Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najkraće priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 18 Jun - 7:58

NEMOGU VISE-DOSTA JE BILO


Kisan,sivi Februarski dan...Dosadna voda se sliva sa neba,a krupne kapi lupaju po automobilima koji kao ranjene zveri uz riku tutnjeci prolaze pored mene i zasipaju me prljavom vodom.Jos jedan dan prolazi,a ja kao da ne zivim vise dok se poguren vracam sa svog dosadnog posla.Sve sto je bilo nekada lepo u mom zivotu odavno je prestalo da postoji,a ovo sivilo u kome nema boja,samo neke nijanse,tuzne i umorne od nedostatka svetla,nijanse sive boje.
Boze,ovako se i ja osecam,bas je ovakav dan urastao u moju dusu duboko i traje godinama,cini mi se vekovima.Ne mogu vise,dosta je,dosta je trpljenja bola,patnji,ne mogu to vise da podnesem...
Nikoga na ulici nema,jedini se ja probijam kroz nalete vetra koji me zasipaju vodom i uteruju mi hladnocu sve do kostiju.I vicem,vicem na vetar-Hajde duni koliko najjace mozes,odnesi me,raznesi me-
I kao da me cuje,huji i bruji,misli da ce moci da me ponese.- Jel to sve sto znas vetre?Nije to nista slab si ti za mene,mnogoi tezak teret nosim da mi mogao da me podignes sa zemlje-
Rugam mu se,a srce mi place.Noge su mi mokre,farmerke isto tako,na glavi nosim kapu koja se natopila pa mi se voda sliva niz vrat.
Ne mogu vise.Dosta je bilo...
U secanje mi se vraca devojka ociju boje kestena i jedan divan Junski dan.Ulica puna ljudi,a ja i moja Tanja se drzimo za ruke i ja joj nesto pricam,pricam gluposti,a ona me gleda svojim snenim ocima u kojima se gubim.Probijamo se kroz Beogradsku vrevu,i negde na potezu od Zelenog Venca prema Sremskoj ulici,na platou kod prodavnice obuce ja ugledam nju,malu crnu pticu.Lezi na asfaltu,nemocna,slaba i mala.Ljudi prolaze pored nje i ne primecuju je,taj mali nevini zivot kome se mozda blizi kraj.
-Vidi,izgleda da se izgubila-govorim Tanji,ona mi nesto odgovara,govori,ali ne secam se sta mi kaze,jer ovo je kisni dan,i mnogo godina je proslo od tada,a ja sam odavno zaboravio njene reci,ostao je samo njen lik.I njene oci koje me gledaju kroz maglu vremena koje je proslo negde s druge strane,tamo gde su se sakrile boje.
Ne mogu vise.Dosta je bilo.
Za trenutak ispustam Tanju iz ruke i uzimam malu crnu pticu u svoje narucje.Drzim je pribijenu uz grudi kao nesto dragoceno,nesto sveto.Osecam njeno malo srce kako ubrzano lupa.
-Hajde da je odnesemo negde,da je sklonimo sa asfalta-kazem Tanji,a ona se slaze sa mnom i ide pored mene dok se kroz ulicnu guzvu Knez Mihajlovom ulicom krecemo ka Kalemegdanu.
Ne mogu vise...Dosta je bilo.I od kada je to kisa slana?Jesu li se to moje suze pomesale sa nebeskim suzama.Ja cak ne znam ni da li placem...
Na Kalemegdanu smo,dve ptice i ja,jednu drzim na grudima,a drugu u grudima.Sedamo na klupu.Boze,koliko se gubim u njenim ocima koje su se usadile na to lepo lice kao dve male kapi tame sa sve mesecom i zvezdama.Milujem pticu polako,nezno.I gle,u pticjem oku suza,mala bela suza!Nisam znao da ptice umeju da placu,ali mi se cini da je mala crna ptica zaplakala.Milujem je nezno po kao ugalj crnom perju.Osecam to malo srce pod svojim prstima koje samo sto ne iskoci iz grudi.Moja druga ptica sedi pored mene,grli me i u jednom carobnom trenutku sve se samrzava i bledi oko nas i samo postojimo moje dve lepe ptice i ja i to je totalna sreca.Mirise lipa,kako samo lepo mirise.Sve stoji zamrznuto i sve se utisalo,ostali smo sami na ovom svetu,ta klupa,taj miris,ta dva crna oka,mala crna ptica,njena suza i ja...
Ne mogu vise.Dosta je.
I odjednom,trenutak se odmrzava,i ptica siri krila i polece.I jedva sam uspeo da pogledom uhvatim njeno malocrno telo kako nestaje u krosnji stabala.Vec u sledecem trenutku osecam Tanjinu ruku u mojoj i njene usne na mojima.Kako sam bio sretan!Jer znao sam,ptica ce ziveti,a ova ljubav ce vecno da traje.Ali nisam bio u pravu,i mislim da je ptica to znala i ona suza koju je pustila bila je namenjena meni.
Ne mogu vise.Dosta je bilo.
Tanje odavno vise nema u mom zivotu,proslo je trinaest predugih godina otkako mi je rekla da me ne voli vise i da ne zeli vise da bude sa mnom.Nije mi vredelo sto sam bio u bolnici posle toga,sto sam imao gusenje posle naseg rastanka,nije...Proplakao sam narednih pet godina,mnoge su me imale,a ja nisam imao nijednu,jer ostala je samo ljustura koja stari,lice koje se polako prekriva borama,oci koje su odavno presusile i srce iz koga zjapi oromna gnojna rana.
Ne mopgu vise.Dosta je bilo.
A pricali smo kako ce nam zivot biti lep,i da ce nam se deca zvati Mia i Bojan,kako cu ja pisati svoje knjige koje ce ljudi obozavati,i kako ce ona biti turisticki vodic i voditi me sa sobom svuda gde je put nanese.
Kako li izgleda sada?Da li je nasla srecu?
Ne mogu vise.Dosta je bilo.
Koliko mi je jos vremena ostalo u ovoj dolini suza?I kada cu se smiriti?I ima li sanse da se od ove kise i ovog vetra prehladim tako jako da zaspim i da se vise nikad ne probudim?Huk vetra presao je granicu,onu granicu u mojim usima kada mi to zavijanje i urlikanje izgleda isto toliko tiho kao da su mi usi pune voska.Stizem do zgrade.Ulazim u lift i vidim u ogledalu jedno umorno lice,jednog nesretnog coveka koji pati s one strane ogledala kao i ja sa ove.
Ne mogu vise,dosta je bilo...
A kakva je to ljubav bila...Koliko je sve to bilo carobno,i kako je svet bio lepsi tada.I Boze,boja koliko hoces,boja kojih tako dugo nema u mom oku u meni duboko,da se ne secam vise ni kako se zovu,niti mogu u secanje da prizovem njihov izgled.
Izvor Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 18 Jun - 8:00

Magla


Rođena si u magli, u praskozorju sveta. Uzdignutih ruku stajala si sama, kao prvo bilje nicala iz polja. Bila si daleka od budućih ljudi, uzdignuta posebnošću što iz tebe sledi. Tvoj je krik onda bio tek krik u bezimenu zoru jer još ne beše zore i ova je prva. Gorele su vatre i poljane mokre dimile se posle. Pale su i kiše i nisu bile slične zvezdama jer nije ih bilo, a život se rađao tek pošto bi mu rekla. Dobijala si telo, stvarali su se oblici, materijalizovana misao postajala je stvarnost. Pisani su zakoni svakog novog dana i stvaranje sveta išlo je kroz faze. Bilo je sve plavo cak i prve trave, birali smo boje tada čak i neba. „Ali zašto plavo, ne valja sve plavo, neka ova trava baš zelena bude.“ Stvorili smo mene od prašine tvoga prvobitnog tela, dok odzvanjali su vulkani, i podrhtavao je Svemir. Nisi čak ni slutila šta će na kraju od svega toga biti. Nisi ni onda kada se Duh božiji dizao iz vode, ni kada je Eva jabuku uzela iz ruku zmije. Videla si kad je car Asirski poveo u ropstvo Misirce, čula ih da govore: Gle, ko ce nas sada da izbavi? U oči si moje tad stavila zadatke, nerešive enigme od kojih mi nostalgičnost još utrobu kida. Rekla si mi: Na nebu postoji tvoja jedna zvezda ali nećeš je ti naći, nećeš je ti naći... Videla si Jovana na reci Jordanu i goluba belog da leti na nebu. Bila si tu kad je Isus na krstu raspet, čula si Mariju kako tužno jeca. Videla si raspad Vavilona, Persije, na kraju i Rima, gledala si avion na nebu Hirošime. Bila si u Iraku kada su se cepala dečija tela, bila si u rovovima onih koji nemaju čime da se brane. Ljudi su se u početku setili da daju imena svemu tome, svom tom čudu koje je tu sada. Neko se setio vekova, neko godina novih, kalendara, neko nebu dao ime, neko tihoj reci. Ali niko nije zaista stvarao kao što je bilo tada, niko nije dao oblik cvetu, niko krilo ptici, niko šapu medvedu iz šume. Niko nije Svemiru rekao: Budi bez kraja, niko zvezdi da svetli u noći. Bila si deo pomisli jednog moćnog Boga, on je morao suviše da razmišlja o tebi. Za svaku je ćeliju pravio specijalan plan, za svako jedro koje je ko poklon spuštao u tebe. Tvoja je duša dobila oklop i pravo na smrtnost, ali samo tela. Rodjena si opet, od žene i čoveka, u jutru oktobra dok lile su kiše. Zaboravila si početak ali spremna si za kraj. Misliš da si stabilna ali ni to nisi. Uskoro će proglasiti gospodara sveta iz plemena Danova i stvoriti mu presto. Pokloniće se narodi dok primaju žigosanje i biti ko krave na otrovnom polju. Ti ćeš tada biti nada i retki će preostali nalaziti utehu u tvojoj lepoti. Povešće nas ka tamnici i tad ću biti s tobom, sa pravom za poljubac, za držanje za ruku. Goreće lomače i zemljotresi jaki ostarelim svetom tutnjaće ko vihor. Uzećeš mi dah, gledati dok umirem i desnom rukom svojom sklapati mi oči.

