Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stanislav Vinaver

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Čet 12 Mar - 18:26

ZANESI NAS


Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.
Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.
Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 13:59

OSTAVI*

Ostavi, ostavi, makar svisnuo,
Sumnje bolećive teške pokornosti,
Preni se, preni — srce stisnuo,
Tragom potonulim gluhe sumornosti.

Dolaze, dolaze tamnim klepetom
Izvori pradrevni večne sanjarija.
Svet nam je, svet nam je stare igrarije
Zanesen vekovnim gluhim trepetom.

Čuješ li, vidiš li tajnih tokova
Gde se rasklapaju grdne bezdani —
Sanjaš li, slutiš li slatkih sokova
Strahovit lekovit zanos zvezdani.









Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 14:00

U SNU REKA

Ta lakoća, ta finoća,
Te punoće žuborenje,
Tog sporenja romorenje,
To borenje, ta budnoća.

Miso, smiso, reči, dela,
Sve se spaja čudno sleže:
Sve je prisne ravnoteže
Harmonija prebolela.

San oštrine, slut hitrine
Zagonetnih tamnih reka —
Od divljine, od svežine
U zanosu pamtiveka.









Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 14:00

O, PESMO MOJA

O, pesma moja, meno bez mena,
O, pesmo moja, čudna, bez čuda,
Trepete modri tamnih plamena,
Požare crni, muziko luda.

O, idi pravo, ne skreni s puta,
— Nas zovu glasi tajni suština —
O, boj se strasti vihornih knuta,
Boj se dubina zemskih, visina.

O, idi pravo, ne međ tuđine.
Bol, radost, sve je van stvari psihe:
Pesmo božanska: u ples suštine,
Kroz provalijske daljne magline,
U bezdanove beskrajne tihe.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 14:02

STANISLAV VINAVER Vitez kulture

Ovaj srpski rodoljub nije imao "ni kapi srpske krvi", ali je više od mnogih "rođenih Srba" u sebi nosio duh svetosavskog naroda

"Kod njega, kao kosmopolite, ostvaren je jedan čudan patriotizam, da ne kažem nacionalizam. Ručak je završavao s usklikom: Živela Velika Srbija. Nije hteo da ide u Rogašku Slatinu, jer je to tobož Hrvatska. Jedine polemike koje je vodio posle drugog rata bile su s Hrvatima", pričao je sin o ocu.

"Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici, ali "modernisti" mu nisu pomutili ljudska osećanja, niti sposobnost da razlikuje fikciju od realnosti", zapisala je unuka o svom dedi.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 14:06

OTKRIVENA SPOMEN-PLOČA VINAVERU

Ministar kulture P****** M******* otrkio obeležje na mestu gde je nekada živeo Stanislav Vinaver. Na ovoj adresi veka stvarao najveći čudotvorac srpskog jezika


Vinaveri — Slobodan, Vera, Milica i Mihailo sa Gojkom Tešićem

Odavno je Vinaver odlučio da, "grede, grede tajnom slavom", kako glasi jedan njegov stih. Ne znam nijednog autora srpske književnosti, koji je toliko slavan, za koga se toliko malo učinilo da bude javno prisutan. Postoji skrivena ideološka zabrana i ta je najopasnija. Razne ideologije smenjivale su se na ovom prostoru, ali su sve istrajno, ali ne javno činile da Stanislav Vinaver ne bude prisutan.

Ovo je istakao Predrag Marković, ministar kulture, otvarajući u četvrtak spomen-ploču na mestu (Đakovačka 21), gde je nekada bila porodična kuća velikog pesnika, pripovedača, esejiste, polemičara, prevodioca... Time je nastavljen veliki kulturni poduhvat "Vratimo dug piscima" Ministarstva kulture i "Večernjih novosti", u kojem su do sada postavljena obeležja dvanaestorici književnih velikana.

— Vinaver svakako jeste institut srpske modernosti, ali ne lažan. Da bi ste stvarali modernost, uticali na ljude oko vas da u tome uzmu učešća, morali ste da poznajete evropske trendove i što je još važnije da poznajete suštinu i svu čaroliju svog jezika. Ako niste u stanju da prepoznate svoj identitet, a toliko indentiteta je imao Vinaver, onda ne možete sebe nazivati ni Evropejcem ni modernistom. On se time nije kitio, on se kitio zanosima i prkosima — rekao je Marković.

Bez sumnje najbolji poznavalac Vinaverovog dela, prof. dr Gojko Tešić, rekao je da je za njega nekadašnja prizemna kuća u Đakovačkoj 21 „magična građevina iz koje je u ovaj grad i ovu kulturu širokim stvaralačkim mlazevima isticala evropska modernost, a i u evropski kulturni prostor otiskivale su se vesti kako i u ovoj zemlji stanuje Evropa u najuzbudljivijim stvaralačkim proplamsajima“.

— Ta kuća, ta čarobna kutija jezika i književne umetnosti, znanja, kulture, bila je onaj prostor čestitosti i moralne doslednosti iz kojeg je najveći srpski nadgramatičar, žestoki polemičar, antidogmatičar u političkom smislu, ali i u ideološkom, odlazio u beskompromisne bitke za odbranu poetskog moderniteta. Na ovoj adresi je četvrt veka stvarao najveći čudotvorac srpskog jezika, kome srpski jezik nije bio maternji, a učinio je za njegovo bogatstvo više od mnogih najvećih pisaca ove književnosti — istakao je Tešić.

U kući na Đermu, podsetio je Tešić, napisana je magična monografija "Zanosi i prkosi Laze Kostića", polemičke stranice knjige "Jezik naš nasušni", parodije iz "Alajbegove slame", pesnička zbirka "Evropska noć", čiji revolucionarni prevratnički duh nije ništa manje od Popine "Kore" i Pavlovićevih "87 pesama", Iz ove kuće Vinaver je otposlao silne tomove prevoda "1001 noći", "Gargantue i Pantagruela", dela Hašeka, Viona, Getea, Tvena... Odavde su u svet otišli i čudesni eseji o našim vitezovima, o epskom desetercu, o narodnoj kulturi. Nadahnutu besedu Gojko Tešić završio je najavljujući da će uskoro biti objavljena Vinaverova dela u 17 knjiga, u izdanju Zavoda za udžbenike i "Službenog glasnika", čime će srpska kultura konačno shvatiti kakvog je čudotvorca u ovom piscu imala.

Pesme Stanislava Vinavera, sa puno osećanja za njihovo značenje i ritam, čitala je dramska umetnica Danica Ristovski.

TAJNA VEZA

Predrag Marković je naveo da se još pre 30 godina suočio sa posledicama ideoloških zabrana zbog kojih nije mogao da objavljuje pod svojim imenom.

— U to vreme se Gojko Tešić potrudio da u "Književnoj reči" stvori virtuelnu ulicu Stanislava Vinavera, što je u javnosti bilo dočekano sa velikim simpatijama. Tekst sam pod pseudonimom pisao ja uz pomoć prijatelja čija sam imena i tada i sada morao da krijem. Tada iz ideoloških razloga sada iz želje da ostane jedna malena tajna veza između nas koji smo tada verovali da mora da postoji Vinaverova ulica i sve drugo što je on zaslužio.


UNUCI I PRAUNUCI Vinaver je imao dva sina — Konstantina i Vuka. Otvaranju spomen-ploče prisustvovali su Konstantinova supruga Vera i njihova ćerka Milica Vinaver-Ković, sa sinom Mihailom, Stanislavovim praunukom. Ispred zgrade u Đakovačkoj 21, bio je i Vukov sin Slobodan, koji ima dve ćerke Branislavu i Stanislavu.

D. Bt. | 08.09.2011. | Večernje novosti








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 19:55

Vrhovna svirepost bleska

Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.

Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.

Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 21 Apr - 19:55

Grad nad morem

Treba ti slom i pristrasni trepeti,
I žetva čežnje i slast odluke,
I prebol krvi, i spas poruke.

Treba ti smrti zanosa gorka,
Beskrilne sumnje prkosa slepa,
Treba ti jeze žuboran zastoj.

Pa kad se ognja svud razbukti žar,
Kada se bure svud razjari val,
Treba ti neki nov Smaragdni grad!

Da jasno, slavno, vedro, kristalno
Pozdraviš boja divnu rešenost,
Crteža zlatnog večnu dozrelost.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 25 Avg - 11:42

Čuvari sveta

Vjetar nosi smijeh, odnekud, kao da se demoni bezizražajnosti s planina cerekaju probijajući opne nagosti. Raznose krhotine, raspršuju tutnjavu simbola koji se ustremljuju u žicom vezane mete značenja.

Hvataju se glasovi za male prste, vrte se u naopakom kolu, kao s glavom obrnutom naopačke, iz tjemena u vrat.  Treperi misao probijajući se kroz hvataljke sistema, kroz okoštalost obrazaca, kroz napuknuća na kori smisla. Raspršuje se kad se u pukotinu zavuče, iglice zatitraju u moždanim vijugama, uznemire ustajalost vulkana. Užari se potom korijen zemlje, proključa želja, podivljaju porazi. Trenje dovodi putovanje iz utrobe do vrenja, zadrhti temelja ploča, na rubovima se zakrivi, zaigra krv, pomiješa se sa katranom i kao glas u sopranu se prolomi ka horizontu. Zalaje vatra na usta, prazni se utroba užarena, otiče, vrištanjem uznemirava, gasi se, hladi, tone.

