Laza Kostić

---

Dva se tica pobratila

Dva se tica pobratila, do dva sokola,
posred boja, posred mila, posred pokolja.
Krila su se zagrlila probatima dva,
u boj lete, rane ljute hrana im je sva.
Tako tici zagrljeni preletaju svet;
bela jedna golubica susrete im let.
Divna bese, sjajna bese, rajski bese cvet;
prevari se soko sivi, carom obuzet.
Osta soko u opseni golubicinoj,
dugo nije pobre vido, ne godi mu boj;
Al' za pobru vec ne bese pobratimska svest:
perje mu je sagorelo, sta ce neznanik?
A golupce begat stade, nepoznat joj lik.
Perje mu je sagorelo milujuci plam:
milujuci u tri duse, osta soko sam!

Na ponosnoj lađi
Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.
Zaluto sam daleko,
'Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.
Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

VOLIMO SE...
Volimo se, dušo, je li?
e, pa šta nas jošte deli?
je l' se kakva crna sila
il' sudbina namerila
da se baci među nas?
Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al' raširI bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime,
zagrljajem žestokim;
pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.

Laza Kostić je bio jedan od najpoznatijih srpskih književnika, rođen 12. februara 1841. godine u Kovilju. Govorio je više stranih jezika: grčki, latinski, engleski, nemački, francuski, ruski, mađarski...


Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909.
Napisao je oko 150 lirskih i dvanaestak epskih pesama, balada i romansi, tri drame i brojne tekstove polemičkog karaktera, predavanja, skice i feljtone. Njegovim najznačajnijim prevodima smatraju se Šekspirovi Romeo i Julija, Hamlet i Ričard II. Napisao je i nekoliko pripovedaka: Čedo vilino, Maharadža i Mučenica.

Laza Kostić je umro je 1910. godine u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma.

Svoju najbolju pesmu i jednu, po opštem mišljenju kritičara, od najlepših pesama srpske književnosti uopšte, Santa Maria della Salute, Laza Kostić završio je pred smrt. Pisao ju je 14 godina.



SD

Među zvezdama


. . . . . . . . . . . .
Iza sna se tesko prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
setalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koracanje mog strazara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pricam stare jade,
stare jade, nove nade,
sto ih nasa zvezda znade;
vec podjite do javora,
pobratima onog bora,
sto ga stuzi i sasusi
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zavestala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braca jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reci vise,
da sto knjiga ova pise,
dok ne prodje ova java,
sto mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U pestanskoj tamnici, 1872.

Snove snivam


Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.
Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.
Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

U određenim trenucima nije dovoljno pročitati pesmu da bi se u potpunosti razumela njena poruka. Ponekad je neophodno saznati motive iz kojih je pesma nastala. Na taj način se dolazi do suštine. Nesumnjivo, pesma Santa Maria della Salute je mnogo više od pesme.<--break-> Nastala je kao iskreni jecaj duše zbog nemoguće ljubavi. Po mnogima najlepšu srpsku ljubavnu pesmu Laza Kostić je posvetio Lenki Dunđerski. Može se reći da su ovi stihovi Lazino kajanje, ali i rezultat najdublje intimne drame koju je Kostić prolazio, što je u većem delu pesme vrlo jasno pokazano.

