Zadig, is very similar to Candide in plot and structure, but expresses a highly optimistic view of life.”) (prema Voltaire’s criticism of Leibniz, Patrick Mooney)], ali je optimizam definitivno napustio, kako se smatra, posle zemljotresa u Lisabonu [“Povijesni primjer razornog djelovanja potresa na više razina jest glavni grad Portugala. Lisabon je proživljavao ekonomski procvat temeljen na zlatu i dijamantima iz brazilskih rudnika kad ga je pogodio potres. Bilo je to 1. studenoga 1755. U zoru na blagdan Svih svetih crkve su vrvjele vjernicima. Molitva i zvona odzvanjali su gradom. Odjednom buka, lom i ljudski urlici! Prvi val odnio je 30 tisuća života. Blagostanje je naglo prekinuto, a državu su zahvatili nemiri” (Potresi - zlo koje utire put novim civilizacijama)].

Oštro kritikuje racionalističku filozofiju i podsmeva se metafizičkim sistemima Dekarta, Spinoze, Lajbnica. Roman Kandid, koji se smatra njegovim remek-delom i jednim od najrevolucionarnijih dela francuske Prosvećenosti XVIII veka, predstavlja odgovor na Lajbnicove [Lajbnic, Gotfrid Vilhem (1646.-1716.), nemački filozof, jedan od najznačajnijih predstavnika racionalizma; osnivač i prvi predsednik Berlinske akademije nauka; dela: Monadologija i Teodiceja; njegova filozofija bazirana je na pojmu monade (pojedinačne supstancije (ne “protežu” se; ne zauzimaju nikakav prostor) koje se međusobno razlikuju po predikatima, stvara ih ili uništava čudo, imaju percepcije (dušu), ali nisu je sve svesne;  piramidalno hijerarhijski uređene, više monade svesnije su, vrhovna monada je Bog. Položaj i organizacija monada su ono što bi mogli nazvati realnim prostorom. “Monade nemaju prozore.”) i šest osnovnih principa koji “predstavljaju zakone racionalnog mišljenja i oruđe koje treba da omogući detaljan opis stvarnosti” (princip neprotivrečnosti, princip dovoljnog razloga, princip predikata-u-subjektu, princip identiteta onoga što se ne može razlikovati, princip najboljeg (od svih mogućih svetova), princip prestabilirane harmonije).] principe (najboljeg od svih mogućih svetova, prestabilirane harmonije, dovoljnog razloga), odnosno ideju po kojoj je ovaj naš svet najbolji od svih mogućih jer je izraz prestabilirane (unapred postavljene) harmonije kosmosa [“Pošto se predpostavlja da je Bog beskonačno dobar i beskonačno moćan, postavlja se pitanje otkud zlo u svetu. Lajbnic odgovara da Bog uvek čini ono što je najbolje … i može odlučivati o svemu što je logički moguće. … Bog  je mogao da stvori svet u kome ne bi bilo zla, ali takav svet nije ‘najbolji od svih mogućih’! ‘Najbolji mogući svet’ je onaj u kome je količina dobra maksimalizovana uprkos činjenici da neka dobra nužno povlače za sobom izvesna zla. Celokupan skor dobra veći je u našem svetu nego što bi bio u bilo kojem drugom od mogućih svetova. Stvarajući baš ovaj svet Bog je dokazao svoju dobrotu.”(Filozofija)].  Kandidom je Volter hteo da pokaže koliko je takav kosmološki optimizam udaljen od stvarnosti. U romanu se Lajbnicova teorija ne osporava direktno, već Volter svom junaku “podaruje” toliko patnje i bola da fraza kako je ovo “najbolji od svih mogućih svetova” zvuči jednostavno groteskno.Osim metafizičkog optimizma, na udaru Volterove kritike našli su se svi koji su bili krv i meso feudalnog sistema (Korać, Volterov ‘Kandid’) rat, verska netolerancija, nasilje, nauka koja ne zna za progres, ljudska glupost i dr. On neumoljivo i nemilosrdno prikazuje sveštenike, sudije, bogataše, inkvizitore, Jevreje, naivčine i filozofe. Neki od njegovih “neprijatelja”, pojavljuju se u romanu prerušeni, ali tako da čitalac lako može da pretpostavi o kome je reč.Svoj roman objavio je 1759. godine u Ženevi. Mesec dana kasnije gradsko veće ga zabranjuje, što je samo doprinelo da postane poznat i izvan granica Švajcarske, pa se ubrzo primerci romana pojavljuju u Parizu i drugim evropskim gradovima. Knjiga postaje vrlo popularna (40 izdanja u toku Volterovog života), ali i napadana. Na optužbe Volter jednostavno odgovara da “on tu detinjariju nije napisao”. Delo je objavljeno pod pseudonimom [kao prevod s nemačkog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su nađeni u doktorovom džepu kada je umro u Minhenu leta gospodnjeg 1759.], kao francuski prevod jednog nemačkog dela, u šta nisu verovali ni čitaoci ni cenzori Luja XV (jer je Kandid i sadržajem i stilom otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko, poreklo), ali mogli su samo da nagađaju ko je pravi pisac, jer je ovaj bio dovoljno razborit i oprezan da se ne otkriva, ni prvima ni drugima [“Volteru se činilo da mu opreznost nalaže da i u svojim privatnim pismima tvrdi da Kandid uopšte nije njegovo delo. Neobično bogatstvo mašte, ubitačna ironija, lak i duhovit stil – sve je to izazivalo sumnje da je on ipak pisac dela koga se odricao.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)]. Ova opreznost svedočila je o Volterovom velikom životnom iskustvu – kada je napisao Kandida bio je već u šezdesetpetoj godini života i više nije imao nikakvih iluzija o svetu u kom je živeo.

[center]

[left]Volter je bio izrazito dobar satiričar [ “…malo je pisaca koji su imali talenat za satiru, kakav je on imao.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)] i voleo je da piše takozvane filozofske romane  [Filozofski roman je esej ili pamflet, jer u njemu pisac hoće da izloži ili napadne izvesne ideje. On je i roman, jer opisuje izmišljene događaje. Ali ne može biti ni tako ozbiljan kao esej, ni tako verovatan kao roman čemu, uostalom, ni ne teži. Pisci, stvarajući takva dela, ne misle ni jednog trenutka da će čitalac smatrati te fikcije stvarnošću, čak im se čini poželjnim da se filozofski roman pokaže kao neko fantastično pripovedanje. Filozofski roman i filozofska priča cvetaju u vremenu u kome se ideje razvijaju brže od ustanova i običaja. Tada književnici, gonjeni potrebom da kažu šta misle, ali ometani strogošću policija, cenzura ili inkvizicija, pokušavaju da pobegnu u apsurdnost i da se učine nepovredivim čineći se neverovatnim. prema: ‘Candide’ Voltaire,  filozofski roman,] ili filozofske pripovetke, među kojima Kandid zauzima posebno mesto. Volter se ovim književno-filozofskim rodom služi da da bi s više slobode izrazio svoje ideje, koje bi se u eseju pokazale kao prevratničke i mogle bi da  uvrede ili ozlojede čitaoce. Što se čitalac više oseti prenesenim u neki svet, to je smireniji i lakše  prihvata iznenađujuće istine.
Ovaj rod književnosti Volter je pretvorio u satiru naravi, za koju je najkarakterističnije to da ličnosti samo personifikuju izvesna obeležja (naravi, ili pojmove) da bi se jasno videlo koliko su opravdana i istinita pred sudom razuma. Kandid je pravi obrazac takve satire naravi, što se vidi već iz naslova. Sama reč kandid (od –latinski– candidus, što znači čist) može se prevesti kao naivko - u francuskom dolazi u značenju naivan, nevin. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava s brutalnom stvarnošću (Korać, Volterov ‘Kandid’). Kao što je naivko Kandid, “... mladić kome je priroda podarila najpitomiju narav...” [i dalje: “... Lice mu je već odavalo dušu. Umeo je sasvim pravilno o svemu da sudi, a bio je vrlo prostodušan. Zato su ga, mislim, i zvali Kandid.” Volter, Kandid, str. 5]  , uz pomoć ironije, prikazan kao izrazita krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana brutalnijom nego što jeste, da bi naivnost naspram nje izgledala još naivnije.
Inspirisan [“… obrazovan solidnim poznavanjem najvećih dela svetske filozofije i književnosti, počevši od Hiljadu i jedne noći…”, “Volter je u sebi sjedinio veoma raznovrsne i bogate književne i filozofske uticaje koje naročito moramo imati u vidu kad čitamo dela kao što je njegov Kandid. Tu su, pre svega, francuske književne i filozofske tradicije, počevši od slavnog i velikog Rablea, preko Sirana de Beržeraka, pa do Volterovih neposrednih preteča, uključujući i Fenelona. Tu su, dalje, uticaji španske književnosti, a pre svega Servantesa i Grasiana. A tu su i engleski uticaji, počevši od Ben Džonsona i Šekspira do Svifta, koga je Volter osobito cenio, pa i podražavao, kao što se donekle vidi i u Kandidu.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)] Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kihotom i različitim pustolovnim romanima i putopisima, naročito Sviftovim Guliverom, Volter vodi Kandida od Vestfalije, Nemačke provincije, preko Holandije i Francuske čak u Paragvaj i Eldorado, pa, ponovo preko  Francuske i Engleske, u Veneciju i Tursku, gde se njegovo putovanje najzad završava. Iako biva suočen sa ratom, nemaštinom, zamorom, elementarnim nepogodama, nekoliko puta jedva izbegavši smrt, Knadid, do pred sam kraj romana, ostaje neizlečivi optimista veran Panglosovom učenju.
Panglos, kao bezuslovni zagovornik optimizma, predstavlja karikaturu Lajbnica i njegove filozofije. “Panglos je predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju. [(nigaud – glup; ovaj termin predstavlja ironiju na termine metafizičara XVIII veka)] Divno je umeo dokazivati da nema posledice bez uzroka i da je, u ovom najboljem od svih mogućih svetova, zamak gospodina barona najlepši od svih zamkova, a gospođa najbolja od svih mogućih baronica.” (a “mladi junoša Kandid slušao je njegove pouke sa svom bezazlenošću svojih godina i svoje prirode”, smatrajući ga najvećim među filozofima) (Kandid, str. 6). Prikazujući Panglosa budalastim i arogantnim [“… ‘oni koji su tvrdili da je sve dobro, rekli su glupost; trebalo je reći da je sve ne može bolje biti’.” (6)“…‘nesreće pojedinaca čine opšte dobro; otuda, što je više pojedinačnih nesreća utoliko je sve bolje’.” (18), “‘Kakav može biti dovoljni razlog ove pojave (zemljotresa u Lisabonu; prim. aut.)?’ pitao se Panglos” (20), “‘Ja uvek ostajem pri svom prvom mišljenju’, odgovori Panglos, ‘jer, najposle, ja sam filozof i ne priliči mi da sebe oporeknem, pošto Lajbnic mora biti u pravu, pošto je uostalom, predodređena harmonija najlepše što postoji na svetu, kao i puni prostor i suptilna materija.’” (122), i dr.], Volter se podsmeva Lajbnicu i njegovim sledbenicima [“Nije on badava bio na pruskom dvoru, nije uzalud posmatrao šta rade i kako rade nemački filozofi, koji dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)].
[center]
Nasuprot Panglosu, Martin, koga Kandid u Surinamu uzima za saputnika, predstavlja Voltera i njegove poglede, prikazane, doduše, kroz lupu ironije i time dovedene do svoje krajnosti. (Volter, dakle, svom pripovednom postupku ironije i satire ostaje veran čak i kada iznosi stavove koji su bliski (ili istovetni sa) njegovim ličnim.) Ovaj naučnik, koji je doživeo mnogobrojne nedaće i “… nije se imao čemu više nadati” (str. 79) smatra da je ovaj svet stvoren samo “da pucamo od jeda…” (83), da je Bog “…ovu zemljinu loptu, ili, bolje reći, lopticu … ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću” (80), da su ljudi oduvek bili i ostali zli, lažljivi, nezahvalni, zavidljivi, vlastoljubivi [(Martin:) “Još nisam našao grad koji ne želi propast susednom gradu, ni porodicu koja ne želi da iskopa grob drugoj kojoj porodici. Svugde se slabi groze moćnih, pred kojima puze… Milion ubica postrojenih u pukove jure s jednog kraja Evrope na drugi… ljude raspinju zavist, briga i nespokojstvo…” (str. 80) i “… kad su kopci imali uvek istu ćud, zašto bi onda ljudi menjali svoju?” (83)] i da dobro ne postoji [“‘Ali ipak ima i dobra’, odgovori Kandid. ‘To može biti’, reče Martin, ‘ali ja ne znam za njega.’”(80)]
Martin kaže: “Video sam toliko neobičnih stvari da za mene nema više ničega neobičnog.” (83). Ovakav stav Volter ekstremizuje kroz lik venecijanskog plemića Pokokuranta (od –italijanskog– poco, što znači malo, i curan-te, što znači koji se brine), koji iznosi oštru kritiku nauke [“… u svim tim knjigama ima samo praznih sistema, a ni jedne korisne stvari.” (str. 107)] i umetnosti – slikarstva [“Imam mnogo slika, ali ih više ne gledam.” (105)], muzike [“Ova buka … može čoveka da zanima jedno po časa … Danas je muzika samo veština izvođenja teških stvari.” (isto)], a posebno književnosti, cinično komentarišući književnu tradiciju, od Homera, preko Vergilija, Horacija i Cicerona do, Volteru, savremenih pozorišnih komada, teoloških dela i engleske književnosti [“Nekad su me ubedili te sam poverovao da nalazim uživanja kad je čitam … ali sve mi se to do krajnosti činilo smrtno dosadno.” (o Ilijadi), “… ne verujem da ima još nečeg tako hladnog i više neprijatnog.” (o Eneidi), “Uvek sam s krajnjim gađenjem čitao njegove neotesane stihove …” (o Horaciju), “Nikad ga ne čitam … i ja znam isto toliko koliko i on, i nije mi potrebna ničija pomoć da budem neznalica.” (o Ciceronu), “… ima ih tri hiljade, a ni tri tuceta dobrih.” (pozorišnih komada), “Što se tiče ove zbirke propovedi … i svih ovih debelih teoloških svezaka, možete već misliti da ih ja nikako i ne otvaram, niti ja niti iko drugi.”, “Meni bi se svidela sloboda kojom su nadahnuti engleski umovi, kad strast i strančarstvo ne bi kvarili sve što je u toj dragocenoj slobodi za poštovanje.”, “… tog varvarina … tog nezgrapnog podržavaoca Grka koji je unakazio stvaranje sveta… Ni ja ni iko drugi u Italiji nismo mogli da nađemo zadovoljstva u tim luđačkim glupostima.” (o Miltonu), “Budale se svemu dive kod jednog čuvenog pesnika. Ja čitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim.” (106-9)], vođen devizom “govorim što mislim i vrlo mi je malo stalo do toga da i drugi misle kao ja” (109). Dok se Kandid divi njegovoj sposobnosti da se “… uzdigne iznad svega što ima” (109), Martin, iako shvata “… da je njemu ogadilo sve što ima” (109), uglavnom deli Pokokurantovo mišljenje [“Martin je potpuno bio senatorovog mišljenja.” (str. 105), “Martin je našao da Pokokurante sudi sasvim razborito.” (107, 109, i dr.)]. Moguće je da lik Pokokuranta Volter koristi da pokaže sopstvenu blaziranost i gađenje koje oseća prema tradicionalnim vrednostima (Ako je tako, evo još jedne ‘otrovne strelice’ Volterove ironije koja je uperena u njega samog!), ali i da na ovaj način pokušava da razoruža potencijalne kritičare, podsmevajući se sopstvenoj poziciji [(Kandid:) “Zar nije zadovoljstvo sve kritikovati, otkriti nedostatke tamo gde drugi misle da nalaze lepote?”, (str. 109-10) ].
                               
Tvrdnju da je sve najbolje što može biti Volter iznova osporava kroz lik starice, Kunigundine sluškinje i pratilje. Ona je, kao i svi drugi likovi u Kandidu, prošla kroz svakojake nevolje, koje, tokom putovanja brodom, prepričava Kandidu i Kunigundi. Svoju povest [Ćerki pape i kneginje, mladoj, bogatoj i prelepoj, pred samu svadbu otrovan je verenik-knez, što je prva od užasnih nesreća koje su je snašle: postaje robinja na gusarskom brodu, gleda kako joj rastržu, seku i mrcvare majku, nekoliko puta je preprodaju širom Afrike, biva iz dana u dan silovana, razboljeva se od kuge, tokom opsade utvrđenja janičari joj odseku i pojedu polovinu stražnjice, služi po bezbrojnim ruskim krčmama... sve dok, ostarela, u bedi i sramu, nije stupila u službu kod Kunigunde. prema: Kandid (str. 37-44)] zaključuje rekavši im: “…zatražite od svakog putnika da vam ispriča svoju prošlost, pa ako se nađe samo jedan koji nije često prokleo život, koji nije često rekao sebi da je najnesrećniji čovek na svetu, bacite me strmoglavce u more.” (45). Epizoda sa staricom prenosi važan deo njegove poruke; život je, govori nam Volter, dolina suza. Dovoljno je samo da pogledamo oko sebe, pa da prepoznamo patnju u svakoj osobi koju sretnemo.
Lik Kunigunde Volter je načinio po uzoru na izabranice srca glavnih junaka viteških romana [Dominantan književni žanr u XVI veku. U njemu su opisani podvizi viteza lutalice (koji se pojavljuje kao branilac pravde i neustrašivi borac protiv tlačenja), kojima je on pronosio slavu svoje dame i od kojih je čitaocima zastajao dah. Rodonačelnik ovog žanra je bio roman Amadis od Galije koji se pojavio u Španiji 1508. god.], a, po uzoru na Don Kihotovu Dulčineju, njeno prisustvo oseća se tokom čitave radnje, iako češće biva spominjana, nego što se lično pojavljuje. Ona zapravo predstavlja simbol nekog ideala, najvišeg cilja, koji čovek sebi postavlja i pretvara u svrhu svog postojanja, a koji se obično, jednom dosegnut, ne čini više tako privlačnim ni značajnim, kao što je i Kunigunda, kada je Kandid konačno uzima za ženu, “pocrnela, zakrvavljenih očiju, uvelih grudi, naborana lica, opaljenih i ispucanih ruku…” (123). Ovo je još jedan argument protiv optimizma, ali i potvrda (Volterovog) stava da ljudska bića nisu stvorena sa posebnim ciljem već su samo “miševi na brodu” kojim upravlja “njegova visost” (Bog, prim. aut.) (127-Cool. [I ranije je Volter napisao nešto slično, u pismu Fridrihu Velikom: ‘…Mi smo miševi, i božanstveni arhitekt koji je sagradio ovaj svet nije, koliko je meni poznato, nikom otkrio svoju tajnu.’ prema: napomene (uz Kandid)] Budući deista, Volter veruje da Bog nema udela u svakodnevnom funkcionisanju kosmosa  [Lako je, dakle, razumeti Volterovo neslaganje sa tezom da bi Bog mogao stvoriti takav sistem u kome bi, da bi sve bilo najbolje moguće, njegovo mešanje bilo neophodno].   
Eldorado predstavlja državu utemeljenu na deističkoj religiji. Zemlja u kojoj je Bog dao ljudima “sve što im treba” (68), u kojoj su svi jednaki i nema nesuglasica (“svi su istog mišljenja”(68)), nema crkvenih institucija, ni sveštenika kao posrednika između Boga i ljudi, već su oni “svi sveštenici”(68), zapravo je Volterova Utopija. “Zlatna zemlja”, o kojoj su pre Voltera već pisali mnogi autori, pokazuje bezgranični potencijal ljudskog duha. Pripovedajući o Eldoradu, u mnogo čemu po uzoru na Guliverova putovanja, Volter naglašava koliko je naš svet zapravo distopija [negativna utopija; utopija – “zemlja koja ne postoji” – naziv preuzet iz istoimenog političko-filozofskog romana Tomasa Mora koristi se za svaku državu sa idealnim uređenjem].