Poleđina noći

Vulkan počinje povraćati, kugla misli doseže temperaturni haos, sve se napreže, narasta, tutnjanje postaje neizdrživo, potmulo napada srce, udara mu najdublje tonove, cijeli univerzum sopstva se razvaljuje. Plamti iz očiju, ispod nokata curi vatrin gnoj, pogani i zaražava cijeli obzor. Oči ne mogu izdraži toliki pritisak, vid je smetnja, opterećenje gledanja povređuje, ranjava potrebu dodira da se usredoči na kretnje, na nesaznatljivost lica svijeta.

Ponovo uz vjetar tišinu pomjera odijek smijeha. Isti se nemir prolama, ritam postaje sve dominantniji, zauzima prostor, ispunjava napuknuća na poleđini noći. Sve je toplije za stepen više, trepere glasne žice razvučene s krova na krov daljine i zaječi glas padajući kao niz liticu silovitom brzinom, ka dubini sopstva. Drugi glas s višim tonom nadmašuje, preskače nepremostivu daljinu i strovaljuje se u zagrljaj zvuku. Treba zaći u sopstvo, zaroniti u pitanja, iskasapiti svaku sigurnost, ugušiti stajanje u mjestu. Uspostaviti kretanje kao zakon, koji se urliče uz duboku timpaniranje rastegnute kože preko poluge vazduha.

Odjekivanje uznosi duh, kroz vrtoglava treperenja pročišćuje se krovotok. Muti se razum, racionalno se razapinje na kori drveta, samo stihija nosi epifanijsku snagu. Iz privida, iz izmaglica osvjedočavaju se sjene pred nerazmrsivim pogledom uprtim u gustinu. Treba ih slijediti, koračati u udaljeni predio zastrt lokvanjima, modrim pokrivačima od sljeza i vode praviti pročišćavajuće čajeve. Ispijati potrebu da se svaka ukorijenjenost sasiječe, isitni na najmanje djeliće, spali u velikoj vatri, a pepeo da se čuva, da bude spomenik i svjedočanstvo. Kao ritualna zabilješka, kojom se po suvoj zemlji ispisuju krugovi, kretnje, mrse se linije iz geometrije u geometriju, iz karaka u krak. Sudaraju se tačke spajanja, sukobljavaju se zarivajući nokte u lice romboidnog praznog prostora.

Čuvari svijeta

Matematika gospodari, sabira i dijeli, iz ruke u ruku, svakome po nož da se zakolje trougao. Da se grobnice šestarom iskopaju, da se hipotenuze i razlomci zakopaju, zametnu, da ih se zemljom otme od beskonačnosti, od mogućnosti, od kombinacija. Tišina da se primora da progovori, da joj zatrepere glasne žice, da se u zlato okuju, da poleti iz ozlaćene šupljine zvuk kao kometa. Po njenom tragu da se putuje ka Čuvarima svijeta, ka izvoru čuvstva, u snovid-zemlju, po nauk, po znak, po misao.

Dugo se hoda, mučna propadanja otvaraju se pod korakom kao katakombe pred neopreznim ratnikom. Prijeti svijet urušavanjem, šalje nebesa da pritjesne korak, da sa zemljom sastave tu prokletu misao u kretanju. Simbioza sa zemljom, lijepljenje za njenu nizinu jedina je sigurnost.

Prolama se potmulo hučanje, narasta, preplavljuje kao okeanska šutnja rastinje poleglo po smislu. Uzbibava podvodne biljke, korove hrani da se zapetljaju, učvore, ulanče, da se provuku kroz kosti, sapnu ih u mrežu, zaustave disanje, polome rebra i razapnu kulu od ljudskokosti. U zlo volšebništvo se kretanje misli zarobi, začahuri, usiri, do smrada se izmuči. Odbačeno, uprljano, izlomljeno, nemoguće, pred iščezavanjem se na dno jaruge baci, u drob, u krvave plućne maramice, u loj bubrega, u ljigavu uzbibalost umrtvljeno, ucviljeno, uništeno.

Nagonski se tako iskasapljena, izmrcvarena, svedena na nepostojanje, kretnja misli počinje mučno trzati. Iako do neprepoznavanja dovedena, otrgnuta od spoznaje sebe same, od svog putovanja, do čuvstva i čuvarstva svijeta, do izvora sa kojeg sve ponovno počinje. Gdje kretnja postaje jedini imperativ, bezglavo grabljenje vazduha, čežnja da se produži, da se nađe pravac, da se usmjeri krajnja tačka sa koje se putuje dalje, u beskonačnost, u vasionu, u nesaznatljivost daljine, kraja, početka. Sačuvana je daleka refleksija u sjećanju kretanja, o kretanju, o dinamici, o ritmu, o pravcu, o pokretu. Ritam, upisan, utisnut u kretnju planete, u kruženja, obnavljanja, u izvorljivost, u mogućnost da se kruženje, zatrto, poništeno, protjerano, nastavi. Ritam kao disanje svijeta, kao pluća na rubu provalije, kao strmoglavo zahuktavanje tijela u svemirskom padu u prazan prostor. Treba ispuniti sve košnice ritma, treba užariti uz svaku vatru, da se dimom od parazita štiti, zaliti je željezom ključalim, da se oplemeni, da zamiriše sumpornim mirom, kao tamjan, kao molitiva, kao pojanje. Tek iz te pročišćene, ovatrene, zalivene, odnjegovane iskre stvara se prvi ton. Kuje, se, odkiva, dok ne poteče, dok se ne izmigolji pod nakovnjem, dok ga ne progori, razori, razvatri, uznese u prostor gdje je treperenje visoko, do tačke kad crvena linija opisane kružnice ritma bljesne kao sunce. Do zasljepljenja, da ludila, do prženja zjenica, pravljenja gline od tijela, ukrašenog granjem spržene kose, noktiju, odjeka, uzdaha, suza. Izrasla, razgranala se, oslobođena kretnja misli zaritmi se, zalupa u timpane magnetizma, polove ugiba, pokrene ih, privuče, simbiozira u jednu tačku i sraste.

Onirizam schizophrenie

Bez otpora se povijaju, oblikuju po ritmu kamen, drvo i zemlja. Kulu na vazaduhu podigne, sa nje jutra izviđa, potresa, uznemiruje, tjera u jurnjavu buđenja svijeta. Zbratime se, zasestre, zarode, zanesu kretnje, probodu i prošiju svaku vibraciju, potjeraju svako usporavanje, zastajkivanje kažnjavaju ostavljajući ritmove kao brazde po kožama ne-misli. Povezuju se, lančaju, misao, u misao, u misao...do ne-smisla, do-smisla, do nad-smisla. Samo kretnja, do-kraja, bez-kraja, beskraja, do kruga minđuše, do sluha i uha. Kretnja misli prati ritam velikih duhova, jedini pravac ka Čuvarima svijeta u njihovom je pravcu. Kroz sumnje, kroz munje, kroz onirizam schizophrenie, do tačke početka svakog početka, svakog pokreta, drhtaja. Ritam  u bitku, ritam u strahu, ritam u kretanju, iščezavanju, rađanju. Kretanje ritma ka tački spajanja, raz-dvajanja, rast-varanja, potonuća, izranjanja na ritmu iz mutne vode smutljivosti bez-smisla. Vjetar u ritam svijeta oblači dan. Noć. Dan.

Danonoćno noć i dan.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 23 Feb - 8:07

STANISLAV VINAVER:


M i s l i


  • Eh, da mi je da izvršim samoubistvo za izvesno vreme!



  • Ima pisaca koji se drugi put ne čitaju, kao bolesti koje ne dolaze dva puta; a, ako nam da nešto na šta smo čekali, mi se čudimo što se nismo prevarili.



  • Kažu: sve je rešeno došli smo dockan. Da: rešeno je ono što je rešavano. Rešena su samo ona pitanja koja su upitana. Postavićemo nova pitanja!



  • Tako je lepo i zanimljivo tražiti svačemu smisao i razlog — to je najlepši sport.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 23 Feb - 8:08

"Živ si da trpiš sve što te snađe!" Ova filozofija je jedina nada, jedina vodilja kroz vrijeme smrti. Na Cakarskoj vrleti u snijegu do pojasa, na zastanku pored vatre, sretoše se pjesnici Milutin Bojić i Stanislav Vinaver. U očajanju zbog poraza Srbije u rijeci Toplici se utopio pisac Milutin Uskoković. Pjesnik Stanislav Vinaver, na putu od Medove do Valone i Drača razmišlja o tragediji:

"Odstupamo kroz blato, kroz glib… sumorne lokvanje i trske, kroz očajnicki monoton treset, bez linija, bez jasnog obzorja, bez ijednog svesnog predelskog izraza. Ta mutna troma i tmurna strasna oblast bare i gliba, prepuna konjskih naduvenih neseva, bačenih fišeklija i redenika, torbica i krpa, nabačenog pruća i lesa, lagano drhti pod nama i u nama, osvaja nam celu svest i svaku misao. Kao da otkako se rodismo, oprezno i teško gazimo kroz glib… kroz roviti mulj, kroz ogromne leševe konja, nepostojećim krivim bludnjama…"








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Uto 23 Feb - 8:08

U jednom razgovoru sa Milanom Rakićem, Stanislav Vinaver daje svoje viđenje nekih naroda:

Jedan Nemac — zaljubljen u sebe. Dva Nemca — jedna pivnica. Tri Nemca — rat.