Lenku, najmlađu ćerku Lazara Dunđerskog, pesnik Laza Kostić je upoznao 1891. godine. Malo je reći da je Kostić bio očaran njenom lepotom i mladošću. Emocije su rasle iz dana u dan, bivale su sve jače. Ali, kao prijatelj porodice Dunđerski i iznad svega častan čovek, Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze. Pesnik je imao 50, a Lenka tek 20 godina. Ona je mnogo godina ranije slušala o siromašnom pesniku, upoznajući se sa njim putem poezije koja ju je potpuno opčinila. Iz te opčinjenosti i jednog nemira, prilikom upoznavanja se stvorila ljubav.
Pesnik je pokušao da nađe način kako bi stavio tačku na tu priču, pre svega iz moralnih razloga. Prvo je pisao prijatelju Nikoli Tesli, pokušavajući da ga ubedi da se on oženi Lenkom. U junu 1895. je napisao: „Dragi prijatelju, danas je od prilike treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da vam ne kažem: hoću da vas oženim! Quelle idée! reći ćete. Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj, Laza Kostić...” Ovaj pokušaj je doživeo totalni debakl. Tesla mu je jasno stavio do znanja da ga zanima samo nauka, dok je Lenka rekla da bi se udala samo za nekog poput Laze. Pisma koje je Tesla uputio Kostiću nisu sačuvana, ali Kostićev odgovor Tesli od 4. 9. 1895. nedvosmisleno pokazuje Teslin stav: „Dragi prijatelju, ako hoćete da vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu, ne bih ni ja drugojačije... Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi da se ne satre seme koje rađa takove detiće... Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer, napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino, ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...” Ovo pismo je 2010. godine objavljeno u Godišnjaku Gradskog muzeja Sombor. Pesnik je pisma Tesli pisao iz manastira Krušedol. Tu je pokušao da nađe svoj mir. Međutim, emocije su bile toliko jake, da je on u manastiru još 1892. godine napisao pesmu „Gospođici L. D.”, posvećujući je svojoj Lenki Dunđerski.Poslednji pokušaj u begu od velike ljubavi Laza kostić pravi na predlog Lazara Dunđerskog i ženi se Julijanom Palanačkom. Venčanje je obavljeno 10. septembra 1895. godine, a pesnikov kum je bio Lenkin otac. Samo dva meseca kasnije, Lenka Dunđerski je tragično preminula u Beču, 8. novembra, na svoj 25. rođendan. O uzrocima smrti se mnogo spekulisalo, ali do danas kao zvanična verzija ostaje da je Lenka preminula usled tifusne groznice. Za ovu tragediju je Laza Kostić saznao na bračnom putovanju, u Veneciji. Tuga je bila nezamisliva. Otišao je u crkvu Santa Maria della Salute (crkva Gospe od Spasa), dugo se molio dok mu je duša plakala, a istovremeno je počeo da piše stihove, ispostaviće se najlepše ljubavne pesme.

Pesma počinje njegovim obraćanjem Gospi od Spasa, gde on traži oproštaj za grehe:

Oprosti, majko sveta, oprosti,

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor.

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute...



Nakon pokajanja, Laza Kostić je počeo da pripoveda intimu, od trenutka kada mu je Lenka ušla u život. Taj početak odnosa sa Lenkom za njega je bio istovremeno i sreća i velika bol.



Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu!

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute.



Dok je stajao pred likom Bogorodice, on je praktično shvatio da uspostavlja vezu sa nebeskim. On dolazi do trenutka kada će san i java postati jedno. Naime, java prelazi u san.



Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove

tajne su sile sluškinje njoj,

navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.



U jednom trenutku, može se naslutiti da Laza Kostić sebe krivi za Lenkinu smrt:



Pamet me stegnu, ja srce stisnu,

utekoh mudro od sreće, lud,

Utekoh od nje – a ona svisnu!



A san je da su Lenka i on, muž i žena. Njegove pesme su njihova deca.



U nas je sve k’o u muža i žene,

Samo što nije briga i rad

[...]

A naša deca pesme su moje,

Tih sastanaka večiti trag



Tada je shvatio da priželjkuje smrt, da je se ne plaši, da je to jedini način da bude sa Lenkom, da jedino će smrću doživeti tu beskrajnu ljubav prema njoj.



Iz ništavila u slavu slava,

Iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamoli ljude,

zvezdama ćemo pomerit’ pute,

suncima zasut seljenske stude

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.



Pesmu Santa Maria della Salute Laza Kostić je napisao 14 godina posle Lenkine smrti, godinu dana dana pre sopstvenog odlaska kod nje u Raj!

