Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najkraće priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:06

Вјекослав Видаковић

ПРИЧА МОГ ЖИВОТА

Сео сам за компјутер са намером да будним портирима, уличним продавцима из нужде, бирократама и њиховим краватама, активистима, пасивистима, пацифистима и осталим кандидатима за честитке, викенд наркоманима и хонорарним проституткама, незаситим благајницима, органима гоњења, њиховим глувим доуш- ницима и кратковидим очевицима, власницима капитала (укључујући и Марксов), реформаторима - аниматорима и осталим професионалним усрећитељима, амбициозним лоповима, неамбициозним лоповима, спортистима који ће се „трудити да оправдају указано поверење”... (Клинцу са четвртог спрата који сада вришти у ходнику)... пореским обвезницима, корисницима и наметницима, шампионима шанкова спремним за нову туру, M, L, XL, XXL i XXXL акционарима, контроверзним бизнисменима и свим њиховим прстеновима обезбеђења, фудбалерима без осећаја за ритам, волеј и слух, онима који полажу заклетву (рату или Хипократу, свеједно), плаћеним и неплаћеним убицама, монетарним ударачима, члановима Адвокатске коморе Содоме и Гоморе, трпљеним - спасеним, и свим осталим безгрешним мудоњама и грешним безмудима, јебем милу нану...
а онда сам се уплашио и одлучио да променим наслов.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:12

Предраг Виденовић

ЗЛОКОБНА ТИШИНА
(унутрашњи психолошки монолог)

Пљескање длановима. Пљескање, дуго пљескање. Дуго попут читаве вечности. Да сам им између дланова ставио месо, мислим да би милионе пљескавица умесили; да су им између дланова комарци, мислим да би их због мене све побили; да су им између дланова насилници, били би готови; да у сали нема ни мало прашине, мислим да би се створила од аплауза, почела би да гуши веома јако оне који не тапшу, тако да би и они протапшали заједно с њима - да би се задихали и ојачали своја плућа. Али ја нећу да тапшу лажно!?
Ево га аплауз! Нисам ни приметио да је крај. Еј ви, зар не видите: нема млевеног меса; нема комараца; нема насилника - па чини вам се!!! О људи! Шта вам је, нема злобника, сам сам их измислио. Учинило вам се. Нису они лоши. Немојте аплаудирати. Молим вас прекините. Све је била само лаж. Молим вас, има ли у сали имало прашине? Да ли се неко гуши? Да ли неко уопште кашље? Ето видите. „Кх.Кх”. Шта је, забога, том човеку? Помозите му, био сам у праву. Он се гуши. Леле мајко. Почео је да тапше. Други су га наговорили. Леле мајко, шта ако је све ово истина? Шта ако је ово стварно моја подсвест предвидела? Ле, ле…
Знам, обећаћу им да ћу поново доћи (али тад извођење неће бити ни упола добро као сад. Нећу их вређати на почетку. Уплашићу се - имаћу трему. Бићу миран као јагње). Е, хеј. Доћи ћу поново. Доћи ћу поново. Невероватно!!! Аплауз се стишава. Зашто су стали? Нису ме ваљда разумели. Немогуће!
Мајко моја. Каква тишина. Леле, тишина. И даље траје. Каква гробна тишина. Морам поново да чујем аплауз…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:12

Душан Влајковић-Митрованов

МЕСЕЧАР

Пешачио сам читаву ноћ и пробудио се у туђем кревету поред непознате жене.
„Осећај се као код куће”, рекла је док ми је ноге прала у камилици.
Њен мушкарац је у авану дробио чичково семе и мешао га са уљем од кантариона. „Да, осећај се као код куће”, рекао је док је мазао стопала лековитом смешом.
„После јела, можда попијемо ракију за добар пут, а? Ваља се.”
Климнуо сам потврдно главом. Жена је пеглала његову пиџаму.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:14