On je bio u odelu, ona beše sva u belom. Tunel svetla predugačak a ni putokaza niti kakvog drugog znaka beše. Nisu znali gde da idu, povelo ih samo svetlo. Čuo se šum mora, ko da pevaju čarobni zraci, ko da nije do malopre sneg bio i zima ko da nije bila. Koraci su im bili ko kretanje broda kome se oklopi kidaju, koji nikad više neće ni da ima sidro. Bili su laki, mogli su da lete. Dali je to smrt? - pitao je, Da li je to smrt o kojoj su nam govorili sa ludim poštovanjem? Dole je bila zebra i lav je travu mirno pasao kraj nje. Zajedno sa decom Bagdada ona je videla decu Hirošime. On je video logoraše Aušvica koji začudo pevaju od sreće. Da li je to Bog, o kome su nam govorili sa tolikim strahom? - pitao je dok je gledao Isusa kako priča deci Nagasakija o lepoti cveća. Nije bilo časovnika, nije ni vredelo čekati jutra. Nije bilo ni sunca, ničeg nije bilo a opet je sve upijalo oko. Ona je bila sva u belom a on njen je bio ceo. Poljana je bila beskrajna a putevi kroz nju dugi i jedinstveni. Nije bilo mesta za samoću, nema mesto samoći kad postaneš svetlo. On je bio jedan poseban zvuk, ona beše njemu pesma. On bi grlio njeno telo, ali ona bez tela osta, on bez svojih osta ruku. Nisu ni shvatali da više ne postoje, nisu ni imali vremena za to u jednom bezvremenom svetu. Samo je potok vode žive žuborio i pričao o ljubavi. Doduše i anđeli preostali na nebu svirali su na harfama pesmu kojoj nema imena ali koja beše tako stvarna da se rukama ko pogača mogla lomiti. Da li je to ljubav, o kojoj sam ti pisao jednoga oktobra dve hiljade četvrte, na planeti Zemlji, jedne tužne samotnjačke noći, dok sam mislio o tebi braneći suzama da okvase mi oči, dok sam shvatao da je bespredmetno bez tebe svako postojanje? Da li je to ta ljubav? – pitao je, ali ona nije čula jer je i sama već postajala pesmom, kao uostalom što će i on zatim...

Izvor Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 18 Jun - 8:01

Tajanstvenim stepenicama, odakle Pakao napada slabosti usnulog coveka i sa njim potajno razgovara, uspela se ove noci k meni dva sjajna Djavola i jedna isto tako cudesna Djavolica, i kao na nekom postolju, postavili se uspravno i u velicanstvenom stavu preda mnom. Sumporastozuto svetlucanje isijavalo je iz ta tri lika, sto se ostro odvajahu od tamnih ponora noci. Njihov izrazaj vladarske nadmoci bio je tako prozet gordoscu, da sam sa pocetka sve troje smatrao pravim bogovima.

Lice prvog Djavola imalo je obelezje dvojakog pola, a meki obrisi njegovog tela podsecali su na oblike drevnoga Bakha. Lepe, ceznutljive oci, mracne neodredjene boje, licile su na cvetove, sto jos trepere zalivene krupnim suzama minule oluje. A poluotvorene usne bile su poput neke vrele kladionice iz koje se rasipaju valovi opojnog mirisa. Kod svakog izdisaja, njegov bi plameni dah obasjao roj leprsavih musica. Oko grimzine tunike ovila mu se, poput zivog pojasa, blistava zmija, koja se, uzdignute glave, s ocima zarke zeravice, u njega zaljubljeno piljila. Na tom zivom pojasu visile su bocice napunjene zloslutnom tekucinom, pa britki nozevi i hirusko orudje. U desnoj ruci je drzao jos jednu bocicu. Njena sadrzina rujno je svetlila. Na bocici je bila ceduljica sa ovim cudnovatim natpisom : ''Pijte, ovo je krv moja, savrsen napitak za okrepu''.
Gledajuci me svojim beznadezno zalostivim ocima, iz kojih je strujala neka podmukla opojnost, Djavo progovori : ''Kad bi hteo, samo kad bi hteo, ucinio bih te Gospodarom dusa, i ti bi mocnije vladao zivim telima, nego sto kipar vlada krotkom glinom! Upoznao bi nepresusivi izvor naslade. Izlazio bi iz sebe, da u drugima nadjes zaborav. Tudje bi duse k sebi privlacio, dok se ne bi sasvim slile u tvoju.''.

Ja mu odvratih : ''Najlepse hvala! Ne znam sta bih sa tim olosem bica, koja sigurno nisu nista bolja od mene jadnika. Iako se moram stideti secajuci se proslosti, ipak necu da ista od nje zaboravim. Pa sve kad te i ne bih poznavao, staro cudoviste, tajanstvena zbirka nozeva, sumnjive bocice i lanci na nogama, znamenja su, sto isuvise jasno podsecaju na neugodnosti, koje donosi tvoje priateljstvo. Zadrzi za se svoje darove!''.
Drugi Djavo nije imao taj tragicni i ujedno ljupki izrazaj niti dopadljivo, umiljato ponasanje, a ni krhku namirisanu lepotu. Bio je snazna ljudina, gojazna lica bez ociju. Teska mu se trbuscina otoboljila od bedara, a na pozlacenoj kozi, kao da je tetoviranjem nacrtano mnostvo sicusnih likova u pokretu, sto pokazuju bezbroj oblika opste ljudske bede. Bilo je tu malih iscrpljenih bednika, sto se svojevoljno o klin vesaju, nakaznih coveculjaka, cije su ponizno molecive oci uverljivije vapile za milostinjom od njihovih drhtavih ruku, ostarelih majki sa izrodima u narucju, koji se pripijaju na usahle grudi. I jos mnogo, mnogo drugih.

I taj mi rece : ''Mogu ti dati sredstvo, kojim se sve postize, koje sve nadmasuje i sve nadomestava.'' I potapsa se po nakaznom trbuhu, a zvucna jeka uverljivo razjasni smisao njegovih nezgrapnih reci.

S gnusanjem se okrenuh od njega odgovarajuci : ''Za svoj uzitak ne treba mi nicija beda, a ne zelim ni bogatstvo, zasenjeno svim nevoljavama, koje su poput slikara s tapetnog papira, prikazanje po tvojoj kozi.''


''Zelis li upoznati moju moc?'' zapita me lazna boginja svojim carobnim i cudesnim glasom.

''Poslusaj!''

Ja, utonuh u zvuk
Izvor: Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Pon 17 Avg - 18:48

Piše Maja Knežević Djak

Ne sjećam se dana kada sam prvi put uzela knjigu u ruke, ne sjećam se ni naziva svoje prve pročitane knjige, njezinih korica niti mirisa, kao ni trenutka kada sam bila uvučena u taj magični svijet… No jednom kada se to dogodilo, bila sam zauvijek zarobljena… Kada bi me netko pitao da imenujem svoju najbolju knjigu, navedem ime pisca koji je svojim djelom, talentom i maštom utjecao na moj mali svijet, život i poglede, mislim da ne bih znala što bih mu odgovorila.

Jer odabrati jednu između tisuća pročitanih knjiga uistinu je teško… Svaka od njih jednim je svojim dijelom, bilo to posvetom, naslovom, rečenicom, ulomkom ili likom utjecala na mene, promijenila neki skroviti dio moje malenkosti, potakla me na razmišljanje, na promjene, a ponekad čak i na djelovanje...

Ljubav prema knjigama i čitanju nije se rodila preko noći. Začeta je jednog dana mojega ranog djetinjstva, javila se skromno, stidljivo, s prvom knjigom koja me u potpunosti zainteresirala i “začarobirala” do te mjere da sam živjela njen život i vraćala joj se svaki slobodan trenutak. Da li je to bila osnovnoškolska lektira “Družba Pere Kvržice”, Ćopićevi “Orlovi rano lete” ili pak neka, većini nepoznata knjiga, nikada neću saznati.

Ta skromna ljubav nastavila se razvijati sa svakim pročitanim Mayevim romanom, dok sam se galopirajući divljinama Texasa ruku pod ruku borila s Winettoum protiv Siouxa, rasla je dok sam s Poirotom rješavala zamršene slučajeve ubojstva po Engleskoj i u Orient Expressu, jačala s ljubavnim pričama brojnih spisateljica tijekom moje tinejdžerske faze. Ukus prema određenim žanrovima i piscima mijenjao se tijekom godina, no ljubav prema magičnom svijetu knjige nikada nije jenjala.

Čak ni tijekom gimnazijskih dana kada smo bili prinuđeni čitati mrske nam Homerove tragedije i romantične tužaljke nad promašenim životom ruskih nihilista. Naprotiv, ti su mi dani odškrinuli vrata i dopustili da zavirim u svijet koji ću s užitkom istraživati u kasnijim godinama, na fakultetu, kada sam knjige čitala tijekom dosadnih predavanja o obloj glagoljici, gurajući se u autobusu s ljudima koji su žurili s posla na posao, sklupčana u fotelju tijekom kišnih jesenskih dana…

Ljubav prema knjizi i čitanju bila je oduvijek prisutna u mom životu. Pri tome nije bilo važno da li je riječ o novoj ili staroj knjizi, ljubavnom ili povijesnom romanu, obveznom štivu ili preporučenom djelu, svjetskom bestseleru ili ponosnom prvorođencu nekog nepoznatog autora. Svaka je knjiga svijet za sebe, svaka nas knjiga nečemu uči, pruža nam društvo u samotnim danima, otvara nam vrata svojega svijeta i omogućuje da zavirimo u nepoznato.

Ne znam da li je točna izreka da su knjige najbolji prijatelji, no u svakom slučaju jedne su od mojih najvjernijih prijateljica. Uvijek su tu, pri ruci, spremne da mi se u potpunosti predaju, da pretoče svoju dušu u mene, da mi pruže društvo u trenucima samoće, da me obraduju i nasmiju kad mi je to najviše potrebno, da me rasplaču, nauče nečemu novom ili podsjete nečemu već naučenom a zaboravljenom.