Jedan Englez — glupak. Dva Engleza — jedna utakmica. Tri Engleza — velika pomorska država.

Jedan Španac — prosjak. Dva Španca — borba s bikovima. Tri Španca — odstupanje.

Jedan Francuz — elegantan čovek. Dva Francuza — familijaran život. Tri Francuza — svađa.

Jedan Italijan — svirač na mandolini. Dva Italijana — atentat. Tri Italijana kocka.

Jedan Jevrejin — krpar. Dva Jevrejina — banka. Tri Jevrejina — Francuska akademija.

Jedan Bugarin — mir sa Srbima. Dva Bugarina — rat sa Srbima. Tri Bugarina — balkanski rat.

Jedan Srbin — jedna politička partija. Dva Srbina — dve političke partije. Tri Srbina — pet političkih partija. Četiri Srbina — svetski rat.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Čet 11 Avg - 15:19

VIJEM

Vijem, vijem nezahvalno
Zanos sna i svesti cvast
U odjeka zlu oblast
Krijem, krijem prepečalno.

Čeznem, čeznem značenjima
Prekinutu tanku nit,
Greznem, greznem značenjima
Nepoznat i znamenit.

Gredem, gredem tajnom slavom
Ničji ne znam tamni kroj:
Trenutaka upokoj
Predem, predem zaboravom.

Krojim, krojim ostvarenja
Beskonačnu rukovet,
Rojim, rojim razvedrenja
Koren mi je ceo svet
Zanesen i obuzet.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Čet 11 Avg - 15:22

Trenutak suncokreta

Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.

Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.

Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.

Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Čet 11 Avg - 15:23

OSVESTIĆU LJUDE


Raspevaću
očaj stare vasione,
Trenutak što cvili, dane koji zvone,
U
sazvučju živih ukobiću rez.

Zarobiću slatke brojeve i spone
Iskriviću
bića da se bolno sklone
U sitnog iverja utrnuli vez.

Kroz
pravilo šare, kroz zanos poretka
Preboleću značaj kraja i početka
Uskladiću
prekroj i pretanak bod.

Osvestiću ljude: grozničavog pretka
Zbunjenog
potomka; u buncanju jetka
Rasplinut, razvejan opčinjen rod.

Razgaljenih
snova nedozvanje bujno
Slomljenih poleta nadanje uzrujno
Odnosa i
srži zaneseni sklop

Nek se zaleluja, zgranut, jedva čujno
I
ko tanka para nek iščili rujno
Bezbroj iskustava preobražen snop.








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Ned 4 Sep - 14:36

KNJIŽEVNI RAD STANISLAVA VINAVERA


Na književnom polju oglasio se jako rano, kao dvadesetogodišnjak, zbirkom pesama Mjeća, 1911. godine. Pisao je i poeziju i prozu i upražnjavao mnoge književne rodove i vrste. Odlikovao se velikom kulturom i lucidnošću, ali i nemirima i nekomformizmom koji su njegov neosporni talenat "rasejali" na sve strane. Ipak, najviše je dao u esejistici i poeziji, a česta vraćanja Vinaveru naših istaknutih književnih teoretičara i kritičara govore da o njegovom radu još nije sve rečeno. Bio je pisac vičan peru, blagoglagoljiv i rečit, uvek spreman na razigranost i reči i ideja, bez želje da robuje oveštaloj lingvističkoj formi, sa strašću zaverenika jezičke kulture. Posedovao je trajnu sklonost ka verbalnom humoru, čak i parodiji, što se svakako može vezati za njegov čivijaški duh. Iskrio je duhovitošću i humorom, ali ne iz potrebe da se nekome naruga ili da ga ponizi, nego da dokaže da se o svemu može govoriti i iz drugog ugla. Njegove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku. Pantologija novije srpske pelengirike zapravo je parodija Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića. To je, prema ocenama književnih kritičara, "najbolja knjiga parodija u našoj književnosti". Doživela je veliki uspeh i više izdanja i do danas ostala najpopularnija Vinaverova knjiga.

Kao pesnika, Vinavera predstavljamo pesmom Čovek kraj druma, iz zbirke Čuvari sveta, koja odiše sumornom spoznajom o čovekovoj prolaznosti:

Stvarao je katedrale
Za ništavan očenaš,
Rasplitao integrale
za prebijen marijaš.

Beskrajni je dozvo svet
U bezmernom osećaju,
Bacio ga kao cvet
Bolesnome zavičaju.

Gromove je zahuktao,
Snage vezo preogromne;
On je za nas, brodolomne,
Roj stoleća razbuktao.

Slomljen leži sad kraj druma
Kao zmija prebijena;
U njemu je glad i čuma
Groznicama zanesena
Gorčinama opijena.

Među brojnim Vinaverovim objavljenim radovima izdvajamo sledeće:

— Mjeća /knjiga stihova/, Beograd, 1911.
— Priče koje su izgubile ravnotežu, Beograd, 1913.
— Misli, Beograd, 1913.
— Varoš zlih volšebnika /pesme/, Beograd, 1920.
— Pantologija novije srpske pelengirike, Beograd, 1920.
— Gromobran svemira /eseji/, Beograd, 1921.
— Nova pantologija pelengirike, Beograd, 1922.
— Ruske povorke, Sarajevo, 1924.
— Čuvari sveta /pesme/, Beograd, 1926.
— Problemi nove estetike. Bergsonovo učenje o ritmu, Beograd, 1927.
— Gori, gori, jedna jugoslovenska simfonija, Beograd, 1927.
— Šabac i njegove tradicije, Šabac, 1935.
— Tomaš Masarik, Beograd, 1937.
— XV kongres Pen-kluba u Parizu, Beograd, 1937.
— Ikarov let, sudbina današnje književnosti, Šabac, 1937.
— Čardak ni na nebu ni na zemlji, Beograd, 1938.
— Momčilo Nastasijević, Beograd, 1938.
— Najnovija Pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike, Beograd, 1938.
— Ratni drugovi /pesme/, Beograd, 1939.
— Godine poniženja i borbe, život u nemačkim "oflazima", Beograd, 1945.
— Evropska noć /pesme/, Beograd, 1952.
— Jezik naš nasušni /esej/, Novi Sad, 1952.
— Nadgramatika /izbor eseja/, Beograd, 1963.
— Zanosi i prkosi Laze Kostića /monografija/, Novi Sad, 1963.
— Stanislav Vinaver /izbor/, priredio Jovan Hristić, Beograd, 1964.
  Vinaverovi brojni prevodi sa engleskog, francuskog, ruskog i nemačkog jezika
  (Tven, Rable, Vijon, Blok, Gete) i danas su ostali nenadmašni.









Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Ned 4 Sep - 14:39

Stihovi: Stanislav Vinaver


DR AVRAM VINAVER

Šta govore ti ljudi
U košuljama belim,
Razrogačenih očiju
Suvi i crni i nezemaljski?
Šta galame??

Bolničari ih čuvaju,
Da ne iskoče kroz prozor.
Doktori ih obilaze sa strahom.
Svaki čas po nekog iznesu.

Leže po sobama, hodnicima
Neki su u dvorištu, na kaldrmi, na ulici.
Otpočeli su da obuzimaju celo Valjevo,
Našu celu državu.

Oni buncaju
Sa njima bunca od pegavca cela naša zemlja.
I po logorima ih ima,
Železnice ih vuku
Domovi su ih puni.
Po selima, na kolibama malim
Na vajatima
U šljivacima
Viju se crne zastave
Morija zatomi svet.

Doktor Avram Vinaver
Sanitetski major
Upravnik Pete Rezervne Bolnice
Poštapajući se teško,
Ispijen od bolesti i briga
Obilazio je bolesnike dan i noć
Posmatrao njihov unezveren pogled
Po njemu znao gde se ko nalazi
Na putanji života i smrti.

Nagledao je šta se radi
I pomagao svojim prisustvom
Da se izvije kod vojnika
Onaj lak osećaj ka mirnom, ka zdravom,
Koji i sačinjava sav život.
Sa nekima je diskutovao
Na naročiti način,
Beskrajno strpljivo i očinski
Nekom stravičnom ljubavlju,
— Jer su mnogi, urlajući
Tražili odgovor na pitanje:
Zašto ih ne puštaju da skaču
Na prozore, kroz zidove, i kroz vrata
Kada su gonjeni, sa svih strana
Kao divlja zver.

Major Avram
Sa trudom nadčovečanskim
Držao je otvorene oči
— Ogromne plave oči pod zlatnim cvikerom —
I nije smeo da ih sklopi ni za tren
Jer je znao
— Pošto i njega trese rekurens
Već toliko dana
A nije tražio zamenu
Jer tome sad nije vreme
U oskudici lekara —

Da mu se može desiti,
Da i on odoli promuklim razlozima
Tome vapaju očajnom
I tako ubedljivom
Bezbrojnih bolesnika,
Koje čuje i dan i noć
Nemajući za drugo šta sluha —

I da otvori prozor,
I da iskoči iz ove sobe,
Iz ove varoši,
Iz ove vasione...