Kao najvećeg krivca za to ističe Crkvu, koju u Kandidu predstsvlja kao jednu od najiskvarenijih, najkorumpiranijih, najagresivnijih i najnasilijih institucija na Zemlji [Ovo potvrđuju epizode sa Jezuitima u Paragvaju (“… koji ovde sa španskim i portugalskim kraljem ratuju, a u Evropi te kraljeve ispovedaju, koji ovde ubijaju Špance, a u Evropi im ukazuju put na nebo.” (50)), lisabonskim zemljotresom (kada Crkva, koristeći sujeverje naroda kao odgovor na jedan i prevenciju novog zemljotresa priređuje auto-da-fe, delo vere, kojim se surovo sveti i obračunava sa protivnicima), i dr.].  Kritiku Crkvenih institucija i sveštenstva Volter naglašava predstavivši, jednog za drugim, lik protestantskog pastora i lik jednog anabaptiste [Anabaptisti su sekta koja je tražila krštenje u zrelim godinama]. Nasuprot pastoru, “… koji je dotle govorio sam, pun čas bez prestanka, o milosrđu na nekom velikom skupu” (13), a zatim grubo odbio Kandidovu molbu da mu da hleba, “nekakav čovek, koji nije bio kršten, neka dobričina anabaptist po imenu Jakov” (14), iz čiste samilosti prema jednom od svojih bljižnjih, “povede ga sa sobom kući, očisti ga, dade mu hleba i piva, pokloni mu dve forinte i naumi, štaviše, da ga nauči da radi u njegovim tvornicama…” (14), a zatim, na Kandidovu molbu, “… ovaj dobroćudni čovek bez predomišljanja uze u svoju kuću doktora Panglosa” (18). 
Predstavnike crkve Volter opisuje kao licemere koji ne postupaju u skladu s verom koju propovedaju. Oličenje takvog crkvenog velikodostojnika je veliki inkvizitor, koji, iako mu dužnost nalaže da lično predstavlja primer hrišćanskih vrlina, počinjava težak greh. On zloupotrebljava svoja ovlašćenja i pod pretnjom lomače prisiljava don Isahara da sa njim “podeli” Kunigundu.    
Lik don Isahara, bogatog Jevrejina, surovog i pohlepnog čoveka koji misli da novcem može da se kupi sreća, kao i ostala spominjanja Jevreja u nega-tivnom kontekstu [“Dozvaše jednog Jevrejina kome Kandid prodade za pedeset hiljada cekina dijamant koji je vredeo sto hiljada, dok se on kleo Avramom da ne može više dati.” (118), “… Jevreji su ga toliko izvrdali da mu je ostalo samo to malo poljsko dobro.” (125), i dr. ] , možda pokazuje Volterov antisemitizam, ali moguće je da za njega reč Jevrejin zapravo znači trgovac i da kritika upućena Jevrejima predstavlja kritiku beskrupuloznih trgovaca.
Baron Tunder-ten-tronk i njegov sin predstavnici su prepotentne, uobražene aristokratije Volterovog vremena kojoj je stalo samo do plemićke titule. [Ovo se u Kandidu naglašava više puta, a naročito kad na kraju romana baron uporno odbija da dozvoli da se Kandid oženi njegovom sestrom, uz obrazloženje “… neću dozvoliti da mi se ikad prebaci sramota da deca moje sestre nemaju pristupa na sabore Nemačke. Ne, moja će sestra poći samo za jednog carskog barona.” (124)] Uže posmatrano, takođe se može pretpostaviti da oni, kao i bugarski kralj, “najmiliji kralj na svetu” (10), “veliki um” koji Kandidu daje oproštaj “sa toliko blagosti i milosti da će one biti hvaljene u svim novinama i svim vekovima” (11), simbolizuju samovoljne vladare, tačnije Fridriha Velikog, sa kojim je Volter imao nesuglasice [“… čim se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo ‘prosvećeno’ vladarsko lice.” (Korać, Volterov ‘Kandid’)].
Bugari i Abari zapravo su Prusi i Francuzi, kojima Volter kroz Kandida upućuje anti-ratnu poruku. Neobaveznim tonom opisujući hiljade poginulih vojnika sa obe strane, on naglašava apsurdnost rata i njihovu bezobzirnost prema ljudskim životima koje bespotrebno rasipaju. Kritika rata bazirana je velikim delom na Volterovom iskustvu sa Sedmogodišnjim ratom (1756-63. god.).
Budući da je u ličnosti Kandida otelotvoren optimizam, stvorilo se mišljenje (kaže Korać u: Volterov ‘Kandid’) da je Kandid najreprezentativnije delo “pesimističke faze” Volterovog stvaralaštva. Međutim, nije opravdano zaključivati da je satirička kritika kosmološkog optimizma, i pored oštrine koja je inače svojstvena Volterovim kritikama, isto što i pesimizam. Ispravniji zaključak bi bio da Volter smatra da, iako se ne može očekivati nikakav napredak u pogledu promene ljudske prirode, ipak postoji tračak nade da individualno ljudsko biće može da prevaziđe sveopštu iskvarenost i patnju i vodi odgovoran i produktivan život. On smatra da čovek, ako  već ne živi u najboljem od svih mogućih svetova, treba da se oslobodi teorija i posveti konkretnom radu kako bi taj svet unapredio. Smisao čovekovog postojanja je samo u tome da “obrađuje svoj vrt” (130), da se nosi sa svakodnevnim životnim problemima, a ne da razmišlja o metafizičkim pitanjima. O tome govori završetak Kandida  [“Panglos bi ponekad rekao Kandidu: ‘Svi su događaji povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogu-ćem svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema gospođici Kunigundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli mačem barona, da niste izgubili sve svoje ovnove iz lepe zemlje El-dorada, ne biste sad ovde jeli ušećereni kedrat i morske lešnike.’ ‘Dobro je to rečeno’, odgovori Kandid, ‘ali treba da obrađujemo svoj vrt.’ ” (Kandid, str. 130)] Volter je, u Zaključku, ipak dopusio da se Kandid iskupi za sve filozofske grehe koje je napravio verujući iluzijama o predodređenoj harmoniji i maksimalnoj dobroti ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje da je Volterov Kandid u svojoj suštini humanističko delo i da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju teži idealu čovečnosti.  (Korać, Volterov ‘Kandid’)
Posmatrajući strukturu Kandida, uočavamo da Volter nije previše pažnje posvetio ni čvršćoj povezanosti fabule ni produbljenijoj karakterizaciji likova. U ovom delu ne postoji ni jedan lik koji se može smatrati potpuno ozbiljnim. Oni mogu da budu mučeni i spaljivani, a da, pritom, ni autor ni čitalac ne osete istinsko uzbuđenje. Tome se, međutim, ne treba čuditi, jer u ovom slučaju ne predstavlja nedostatak. Svi ti likovi zapravo su ili otelotvorenje određene ideje, doktrine [satira naravi; vidi iznad.], ili heroji iz mašte, nestvarni i kao izvučeni iza nekog kineskog paravana od hartije. Kad bi čitalac mogao da se poistoveti sa Volterovim likovima, ili da ih doživi kao “realne” osobe, njihove bezbrojne nesreće bile bi mu užasne, a ne smešne, a pogotovo bi bio nedoličan šaljivi ton koji obavija čitav roman.
Taj ton je, što je za Voltera uobičajeno, podrugljiv i, na prvi pogled, površan. I pored toga što je njegovo pripovedanje prepuno katastrofa, tempo je tako brz da čitalac jednostavno ne stiže da se ražalosti. “Svaki je stil dobar osim onoga koji je dosadan”, kaže Volter i svoje tvrdnje se dosledno pridržava.
Komični efekat Volter, osim ironijom, postiže različitim sredstvima: povezi-vanjem nespojivih ideja i pojava [“... viteška klanica...” (12), “…prizor spaljivanja nekoliko ljudi, na tihoj vatri, uz veliku svečanost je pouzdano sredstvo da se zemlja više ne trese” (23), “šest svrgnutih vladara zajedno večeraju u jednoj gostionici” (115), iskvareni sveštenici, i dr.], upotrebom filozofskih pojmova u neadekvatnom kontekstu [“… opazi u šiblju doktora Panglosa kako daje pouke iz eksperimentalne fizike sobarici… Kako je gospođica Kunigunda imala mnogo sklonosti za prirodne nauke, posmatrala je bez daha više puta ponovljene oglede kojima je prisustvovala. Ona jasno zapazi doktorov dovoljni razlog, posledice i uzroke, i vrati se sva uzbuđena … ispunjena željom da postane učena, pomišljajući da bi ona mogla biti sasvim dovoljan razlog mladom Kandidu, a i on isto tako njoj.” (7), “Gospodin baron … videći ovaj uzrok i ovu posledicu otera Kandida iz zamka.” (Cool, “Bajonet bi isto tako dovoljan razlog smrti nekoliko hiljada ljudi.” (12), i dr.] , neobičnim paradoksima [“…čovekov pad i prokletstvo ušli su neminovno u najbolji od svih mogućih svetova.” (21), “…sloboda može postojati i pored apsolutne neminovnosti…”(22), “Nema boljeg čoveka na svetu od mene, a evo, ubio sam već tri čoveka i među tom trojicom dvojica su sveštenici” (55), “… ako je istina što ti propovednici govore, onda smo svi mi jedan drugom rod po ocu. Samo, morate priznati da se sa svojim rođacima ne može užasnije postupati.” (74), “… ovde kod nas dobro je s vremena na vreme ubiti nekog admirala da se drugi ohrabre” (97), i dr.], a povrh svega ironičnim ponavljanjem kako, uprkos svim nevoljama koje su ga snašle, Kandid živi u “najboljem od svih mogućih svetova” [“Pravo mi je rekao doktor Panglos da je sve u svetu najbolje što može biti…” (14), “… sve je ovo najbolje što može biti.” (21), “Bez sumnje je novi svet onaj koji je najbolji od svih mogućih svetova.” (35), “Sve je dobro, sve ide dobro, sve ide najbolje što može biti.” (97), i dr, pa i na samom kraju (Panglos:) “Svi događaji su povezani jedan s drugim u ovom najboljem mogućem svetu.” (130)].
[/center]
[/left]
[/center]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:12

Život je trajanje i kretanje


Trajanje, odnosno život, meri se sadržajnošću proživljenog: «Na razne se načine može provesti život; raznim se puteljcima može proći kroz nj... Svako u životu gazi za nekom svojom svjetlošću, za nekim svojim doživotnim zanosom, za nekim fantomom, za nekim tiranom...»
     Čovek je određen trajanjem i smrću. Smrt je, kao i život, Galebova opsesija, prisutna danju i noću. Da bi zaboravio na nju, on se predaje stalnom kretanju i uvek nosi nemir u sebi. Sve dok to postoji, smrt se čini dalekom i bespomoćnom.

       Neke glavne teze o životu i smrti:
     1) Treba se naučiti živeti u lepoti, ali i u složenosti i protivrečnostima, uvek sa osloncem u ljubavi, umetnosti i prijateljstvu.

     2)Da bi se radovao, čovek mora da ostane dete, da sačuva dete u sebi, jer za radost je potrebno mnogo naivnosti i hrabrosti.

     3)Treba se radovati i sitnicama jer one određuju naš život i daju mu punoću.

    4)Samoća je čovekova sudbina jer je osuđen na samoću. Čovek na kraju, ostaje sam, i umire sam.
    5)Treba se čuvati ljudi koje ispunjava samo jedna ideja i pokraće samo jedna misao.

    6)Od života treba sve uzeti i sve mu dati.
    7)Smrt je druga, ona tužna , mračna strana života.

    8)Smrt je «srž života», njegov «najbitniji sadržaj».

    9)Smrt je sveobuhvatni događaj, kataklizma, jedino što je istinito i što se stvarno događa.

   U ovom romanu je pokušano da se čovječanstvu servira lijek ATHANTIK koji ima moć besmrtnosti.Time je obuhvaćeno čitavo jedno poglavlje romana. Galeb se sjetio kako mu je jednom neki čovjek pričao sadržaj fantastičnog romana koji je sam napisao. Radnja romana je smještena u budućnost gdje su naučnici otkrili lijek protiv smrti, odnosno lijek ATHANTIK koji nudi beskonačni život. U svijetu je naravno zbog toga zavladalo ogromno veselje, jer su konačno ljudi pobijedili smrt. Zbog velike nesrazmjernosti koja vlada u svijetu, lijek je bio dostupan samo bogatašima i ljudima na visokim funkcijama. Pojavila se najveća moguća razlika među ljudima koja je ikada postojala: dijelili su se na smrtne i besmrtne, a to je ogromna razlika. Svi su se borili da dobiju ampulicu koja je garantovala vječiti život. Desilo se to da se čovječanstvo toliko namnožilo, da su se samo rađali, a nikako umirali, pa su ljudi shvatili da ne mogu bez smrti. Svuda su se vidjele parole koje pozivaju na vrćanje smrti, jer eto izgleda zaista se ne može bez nje. Autor fantastičnog romana je bio u nedoumici šta da uradi: uništiti ATHANTIK ili ne? Ivan Galeb mu je predložio da ga ipak uništi uz objašnjenje da je to ipak žrtva za čovječanstvo i da ne smije biti teška uprkos tome što je žrtva besmrtnosti.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:23

Isidora Sekulić



Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova, i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Isidora Sekulić: Njegošu knjiga duboke odanosti)

Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava, i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava (Isidora)

Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija (Isidora)

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak? (Isidora)




Mnogi su Isidoru Sekulić (1877-1958) smatrali najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena (prva polovina XX veka), odnosno «prvom Evropljankom srpske kulture». Poznavala je mnoga područja umetničkog izražavanja. Po vokaciji bila je profesor, ali i pisac, prevodilac, svetski putnik. Posedujući enciklopedijsko znanje iz raznih oblasti, i govoreći više stranih jezika (francuski, engleski, nemački, ruski i italijanski, zatim norveški, latinski, grčki i još neke) umnogome je bila kosmopolit, osoba koja ceo svet smatra svojom otadžbinom, a sve ljude svojim sugradjanima i svojom braćom.

Tokom svog književnog stvaralaštva od oko pola veka Isidora je pisala lirsko-meditativnu prozu, pripovetke, novele, putopise, eseje i kritike, a bavila se i prevodilačkim radom. Njena najpoznatija dela su: «Saputnici» (1913), «Pisma iz Norveške» (1914), «Djakon Bogorodičine crkve» (1920), «Kronika palanačkog groblja» (1940), «Zapisi o mome narodu» (1941), «Analitički trenutci i teme» (1941), «Njegošu knjiga duboke odanosti» (1951), «Govor i jezik» (1956), zatim «Iz stranih književnosti», «Iz domaćih književnosti» i druga. Uopšteno govoreći, pisala je o raznim temama, smatrajući da se o svemu može diskutovati, da ni u čemu «nema jednog i konačnog odgovora».

Umnogome je bila prva - prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u bivšoj Jugoslaviji, itd. S obzirom da mene najviše zanimaju Isidorini eseji, moram reći da je ona faktički prva kod nas uvela žanr esejistike, jer niko pre nje nije, na način kako je ona to činila, pisao kritike i eseje.

Kao što često sa velikanima biva, Isidora je živela povučeno, u svetu knjiga, bez porodice. Mnogo je putovala i zalagala se za drugačije kulturne vrednosti, a naročito za razvijanje kosmopolitskog duha u Srbiji, stvorivši tako vrednu, misaonu i duboku književnost. Povremeno je bila neshvatana, jer sredina u kojoj je živela nije lako u njoj prepoznavala njenu književnu veličinu. Medjutim, ta učena i ponosna žena, do kraja je ostala verna svojim principima i kosmopolitskim pogledima na svet, idući napred ispred mnogih svojih savremenika.

Rodjena je u Mošorinu, u Bačkoj, u kući Danila Sekulića, budimpeštanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim u Zemunu. Detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Školovala se u Somboru (Učiteljska škola) i u Budimpešti (Viši Pedagogijum, odsek matematike i fizike), a doktorirala je (na temu iz filozofije) u Berlinu. Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica, prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919. godine, u Beogradu. U Beogradu je živela više od pedeset godina i smatrala ga je svojim gradom.
Pošto se majke nije dobro sećala, bila je privržena ocu, veoma učenom čoveku. Njegovu smrt doživela je kao veliku tragediju, kao i činjenicu da joj je, te iste godine a samo nekoliko meseci kasnije, umro i jedini brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju. Nad njihovim zajedničkim grobom Isidora je umela da provodi sate i dane; a kasnije, ma gde je boravila i putovala, svaki Uskrs, dan kada joj je umro otac, provodila je na groblju, bilo kom groblju - misleći na svoje drage mrtve.

Kažu da je bilo primetno da je živela pod pritiskom uverenja da je ona poslednji izdanak loze Sekulića, opterećena predispozicijom za razne bolesti. Jednom je zapisala: «Anamneza prosta: mati nasledno tuberkulozna, otac vrlo darovit, vrlo učen i vrlo ekscentričan, a majka po ocu luda». Boriti se sa takvim nasledjem nije bio lak posao. Drugde je zabeležila: «U svojim pripovetkama sam uglavnom obradjivala teme iz života u Vojvodini, često govoreći o propadanju vojvođanskih porodica i njihovoj degeneraciji... Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije - izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica».

Radila je sistematski i kontinuelno na svom ličnom usavršavanju. Mnogo kasnije, prisećala se: «U onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju».

Isidora je posedovala neku svoju unutrašnju prikrivenu jaku volju, na nju se nije moglo uticati; (uglavnom) nije bila plašljiva niti neodlučna, ali je izbegavala sukobe. Govorila je svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu («Rad, rad, pa dalji rad na radu») i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Oni su poštovali njenu želju da živi kao «apostol samoće», jer su znali da mnogo radi. Redovno je pratila zbivanja u domaćoj i svetskoj literaturi, ali i u slikarstvu i muzici, te je pisala nadahnute eseje, ponekad sa oštrim kritičkim rečima. Trudila se naročito da piše i tumači sudbine «neprihvaćenih ljudi», jer su joj oni bili nekako najbliži. Tako je mnogo toplih akcenata unela u tumačenju dela Laze Kostića, Djure Jakšića, Petra Kočića i inih. A kod stranih autora, mnogo je pisala o Geteu; cenila je Pola Valerija, koji je dotle bio manje poznat kod nas; nije stigla, iako je mnogo želela, da napiše dugu studiju o omiljenom Bajronu. Sa nadahnućem je pisala o «sličnim dušama» iz dalekog sveta, kao što je, recimo, bila Virdžinija Vulf, hvaleći je, govoreći «da je volela čoveka od najdublje njegove potsvesti, gde su svi ljudi apsolutno istovetni, pa do najviše njegove svesti, gde je svaki čovek jedan zaseban sistem». Takodje, dirljivo je pisala o italijanskom pesniku i piscu, grofu Djakomu Leopardiju. Naime, ona je veoma dobro poznavala italijansku književnost; obožavala je Dantea, naravno, ali je na svoj način posebno volela baš - Leopardija. Rekla je: «Bila sam vrlo nesrećna u tim godinama. Strasno sam volela Leopardija, tog grbavca koje je uprkos svom ličnom jadu umeo da u svetu otkrije toliko lepota. Čitala sam ga gotovo jecajući, i to mi je bila sva uteha. Kao i kasnije, kao i uvek...«. I u svojim starim danima rado se prisećala Leopardijevog uticaja na njeno formiranje, jer je mnogo volela «njegovog pastira koji vodi razgovore sa zvezdama i Mesecom o smislu življenja».