Љубомир Вујовић

ИЗГУБЉЕНО СРЦЕ

Кад су се упознали, он се њој дивио, она се њему дивила. Причали су о свему и свачему дајући једно другом најлепши део себе. Он је њу обожавао, она је њега обожавала. На дан венчања он је њој поклонио своје срце, она је њему поклонила своје срце. И живели су тако измешаних срца, он са њеним, она са његовим. Пролазило време, он је почео мање да јој се диви, и она је почела њему мање да се диви. Престали су да се обожавају. Једног дана он је осетио да више не може да је поднесе,. Истог дана и она је осетила да више не може да га поднесе. Он је престао да излази из своје мале собе, она је престала да излази из своје мале собе. Делио их је опустели дневни боравак. Тог поподнева он је прелиставао мале огласе, и она је тог поподнева прели- ставала мале огласе. Било му је чудно кад је запазио два огласа под шифром „изгубљено срце”. И њој је било чудно када је запазила два огласа под шифром „изгу- бљено срце”. Онда је он обавио телефонски разговор, и она је обавила телефонски разговор. Ујутро он је раније кренуо на посао. И она је тог јутра раније кренула на посао. Око поднева њему је стигао први е-mail, и њој је око поднева стигао први е-mail. Већ предвече он се њој дивио, она се њему дивила. Писали су о свему и свачему дајући једно другом најлепши део себе. Кроз два дана он је њу обожавао, она је њега обожавала. Те вечери, кад су се срели испод сата, били су шокирани. Он је њој вратио њено срце, она је њему вратила његово срце.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:15

Славенка Гемовић

СТАРИ ПРИЈАТЕЉ

Отвараш врата, а на вратима писмо. Погледаш га, узмеш у руку и почнеш да га читаш. Схваташ да те се стари пријатељ сетио. Дирнуло те то у душу. Враћаш се у прошлост. Размишљаш да ли је било пролеће или лето када си на обали реке тражио мостове између себе и њега. Запиташ се на тренутак да ли да пођеш у родни крај, да би га поново срео. Препознао си трагове сећања на њега иако си мислио да си га заборавио. У духу твом понавља се то време и све ти изгледа бескрајно лепо.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:15

Данијел Гујић

РАВНОТЕЖА

Чудно је изгледао тај младић кога сам то јутро случајно срео. Лице му је било влажно од јутарње магле која је стално некако бежала од нас, поглед сањив а покрети сувише спори за једног пастира. Док је ходао, њихао је благо раменима у ритму хода и сигурно би мамио вреле уздахе локалних девојака да их је у тим крајевима било. Причао је онако како је и живео, споро и неповезано, не питајући ме каква ме је невоља натерала да се потуцам по тим крајевима.
Док је изводио овце из тора, забављао се потурајући им свој изрезбарени штап под ноге, а овце су, пратећи свог овна предводника, послушно прескакале, чак и онда када је пастир заузет својим дужностима нестао у магли, ударајући штапом весело у ритму корака. Гледао сам у неверици како прескачу преко те невидљиве препреке, спремне ваљда да прате једна другу и у смрт не марећи за свет око себе.
Увек сам се плашио да ћу бити један од оних људи који се касно пробуде. Отворићу очи једног дана, мислио сам, погледаћу своје лице у огледалу, а оно ће мене погледати неким туђим очима, очима човека чији сам живот живео.
Како препознати себе у овом сулудом свету? Како објаснити људима да штап који прескачемо већ одавно није ту, да нема препрека осим оних које сами себи поставимо. Зар је могуће да још нисмо схватили да земља није округла, него равна плоча, чији сав терет лежи на плећима неколицине оних који су је направили оваквом каква је, и да ћемо падати дуго и болно ако терет постане претежак.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:15