VINAVERI

Pesma "Dr Avram Vinaver" pripada poetskom ciklusu "Ratni drugovi" Stanislava Vinavera. Tu knjigu objavilo je Izdvačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A. D. 1939. godine.

Doktor Avram Vinaver se u Prvom svetskom ratu, 1914. godine, nalazio na dužnosti upravnika Valjevske bolnice. Zarobljen je tada od okupacione austrougarske vojske i osuđen na smrt ali je brzo napredovanje Srpske vojske posle obede u Kolubarskoj bici prinudilo Švabe na panično povlačenje pa nije bilo vremena ni za izvršenje te kazne. U strašnoj epidemiji tifusa pegavca u Valjevu se u zimu 1914/15. razboleo i dr Vinaver. Odoleo je ovde opakoj bolesti ali je, od nje iscrpen, umro u Đevđeliji 1915. od malarije.

Rođen je u Varšavi 1862. godine, u porodici poljskih Jevreja. Po završenim studijama medicine nastanio se u Šapcu.

Stanislav Vinaver je sin dr Avrama Vinavera.

O šabačkim Jevrejima i njihovim sudbinama kazuje knjiga "Šabac i Jevreji u susretu" koju je priredio Miloš Jevtić. Iz nje smo preuzeli pesmu "Dr Avram Vinaver"








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Ned 4 Sep - 14:43

LJUBAVNIK SRPSKOG JEZIKA

Iako je nemoguće dokazati, smatra se da nema tog srpskog pisca koji je više voleo jezik. U njegovo vreme tolika posvećenost rečima nije bila cenjena

Priču o Stanislavu Vinaveru nije lako napisati. Na primer, kako je početi, prikazati čitaocu pomoću nekoliko odrednica, kao što je uobičajeno? Nemoguće, zato što je Stanislav Vinaver bio i jedan od najzanimljivijih, najevropejskijih, najvažnijih pisaca srpske književnosti prošlog veka, i prevodilac čudesne veštine, i pisac putopisa, pa i novinar, kritičar, odličan polemičar, ali i pokretač modernog u kulturi, kad je na pariskoj Sorboni studirao matematiku kod Anrija Poenkarea, filozofiju kod Anrija Bergsona i muziku kod Vande Landovske, pa je zatim, ne baš u prvoj mladosti, u Beogradu diplomirao fiziku, kad je bio i jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, zatim i neposredni svedok Oktobarske revolucije, zarobljenik nemačkih logora tokom Drugog svetskog rata, bio je prisni prijatelj važnih evropskih pesnika i pisaca, bio je i strasni jogin, diplomata, protivnik ideoloških dogmi, kad je imao široko znanje, bio je zaljubljenik u muziku, u umetnost, u reči, u Beograd, bio je poštovanja vredan erudita, briljantan stilista, duhovit... i još mnogo, mnogo toga.

Zatim, trebalo bi, naravno, navesti i opisati njegove radove, ali bi nabrajanje nekoliko naslova, koliko priliči novinskom tekstu, možda moglo samo da ilustruje Vinaverov opus. Prvu zbirku pesama "Mjeća" objavio je u dvadesetoj godini, kasnije zbirke poezije "Varoš zlih volšebnika", "Čuvari sveta", "Ratni drugovi" i "Evropska noć" vrhovi su naše moderne poezije, njegove "Priče koje su izgubile ravnotežu" označavaju početak avangarde u srpskoj književnosti, "Manifest ekspresionističke škole", uvod programske knjige nove srpske književnosti "Gromobran svemira" prvi je avangardni manifest u našoj književnosti. Putopisi "Ruske povorke" i "Nemačka u vrenju" važni su dokumenti o događanjima kojima je prisustvovao, čuvenom "Pantologijom novije srpske pelengirike", komentarom tadašnje lirike priznatih srpskih pesnika, parodiju je učinio poezijom, "Čardak ni na nebu ni na zemlji" i "Jezik naš nasušni" eseji su o književnosti, kulturi i jeziku. Preveo je "1001 noć", Rableove "Gargantua i Pantagruel", Geteove "Jade mladog Vertera", Hašekove "Doživljaje dobrog vojnika Švejka", Tvenovog "Toma Sojera"... Pisao je u listu "Progres", "Zenit", zagrebačkoj "Kritici", "Misao", "Politici", sarađivao je u Radio Beogradu, bio je urednik novinske agencije "Tanjug", a u časopisu "Republika" tri godine je u rubrici "Beogradsko ogledalo" opisivao kulturni život svog grada. Trebalo bi, svakako, reći i da je sve ovo što je nabrojano i sve ono što nije, a čega ima više od navedenog, Stanislav Vinaver postigao za kratko vreme: rođen je 1891. godine, a umro je u šezdeset četvrtoj.


U detinjstvu, koje je proveo u Šapcu gde je rođen, kako je otkrio u intervjuu objavljenom nakon njegove smrti u listu "Republika", voleo je noću da otvori prozor i sluša — žabe.

"Strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od druge se razlikuju za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su cvrčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom koncertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom."

U gimnaziji je, sećao se, obožavao muziku i matematiku.

"Tu sam nalazio krajnji smisao života. Činilo mi se neobično važno da potpuno savladam matematiku. Za muziku sam mislio da predstavlja krajnju čuvstvitelnu granicu. Svirao sam klavir i važio za vunderkinda. Mislio sam samo na te dve stvari. Književnost mi nije izgledala velika stvar. Bio sam zaljubljen u srž, hteo sam da uđem u istinu, a poezija mi je izgledala zaobilazna."

Po jednom intervjuu Vinaverovog sina Konstantina, osnovna preokupacija mu je "bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga čuje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavnički odnos prema jeziku". Samo u tekstovima o rečima, Vinaver ističe svoja osećanja prema temi, a u onima drugih tema, prevladava intelektualac — naučnik koji svoje mišljenje ili ocenu iznosi prvenstveno pomoću činjenica. Na primer, u eseju "Jezičke mogućnosti", slikoviti izrazi sugerišu da Vinaver iz dna duše želi da ubedi sagovornika da "pod jezikom ne treba razumeti prinovu u rečima i poštovanje ove ili one sintetičke finoće. Pod jezikom valja šire shvatiti žubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, usporenje, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika." Celog života mu je bio "najveći problem kako ući u suštinu melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izaći." Smatra da "reči nisu ništa — melodija je sve. Kad kažete, recimo: Sve, sve ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne može, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne reči da biste je objasnili".








Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26476

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Ned 4 Sep - 14:45


SRPSKI INAT I NEODMERENA REČ


INAT KAO PRKOS I SUDBONOSNI PRIMERI INATA

... Sledeći primer inata nije tako sudbonosan koliko je prkosan i iznenađujući, a pokazao ga je Stanielav Vinaver. Šapčanin Živojin S. Tovarović, poreklom iz Bukora, u svojim "Uspomenama i doživljajima đaka Bataljona 1300 kaplara" (Beograd, 1975) opisao je Vinavera, takođe rođenog Šapčanina, kao velikog šaljivdžiju, koji je često zbijao šale na račun njihovog desetara Ananija, priprostog podnarednika, pitomca podoficirske škole. Međutim, "vinaverijada", docnije izvedena, umalo nije poremetila međudržavne odnose između Bugarske i Kraljevine SHS. Evo o čemu je reč:

Rezervni potporučnik Stanislav Vinaver, 1919. godine vodio je poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije u domovinu. Putovali su međunarodnim vozom preko Carigrada, bez prava izlaženja iz voza na stanicama. Kako se, još po ratnom redu vožnje, voz zadržavao u Sofiji dva sata, Vinaver je postrojio četu i poveo u grad. Kad je došao u centar grada, Vinaver je komandovao strojevi korak do crkve Svetog kralja, gde je po svim vojnim počastima (sem počasne paljbe), odao poštu moštima srpskog kralja Milutina Nemanjića (Stefana Uroša II Milutina). Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad poraženima, pretili međunarodnim sudom i tražili kazne za vinovnike. Ovaj slučaj se dugo rasplitao diplomatskim kanalima između dve zemlje. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Sofiji (od 1920), književnik Milan Rakić, seća se poverljivog telegrama dobijenog od ministra vojnog, vojvode Bojovića: "Ako ga ne smem odlikovati, za to ga kazniti neću". Sa ovim su se složili i pesnik Rakić i ministar inostranih dela. Rakić je otpisao Bojoviću da je tu hrabrost, koju svi nazivaju ludošću, mogao samo pesnik pokazati. Bilo kako bilo, tako su u bugarskoj prestonici svoj defile imale jugoslovenske trupe, a srpski "Sveti kralj" Milutin prvi put imao srpsku vojničku počast. Neverovatno je da je jedan diplomatski incident između Kraljevine SHS i Bugarske izazvao jedan književnik, Stanislav Vinaver.

O Vinaveru kao pripadniku Šeste čete čuvenog Đačkog bataljona u Skoplju, ostala je i ova priča. Jednom prilikom pripadnici ove čete, mladi i neobuzdani, svojim smehom i vedrinom, kao nečim neratničkim, uvredili su svog komandanta, potpukovnika Dušana Glišića. Tvrdi i smrknuti komandant ih je nazvao kalašturama. Međutim, još istog dana — podrobnije se obavestivši o zbivanjima koja su izazvala "krštavanje" — "kum" se izvinio i odrekao "krštenja". Ali ime —Kalašture" ostade ovoj četi, dok su ostale čete imale imena: "Plemići", "Bukvarci", "Rmpalije", "Ruzmarini", "Ćevabdžije". Kada su prvi iz bataljona počeli da padaju u krvavoj bici, Vinaver je sa najvećim bolom i najstrašnijim cinizmom, raportirao potpukovniku Glišiću: "Ovako ginu kalašture".

