Ana Sofrenovic

Ana Sofrenovic






Ana Sofrenović je filmska i pozorišna glumica rođena 18.9. 1972. godine u Beogradu, u mešovitoj srpsko-britanskoj porodici. Pored uspešnog bavljenja glumom Ana Sofrenović je potvrđena pevačica, prevashodno jazz i filmske muzike.
Jedno vreme je zivela u Londonu.
Godine 1999. dobila je Caricu Teodoru na Filmskim susretima u Nišu za ulogu Tijane u filmu "Nebeska udica".
U Engleskoj je glumila u serijama: Ultimate Force, The Vice i u Holby City, u kojoj je tumačila lik Marije Ovčar od 2000. do 2002. godine.

Iz braka sa glumcem Draganom Micalovicem ima dve cerke, Ivu i Lenu.

Kao prevačica Ana Sofrenović je debitovala sa naslovnom pesmom u filmu Kaži zašto me ostavi, 1993.

Godine 2005. na 37. Bemusu nastupila je u operi Orfej i Euridika.

Januara 2006. godine nastupila je u Carnegie Hallu u Njujorku u okviru koncerta koji je priredila Meridith Monk.



Igrala je u filmovima:

-"Mali svet "   Miloša Radovića
-"Nebeska udica" Ljubiše Samardžića
- "Legionnaire" Peter MacDonald
-"Bure Baruta" Gorana Paskaljevića
-" Tango je tužna misao koja se pleše" Puriše Đorđevića
- "Balkanska pravila" Darka Bajića
- "Mlada Flora Sandes" (TV), Slobodana Radovića
- "Ubistvo s predumišljajem" Gorčina Stojanovića
- "Znakovi" Petara Zeca
- " Volim te najvise na svetu " Predraga Veselinovica
- " Van Kontrole" 
- " Doktor Rej i djavoli " Dinka Tucakovica
- " Djecaci iz ulice Marksa i Engelsa" Nikole Vukcevica
.............

Ana Sofrenović (1): Skok u nepoznato

(Deo ovog intervjua objavljen je u Kulturnom dodatku „Politike“, 29. decembra 2012. godine)

Koncept sviranja 'kako treba' je bilo nešto sa čim sam se ja stalno borila. Šta je to što treba?"
„Zapanjujuće svestrana pevačica“ (Josef Woodard, SAD). „Izvanredna pevačica i lepotica“ (Chema Garcia Martinez, Španija). „Prelepa Ana tretira glas kao instrument, a povrh svega tumači veoma emotivne pesme, gotovo lično – žarko, posvećeno i sa strašću“ (Marcin Pulawski, Poljska). „’Summertime’ je pretvorila u emocionalnu katarzu. Ali, najbolja je bila ‘Calling You’. Dramatizovala ju je kao prava glumica“ (Thomas Conrad, SAD). „Šansone Ane Sofrenović bile su vrhunac večeri“ (Bob Weir, Velika Britanija).

Fantastične kritike koje je Ana Sofrenović dobila od inostranih kritičara za nastup na ovogodišnjem izdanju Beogradskog džez festivala potvrda su dugogodišnjeg strpljivog rada na sebi, sticanja iskustva u različitim situacijama i, konačno, formiranja autentičnog izraza, zahvaljujući školi legendarne Meredith Monk. Nema boljeg trenutka da razgovaramo samo o muzici.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo u pogledu muzike?
Prebogato. Otac je strasni poklonik, jedan od retkih ljudi kod kojih sam zapazila organsku reakciju na muziku. Izlagao me je neverovatnom spektru žanrova, vrednujući muziku na ono što mu prija ili ne prija. Ljubav koju sam od njega nasledila obezbedila je muzici posebno mesto u mom životu, nosila sam je u sebi i njom komunicirala mnogo bolje nego govorom. Otac i amaterski svira gitaru i violinu, svakog četvrtka je svirao sa svojim prijateljima. Sećam se kako u susednoj sobi nisam mogla da zaspim, najčešće bi svirali starogradske pesme da bi mogli da pevaju. Rano sam shvatila koliko muzika može da podigne nivo druženja. Možda je njena glavna vrednost što može da prodre tamo gde nijedno drugo sredstvo komunikacije ne uspeva?




