Anđelko Zablaćanski

Bez razloga

Умочих прсте
У хладовину даљине
И на храпавом зиду сам
Насликао разлоге тамних тонова
У ћутању модрих свитања –
Пред полазак
На станицама пролазности јесени
Док седим на крвавом трагу
Откинуте шапе твог осмеха
Заденутог у путање сутона

Noć pred odlazak

Мом оцу
Клатно тупо удара у страха звоно
Нико му тон не чује до ропац смрти
И нико не зна кад зајецаће болно
Треном што већ мртве наде ће сатрти

А све је тако у неизвесном јасно
Чак што и у страху ничег се не бојиш
И свестан си да за све је сасвим касно
Мада у звоњави клатна још не стојиш

И знаш да ће доћи – чекаш – а не желиш
Клатно бије јаче – тишина све већа
Све се више кидаш док се не поделиш
На оног што јеца или смеха сећа

Mali čovek

Упиташ се често ко си себи, другом
Треба ли ма коме реч коју изустиш
Радосница, савет, или реч са тугом –
Смеш ли иком рећи оно што наслутиш

Или си фигура у партији шаха
Ни ловац, ни кула – већ шта коме треба
А у себе склоњен без узетог даха
Жељан да неком си бар залогај хлеба

Често се упиташ постојиш ли стварно
Да ли образ твој је то што такну прсти
Или све у теби и с тобом је кварно
Чак и оно што се пред олтаром крсти

Тако избезумљен страху се предајеш
Да вечно си ништа чак кад силно волиш
И тад ћутиш гласно невешт да се кајеш
Јер кајањем никад никог не заболиш

Bekstvo

Побећи од света, побећи од себе
Куда – овог дана уморног од магле
Сем најдубљој тами срца које зебе
И ту бол сакрити као убод игле.

Побећи људима, побећи животу
Куда – овог дана мртвог ми погледа
Сем грлу без суза најцрњем сомоту
И ту сачекати језу санте леда.

Побећи празнини у себи и свему
Куда – овог дана звонког од тишине
Сем у тупост главе, жеље ну у чему
И ту вечно бити као део тмине.

Očajna pesma

Одакле до мог ува допиру ти звуци
Кад нит славуј пева – нит се буди ћук
Ни мртве деце мајчински јауци
Већ уморног бића најтамнији мук

Одакле у поглед пале су сене
Кад небом се месец игра пун жуди
А негде већ свићу зоре румене
Можда тама душе којој бол суди

Одакле на длану ми сан трновит
Кад нит спавам – нит сну будан сам вичан
А срцем не лута ни јед тајновит
Можда тек буђењу бес јако сличан

Smrvljene misli

Тишина плаче
бол не уме да ћути
сан што га слути

Сутон дан мрви
односи ведрину широку
даљина у оку

И све умире
тек месец наду дражи
немир ме тражи

У мраку видим
жену што усном слутим
а све прећутим

Утробу кида
заборављена самоћа
горчина воћа

Од несна мрежа
у капке се уплела
тупост начела

Zaborav

Хоћу да заборавим твоје црне очи
И навику да плачеш због среће
Мада бол нам већ превише суза точи
Јер птица радости ретко нам долеће.

Нећу да се сећам твојих миловања
Најлуђих ноћи љубави у животу
Кад изгубих разум услед блудног стања
И не видех ништа – сем твоју лепоту.

Желим да заборавим и часе нежности
Твој осмех затурен негде у истини
Кад гледасмо се немо у трену вечности
Две подневне сенке у врелој прашини.

И не тражи трагове нашег битисања
Јер у свемиру смо два зрна песка тек
Пусти да ми срце и без тебе сања
А део сећања сачуваћу за лек.

Erotika

Страх те је - а чезнеш
да оседлаш пропетог пастува
док трепериш у јари
над бескрајем зрелости жита
и росом расцвале булке
а врела као летњи дан
у мирису покошене траве.