Lenka je pre svoje smrti pročitala pesmu „Gospođici L. D.” koju je pesnik poklonio dvorcu Dunđeski. Pesma je stavljena u Lenkin spomenar, drveni kovčeg sa ružama koji je kasnije nestao. Iako su poznati pojedini delovi Lenkinog spomenara, može se reći da je kovčeg sa sobom odneo ne samo spomenar, već i potpunu istinu o nebeskoj ljubavi Lenke Dunđerski i Laze Kostića.

OJ, TA VERUJ VERU MENI!

Oj, ta veruj veru meni!
Zar se nisam dosta kleo?
Moj pupoljče prerumeni,
zar ti nisam dosta veo1?

Hoćeš sunce da ti snesem
da zasvetli suncu mom,
il' s njim rane da sažežem
srcu mome bolesnom?

Il' ćeš da ti mesec mladi
vile snesu s nebesa
da ti ljubav s lica hladi
ta sedefli lepeza?

Il' u krilo da ti stresu
sve aleme nebesne,
da zvezdama isprevezu
tvoje želje, tvoje sne?

Hoćeš zoru da te dvori?
Hoćeš da te slavi dan?
Il' uz tebe da ti gori
mač od munje usijan?

Sve to tebi, mojoj duši,
sve ću tebi dati ja:
i kad mi se srne s'suši,
daću ti od njega pra'.

VOLIMO SE...

Volimo se, dušo, je li?
e, pa šta nas jošte deli?
je l' se kakva crna sila
il' sudbina namerila
da se baci među nas?
Crna sila, te nagrnu
na zenicu tvoju crnu
i na tvoju crnu vlas?
Al' raširI bele ruke,
poleti mi, zagrli me
zagrljajem plamenime,
zagrljajem žestokim;
pa što bude sudbe kivne
da u plamu ne izgori,
to će stisak da umori
zagrljajem, dušo, tim.

OBJESEN

Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta —
sve je velo,
neveselo.

Al' moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo,
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao,
k'o cvetak bi ponikao.

Al' umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al' od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.

MEĐU JAVOM I MED SNOM

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
Neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
K'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
Što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!

IZ "ĐURĐEVIH STUPOVA"

* * *

Tišino moja, čedašce neba,
ala si mila, ala si lepa,
ispod sastanka noći i dana
kada te budi zveket đerdana,
na mekih grudi, sa grla meka
kada te budi umilna mu zveka,
il' o muškom vratu kršenje grivna,
tišino moja, al' si mi divna!
Il' kad te uzdah njiha duboki
razležući se po junačkoj toki,
il' poljubac sitan kada ti tepa —
slatka tišino, al' si mi lepa! —
Al' kad te kida, kada te treska
užasni zveket okova teška,
kada te jauk i vrisak cepa —
al' si mi strašna, tišino lepa!

A sto kukam? - Da sam i ja
u tom jatu celebija
oko Tebe sto se vija,
pa da me se u toj ceti,
Tvoje srce samo seti,
kad inamo kud odleti, -
tad bi bilo kuku-lele,
sve bi muke na me sele.
Al' ovako, sve je jednako,
dok se mladjem pehar peni
te mu zbori: "Zen' se, zeni,
dokle ti se svet zeleni!",
ja, osaman u seleni,
od jeseni do jeseni
pevam srcu: mirno veni! —
Blago meni!

U Krušedolu, 1892.

"Zen' se, zeni,
dokle ti se svet zeleni!",

Retko ko se voleo kao Lenka i Laza Kostić: Ovo su DETALJI legendarne priče koje mnogi ne znaju!