Šta su bila tvoja najranija iskustva?

Tu muziku sam sigurno slušala i u maminoj utrobi, a ona tvrdi i da sam se jako bunila i udarala u stomak dok je radila na pisaćoj mašini – ritam sam čula veoma rano. Pa otkucaji srca, rad organa – o tome šta smo slušali pre dolaska na svet bi Cage imao svašta da kaže. Ti prvi zvuci nisu bili vezani za reči. I kasnije sam primetila da tekstovi ne dopiru do mene – kao da je tekst neke pesme samo bio kostur na koji je nalepljena veća informacija! Shvatila sam da je jezik vrlo nerazvijen u odnosu na ono što predstavlja muzika?

Gitaru Djanga Reinhardta i Panovu frulu Gheorghea Zamfira. Džez sam dugo odbijala. Milesa i Tranea sam slušala uz tatu, ali se nisam udubljivala. Imala sam piskav glas kao dete: zavidela sam džez pevačicama na dubinama, sanjala sam tu snagu – ima nešto beskrajno uzbudljivo kod žena koje imaju dubok glas. I konačno sam ga i ja dobila!

Da li je bilo čudno u školi što si volela druge stvari od vršnjaka?

Jeste. I uvek su komentarisali „mnogo si ozbiljna, ozbiljno govoriš, zvučiš starije nego što jesi“. Ali je meni svet odraslih bio mnogo primamljiviji nego vršnjački svet. Izlagala sam se i roku i popu da bih pripadala i svetu oko sebe, ali je pravo uzbuđenje bilo na drugoj strani.

Išla si i u muzičku školu?

Išla, i u četvrtom razredu niže škole izašla, sa rečenicom „ili me ispisujete, ili napuštam muziku“. Svirala sam klavir. Odnos nastavnika je bio ponižavajući: muziku su mi predstavljali kao ortopedsku cipelu, koju moram da nosim da mi ne bi bile krive noge. I ja bih pet minuta svirala ono što mi treba za školu, a dva i po sata ono što se meni svira. Kasnije sam pročitala Saint-Exupéryjevu rečenicu „ako hoćeš da nateraš nekoga da sagradi brod, nemoj da ih bičuješ i teraš da seku drva, nego ih nauči da vole more“. E mene su terali da sečem drva.

Koji su ti bili favoriti među pop i rok muzičarima?


Koji su ti bili favoriti među pop i rok muzičarima?

Stevie Wonder, Prince, Cindy Lauper, Sinead O’Connor, Quincy Jones, Michael Jackson. Mada nisam imala idole, niti lepila plakate po kući, osim zgodnih tipova. Od pevačica su me privlačile žene poput Milve, zato što su hodale na liniji glume i pevanja, svaka velika pevačica je i velika glumica. Sve je u priči: da pesmi verujemo onoliko koliko nas uvuče u taj film. Shvatila sam da kod mene najjači utisak ostavljaju ljudi autentičnog izraza, koji imaju snažnu muzičku misao i priču.

Koji su ti omiljeni muzički filmovi?

„Amadeus“, „Kosa“ i „Kabare“. U „Amadeusu“ je Mozart je fina paradigma, a zapravo Forman priča o snažnom talentu koji uopšte ne liči na čoveka koji ga nosi. Meredith Monk mi je potvrdila da talenat ima svoj život koji je odvojen od ličnosti. To je krst koji čovek nosi, dar, ali i breme. Ima svoju zrelost, i svoje vreme, pogotovo ako je izuzetan. Meredith mi je rekla da je dubinu koja je u njenoj muzici postojala kada je imala 16-17 godina lično doživela tek sa 60! Mene su starije kolege često pitale „odakle ti to mali znaš? Odakle, kad imaš fini život srednje klase, vučeš tu dubinu?“ A Meredith mi je otkrila – dar ide ispred.



Nije često da umetnik izađe iz dobre porodice…

Nije. Ali mi se čini da me je zdravo uređenje porodice – možda i britanski momenat, koji je pragmatičan i analitičan – održalo. Koliko u sebi imam klinca koji je razigran, divljao bi non-stop, imam i jednog strogog naučnika. I koliko taj pušta klinca da divlja, toliko i stane sa strane da zapisuje rezultate. Ceo život radim na bilateralnim odnosima klinca i naučnika! U životu mi je veoma pomogla ta racionalna strana, koja ipak ne bi ništa mogla da uradi da nema čime da se bavi, i momenat izazova

Kada si se prvi put sama oprobala u muzici?