Bila je krajnje usredsredjena na svoj stvaralački rad, na pisanje koje je za nju bilo «slično religiji». Umnogome se ponašala kao neka monahinja benediktinka, koja se striktno drži propisa «Ora et labora» (Moli se i radi). Naime, Isidora je čvrsto verovala, tokom celog svog života, u natprirodno, u onaj «viši svet» koji je nedostupan čovekovom čulnom poimanju, ali kojem čovek teži sa najidealnijim stremljenjima u sebi. Uz naglašavanje tajanstvenog, iracionalnog i transcendentnog, govorila je: «Sve večno, božansko, pozitivno - svetlost je. Bog je svetlost: u čoveku je iskra ili luča. Glorija svetlosti vasionske, ali sa čovekom u vezi, koji nosi u sebi malu luču od velike luče». Bila je, dakle, religiozna, i verovala je u pozitivnu ulogu religije u životu. Medjutim, ona nije bila fanatik jedne verske dogme; ujedno, bila je dobar poznavalac raznih teologija i askeza, a naročito je poznavala istočnjačke religije. Govorila je: «Ni naročito hrišćanstvo, ni katoličanstvo, nego prosto osećanje Boga, ispovedanje da je sve puno božanskih tajni». S tim u vezi, najčešće se pokazivalo da njeno «religiozno» osećanje nije drugo do težnja ka visoko moralnom životu, čovečnosti u najvećem mogućem stepenu. Stoga, kada Isidora za nekoga kaže da je religiozan, ona to čini u smislu: čovečan, duševan čovek, izgradjenog unutrašnjeg života, neko ko je otvoren prirodi i životu. Isusa Hrista je smatrala za «jednog od najsimpatičnijih pesnika i lutalica kroz ljubav i stradanja». «Sve je Bog stvorio, ali ni u čemu ne počiva, sem u čoveku», govorila je. Zalažući se za religiju ličnih osećanja, jednostavnu i potpuno oslobodjenu od dogmatskih pojmova i pravila, rekla je da je Danteova 'Božanstvena komedija' «trijumf takve religije, individualne forme spasenja - kroz srce».išući o stranim književnicima govorila je o Properciju, Vergiliju, Horaciju, Sv. Avgustinu, Geteu, Bajronu, Tolstoju, Dostojevskom, Puškinu, Ibzenu, Strindbergu, Rilkeu, Kjerkegoru, Andersenu, Dikensu, Golsvordiju, Haksliju, Servantesu, Vijonu, Pou, Melvilu, Pirandelu, Fransu, Valeriju, Šou, Malrou, Manu i mnogim drugima. U domaćoj književnosti pisala je o Skerliću, Šantiću, Uskokoviću, Ćoroviću, Matavulju, Andriću, Ujeviću, Vinaveru, Nastasijeviću, Župančiču, Jakšiću, Bojiću, Kočiću, Rakiću, R. Petroviću, V. Petroviću, V. Karadžiću, L. Kostiću, B. Radičeviću, B. Stankoviću i drugima.

Prevodila je V. Emersona, E. A. Poa, O. Vajlda, Getea, G. Kelera, Grima, Dostojevskog, Saltikova-Ščedrina, neke norveške autore i druge.

Posebno se bavila pitanjima jezika (Govor i jezik smatrala je «kulturnom smotrom naroda»). Pisala je: «U Svetom pismu stoji tačno: jezik je vatra. Što hoće da kaže, kako se nama čini, ne samo uslovnu umetničku moć jezika, nego realnu moć jezika sa realnim efektom na čoveka koji razgovara ili sluša razgovor, ili čita tekst. Jedna rečenica može u čoveku krenuti, ili ubiti verovanje; može ga prebiti na dvoje kao sekira, što reč sa pozornice vrlo često i učini; može ga izvesti, kao za ruku, iz sumnje koja mu je dušu razgrizala. Ova, ili ona izreka mislioca, pesnika, sveca, to je kao večno pšenično zrno: časkom se skrije i umre, i odmah, mladje i jače ustane».

Mnogo je putovala, prvenstveno radi proučavanja kulture i umetnosti drugih naroda «on the spot». Njena "Pisma iz Norveške" svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti. U njima ona detaljno i mistično dočarava severnjačku prirodu, ljude, predele, i sve to povezuje u jedan dubok misaoni sklop o postojanju, prolaznosti, smrti.

Ovako je govorila o svojim mnogobrojnim putovanjima: «O 'Pismima iz Norveške' ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i moze da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego sto je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom». Sa putovanja je uglavnom donosila knjige i časopise na stranim jezicima, kao i mnoge razglednice katedrala, ili muzejske razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela.

Na jednom od svojih prvih putovanja bila je upoznala Poljaka dr Emila Stremickog, za koga se po ubrzanom postupku i udala. Kratko je taj brak trajao, jer je Poljak iznenadno umro. Stoga je samo jednu svoju knjigu iz tog vremena potpisala kao Isidora Sekulić-Stremnicka. Kasnije, izbegavala je da spominje taj svoj brak.

A kako su primani njeni eseji za vreme njenog života? Primećivala je, premda je izbegavala da se žali: «Bavila sam se esejistikom daleko pre Virdžinije Vulf i to niko nije zapažao. Govorilo se 'Beleške Isidore Sekulić', 'feljtoni', 'marginalije'... Ljudi tako rado srozavaju stvari ili vam kaleme nešto što sami ne možete da prihvatite. Ja nikad nisam bila pripovedač, ono što su nazivalim mojim novelama bili su zaista, zapisi, beleške. Uvek sam govorila tako. Ja ne znam da pravim pripovetku. Ali su zato moju esejistiku zvali 'crticama', 'marginalijama'. Kad sam se pojavila u književnosti dočekali su me kao da sam bombu bacila. Da ste videli sve te novine i novinice, Skerlić i Matoš bili su gospoda po onome što su kazivali»...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:26

sidora je mnogo pisala o prolaznosti srpskih i vojvođanskih gradjanskih porodica, kao i o prolaznosti uopšte, zbog koje je, smatrala je, nemoguće biti - gord. Svoj narod je videla kao mali: „Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost", govorila je - ali je uvek posedovala svest o „kulturi kao najtrajnijoj ljudskoj tekovini... u kojoj više nije važna regionalna prepoznatljivost, već udeo talenta i znanja". U isto vreme, smatrala je da Srbi moraju mnogo više raditi na stvaranju umetničkih i kulturnih dobara opšteg značaja, koje bi mogli ponuditi svetu. Govorila je sa pritajenom tugom da moramo biti svesni «da smo na našem doprinosu svetskoj kulturi siromašni; od slovenskih naroda najsiromašniji smo - jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo».

Isidora se mnogo bavila Njegošem, doživljavajući ga kao ponosnog i neprikosnovenog prvaka pesničkog i umetničkog izražaja na srpskom jezičkom području. Još na početku svoje knjige «Njegošu knjiga duboke odanosti» stavila je reči duboke posvećenosti velikom pesniku:

«Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja».

Držeći se svojih principa o radu, siromaštvu i ćutanju, govorila je: «Volim muku i anatemu. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba. Volim sever». Očito je više volela sever od juga, planine od ravnice, siromašne ljude od bogatih. Pisala je: «Južanin voli da misli očima. Svetlost i raskoš prirode daju mu takav temperamenat. Čovek sa severa misli žmureći u sebi. Kod njega se misli i radost od lepote ne mešaju neposredno, nego posredno, postepeno, kroz proces truda i borbe. Ali kad se najzad sjedine, harmonija od tog sjedinjavanja je vrlo osobena i vrlo značajna».

Kada je izbio Drugi svetski rat i Nemci zauzeli Beograd, Isidora je, zajedno sa Ivom Andrićem i helenistom Milošem Djurićem, odbila da potpiše famozni «Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, da saradjuju sa Nemcima», iz avgusta 1941. godine. Pričalo se da su Proglas bili potpisali skoro svi značajniji pripadnici kulturne, naučne, univerzitetske i crkvene elite (njih 411).

Posle Drugog svetskog rata živela je još skromnije i potisnutije, ali nije prestajala da mnogo radi. Imala je ograničen broj prijatelja, medju kojima je bio i Ivo Andrić, koji je naročito bio zadivljen i opčinjen Isidorinim analitičkim darom u pisanju kritika i eseja.

Na kraju, da kažem da je Isidora Sekulić, u svojoj skoro poluvekovnoj književnoj karijeri, bila doživela dva žestoka napada na njeno stvaralaštvo, ali i na njenu ličnost. Ti napadi su u priličnoj meri prevazilazili okvir književne kritike i delovali kao napadi «zle sudbine». Istovremeno, moglo bi se reći, da su oni više govorili o samim kritičarima nego o napadnutom piscu. Jedan od ta dva gnusna napada dogodio se na samom početku, a drugi na kraju Isidorinog stvaralaštva. Mnogo su je boleli i do kraja života ih nije zaboravila.

Prvi napad bio je došao od Jovana Skerlića, najeminentnijeg pisca i kritičara u Srbiji na početku XX veka, kada je bila objavljena njena prva knjiga, «Saputnici», 1913. godine. (Bila je to zbirka impresionističkih crtica, skica i zapisa, sa mnogo aforizama o opštim temama. Za piščev virtuozni stil, A.G. Matoš je našao izraz "ples riječi"). Nazvavši ih "ženskom knjigom", Skerlić je zabeležio "da je to knjiga ličnoga nadahnuća i vrlo intimnog tona, napisana u godini kada se, otkako nas ima na svetu, najviše prolilo srpske krvi". Zamerio je, dakle, Isidori što u toj godini izlazi njena knjiga, umnogome lična, u kojoj čak ima „sedamnaest strana fraza o jednoj - glavobolji".

I još nešto. Zamerio je nadmeni Skerlić Isidori čak i to što nema - srpsko ime. Pitao se šta će jednoj Srpkinji ime «Isidora», rekavši da je ono "anacionalno" i naprosto - "nesrpsko".

A sledeće, 1914. godine, kada su se pojavila «Pisma iz Norveške», koja su pokazivala Isidoru kao potpuno oformljenog pisca, Skerlić je bio još gnevniji i konkretniji u osudi i omalovažavanju. Naime, zamerao je Isidori «na kosmopolitizmu kad mu vreme nije» (doba pred Prvi svetski rat). «Šta?! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka posle nacionalnih ratova», grmeo je Skerlić, «neko tamo ide u Norvešku!«. (Nažalost, oholi Skerlić je te godine neočekivano i prerano umro, u 37. godini života). Nakon ovih napada Isidora je pisala: «U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: 'Ćuti, prašino!'. Otprilike onako kako Ničeov Zaraturstra uzvikne u pravom času: 'Pukni, srce! Zar se još može živeti!'».
A mnogo kasnije, kod jednog ponovnog objavljivanja »Pisama iz Norveške», Isidora je pisala: «Pisac 'Pisama iz Norveške', posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom: 'Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu ('Saputnike') napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subjektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč 'Norveška', a stoji i ono tvoje ime. Doista, u vreme necionalizma, jakog i isključivog nacionalizma - krajnje neugodna slika i neugodan zvuk... Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture... Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno, 'gotov pisac', sada je potpuno dezagregovan, utvrdjena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak... No, nije nemogućan fenomen da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to redje biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo ipak, trebali ste se setiti da to redje biva, a kad biva, možda se sraman slučaj malo oprezno konstatuje. Pisac «'Pisama' je skoro sasvim sed, ima 36 godina. Ha, utoliko gore po njega... Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspektive, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha. Skerlić je u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubedjenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vodj i orator nacionalizma, vodj nacionalne omladine na način doista veličanstven - postao popularan, zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva ubrzo, dejstvovala je i raspaljivala na sve strane.... On je postao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodredjenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma... I tako se može razumeti da je i pisca 'Pisama' razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić je uzeo u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč 'Norveška', prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč 'magla', dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle - knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka, posle nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam 'skandinavstvujušči', kako je duhovito šinuo, da bi zatim, sasvim neduhovito razrušio. Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju - ta je knjiga korov koj treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči 'ima maglu u glavi, maglu u izrazu', i citat je po sećanju - i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko... Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno: smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred 'maglom' koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal».

I u drugim prilikama Isidora se još prisećala Skerlićevog napada: «Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na 'Pisma iz Norveške', i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički».











Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:27

Drugi Isidorin progonitelj, još gori i opasniji, skoro na kraju njene stvaralačke karijere i njenog životnog kruga, bio je Milovan Djilas, u svoje vreme neprikosnoveni sudija kada je u pitanju, pored ostalog, i književnost. On je bezdušno i beskrupulozno napao njenu knjigu o Njegošu ("Njegošu knjiga duboke odanosti") i osudio one koji su se već bili oglasili sa pohvalama Isidori. Pričalo se po beogradskoj čaršiji da je silni Djilas čak nameravao da izda nalog za Isidorino hapšenje.

Isidora tom prilikom nije krila svoju uplašenost: «Da, bila sam se prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je Djilas hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dodju da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledista sam došla učeći". Stoga je odmah spalila poveći rukopis drugog, neobjavljenog dela monografije o Njegošu, na kome je godinama radila. A nakon toga dugo je patila, govoreći: "Naćutah se i nastrahovah se".

Milovan Djilas se dvostruko ogrešio o Isidoru. Pored toga što ju je izuzetno grubo bio napao zbog knjige "Njegošu knjiga duboke odanosti", kasnije, u svojim memoarima on je zabeležio navodne Krležine negativne ocene o njoj. S tim u vezi, poznato je da se Isidora dopisivala sa Krležom, a sporadično su se i posećivali (kada je Isidora bila u Zagrebu, a i Krleža je nju posećivao ponekad kada je bio u Beogradu). Zna se i da je Krleža u javnim izjavama neskriveno isticao Isidorinu «veliku učenost i kosmopolitizam», a da li je rekao to što je Djilas zabeležio znao je samo Djilas.

Isidoru je bolelo nerazumevanje književnih i drugih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, te se nakon Djilasovog napada još više povukla od sveta, usamljenija i odbačenija, bojeći se anateme kulturne elite tadašnjeg vremena.

Govorila je: «Bilo je neke kobi u mome detinjstvu, proteklom mimo ljudi kao što će mi proteći, kasnije, i čitav život, ali sam imala retku sreću da od prvih koraka budem bačena u svet nauke i rada, što će reći da sam zarana upućena na samu sebe. Zbog takvog drukčijeg mojeg života deca me nisu shvatala i ja nisam nalazila dodirne tačke sa njima. Vrlo rano počela je moja osudjenost».U svojoj tihoj rezignaciji pisala je i ovo: «U radu nisam imala sreće, ni do današnjeg dana je nemam. To je teško videti sa strane, ali ja to najbolje znam... Nisu mi dozvaljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tudje, napabirčeno. Osetila sam na plećima sav teret žene kulturnog radnika u jednoj sredini koja se, budimo iskreni, veoma teško oslobadja nezdravih tradicija».

Iako nije volela da deli netražene savete, mlade pisce u Srbiji, koji su je povremeno posećivali, savetovala je da uče strane jezike i da putuju po svetu, potajno im govoreći: «I komunizam će proći»...

I pored hronične bolešljivosti, Isidora je doživela duboku starost. Kada su joj lekari, pri kraju njenog života, savetovali odmor od rada i lečenje, govorila je: "Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da radim...". Umrla je u 82. godini, i sahranjena skromno, na malom groblju na Topčiderskom brdu, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav, uz pojanje jednog sveštenika.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:27

MOJA POSLEDNJA VOLJA
Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati.
Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim
pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš
zavije u čaršav iz mog domazluka, da se poloči u najprostiji čamov sanduk,
i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve arančirane
sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me
ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem
sveštenika, moji najbliči prijatelji koliko mognu i htednu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:28

Razum i strasti velike književnice
„Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu.
Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša
istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom,
slamalo je ljude (...). A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede,
a narod mali, pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma“
- napisala je Isidora Sekulić u eseju „Problem malog naroda“, sadržanom
u dvojezičnoj (srpski i engleski) knjizi „Balkan“ („Plavi jahač“), koja
je upravo na pedesetogodišnjicu smrti (5. april 2008) velike
književnice objavljena u trećem izdanju. O Isidori Sekulić za „Blic“
govore Bojana Stojanović-Pantović, Ivana Hadži Popović i Nataša
Marković.

Isidora Sekulić, kasnije nazvana „apostol samoće“, rođena je 17.
februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj, a u Beogradu je živela više od 50
godina. Završila je učiteljsku školu u Somboru, pedagogiju u Pešti,
govorila je sedam jezika, bila veliki poznavalac francuske, nemačke i
skandinavske književnosti, veliki putnik.
Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica; prvo u
Pančevu, zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obe okupacije je provela
u Srbiji. Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je
postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. a za
redovnog 1950. godine.
U jednom intervjuu iz 1957. godine rekla je: „Volim tišinu (...). Ako
nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne
želim da me hvale.“ Umrla je godinu dana kasnije (5. aprila 1958.
godine), u 81. godini života.
Nataša Marković, čelnica „Plavog jahača“, kuće koja je objavila najviše
Isidorinih dela, kaže za „Blic“: „Mislim da bi se svaki (kulturan)
narod ponosio da je imao Isidoru Sekulić. Bila je jedna od prvih pisaca
svetskog formata sa Balkana; to kažu i Andrić i Krleža. Ona je među
vrhunskim vrednostima nacionalne kulture i takav tretman zaslužuje.
Mislim da treba osnovati muzej Isidora Sekulić. Verujem da bi tim činom
ozbiljni grehovi za njenog i za našeg života bili ublaženi. Smatram da
svaka generacija ima pravo na svoje čitanje velikog pisca. Isidora
Sekulić zaslužuje novo čitanje. Tim pre što je ranije predstavljena
kao, manje-više, dosadna i siva silueta. A ona je bila strastan,
emotivni pisac. Podsetiću, pre Virdžinije Vulf koristila je formu „toka
svesti“ i nije slučajno što Dučić kaže da je njena knjiga „Saputnici“
(koju je Skerlić napao) jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj
književnosti.“
Na pedesetogodišnjicu smrti Isidore Sekulić u Berlinu je održan naučni
skup „Isidora Sekulić - prva Evropljanka srpske kulture“, u
organizaciji berlinskog Centra za istraživanje književnosti i kulture i
Univerziteta u Haleu. Jedan od 15 učesnika bila je i Bojana
Stojanović-Pantović, koja za „Blic“ kaže: „Na skupu su učestvovali
istraživači i pisci iz Srbije, Hrvatske, BiH, Nemačke i Poljske. Iz
novih uglova osvetljen je Isidorin odnos prema feminizmu i ženskom
pismu (Magdalena Koh), nacionalizmu i kosmopolitizmu (Jasmina
Ahmetagić, Nenad Veličković), religiji i erosu (Bojana
Stojanović-Pantović), urbanom osećanju sveta (Angela Rihter), relaciji
prema Evropi (Tatjana Pecer)... Ukratko, njeno delo otvoreno je za nova
čitanja i interpretacije.“
Književnica Ivana Hadži Popović piše knjigu o drugačijoj Isidori
Sekulić. O „ženi sa mnogostrukim životom i strasnim bićem. Ne samo onoj
koja je razmišljala s evropskih vidika, već je u toj Evropi Remboa,
Prusta, Frojda, Bernarda Šoa i živela. U Londonu je drugovala sa
Virdžinijom Vulf i posećivala njena predavanja o seksualnom vaspitanju,
a u Parizu sa Anais Nin. U Parizu se upoznala i s Bergsonom i njegovim
čuvenim esejom o duši, koja može da se objasni jedino kroz telo i kroz
sećanje. Ta Isidora bila je mnogo ženstvenija osoba od one na koju su
nas navikli svi njeni tumači od Skerlića do danas.“
Obimom neveliku dvojezičnu knjižicu „Balkan“ (prevod na engleski Vuk
Tošić) čine tri eseja Isidore Sekulić o Balkanu, koja se, inače, nalaze
u njenim drugim delima, iscrpan predgovor i pogovor, kao i tekst Darka
Tanaskovića „Krv i med“, koji ukazuje upravo na činjenicu koliko su i
danas aktuelna pitanja koja je razmatrala i mudre opaske i svojevrsna
rešenja koja je davala.
Balkan
„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do
kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je! Pisac ovih redaka ima od
putovanja po zemljama dva preimućstva, nepokolebljiva i sigurna utiska.
Jedno je: sirotinja, po svima državama i gradovima, pojasevima i
podnebljima. Drugo je balkansko umorno tle. Jedan i drugi utisak je
tačan, posvedočava ga istorija i geografija (...). Balkan ima, od
stvorenja zemlje kroz vekove, kao led, voda i kopno, arhitekturu druma
i hrama. Narodi koji su se na njemu čvršće i, izgleda, sudbinski
zadržali u novija istorijska vremena, od starih Grka preko Srbije
Dušanove i karađorđevićevske, svi se borili - karakteristično - za
slobodu i lepotu, ali svi ga međusobno pustošili i mrzeli, niko od te
zemlje ne učini otadžbinu i njivu koja se neguje nje radi.
Balkan je jedno veliko groblje raznih gospodarenja i
civilizacija.“ (Nađeno posle smrti Isidore Sekulić 1958. godine u
neobjavljenim rukopisima)
Eksplozija ženske iskrenosti
Bojana Stojanović-Pantović, o svojevremenim napadima na Isidoru Sekulić i njenom odnosu prema kosovskom mitu, kaže:
„Razlozi Skerlićevog napada na Isidorine ‘Saputnike’ i ‘Pisma iz
Norveške’ su ideološko-nacionalističke prirode, ali jasno svedoče i o
njegovom nerazumevanju inovacija koje ove knjige donose u srpsku
književnost, što je kritičar i sam priznao. ‘Eksplozija ženske
iskrenosti’ svakako nije bila poželjna u vreme Balkanskih ratova, a o
tome i sama Isidora ostavlja ciničan zapis u svojoj pesmi u prozi
‘Pitanje’. Matoševa i Dučićeva odbrana ‘Saputnika’ nije joj, međutim,
mnogo pomogla.
S druge strane, još 1911. u svom eseju ‘Vidovdanska ideja’ naša
spisateljica se suprotstavlja idealizovanom i grandomanskom shvatanju
kosovskog zaveta kojim se može manipulisati, što je aktuelno i danas.
Ona od srpskog naroda najpre očekuje emancipaciju i sticanje kulturne i
slobodne samosvesti kao pojedinaca, obnavljanje jedne integrativne
ideje koja ‘uznosi dušu, prepunu mraka, divljaštva, greha i nekulture’.“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 19:29

Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!", govorila je Isidora Sekulić, jedna od bez sumnje najvećih ličnosti srpske književnosti i kulture. Ostavila je za sobom, sabrano u dvanaest tomova, obimno književno i jedinstveno enciklopedijsko delo, koje je našu literaturu učinilo stilski lepšom, tematski raznovrsnijom i misaono bogatijom.