Žena je u svetu umetnosti oduvek imala počasno mesto. Zbog lepe Jelene, žene spartanskog kralja Menelaja, Grci su, beleži Homer, poveli Trojanski rat, koji je doneo desetogodišnje stradanje obema vojskama. Žena je večita inspiracija umetnikova. Veliki Dante imao je Beatriče, Petrarka Lauru, a Laza Kostić Jelenu Dunđerski, odmila nazvanu Lenka.
Nazivali su je pesnikovom muzom, vilom, a Milan Kašanin, naš veliki istoričar književnosti, rekao je da je ona presudna u životu pesnikovom i tako važna po istoriju naše književnosti. Zahvaljujući Lenki, nastala je jedna od najlepših pesama srpske književnosti – Santa Maria della Salute. Isidora Sekulić nazvala ju je najsilnijom ljubavnom pesmom naše književnosti, koja, i pored epohe romantizma u kojoj je nastala, predstavlja vesnicu simbolizma. To je Lazina poslednja, labudova pesma.

MITSKA LIČNOST NEKADAŠNJEG NOVOG SADA

Ko je bila žena koja je tako snažan utisak ostavila na najneobičniju ličnost u srpskoj poeziji, večitog ekscentrika i jednog od naših najobrazovanijih romantičara, najučenijih Srba 19. veka? O njoj je ostalo malo podataka, zbog čega je postala i mitska ličnost nekadašnjeg Novog Sada.
Lenku Dunđerski (1870–1895), najmlađu od petoro dece Lazara i Sofije Dunđerski, najbogatijih i najvećih srpskih dobrotvora, srpski pesnik upoznao je još kao devojčicu u njenoj rodnoj kući, kao veliki porodični prijatelj i kum cenjene porodice iz Srbobrana. Nikada u društvo ukalupljen, Kostić dolazi u sukobe sa zvaničnom politikom u Srbiji, 1884. godine na poziv kneza Nikole ide na Cetinje, gde radi kao urednik zvaničnih crnogorskih novina, te sve do 1891. godine ne viđa najmlađeg člana kuće Dunđerski. Na poziv Lazara Dunđerskog, nakon nesuglasica u koje je upao i na Cetinju, ovaj pesnik ekstrovert, „s nečim aristokratskim u izgledu i ponašanju, svetski čovek prema kome su njegovi pesnički drugovi izgledali kao povincijalci“ dolazi na porodično imanje Dunđerski u Čelarevu.

NJENA PLAVA KOSA, OČI I STRUK...

Tu Laza, večiti miljenik žena, zatiče 21-godišnju devojku, koja je za vreme njegove crnogorske sage završila školu za engleske gospođice u Pešti, viši vaspitni zavod u Beču, mnogo putovala, školovala svoj glas o kome su svi sa divljenjem pričali, svirala klavir, naučila nekoliko jezika, volela konje i jahanje.

Devojka čija „plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču“, kako je zapisala u svom dnevniku, bila je samostalna, društvena dama zavidne lepote glasa. Njenu nesvakidašnju pojavu osvojila je još manje česta pesnikova ličnost. A ovaj intelektualac, doktor prava, novinar, književnik, esejista i pesnik, advokat, profesor novosadske gimnazije, prvi prevodilac Šekspira u Srbiji, posle Dositeja naš najveći poliglota, ali i romantičar koji je najviše puta bivao hapšen ili se nalazio pred hapšenjem, imo je čime da bude osvojen.

Sačuvane fotografije Lenke Dunđerski u balskoj haljini, konjičkoj opremi i crnogorskoj nošnji, njen lik na portretu Stevana Todorovića u Narodnom muzeju u Beogradu, sve svedoči o istome – o lepoti. No to je samo jedan deo ličnosti Lenkine, onaj koji su svi videli, a koji je i pesnika međ' javom i međ' snom mogao da zanese.

A I LAZA JE BIO LEP, BEZ IJEDNE SEDE...

U lirskoj studiji „Lenka Dunđerska“ Pere Zupca prvi put objavljen portret Laze Kostića iz Singerovog novosadskog foto-studija, svedoči da je Laza u svojoj 51. godini bio lep, bez ijedne sede.

Problemi su već nastali, Lenkina majka Sofija već se po Novom Sadu žali da joj Laza rasteruje prosce, a na Lazino pitanje Lenki zašto nikog valjanog ne odabere i ne uda se, ona odgovara: ako bi već morala, morao bi taj neko biti kao on.