Bogdan Sekendek

Bogdan Sekendek "Istorijska čitanka naših naravi",
Izdavač Dom kulture "Vera Blagojević" u Šapcu, Šabac, 1998. god.



 









Opijam se draga ali pijanica nisam....
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:35

Stanislav Vinaver (1891- 1955) jedan je od najznačajnijih srpskih književnika i
najharizmatičnijih srpskih intelektualaca u prvoj polovini prošlog
veka.


Vinaver je bio svestran erudita – književnik, matematičar, fizičar,
pijanista, poliglota, novinar, diplomata i neumoran borac za intenzivan
dijalog srpske s evropskim kulturama. Bio je i prevodilac, feljtonista,
esejista, parodičar, kritičar. Zapamćen je po razbarušenom umetničkom
duhu, ali i po buntovnom karakteru i brojnim polemikama, uporni
reformator srpske književnosti prve polovine 20. veka i borac za urbani
izraz srpskog jezika.
"Obično me smatraju za ludog i pustog. Sad me ne priznaju, a kad umrem prihvatiće sve moje ideje", rekao je u svom poslednjem intervjuu, 1955. godine.

Vinaver je rođen u Šapcu, u imućnoj jevrejskoj porodici. Studirao je u
Parizu, na Sorboni - najpre matematiku, a zatim i filozofiju i muziku.
Kasnije je u Beogradu diplomirao fiziku. U Balkanskim ratovima i Prvom
svetskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac i bio jedan od 1.300
kaplara. Nakon povlačenja srpske vojske preko Albanije, na Krfu je
radio kao urednik "Srpskih novina" i službenik Državnog pres-biroa.
Od 1916. godine bio je u diplomatiji - u Francuskoj, Velikoj Britaniji,
Petrogradu. U Rusiji je bio za vreme Oktobarske revolucije. Posle rata
kratko je radio u Ministarstvu prosvete, a zatim postaje deo kruga
srpskih pisaca modernista, u kom su bili Miloš Crnjanski, Dragiša
Vasić, Rastko Petrović, Marko Ristić, Rade Drainac... Oni su nakon
Prvog svetskog rata u Beogradu formirali i negovali modernu srpsku
književnost i avangardni pokret, koji je raskrstio s tradicijom i
otvorio potpuno novo poglavlje u ovdašnjoj kulturi. Vinaver je napisao
Manifest ekspresionističke škole. Pisao je poeziju i prozu, ali i
eseje, putopise, kritike. Prvu zbirku pesama ’Mjeća’, Vinaver je
objavio 1911. godine, a najznačajnije zbirke pesama su Čuvari sveta (1926), Ratni drugovi (1939) i Evropska noć (1952).

Ekspresionistički manifest

U svom manifestu Vinaver se zalagao za raskid s tradicionalnim
umetničkim izrazom i osporavao dotadašnje "patriotske i deseteračke
kanone" koje su postavili do tad neprikosnoveni književni kritičari
Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Ekspresionizam, pokret koji se javio
kao suprotnost profinjenom, estetizovanom i individualističkom
impresionizmu, želeo je da izrazi ono što je primarno, iskonsko u
čoveku. U ekspresionizmu, umetnost je "krik za neposrednim životom i treba da
bude oslobođena svih stega, a najviše onih koji potiču iz same
stvarnosti. Vizija je uvek jača od same stvarnosti, ukoliko stvarnost
uopšte postoji za umetnika", naveo je Vinaver.
U ekspresionizmu dolazi do mešanja žanrova, do stapanja poezije i
proze, do stvaranja hibridnih žanrova. Naši ekspresionisti najpotpunije
su se izrazili u graničnim formama, u slobodnom stihu i poetskoj prozi.
Proza koju stvaraju ekspresionisti po svojim je bitnim obeležjima
poetska, lirska. Cvetali su razni žanrovi poetske proze: poetski
putopis, poetski esej, poetska pripovetka, poetski roman.

Gromobran svemira

Posle zbirke "Priče koje su izgubile ravnotežu" iz 1913, Vinaver je
1921. objavio svoje najpoznatije prozno delo, sjajnu zbirku kratkih
priča "Gromobran svemira". Utopijski naučnofantastični motivi u pričama
"Gromobran svemira", "Osveta" i "Poslednji ispit u mandarinskoj školi"
izražavali su nezadovoljstvo stanjem u svetu posle rata i snažnu
potrebu za promenom. U naslovnoj priči, "Gromobran svemira", pisanoj u
epistolarnoj formi, građani, stanovnici različitih planeta, razmenjuju
poruke ne bi li rešili problem udaljene planete na kojoj su mašine
podivljale i počele da ugrožavaju građane ostatka svemira. U priči
"Osveta" mladi se bore protiv starih i konzervativnih (što je direktna
aluzija na avangardu u književnosti, pokret koji se bori protiv svega
starog i konzervativnog). "Poslednji ispit u mandarinskoj školi" takođe
je programska pripovetka - u njoj se slika svet starih mandarina koji
kontrolišu nauku i naučnike i održavaju status kvo u društvu. Ali nakon
pobune jedina tri kandidata koja polože ispit, mandarini moraju da
emigriraju u drugi univerzum.
Od svih pisaca, Vinavera je najviše privlačio Laza Kostić, o kojem je
napisao svoje životno delo, veliku monografiju "Zanosi i prkosi Laze
Kostića", objavljenu posthumno (1963).

O jeziku

Vinaver je često navodio da je jedan od najvećih nedostataka naše
književnosti u tome što joj je jezik u svojoj biti ostao epski,
deseterački. Čak i kad se napuštao deseterac i kad su se tražili drugi,
moderniji oblici stiha, ritam naše poezije ostao je deseterački
usporen, monoton, s naglim plahovitim uzletima naviše, ali isto tako
brzim, strelovitim survavanjem u prazno, s dugim, opasnim pauzama
između stihova. Posleratnim beogradskim piscima Vinaver je zamerio da
robuju starom epskom izražavanju i nemaju sluha za nov, živ govorni
jezik koji se pojavio u Beogradu.
Za Vinaverovo shvatanje jezika rečeno je da predstavlja najoriginalniji
trenutak u našoj modernoj pesničkoj misli. A smatrao je da u poeziji
reči nisu ništa, a da je melodija - sve. Pod jezikom valja šire
shvatiti žubor jezika, matice u njemu, ubrzenje, usporenje, tok, šum,
tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku.
Nastojao je i da stvaralaštvo oslobodi propisa i pravila i u svojoj
redovnoj novinskoj rubrici "Beogradsko ogledalo" reagovao je na sve što
je težilo da sputa slobodu stvaralačkog duha. Lingvističkim
stručnjacima zamerao je pravopisni fanatizam. Kao prevodilac, Vinaver
je otkrio dotad neslućene mogućnosti i lepote srpskog jezika. Brojni su
njegovi prevodi , a prevod Rableovog romana "Gargantua i Pantagruel"
smatra se jednim od najboljih srpskih prevoda. Vinaver je rekao da
Rablea smatra jezičkim genijem i da je ovim prevodom želeo da se oduži
svom rodnom jeziku koji je – divan, krepak, izvanredno izrazit i –
vedro slobodan.

Napadi i polemike

U vremenu posle Drugog svetskog rata Vinaver je bio najviše napadan pisac.
- Nema početnika koji ne smatra da može da me u svako doba i u svakom
listu najbanalnije napadne. Ja volim polemike, ali sa mnom se ne
diskutuje, mene napadaju ili negiraju. Imao sam velikih razočaranja,
malo zvaničnog uspeha kod profesorskog sveta. Kada sam bio
najiskreniji, prigovarali su mi da pravim vinaverizme. Meni se ne daje
ni prilike ni prostora da objavim svoje članke. Obično me smatraju za
ludog i pustog. Prema meni su, najblaže rečeno, nekorektni – rekao je
Vinaver u jednom intervjuu.
Na raspravi u Udruženju književnika, 1953. godine, nekadašnji
nadrealista Marko Ristić zamerio je Vinaveru što govori o robotima i
mašinama, a Vinaver je odgovorio da je doba koje je preziralo
matematiku i fiziku, mašine, tehničke uređaje, konstrukciju i jezičke
slutnje - doba koje je prohujalo. I dodao da su pisci koji to ne znaju,
najblaže rečeno - naivni.
Marko Ristić i još dva konzervativna književnika – Mihailo Lalić i
Milan Bogdanović - sukobili su se s Vinaverom i 1954, na plenumu Saveza
književnika Jugoslavije. Vinaveru je zamerano da je začetnik književnog
meteža, čovek koji je uneo atome i teoriju relativiteta u pesničku
tematiku. U svom poslednjem intervjuu, 1955. godine Vinaver je,
sećajući se tog sukoba, rekao:
- Kada ja govorim u Udruženju književnika, napadne me njih 20. Ja ih
sve poklopim, a moj govor ne izađe u novinama, nego samo napišu da je
Vinaver govorio zabavno.