Isidora Sekulić je rođena 16. februara 1877. godine u bačkom selu Mošorinu. Po završetku srednje škole odlazi na studije matematike i fizike u Budimpeštu. Kao poznavalac više stranih jezika i književnosti, uz velika lična odricanja i gotovo asketski način života, nastavlja da studira uporednu književnost u više gradova Evrope. Dugo godina radila je kao nastavnik u školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Poslednje dve decenije života provela je u Beogradu, baveći se intenzivno književnim radom.
U svet književnog stvaralaštva Isidora Sekulić je kročila 1909. godine posle dugogodišnjeg školovanja i obrazovanja. Doktorirala je filozofiju u Berlinu. Njen pripovedački talenat zbunio je tada najeminentnijeg književnog kritičara Jovana Skerlića. Prva knjiga Saputnici izlazi 1913. godine, a zatim slede Pisma iz Norveške, putopis koji predstavlja svojevrsno uobličenje njene čežnje za lepotama Skandinavije. Slede Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Analitički trenuci i teme, eseji u tri knjige, Zapisi iz mog života, Njegošu, knjiga duboke odanosti, monografija, Jezik, duhovna smotra naroda, eseji, kao i knjiga izabranih eseja Mir i nemir.

Skromna, siva figura
Vredna književna riznica najznamenitije srpske književnice sadrži i nekoliko stotina eseja, ogleda, studija i članaka objavljenih po različitim knjigama, dnevnim listovima i književnim časopisima. Prevela je brojna dela engleskih, skandinavskih, nemačkih i ruskih autora. Postala je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao prva žena kojoj je pripala ta čast. U Akademiju je primljena 1939. godine, pošto je bila kandidovana više puta. Veoma stroga prema sebi, smatrala je da to priznanje ne zaslužuje i lično je molila da se njena kandidatura odbaci. Kada je ipak postala akademik, prijatelj i poštovalac Vasa Stajić joj čestita na izboru, a ona, celog života u borbi protiv taštine, ispraznosti i slave, ovako mu odgovara: „Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih, ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku, ja prosto radim ono što umem i mogu, i jedan sam od mnogih kulturnih pregalaca za dobro današnjice."
Isidora je govorila svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Ipak, oni su znali da ostaje neodgonetnut izvor njene duhovne i intelektualne energije koja je nepresušno hranila njenu prirodu.

Saosećajna duša
Živela je skromno da bi putovala. Videla je ljude i zemlje i gradove, iščitala knjige i ideje, te ih pretočila u dela. Bogatstvo sveta i prirode upijala je celim bićem, iskreno verujući da ljudskom saznavanju nema kraja i da su ljudske vrednosti najplemenitije kada suptilno primaju svako iskustvo, da bi ga potom predale drugom. Nepoštednom kritičkom analizom razmatrajući ono što je prepreka umetnosti ili pak njena suprotnost, otkrivala je Isidora Sekulić velike darove u slikarstvu, muzici i književnosti, s podjednakom merom intelektualne žeđi i iskrenog poštovanja i divljenja prema delima velike snage. Između dva rata, Isidora je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetila pripovetkama i esejima. Najinspirativnije teme su joj bile lepota postojanja, prolaznost, porodica, osvrtala se na sudbine porodice i pojedinaca i njena dela su uvek bila prepoznavana kao ona napisana rukom tople, ljudske, saosećajne duše. Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poštovalac njenog rada. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i širine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.

Volim tišinu, buka me pogađa
Rečenica koju je izgovorila ova velika Srpkinja najbolje je opisuje: „Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole."
Umrla je 1958. godine u Beogradu u 81. godini.













Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 20:27

Esej o ženi i ljepoti


Da razmišlja o ljepoti,o vrstama i stepenima ljepote, Galeba je podstakla mlada i lijepa bolničarka koja je predstavljala pravi biser u monotoniji njegove bolničke sobe. Ona je postala njegova nasušna potreba i dani su mu bili uobličeni u iščekivanju dolaska bolničarke. U takvom jednom okruženju, u kom se nalazio Ivan Galeb, jedna uzvišena ženska ljepota postala je izvorište svih lijepih niti koje se mogu javiti u čovjeku, ali i dubljih razmišljanja o ljepoti. U njemu se javlja poštovanje prema toj savršenoj ljepoti, kako kaže: "Jer fizička ljepota nije puki fizički fakat: kad je to doista ljepota višeg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi." Po njegovom mišljenju onaj ko nosi "ljepotu višeg reda" ima i nešto u sopstvenom duhu što zrači i što omogućava da se ta ljepota umije pravilno nositi. Kao da se fizička ljepota odražava i na duh onoga ko je nosi. Ivan Galeb smatra da je ljepota višeg reda sama po sebi dovoljna i ne traži nikakvu dopunu, jednoj ljepotici nije potreban nikakav drugi talenat, isto kao što ni umjetničkoj slici ne treba muzički instrument.

Za ljepote nižeg reda Galeb misli da nisu dovoljne same sebi i da im je neophodna neka dopuna. Ta dopuna predstavlja razliku između dva stepena ljepote i govori da je samo ljepota višeg reda prava ljepota, tj. ono pto je lijepo samo po sebi. Ljepote višeg reda su rjeđe. Za Galeba postoje ne samo dva stepena ljepote, nego i dvije vrste ljepote, a to su: ona nužna, genetska ljepota i druga ljepota, nastala nekako sama od sebe. Prva je veoma jednostavno nastala, od lijepih roditelja i lijepa djeca, to je samo splet gena i ništa više. Za krhku ljepotu Galeb kaže: "Umijeće oka da pogleda, umijeće usta da se nasmiješe." Poenta te prave ljepote je upravo u nekoj energiji duha koja stanuje u tom tijelu. Kao da taj duh stalno strijepi nad tom ljepotom. Ali ako strijepi, onda to radi iz stvarnog razloga, jer su takve ljepote i previše krhke.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 16 Mar 2015, 20:46

Esej o proleću


Proleće i moja osećanja

Proleće, to razdragano i neumorno godišnje doba svojim vedrim zovom budi prirodu pred mojim očima. Oko mene sve se menja, rađa se i cveta. Topli sunčevi zraci nežno miluju moje lice i telo. Osećam tu toplotu i neki novi život u sebi. Želim da poput probuđene prirode i sam krenem ispočetka.

U nozdrvama osećam blagi, prijatni miris rascvetalih voćaka. Gledam nove glatke grančice koje niču iz starih stabala i zeleno prozirno lišće što se presijava na prolećnom suncu. Nežno ih dodirujem svojim dlanovima .Želim da osetim njihgov život i čujem kako sokovi žubore u njihovim bezbrojnim žilicama. Udišući punim plućima mirise proleća i njegovu svežinu razmišljam o tome kako volim to vragolasto i vedro godišnje doba puno neskrivene i nežne lepote. Srećan sam i moje srce brže kuca jer se svuda oko mene rađa novi život pun šarenog i bezbrižnog sveta. Vidim kako beli cvet jabuke pored puta mami poglede slučajnih prolaznika. Iz zelene trave stidljivo vire male plave ljubičice. Bele rade i žuti maslačci raširili su svoje latice i na livadama izvezli prelepe šare. Plavi zumbuli i žuti narcisi u cvetnjacima pored kuća ponosno pokazuju svoju negovanu lepotu. Društvo im prave ruže na čijem trnovitom drvetu niču novi pupoljci. U dnu dvorišta moga komšije, na listovima još uvek neprocvetalog božura leži njegov stari debeli mačak. Oko njega lete šareni leptirići i veselo zuje pčele, a on se ne pomera. Uživa u toplim sunčevim zracima i raduje se dolasku novih prijatelja. Sve oko mene deluje mi nekako čudesno i nestvarno i osećam kako me obuzimaju polako nežnost i radost što sam deo to čarobnog sveta..

Kada prođe zima i odu mraz i hladnoća koji mi lede krv u žilama, sa njima ode i moje loše raspoloženje. Svako sledeće proleće je za mene nova radost jer se preda mnom rađa pregršt novih prilika da se radujem životu i budemo svedok lepote življenja. Volim dah proleća u svojoj duši, ono budi sva moja čula i čini me srećnim.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 17 Mar 2015, 19:17


„Prijateljstvo je zvijezda koja život krasi, a uspomena je čuva da se ne ugasi“, jedan je od stihova koje smo pisali u spomenare i leksikone. Tad je bilo važno napisati nešto što se rimuje, a tek nakon nekog vremena „autori“ su saznali njihovo značenje.
Još od malih nogu smo se igrali u pijesku, parku, trčali i dijelili igračke s nekim od naših vršnjaka, a onda su uslijedile igre sa autićima i barbikama, a ubrzo je došla i škola, gdje bismo sklapali nova prijateljstva. Odrastanjem potreba za pravim prijateljima raste, ali se broj prijatelja smanjuje. Negdje sam pročitala „Prijatelj se lahko nađe u veselju, ali kad ti tonu lađe vidiš ko ti dobro želi!“ što samo dokazuje da se ljudi odrastanjem mijenjaju, jure neke druge ciljeve, a zaboravljaju prave moralne vrijednosti. Nije dobro orjentisati se na samo jedan mali krug ljudi-čovjek mora stalno širiti poznanstva i sklapati prijateljstva, jer ko ih ima – SRETAN JE. Smatram da je bolje poznavati što više ljudi i komunicirati sa mnogima, ali samo sa odabranim osobama dijeliti svoje tajne.
Prijateljstvo ne znači nužno slaganje, nego je to jedinstven spoj dvije jedinke, koje se međusobno nadopunjuju.
 
Ajla Hrvat








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pet 10 Apr 2015, 18:43

Esej Saše Jelenkovića

PESOINA I PAUNDOVA TRAFIKA

Emil Sioran je nemilosrdan: ''U životu jednog pesnika uspeha ne može biti''. Već iz nekoliko sledećih rečenica Kratkog pregleda raspadanja jasno nam je na šta misli najveći i najmračniji gnostik dvadesetog veka. Njegovo sumiranje je paradoksalno, ali ništa manje okrutno - pesnikova moć dolazi od svega što nije preduzeo, od beskrajnih trenutaka prožetih nedostižnošću. Ali, šta je to pesnik mogao preduzeti, a nije, i baš zbog toga je njegova moć nedosežna?

Metafizika je posledica lošeg raspoloženja, napisao je Fernando Pesoa u pesmi ''Trafika''. Poezija je neprestano preispitivanje identiteta. Trafika u Pesoinoj pesmi postala je simbol prostora izdvojenog iz svakidašnjice baš zato što je centar oko kojeg se svakidašnjica okreće. Trafika je povod da Pesoa izrazi viziju iščezlog sveta, koji kao da je usisan u crnu rupu, dok njegova nesavršena replika nastavlja da živi u drugoj galaksiji. ''Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?'' Pesnik je uvek u kavezu, onom koji svet napravi za njega (i doslovno, u Paundovom slučaju), ili u onom koji unutar sebe samog pesnik načini od sopstvenihi strahova, promašaja i sumnji. Ništa od nabrojanog nije manjkalo ni Pesoi niti Paundu.

Ezra Paund ispisuje stihove pesme ''Ostrvo na jezeru'' kao mali program svog budućeg, mirnog života, u obliku molitve Veneri, boginji lepote i ljubavi, i Mekuru, zaštitniku lopova, moleći ih da mu podare, kad za to kucne čas, omanju duvandžinicu, prepunu mirisnih cigareta, mirno svratište prostitutki: ''Daleko od tog prokletog spisateljskog posla,/u kojem je čovek bez prestanka/upućen na svoju glavu.'' U ovoj pesmi jedan detalj mi je privukao pažnju: stih ''kad za to kucne čas''. Koji je to čas u kojem pesniku dođe na um pomisao da odustane od poezije? Da li je to trenutak u kojem shvata da njegova poezija više nije oštra poput arapskog noža? Trenutak u kojem za pesmu nema više mesta u svetu, trenutak u kojem se poezija pokazuje kao nepotrebna? Jer, poezije nema na trafikama, baš kao što na trafikama nema ni metafizike. Ili, moguće, poezija prestaje tamo gde počinje metafizika trafike? Jednostavno, postane nepotrebna ma koliko bila velika i vredna. Možda tim nepotrebnija što je veća i vrednija, jer nema svrhe da postoji u svetu o kojem se u stihu nema šta reći a da se stih ne obezvredi i obesmisli.

Pesoa pripaljuje cigaretu ne bi li promislio kako da napiše stihove kojima bi opovrgao smrt poezije. Paund čezne za duvandžinicom u koju bi se povukao zato što je poezija postala previše naporna.

Šta preostaje pesniku? U čemu je njegov neuspeh, i kako je moguće da njegova moć dolazi od svega što nije učinio? Imao sam stihove u kojima me nije bilo. Bio sam u stihovima koje nisam nikada napisao. Radovao sam se neotvorenoj knjizi pesama, kao što sam se radovao belom papiru, a kasnije i ekranu koji ću ispuniti stihovima. Patio sam jer neke pesme nisam napisao, baš kao što me bolelo što sam neke napisao. Kao što je bolelo dok sam ih pisao, i kao što je bolelo zato što nisam mogao da ih pišem.

Telo ne može da napusti svet. Kao što ni duša ne može da napusti sebe. Niti zvezda može da obasja samu sebe. Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje. Silazimo, uvek silazimo, prolaznici koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom vagonu niko se ne usuđuje da sedne na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pet 10 Apr 2015, 18:44

Esej Saše Jelenkovića

SVE STARO
Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ko je pisao poeziju, zasigurno se pokajao. Ko poeziju nije pisao, neće je ni pisati da se ne bi pokajao zato što je nije pisao. Poezija je pitanje. Ali pisanje nije odgovor, niti traganje. Edmond Žabes kaže da nema knjige osim u smrti Knjige, i da se Knjiga ispisuje sopstvenom smrću. Ili, možda, biva kako opaža Marija Sambrano – ''Život daje samo ono što otvara umiranje''.

Sve staro ponovo je novo. Ako je i postojalo nadahnuće, ustuknulo je pred iskušenjem ukrštanja iskustva i snoviđenja. Ako treba pisati poeziju, onda ona treba da bude prevaziđena, ali tako da zapravo bude nadmašena. Ako poeziju treba objavljivati, onda ne treba negovati nadanje da čitanje poeziju oživljava, naprotiv, sve više izgleda da čitanje oduzima vitalnost poeziji jer nije čitanje nalik disanju; ako poeziju treba objavljivati tada treba biti prisutan neprestano, ali uvek već prekinut slučajnošću izbora. Bez straha da će poezija ostati neprimećena, nestrpljiv da se pesma otkrije, savremeni pesnik može biti mučen istim užasom koji je obuzimao Leonarda pre nego što bi hteo da slika. Sve staro, dakle, ponovo je novo.

Blanšo je verovao da čitati ne traži čak ni obdarenost i da se na taj način ispravlja nepravda prirodne prednosti koju ima pisac nad čitaocem. Ali ni čitanje više nije tek linearno kretanje kroz tekst. Naročito ne čitanje poezije. U romanu ''Kosmopolis'', Don DeLilo opisuje besanu noć finansijskog magnata Erika Majkla Parkera: ''Pokušavao je da se uspava čitanjem, no to bi ga smao još više razbudilo. Čitao je naučna dela i poeziju. Voleo je kratke pesme pedantno postavljene na beli papir, nizove vrelih alfabetskih žigova utisnutih u hartiju. Zahvaljujući pesmama postajao je svestan vlastitog disanja. Pesma je ogoljavala trenutak do najtananijh pojedinosti kakve on obično nije umeo da uoči. U tome se ogledala nijansa svake pesme, makar za njega, noću, tih dugih nedelja, sa svakim novim dahom, u kružnoj sobi na vrhu tripleksa.''
Ali mene zanima poezija koja je nenametljivo sveprisutna. Uvek dostupna, ekstenzivna, jer intenzivna jeste po načinu na koji diše. Poezija na Internetu.

Odnos koji većina izdavača ima prema poeziji ponižava pesnike toliko da se može govoriti o nipodaštavanju pesnika kao ljudskog bića. Poezija je nešto marginalno, nevažno, ''kome-to-treba'' trabunjanje, poezija nema fabulu, a današnji čitaoci hrle ka fabuli samo da bi pobegli iz svoje duhovne čamotinje. Pesnici, jedan po jedan, odustaju od poezije, sedaju pred monitore, besomučno udaraju po tastaturi, ispisuju nizove stranica fabule, fabule, fabule...o svemu i svačemu, kao da je poezija nešto stidno čega su se odrekli da bi povratili ljudsko dostojanstvo. Čuo sam, nedavno, da je jedan pesnik nezadovoljan savremenom srpskom poezijom, jer ''ne daje ništa novo'', pobegao u pisanje, i objavljivanje, ogromnih romana. Odlično: ionako ništa nije doprineo poeziji. Izdavači beže od poezije jer im ne donosi zaradu, pesnici su srećni kad uopšte neko hoće da im objavi knjigu, iako su sami za nju izdvojili novac. Odgovornost za pustoš koja je nastala najviše snosi jedan bivši partijski aparatčik, i jedna nekada ugledna izdavačka kuća koja je, devedestih, devalvirala ime poezije. Svako objavljuje pesničke knjige, u sopstvenom izdanju, od gimnazijalki do dokonih penzionerki. U policama knjižara, svi su jednaki – pesnici.

Ne želim da ostanem na policama knjižara, ne govorim nikome više da sam pesnik, kad me pitaju o građanskom identitetu, kažem da sam državni činovnik. Pobegao sam na Internet. Od jula 2004. do kraja januara 2005. sajt www.elpenor.co.yu, na kojem je postavljeno sve što sam do sada objavio, posetilo je 2700 ljudi. Nikada u životu nisam sreo toliko ljudi koji su mi rekli – pročitali smo tvoje pesme. Prelistali tvoje knjige. Nisam više usamljen. Znam da moju poeziju neko čita.

Redovno surfujem, tražeći elektronske časopise koji objavljuju poeziju. Odem na Google, ukucam ''poetry magazines'', i dobijem imena časopisa: ''Zero City'', ''Wild Poets'', ''Snakeskin Poetry Magazine'', ''Shampoo''... Nepregledan prostor poezije. Ako pokušam da otkrijem mesto gde stanuje srpska poezija, dobijam zanimljive, poražavajuće rezultate. Naravno, Vasko Popa, najčešće on. Ostali – kako ko, u zavisnosti od sopstvene snalažljivosti, ali nikako oni koji su ovde najznačajniji. Piše mi prijateljica, naravno, mailom, iz Nemačke, da je otkrila zanimljiv elektronski časopis koji objavljuje poeziju evropskih pesnika, i da je urednik, negde 2000-te godine zamolio jednog našeg proznog pisca srednje generacije, da odabere nekoliko značajnih savremenih srpskih pesnika. Čovek je seo, prekucao poeziju iz školskih čitanki, uglavnom pesnika koji su bili moderni pedesetih godina 20. veka, zaustavio se na poeziji jednog uglednog izdavača koji poeziju odavno ne piše i odbija da je uvrsti u izdavačke planove svoje izdavačke kuće, i stavio tačku na srpsku poeziju. Sve staro ponovo je novo.