Pratile se me tijekom mojih najtežih godina, u vrijeme rata, progonstva, neimaštine i blagostanja, tihe i skromne, čekajući svoj red u pretrpanom dnevnom rasporedu ili pri izležavanju na plaži… Nije im bilo važno jesam li siromašna ili bogata, lijepa ili ružna. Nikada me nisu podcjenjivale niti ismijavale. Uvijek su bile tu uz mene i za mene, moje vjerne pratiteljice, vječite suputnice… knjige.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30034

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Pet 21 Avg - 21:54

Dan i noć

"Postoji jedna kineska legenda o dvoje ljubavnika koji se nikad ne uspiju sastati. Zovu se Noć i Dan. U čarobnim satima sumraka i svitanja ljubavnici se dodirnu i gotovo se susretnu, no to se nikad ne dogodi. Kažu da ako pažljivo slušaš, možeš čuti njihove jadikovke i vidjeti nebo obojeno u crveno od njihove ljutnje. Legenda tvrdi da su im bogovi htjeli podariti pokoji trenutak sreće, te su stoga stvorili pomrčine, tijekom kojih se ljubavnici uspiju sastati i voditi ljubav. Ti i ja također čekamo našu pomrčinu. Sad kad smo shvatili da se više nikad nećemo susresti, da smo osuđeni na razdvojen život, da smo noć i dan."








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Ned 29 Nov - 12:33

Djevojčica koja htjede zagrliti svijet- Drago Štambuk

Živjela jednom, na rubu zemlje, jedna djevojčica koja imaše mnogo ljubavi, u srcu, s kojom htjede zagrliti svijet, čitav svijet. Mjesto u kojem življaše, s bakom i djedom, ponad ogromne vode i beskrajne izmaglice, podsjećalo je na težinu zadatka s kojim bi rođena, prepuštena starcima i ostavljena zanavijek. Otkuda i kako, zašto bi stvorena s takvom jedinstvenom željom, koju to igru nada joj sudbina, zašto baš njoj koju izostanak roditeljske ljubavi osudi na samoću i sućut bližnjih? Nepotrebno je udubljivati se u njene razloge i tražiti objašnjenja, jerbo to ničemu ne vodi. Važno je znati da djevojčica htjede zagrliti svijet i prenijeti mu svoju plamteću ljubav, koju imaše u nesvakidašnjem obilju, svima koji nastavaše poznatu zemlju, njeno središte i sve rubove, te pokoji pobunjeni dio kopna nastanjen rijetkim žiteljima i još rjeđim psima.
Imala je neodređene godine, ne bješe nit mala nit odrasla, ni dijete ni djevojka, s otvorenim pogledom i nemirnim rukama koje milovahu lišće loze i grančice masline, govorahu njeni bližnji: stare poput Krista.
Jednog jutra, dok se maglica sporo dizala nad pučinom, ugleda ona bijelu točku što približavala se stijenama na kojima stajaše upiljena u obzorje. Uskoro razazna lađu sa širokim bijelim jedrima, napetim i uperenima vjetrom k njenoj obali. Znatiželja je obuzme i nada da ugledat će živo biće na palubi, no iznenađujuća bi činjenica da na barki ne bje ni žive duše i da napuštena lutala je morskom plaveti.Što učiniti? Popeti se na brod, istražiti ga?
To i učini, uz izvjesno dovijanje i nespretnost; pope se na palubu, uđe brodu u utrobu i ustvrdi da je sablastan, bezljudan i sam samcat, da dolazi k njoj jednako samoj samcatoj s određenim razlogom. U trenu odluči prepustiti se sudbini – odriješi konop s broda koji prvotno veza za hrid, te se prepusti strujama i vjetru, pustolovini koju potajno žudješe, a našavši razgrnutu postelju u potpalublju, umorna od veranja i pretraživanja, prilegne i zaspi.
Lađa mora da je bila začarana jer čim se probudi, uoči da je napučena bićima, jedva vidljivima: ali što dalje od kopna odmicahu, sve jasnijima, sa sve više života i pokreta – čak i zboriti počeše s njome na jeziku koji ne znade, ali ga začudno razumješe u potpunosti.
Preniješe joj bića, ljudima slična, samo nešto sitnijega stasa, svoju radost i spremnost da je uprave na put plana predaje ljubavi njene cijelome svijetu i ljubavi potrebnima.
Brzo se svikla na nečujnost pokreta nepoznatih joj stvorova; iako nije shvaćala kako funkcioniraju – sve joj je kod njih otprve bilo jasno: razlog i cilj i svrha.
Plovili su, plovili, danima, možda i tjednima. Hraniše je ožegnutim snijegom, poput bjelanjka, žeđ joj gasiše vodom koja padaše iz njihovih naručja; a onda – jednoga podneva približe se raskošnoj luci bjelasnoga grada u kojemu zvona zvoniše neprestance, slamajući se o rubove palača, te spuštahu mostovi, ritmom koračnica, preko zaštitničke vode iz dubokih opkopa. Mnoštvo je iščekivalo našu junakinju na gatu i ohrabrena njegovim klicanjem siđe ona s lađe i uputi se k ljudstvu koje otvaraše pred njom put. Vodio ju je u palaču od ametista s otvorenim moćnim vratima kroz koja uđe u prostranu dvoranu u čijem središtu, na prijestolju, sjediše kraljević. Mlad, nestrpljiv, znatiželjan.
Hrabrost je napuštaše postupno, što više mu se bližila, i zaledi joj se osmijeh čim stade preda nj.
– Što tražiš, djevojko, u mom kraljevstvu? – upita je princ s trona.
– Tražim svijet kojemu ću pokloniti svoju ljubav – kaza djevojčica – ostavih zbog njega, i bez pozdrava, djeda i baku s kraja svijeta i dođoh k tebi, tragom više sudbine, da otkrijem ti, prinče, svoju tajnu namjeru i ispunim svoj usud.
– Kojem svijetu bi htjela dati ljubav, djevojko? Za čim zapravo čezneš?
Evo noćas, sanjao sam da ću danas sresti svoju ljubav. Mora da si ti ta ljubav koju mi u snu najaviše anđeli!
– Ali moja ljubav, moj plam, može sažgati čovjeka koji nije odabran i spreman za nju – reče ona.
– Ja spreman sam – reče kraljević, s uvjerenjem koje obara hrastove. – Odavno pripremah svoje srce za tvoj dolazak. Tko jednoj osobi dade ljubav, dao ju je cijelome svijetu. Ja sam pripravan biti tvoj svijet, djevojko!
I shvati djevojčica da je na putu odrasla i postala djevojkom, da je u moći dati, ali sada i primiti, ljubav. Smiješak joj se prelije licem i pruži kraljeviću obje svoje ruke.
Od tada, u sprezi skladnoj, življaše – snatreći sretno o svijetu ljubavi i ljubavi svijeta, sudbinski darovani blagoslovom poistovjećenih bića.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Ned 29 Nov - 12:36