Nemoćan da bilo šta promeni, Laza traži slamku spasa. Kako mu je nekada Lenka rekla da se divi Nikoli Tesli, on piše velikom naučniku koga je upoznao u Pešti da mu je našao odličnu priliku. Tesla nije mnogo razmišljao. On je venčan s naukom.
Tu je i deo dnevnika Lenkinog, koji otvoreno govori o preprekama koje su gušile Kostića. Na njeno pitaje zašto se ne bi udala za njega, pesnik odgovara:„ Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan.“

BEG U MANASTIR

Da bi pobegao od svojih osećanja, odlazi u manastir Krušedol, još jednom piše Tesli, ali sve je uzalud. U manastiru, gde je ostao četiri godine, piše prvu pesmu posvećenu Lenki – „Gospođici L. D“. U njoj se jasno vidi pesnikovo osećanje nedostojnosti da bude prosac savršene lepote. Priložio ju je u Lenkin spomenar, drvenu kutiju sa oslikanim ružama na poklocu, koji je nestao.

Laza pravi poslednji očajnički korak. Ženi se Julijanom Palanački, bogatom 46-godišnjom miradžikom, svojom verenicom već 12 godina, koja ga je verno čekala. Kum na venčanju 54-godišnjem Lazi bio je Lenkin otac, Lazar Dunđerski.

FILM SANTA MARIA DELLA SALUTE

Ostvarenje scenariste i reditelja Zdravka Šotre "Santa Maria della Salute" premijerno će biti prikazano 20. decembra u Centru „Sava“, a od 21. decembra će se naći na redovnom bioskopskom repertoaru širom Srbije.

Lik Lenke tumači Tamara Aleksić, a Lazu Kostića igra Vojin Ćetković. U filmu igra više od 160 glumaca, a među njima su i Dejan Lutkić, Sloboda Mićalović, Aleksandar Đurica, Nebojša Dugalić, Joakim Tasić, Nela Mihailović, Srđan Timarov, Miodrag Krstović, Aleksandar Berček, Svetlana Bojković, Nebojša Kundačina, Radoje Čupić, Milica Grujičić..

Na bračnom putovanju u Veneciji Lazu zatiče vest o Lenkinoj smrti. Prema zvaničnoj verziji umrla je od tifusne groznice u Beču, a poslednji redovi zabeleženi u njjnom dnevniku mogu uputiti i na sumnju da je mlada žena sama sebi prekratila muke.

Skrhan od bola, Kostić utehu pronalazi u Crkvi Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute – a 15 godina kasnije objavljena je grandiozna pesma s nazivom ove crkve u naslovu.

Lenka je umrla na Svetog arhanđela Mihaila, kada vernici masovno dolaze u Veneciju da se poklone pravoslavnoj ikoni Bogorodice, donete sa Krita. Pre smrti Laza je 1.000 kruna zaveštao manastiru Krušedol da se svake godine na dan Arhanđela čita molitva za spas duše Lenke Dunđerski i isto toliko manastiru Ravanica u Vrdniku da se na Vidovdan moli za pokoj duše Julije Palanački.
Laza je umro 1910. godine, godinu dana nakon smrti svoje supruge i objavljivanja himne ljubavi "Santa Maria della Salute". Poslednjih dana života Lenka mu je redovno bila u snovima, čak je verovao i da budan čuje njene korake. Ceo svoj život i htenja pretočio je u pesmu sa imenom italijanske crkve u naslovu, u kojoj je ljubav osnovni princip života, mesto susreta njega i Lenke i posle smrti. Refren "Santa Maria della Salute", najvažniji element zvučnosti pesme, postaje i tajna formula kojom pesnik doziva svoju dragu, razbija "beznjenicu", pustoš nastalu posle smrti vile od koje "lepšu ne vide svet".

Olgica Kravljača