Дражан Гуњача

МИР

Замислите сутра један задатак из физике, у било којој основној школи у свијету, који би гласио: „Колики пут треба пријећи бомба с екрана нашег ТВ-а смјештеног у нашој удобној, топлој дневној соби до њеног падања на ту исту собу?” Или, ако је то питање данас постало скоро банално, онда мало софистицираније, из неког другог предмета, рецимо, логике: „Зашто бомба коју данас гледате на екрану ТВ-а у тој дневној соби, сутра може бити бачена на ту исту собу из невидљивог авиона или из руку неког надобудног фанатика, сам бог зна које провенијенције?” Додуше, могу се поставити и потпитања типа тко управља невидљивим авионом или тко је задојио сулудог терористу настраним идејама, али то је без значаја за оне који се затекну у соби, зар не?
Кад се то сагледа у том контексту, намеће се једно- ставно питање: што је то мир? Живот без рата? Дјелимично. Најједноставнији одговор би био: мир је живот без страха. Без страха од бомби, тероризма, политичких прогона, озонских рупа, истребљења ових или оних врста…
Никада у повијести човјечанства мир није био по- требнији, а никада није мање значио него данас. Зато, док још можемо, покушајмо будућим генерацијама оставити барем наду да је он могућ. А вријеме нам полако али сигурно истиче…
Звучи претенциозно? Преједноставно? Далеко је то и од једног и од другог.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:16

Јасна Жарковић

ПОКЛОН

Љут си.
А кажеш да си тужан... добро, често је слично.
Тражиш да напишем причу о нама; како то да ми ти ниси инспирација; у мојим причама те нема... Како је то могуће! - онако, себи у браду, као да питаш инспирацију, док си љут на мене. Покушала сам да ти објасним како ће наша прича, доћи. Ти кажеш да је већ ту. Ја потврђујем.
- Па зашто онда?
- Зато што не знам да ли би ти то волео.
- Зашто сумњаш у оно што кажем; у то шта ја волим, и да тебе волим?
- Знаш да никада не сумњам у оно што осећам, и зато немој питати да ли сумњам у оно што знам. Али не знам да ли ће се теби то допасти.
- То.
- Да осетиш како ће твоја љубав бити у корицама књиге (а прича ће бити добра, и ја ћу морати да је ставим и у те корице), и да знаш да ће за твоју љубав знати, и да ће твоју љубав према мени читати, видети, можда заволети други.
Не знам да ли желиш да своју љубав, своју љубав, тако даш.
А мораћеш.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:25

Augusto Monteroso

Bubašvaba sanjalica

Bila jednom jedna bubašvaba koja se zvala Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba zvana Franc Kafka koji je sanjao da je pisac koji piše o činovniku koji se zove Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba.

Najkraće priče na svetu, str. 41, Beograd, 2004.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:27

Dositej Obradović

Starac i smrt

Nosio starac breme drva. Jako umoran, on zbaci breme, govoreći.

– Eh, prokleta smrti, gde si pa ne dođeš da me uzmeš sa ovoga sveta, da se ne mučim!

Odjednom, smrt dođe i stade pred njega, onako ružna kako je opisuju, pa upita:

– Zašto si me zvao?

– Ta ništa – odgovori siromah starac uplašen – voleo bih da nisi došla, ali kad si već tu, pomozi mi da natovarim ovo breme na leđa, pa da idem brzo kući, jer me čekaju.

Dositej Obradović, Basne, Beograd, 2007.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 25 Feb - 19:36

New York

Pre skoro trideset meseci, reče mi jedan naš čovek, koji je zarađivao za život u New Yorku predavajući engleski, da je od skoro počeo posmatrati „ali apsolutno sve“ ljude kao bolesnike. Utvrdiše nedugo potom, da kako nekog novog upozna odmah posmatra od kakve je psihopatske fele. Život u New Yorku nije shvatio onako kako se očekuje od privilegovanih u takvom slučaju, ali je uspeo da oboli i to kao doktor usamljenosti i (to je utvrdio za sebe), svašta vidiš, svakog čuješ, sve saznaš, uzmeš mu novac i ne zadržavaš ga više – to samo Amerika može. Ipak, New York je za čitaoce uvek baš nešto drugo...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 25 Feb - 19:38

Ernest Hemingvej je zatim uzeo salvetu sa stola i na njoj napisao šest reči. Nije želeo da ih pročita naglas već je salvetu dao na uvid prvom kolegi do sebe. Ona je zatim kružila od osobe do osobe, a kada su svi pročitali njen sadržaj jednoglasno su se složili da je šest reči apsolutno dovoljno da se napiše jedna priča. Naravno, priča je svakako mogla sadržati i nešto više, ali ovih nekoliko biranih reči teraju svakog od nas da konstruiše sopstveni nastavak:

Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.