Zlo ulazi kroz uši- Zoran Ferić

Tog srpnja, dok su vladale strašne vrućine, sve predodžbe o ******, Gavranu su se srušile u jednom bolnom trenutku. Boljelo je nekog drugog, ali dovoljno uvjerljivo da to zapamti za čitav život. Dok je namještao tendu na svojoj pasari, vidio je kako se na klupi pod smokvom Škembo ljubi s jednom slatkom svjetlokosom djevojkom. Imala je petnaest ili šesnaest godina, ne više, dječje lice, ali vrlo razvijene grudi i tijelo odrasle žene. Pogledao ju je par puta i pogledi su im se sreli. Odmah je došao do njih i Škembo ih je upoznao. Ispostavilo se da je cura iz okolice Nürnberga, da je gluha i da se zove Ulrike.
– Kao Ulrike Meinhof – rekao joj je polako, da mu može čitati s usana. Mislio je to kao kompliment, ali njoj nije bilo drago. Vidjelo se da je to vrijeđa. Tako je stekao neku predodžbu o tome da svijet izvan granica otoka funkcionira na drugim principima i da mladoj djevojci ime ubojice ne mora biti kompliment. Tada još nije znao da zlo ulazi kroz uši. Djeca zločeste stvari obično čuju slučajno, a kad im se obraćaju direktno, odrasli im govore samo dobro. Zato gluhi duže žive u bajkovitom svijetu. Zaljubila se u Škembu i izlazila s njim, a Gavran joj je bio prijatelj. Vrebao je trenutke kada sama sjedi na klupi pod smokvom i dolazio razgovarati s njom. Bio je strpljiv, pažljivo je oblikovao riječi, čak je imao i mali blok pa joj je pisao ono što nije mogla razumjeti. Prošlo je oko tjedan dana otkako razgovaraju svake večeri, oko sedam, kad Škembo ode na večeru, a ona pod smokvom čeka roditelje da se gliserom vrate s kupanja. Bio je s njom strpljiviji od Škembe, koliko je mogao zaključiti po njenom pričanju. Jedne večeri mu je priznala da jako voli Škembu i da bi htjela spavati s njim, ali da se boji jer još nikada nije bila s dečkom u krevetu. Gavran je napravio ozbiljno lice i rekao da je to ozbiljan problem.
– Zašto? – upitala je.
Gavran joj je stavio ruku na rame, umirujuće, kao otac ili stariji brat, i objasnio da prvi put može biti vrlo bolno i traumatično iskustvo za djevojke. Često se događa, govorio joj je polagano i prijateljski, da djevojke prvi put spavaju s onim u koga su zaljubljene, a onda im se ti dečki više ne sviđaju, taj prvi seks uništi ljubav umjesto da bude njena kruna. Dok joj je to govorio bio je sam sebi šaren, kao časopisi za tinejdžerice. Druge večeri spomenuo joj je da Škembo ima velikoga.
– Vidjela sam – rekla je na svom umjetnom njemačkom i jedva ju je razumio. Stavio joj je ruku na rame, na ono mjesto gdje je bila i jučer, i rekao da je to poseban problem kad se radi o uklanjanju nevinosti. A osim toga, napomenuo je usput, Škembo nikada nije spavao s nevinom djevojkom. Nema iskustva. Zamislila se. Lijepa topla večer, brodice se vraćaju u luku, galebovi klikću u visini, ali ona ih ne čuje, vidi samo njihov lagani let, jedrenje na burinu koji se polako diže. Izgleda joj da se sve giba i veseli: ljudi imaju sretne grimase, djeca ližu velike sladolede, zamusana, sve je baš dobro, kako treba biti. I tu ona kaže:
– Možeš li me odvesti nekamo!
– Natürlich – kaže Gavran i očinski je ljubi u čelo. Gavranov prijatelj Tica, koji se bavio zmajarstvom, radio je na recepciji kampa i dopustio mu da u šumici na brijegu iznad zaljeva postavi mali šator što mu ga je prošle godine ostavila jedna Slovakinja. Gavran je oprezno poveo Ulrike stazicom iznad klupe prema tom šatoru za koji nitko od njegovih nije znao. Vrućina je već jenjala i u šumici pod šatorom sada će biti ugodno. Čim su ušli, a on zatvorio veliki metalni ciferšlus, počeo je prčkati po njoj. Na neki način, oboje su gubili nevinost: njoj je bilo prvi put s muškarcem, a njemu prvi put s nevinom djevojkom. Lagao je, naravno, kad je rekao da je već bio s nevinima. Ali to nije velika laž ako im bude lijepo. Prvo ju je strašno boljelo, morao ju je dobro oblizati, sve bogato navlažiti slinom i malo joj cuclati da je uzbudi. Ali ona je bila ukočena, gipsana lutka, plava, bljedoputa, rigor mortis. Tako se, valjda, osjećaju nekrofili. Znao je da mora ići polako. Osjetio je himen kao neku šalicu stvrdnute riže u koju gura prst. Gurao joj je kažiprst i odjednom mu je bilo žao što nije odrezao nokte. Ne, nije bio svinja, želio joj je olakšati. Da bi bio nježniji, počeo je zamišljati da je voli. Mislio je o djevojkama prema kojima je nešto osjećao. Ljubio ju je kao Lenu, u obraz i iza uha, a Ulrike se sklanjala njegovim poljupcima kao da su nešto nečasno. Konačno, voljela je drugog dečka. Davala mu je svoj donji dio tijela kao da ju je netko u struku prerezao motornom pilom. Onda joj je pokušao ugurati čitav *****, ali ona se odupirala rukama o njegova prsa i puštala ga samo polagano, u sitnim etapama. To je izgledalo kao osvajanje Afrike prije nego što je izmišljen kinin. Ili jahanje kroz Sibir prije željeznice: uzaludan posao. Jedva je držao erekciju misleći na druge djevojke. Ali kad bi pomislio na to kako će se već sutra jebati sa Škembom, a on o svemu neće znati ništa, osjetio bi nekakvo uzbuđenje. Bila je to dobra priča koja će se održati čitavih trideset godina. Taj šator, vrućina, njezino zgrčeno tijelo, zvukovi koje je ispuštala a koji nisu bili sasvim ljudski, sve se stopilo u doživljaj koji će svim njegovim prijateljima neko vrijeme uveseljavati posebne trenutke, rođendane i Nove godine. Njezina naivnost, dobrota koja je ulazila kroz oči i odsustvo zla koje ulazi kroz uši učinili su je besmrtnom. Sutradan je odnekud donijela štene. Kao neko lažno dijete koje su napravili te noći. I ono ga je liznulo kao što je Gavran lizao nju. Svijet se liže uokrug, žene na pošti ližu kuverte, ljudi koji sjede i pišu razglednice ližu marke, oblizuju prste po restoranima, daju se lizati svojim psima koje poslije vode na smrtonosnu injekciju kad se razbole i onda uzmu slobodan dan s posla da bi bili tužni.
Uvijek kad se napije, priča tu priču o defloraciji i o tome kako je uvjerio Ulrike da ima manjega od Škembe i da će je manje boljeti. Ali Ulrike mu se osvećuje na osobit način; uporno stoji u njegovu sjećanju i izlazi van kad je izvuče nekoliko piva i on počne priču koju su svi čuli već stotinu puta, čineći ga tako nepodnošljivo dosadnim. Kao da ga na mahove Urlike izolira od svijeta i čini ga usamljenim kakva je i ona bila toga ljeta u kampu, kad je uzaludno pokušavao prodrijeti u nju samo zato da desetljećima kasnije može pričati da je bio tamo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Ned 29 Nov - 12:38

Nemaš pojma 
o čemu pričaš- Mira Petrović

Tri dana Marija sjedi u kuhinji pred televizorom. Tri dana njezina nepomičnost savršen je kontrast frenetičnim prikazima manično-depresivnih epizoda koje se nje ni ovo jutro ne tiču, a reakcije na podražaje izostaju. Tri dana Marija je tu, a nije tu; dok vrijeme juri, guta je, unatoč desenzitizaciji tijela čije je potrebe zaobilaze i zbog koje i ne jede i ne pije, hoda po rubovima vlastite kože.
Marija nije sama; oko nje su prijatelji, majka im kuha kavu, nečija ruka malo malo osvane na njezinu ramenu. Svako toliko do nje prodre koja floskula – kako je to moga napraviti?, nije to Ante, ali ona ništa ne komentira, ne zna što reći ni kome. Svi ti ljudi oko nje guraju joj mobitel u ruke, a ona ne shvaća zašto, ona zna da na njemu nema ni poziva ni poruka niti želi da ih bude. Nakon prvotne eksplozije tonova, mobitel sad umire u tišini – Ante je više ne zove, iz kuće ne izlazi.
Iz kuće tako ne izlaze ni Ante ni Marija, a njihova svadba je za samo dva tjedna. Svadba bez mladenaca zarobljenih u nikad prije naslućenim situacijama. Još jedna pljuska za Marijinu majku koja stoji kraj nje i ovaj put – bdije nad pogreškama svoje kćeri koje se stalno gomilaju i samo potvrđuju činjenicu da je njome razočarana od dana kad je rodila, kad je dobila kćer koja je uvijek sve radila po svom. U rodilištu plakala kad su ostale bebe spavale, spavala kad su ostale bebe jele. U školi je igrala nogomet i tukla se s dječacima, svađala s nastavnicama, bila je prgava, bezobrazna, uvijek u suludim odjevnim kombinacijama, a vrhunac svega bio je kad je upisala filozofiju i povijest, ta dva najgluplja predmeta s kojima u životu nije mogla postići ništa osim biti obitelji na teret. Ante jedini valja u životu moje kćeri, tako je Marijina majka mislila; a sad se i on gubio iz priče i to je izazivalo očaj, te Marijine oči koje su danima buljile u ekran i u kojima se Ante i ovo jutro od nje udaljavao poput broda koji lovi pučina.
A bilo je tako lijepo iznenađenje kad joj je kći najavila pir – i to za dobrog momka kao što je Ante, iz dobre obitelji. Što je bilo ravno čudu i nevjerojatnoj nebeskoj milosti jer je Marija uvijek govorila da se nikad neće udati, a ako ikad nađe pravog dečka, jedino joj je bilo bitno da ne bude kao njezini roditelji koji su svaki dan protiv nečeg novog – pedera, pobačaja, razvedenih žena i splitskih ultraša – svega što je u njihovome svijetu protiv Boga i domovine oko kojih su gradili sve više zidove.
Marija je u svojim maštarijama priželjkivala nekog posve drugačijeg, nekog intelektualca, tolerantnog, željnog znanja. I premda Ante nije bio intelektualac, bio je drag, bio je pristojan; u sebi je nosio mudrost starijih ljudi koja je Mariju odmah privukla. Od njega je učila nove stvari, a oduvijek su je privlačile osobe koje govore pametno, oni koji kažu nešto što ona ne zna, poput fraze težak je život nas umjetnika, koju je Ante ubacio u priču kad ga je upoznala na petoj godini faksa u jednome klubu – frazu koju svi znaju, ona nije znala i to ju je oduševilo.
Te večeri saznala je da Ante ne studira, već da radi za jednog čovjeka koji postavlja tende i bavi se fizičkim radom, uređivanjem raznih objekata, popravkom i slično, i da živi kao podstanar u jednosobnom stanu s neobično umiljatim pitbulom kojeg je Marija te večeri mazila dok je čekala Antu da joj donese pivo. Pričali su o bendovima koje su voljeli kad je Marija preuzela inicijativu, skinuvši se gola. Činilo se kao da je svaki njegov pokret već zapisan na njezinome tijelu – svaki dodir bio je onaj pravi, nježan, na mjestu.
Sljedeće godine pir je bio u planu. Marija je shvatila da u životu nikad ne treba reći nikad, a sad se sve izokrenulo. Tko je Ante zapravo, zna li ona tko je on? A zna li on nju? Pogriješila je, nešto joj je promaknulo. Na što je Ante mislio kad ju je tako izdao?
„Oš nešto pojist?", pita je mama, a Marija gleda u prazno, traži odgovor.
Majka se ne predaje. „Kako će vratit te pare? Šta ćemo reć ljudima ako odustaneš, Mare?"
Prije nekoliko dana Antin šef otputovao je u Bosnu jer mu se majka razboljela. Fibra, mučnina, ko će ti ga znat, rekao je Anti očajan. Majka ima devedeset godina, nikad prije nije bila bolesna. A on je baš taj dan planirao otići u banku ni manje ni više nego s pedeset tisuća kuna.
„Ja ti virujen", rekao je Anti, „pričuvaj mi pare do priksutra i onda ću sredit kredit, sad ne mogu, previše san nervozan."
Ante je rekao u redu i nije uopće obraćao pozornost na novac. Spremio ga je u stan i dan je odradio postavljajući tende u jedan novi kafić koji se pripremao za sezonu. Navečer je došao kući, sjeo je za stol i čekao Mariju. S prijama sam, neću doć včrs, poslala mu je Marija poruku i on se opružio na kauču.
Pio je pivo i gledao televiziju, neke čudne parove na TLC-u koji su se trebali vjenčati. Kojih sve budala ima, pomislio je i onda počeo razmišljati o zajedničkom životu s Marijom i s djecom koju će imati. Marija je rekla da ne bi htjela djecu, ali Ante je znao da će se jednoga dana predomisliti. A onda je ugledao novce na stolu i te pare su ga počele žuljati kao da mu je u cipeli zapeo kamenčić, kao da su te kune predosjećaj koji vodi kroz dan i prethodi svakoj odluci koju mozak u šarenilu ponude odabere, i koji je Anti u tom času naložio da uzme novac i zapiči prema kasinu. Udvostručit ću iznos, objašnjavao je sebi putem, jer svaka kuna dobro dođe; šefu ću vratit kolko mi je da, a ostatak zadržat za sebe, sve će bit okej. Ali kad je te večeri izašao iz kasina, odnosno, kad su ga iz njega izbacili, Ante nije imao novca ni za sebe ni za šefa. Šta ću, vikao je, šta da radin? I kao da mu ništa drugo ne preostaje, mahnito se zabijao u zidove, tukao sebe po glavi, pio cijelu noć, da bi onda ujutro nazvao Mariju i sve joj priznao.
„Zajeba san", rekao je dok je ona pišala na zahodu.
Njegovo priznanje odzvanjalo joj je u glavi; zbog težine tih suludih riječi mislila je da će joj se mozak rasprsnuti kao pod rukom terorista. „Napravija si šta?", vikala je na telefon. A onda se ustala sa školjke i zajedno sa svjetlom u kupaonici i sebe isključila. Sjela je u kuhinju i praznila je glavu, polako, studiozno, sve dok u njoj više nije bilo ničega, kad više nije bila ni u raju ni u paklu i sve je bilo u redu, sve je bilo ravno, kao crta na monitoru kad se nekome ugasi život.
„Al šta'š sad", govori majka, „tako je kako je, krivo je postupija", kaže, i njezine riječi su kao udarci čekićem o Marijinu unutarnju tišinu čija opna popušta.
„Znan da je falija, al pir je za dva tjedna i nekako ćemo se snać. Nek nađe pare kako god zna i nek ih vrati, šta sad, ispričat će se. A ti boljeg neš nać. Lipo se udaj i sve će se riješit, to ti tvoja mater može garantirat. Kad ćeš se udat ako neš sad?"
Marija bi voljela više od ičega da je ne čuje, ali zvukovi ulaze nepozvano, ruju po njezinoj glavi poput zaposlenih mravi. Marija razmišlja o tome kako je na svijetu sama, tako je prokleto sama a to nema veze ni s Antom ni s udajom ni s njezinim godinama. Majka je promatra i njezine oči joj se gade, njezine bore, brazde oko usta. Marija ustaje sa stolice, a u pogledu joj je samo srdžba.
„Oš ušutit više", kaže majci napokon, „nemaš pojma o čemu pričaš", a majka je gleda kao da joj ništa nije jasno, i to boli više od ičega.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 9 Dec - 18:43