Nikada neću prestati da verujem da poeziju nema ko da čita. Onaj ko danas čita poeziju, ozbiljan je, posvećen čitalac. Njega poezija otvara, oplemenjuje, uvodi ga u disanje koje nije samo održavanje života, već pobeda nad strahom od praznine. Prelistavanje stranica pesničkih knjiga, otkrivanje poezije kao prostora koji svetli uspravan sred bele praznine levih i desnih margina, odlazi u prošlost. Poezija pulsira u virtuelnom prostoru, poezija je lagano počela da ubija knjigu da bi Knjigu oživela kao promenljivu, rasutu, razvejanu, kao onu koja se neprestano, iznova dopisuje i menja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pet 10 Apr 2015, 18:45

Esej Saše Jelenkovića

ZVEZDOZNANAC ILI ANĐEO BROJANJA

Usamljeništvo je preduslov kreacije, koja se, po mišljenju Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis. Svet nastaje u sukobu suprotstavljenih elemenata. U Popinoj kosmogoniji svet nastaje deobom, množenjem, oduzimanjem i sabiranjem, računskim operacijama koje dobijaju status tvoračkih principa. Kako god se ponašao u ritualni radnjama, pralik sporednog neba na kraju ostaje sam. Njegova usamljenost određena je poslednjim obračunom – sa samim sobom.

U duhovnom iskustvu čovečanstva razmišljanje o praznini, bezdanu, ''zevu nad zevovima'', ispoljavalo se u dva potpuno suprotna vida: vrhovno Biće smatrano je neizrecivim, prema jednom zaključku, dok drugi negira Biće, i svet smatra lišenim suštine. Svoj odnos prema Biću pesništvo zasniva na osnovnom elementu kojim raspolaže - pesničkoj slici - nastojeći da u svojim vrhunskim ostvarenjima dopre do neizrecivog. Imenovati ili stvarati, ključna dilema pred kojom su pesnici vekovima zastajali, prestaje da važi ukoliko se pesništvo shvati kao kao stvaranje kroz imenovanje. Kao u mitu o prvom čoveku koji nadeva imena životinjama tek ih na taj način čini postojećim. Ali, svetu su neophodne i neke druge koordinate. Ako prihvatimo da čoveka na pisanje stihova podstiče strah, možemo biti sigurni da pesničke kosmogonije nastaju iz naročite vrste inspiracije - presudni susret između pesnika i njegovog demona događa se u momentu prepuštanja zavodljivoj praznini, ''zevu nad zevovima''. Pogrešno je Prazninu izjednačavati sa Ništavilom, kao što je pogrešno nulu smatrati numeričkim izrazom nepostojećeg.

U knjizi ''Sporedno nebo'' Vaska Pope, koju Borislav Radović naziva ''džepnom kosmogonijom'', postoji uvodni ciklus pesama ''Zev nad zevovima'', čiji je lirski junak Zvezdoznanac u svojoj ostavštini zaveštao ''reči lepše nego svet'', reči koje svedoče o kosmološkom i istorijskokom lomu. ''Bio jednom jedan zev'' uvodi nas u metafizičku i i paradoksalnu ravanpopine kosmogonije: od tame koja blesne čovek pomisli da su zvezde. Uočljiv je dualizam Popine kosmogonije: ako postoji nebo, mora postojati i sporedno nebo. Čak i vizuelno, ovo dvojstvo je predstavljeno slikom dva krčaga, okrenuta otvorima jedan prema drugome i spojena oblakom dima koji kulja iz njihovih grlića: dva kotla – gornji i donji. Ako postoji nebo s anđelima i svim atributima i rekvizitima sveta blaženstva, svakako mora postojati i ''sporedno nebo'', kao svojevrsni pakao čulnosti. Na sporedno nbo dolazi se, kako bi drugačije, kroz zev, prazninu, hijatus, odmor između dva raskola. I na samom pragu sporednog neba suočavamo se sa pokretačkim principom: zaboravnim brojem.

''Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam''

Čist i okrugao broj, o kojem piše Vasko Popa u pesmi ''Zaboravan broj'' iz knjige ''Sporedno nebo'', je, naravno, nula, ali Popa nije pesnik koji bi svoju kosmogoniju naivno zasnovao na stvaranju ex nihilo. To bi značilo da nulu smatra numeričkim izrazom ništavila. Italijanski matematičar Peano aksiomatski je uredio osnovne zakone prirodnih brojeva. Poznat je njegov skup od pet aksioma . Po njegovom shvatanju nula je prirodan broj, koji nije neposredni sledbenik nijednog prirodnog broja. U Popinoj kosmogoniji nula takođe nije neposredni sledbenik nijednog prirodnog broja, nula je ''zaboravan broj'', samodovoljna suština, ono što Jakob Beme naziva ''tamnom dubinom koja nema ni pčetak ni kraj''. I ovde se lako može uočiti paradoks: Popa ovaj broj smtra čistim i okruglim kao sunce, ali se, uprkos tome, njegova duboka suština, ono najtajanstvenije, pokazuje kao ''tamna soba smrti (Jakob Beme) u kojoj se odvijaju računske operacije – ritualne radnje osipanja i urušavanja. Na delu je obredno simuliranje nestajanja koje je istovremeno i nastajanje.

''Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam''

Usamljeništvo je preduslov kreacije, koja se, po mišljenju Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis. Svet nastaje u sukobu suprotstavljenih elemenata. U Popinoj kosmogoniji svet nastaje deobom, množenjem, oduzimanjem i sabiranjem, računskim operacijama koje dobijaju status tvoračkih principa. Kako god se ponašao u ritualni radnjama, pralik sporednog neba na kraju ostaje sam. Njegova usamljenost određena je poslednjim obračunom – sa samim sobom.

''Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu''

Sukob duhovnog i materijalnog oѕnačen je kontrastom svetlost – tama. Zaključan, samodovoljan, zaboravan broj je zadržao svoju svetlost, svoju ''sunčanu čistotu''. Sunce je središte neba, kao što je srce središte bića. Nula, osunčana, svetla i čista, središte je sporednog neba, njegovo usamljeno srce. Trenutak nastajanja sporednog neba je označen:

''Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja''

Sveti Martin je brojeve smatrao vidljivim omotačima bića. Ova tvrdnja čini se kao odlična potvrda da je čak i nula mnogo više od običnog, prirodnog broja. U knjizi ''Filozofija matematike'', Stefan Barker pišeda nas celi brojevi (1,2,3) ne uznemiravaju mnogo jer je njihova opravdanost jasna. Nelagodnost je, smatra on, nastala onog trenutka kada je u Vavilonu otkrivena nula iz želje da se označi rezultat oduzimanja jednog broja od samog sebe. ''Oduzimanje broja od samog sebe'' podseća na aktivnost Popinog zaboravnog broja. Zašto zaboravnog? Ono što se zbiva nakon zatvaranja nule u samu sebe možemo smatrati svojevrsnom multiplikacijom nule – tragovi njenog računanja ostaju na neki način izvan recepcije i počinje prava mala demonska igra:

''Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju''

Nula zaboravlja da zatvaranje u granice sopstvene ispunjenosti nakon računskih operacija sa samom sobom nije ostalo bez traga. Sada tragovi počinju svoje demonsko komešanje kroz iste računske operacije koje je činio i njihov pralik:

''Onako kako se to u mraku već radi''

Ko su, zapravo, ''usijani tragovi''? Najbolji dokaz da Popina nula nije simbol ništavila, predstavlja njena solarna priroda. Toplota, svetlost, zaokruženost - drevne Maje prvi su izmislilinulu i videli je u obličju školjke ili puža. Za njih, ona je imala vrednost zrna kukuruza koje nakon potapanja u reku vaskrsava, uznosi se na nebo i postaje sunce. Simbolizam nule podrezumeva ciklično obnavljanje prirode koje je nemoguće bez smeljivanja svetlosti i tame. Usijani tragovi, jureći se po mraku, obnavljaju smisao sveta kao pakla čulnosti. Uspostavljeno je sporedno nebo.
Simbolizam igre imanentan je Popinoj poetici, pa ni ''Sporedno nebo'', tj. pesma ''Zaboravan broj'', nije izuzetak. Igrajući se jurke po mraku, ''usijani tragovi'', tj. multiplikovana nula, predstavljaju sliku sveta čije su svakodnevne katastrofe neizbrojive. Zvezdoznanac, posmatrajući igre na sporednom nebu sa distance, rezignirano konstatuje:

''I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše''

U Popinoj demonskoj kosmogoniji nula teži da se umnoži i to čini simulirajući zaboravnost. Jednom stavljen u pogon, mehanizam igre se ne zaustavlja.
Broj je mamac za skriveno. Anđeo brojanja stoji na pragu sporednog neba i lista knjigu numeričkih sistema poznatih civilizacija. Ali njega ne zanima ono što beleži istorija, mnogo više od toga njega zanima igra brojeva kojih nema u numeričkim sistemima poznatih civilizacija. On osluškuje ledenu tišinu kosmosa očekujući zaboravljeni zvuk igre koja s ezove ''izmicanje brojeva''. Ukoliko pokuša da uspostavi novi poredak, prevodeći pokrete u brojeve i brojeve u razloge, otkriće čitav kontinent: stepeništa kojima treba stići do jasnih dokaza da je u mraternjem jeziku između dođi i zaboravi sakriven način molitve, utvare brojeva zaljubljenih u ponavljanje, u ljubavnu pesmu gravitacije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 11:40

S KNJIGOM RILKEA U RUCI

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''.

Čitajući poeziju Aleksandra Ristovića, naročito pesme iz njegove zaostavštine objavljene u izdanju ''Nolita'' 1995. godine, sve češće bivam iznenađen ponekom pesmom koju, u prethodnim čitanjima, nisam primetio, stihom koji mi je promakao, slikom koja me iznenada opčini. Ristovićeva poezija spada u red onih ostvarenja koja su ostavila presudan uticaj na moje pesničko izražavanje, na način koji nije neposredno uočljiv kao direktan uticaj i koji se ne ogleda u preuzimanju motiva, slika i pesničkog postupka. Ristović je pesnik koji me pokreće, čitanje njegove poezije uvek je uvod u moje nove pesme, kad otvorim knjigu njegovih stihova osećam snažnu maticu koja me nosi prema otkrivanju sopstvenih pesama. Ristović je pesnik koji me ''otvara''. Za ovu priliku odabrao sam jednu neobičnu pesmu Aleksandra Ristovića, iz knjige Pesme 1984-1994, naslovljenu ''Događaj od posebne važnosti''. Evo pesme:

Događaj od posebne važnosti

Kreće se ukrug, dabome, izvesno društvance,
vidim neke s knjigom Rilkea u ruci, takođe
nekog drugog čiji prsti pucketaju kad stisne šaku.

Neko devojče, jakih sisa, hladi se
zelenom maramicom, vrska kad govori.
Malo pene joj je u uglu usta, ništa do to.

A odvažan je jedino moj učenik:
zna Homera naizust, i ne libi se
da ga recituje nekoj ženi u poodmaklim godinama.

Ona drži šaku za to vreme na njegovom kolenu
i uskoro će je premestiti na jedno drugo mesto,
koje ne bih pomenuo, ali ću pomenuti crvenilo joj na licu.

Kreće se ukrug izvesno društvance:
pesnik retoričar i drugi pesnik, lirski;
oba imaju prevez preko očiju, tanke prste i našminkana usta.

Nego i ja sam tu negde, zauzet
oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,
pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.

Izvesno društvance, žovijalno sasvim, opisano u Ristovićevoj pesmi, nikuda nije krenulo, pre bi se moglo reći da kretanje ''ukrug'' ima simboličku funkciju kojom se predstavlja ritualna socijalna radnja, čija nam svrha nije jasna, osim ako nismo skloni da ovu sekvencu, opisanu u pesmi ''Događaj od posebne važnosti'', sagledamo kao citat iz nekog Felinijevog filma. U svakom slučaju sastav ovog društvanca veoma je zanimljiv: u pretposlednjoj strofi Ristović uočava dva pesnika, retoričara i liričara, oba sa prevezom preko očiju, našminkanih usta. Neki od članova ovog tajanstvenog serkla imaju ''knjigu Rilkea u ruci'', ne kaže se koju, da li su to Rilkeove pesme, pisma, ili možda ''Zapisi Maltea Lauridsa Brigea''.

Ristović im stavlja u ruke Rilkeovu knjigu kao jasan znak namere da se opredeli, da označi šta ga to kao pesnika zanima: svet preobražen pesničkim činom, nastojanje da se vidljivo preobrazi u nevidljivo, kao čin potiranja suprotnosti između života i smrti. Vidljivi svet, sve one čudesne, fantazmagorične prilike iz Ristovićevih pesama, nisu ništa drugo nego one rilkeovske ''stvari koje su svesne našeg postojanja'', svet negde ''iza sveta'', perspektiva malo pomerena, neobičan ugao kamere, viši stepen realnosti, prizori i likovi vidljivi tek oku sklonom da gleda kako bi obogatilo svoje unutrašnje obilje.

A kada je o vidljivom reč, nužno se nameće i pitanje istinitosti, mere u kojoj je ono što zapaža pesnik zaista ono što postoji, ili preciznije: pitanje preobražavanja na daleko nižem nivou nego što je metafizički, preobražavanja kao šminkanja stvarnosti, neke vrste krivotvorenja, prikrivanja istine. Dilema je stara i oko nje su polomljena mnoga polemička i teorijska koplja i tiče se mimetičkog karaktera pesništva, i Ristović je ovlaš ali majstorski tretira. Tu je najpre Homer, kod Platona često navođen da bi se diskreditovala saznajna vrednost pesništva, ovoga puta Homer naizust naučen, i u pesmi pomenut kao poligon za bestidno udvaranje, ali kao i Rilke, u ulozi okvira za događaj ''od posebne važnosti''. Namerno odlažem trenutak otkrivanja događaja od posebne važnosti, nikako zbog toga da bih pojačao njegov efekat, nego da bih naglasio važnost motiva šminkanja.

Retoričar i liričar prisutni su ovde su kao dva lika pesničkog izražavanja, a prevezi preko očiju i našminkana usta svedoče o načinu na koji se Ristović u ovoj pesmi poigrava, sasvim nezlobivo, sa pesništvom: ono je slepo, ono je ništa drugo do ''šminkanje'' istine, ali...onaj dečak koji recituje Homera i društvance ljubitelja Rilkea, na svoj, pomalo iskošeni način, afirmišu poeziju kao unekoliko vrcavu, žovijalnu delatnost duha. Ni Homer, niti Rilke nisu ovde pomenuti onako kako se to najčešće čini – literarni citati uzornog učenog pesnika, oni ovde funkcionišu u pomalo grotesknom ključu, koji im ne oduzima ništa od njihove veličine, naprotiv, oni ovde svedoče, svako na svoj način, o različitim modelima pesničkog iskaza, lirskom i retoričkom, pri čemu je onaj prvi, Rilkeov, u funkciji približavanja sveta ''više realnosti'', dok Homer opstojava kao paradigma herojskog sveta prepunog ''događaja od posebne važnosti''.

Zašto je Ristović ovako naslovio svoju pesmu, koji je to poseban događaj na koji se pesma odnosi? Pozornica zbivanja je sledeća – nekakvo društvance cirkuliše unaokolo s Rilkeom ''u ruci'', prsato devojče hladi se zelenom maramicom, efeb recituje Homera gospođi u pristojnim godinama koja mu premešta svoju ruku od kolena ka ''izvesnom'' mestu, lirski pesnik i pesnik retoričar, prevezanih očiju, našminkani, još uvek se motaju unaokolo, i sad sledi finale, majstorski Ristovićev preokret: '' Nego i ja sam tu negde, zauzet/oko malih kokošaka koje trče po dvorištu,/pokušavajući da uzlete na obližnje drvo, i još više.'' Događaj od posebne važnosti izostaje sasvim, čitava scena predstavlja jedan jedini događaj čiji je vrhunac u pokušaju kokošaka da uzlete više od obližnjeg drveta, onamo kuda nikada nisu letele.

Kao što iz našminkanih usta pesnika mogu da izađu samo krivotvorene i neistinite reči, kao što je pesništvo, sasvim moguće, i samo, jedno veliko prikrivanje istinskog stanja i poretka stvari u svetu, tako i ove kokoške pokušavaju ono što nikada pre, niti jednoj iz vrste nije uspelo – da se vinu onamo kuda bi se i pesnici najradije vinuli, samo da im nije preveza na očima i našminkanih usta. Jer, niti kokoške lete, niti poezija služi nečem drugom, osim možda udvaranju, i čemu onda Rilke, čemu strašni anđeli, čemu pretvaranje vidljivog u nevidljivo, ako je jedina izvesna istina da, ma koliko očekivali događaj od posebne važnosti, šta god taj obećani događaj mogao da predstavlja, sve se na kraju svede na trapavi lepet zakržljalih krila i nešto prašine unaokolo.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 11:40

O PUTOVANJU I SMRTI

Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Ako prihvatimo tezu da ''mors definiri nequit'' (smrt je nemoguće definsati), i priznamo nemoć da je racionalno pojmimo, definišemo, i iskustvo koje s njom imamo prenesemo drugima, da li se tada nalazimo na pragu saznajne kapitulacije ili na početku velike avanture pesništva? Odnos književnosti i smrti prepun je napetosti i počiva na spremnosti da se kreacijom, koja se prema rečima Oktavija Paza, uvek oslanja na ambis, osmisli čovekova upućenost ka smrti. Pesništvo neguje osoben pristup odnosu ljubavi i smrti: pesnikov susret sa smrću oblikovan je jezikom koji je u potpunosti otvoren za krajnji ishod čovekove egzistencije. Jezikom koji upućuje u predeo gde je imenovati isto što i biti. Onaj koji ne pristaje na ćutanje pruža pravi dokaz da je živ ne samo biiološki, već onotološki – da poseduje moć oživljavanja stvari – poiesis. Čak i kada Tanatos potpuno ovlada, pesma predstavlja snažan signal života, i u tome je lepota njenog pararec8.htmldoksa. Pesma imenuje, oživljava, jer je i biblijski, Adamov čin imenovanja životinja, pre svega pesnički čin. Gotovo da je moguće zamisliti praoca ljudi kako sastavlja svoju veliku, neponovljivu pesmu od imena životinja.

II


Pesma ''O jednom neobičnom putovanju'' Aleksandra Ristovića samo naizgled tematizuje uobičajeno shvatanje smrti kao poslednjeg putovanja. Ali, Ristovićev magični, siloviti talenat preobrazio je ovu konvencionalnu temu i uveo nas u vrtloglavu igru otkrivanja i izmicanja smisla. Pogledajmo, dakle, pesmu:

O JEDNOM NEOBIČNOM PUTOVANJU

Pa s kime to sad putujete, draga moja,
onom železnicom iz našeg detinjstva, sedeći,
kraj otvorena okna, igrajući se vazda jabukom il' cvećem.

Sto čudivišta gleda vas izbliza,
čas malih kao kuhinjska kašika,
čas ogromnih kao nebo, Bog i zemlja.

Uskoro ćete stići kud ste naumili,
naravno bez mene, budući da sam mrtav,
budući da sam jedan od onih duhova
koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.

No već je studen u vašem vagonu,
daju vam ćebe, kapu, vunenu odeću,
doista naklonjeni su vam putnici od voska, uz to i stidljivi.

Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,
u grad u kome nema nijednog časovnika,
nego su u kućama i napolju umesto njih

senke, vetar, senke. A sada i vi, draga moja.