Koliko je Hemingvej bitan deo popularne kulture dokazuje i takmičenje za njegovog „dvojnika“ koje se održava svake godine na Floridi, u gradu Key West. Program podrazumeva i takmičenje u pecanju, degustaciju ruma iz lokalne destilerije, čitanje poezije i takmičenje u pisanju kratkih priča – sve aktivnosti u kojima je sam Hemingvej uživao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 26 Feb - 9:19

Tri roda s jednog drveta

Jednom jahao paša sa pratnjom kroz polje. Najednom on ugleda kako neki nemoćan starac sadi maslinovo drvo. Paša se začudi, dojaha do starca, pa ga upita:
- Sedi starče, šta li ti to sad radiš u ovo toplo podne? Ti si star i trebalo bi već da se odmaraš, a ti još uvek radiš. A sem toga, ni sam Alah ne zna hoćeš li doživeti da ugledaš plodove tog drveta.

- O, svemogući gospodaru! Takav je običaj na ovom svetu. Jedan mora da sadi, a drugi da bere plodove. Nadam se da ću doživeti da drvo donese plod - s osmehom reče starac.


Paši se dopade takav odgovor, te baci starcu kesu s parama.
- Eto, vidiš - nasmeja se starac. - Drvo je već počelo da rađa.
Paša se nasmeja i baci starcu još jednu kesu.
- O, veliki pašo, čuj, sve drveće rađa samo jednom godišnje, a vidiš - moje dva puta.
Ova šala se još više dopade paši, pa baci starcu još jednu kesu, a zatim, obraćajući se pratiocima primeti:
- Hajdemo, prijatelji, inače ćemo sav novac dati ako ostanemo kraj ovog starca.


avganistanska narodna priča








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 26 Feb - 9:22

Sumnja

Jedan čovek posumnja da mu je izgubljenu sekiru ukrao komšijin sin. Posmatrao je momka kako hoda - baš kao lopov. Posmatrao mu je izraz lica - isti lopov. Posmatrao ga je kako govori - pravi lopov. Ukratko, svi njegovi gestovi i sve što je radio govorili su da je on kriv za krađu.

Kasnije, kada je otišao u polje da kopa, pronašao je svoju sekiru. Kada je posle toga video komšijinog sina, ni njegovi pokreti, ni izraz lica, nisu podsećali na lopova.


Lie Zi








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Uto 5 Maj - 8:49

Čudno ljudsko sećanje. Zaboravlja se ono za šta se misli da se nikada neće zaboraviti, a pamti nešto što nije ni postojalo kao događaj. Ostane lice koje, povremeno se javljajući iz sećanja, prati kroz život. Nosi se isečak nečijeg vremena, delić života nekoga koga smo slučajno sreli, zapamtili i sačuvali.

Svako u sebi, a da toga nije ni svestan, nosi deliće tuđeg života.

Jesenje popodne, kad se rano smrkava i pada sitna, dosadna kiša, na železničkoj stanici izgleda još turobnije i beznadnije. Vagoni sa drvenim sedištima, prljavi, tuberkuloznih sijalica, bez odvojenih kupea, kao iz starih filmova, čekaju putnike.

Kroz opštu vrevu provlači se mlada žena (skoro devojčica) sa velikom torbom i bebom u naručju. Izmučena, tiho se spušta u ugao vagona. Rominja kiša. Voz kreće kroz pokisla predgrađa. Monotoni ritam točkova i majčina toplina uspavljuju dete.

Onda nečiji pogled. Podiže glavu i vidi mladića u sakou od tvida. Prva misao joj je bila da mu je sigurno hladno, lako je obučen, a sako je nakvašen.