Milorad Pavić,Šešir od riblje kože

...

- Sta si to rekao? -
- Sutra, sutra, uvek sutra, moj decko. Ceo ljudski zivot se svodi
na sutra.


Tada ga demonica osamari, a on je obljubi svom silinom svojih
visemesecnih neizbacenih muskih mensisa i gurnu je potom u vodu
i blato obale, a sam pobeze u svratiste uz pristan skele.
Kad udje, pomisli da je u stali... Svuda oko ognja u izbi bilo
je vazda prasadi, gusaka u parovima, zeceva, petlova i pilica.
Bili su to izvajani u drvetu i obojeni da bi namernici znali
sta mogu dobiti za jelo. Jeo je jaja pecena u ljusci kada u
izbu udje kaljava i mokra devojka, sede kraj njega uz oganj da
osusi dugu kosu i rece:
- Srela sam na skeli duha. Jedva sam izvukla zivu glavu.
Bacio me je u vodu.
- Znam - uzvrati Arkadije - i ja sam sreo na skeli demonicu,
jedva sam se iscupao iz njegove kose. Otela mi je sesir od riblje
koze, ovaj sto ga ti sad imas na glavi.
I oboje se nasmejase. Tada mu ona rece:
- Bio si preslab za duha!
A on uzvrati:
- Bila si prejaka za zenu.


- Ne volim je tebe, Arkadije - rece mu ona tada igrajuci se
maslinovom grancicom, ja volim drugog.
- Koga?
- Ne znam. Nisam ga nikad videla. Samo sam ga cula. On vice iz
tvojeg sna nekim cudnim glasom koji nije tvoj i koji me uzasno plasi.
Pre neko vece prepoznala sam taj glas dok smo se voleli. Tim glasom
on se odazive iz tebe i kad vodimo ljubav. Ja volim njega, a ne
tebe, Arkadije. A ti, ako me izgubis, izgubices me u sebi, a ne u
meni.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 9 Dec - 18:46

Paloma Dijas-Mas

Devojcica bez krila


"Jednom davno kad ljudi nisu imali krila..."


Tako su pocinjale sve price koje mi je, kada sam bila mala, pricala mama vracajuci se u drevno i mozda mitsko doba u kome ljudi jos nisu imali sposobnost da lete. Meni su se mnogo dopadale takve price pa sam je molila da mi ih ponovo prica iako sam ih znala napamet: onu o junaku bez krila koji je, posto nije imao svoja, napravio krila od voska i pticijeg perja; ali kako je leteo blizu sunca, vosak se istopio a on je pao u more i utopio se. Ili o onom drugom koji je izmislio spravu od platna i drveta da bi, skocivsi sa vrha planine, leteo nad dolinama svoje zemlje koristeci strujanja toplog vazduha. To danas svi intuitivno radimo ali kada sam cula pricu ucinilo mi se kao da je to nesto novo i neobicno, kao da sam ja licno upravo otkrila neku toliko svakodnevnu pojavu koja bas zato prolazi neprimecena.

Ali nikada nisam pomislila, dok sam slusala mamine price, da ce me se nedostatak krila i mit o osakacenim ljudima jednom licno ticati.

Nikada nisam osecala posebnu sklonost prema materinstvu. Secam se da su mnoge moje drugarice, kao devojke, pravile planove o trenutku kada ce postati majke; izgledalo mi je da nemaju nijednu drugu zelju na svetu i uzasno su me nervirali njihovi veseli uzvici, njihova cerenja i grimase svaki put kada bi ugledale neku bebu: stale bi pored kolevke ili kolica, glas bi pocinjao da im treperi, gukale bi kao gugutke i najzad zamolile majku da im dozvoli da za trenutak uzmu bebu izmedju svojih krila. A kada bi dobile dozvolu, privile bi dete na grudi, ususkale ga svojim perjem i dobijale tako srecan izraz lica da nisam znala da li da isamaram njih, sto su tako glupe i raznezene, ili sebe sto sam rezervisana i neosetljiva. Nije mi bilo prijatno da gledam kako se one raduju necemu sto je mene ostavljalo hladnom.

S vremenom sam shvatila da biti majka nije nikakva obaveza. Zato sam, u cetrdesetim godinama, srecno udata i profesionalno situirana, odustala od pomisli da imam decu, ali nekako automatski: jednostavno receno, materinstvo mi nije bilo u planu. Onda sam saznala da sam ostala u drugom stanju.

Od samog pocetka, moga muza i mene iznenadila je predusretljivost i paznja lekara, kao i njegovo insistiranje da se podvrgnem raznim analizama a zatim da neke od njih ponovim jer, kako je tvrdio, rezultati mu nisu bili jasni. Izgledalo je da nesto nije u redu, i zaista, tako je i bilo. Bila sam na pocetku treceg meseca trudnoce kada nas je doktor pozvao u svoj kabinet da nam saopsti novosti. Prva je bila da je beba devojcica; druga, da ce se najverovatnije roditi bez krila.

Ponudili su mi mogucnost da prekinem trudnocu, ali nisam htela. Iako me pomisao da postanem majka nikada nije privlacila, vec sam volela tu nepoznatu devojcicu znajuci pri tom da ce mi biti na teretu celog zivota. Ali ona je vec bila moja cerka i nisam htela da je se odreknem ni za sta na svetu.

Porodjaj je prosao dobro i bio je iznenadjujuce lak. Izgledalo je da to osakaceno stvorenje dolazi na svet puno zelje za zivotom kao i da se snaga koju je trebalo da ima u svojim nepostojecim krilima koncentrisala u drugim delovima tela, pre svega u njenim udovima: vec me je tokom trudnoce iznenadila snaga njenih udaraca u trbuhu a osoblje koje je prisustvovalo porodjaju moglo je da vidi kako su joj jake ruke i noge.

Kada su mi je doneli, jos prekrivenu krvlju i sluzi, da je stavim na grudi, ispruzila sam je izmedju svojih umornih krila i osetila kako je topla njena gola koza. Izgledala mi je kao najlepsa devojcica na svetu, tako ruzicasta i cista, bez hladnog i vlaznog paperja na grudima koje obicno ima novorondjencad. Ta me je golotinja toliko dirnula da sam za trenutak pomislila da je ljudska rasa, od kako je dobila krila, izgubila toplinu dodira jedne koze sa drugom, jer se izmedju njih uvek ispreci grubo perje puno prasine. I ko zna nismo li dobijajuci krila izgubili mnoge druge stvari, nezne i meke kao koza koju nista ne stiti.

Od tog dana devojcica je bila srediste mog zivota. Prvi meseci nisu bili problematicni: na kraju krajeva, normalna beba ima tako slaba krila da ne moze ni da leti ni da ih koristi u druge svrhe, tako da je moja cerka izgledala skoro normalno. Dobro je jela, spavala kad je trebalo, pocela je brzo da nas prepoznaje, da se smesi i guce. Kad bi me videla kako se priblizavam njenoj kolevci, umesto da ispruzi krila pruzala bi mi ruke, trazeci da je uzmem u narucje. Osim tog detalja, ni u cemu se nije razlikovala od bilo koje druge devojcice svog uzrasta.