''Pa s kime to sad putujete, draga moja'', odzvanja ne samo kao pitanje, već kao implicitan poziv pomalo nalik na stih T.S. Eliota ''Let us go then, you and I'' iz ''Ljubavne pesme Alfreda J. Prufroka.'' Ali, sličnost je, zapravo, samo prividno na planu zvučanja. Tema putovanja je otvorena: linearno kretanje, odmotavanje klupka, nizanje reči, zatim ćutanje. Smrt se, kao stvarni junak ove pesme, još uvek ne pojavljuje onim intenzitetom koji bi se mogao očekivati od dela koje nju uzima kao primarnu temu. U tome je magija Ristovićevog poigravanja, jer sve do sredine, dakle do treće strofe, neće biti pomena o smrti niti o umiranju. Međutim, da bismo jednu pesmu otključali, neminovno je da pođemo od suštinskog, najtežeg pitanja: ko peva?

U trećoj strofi, drugi stih, pesnik se legitimiše kao umrli, onaj kojeg nema, a čije prisustvo osećamo u izuzetnim, spiritualnim vrhuncima naših života. Ali, onaj kojeg nema govori! Govor o smrti znači poricanje smrti. Biti živ, a obraćati se glasom umrlog iz pesme, i još više: ostvariti sublimnu, spiritualnu identifikaciju sa bićima koja znaju unapred i znaju kuda smrt vodi i otkuda smrt dolazi. Tamna je i zagonetna ova Ristovićeva pesma. U trenutku kada sam pomislio da je glas umrlog odao poslednju tajnu o sebi, iznenadilo me nimalo prijatno pitanje: ako je, u pesmi koja opeva putovanje u smrt, onaj koji govori mrtav i pridružen vojsci onih koji znaju (''čitaju iz zatvorenih knjiga''), kuda se to uputila ona kojoj se obraća? Zar naše poslednje boravište nije zajedničko? Izuzmemo li, naravno, pučke predstave o raju i paklu. Bliska mi je ideja, sasvim paganska, o zajedničkom boravištu svih duša, i takvo shvatanje, verovatno, utiče na čitanje ove Ristovićeve pesme. Had ili Šeol, to su mesta koja ukidaju mogućnost teoloških podvala.

III


U smrti čovek gubi telesnost, ali progovarajući, iz pesme, o smrti, pesnik sebe pronalazi. U čemu? Pre svega u saznaju da se već nalazi u prostorima gde vreme ne važi. I tu se Ristović nadmoćno oglašava, paradoksom: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika.'' A kako će biti izmereno zakašnjenje, ako ga bude? I kako se stiže na vreme, tamo gde vreme ne postoji. I još: kako se zove merna jedinica za oznaku raskoraka između večnosti i prolaznosti? Jedan od mnogih odgovora na poslednje pitanje mogao bi da glasi: sloboda prevazilaženja egzistencijalne ograničenosti – pesma kojom se uspostavlja izgubljena harmonija.

Pesma kao najčistiji izraz Jezika pruža najdublji uvid u Vreme. Jer čak i Vreme, govorio je W.H.Odn, poštuje Jezik. Na ovaj način poezija se javlja kao univerzalna transparencija ne samo Jezika, već i Vremena. Jer, kako kaže Rudolf Berlinger: ''Vreme se ukida u večnosti, trenutak koji vremenuje u vremenu postaje uvek-bivajuće prisustvo u večnosti''. Ristovićeva pema govori o putovanju kao nameri da se stigne tamo gde prestaje važenje konvencionalnih kategorija iskustva. Kako god se odlučili da nazovemo to mesto.

IV


Jedno od gledišta fenomenologije smrti odnosi se na neslobodu čovekovu i glasi sasvim pesimistički: čovek je ispručen smrti. Kao paket, pošiljka zapečaćena voskom tuge, ne da bi sebe pronašao, nego da bi sebe izgubio, ne da bi nešto saopštio niti da bi mu saopštili kakvu tajnu, jednostavno, čovek putuje da bi na tom putovanju strepeo pred smrću i da bi njegova glad za životom bila veća.

Nije smrt jedini junak ove pesme. Postoji i ona kojoj se lirski glas obraća sa ''draga moja''. U kakvom se prostoru kreću ova neimenovana buduća mrtva draga (Ristović briljantnom ironijom preokreće romantičarski obrazac umrle drage u motiv voljene koja je krenula ka smrti, ali koja ipak nije više živa, baš zato što je njena ontološka pozicija unapred obeležena izvesnošću odredišta), i lirski glas koji je istovremeno i narator i vodič? I kakav je njihov ontološki status u svetu pesme?

Prvu strofu obeležava upitanost o identitetu pratioca, a ne ono što bi moglo biti očekivano – upitanost o cilju putovanja. Ovo je pitanje sasvim retoričko, jer se na njega ne odgovara, niti pesnik insistira na odgovoru u daljem toku pesme, već odmah, u drugoj strofi, glasom vodiča, opisuje prizor koji se vidi kroz otvoren prozor železničkog vagona. A prizor je potpuno u duhu slikarstva Hijeronimusa Boša: junakinja pesme postaje predmet opservacije nekakvih čudovišta koja s vremena na vreme menjaju svoje dimenzije od minijaturnih do džinovskih. Treća strofa nudi, osim pomenute spiritualne identifikacije (''budući da sam jedan od onih duhova/koji čitaju iz zatvorene knjige, šapuću i svetle.''), i nešto što je karakteristično za dobru poeziju: izbegavanje konkretnog odgovora, preciznog uputstva, dovršene slike. To znači da lirski glas, za sada, izbegava konkretno imenovanje odredišta, cilja putovanja buduće umrle drage. Stihom ''Uskoro ćete stići kud ste naumili'', Ristović naglašava aktivizam svoje junakinje i njenu obeleženost vremenom, prolaznošću, upućenošću ka neuhvatljivom i nedosežnom, sve osobine koje naročito dolaze do izražaja kada se u četvrtoj strofi pojave oni drugi, na početku pesme nepomenuti, o čijem je identitu pesnik upitan (''Pa s kime to sad putujete''), a koji se sada pojavljuju kao porozni, ukočeni, zaustavljeni u trenutku bezvremenosti, rečju ''putnici od voska''.

V


Pesma ne daje odgovore, ona samo podstiče na upitanost bez koje nema osmišljavanja. Zapitajmo se još jednom ko peva, čiji glas čujemo kao glas vodiča, duha zaštitnika? Ristović svom lirskom glasu daje status bića iz višeg registra egzistencije, predela Helderlinovske svetlosti koja, zlatna, sjaji i mrtvima. Njegov je glas zapravo šapat, a šapatom se saopštavaju velike i tajanstvene stvari.

Kuda putuje voljena? Ristović nas suočava sa središnjim problemom literature XX veka – problemom vremena, problemom koji je uglavnom bio predmet najznačajnijih romana prethodnog stoleća. Grad u kojem nema nijednog časovnika postaje konačno odredište, prostor u kojem je ukinuto vreme. Ne postoji, dakle, mogućnost rekapitulacije: došlo se do kraja, natrag se ne može, dalje se nema kud, nepobitnost i bezizlaznost smrti je potvrđena. A gde je čovek koji je mrtav? Na kojoj tački u prostoru, u kojem vremenskom trenutku se odvojio odone kojoj se obraća, gde je skrenuo, odakle govori? Iz sebe samog progovara lirski glas, onaj ''bez mene, budući da sam mrtav''. Tačka i trenutak razdvajanja jeste sama pesma, onaj prvi njen stih, pomalo šeretski intonirano pitanje: ''Pa s kime to sad putujete, draga moja?'' Postoji još jedno mesto u ovoj pesmi koje navodi na izvođenje komplikovanih metafizičkih zaključaka. Ono glasi: ''Stići ćete na vreme tamo kud ste naumili,/u grad u kome nema nijednog časovnika,/nego su u kućama i napolju umesto njih//senke, vetar, senke. A sad i vi, draga moja.'' Umesto ritmičkog otkucavanja časovnika, umesto zanjihanog klatna, peščanog sata, klepsidre, Ristović nudi sablasni ritam: senke, vetar, senke. Tako smo se našli potpuno izvan života, a krenuli smo s jabukom ili cvećem, prošli kraj grotesknih bića, doživeli studen (metafizičku kao i egzistencijalnu), dobili ćebe, kapu, toplu odeću (kao poputninu za drugi svet), naklonost već uronjenih u bezvremenost, i na kraju postali deo monotonije u predelu gde je objavljeno nepostojanje Vremena.

Na koji način ova pesma opovrgava tezu o čovekovoj isporučenosti smrti? Pre svega zato što je lirski glas nadmoćno svestan svog ontološkog statusa i sopstvene povlašćenosti koju mu je upravo smrt omogućila. A zatim i zbog nameravanog putovanja voljene, odluke kojom je sebe, pre nego što je i krenula, već prebacila na drugu obalu. I pre svega jer zna kuda je krenula, kao što lirski glas zna tajne zatvorenih knjiga.

VI


Čudesni svetovi se otkrivaju u poeziji Aleksandra Ristovića. Lirska atmosfera prožima groteskne likove i situacije, profano se sreće sa metafizičkim, nestaju granice između realnog i fantazmagoričnog. Ristovićje na svet gledao okom pronicljivog posmatrača, iskazivao čežnju za detinjstvom, sećanje senčio setom i bio, istovremeno, blagonaklono ironičan. O smrti je pisao često, mnoge njegove knjige imaju ovu reč u naslovu ili je asociraju, kao ''O putovanju i smrti (1976) i ''Nigde nikog'' (1982).

Ristović je metafizički pesnik u pravom smislu reči. I ova pesma, ''O jednom neobičnom putovanju'', svedoči o snazi, gospodstvu i veličini njegovog pesničkog dara.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 11:43

U VRTLOGU MITOVA - Saša Jelenković

Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni?
Odgovarajući na pitanje prijatelja iz inostranstva o trenutno dominantnoj mitologiji u Srbiji, nađoh se na velikoj muci. Jer fundus srpskih mitova nalik je vrtlogu Malstrema: besni balkanski orkani preokreću naglavačke i države i granice, poništavajući ljudsku naviku da se vezuje za mesto, dom, porodicu. Ni u najžešćem kovitlacu Malstrema ne odričemo se mitova. Da li to govori o pomanjkanju smisla za realnost ili pojačanoj svesti o vlastitoj izdvojenosti, a za posledicu ima tragično razrešenje na istorijskoj ravni? Kosovski mit? Svetosavlje? Zlatne kašike u doba evropskog varvarstva? Usud kumovskog razdora? Ili, naprosto mit da mora postojati mit koji zavodi, inače bi istorija ostala nerešen hijeroglif. Ali, kako najčešće biva, stvari stoje daleko jednostavnije. Život u Srbiji odvija se u znaku dva mita: prvi je mit o tranziciji, a drugi – o povratku bludnog sina. Odbacimo li tranziciju kao tesan i nepodesan oblik da se mitotvorna svest razmaše, preostaje nam pripovest o povratku sina poročnoga kao sasvim podobna da se u punoj raskoši pokaže talenat naroda: potuljeno prihvatanje nametnutog sklopa okolnosti, prigrljivanje i hvaljenje prethodno prokaženog i prognanog, a zatim njegova egzekucija. Ali, ovaj mit ima i drugu, daleko opakiju ravan ispoljavanja. To je ksenofobija, palanačka zatvorenost, samodovoljnost, osujećenost i plemenska strepnja da nas svet, izgnane i demonizovane, ponovo mami i prigrljuje, da bi nas, opijene raskoši i sablaznima bogatstva, mučki likvidirao.

Pesnici su mitove stvarali, sada im preostaje da ih ponovo pročitaju. U knjizi Miodraga Pavlovića ''Svetli i tamni praznici'', objavljenoj 1971, postoji pesma ''Povratak bludnog sina'', koja veoma živopisno predstavlja motiv prevarene žrtve, i nudi mogući odgovor prijatelju iz inostranstva. U Pavlovićevoj pesmi ispričana je istorija posrnuća: poročni sin opljačkao je i oskrnavio porodično gnezdo, odavši se potom skitničarenju i bludničenju s polusvetom. Uzaludno dozivanje zabludelog dalo je tragičan efekat: ''i mnogo je selo već izgorelo s kraja na kraj/kao suvi list u kojem su sklupčane zmije.'' Otpadnik i odrod od civilizovanog, domaćinski uređenog, mada ponešto skučenog sveta, postao je zločinac. Ključni momenat razlaza nije čin otpadništva od doma već zločin. Uređeni svet može podneti pljačku, možda i skrnavljenje, ali ne i teror. Ali, trenutak povratka je neminovan za svakog otpadnika, jer se njime obnavlja smisao pokajanja i velikodušnog praštanja. Nema se više ni gde ni šta krasti, osim u roditeljskom domu, što je vrhunska ironija, jer se sa nečasnim namerama vraća upravo tamo odakle se nečasnim činom uteklo. Ukoljica i palikuća želi da se povremeno skrasi, ali otkud roditeljima onaj opaki sjaj u očima, pritvorna radost zbog povratka bludnika, otkud odluka da ga ''pijanog kolju''? Da li je to osveta moćnog koji ne prašta prevaru i zločin? I zašto je okrutna, toliko brutalna da prerasta u nepotrebno mrcvarenje? I u čemu je zapravo smisao povratka: U iskupljenju za zločin prinošenjem sebe na žrtvu ili amnestiranju krivca da bi mu već u sledećem trenutku bio zadat mučki udarac, za pouku? Mit o povratku poročnog sina u bogato roditeljsko gnezdo, sve više se utiskuje u svest ovdašnjih bludnih sinova. Metaforično i sablasno, ali privlačno zvuči ova priča o sinu – kurvaru i zločinu i roditelju – egzekutoru. Kroz ovaj mit precizno je iskazano zaziranje od civilizovanog izlaska u svet, zapravo od povratka u njega. Biti grub i nasilan, bežati u teror nad drugima iz straha od nepoznatog (koje i nije sasvim nepoznato jer se u njemu nekada obitavalo, ali se sada strahuje od partnerskog odnosa međusobnog uvažavanja), jedno je od mogućih – najlakše rešenje. Pavlović u svojoj pesmi ne kaže zašto je poročni sin počinio zločin, on događaj predstavlja naglašavajući motive žrtve, povratka i pokajanja.Razlog odmetništva nije moguće racionalizovati, ali onespokojava i smo pomisao da je gozbena trpeza postavljena, susedi pozvani, a povratnik ovenčan da bi bio žrtvovan. Ili možda samo kažnjen?

U mitotvornoj svesti primer poročnog sina dobija na značenju utoliko više što nije jasno nudi li roditeljski dom ruku prihvatanja i pomirenja ili se iza obećane sablažnjive raskoši krije podmukla odmazda. Na ovaj način mitotvorni narod dobija alibi za odustajanje od integracije u porodicu kojoj pripada, odustajanje koje nema nikakav drugi uzrok i opravdanje osim straha da će biti na prevaru žrtvovan i po ko zna koji put nepravedno (?) kažnjen.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 11:44

PESSOINA I PAUNDOVA TRAFIKA

Emil Sioran je nemilosrdan: ''U životu jednog pesnika uspeha ne može biti''. Već iz nekoliko sledećih rečenica Kratkog pregleda raspadanja jasno nam je na šta misli najveći i najmračniji gnostik dvadesetog veka. Njegovo sumiranje je paradoksalno, ali ništa manje okrutno - pesnikova moć dolazi od svega što nije preduzeo, od beskrajnih trenutaka prožetih nedostižnošću. Ali, šta je to pesnik mogao preduzeti, a nije, i baš zbog toga je njegova moć nedosežna?

Metafizika je posledica lošeg raspoloženja, napisao je Fernando Pesoa u pesmi ''Trafika''. Poezija je neprestano preispitivanje identiteta. Trafika u Pesoinoj pesmi postala je simbol prostora izdvojenog iz svakidašnjice baš zato što je centar oko kojeg se svakidašnjica okreće. Trafika je povod da Pesoa izrazi viziju iščezlog sveta, koji kao da je usisan u crnu rupu, dok njegova nesavršena replika nastavlja da živi u drugoj galaksiji. ''Šta znam o onom što ću biti, ja koji ne znam ni ko sam?'' Pesnik je uvek u kavezu, onom koji svet napravi za njega (i doslovno, u Paundovom slučaju), ili u onom koji unutar sebe samog pesnik načini od sopstvenihi strahova, promašaja i sumnji. Ništa od nabrojanog nije manjkalo ni Pesoi niti Paundu.

Ezra Paund ispisuje stihove pesme ''Ostrvo na jezeru'' kao mali program svog budućeg, mirnog života, u obliku molitve Veneri, boginji lepote i ljubavi, i Mekuru, zaštitniku lopova, moleći ih da mu podare, kad za to kucne čas, omanju duvandžinicu, prepunu mirisnih cigareta, mirno svratište prostitutki: ''Daleko od tog prokletog spisateljskog posla,/u kojem je čovek bez prestanka/upućen na svoju glavu.'' U ovoj pesmi jedan detalj mi je privukao pažnju: stih ''kad za to kucne čas''. Koji je to čas u kojem pesniku dođe na um pomisao da odustane od poezije? Da li je to trenutak u kojem shvata da njegova poezija više nije oštra poput arapskog noža? Trenutak u kojem za pesmu nema više mesta u svetu, trenutak u kojem se poezija pokazuje kao nepotrebna? Jer, poezije nema na trafikama, baš kao što na trafikama nema ni metafizike. Ili, moguće, poezija prestaje tamo gde počinje metafizika trafike? Jednostavno, postane nepotrebna ma koliko bila velika i vredna. Možda tim nepotrebnija što je veća i vrednija, jer nema svrhe da postoji u svetu o kojem se u stihu nema šta reći a da se stih ne obezvredi i obesmisli.

Pesoa pripaljuje cigaretu ne bi li promislio kako da napiše stihove kojima bi opovrgao smrt poezije. Paund čezne za duvandžinicom u koju bi se povukao zato što je poezija postala previše naporna.

Šta preostaje pesniku? U čemu je njegov neuspeh, i kako je moguće da njegova moć dolazi od svega što nije učinio? Imao sam stihove u kojima me nije bilo. Bio sam u stihovima koje nisam nikada napisao. Radovao sam se neotvorenoj knjizi pesama, kao što sam se radovao belom papiru, a kasnije i ekranu koji ću ispuniti stihovima. Patio sam jer neke pesme nisam napisao, baš kao što me bolelo što sam neke napisao. Kao što je bolelo dok sam ih pisao, i kao što je bolelo zato što nisam mogao da ih pišem.

Telo ne može da napusti svet. Kao što ni duša ne može da napusti sebe. Niti zvezda može da obasja samu sebe. Kao što ni odsviran ton sebe ne čuje. Silazimo, uvek silazimo, prolaznici koji se ne zaustavljaju. U prenatrpanom vagonu niko se ne usuđuje da sedne na jedino prazno sedište, do mene.

Kao što se boja suši na zidu, tako je u svetu.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 12:05

Esej o prijateljstvu

U životu postoji mnogo situacija koje ne možemo da prevaziđemo sami. Potreban nam je neko ko će sa nama deliti dobro i zlo, neko ko će ostati sa nama zbog nas samih, a ne zbog sebe.
Za pravo prijateljstvo potrebno je poverene jer ne možemo smatrati nekog za prijatelja ako mu ne verujemo u potpunosti. Mučila bi nas razna pitanja i ne bismo bili sigurni u svoja osećanja, a taj osećaj sigurnosti je nešto najbitnije.
Mnogi ljudi prođu kroz naš život. Zavaravaju te da su oni pravi priajtelji, ali čim se pojavi najmanji problem oni se povlače. Tek tad vidiš da smo pravi prijatelji ostaju uz tebe. Negde sam pročitala rečenicu koja prikazuje realnost: ,,Prijatelj se lako nađe kad se veseli, ali kad ti tonu lađe vidiš ko ti dobro želi.''
Za mnoge sam mislila da su mi najbolji prijatelji, da će mi se naći u nevolji bez obzira na problem koji me je snašao, ali tu sam dosta pogrešila. Kad su mi bili najpotrebniji oni su mi okrenuli leđa, ostala sam sama, ali ne potpuno sama. Uz mene su se našle nekoliko osobe. Bile su tu da me teše kad mi je to bilo najpotrebnije, bile su mi najveća podrška. Otvorile su svoja srca i prihvatile me takvu kakva jesam.
Mislim da se iskrena prijateljstva stiču dok smo još mladi i neiskvareni. Jer kako godine prolaze ljudi se menjaju i jure neke druge ciljeve a zaboravljaju na one bitne moralne vrednosti. Moramo naučiti da cenimo svaki plemeniti postupak, toplu reč i savet kako bismo bili dostojni pravog prijateljstva.
Imala sam ogromnu sreću da steknem prave prijatelje koje volim i poštujem i za koje bih se borila do kraja, jer nema većeg blagoslova od iskrenog prijateljstva.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Sub 20 Jun 2015, 12:10

Antigona je komad o ličnosti koja je mogla da pođe samo jednim putem, jer je on bio neizbežno određen njenim bićem.