On stoji na ulazu u vagon, ne ulazi, a ne sprema se da izađe. Stoji tako i gleda je. Šta li mu se dogodilo, zašto tako tužno gleda?

Vršnjaci su, možda je samo koju godinu stariji. Razmišlja da li ga poznaje sa fakulteta, možda bi trebalo da se javi, ali zaista ga ne poznaje. Nešto gorko se penje u grlo. Dete se meškolji, nežno ga grli i privija, kao štit i odbranu od misli koje naviru. Nije važan fakultet, najvažnije je dete, za njega vredi sve žrtvovati. Skreće pogled, što se vraća mladiću koji je netremice gleda. Iako potpuni stranac, oseća da ga zna, a sigurna je, nikada se nisu sreli. Saginje glavu da ne gleda u oči koje se ne smeše, u njima je nešto čudno, lepo i duboko. Možda se vara. Njemu je samo hladno u mokrom sakou od svetlo tačkastog tvida.

Zašto je tako uporno posmatra. Ni reči ni osmeha, samo pogled koji uznemirava, prodire u neke skrivene kutke duše. Zašto?

Dete se probudilo. Zabavljena oko deteta nije videla kad je otišao. Voz je stajao u stanici. Ulazili su novi putnici popunjavajući ispražnjena mesta. Mesto pored vrata je ostalo prazno. Onda se sve opet stišalo i nastavilo se ravnomerno kloparanje točkova, menjajući ritam samo na skretnicama.

Osetila je lagani bol. Kao kad se shvati da se izgubilo nešto drago. Zašto uopšte razmišlja o mladiću koji je u sumorno jesenje veče stajao na vratima vagona?

Tama je sve pokrivala dok nisu izronile svetiljke sa lepezama od kiše. Stigli su do njene stanice.

Prošla je ta jesen, pa mnoge druge. Nikada više nije videla onog mladića. Ponekad bi ga se setila, upitala zašto ju je onako čudno gledao i sama sebi odgovarala da ga je sigurno podsećala na nekog.

Iz svetlog sunčanog jutra zri vreo dan. Gužva na ulici, i odjednom bez ikakvog povoda izranja sećanje od pre dvadeset i više godina. Tužne oči i pokisao sako. Zamrznut delić vremena kao sa stare fotografije, delić nečijeg života što se sa njenim ukrstio, poput vozova u mraku, i nestao.

Zašto se pamti nešto potpuno nevažno, nešto u čemu nije bilo ničega, ili možda jeste samo se nije prepoznalo?

10. jun 1996.

Radmila Mišev, "Uspomena" (Priče iz smeđe sveske)








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 13 Maj - 16:54

Ustvari nisam nikada razumeo zašto se seksualne potrebe muškaraca i žena toliko razlikuju.
I nikada nisam razumeo sva ostala sranja vezana za Veneru i Mars.
Takođe, nisam nikada razumeo zašto muškarci razmišljaju glavom, a žene srcem.

Na primer: Lepe večeri, prošle nedelje, bio sam sa ženom uveče u krevetu.
Strast je počela da se rasplamsava... kad je ona odjednom rekla: 'Ne mogu danas, nisam raspoložena... želela bih da me samo malo držiš u naručju.' Zabezeknuo sam se i rekao:
'Šta?!?.... Šta je sad to?' I posle toga je rekla reči, kojih se boji svaki normalan muškarac na planeti: 'Ti jednostavno ne razumeš, moje osećajne potrebe, koje imam kao ženska, da bi zadovoljila tvoje fizičke potrebe koje imaš kao muškarac.'

Na moj pogled je odgovorila: 'Zar me ne možeš voleti takvu kakva sam, a ne zbog toga šta radimo u krevetu?'
Gledajući na to, da sam ustanovio, da te večeri neće biti ničega, okrenuo sam se na stranu i zaspao.