Naravno, kako su meseci prolazili razlika je postajala ocigledna. Izmedju osmog i desetog meseca normalno je da dete pocinje da cuci ili da ide na kolenima, da siri krila i pocinje njima da mase pripremajuci se za prvi let. Umesto toga, moja devojcica je sedala i ljuljala se napred-nazad, ili se oslanjala na kolena i dlanove pokusavajuci da ide cetvoronoske, kao pas ili macka. Mom muzu bi pozlilo kada bi je video u tom polozaju: govorio bi da lici na zivotinju. Neki rodjaci su mi predlagali da je vezem za kolevku da bi je oducila od te ruzne navike. Ja to nisam zelela ni po koju cenu: branila sam njeno pravo da bude razlicita, da se izrazava i krece drugacije od nas ili od ostale dece. "Ako nema krila, mora nekako da se krece, zar ne?" svima sam govorila. Ali niko nije razumeo: govorili su mi da moram da je naviknem da se krece kao druga deca, da ce mozda kad poraste moci da svoj nedostatak nadomesti ortopedskim krilima, da ako je vec razlicita ne treba da je podsticemo da u tome preteruje. Sukobi su postajali sve zesci sa svima: sa mojim muzem, sa rodbinom, sa prijateljima. Niko nije zeleo da shvati da ako je devojcica drugacija, onda je logicno da sve radi drugacije.

Jednoga dana otkrila sam nesto bozanstveno. Videla sam na starim gravirama i slikama da su, u vreme kada ljudi nisu imali krila, zene uzimale svoju decu u narucje umesto da ih drze izmedju lopatica i perja, kao sto radimo danas. Secam se da je bilo zimsko popodne i da sam bila sama sa svojom cerkom koja je puzila po tepihu u salonu; u jednom trenutku ona je sela na pod i pruzila mi rucice. I ja, vodjena nekim nekontrolisanim impulsom, isto tako ispruzih ruke ka njoj i uzeh je, podigoh je u vazduh i stavih je na suknju. Ne mogu ni da opisem neznost koja me je zatim ispunila: drzala sam svoju cerku u udubljenju svog krila dok su je moje ruke grlile sleva i zdesna; i sto je bilo najcudnije, ona je ucinila isto, obuhvatila je moje telo svojim rucicama i tako smo nas dve dugo sedele, u tom novom i nikada ranije isprobanom polozaju, jedna naspram druge, telo do tela, ona bez krila a ja sa svojima zabacenim unazad, sjedinjene samo nasim izukrstanim rukama.

Od tada sam uvela obicaj da je stalno tako drzim. U pocetku sam to radila krisom, delimicno zbog stida a delimicno zato sto nisam zelela da izazivam dodatne rasprave sa svojim muzem kome je sve teze padalo ponasanje nase cerke; ali uskoro sam, kod kuce, pocela da je stalno tako drzim, tako da mi posle nije predstavljalo problem da nastavim i na javnom mestu. U pocetku mi je bilo jako tesko da dizem dete do suknje ali malo-pomalo moje ruke su ojacale zbog stalnog ponavljanja istih pokreta, a rekla bih i da su pocele da se pokrecu drugacije, kao da su se neki misici razvili i oblikovali da bi se prilagodili tom polozaju. Tokom dugih sati provedenih sa mojom devojcicom u narucju, shvatila sam zasto iz drevnih slika koje predstavljaju temu materinstva izbija ta, za nas neobjasnjiva, neznost i zasto u nama ne izaziva otpor koji bi bio normalan, posto se radi o prizorima osakacenih bica: veza izmedju majke i njenog sina koga drzi u narucju podjednako je snazna ako ne i snaznija od veze izmedju nje i njenih krila. Naravno, ono malo puta kad bih se usudila da iznesem slicno misljenje svi bi pognuli glavu i zavladala bi tisina koju izaziva zalost zbog tudje nesrece.

Napustila sam posao i jos vise se posvetila devojcici. Ili se ona posvetila meni, jer me je sasvim sigurno uvela u jedan novi svet, svet na povrsini zemlje. Umesto da leti, puzala je po podu; zatim je pocela da staje na noge, da pravi male korake, da hoda hvatajuci se za namestaj i tako uspevala da se krece po celoj sobi; kada joj je nedostajao oslonac, padala bi licem nadole i oslanjala se na dlanove. To je bilo sasvim drugacije od onoga sto rade druga deca koja prvo nauce da lete i onda, kada im krila dovoljno ojacaju, pocinju da hodaju; tako im krila sluze kao padobran dok prave prve korake a kada osete da ce pasti treba samo da ih rasire. Moja devojcica je, naprotiv, naucila da hoda mnogo ranije no sto je uobicajeno, a sto je jos neverovatnije, umela je da hoda bez pomoci krila: bilo je zapanjujuce videti kako se dovija da odrzi ravnotezu u tako teskom polozaju, pravih ledja i bez ikakve protivteze osim pokreta ruku, nogu i glave. Bilo je tesko poverovati svojim ocima da se ona tako odrzava na nogama, da ide zanoseci se ali da ne pada i da se spasava tako sto, kad god se saplete, pruza ruke ispred sebe da ublazi udarac.

Uvela sam obicaj da legnem na pod da bih bila sa njom. Moj muz se ljutio kad bi me video da lezim tako, na tepihu, licem nadole, sa krilima savijenim kao kod leptira, oslonjena na laktove da bih mogla da se igram sa svojom cerkom. Ali meni se dopadalo da gledam stvari odozdo, onako kako ih je gledala ona, bez mogucnosti da poleti i smesti se na vrh ormana ili da vidi sobu iz nekog ugla sa plafona. Tako sam malo-pomalo prestala da letim.

Prijatelji i rodjaci su mi govorili da treba da letim, da vodim normalan zivot, da vise izlazim, da se ziva ne zakopavam. Ali ja ih nisam cula: bila sam savrseno srecna.

Moj muz je prosao kroz razlicite faze, od ljutnje do dosade. Kada je devojcica napunila dve godine jedva da smo govorili jedno s drugim i da smo se vidjali kod kuce: on je stalno imao puno posla i jedino se pojavljivao, lose raspolozen, krajem sedmice; tokom nedelje vracao se kuci tako kasno da se po mraku uvlacio u krevet, misleci da spavam. Uskoro je poceo da ima posla i subotom. Zatim su usledila poslovna putovanja vikendom. Onda mu se vratilo dobro raspolozenje i ja sam znala sta se dogadja, ali nisam nista rekla: nisam zelela da moja cerka raste bez figure oca, koliko god simbolicna ona bila. Jednoj takvoj devojcici potrebna je sva zastita koju moze da dobije.

Sa svoje dve godinice vec je govorila povezano; bila je izuzetno bistra devojcica i ja sam bila ponosna na nju. Ali malo zatim pocela sam da brinem.

Prvi znak se pojavio jedne noci dok sam je kupala. Sapunjala sam joj ledja kad sam iznenada primetila malu neravninu u visini leve lopatice. Pregledala sam je, misleci da se povredila: videla sam samo malo crvenilo i nisam mu vise obratila paznju.

Posle nekoliko dana, primetila sam dva simetricna crvenila u visini obe lopatice. Pod prstima se osecalo skoro neprimetno zadebljanje na kozi. Strasno sam se uplasila, ali nisam htela da je vodim kod lekara i samo sam joj kozu namazala kremom za zarastanje rana. Krajem nedelje stanje se pogorsalo: zadebljanja su porasla i vec su izgledala kao gnojni cirevi, nateceni i bolni na dodir, jer se devojcica zalila da je boli kada sam prelazila prstom preko njihove povrsine.

Stavila sam joj zavoj sa jos krema za zarastanje rana, ali nije bilo nikakvog rezultata; menjala sam joj zavoje dva puta dnevno a cirevi su i dalje rasli. Onda sam uzela zavoje i flastere i previla joj cela ledja, pokusavajuci da ih zategnem ali ne previse cvrsto. Na srecu, bila je zima i niko nije primetio zavoje, sakrivene ispod devojcicine tople odece.

Ali ni to nije dalo nikakav rezultat. Cirevi su bivali sve veci i tvrdji, kao kost koja preti da izadje i raspori kozu. Nisam znala sta da radim niti kome da se obratim.

A onda se desilo ono sto je moralo da se desi. Jednog jutra sam otisla da je dignem iz kreveta i zatekla je kako lezi na stomaku, sto nije bio njen obicaj. Ispod carsava se naziralo neko sumnjivo uzvisenje; znala sam sta je i pre nego sto sam podigla carsav.

Bila su tu: u zacetku ali dovoljno dobro formirana da nije moglo biti nikakve sumnje. Tokom noci su izbila na povrsinu, cepajuci kozu, i gornji carsav je bio malo umrljan krvlju. Ceo svet mi se srusio u tom casu.

Znala sam da mogu da uradim samo jedno. Uzela sam svoju cerku u narucje, skinula joj zavoje i zagrizla jako, iz sve snage koju su mi ulili bes i ocajanje. Usta su mi bila puna nekog groznog ukusa na prasinu i grinje: neverovatno koliko se prljavstine nagomila u krilima za samo jednu noc.

Devojcicu izgleda nije bolelo. Mozda je samo osetila neku neprijatnost jer je malo plakala i brzo se umirila. Odnela sam je u kupatilo, odmah sam joj obradila ranu, dezinfikovala je, uspela da zaustavim krvarenje i previla je.

Nekoliko dana je nosila zavoje koje sam cesto menjala. Svaki put kad sam ih skidala pratila sam kako rana napreduje. S olaksanjem sam videla da brzo zarasta i za nekoliko nedelja potpuno je nestala.

Sada se skoro ne primecuje. Ostao je samo mali nevidljivi oziljak koji jedino moze da se oseti pod rukom ako se obrati paznja ili ako se zna unapred. Devojcica je opet onakva kakva je bila a ja sam joj i dalje predana. Onima koji mi kazu da sam se ziva zakopala, da treba opet da pocnem da radim, da sam izgubila muza, da ne mogu da se vezujem za devojcicu na taj nacin, odgovaram da sam zadovoljna onim sto radim i da je obaveza majke da se zrtvuje za svoju cerku.

  Izabrala i prevela sa spanskog
Dragana Starcevic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 9 Dec - 18:47

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na vevericina vrata.

- Bas lepo - rece veverica.
- Ali, nisam zato dosao - rece mrav.
- Valjda ipak hoces malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.

Ustiju punih marmelade, mrav isprica zasto je dosao.

- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo - reche on.
- Zashto? - upita veverica iznenadjeno. Njoj je uvek bas prijatno kada mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava siroko otvorenih ociju a usta su joj bila puna zirove kase.
- Da bismo videli da li cemo jedno drugom nedostajati - rece mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znas sta je to.
- Ne - rece veverica.
- Nedostajati je nesto sto osecas kada neceg nema.
- Sta onda osecas?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda cemo jedno drugom nedostajati - rece veverica tuzno.
- Ne - rece mrav - jer mozemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? - jauknu veverica.
- De, de - rece mrav - ne jauci tako glasno.