Novo svetlo u 21. veku

Godine 2006. tradicionalna Deretina nagrada za knjigu godine dodeljena
je Nadeždi Vinaver, priređivaču knjige "Zanosi i prkosi Laze Kostića"
Stanislava Vinavera. Snaja velikog književnika Nadežda Vinaver istakla
je da ova nagrada predstavlja priznanje Vinaveru, "stiglo sa 50 godina
zakašnjenja, za sve duge godine njegovog teškog rada na polju
književnosti i celokupnog kulturnog života u Srbiji, za proviđeničko
delo velikog pesnika, sjajnog prozaiste, dragocenog književnog
reformatora, vatrenog kritičara retkog znanja, borca za jezik,
duhovitog polemičara i jezičkog čudotvorca".








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:35

Надежда Винавер

КЊИГА СЕЋАЊА, ЉУБАВИ И ЗАХВАЛНОСТИ

Једноставне, ненаметљиве, тихог тока, са скоро заборављеним речима које нас враћају у доба старе части и поштовања отаџбине, песме у збирци Ратни другови Станислава Винавера, посвећене друговима изгинулим у Великом рату, својом трагичном суштином примакле су се нашем времену.

Много историје и много политике стоји иза ове књиге. Први светски рат, у Србији без предаха настављен на Балканске ратове, на истом рањеном тлу, са истим борцима али у страшнијим условима, са непребројивим српским умирањима, у борбама, по логорима Аустроугарске, по непроходним гудурама Албаније, уз тихе обале средоземних мора – књижевно надахнуће у кратком раздобљу, заборављен је.

Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана.

Смрт је стална, умножавана сваки дан, свугде, ,,у громовитом и страховитом вриску челика и гвожђа“, у леденим белинама, у дубоким водама мора, па ипак Винаверове песме не говоре о смрти већ о животу који би се наставио да није смрти.

Песме у овој збирци се разликују од дотад објављених Винаверових стихова. Он није хтео строги распоред, није хтео правилне строфе, није хтео сликове – рима би оваквом садржају сметала, била би извештачена. Форма се морала повиновати јасно конципираном садржају и нагласити мирни тон епитафа. Овакво исказивање је захтевало сопствену логику књижевног уобличавања и због тога је Винавер одабрао наративно-говорни стих верујући да он може најбоље да одговори тематици и да обезбеди „природни“ ток излагања.

Показаће се касније да то није неки „композициони парадокс“ јер ће оваква врста писања постати продуктивна у српској књижевности. Због тога је данашњим читаоцима ближи овај стих него оним од пре неколико деценија.

Епопеје се не пишу компликованим језиком и када данас читамо ове редове, реалистичне по многим детаљима и дубоке по снази да сасвим једноставно обухвате животе својих јунака од почетка до краја и да им смисао нађу, онда нас њихова поетичност потсећа на неки загубљени па пронађени еп који чува своју магију.

Винавер хоће да говори обичним језиком о „обичним“ стварима рата јер невоље о којима пише никакви бирани, никакви апстраховани изрази не могу учинити трагичнијим нити храброст учинити већом. То се у ствари Винаверова духовна стварност изједначује са стварношћу и не тражи прибежиште у свету уметности и у свету строге логике из којих је он дошао, и зато ту нема ни трага од „болног и славног декора цивилизације“, нема негдашњих царстава ни царева, нити призива савести човечанства. Постоји човек, сам, српски војник, сам наспрам два велика царства која су га напала. Огромно европско узнемирење, ратовање на великом пространству се наслућује али пред нама остаје човек који ратује за своју земљу и с којим је сав народ, у збегу, у болести, пропасти, и жалости. А стварност тог рата је имала своју логику и тражила је своје људе.

Рат је био заједничка опасност и заједничка одбрана. Та одбрана је у великој мери била ствар љубави и држала се чврсто свог смисла. На исти начин је настала Винаверова збирка: захваљујући љубави могле су се у сећању одржати све те слике и постати сведочанство о благости душе многог ратника. Ту нигде нема сукоба хуманости и задатка.

У овим стиховима нема захукталости, нема великих речи, нема патетике. Цела Србија је ратни пејзаж и сви су у рату: људи, жене, деца, сва поља и њихово једро класје „што шушти тамно“, све шуме, виногради, сваки камен и, песнички виђено, цела „природа је огрезла у војни план“:

Са грана очекују
Још нераспевана
Стршљенска јата митраљеза.

На истуреноме пропланку
Место је за батерије
што грме од брда до брда
Нестрпљиво чекајући
Онај последњи промукли пролом
Потмуле, глухе
Рањене даљине
Која се прибира,
Која издише
Са друге стране вида и слуха…








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:35

Песмама у овој збирци није намењена етичка функција нити величање храбрости али ред вредности је јасан: опште стоји испред појединца. Винавер неће да наглашава трагедију, неће да сугерише антрополошко виђење катастрофе као што од својих јунака неће да прави легенде. Њихови животи и смрт су једноставни али њихове мале биографије су тако упечатљиве, пластичне, да неке ликове видимо као живе. Честити трећепозивац у поцепаном гуњу, са старом пушком, чува мали железнички мост а кад затутњи воз, тако га види песник, он се испрси и салутира а да при том ни један мишић не затрепери на његовом лицу. Слика скоро незамислива данас и свакако несхватљива већини. Они који памте људе такве оданости и поштовања војничке дужности разумеће зашто им песник додељује улогу вечитог стражара: онда када, избегли с војском надалеко, више не буду могли да чувају родни камен и родно блато, они ће занавек остати чувари обала онога тајанственог острва у Јонском мору чији помен је деценијама међу Србима будио успомене на хиљаде ратника којима су његове воде подариле мир.

Разумевање живота народа и његових патњи у овим стиховима није само у опису већ у осећајима којима текст одише.

У Винаверов пејзаж смрти и његов уживљај улазе најпре болнице, она у Ваљеву препуна рањеника и болесника од пегавца који „разрогачених очију, суви и црни и неземаљски“, од болести избезумљени, урлају од тескобе и којих је свугде „по ходницима, у дворишту, на калдрми“, по логорима, возовима, кућама – слика Србије са црним барјацима по селима, колибама, вајатима, шљивицима и црном судбином домова на којима се вију. „Морија затоми свет.“

Пејзаж смрти у Србији „раздераних небеса“, знаних и незнаних војишта када се умирало у ужасној ватри и води, кад „све се гибало, таласало, заносило, тресло“, кад су се „улице јежиле, извори текли крвљу, видици горели језивим пламеном“ не означава крај војничке вере јер су они знали зашто умиру.

Пејзаж смрти у леденој Албанији, у ноћима „студеним и бездушним“ пуним „радозналих и злих звезда“ крај утрнулих ватри и занемелих костура, у „мећави злокобној“, у глади, а касније у непознатој, далекој Француској где море личи на српске зелене ливаде а маслине на шљивике, где побожне сестре стрпљиво теше болеснике пред смрт…

Сваки од песникових другова ће доживети рат на свој начин и умрети са другом искром у оку и другом жељом за животом и зато је свака песма различита.

Умире млади човек и кад зна за Платона, или Јулија Цезара, и за величанствене складове Рима, као и онај бивши минхенски ђак што по ваздуху шара катедрале и палате, и онај водник, Гире са Сорбоне, који је схватио да нема примитивног менталитета, да нема књиге из које се може научити о рату и људима у рату:

…И да је најтеже на свету
Теже од интегралног рачуна
И санскрита

Постати обичан сељак…

Винавер се носио са великим питањима математике и филозофије, остао доживотни истражитељ моћи језика и музике, али није заборавио сетну мелодију што ју је, „у великом клокотању страховитог казана“, изводио стари трубач Трећег батаљона, арију већ онда заборављене старинске носталгије „која се жално отегне и нагло прекине“ и наличи заборављеним везовима и шарама на ћилиму, што у Винаверовој естетици држи високо место.

У овој збирци има и песама са фином дистанцом према јавном исказивању жалости, има ироније, има војничких прича…

У својој епопеји Винавер само понекад напушта бојиште. Кад историјски бесмисао пређе границе, када моћна непријатељска ратна сила почне моћно да се свети ,,нејачи и бабама“ затвореним у гранатираној шабачкој цркви, да их туче и мучи свакојако, онда у свести побожне видарице, баба Ранђице, у тешкој тузи за изгинулим синовима, дође до слома и „уроци“ и „нежити“, и „помори и слепе бољетице“ трансцендирају – од једва укротивих зала до послушних слугу о којима она, у страшној усамљености и сувишности, матерински брине.

У томе код Винавера не треба тражити ни митологије ни демонологије, од тога ништа нема. То душе несретних живих траже ону загубљену тачку сусрета, оно имагинарно одредиште у бескрају, пре него што се распрсну у ситне, преситне делове непојама. Од неразумевања и неприхватања ужаса и губитка сваке наде до скретања с ума није далек пут!

Песме у овој збирци се не препричавају, као што се не препричавају тужбалице и нарицаљке; оне питају и саме одговарају. Њихова изражајна средства су неизменљива; у срце дирају не знамо како; не треба дирати ни њихов облик, ни симболику, нити њихову естетику смрти.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:36

Винавер је у срцу носио удивљење, поштовање и љубав за своје мртве другове и током више од двадесет година није престао да жели да о њима остави епско-поетски спомен.