Tri godine, mikrofon i četrdesetoro dece iza mene u horu u obdaništu, svi stariji od mene. Pevala sam „Išli smo u Afriku“, moju omiljenu pesmu svih vremena (što se na kraju i desilo, mada nisam išla da sadim papriku…). Gledajući tu sliku, pitala sam mamu „da nisam rođena sa mikrofonom“? Taj stav je već tu! Taj mali stari čovek je krenuo izvan moje kontrole, mnogo rano. Dobar deo života sam provela pokušavajući da stignem.

Prve bendove imala sam u srednjoj školi. Bogomoljka je bila rok, a Ludi gavran bluz bend. Prvu džez svirku sam imala sa Mišom Krstićem u klubu Tabu. Glas me je probijao. Kako bi se on oglasio, onda bi se neko drugi oglasio „ej, ja znam šta bi smo mi sa tim mogli da uradimo“. Bogomoljka je bila autorski, muški bend. Imali su pevača, a onda su ga zamenili mnome, i pevala sam muške pesme. Muška energija u muzici mi je jako uzbudljiva.

.................

Ana Sofrenović: Prave vrednosti uvek opstaju


Anu Sofrenović možda ne viđamo prečesto na velikim i malim ekranima,
 ali ona uvek vredno radi i ne ustručava se da se uhvati u koštac sa 
potpuno novim izazovima. Ovog puta, reč je o dramskoj radionici u okviru
 Instituta za strane jezike, u kojoj je sa decom radila na predstavi 
„Poetry Playground“.






Želela sam da napravim jednu zaista nekonvencionalnu predstavu i da ih uputim na nešto drugačiji način razmišljanja o pozorištu i sceni“, kaže Ana Sofrenović s kojom smo razgovarali tokom teletona „Pozovi, pomozi“ u organizaciji Unicef-a i TV Prve na koji se sa zadovoljstvom odazvala. 

„Zaista sam uživala, iako je ovo prvi put da radim sa tako velikim spektrom različitih generacija (najmlađi ima osam, a najstarija 17). Za nama su tri uzbudljiva meseca i radujem se nastavku projekta sledeće godine“. 

Ana je optimistična kada je reč o mladima i kulturi i smatra da će oni u budućnosti uspeti da pronađu svoj put uz prave vrednosti. 

„Treba da za njih sačuvamo neke najvažnije vrednosti, sistem vrednosti koji smo poneli iz nekog drugog vremena, kog više nema. Ja to vidim u mladima. Kod nekih je možda neosvešćeno ili nije dovoljno razvijeno, ali mislim da prave vrednosti opstaju u svim vremenima – samo menjaju načine opstanka“, kaže Sofrenović. 

Ipak, kako kaže, ne možemo očekivati da su sve stvari sređene, jer živimo u periodu velikih promena. 

„Ne aludiram da ne treba da očekujemo podršku za kulturu i mnoge njene aspekte, ali je činjenica da se promene dešavaju svuda, ne samo u našoj zemlji, da je neophodno prilagođavanje i da moramo uvek da nalazimo nove načine da je gradimo. Svet se promenio, mogućnosti su se promenile, neke stvari nestaju, ali zato druge stvari dolaze. 

Sofrenović smatra da je došlo vreme za ozbiljno preispitivanje kod svih ljudi koji su uključeni u kreiranje kulturnog života Srbije, bez obzira na to da li dobijaju podršku ili ne. 

Jedno je sigurno, kaže Ana, podršku nemaju u masovnim medijima i u njima se ne čuje dovoljno njihov glas. 

„Kultura je nekako skrajnuta. Prisutna je na društvenim mrežama i tu je njenprostor, jer su tu i ljudi koji su direktno upućeni na nju. Sad svako stvara svoj mikro svet i pokušava da ga gurne u vidokrug svima i što bolje privuče pažnju.U glavnim medijima toga nema, jer se sada politika programa vodi na sasvim drugačiji način. Kultura nikad nije bila najkomercijalnija stvar, a mislim da bi morao da se nađe prostor za nju”, kaže naša poznata glumica za B92. 