Veverica polozi glavu u sake.

- Ja tebe nikada necu zaboraviti - rece ona blago.
- Eto sad - rece mrav. To tek treba da vidimo. Zdravo!

I vrlo naglo izadje kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah pocela da oseca kako joj mrav nedostaje.

- Mrave - dozivala je - nedostajes mi! - Glas joj se odbijao o grane drveca.
- To jos ne moze! - rece mrav. - Pa jos nisam ni otisao!
- A ipak je vec tako! - doviknula je veverica.
- Pa sacekaj jos malo - cuo se iz daljine njegov glas.

Veverica uzdahnu i odluci da ceka. Ali, mrav joj je sve vise nedostajao. Povremeno je mislila na zirovu kasu ili na kukcev rodjendan, jos te veceri, ali mrav joj je opet nedostajao.

Popodne nije vise izdrzala i izasla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka, a vec je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.

- Tacno je - rece mrav. - I ti meni nedostajes. I nisam te zaboravio.
- Eto vidis - rece veverica.
- Da - rece mrav.

Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otishli na reku da gledaju odsjaj talasa.

*Ton Telehen*








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:37

"Moj savet tebi, ko god da si.
Ti koji imaš želju za istraživanjem misterija prirode.
Ako ne nađeš u sebi to što tražiš,
nečeš naći ni vani.
Ako ignorišeš savršenstvo svoje vlastite kuće,
kako možeš ciljati da češ ga naći negdje drugde?
U tebi je sakriveno blago svih blaga.
O čoveče, upoznaj sebe i znaćeš Svemir i Bogove."


Natpis na ulazu Hrama u Delphiu, Grčka








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:38

Bila jednom gostionica koja se zvala "Srebrna zvezda".
Gostioničar nije bio kadar povezati kraj s krajem, iako je preduzeo sve kako bi privukao goste: gostionica je bila ugodno mjesto, posluga srdačna, a cijene razumne. Očajan, pitao je za savjet jednog mudraca.

Saslušavši njegovu tužnu priču, mudrac reče: "To je vrlo jednostavno. Moraš promeniti ime svoje gostionice."
"Nemoguće!" odgovori gostioničar. "Kroz pokoljenja zvala se "srebrna zvezda" i tako je poznata u celom kraju."
"Ne", reče mudrac odlučno. "Moraš je nazvati "pet zvona" i obesiti šest zvona iznad ulaznih vrata."
"Šest zvona? To je glupo. Čemu bi to služilo?"
"Pokušaj i videt ćeš", reče mudrac smešeći se.

I tako je gostioničar pokušao. I video je ovo: svaki putnik koji bi prolazio pokraj gostionice ušao bi u nju da upozori na zabunu, a svaki je mislio da niko drugi to nije opazio. Jednom ušavši bili su iznenađeni srdačnošću posluge i ostali su da se okrepe, i tako su ugostitelju pribavljali zaradu koju je dugo vremena uzalud tražio.


Izvor Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:39

Indijska priča

Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko reke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovek. Kad su prelazili preko široke reke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovek ga upita: Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevreme za vreme vožnje splavom?

Ne razumem ti ja tako zamršena pitanja, reče splavar. Zar nisi nikada učio jezika u školi? Nisam odgovori splavar. Tada si pola svoga života potrošio uzalud. Na to je splavar ćutao.
Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevreme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske. I splavar se nagnu saputniku pa ga upita: Jesi li ikad učio plivati? Ne reče učen čovjek. E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:40

Kako opažamo stvari oko sebe

Perma itsraživanjima jendog engleksog Sveuičlišta, poptuno je sveejdno kjoim se resdolijedom pšiu solva u nkeoj rijčei, jeidno je btnio da pvro i psoljednje solvo bduu isparvno naipasni.
Osatatk mžoe btii skorz izmejšan, a da rijčei iapk bduu lkao čitljvie.
To se dogđaa sotga jer čvojek ne čtia sovlo po svolo, ngeo cjielu rjieč ojdednom.



"Čitamo" li tako i sve drugo ? (..život, ljude, događaje, pojave ..)









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:40

Bio jednom jedan učenik kojemu je učitelj, glasoviti grčki filozof, poverio čudan zadatak. Zapovedio mu je da dadne novac svakome ko ga uvredi u razdoblju od tri godine. Silno čeznući za prosvetljenjem, učenik je činio točno onako kako mu učitelj zapovedi.
Kad je ova poprilično duga kušnja bila završena, gospodar pozva mladića k sebi i reče mu: "Sada možeš ići u Atenu jer si spreman učiti mudrost." Sav ponosan, učenik se uputi prema Ateni.
Prije nego je ušao u veliki grad ugleda, zasigurno, mudra čoveka kako sedi na vratima vređajući svakoga ko pristigne. Naravno, kad je ugledao učenika, i njega stade vređati. "Hej", vikao je na učenika. "Kako samo možeš biti tako ružan i glup? Nikad ranije nisam vidio da neko izgleda tako blesavo."
Ali umesto da se brani ili napada, učenik prasnu u smeh. "Zašto se smješ kad te vređam?" upita mudrac. "Zato", reče učenik, "jer sam pune tri godine plaćao ovakve pogrde, a sad mi ih ti daješ besplatno!" "Uđi u grad," reče mu mudrac. "Tvoj je!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:41

Prema jednoj afričkoj legendi, neki stari poglavica želio je iskušati mudrost mladića kojeg je odabrao za svog naslednika na mestu plemenskog vode. Stoga ga je zamolio da mu priredi dva jela. U prvom su se trebali naći svi najbolji sastojci koje život nudi; u drugom najgori.
Dogovorenog dana poglavica je seo kako bi pojeo prvo jelo. Pred njim se tako našao slasno pripremljen kravlji jezik s povrćem. Poglavica je bio oduševljen jelom, a kad je završio, upitao je mladića zašto je odabrao jezik.

"Jezik je jedan od najprofinjenijih dijelova našeg bića", odgovorio je mladić. "Može izgovarati predivne reči istine koje našim ljudima mogu pomoći u razvoju i napretku. Ispravne reči našim ljudima mogu dati hrabrost i poduprijeti njihovo poštenje. Jezik može govoriti o ljubavi i skladu i održati zajedništvo našeg sela."

Poglavici se to poprilično svidelo i sada je jedva čekao da proba i ono drugo jelo. Dogovorenog dana ponovo je seo za sto, te se nemalo iznenadio uvidevši da je drugo jelo identično prvome. Završivši s jelom, upitao je mladića zašto je dvaput priredio isto jelo.

Mladić mu je odgovorio: "Jezik može biti najbolji, ali i najgori dio nas. Jezik može izražavati bijes i obeshrabrivati, što čovjeka može posve razoriti i oduzeti mu nadu. Može varati, može izgovarati neistine koje mogu izazvati nesklad. Jezik bi, lakše od bilo kojeg drugog oružja, mogao uništiti život u našem selu." Stari je poglavica pomno slušao te riječi i polagano kimao. Znao je da je dobro odabrao novog vođu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:41

Kolonija gavrana
(1999)



Bila jednom jedna skupina gavrana. Ona je osnovala koloniju u kojoj se u svemu i preko svake mere preterivalo.U njoj je bilo oko 12 miliona gnezda u visokim krošnjama, sa kojih je pucao pogled na more. Gavrani su bili srećni što su pronašli tako lepu kuću.

Jednog dana je došla strašna oluja i okomila se na obalu. Iščupala je svo drveće i razmrskala sva gnezda, onda je udarila more tako jako da se ono podiglo do krošnji. Oluja je donela sa sobom ledenu hladnoću koja se pobrinula za ostatak. Toliko je bila jaka da je na kraju od velikog broja ptica ostalo još samo dvanaestoro dečice- svi ostali su strašno završili. A kada se jeziva noćna mora smejući povukla, dvanaestoro malih prijatelja zakorači po bojnom polju i oplaka svoje rođake i poznanike. Sve je bilo uništeno- drveće popadalo, gnezda raznešena, roditelji , braća i sestre utopljeni i oduvani. Ova dvanaestorka odluči da odmah krene odatle ali da nikad ne zaboravi ovo mesto uništenja.

Duboko u unutrašnjosti kontinenta ptice su ponovo obrazovale novu malu koloniju i sagradile nova gnezda,venčale se među sobom i napravile svežu generaciju dece gavrana. Polako su postali srećni, ali nikad nisu zaboravili.

Nakon mnogo godina, deca dece gavrana, koji su tada pobegli, postade stara i seda, a blagi povetarac se usput dovukao i pomilovao mudra lica gavrana. „Beži, loši vetru!“ povikaše gavrani i smutiše povetarac „Nestani, ubico!“ „Ali, o čemu se radi?“ upita vetrić „nisam ništa uradio! Tek sam malopre nastao!“ Tada gavrani primetiše da je vetar još sasvim mali i ponudiše mu da se smesti kraj njih.A onda mu ispičaše priču svojih predaka kako ih je vetar sve pobio i uništio njihovu postojbinu. Vetrić je bio mnogo tužan i plakao je danima. Na kraju ustade i reče:“Veoma se stidim što sam vetar i večno ću se stideti. Sva moja deca i svaki vetar treba u svako doba da zna šta se nekada desilo i svi treba da pognu glavu sa tugom i molbom za oproštaj svaki put kada vide nekog gavrana. Od sad pa do kraja svih vremena mi vetrovi treba da budemo sluge crnih ptica, jer ono što se desilo nikad neće moći da se zaboravi i oprosti. Proklet bio onaj vetar koji to zaboravi !“ Tako reče vetrić i gavrani obrisaše suze , jer pomisliše na svoje rođake koji su tada umrli i na to da je sad vetar razumeo šta je počinio pre mnogo vremena.

I tako od tada vetar služi pticama i nosi ih kud god i koliko god one to požele i to bez kredita i čekova na odloženo.