Radnja započinje u trenutku kad je prošlo zbivanje iz Eshilove “Sedmorice protiv Tebe”, kada je Teba oslobođena opasnosti, a muški porod ukletog roda potamanjen u bratoubilačkom sukobu. Dok je Eteokle poginuo kao zaštitnik i branitelj zavičaja, Polinik je bio na suprotnoj strani; zbog toga, prema zapovesti gospodara grada, Kreonta, njegovo telo mora da ostane nepokopano, da bude hrana psima i pticama. Kreontova zapovest je ogrešenje u odnosu na božansku zapovest, koja zahteva da se mrtvac poštuje. Zbog toga za Antigonu ne postoje nikakve nedoumice, čvrsto je rešena da svom bratu obezbedi ukop.

Na temelju suprotnosti između Antigone i njene sestre Ismene koja, mada se ne slaže sa Kreontom, ipak ne želi da mu protivureči, može se reći da je pesnik stvarao po principu kontrasta. Antigona je, kao i svi veliki Sofoklovi junaci, osuđena na samotništvo.

Kreont i Antigona stoje jedno nasuprot drugom u nepomirljivoj suprotnosti. Ona kaže u ime čega se bori i pati: u ime velikih i nepisanih zakona bogova pred kojima je bezvredan svaki propis koji bi njima da se naruga. Zatim izgovara: “Ne mržnju, nego ljubav ište život moj”, reči koje ilustruju onu humanu širinu koju upravo smatramo posebnim obeležjem sofoklovskog duha.

Antigona je, odlukom novog gospodara čiju je zapovest prekršila, osuđena na smrt: ona treba da bude živa pokopana. Sada tek postaje očigledna veličina njenog poduhvata, jer – dok žali nad svojim životom kojem ostaje uskraćeno ispunjenje u bračnoj sreći – ona ipak ne može da se odrekne dela koje je počinila, svesno se žrtvujući.

Hegel je u Antigoni video objektivni sukob između dva opravdana interesa – interesa države i interesa porodice – međutim takvo tumačenje nema uporište u samom delu. Antigona se bori za nepisane i neprikosnovene zakone bogova, kojima polis nikada ne bi smeo da se suprotstavi. Vidimo da je glas polisa jednodušno na strani Antigone, pa Kreontova zapovest predstavlja svojevrsnu drskost i prestup. Prorok Tiresija, kroz kojeg govore bogovi, obznanjuje strašnu krivicu i sramotu koju je Kreont svojom zabranom doneo sebi i gradu. Tek pod pretnjom kobi koja će njega lično pogoditi, Kreont odlučuje da promeni stav, ali prekasno, jer Antigona se već obesila u svojoj grobnici. Ubija se i Hemon, njen verenik, a zatim i kraljeva supruga Euridika. Kreont ostaje potpuno psihički uništen. Večni zakoni su potvrđeni žrtvom Antigone, koja je smatrala da za njih treba da da svoj život, i slomom Kreonta, koji se tim zakonima suprotstavio.









“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Pon 13 Jul 2015, 19:31

 

Filostrat - Život Apolonija iz Tijene



Βeše u Korintu čovek po imenu Demetrije, koji je izučavao filozofiju, usvojivši za sebe svu muževnu živost kinika. Njega kasnije u svojim delima Favorinije izlišno spominje; njegovo mišljenje o Apoloniju onakvo je kakvo je Antisten gajio prema Sokratu: to jest, pratio ga je svud i uzbuđeno želeo da mu bude učenik, posvetiv se njegovim učenjima, obrativši se na Apolonijevu stranu, kao vrstan među njegovim đacima.
Među tima je bio Menip Likijac, od 25 leta, obdaren zdravim razumom i naočite lepote, tako samerljive da je u licu sličio valjanom i gospodstvenom atleti. Ovog Menipa, kako su mislili mnogi, zavole strakinja, koja beše lepa i izrazito umilna, a takođe i bogata; mada ne beše, kako će se ispostaviti, ništa od toga, do opsenarka.

Dok iđaše stazom ka Kenhreji sasvim sam, susreo se sa aveti. To beše žena koja ga uhvati za ruku i priznade mu da ga već dugo voljaše, te da beše Feničanka i da živi u predgrađu Korinta. Kaza mu i ime te četvrti: "kada dođeš onde večeras, začućeš moj glas, jer ću ti pevati i pićeš vina kakvo nikada do tada pio nisi i neće biti nikakva suparnika da te uznemiri; a nas dvoje, lepih živećemo zauvek".

Mladić se složi, jer iako beše ozbiljan filozof, ne mogaše da odoli nežnoj strasti; pa ju je posetio kad pade veče, i od tada ju je stalno tražio da mu bude ljubaznica, budući da nije shvatao da je ona samo utvara.
Tada je Apolonije ispitao Menipa kao što kipar to čini, pa ga je ocrtavši i ispitavši njegove mane, pronikao, govoreći: "ti si zbilja čestit mladić i goni te dobra žena, ali u ovom slučaju, ti ljubiš zmiju i ona isto tako ljubi tebe".
Na Menipovo iznenađenje je još dodao: "ovo je gospa koju ne možeš da uzmeš za ženu. A i kako bi? Zar misliš da te ona voli?".
"Istinski to mislim", reče mladić, "jer se ona prema meni ophodi kao da me voli".
"I ti bi je onda oženio"? reče Apolonije.
"Prirodno da bih, jer je vrlo prijatno uzeti ženu koja te voli".
Na to Apolonije priupita kada će biti svadbe. "Možda još sutra", reče mu ovaj drugi, "jer to ne može da čeka".

Stoga Apolonije sačeka svadbeni doručak i predstavivši se gostima što su tek stigli kaza: "gde je umilna gospa u čiju čast svi vi dođoste"?
"Evo nje" odgovori Menip, i u tom trenu malo ustav s mesta, pocrvene.
"A kome to pripada srebro i zlato i svi ovi lepi ukrasi u gozbenoj dvorani"?
"Gospi" odgovorio je mladić, "jer sve što ja imam je ovo", ukazujući na filozofsku kabanicu što je nosio.
I Apolonije reče: "jeste li vi čuli za Tantalove vrtove, koji postoje, a ne postoje?"
"Da", odgovoriše, "u Homerovim pesmama, jer niko od nas, razume se, nije još sišao do Hada".
"Kao takve", opet će Apolonije, "treba da smatrate ove ukrase, jer oni nisu stvarnost, već varljivo priviđenje.
I treba da pojmite da je ova lepa mlada mora - empusa, to jest, jedna od onih koje se zovu lamijom, odnosno baukom (mormolikije). One se zaljubljuju i posvećuju dražima Afroditinim, ali im je pre do ljudskog mesa, stoga mame ovakvim varkama one koje žele da prožderu na svojim gozbama."
I gospa na to reče: "Umukni sa svojim zlokobnim ćeretanjima i gubi se", praveći se da je zgađena time što je čula, u nameri da nagrdi filozofe kako oni uvek pričaju koješta.
Kada su, naime, zlatni pehari i srebrni ukrasi isparili iznebuha i odlepršaše od njih, a vinonoše i kuvari, kao i sluge nestali, jer je Apolonije izrekao čarobne reči, utvara se pravila kako plače i preklinje ga da je ne muči i ne prisiljava je da se razotkrije.
Ali Apolonije nije poklekao u nameri da je pusti, dok nije priznala da je ona zbilja mora koja je tovila Menipa slastima, ne bi li ga proždrala, jer je navikla da se hrani mladićima lepih tela, čija je krv snažna i čista.

Ovo sam pripovedao podugačko, jer je bilo neophodno da se tako ispriča, ovo je najpoznatija priča o Apoloniju; jer je mnogi ljudi znaju i znaju da se ovaj događaj zbio u središtu Grčke; oni su čuli uglavnom na nejasan način kako je on negda uhvatio i pobedio lamiju u Korintu, ali ne i kako priča tačno ide, niti da je Apolonije to učinio ne bi li spasio Menipa.
Moj iskaz dugujem Damisu (iz Ninive) i delu koje je on napisao.

autorski prevod: Luka Račić








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb 2017, 20:16

Odnos znanja spram mudrosti

Dobri stari Heraklit kaže da ''Mnogoznanje ne uči mudrosti…“ , međutim, važno je da pokušamo barem pobliže odrediti što je mudrost, a što znanje. Uzmimo da je znanje 'opravdano istinito vjerovanje' i već tad ćemo shvatiti da mnogoznanje ne mora nužno obuhvaćati mudrost. Kroz povijest možemo naići na mnoštvo osoba koji su bili izuzetni znalci, ali im je nedostajala mudrost i svojim znanjem su više razorili ovaj svijet nego mu pomogli da se izgradi i zato se slažem s Russellom koji kaže kako ljudima s puno znanja i malo osjećaja nedostaje mudrosti
Postavlja se pitanje možemo li odnos znanja i mudrosti danas promatrati kao odnos prirodnih znanosti i filozofije. Želim se opet pozvati na Russella koji kaže ''težnja za znanjem, ako nije združena s mudrošću, može postati štetna''. Ako je znanost ukupnost sređenih i sveopćih znanja, a filozofija prema nekim definicijama ljubav spram mudrosti, a ja se usuđujem reći da filozofija jest mudrost, onda je odgovor svakako da možemo odnos znanja i mudrosti promatrati kao odnos prirodnih znanosti i filozofije.
Odnos prirodnih znanosti i filozofije/ Smisao znanstvenog istraživanja
Koja je razlika između prirodnih znanosti i filozofije? Znanost zahtjeva čvrste dokaze jer koliko su u filozofiji bitni argumenti, toliko su u znanosti bitni dokazi. Recimo da filozofija o nečemu promišlja i onda kada to postane dokazivo, ako se pokaže točnim, prelazi u domenu znanosti. Ali to ne znači da se znanost i filozofija međusobno isključuju, baš suprotno, nadopunjuju se, baš kao što bi se trebali nadopunjavati znanje i mudrost. Kao što znamo, Znanost i filozofija se međusobno ne isključuju, nego se nadopunjuju, baš kao što bi se trebali nadopunjavati mudrost i znanje.znanost od samih svojih početaka pronalazi zakonitosti po kojima se stvari odvijaju i ne samo to, ona traži svrhu toga što se događa jer vjeruje kako se sve može objasniti, ali smatram da je ovdje važno naglasiti da se znanost ne bavi nedokazivim. Ako postavimo problem, a on glasi smisao znanstvenog istraživanja, vjerujem da će svatko od nas moći naći puno primjera kako ono ima smisla. Uzmimo samo za primjer medicinu koja se toliko razvila zahvaljujući upravo znanstvenim istraživanjima i od čega ima korist cijelo čovječanstvo. Ovdje se postavlja pitanje pita li se znanost o smislu vlastitog istraživanja. Odgovor je vrlo jednostavan i logičan, ali idemo redom. U početku smo rekli kako se znanost i filozofija nadopunjuju (barem bi tako trebalo biti), a ako pak filozofiju povežemo s mudrošću onda nam je jasno da se znanost pita o smislu vlastitog istraživanja. Jer, realno gledano, koliko je uopće mudro posvetiti se nečemu neostvarivom? Svakako da je odgovor da to nije nimalo mudro. Isto tako je i sa znanošću, zašto bi se posvetila nečemu što je nedokazivo ili neostvarivo.
Odnos metafizičkih i prirodoznanstvenih iskaza / Pitanje istine
Međutim, ono što svakako trebamo napomenuti, odnosno uočiti, jest razlika između prirodoznanstvenih i metafizičkih iskaza. Prirodoznanstveni iskazi mogu se potkrijepiti empirijski ili formalnim dokazom. Primjerice, zakon gravitacije ćemo potkrijepiti empirijski, odnosno eksperimentom. Ali kako ćemo potkrijepiti metafizički iskaz kad on polazi od apstraktnog mišljenja što ne podrazumijeva sadržaj iskustvenoga. Metafizički iskaz po svome bitku nadilazi tjelesno-osjetilno područje.
Kad smo već kod iskaza, važno je spomenuti hipotezu. Hipoteza je naziv za rečenicu koja se vrednuje ispitivanjem njezinih posljedica. Ovdje je svakako važno spomenuti Karla Poppera kao začetnika hipotetično-deduktivne metode. Evo o čemu se radi. Provjera se teorija tako da se ona pokuša opovrgnuti. Neke teorije su provjerljive u većoj mjeri i time su više otvorene za osporavanje. Ovdje je bitan kritički stav i slobodna rasprava o teorijama s ciljem otkrivanja njihovih slabih točaka kako bi se one usavršile ili pak opovrgnule. Zašto je važna hipotetično-deduktivna metoda? Ne zato da bi nam omogućila da dokažemo naše teorije već zato što je jedino putem čistog deduktivnog mišljenja moguće otkriti što naše teorije impliciraju, te time ih uspješno kritizirati.
Iz ovoga vidimo koliko je istinitost važna. Za Karla Jaspersa, njemačkog egzistencijalističkog filozofa, istina je vječna, u njoj je ono što se ne može razoriti i što je povezano s bitkom. E sad, što je sa pitanjem istine u znanosti. Kad govorimo o nekoj znanstvenoj tvrdnji, tj. dok je ona na snazi ona je i istinita. Međutim, znanstveni rezultati su relativni. Uzmimo sada Nema veze koliko je tvrdnji i hipoteza koje su postavljene i danas se smatraju istinitima, one se već sutra mogu pokazati pogrešnima. Kod prave istine nema pogreške. Ona je jednom za svagda.najjednostavniji primjer, geocentrični sustav bio je istinit, odnosno smatran je istinom sve dok se nije pokazalo krivo, tj. da je pravilan heliocentrični sustav. Ovo je sada ključan trenutak. Važno je zaključiti da istina, za razliku od znanstvenih rezultata, nije relativna nego da većina znanstvenih rezultata ima karakter hipoteze. Moje mišljenje je da je istina nepromjenjiva, ona je vječna i samo čeka da se dođe do nje. Nema veze koliko je tvrdnji i hipoteza koje su postavljene i danas se smatraju istinitima, ali naglašavam ovu riječ smatraju, one se već sutra mogu pokazati pogrešnima, ali kod prave istine nema pogreške, ona je jednom za svagda.
Kad smo već kod istine, puno puta se postavlja pitanje o smislu vlastitog bitka, zašto smo mi na ovome svijetu, koja je svrha našeg postojanja. To je pitanje koje će uvijek biti aktualno. Mnogo je tvrdnji, no koja je istinita. Međutim, ako malo bolje promislimo, zašto bi ijedna tvrdnja morala biti istinita ili pogrešna. Smatram da je to individualno i svatko u sebi traži odgovor, a on nije, i zašto bi morao biti za sve jednak. Vjerujem da se svaka osoba pita o smislu vlastitog bitka i da se to pitanje proteže kroz cijeli ljudski život, ali, naravno, ne mora značiti da je tako za sve. Poneke osobe vrlo laku nađu taj odgovor, koji je naravno individualan, i više se ne pitaju o tome nego jednostavno žive onako kako žele ili misle da trebaju. Međutim, teško mi je zamisliti da bi se netko mogao odreći pitanja o smislu vlastitog bitka jer vjerujem da je to pitanje koje nas prati cijeloga života.
Isključuje li znanost religiju
Također, ono što nas prati cijeloga života je i težnja za višim stvarima. U tom smislu možemo govoriti o transcedentalnosti. Jaspers u transcedenciji poima nužnost Božje egzistencije i pronalazi izvor ljudske egzistencije. Za njega je izvor slobode i smisla istina i ona je pravo svakog čovjeka.
Kada kažemo transcedentalnost, ljudi pomišljaju na svemoćnog boga koji je iznad svega. U zadnje vrijeme vrlo često se govori o odnosu znanosti i religije te o znanosti kao o ''bogu suvremenog doba''. Moj stav je da znanost ne zauzima mjesto religije nego da se one mogu i trebaju upotpunjavati, baš kao što je slučaj sa odnosom znanosti i filozofije te odnosom znanja i mudrosti. Ljudi su često ograničeni i zaslijepljeni svojim uvjerenjima da im makinalnost njihova života ne dopušta vidjeti svijet drugim očima. Ponekad je važno uzdići se iznad okolnosti i drugačije sagledati stvari jer se tek u visinama diše punim plućima.
Evo jedan primjer koji će objasniti moj stav. U Bibliji se navodi da je Bog stvorio svijet i recimo da je to istina. Mnogi će se zapitati kako je moguće da ga je stvorio u samo 6 dana, ali trebalo bi biti jasno da je to alegorija, ne možemo to doslovno shvatiti jer možda ga je stvarao milijunima godina. E sad, puno puta se može čuti kako ljudi navode dinosaure kao dokaz da Bog nije stvorio svijet. Ali u Bibliji nigdje ne piše da Bog nije stvorio i dinosaure. Ovo se možda čini kao banalan i nebitan primjer, ali bit je u tome da se pokaže da se znanost i religija ne isključuju međusobno.
Kao što smo vidjeli kroz ovaj esej, znanje i mudrost trebaju se nadopunjavati. Ali nije bitno shvatiti to samo u slučaju znanja i mudrosti nego je važno to uočiti i primijeniti i u ostalim aspektima života. Puno puta ljudi su toliko ograničeni i zaslijepljeni svojim uvjerenjima da im makinalnost njihova života ne dopušta vidjeti svijet drugim očima. Ponekad je važno uzdići se iznad okolnosti i drugačije sagledati stvari jer se tek u visinama diše punim plućima.
Autor: Dajana Malenica








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb 2017, 20:19

Kao da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno. Kao da sam s tvojom ljubavlju spremna da savladam sebe samu, svoju nemoć, svoj strah i svoju nepokretnost. Da ti kažem da senke koje me progone ove večeri imaju tvoje lice, i one koje su žive, i one koje su mrtve, i one koje su mi nanosile bol, i one koje su mi donosile radost. Senke nekih mojih života prepoznajem, a željna sam ih kao što sam željna tvoje ljubavi, dodira, postojanja. Volim te, znači tražiti smisao, biti spreman i otvoren. Volim te, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu ma koliko to trajalo.

Ljubavi, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ja ne želim da te učim već da te volim, to je viši stepen saznanja. Ako veruješ u sebe, za posledicu ćeš imati nesalomivu savitljivost koja odoleva svakoj oluji. Tako će ljubav i život biti jedno. Volim te, zaista te volim. Znam da mi ne veruješ i misliš kako ću te i ja jednog dana izneveriti. Zapamti, moja ljubav izdržaće prevare, Izdržaće veruj, izdržaće. Tera me silna potreba za tobom. Tada i moj život dobija smisao.

Moja sudbina dobija nove oblike osmišljene tobom. Zbog tvoje ljubavi ti oblici imaće neprocenjivu vrednost. Zar mogu očekivati više? Trenutno jedino moja ljubav ima svrhu, jedino ona daje vrednost ovom pisanju, jedino to duboko osećanje pripadnosti tebi donosi smisao koji iako polako izlazi iz mene, ostavlja me isceđenu i nemoćnu ma koliko želela da te ljubim, da ponovo vodimo ljubav na vrelom pesku…

Željo, postojiš uzalud! Zašto pobogu, mogli smo na taj tajni put krenuti zajedno. Šteta, jer moja ljubav za tebe nije ništa. Ne znam više šta govorim, pokušavam da ti objasnim, opišem stanje u kome se nalazim. Kako da ti opišem to stanje, taj mamurluk duše, taj instinkt i strepnju, to lutanje, to ponižavanje. Kako te ponekad mrzim, ne mogu da te se oslobodim,, da se odvojim, da poželim drugog čoveka, a opet samo tvoje lice za mene ima smisla. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane dok si me valjda voleo. Nije teško biti rob onome koga voliš. Neću da te pitam zašto je to tako očigledno.