Већ у Дневнику париског студента, започетог у Скопљу 1914. године где је ђачки батаљон припреман за ратовање, једног дана Винавер бележи како је писао песме и како су се слогови сами слагали, тражили се „…Волео бих да имам по једну песму о сваком другу…“ а онда додаје: „Обука за време рата. Док чинимо покрете, сви мислимо на рат. Он је пропратна музика.“ Ти млади људи, многи од њих добровољци, знали су за шта се припремају. После завршене обуке заиста је дошла наредба да се они употребе искључиво у борачким јединицама.(1)

Жељу да пише о својим ратним друговима Винавер је успео да оствари али таква књига, објављена пред Други светски рат, 1939. године, појавила се у време неповољно по садржај и версификациони облик.(2) Остала је позната врло малом броју читалаца и изгледа да није ни стигла до унутрашњости Србије, где би многи волели да су је могли прочитати.

У периоду после Другог светског рата пут таквој књижевности у целини је био затворен.

Данас не само да нема више преживелих учесника некадашњих ратова, већ нема више ни сећања на херојско време и мало ко зна значај њихове борбе, мало ко схвата шта су они постигли.

У садашњем тренутку, у једном горком историјском тренутку за Србију, скоро пуних девет деценија од Првог рата, објављивање ове књиге такође је изазов. У чему се ситуација понавља?

У српском избрисаном историјском сећању и нашој несмелости да тражимо одговоре на то питање почива, нажалост, могућност обнове прилика које су почеле на југословенској идејној сцени одмах после првог великог рата и у којима, услед недовољне политичке моћи државе и времена да се заустави извртање истине, бујају садржаји неограниченог историјског и политичког бесмисла, и изврнутих суштина са свим анахронизмима: аргументација коју је васпоставио још средњевековни actus fidei и даље живи, и док се све мењало, механизми притиска на Србе остали су исти. Успешно интернационализовани негативни ставови и данас се исказују истим метафорама.

Да ли због тога што мало знамо о својој недалекој историји, ми се не питамо да ли је идеја о цикличној палингенези зла, селективно ускладиштеној само за неке народе, сулуда или одржива? Несвесни обнове негативних токова ми данас као да верујемо да се ово што нам се догађа, догађа први пут.

Историју Винаверове књиге стога не можемо одвојити од историје народа, бурне, трагичне и несмирајне.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:47

Књижевна критика може да да оцену Винаверових песама, али услове за њихову рецепцију код нас мораће да објасни културна, а пре свега политичка историја.

Отварању самог питања рецепције и ове књиге и последица њеног објављивања, може много да помогне једна студија о књижевности везаној за Први светски рат.

Године 1965, у издању Матице српске и Српске књижевне задруге, појавила се књига прозних текстова о Првом светском рату из пера познатих српских књижевника, насловљена попут Винаверове: Ратни другови. Приређивач књиге, Раде Константиновић, дао је предговор занимљив са више страна. Реч је, најпре, о озбиљном истраживачу и изванредном познаваоцу српске међуратне књижевности, као и Винаверовог дела. Та уводна студија говори о истом времену и теми о којима говори прећутана Винаверова књига, а управо опажање ствари са временске дистанце, које у том тексту налазимо, враћа неидентичном Винаверовом делу право да одговори на своје сопствено питање и повеже га са његовим повратком у данашњи језички и духовни свет у Србији. Константиновићев предговор „О једном ћутању“ почиње чуђењем што, сем малих изузетака, о периоду Великог рата нису писали истакнути писци. У свом скоро метафизичком понирању у проблем књижевног представљања историјског сећања, које он лишава естетике и у настајању и у деловању, и зауставља на податку појединачног књижевног документа о једној фази ратне историје, сведене на модалитете понашања ратника изложених стравичном физичком напору (и таквој неизвесности да очај није довољна реч), Раде Константиновић се пита како је могуће да, у дугом раздобљу од педесет година, од велике епохе ратова, човек из Првог светског рата, човек са Цера, човек из Албаније, ,,једна од највећих загонетки нашег духа“, у српској књижевности остане необрађен и да потоне у заборав. Питање је јасно. Он се даље пита какав смо то свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом, који се задовољава фразом или реториком јер ,,звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“.

Када је ово размишљање формулисано, било се навршило педесет година заборава. Ваља пре свега рећи да, иако међу њима има много сличности, овде је реч о два историјска раздобља и две врсте заборава, међуратном и забораву после другог рата, који је званична власт наметнула по цену тешке казне. Због тога се те године не могу просто сабирати. Треба, уз то, дефинисати одакле заборав између два велика рата. О томе ће писци говорити, а и Винавер међу њима.

Константиновићево тумачење књижевних радова са тематиком Првог светског рата тежи да успостави један општи референцијални систем за то историјско време, општи по ређању узрока којима се објашњавају неуспеси рата (а о крају рата и победи се не говори у његовом предговору) и по налажењу законитости за претпостављену метаморфозу ратника јер, консеквентно таквој замисли, они у рату постају свесни фактицитета својих заблуда и предрасуда о предзнаку свога националног бића – са снажним, по претпоставци, дејством на имагинарно, сведено само на српску књижевност. Теза веома занимљива. Антропоморфизам непознат: епско-етичко херојство у домену атара, толико снажан утицај „херојске“ фразе из дневника војника, писама, читуља, на књижевни израз да она наставља да блокира књижевност!

Да ли српски епски дух (и то онда када га је „историја“ лишила његових претпоставки), фараонично-каријатидна сенка, у одмаклом ХХ веку, може заиста да омета појаву књижевног дела аутентичног књижевног израза?

Ако прихватимо став да Србин престаје бити епски херој чим је напустио своју околину зато што је, удаљен од ње, ужасно био гладан, што је удаљен од огњишта осећао хладноћу и слеђен остао у беспућу као содомска фигура обложена сољу, то значи заборавити да је човек физичко биће, да је тешко постићи рационализацију туге, да нема адаптације на бол и да вербално мирење исказано фразом није ни објашњење ни мирење већ знак. Знак чега? Знак патње већине. Ако ове чињенице немамо у виду, онда не можемо разумети ниједну драму хуманитета, а најмање Винаверову књигу. Формуле за признавање личног жртвовања за отаџбину у европском кругу су скоро истоветне, почев од Роланда, и не анализирају се а најмање се напада њихов патос, наглашен кад су у питању браниоци нападнуте земље.

Претпоставка о „рашчишћавању“ са епском идејом смрти за отаџбину, несретног ратника је теоријски лишавала достојанства смрти. Рекао би човек да су текстови о Србима у рату добри само ако су дефетистички!

Који би се критеријум провере ставова овде могао увести? Да ли ми, сада, треба да потежемо, на пример, питање о моралној тешкоћи и антрополошкој проблематичности овакве наше претпоставке око проблема, анахроног за већину европског света? Ако претпоставку оправдамо, значи да досадашње незнање и пасивност у њеном доказивању треба исправити. Ево нас на Гадамеровом негативитету искуства, продуктивном и спасоносном – ка једном истинитоноснијем искуству!

Данас знамо више него шездесетих година прошлог века, када је изгледало да је проблем идентификације националних „разлога“ био решен, а много више него 1939. године када се под видом „борбе за ново друштво“ све што је претходило сматрало анахроним. То су, време је показало, били предпланови за ново српско сужањство.

Ако прихватимо тврдњу да смо свет који нема потребу за изразом, за језичким суочавањем са собом и који се задовољава фразом зато што „звучном реториком покушавамо да прикријемо суштинске, непречишћене наше колективне садржаје и рачуне“ онда напуштамо поље књижевних услова и залазимо у идеолошке, политичке разлоге опредмећивања „нерашчишћених рачуна“ на овом тлу. Рашчишћавање рачуна увек је погађало један исти народ. То је било постало могуће зато што је тривијални политички интернационализам био заглушио све уши и што је, вешто и без образложења, успео да идеју отаџбине одбије, селективно, само Србима.

Књижевни догађај односно појаву књижевног дела не прате исте последице какве прате политичке догађаје. Али ако читалац располаже „хоризонтом очекивања“ да тражи и види само политику у сваком тексту, онда свакако није криво књижевно дело због недостатка објективације корисника.

Апстракција „фраза“ не покрива ништа стварно егзистентно, већ је проблем у томе што су разлози за херојство у постхеројско доба код нас били изложени порузи. То је нарочито познато у другом периоду заборава у Србији, после Другог светског рата, када ратници са ордењем из Првог рата нису смели изаћи на улицу.

Винаверова књига нема фраза. Иако је добро знао механизме рата и ратне циљеве нападача, он ни на једном месту није тражио закономерности случаја и зато се све опеване личности издижу изнад условљености догађања. Винавер није мешао политику са књижевном инспирацијом а идеја буквалног преслика догађаја у књижевном делу и очекивање да оно служи као дословно сведочанство из којег ће се извлачити закључци широког спектра о моралним трансформацијама народа, била му је страна – многе своје странице он ће посветити управо одбрани књижевности.

Винавер је прошао ратове, Албанију, добро упознао Крф и Видо али никад, ни у једном каснијем сећању, „беда војничке службе“ неће му бити доминантна нити инспирација за неку занимљиву причу, за извлачење насилних контраста у сећањима, моралу, за стварање громогласних закључака за потребе датог тренутка.