Izvor Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:42

Recept za sreću


- Dobro jutro, komšija. Sinoć sam pročitala da vam je u štampi novi roman. Čestitam. Neverovatni ste. Uredjujete baštu ispred zgrade. Putujete. Slikate. Organizujete akcije za pomoć beskućnicima. I uvek ste ljubazni, nasmejani. Zadovoljni. Kako uspevate sve da postignete?
- Hvala vam na divnim rečima. Ne znam…možda je odgovor na vaše pitanje…ne razmišljam nikada o novom danu. Ne planiram ništa. Ja sam sakupljač lepih trenutaka koji me inspirišu.
- Ne razumem. Možete li mi odati vaš recept za sreću, ali u jednoj rečenici?
- Bolujem od leukemije.

Autor Ivana Nikovič Vanja








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:42

Mali mrav

Livada, livada sanjiva se budi sanjiva se budi, mali mrav se krece niz Ajsine grudi niz Ajsine grudi Ej, mali mrav, mali mrav u njedrima nest'o
moram da ga nadjem da menjamo mesto
Mali mrav, mali mrav u njedrima nest'o joj kad bih hteo da menjamo mesto. Vrisnula, vrisnula Ajsa vise puta Ajsa vise puta opio se mali mrav
pa sve dublje luta. Mali mrav, mali mrav skrenuo sa puta skrenuo sa puta
lepo mu kod Ajse pa sve dublje luta.

Izvor Net








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:43

Prica jednog plamicka

Obidjem oko zgrade i udjem u lozionu stare vojne pekare. Stotinak listova, svojom rukom pisana pisma, slozena i ukoricena, bacim u razbuktalo zdrelo vatrene nemani. Halapljivo ih proguta nepovrat. Zurim u to bolno kvrcenje i lelujave plamene jezicke. Plavicasta svetlost stopi ljubavna slova sa uzarenom masom uglja. Bukte moji mladalacki zanosi, besane noci, poletni dani. Kulja secanje, oduzima mi snagu, obliva vrelinom strasnom. Ne osecam ruke, noge, ne cujem, ne vidim, tlo ne dohvatam. Zgara moja prva ljubav. Zaborav prizivam.

- Kakva je to teka? - prenu me glas vojnika.

- Neka ,,teka,, - neveselo promrmljam.

- Devojka ti pisala? - siri oci dobrocudna naivcina.

- Ne, to sam ja njoj pisao.

- Zasto? -pita, dosadu razbija.

- Lagala me! A ti, pazi sad kako lozis. Cela kasarna kao iver moze da plane. Mnogo sam vatre dodao.

Cudi se moj budalas i pocne svoje muke da mi kaci. Moli da ga sad u leto na odsustvo pustim. Kaze, zimi se tamo ne ide, sneg do guse, pojesce ga vuci. Nabraja rodbinu, prosnje, veridbe, svadbe, slave, sabore, zetve, mobe, dace, ispracaje. Raspolozi me, malo. Za dzep se masim, objavu za putovanje mu u ruke tutnem. Gleda, ne veruje. Poskoci i iz nekog budzaka dve flase iznjedri. Pijemo za njegovu srecu i moju tugu.

- I ne zaboravi,... zaveje li te sneg u julu, transporterom dolazim da te 'apsim. Sutra putujes. Srecno!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:44

U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje. Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
- Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Stani malo - odgovori Sokrat. - Pre nego što mi išta kažeš želim napraviti mali test. Zove se "Test trostrukog kriterijuma"
- Trostrukog kriterijuma? - Upravo tako - nastavi Sokrat - pre nego što počneš pričati o mom prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume. Prvi kriterijum je Istina. Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
- Ne - odgovori poznanik - zapravo sam to tek čuo i ...
- Dobro - reče Sokrat - znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije. Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra. Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
- Ne, naprotiv...
- Dakle - nastavi Sokrat - želiš mi reći nešto loše o njemu, a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu, jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi. Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?
- Ne, ne baš.
- Pa - opet će Sokrat - ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro, i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:44

Hiljadama godina čovek je razmišljao o pitanju "Šta je sreća?" Došao je do bezbroj
odgovora. Začuđuje to da, i pored svih tih odgovora, vrlo malo ljudi može istinski reči da se
oseća srećno. Jedna kineska priča govori o prirodi sreće na krajnje zanimljiv način.
Pre nekoliko hiljada godina Kinom je vladao izuzetno okrutan i sebičan tiranin.
Naredio je da se oko zemlje podigne zid od deset hiljada kilometara. Da bi razumeo kako se u
to doba živelo, čitalac mora da ima na umu da su mnogi ljudi pomrli tokom izgradnje tog
zida, a njihovi kosturi ostali uzidani u njemu. U to doba, živeo je jedan veoma stari Kinez koji
je posedovao samo dve stvari u svetu koje je voleo - sina jedinca i jednog konja. Međutim,
kakva je obično sudbina, jednoga dana je konj pobegao. Kada su čuli za tu vest, svi stariji
stanovnici grada su došli da ga uteše govoreći: "Kakva te je nesreća snašla da ti je pobegao
konj!" Starac pogleda u njih i reče: "Otkud znate da je to nesreća?"
Nekoliko dana kasnije, konj se vratio sa još šest drugih konja. Kad to videše, meštani
ponovo dođoše kod njega i rekoše: "Kako si sada srećan kad imaš sedam konja." Starac je
razmišljao jedan trenutak. Tada je pogledao u njih i odgovorio: "Otkud znate da je to sreća?"
Tog popodneva starčev sin odluči da uzjaše jednog divljeg konja. Pao je i ostao
bogalj. Sada se meštani okupiše ponovo i rekoše: "Kakva te je nesreća snašla da ti je sin pao s
konja i ne može da hoda." Starac im odgovori na isti način: "Otkud znate da je to nesreća?"
Meštani se zbuniše i raziđoše se.
Sledećeg dana, carevi ljudi su došli u taj isti grad. Imali su naređenje da naprave popis
svih mladih, sposobnih muškaraca za građenje jezivog zida od deset hiljada kilometara. Svi
mladići iz grada su uzeti, osim starčevog sina. Kada se to dogodilo, meštani su bili sigurni da
su konačno shvatili mudrost tog starca. Ponovo su došli kod njega i rekli: "Kako si srećan da
ti nisu odveli sina da gradi zid." Starac je ponovo pogledao u njih i rekao: "Otkud znate da je
to sreća?"
U tom trenutku, svi meštani su se potpuno zbunili. Razišli su se a potom održali zbor.
Vratili su se starcu i rekli: "Razgovarali smo i složili se da si ti najmudriji čovek u Kini.
Smatrali bismo velikom srećom kada bi nam ti postao starešina." Starac raširi ruke u očaju i
reče: "Otkud znate da bi to bila sreća? Ne želim da se toga prihvatim." I ode.
Vrlo je verovatno da je on bio najsrećniji čovek u Kini, jer je znao tajnu sreće








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:45

ZNANJE OD KAMENA

Sjedio Yogi podno manjeg sela koje se treslo zbog erupcije obližnjeg vulkana.

Njegov mu učenik govori:
- "Učitelju,zar ćemo samo ovdje sediti dok ljudi u našem selu trebaju našu
pomoć?"

Ovaj zatvorenih očiju i mirnog glasa odgovara:
-"Oni nisu važni jer su sami odabrali živeti poganim načinom života.Sada
neka snose posledice Božeg gneva."
-"Ali učitelju....oni nas trebaju.
Vi možete jednim pokretom ruke izliječiti bolesne,možete hodati po vodi i prenijeti ranjene na siguran otok,možete materjalizirati hranu za umorne i iscrpljene...."

Ovaj ga prekine:
-"Naravno da mogu...ali to nije moje poslanje i nije me briga."
-"Ali,učitelju...zrak će uskoro biti toliko vruć da nećete moći disati...."
-"Neka....neču da dišem."
-"Vrućina će biti neizdrživa..."
-"Neka....neću da osjećam."
-"Zemlja će biti toliko vruća da nećete moći hodati po njoj..."
-"Neka....neću da hodam."
-"Uskoro će se sve pretvoriti u pepeo i neće više biti hrane..."
-"Neka....neću da jedem."
Vide učenik da je stari yogi odlučio ostati pa kaže:
-"Oprostite učitelju,ali ovaj vas put ne mogu poslušati i idem pomoći ljudima
pa makar i sam nastradao u tome.
I ode.................

Nakon nekog vremena vruća lava dođe i do starca.
Ovaj upadne u meditaciju,prestane da diše i počne da lebdi iznad nje.
Sitni vrući pepeo prekrije mu golo tijelo ali ovaj,stvarno....ništa ne osjeća.

Nakon nekoliko godina stanovništvo se počne polagano vraćati u svoje opustošene krajeve a među njima bijaše i učenik.
Noseći ružu u glinenoj vazi punoj zemlje on se spusti do mjesta gdje je ostavio svog učitelja.
Na svoje je iznenađene ustanovio da se stari yogi od silnog vulkanskog pepela pretvorio u kamenu statuu koja je bila stopljena sa podom i koju više nitko nije mogao pomaknuti sa mesta.
Spusti on glinenu vazu sa ružom pored njega pa kaže:
-"E moj učitelju....čak i ja znam da je ova ruža bez korena u zemlji.....
......apsolutno......NIŠTA.."











Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 2 Nov - 13:45

Kažu da je Bog sišao na zemlju sa Sv Petrom.
I dugo su hodali zemljom,umorni i gladni.
Naiđoše na dečka ,koji je cuvao ovce i izlezavao se pod drvetom.
Bog mu priđe i pita da mu pokaze put do prvog sela posto su bili gladni i zedni...
Dečko onako u lezećem stavu samo im nogom pokaže i uputi ih...

Nakon par km naiđoše na devojku ,koja je isto cuvala ovce. Kad ju je Bog upitao za pomoć,ona se podigla i ostavila ovce i dopratila ih do sela i svoje kuce te ih nahranila....siti odoše dalje..

Nakon nekog vremena Sv Petar upita Boga, kome si namijenio onako drago i milo devojče, puno milosrđa za pomoć?
A Bog mu odgovori.......
....onom pastiru sto je ležao ispod drveta.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najkraće priče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najkraći brak na svetu trajao svega pet minuta
» Šorts
» Najkraće priče
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-