Da bi samo uvećalo moj bol ponekad mislim kako je sve to jedan trenutak u vremenu, trenutak između dva udarca. Kao neki tren u kojem svest pritiska moje biće i cedi ga izvlačeći esenciju koja se zove ljubav. Ponekad postajem dosadna i sebi. Ljubav pa ljubav.

Ponekad se pitam odakle dolazi ljubav, odakle snaga i ta nemoć istovremeno? Otkuda oblaci tvog lica što me progone iz časa u čas. Zašto si ti postojan u meni, zašto ne mogu da te odvojim od suštine mog života? Kako, zašto, nije dovoljno reći samo volim te. Plašim te se, želim te i bojim se tebe, mrzim te i ubijam te svakodnevno, jer ti si moj strah i moja groznica i moje nemanje, moja ograničenost, i moja tupost i sve moje gluposti. i sva moja dela, i ti si istina, i ona duhovna osama iz koje prolaze reči čudesne kao putovanja.

Kada kažem volim te pomislim na ono što čini ta reč, na sve ono što si živeo, što ziviš i što ćeš živeti. Koliko samo može da nedostaje zadovoljstvo milovanja, nežnosti…

Volim te u vremenu mnogobrojnih života, znači pobediti smrt,,znači nadu i smisao života, puteve ka tebi. Možda je sadašnja ljubav u ovom životu način da se naučim patnji..

Ovaj svet ponekad je surov, ponekad nisam u stanju da razumem, ponekad ga prihvatam, ne volim ništa što znam. Predosećam da ćeš otići, da će te tokovi života odvući od mene. Šta nam vredi traganje za sobom ako se izgubimo pre nego što smo sebe pronašli.

Na putevima života ne postoje prečice. To je jasna svetlost saznanja. Mogu. Odlazim od tebe. Spašavam te mog prisustva, moje komplikovanosti, mojih nesanica i prevelike ljubavi koja ti je prešla u dosadu. Ona je uvek nešto drugo od onog što trenutno mislimo da jeste. Od moje ljubavi mogu uvek očekivati više. Zašto želimo da je se oslobodimo? Zašto obuzima tuga i radost, dva različita osećanja istovremeno? Znam, odlazim od tebe ali ne od ljubavi moje. Razumeš njenu dubinu i moj bol. Ovaj odlazak nije smrtna presuda za našu ljubav. Ponekad želim da ti predložim da kreneš sa mnom da delimo život koji je ostao. Ali osećam da bih pogrešila i uplašila te.

Ja ne sumnjam u tvoju iskrenost, u sve što si mi podario za ovo vreme ljubavi. Sad znam odakle izvire ta ljubav i sa tom spoznajom mogu da odem na put znajući da ćeš zauvek biti uz mene, u ledenom trajanju bez bola, patnje. jednom trajanju koje ne iskupljuje blažene ali i ne kažnjava grešne. To je sve za sada, za jedan život, za delić drvenog vremena u kojem se obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge,

Ti si zaista moja ljubav za sva vremena!








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Eseji   Uto 28 Feb 2017, 20:20

Esej o ljubavi i borbi: Poslednji dani Robina Vilijamsa
Suzan Šnajder Vilijams, udovica slavnog glumca Robina Vilijamsa, napisala je dirljiv esej “Terorista u mozgu mog supruga” u kojem je detaljno opisala poslednjih godinu dana njihovog zajedničkog života i Robinovu borbu sa teškom bolešću. U tekstu možete pročitati ceo esej.
Slavni glumac Robin Vilijams izvršio je samoubistvo 2014. godine. On se dugo borio sa teškim oblikom demencije (Levijeva bolest), što je otkriveno tek nakon njegove smrti.

Njegova supruga Suzan napisala je esej “Terorista u mozgu mog supruga” za medicinski žurnal "Neurologija", u kojem je detaljno opisala poslednjih godinu dana njihovog zajedničkog života, borbu kroz koju su prolazili, stanje u kojem je bio Robin i šta bi bilo da su na vreme otkrili o kojoj bolesti je reč.

Prenosimo vam esej u celosti:

"Terorista u mozgu mog supruga"

“Pišem kako bih podelila svoju priču sa vama, posebno za vas. Nadam se da ću vam pomoći da bolje razumete svoje pacijente, njihove supružnike i staratelje. A što se tiče istraživanja koje radite, možda će vam ovo dodati još nekoliko lica iza onoga zašto radite to što radite. Verujem da ih već ima mnogo.

Ovo je lična priča, tragična i srcecepajuća, ali njenim objavljivanjem verujem da ćete mi pomoći da promenim bar nešto u životima drugih ljudi.

Kao što znate, moj suprug Robin Vilijams imao je manje poznatu, ali smrtnu bolest demencije sa Levi telima (LBD). On je 2014. izvršio samoubistvo, na kraju intenzivnog, zbunjujućeg i relativno brzog progona simptoma i patologije ove bolesti. U svojim traumatskim iskustvima on nije bio sam, širom sveta skoro 1,5 miliona ljudi boluje od sličnih simptoma.

Ipak, njegov slučaj bio je ekstreman. Tek posle izveštaja patologa, tri meseca nakon njegove smrti, saznala sam da mi ga je uzeo difuzni LBD. Sva četvorica lekara koje sam kasnije upoznala i koji su pregledali njegov karton indicirai su da je njegov slučaj bio jedan od najgorih koji su videli. Izgubio je 40 odsto neurona dopamina, a skoro svaki neuron u mozgu je bio zahvaćen Levi telima.

Robin je bio, i uvek će biti čovek sa vanvremenskim duhom u telu običnog čoveka. On je samo jedan od 6 ljudi koji su pogođeni ovom bolešću.

Ne samo da sam izgubila supruga, izgubila sam i najboljeg prijatelja. Robin i ja imali smo jedno u drugom sigurnu luku bezuslovne ljubavi, za kojom smo oduvek žudeli. Za ovih sedam godinama, jedan drugome govorili smo najveće nade i strahove, bez ikakve osude, samo iz sigurnosti. Često smo govorili kako smo jedno drugom sidro i magičan eliksir istovremenog osećanja prizemnosti i inspiracije u prisustvu onog drugog.

Jedna od mojih omiljenih temeljnih stvari koje smo radili zajedno je pričanje o tome kako nam je protekao dan. Često je to bilo više od pukog razgovora na kraju dana. Nije bilo bitno da li oboje radimo od kuće, putujemo zajedno ili je on na putu. Diskutovali bismo o našim uživanjima i trijumfima, strahovima i nesigurnostima, o našim brigama. Svaka prepreka koju je život bacio na nas ili samo na jedno od nas bila je premostiva jer smo imali jedno drugo.

Kada je LBD počeo sa svojim simptomima, ovaj izvor prijateljstva i ljubavi bio je naš štit.

Boje su se menjale, a vazduh je postao hrapav; bio je kasni oktobar 2013. i godišnjica našeg venčanja. Robin je bio pod negom lekara. Počeo je da se bori sa simptomima koji su se činili nepovezani: zatvor, urinarne teškoće, gorušica, nesanica, oslabljeno čulo mirisa i mnogo stresa. Takođe je osećao povremeno blago podrhtavanje u levoj ruci. U početku smo to povezivali sa njegovom prethodnom povredom ramena.

Jednog vikenda počeo je da oseća nelagodnost u stomaku. Toliko godina pored njega, naučila sam sve njegove reakcije na strah i anksioznost. Ono što je usledilo nije ličilo na njega. Njegov strah i anksioznost porasli su do te mere da su bili alarmantni. U sebi sam se pitala da li je moj suprug hipohondar. Tek nakon što nas je napustio, saznala sam da su to simptomi LBD.

Išao je na testiranje na divertikulitis, ali su rezultati bili negativni. kao i ostali simptomi, i ovi su se javljali povremeno. Neki simptomi su bili češći od drugih, ali je njihova učestalost postajala ozbiljna u narednih 10 meseci.

Do dolaska zime, problemi sa paranojom, zabludama, nesanicom, memorijom i visokim nivoom kortizola – koji su samo neki od simptoma – sve teže smo se snalazili. psihoterapije i druga medicinska pomoć postajale su konstantne u pokušaju da reše ove različite simptome.

Navikla sam da nas dvoje provodimo više vremena pričajući o tome kako smo proveli dan. Međutim, ta tema je vremenom spala u kategoriju straha i anksioznosti. Svakodnevne brige su za njege počele da predstavljaju velike strahove. Kasnije mi je patolog ukazao na visoku koncentraciju Levi tela u amigdali. Ovo je verovatno izazvalo paranoje i neobične za njega emotivne reakcije. Kako bih volela da sam tada znala razlog tome, da se nije radilo o slabosti u njegovom srcu, duhu ili karakteru.

Početkom aprila, Robin je imao napad panike. Bio je u Vankuveru na snimanju filma “Noć u muzeju 3”. Njegov doktor preporučio je antipsihotične lekove koji će mu pomoći kod anksioznosti. Činilo se da se stvari kreću na olje u nekim stvarima, a u drugim su išle nagore. Ubrzo je tražio nešto drugo. Tek nakon njegove smrti saznala sam da ti lekovi često pogoršavaju simptome LBD. Pnekad je Robin bio previše osetljiv na lekove i njegove reakcije bile su nepredvidive. Ovo je zajedničko za sve koji boluju od ove bolesti.

Tokom snimanja filma, Robin je imao problem da zapamti čak i najkraće rečenice, iako je tri godine ranije igrao pet meseci na Brodveju predstavu “Bendgalski tigar u zoološkom vrtu u Bagdadu”, u kojem je igrao u dve predstave dnevno sa hiljadu rečenica – bez i jedne greške. Gubitak memorije i nemogućnost da kontroliše anksioznost su za njega bile poražavajuće.

Dok sam bila na fotografisanju na jezeru Feniks, pamtila scene za slikanje, zvao me je nekoliko puta. Bio je zabrinut zbog nesigurnosti koju je osećao u odnosu sa drugim ljudima. Pričao mi je svaki detalj. Strah nije bio osnovan, a ja ga u to nisam mogla uveriti. Bila sam bespomoćna u tome da mu pomognem da uvidi koliko je briljantan.

Prvi put, moja racionalnost nije imala efekta u pomaganju mom suprugu da pronađe svetlo u tunelu straha. Bio je nepoverljiv prema istini koju sam govorila. Moje srce i nada bili su privremeno zatvoreni. Došli smo do tačke na kojoj nikada nismo bili. Moj suprug je bio zarobljen u izvrnutoj arhitekturi njegovih neurona, i bilo šta da sam uradila, nisam mogla da ga izvučem.

Početkom maja, vratio se iz Vankuvera – poput aviona koji dolazi bez namere da sleti. Do sada sam naučila da ljudi koji boluju od LBD, koji su visoko inteligentni, mogu se neko vreme činiti kao da se drže, ali im odjednom nema povratka. U Robinovom slučaju, pored toga što je bio genije, bio je obučeni glumac. Nikada neću znati pravu dubinu njegove patnje, niti kako se hrabro borio sa tim. Ali ja vidim najhrabrijeg čoveka na svetu koji je odigrao najtežu ulogu u svom životu.

Robin je gubio razum i toga je bio svestan. Možete li da zamislite bol koji je osećao? I još od nečega čemu nije znao ni ime niti je razumeo. Ni on, niti bilo ko, nije mogao da zaustavi bolest – nikakva inteligencija ili ljubav nije mogla da ga zadrži.

Nemoćna i zaleđena, stajala sam u tami ne znajući šta se dešava sa mojim suprugom. Da li je to bio jedan izvor, mali terorista, ili je veliki paket bolesti bio u pitanju?

Uporno je govorio “Ja samo želim da restartujem mozak”. Termini kod lekara, testiranja, psihijatrija držali su nas u neprekidnom kretanju. Mnoštvo analiza krvi, urina, provera pulsa, nivo kortizola i limfnih čvorova. Skeniranje mozga radi provere potencijalong tumora, provere srca. Sve je bilo negativno, osim nivoa kortizola. Ipak, iako su testovi bili negativni, i Robin i ja smo znali da nešto nije u redu.

28. maja dijagnostifikovana mu je Parkinsova bolest (PD).

Imali smo odgovor. Moje srce se napunilo nadom. Ali Robin je nekako bio nepoverljiv prema tome.

Kada smo bili kod neurologa saznali smo šta to tačno znači, i Robin je imao priliku da postavi važna pitanja. “Da li imam Alchajmer? Demenciju? Šizofreniju?” Odgovori su bilio negativni. Nije bilo indikacija drugih bolesti. Izgledalo mi je tada da je glavne simptome držao duboko za sebe.

Robin je nastavio sa terapijama, fizikalnim, vožnja bicikla i vežbanje, meditacija, joga. Otišli smo kod specijaliste na Steaford univerzitetu koji ga je naučio samohipnozi kako bi se izborio sa simptomima straha i anksioznosti. Činilo se da ništa nije moglo da ublaži simptome na duže vreme.

Sve vreme Robin je bio trezan i nekako smo uspeli da ispunimo letnje mesece srećom, radošću i jednostavnim stvarima koje smo voleli: ručkovi, proslave rođendana sa porodicom i prijateljima, zajedničke meditacije, masaže i gledanje filmova, sve to držeći se čvrsto za ruke.

Robin je postajao umorniji. Maska Parkinsonove bolesti postajala je prisutna a njegov glas je slabio. Drhtanje leve ruke postalo je učestalo, a njegov hod usporen. Mrzeo je što više nije mogao da pronađe prave reči u konverzaciji. Imao je sve veće nesanice. Vremenom je ostajao u zaleđenom položaju, bez mogućnosti da se pomeri, a kada bi izašao iz tog stanja, usledila je frustriranost. Počeo je da ima problema sa vidom i prostorom, nije mogao da dokuči odstojanje i dubinu nečega. Na sve to, gubio je razum.

Činilo se kad se davi u simptomima, a i ja zajedno sa njim. Tipično obilje simptoma LBD pojavljivalo se i nestajalo nasumično, čak i nekoliko puta u toku dana. Doživela sam da ga u jednom trenutku vidim u lucidnom stanju, a u sledećem u stanju konfuzije.

Istorija bolesti može takođe da komplikuje dijagnozu. U Robinovom slučaju, imao je istoriju depresije koja se nije javljala 6 godina. Kada je pokazivao znake depresije mesecima pre smrti, interpretirano je kao povratak stanja, možda povezan sa Parkinsonom.

Tokom njegove borbe, iskusio je blizu 40 simptoma LBD, osim jednog. Nikada nije imao halucinacije.

Godinu dana nakon njegove smrti, u razgovoru sa lekarom otkrila sam da je verovatno imao i halucinacije, ali nije želeo da govori o tome.

Krajem jula nam je rečeno da Robin mora da uradi neurokognitivni test nestrpljenja kako bi se ocenila promena raspoloženja, koja je jedan aspekt njegovog stanja. U međuvremenu njegovi lekovi su promenjeni sa mirapeksa na sinement, kako bi smanjili simptome. Tvrdili su nam da će se Robin uskoro osećati bolje, i da je njegova Parkinsova bolest rana i srednje jačine. Ono što nismo znali je to da kada se ova bolest pokaže kao početna, uglavnom je već u poodmaklom stanju.

Sada je već nedostatak sna postao problem za oboje. Rečeno nam je da spavamo odvojeno, dok nam se ne usklade rasporedi spavanja. Cilj je bio da počne testove nestrpljenja u stanju neispavanosti u kom je bio.

Kako se približio drugi vikend u avgustu, činilo se da se njegove zablude polako smanjuju. Možda je promena lekova delovala. Radili smo sve stvari koje smo voleli u subotu preko dana i uveče, ali u nedelju uveče sam pomislila da se oporavlja.

Kada je otišao na spavanje, kao po običaju rekao mi je “Laku noć, ljubavi moja” i čekao je moj identičan odgovor.

Njegove reči i dalje odzvanjaju mojim srcem.

Tog ponedeljka, 11. avgusta, Robin je zauvek otišao.

Nakon njegove smrti, vreme nije funkcionisalo na isti način za mene. Tražila sam smisao svega.

Robin i ja smo počeli neplanirano istraživanje mozga kroz vrata slepog iskustva. Tokom poslednjih meseci, naši vidici su bili brzo zaključani identifikovanjem i uništavanjem teroriste u njegovom mozgu. Od tada, ja nastavljam potragu, ali sa druge strane iskustva.

Tri meseca nakon njegove smrti, izveštaj autopsije je konačno bio spreman. Kada su forenzilar i patolog upitali da li sam iznenađena rezultatima da se radi o LBD, rekla sam “Apsolutno ne” iako nisam imala ideju tada šta je to predstavljalo. Činjenica da je nešto napalo mozak mog supruga je bilo pravo objašnjenje svega.

U tekućoj godini, želela sam da proširim svoje znanje o ovoj bolesti. razgovarala sam sa profesionalcima koji su pregledali Robinove kartone iz poslednje dve godine, izveštaj patologa i snimke mozga. Njihove reakcije bile su iste: Robinov slučaj je bio najgori od svih do sada, i povodom toga ništa nije moglo da se uradi. Ceo naš medicinski tim je bio na dobrom putu da otkrije bolest i verujem da bi vremenom otkrili.

Da li bi u tom slučaju Robin i dalje bio živ, s obzirom na to da ne postoji lek? Nikada nećemo saznati. Nisam ubeđena da bi znanje uradilo mnogo osim što bi produžilo Robinovu agoniju, dok bi on postao najpoznatiji testirani subjekt novih medicinskih tehnika. I pored toga, terorista bi ga vremenom ubio. Lek ne postoji, a Robinov brz i strmoglav pad je bio neizbežan.

Masivna proliferacija Levi tela kroz njegov mozak je napravila ogromnu štetu u njegovom mozgu i neuronima.

Jedan profesionalac je zaključio: “To je kao da je imao rak u svakom delu svog tela”. Ključni problem je taj što niko nije umeo da prepozna simptome bolesti na vreme.

Želela sam da naučim sve što sam mogla o ovoj bolesti čiji naziv sam kasno saznala. Nešto što sam naučila, iznenadilo me je.

Jedan neuropatolog opisao je da su LBD i PD suprotni krajevi spektruma bolesti. Taj spektrum je baziran na nečemu što oni dele: prisutnost Levi tela, neprirodne cirkulacije normalnih proteina, alfa-sinukleina, unutar neurona. Takođe sam se iznenadila kada sam čula da se osobama dijagnostifikuje bolest u zavisnosti od toga koji se simptomi prvo jave.

Nakon više meseci, konačno sam mogla da znam ključne stvari o Robinovoj bolesti. Klinički je imao Parkinsa, a patološki je imao difuzni LBD. Dominantni simptomi koje je Robin imao nisu bili fizički - patologija ih je pokrivala. Sve to me je dovelo do Američke fondacije mozga, gde sam u Odboru direktora.

Tu vi dolazite na red u priči.

Nadam se da će vas ovo inspirisati da Robinovo iskustvo patnje pretvorite u nešto značajno, kroz vaš rad i mudrost. Verujem da, kada iz Robinovog iskustva proizađe izlečenje, da niko neće izgubiti bitku. U poziciji ste da svima jednako pomognete.

Sigurna sam da ste do sada mnogo postigli u izlečenju i otkrivanju bolesti mozga. I sigurna sam da je proces dug i bolan. Ali ne odustajte. Verujte da postoji mnoštvo lekova i otkrića koji će otkloniti bolest i desiće se.

Samo da vas je Robin upoznao. Obožavao bi vas – ne samo zato što je bio genije i uživao u nauci i otkrićima, već zato što bi i tu pronašao način da zabavi svoju publiku. U stvari, skoro svaka njegova uloga je bila uloga doktora, raznih oblika prakse.

Vi i vaš posao ste osvetlili deo mog mozga u kome leže radoznalost i interes, i u mom srcu u kome leži nada. Želim da vas pratim. Ne kao ludi fan, već kao neko ko zna da ćete možda baš vi biti prvi koji će otkriti lek za LBD i druge bolesti u mozgu.

Hvala vam za sve što ste uradili, i što ste do sada uradili.”








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Eseji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Eseji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Eseji
» Eseji o ljubavi
» Antun Gustav Matoš
» Octavio Paz
» Bela Hamvaš (Béla Hamvas)
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-