Korak

Корак до тебе где се губи
Кад мисли кораке не познају
И шта ми лобању тупошћу дуби
Док сном те чувам у загрљају

Зар не умем до тебе доћи
А уза ме си сваког трена
Зар страх је јачи од љубавних моћи
Док тражиш ме дрхтаво занесена

Увек ме нађеш ма где да сам
Чедно ме из нетрага вратиш
Да у туге баш никад не забасам
А сваку рану ми пољупцем златиш

Reči

Не слушај говор моје главе
Једино речи душе и срца
Јер ум се плаши и зоре плаве
А душа пева и кад грца

Не слушај речи без очију
Већ дрхтајем усне изречене
Погледом што их невешто крију –
Тад реч је тврђа и од стене

Не слушај никад што ти велим
Док немир звоњавом тело кида
Јер сваку ту реч с лудилом делим
Док самоћом ми душа рида

Poverenje

Како у твом ћутању речи да чујем
Оне што се не кажу увек и свима –
И како да у све речено верујем
Изгубљен у твојим и мојим ноћима
Док уснама све што је минуло псујем
А пун жудње за срећом ти у очима

Како да разум чује срца трептања –
Једину меру истине у љубави –
У осмеху дочека сва шапутања
И тако сваку сумњу вером удави
Да чедна јава у миру све досања
И све лудости и сав јед заборави

SEPTEMBAR

Na vrhu krošnje list što nebu stremi
Nedozrelom plodu crv je prvi gost
Rosa hladna - tragovi leta nemi
I na jednu obalu naslonjen most

Nedoumicu novom danu krade
Još vreo i ćutljiv sunčevi zračak
Kao u one godine bezbrade
Jetko se dušom prospe nade tračak

Svaki nov dan gnjilim se voćem hrani
Ukraj stabla stalo minulo vreme
Gde leto, gde jesen – na kojoj strani
Septembar – radost ili teško breme

Iz pogleda beži nebo čisto
Vrane u magli već sluti jutro svako
Vetar glas nosi - nikad više isto
Dok list s vrha krošnje već pada polako

Umorna ceznja-

U oku cuvam daljinu hladnu
i nadu golu
tvoj osmeh majskog jutra.

U treptaju pospanog dana
trazim noc davnu
tvoje grudi tople na dlanu sna.

Na usni zaboravljenog osmeha
drhti zudnja jasna
zarobljena u mislima tvojim.

Na grudi mi pale boje jeseni
u secanju pepeljast trag
umorna ceznja pesme ludosti.

A u svemu zvoni tisina
samoca moja-tvoj
u strahu od napukle jave.

НЕДОСТИЖНА


Као искра вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад - само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;

Тад милујем те немо
К'о недозрелу трешњу кап росе,
К'о месечина своје небо –
Милујем твоју пут испод расуте косе

Hteo bih pesmu da napišem
U pesmu tebe da stavim

Ali stihovi su krhki
Za tvoj pogled
I sve bi se rime izgubile
U tvojim snenim očima

Zato – pred njima ćutim
Tražeći osmeh
U vatri što u zenicama gori
I po mojim usnama piše
Sonet o nemiru.

Anđelko Zablaćanski - Trazeci osmeh

Kad suton me uzme – nemoj da me tražiš,
Jer možeš mi pogled ozarjem zavesti –
A ne želim više da ga nadom dražiš:
Da veče i jutro negde će se sresti.

Kad suton me uzme – jednostavno, ćuti;
U osmehu nemom vratiće se sanje
Da su nekad mogli sresti nam se puti,
Samo da smo znali želeti se manje.

Kad suton me uzme – pevaće slavuji,
Jer tu pesmu samo noć ume da sluša,
U duši kad java prestane da bruji –
I rosa kad srce prestane da kuša.

Kad suton me uzme – a već je uzeo
Umorne mi usne negdašnje vreline;
Žudnju koju skriva jedan tamni veo;
U mislima samo magle i beline.

Kad suton me uzme – nemoj da me tražiš,
Jer možeš mi pogled ozarjem zavesti –
A ne želim više da ga nadom dražiš:
Da veče i jutro negde će se sresti.