“Pitanje vrednosti u kulturi je i pitanje kulture razmišljanja, kulture ponašanja, kulture prema zemlji, prema onom drugom, prema sebi. Kultura ima tu važnost u društvu da uputi i drži konstrukciju i to je bitno u svim vremenima, pogotovo haotičnim kao što je ovo”.

b92.net

Ana Sofrenović o premijeri predstave "Zojkin stan", profesiji i ličnom sazrevanju

Glavnom ulogom u tragičnoj farsi Mihaila Bulgakova "Zojkin stan" (u režiji Nataše Poplavske), 
posle duže vremena se na pozorišnu scenu vraća Ana Sofrenović







GLAVNOM ulogom u tragičnoj farsi Mihaila Bulgakova "Zojkin stan" (u režiji Nataše Poplavske), posle duže vremena se na pozorišnu scenu vraća Ana Sofrenović - biće to u sredu naveče u Beogradskom dramskom, u kojem je poslednji put zaigrala sredinom devedesetih u "Mišolovci".

U međuvremenu, mnogo toga se desilo. "Naša Engleskinja" je jedno vreme s porodicom živela u Londonu, rodila dve ćerke, pevala džez, imala svoje autorske projekte...
- Balansirala sam između privatnog i profesionalnog života, ali ja volim preokrete. Istraživački rad me je "povukao" iz repertoarskog teatra i ansambl-predstava. Muzika je zauzimala značajno mesto u mojoj karijeri. Ipak, klonila sam se klasičnog mjuzikla i težila čistim formama - objašnjava Ana Sofrenović.
Svestrana umetnica imala je i sopstveni projekat na džez-festivalu 2013, desio joj se i operski "izlet" sa "Orfejem i Euridikom" na Bemusu, pre desetak godina nastupila je u Karnegi holu na koncertu Meredit Mank...
- Nije lako vratiti se u repertoarsko pozorište koje je, u međuvremenu, išlo svojim tokom. Sada radim s rediteljkom koja voli "amalgam" žanrova i publici će ponuditi novo čitanje Bulgakova. Želeli smo da kroz jezik pokreta i muzike, uz, naravno, tekst, ispričamo priču o društvima i ljudima koji prolaze kroz velike promene, spremni na sve da bi preživeli, uvek se dočekujući na noge. Zojka nije herojski lik, na granici je nemorala, sve dovodi u pitanje da bi preživela. Drugačiji je lik od svih koje sam do sada imala.
Na pitanje u čemu joj se "desila" najveća promena tokom godina u kojima je jesmo (i nismo) viđali, Ana odgovara:
- U snazi. Danas se na meni vidi život, stekla sam emocionalnu zrelost, koju nisam imala u mladosti. Ljudsko lice nosi sve, i dobra i loša iskustva. U poslednjih pet-šest godina prošla sam kroz sopstvenu katarzu... Najteže je nositi se sa razočaranjima i izneverenim očekivanjima, očekivanjima koja sam imala i od sebe i od drugih ljudi. U mladosti sam bila "ušuškana", a onda sam se izložila životu majke, supruge, umetnice, otišla u drugu sredinu. Sve su to bile faze u kojima sam se izgrađivala. Neke sam snove sačuvala, od nekih odustala.
U tom kaljenju sazrevala je i njena svest o sopstvenoj snazi i izazovima:
- Od snova se može odustati, ali se od sebe ne sme. Ljudi oko vas dobiju novi kontekst u vašem životu. Jer, svi se mi različito razvijamo: u jednom trenutku imamo iste poglede i potrebe, u sledećem različite. Nije to u trenutku lako podneti, ali je deo životne tapiserije. Važno je da, bez obzira na spoljne faktore, steknete sopstvenu sigurnost. Oštre krivine u životu imaju svoju cenu, ali je važno da ga živite što autentičnije i zbog dece koja moraju da pronađu svoju nezavisnost i snagu... Ponekad je potrebno da ostanete sami, u tišini. Velika je buka svuda oko nas i treba pronaći sebe u opštoj kakofoniji.