Sledeći dan sam zvao na posao i poručio da imam odmor i da ću vreme provesti sa svojom ženom. Prvo sam je odveo na ručak, a posle toga u veliki tržni centar sa velikim odeljenjem za žensku garderobu.
Isprobala je nekoliko veoma skupih kompleta ali pošto nije mogla da se odluči koji bi uzela, rekao sam joj da ću joj kupiti sva tri. Htela je i cipele, koji bi joj se uskladili sa kompletima i rekao sam joj da ću joj uzeti za svaki komplet po jedan par. Posle toga smo otišli na odeljenje sa nakitom, gde sam joj kupio dijamantske minđuše. Ne mogu da vam objasnim koliko je bila uzbuđena. Verovatno je pomislila da sam na ivici bankrotstva.
Pomislio sam da me malo testira, kada je poželela znojnice za tenis, iako nikada u životu nije držala reket u rukama. Verovatno je pomislila da je malo zezam kada sam joj rekao:
'Naravno draga.' Od silnog uzbuđenja bila je na ivici da doživi orgazam..

Nasmejana je na kraju rekla: 'Mislim da bi to bilo sve. Idemo na blagajnu.'
Jedva sam se suzdržao da nisam pukao od smeha, kada sam joj rekao: 'Ne mogu danas, nisam raspoložen.'
Lice joj je pobledelo, donja vilica joj se spustila do kolena: 'ŠTA?!?'
Na to sam joj rekao:
'Samo sam hteo da DRŽIŠ sve te stavri u naručju neko vreme... Ti jednostavno ne razumeš moje finansijske probleme koje imam kao muškarac, da bi zadovoljio potrebe kupovanja, koje ti imaš kao ženska.'
I baš kada je bila na tome da me ubije pogledom, rekao sam joj: 'Zar me ne možeš voleti takvog kakav sam, a ne samo zbog stvari koje ti kupujem?'

Očigledno ni večeras neće biti ničega...








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 13 Maj - 17:04

SUSRET

Voja Antonić

- Zdravo!

Klimam glavom i otpozdravljam. Odakle poznajem ovog čoveka? Trenutak zbunjene tišine sakrivamo rukovanjem.
- Pa gde si ti?
Sležem ramenima.
- Evo...
Ispašću glup ako se odmah ne setim. Prisećam se likova iz mladosti, škole, sa posla... ne ide, ne prepoznajem ga. A on i dalje drži usta razvučena u osmeh i gleda me pravo u oči.
- Jel' radiš, a? Ima posla, ima...
- Pa eto, ima.
Možda bih umeo da započnem neki pametniji razgovor kad bih znao o čemu, ali nigde u sećanju ne mogu da pronađem ovog čoveka. Menjam mu boju zuba iz žute u belu, sklanjam mu brkove, vraćam mu kosu na teme, gomilu kose, ali prosto ne ide. Valjda će reći nešto što će mi razrešiti misteriju... Neće, samo ćuti i kezi se kao da ima facijalni grč. Pokušavam drugu taktiku. Gledam u daljinu, pa na sat, pa opet u daljinu... pomeram se jednu stopu u smeru u kome sam išao pre nego što me je zaustavio. Ne vredi, nema nameru da se otkači.
- Šta ti radi brat?
Tako dakle. Otvara novu temu, o familiji. Ako ovo prihvatim, gotov sam. Trenutak je da pređem na brutalne metode.
- Nemam ja brata, ja imam sestru.
- Ama brat tvoj, Brana.
- Nemam brata, imam sestru, zove se Lidija.
Ne znam odakle mi pade na pamet baš ovo ime, ali uspelo je. Konačno je skinuo idiotski osmeh sa usana. Fiksirao me je još trenutak, a onda je moja podvala počela da deluje.
- Jel' si ti Voja?
- Ne.
- Nisi Voja?
- Nikad nisam bio Voja.
- Izvinite..
- Ništa.
Ostao je zbunjen kad sam se okrenuo i nastavio svojim putem. Sad neka malo on prebira po sećanju. Prljava igra, ali je bar rezultat nerešen. Jedan jedan i to na nejgovom terenu..