Anđelko Zablaćanski - Kad smiraj

ČOVEK ŽENI

Čovek ženi treba
Da zenicama istok joj pokaže
I bez straha
U njenim uzdasima
Stamena vetrenjača bude
A svoje uzdahe duboke
U njenim jedrima zatalasa

Čovek ženi treba
Da joj se u zenicama ogleda
I bez straha
U svoje osmehe
Njene najskrivenije misli pusti
A ona u njegove bore
Zaseje zrnevlje vere rosom škropljene

Čovek ženi treba
Da svoje zenice na dlan joj spusti
I bez straha
Bezok joj korak korakom nađe
A ona njegove stope
Krvave i grube dubinom duše shvat

HOĆU ŽENU


Hteo bih

Da zaspim snom dužim nego eon ceo

Da zaspim u krilu jedne žene

Koju dugo tražim i koja mene čeka negde

I ne pitaj

Da li ima ime ili se krije iza nadimaka

Da li govori lepe ili ružne reči

Ni da li joj je osmeh zvonak kao hladno

jutro

Ne pitaj

Ima li mladež iznad gornje usne

Da li je mlada ili samo vitka

Ni da li su joj duge noge a kose bujne

Ne pitaj

Da li sam voleo baš takve žene

Da li sam ih grlio pijan ili trezan

Ni da li samo ljubih pohotu u njima

Ne pitaj

Da li sam im dao ikad išta

Ni da li su one pružile meni nešto

Ne pitaj – ne znam

Jer slutim

Samo jednu ženu – ženu bez imena

Sa očima što imaju boju moje tuge

I pogledom zadenutim

Jedino u lutanju mojih zenica

Slutim ženu

Čije usne imaju ukus poljubaca

A koje nikad ljubile nisu

Jer ona ne ljubi usnama nego dušom

Slutim ženu

Koja nikad nije rekla reč Ljubav

A o njoj ćutanjem naglas zborila

Slutim ženu

Čije grudi ne mirišu požudom

Već strašću i čežnjom čistom

Slutim samo

Ženu kojoj drhtim utrobom

A ona u mojoj odanosti nadmoćna i tiha

Kao da na prestolu sedi

I hteo bih

Ali još uvek stojim sam

Zarobljen raskršćima ljubavi i

nesanice

Anđelko Zablaćanski

ХОЋУ ЖЕНУ
Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице

ŽUDNA NOĆ

Kupam u tvom dahu svaku želju strasnu
Prsti mi lutaju izmaglicom puti
Da u vrisku vidim kȏ zvezdu te jasnu
Tvoje golo telo što žudnjom se sluti

Sve što žudnja sluti sad usne dotiču
I dlanovi čuju muziku tvog stasa
Dok u tebi pišem od iskona priču
Zanesen tišinom – lepotom tvog glasa

Lepota tvog glasa kičmom mi silazi
Da u svakoj žili najluđe zagudi
Dok san trenut svaki u javi nalazi
Na mojim nedrima drhte tvoje grudi

Drhte tvoje grudi – nebo je sve bliže
Sred noći po nama zrak sunca je pao
U nama sve raste – talas bura diže
U jedan nam uzdah sav je život stao

SPOZNAJA

Neuhvatni tonovi bitisanja drhte na usni
Naši jauci ćute dugo u duši smeha
Sa svakim novim danom ruše se najlepši sni
Nedoumicom razlike čednosti i greha

Život ljubavi ukrade najdublju suštinu
Dok pitamo se zašto neke granice nismo
Preskočili kao nedostojnu nam visinu
Sakrivši nade u nikom napisano pismo

I tek kad sve kraj nas mine tiho, neosetno
Spoznamo ko zna koga u svemu što smo hteli
Pogled nam zaluta u sećanje tuđe, setno
Jer za naše nismo marili i nismo smeli

Pesniku

Brsti svoje misli s trnovitog žbuna
Sred goletnog polja izniklog odavno
Uz obalu reke dva vezana čuna
I bezumlje svuda strašno i ogavno

Brsti svoje misli s trnovitog žbuna
Usnom koja drhti rečju nerečenom –
Na glavi fukare blista carska kruna
Vidljiva i oku sa najsivljom mrenom

Brsti svoje misli s trnovitog žbuna
Paunovim perom – mastilom plavetnim
Napušten od sveta pun životnih buna
Sa dušom deteta i pogledom setnim

Brsti svoje misli s trnovitog žbuna
Nedogledu jasan – vremenu budućem
Kad običnost mine tad zagudi struna
Sve ničice padne pred stiha umećem