Више од многих тадашњих књижевника био је занет новинама у европској књижевности, у филозофији или музици али сви „модернитети“ нису му помутили људска осећања нити способност да разликује фикцију од реалности. Његова књига о рату донеће му, међутим, доста проблема.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30307

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   Pon 23 Okt - 10:48

Студија на којој смо се задржали о белетристичком занемаривању једног историјског периода, врло податног за обраду, са обиљем могућих тема и интерпретација, написана двадесет година после завршетка другог великог рата, аргументацијом коју је изнела приближила нам је могућност идеја и ситуација које су налагале да се критичком суду изложи цела васељенска збиља ако се нађе да има везе са поменима херојства Срба у ратовима. У тој сенци морала је остати макар једна новела неког млађаног збуњеног писца.

Само је време страшног политичког замешатељства могло да допусти да у међуратном периоду дође, не до једноставног занемаривања жртава које су Срби поднели током рата за ослобођење земље већ до систематичног оспоравања многих заслуга, на које су победници, у скромности и у жељи да не ремете крхку равнотежу, пристајали.

За напад на Винаверову књигу о ратним друговима коришћене су расправе о рату, већ дуго вођене међу европским интелектуалцима.

Очекивање да књижевна дела буду сведоци свога времена и поуздана сведочанства о догађајима историјске, политичке, културне врсте, старо је и распрострањено.

Идеје о историјској вредности књижевног текста нарочито су се манифестовале у питањима рата кад су она била покренута и када су од појединих европских књижевника с краја ХIХ века, а нарочито из ХХ века створила симболе идеологија, заступнике десничара, левичара, носиоце традиционалних идеја или модерних токова, критичаре друштва или праве аналитичаре.(3) Да би истакли своје нове погледе и смелост, понеки од тих књижевника јесу жестоко нападали институционално уређење својих држава (колоније, на пример) али су најчешће умели да процене границе критика своје отаџбине. Разрачуни у литератури, штампи, на социјалном плану, међу опозиционим странкама, коришћени, чим се објаве, у непријатељски расположеним државама, терали су на опрез и на процењивање ефеката њихових критика.

Непрегледно море идеологизованих књига, кошмар идеја уз подржавање или неподржавање теорија рата, било је велики изазов, па ни краљевина Југославија није прошла без таквих разговора и веома познатих текстова писаних са различитих позиција. Већ успостављена аргументација, усмерена на национална питања, коришћена је на добро испланиран начин. Тако су се откривале стратегије појединих „национа“ у држави и политички циљеви добро организованих партија. Док су се у другим државама сви уједињавали пред непосредном опасношћу, у Југославији поједини народи и поједине политичке партије од рата су очекивали да им помогне да остваре велике планове.

Пренаглашеност разговора о рату зарад личних промоција или интереса политичких партија, играње са једном страшном неумитношћу (када наступи), показало је кризу и истакнутих интелектуалаца.

Расправе о рату нарочито су биле добродошле многим испражњеним интелектуалцима, ненавикнутим да истражују узроке појава јер су лако добили неисцрпну тему за исказивање. Феномен празног лименог суда, у разним облицима познат у десетовековној европској култури, обнављао се и долазио до пуног изражаја у временима духовних прелома и страха.

У такву замку упашће лаковерни европски интелектуалци и у свом ангажману око Југославије током последње деценије ХХ века – можемо се само питати да ли су они способни да буду свесни свог моралног одређења.

Када је Црњански писао о рату 1934. године он је то чинио на основу чињеница које су сви знали:

„Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, била је европски специјалитет, као и ратна, и долазила је, тенденциозно из побеђених држава, пре свега. […] Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. . […] Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.“ И Црњански мудро опомиње да је Србија клеветана због рата да би се добиле партијске позиције.(4) Ту почиње проблем са Винаверовом књигом.

У новогодишњем броју Младе културе 1940. године појавила се критика ове збирке пуна ретке жестине против писца и неуздржаног очаја што се дело са таквом тематиком могло објавити.

Аутора тог приказа не занимају песме, уметничка средства, квалитет стихова, естетика новог израза, дело ослобођено фразеологије, одсуство готових формулација, очекивање читалаца, њихов однос према теми са приличне временске удаљености и, управо због тога, њихова спремност да прихвате уметничку интерпретацију ослобођену голе фактографије па и познатих књижевних поступака (ако се осврнемо на каснији критички суд).

Мишљење пишчево о Винаверовој недаровитости, о његовој дешператској наметљивости, о неискрености песничкој, о одсуству поезије у лошим стиховима, увек се може узети у разматрање. Оцена о Винаверу као утопљенику са хушкачким циљевима, писцу који повампирује идеју рата застрашујућа је исто колико и послератне критике, Винавера, за његова живота. Застрашујућа критика је написана јер је дело обновило чињенице о умирању Срба за отаџбину. У Великом рату Србија је изгубила 26 посто свога становништва. Погинуло је или умрло од рањавања или болести 369.618 војника (иако француска статистика наводи већи број), стрељано, обешено или умрло у логорима (претежно аустроугарским) 640 хиљада цивила.

Историјски услови су неке идеје о том времену збрисали, некима повремено враћали значај али многа од њих је остала, све надживела и, трансформисана формално и хибридно обновљена, делује и данас. Латентна институционализација нетрпељивости према помену српског имена и српских заслуга, која се најавила убрзо после завршетка Првог рата, тако је темељито и дуго изграђивана да ништа није остављено случајности. Снажна конструкција са врло препознатљивом фразеологијом ни до данашњег дана није попустила и стално се обогаћује новим елементима. Да се карактеризација стања у Србији актуелно не обнавља са архефразеологијом и појмовима које одавно познајемо, поверовали бисмо да се приказивач књиге о ратним друговима мало неприкладно шалио.

Коментатор ове књиге (који ће у своју биографију, као први податак, стављати да је члан КП од 1940. године (5)) дао је приказ чија би семантичка анализа нужно и пре свега морала бити историјско-политичка. По жестини напада види се да ту постоји снажна, формализована позадина која одлучно делује на ућуткивању „хегемонијског“ народа. „У овим ратним данима – кад рат није него рат за рат – […] појављују се књижевно–културно–политички утопљеници (који су то увек били) и вампирски лутају опасни још по малу децу јер их се матори већ одавно не плаше. Плови по нашим српским, ’увек српским’, рекама трошна, свеже обојадисана (црвено, плаво, бело), окићена и наоружана старим ’дебанжовцима’ дереглија ’Српски Глас’ поносна као разарач и сумануто бије у звоно (још са ’Делиграда’) и зове све, ама баш све, велике Србе да се спасу (од чега? од кога?) на њену палубу. Пружају утопљеници руке, хватају се и овог пута за сламку и само за сламку. Пуна је већ палуба утопљеника и Дереглија креће даље и сабласно звони а из мрачне воде утопљенички грца повампирени Станислав Винавер и држи у рукама билету Ратни другови…“

Кључни појам целог текста је синтагма „увек српским“ и да би била разјашњена неком ко не познаје прилике морало би му се много говорити о политичком животу у Југославији оног времена а нарочито о појединим партијама и њиховим програмима, о историји Коминтерне и КП и свим њиховим теоријским и практичним делатностима. Била би потребна анализа целог дискурса: читаву лепезу смисла отварају појмови утопљеника и вампира. Чак ни стари брод Делиград, купљен од Руса 1862, није остао на миру, тако да бисмо поверовали да се аутор љути што су се Срби од Турака ослобађали.

Атмосфера у којој је овакав чланак било могуће објавити свакако није била повољна за писање књига о рату и српским жртвама. „Загонетка“ српског духа, изнемогли, гладни, рањени ратник из Првог светског рата који ће на невероватан начин сакупити своје снаге и постати херој ослободилац, заиста није добио довољно места у књижевности.

Винавер ће писати о разлозима ћутања српских писаца „мада су разумели и сам немушти језик којим говори све око нас“. Он је бранио књижевност и озбиљно објашњавао откуд страх неких књижевника да се ухвате у коштац са великом културом. На једном месту он ће (1934) казати да књижевници нису довољно плодни не зато што су „модернисти“ већ што се тешко сналазе у хаосу културних задатака.(6) Тих задатака је заиста било много а људи мало и тешко је било заузети место у нивоу актуелне европске мисли, у сопственој књижевности и достојно се одужити ослободиоцима. Дотадашњи ратници су били свесни таквих потреба и одмах, по завршетку рата, почели су грчевито да раде да би показали да се у убијеној Србији зна и за други свет. Винавер ће у својим чланцима подсећати: „Ми смо се васпитавали у тој такозваној Европи […] и дружили се са њиховим уметницима без задоцњења. Ми смо прошли кроз рат не мање него наше европске колеге. Неки од нас доживели су чак и по мало револуције […]. – Дакле окусили смо благовремено од европских мелема и отрова. Ја мислим да смо ми овај пут са уваженом Јевропом одржали корак до краја, бар у репертоару.“(7)








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stanislav Vinaver   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stanislav Vinaver
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Stanislav Vinaver
» Stanislav Vinaver
» Poljska
» Stanislav Petrov - čovjek koji je spasio svijet
» Boemija beogradske Moskve
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-