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 13 Maj - 17:05

SPASILAC

Voja Antonić

Ušli su nepun minut posle mene i seli za jedini slobodan sto u restoranu. Ona je bila naoko neupadljiva, sa kestenjastom kosom srednje dužine, smeđom bluzom i farmerkama. Nikakvih minđuša, ogrlica, prstenja. Jedino na čemu ste morali da zadržite pogled bile su njene oči. Sive zenice sa tankom tamnoplavom ivicom krile su nešto što je vredelo otkriti. Imala je preko trideset godina, ali je vreme na njoj urezalo samo dve bore oko uglova usana, kao da se često smeje. Ipak, dok sam je gledao, nijednom se nije ni osmehnula. Muškarac, znatno mlađi od nje, bio mi je okrenut leđima pa nisam čuo šta joj priča. Mada, istini za volju, ni ona ga nije slušala. Samo je zurila kroz njega u neku svoju tugu.

Jeo sam vrlo polako, da bih duže bio s njom, jer za desert nisam imao novca. Nijednom nije pogledala na moju stranu. Pitao sam se da li zna da ne skidam pogled s nje, da je čitam kao otvorenu knjigu i da posle mnogo vremena imam pred sobom ženu koju bih mogao da volim. Jedino sam bio siguran da nije svesna koliko života je svojim pojavom spasila.

Prvi signal: još pet minuta. Diskretno sam zavukao ruku između radijatora i zida i izvukao kartonsku kutiju koju sam pre tačno pedeset pet minuta tu sakrio. Platio sam kelneru na izlazu, jer nisam imao vremena da ga čekam. Tri minuta. Do reke ima oko dvesta metara. Ostao je još pun minut kad sam bacio kutiju daleko u vodu. Bućnulo je kao kamen i na talasićima sam video hiljadu iskričavih svetiljki grada s druge strane reke. Znao sam da je eksploziv nakvašen, ali je cela instalacija zajedno sa upaljačem dobro zaštićena. Imao sam poverenja u delo svojih ruku i znao sam šta će se dogoditi. Na nula sekundi čuo se prigušeni prasak i ponovo sam u talasićima video nemirne reflekse svetla.

Hteo sam da zaplačem, ali nisam mogao. Grad je hučao s one strane reke.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 13 Maj - 18:58

Rože Kajoa – Lavirint
Treba imati na umu da reč lavirint, što se često zaboravlja, podrazumeva dva suprotna shvatanja toga prostora. Po jednom, maršruta je beskrajna i vijugava, ali obavezna. Dvoumljenje je nemoguće. U svakom trenutku nudi se samo jedan hodnik, iako on neprestano skreće i daje utisak onome koji se njime kreće da se vraća na isto mesto. On ga, u stvari, primorava da prođe kroz sve tačke korišćene površine. Po drugom shvatanju, naprotiv, to su raskršća. Svako raskršće jednog hodnika vodi do drugog koje je identično sa prvim. Čovek zalutao u lavirintu pada tako iz jedne u drugu nerazrešivu dilemu. On nema mogućnosti da utvrdi da li je raskršće na koje je dospeo jedno od onih na kojima je već bio.  On ne može znati da li napreduju ili ne, dok u zdanjima prvog tipa nije moguće ne ići napred; onaj ko je krenuo neminovno ide ka izlazu, ili, ako krene nazad, ka polaznoj tački. Ta vrsta lavirinta ili obaveznog pravca obično se smatra inicijacijskim simbolom lutanja duše u potrazi za Milošću ili Spasenjem, simbolom iskušenja kroz koje treba da prođe, etapa koju treba da prođe po jednom zasvagda datom redosledu. Takvi lavirinti često su predstavljeni u katedralama. Posvećena im je obimna literatura. Jedinstveni put kojim se prolazi s kraja na kraj, i to jednom, daje, moglo bi se reći, prostornu sliku jednog linearnog vremena.
Nije iznenađenje što lavininte koje nalazimo u Borhesovim pričama nisu od te vrste. On, naprotiv, umnožava zdanja u kojima je mučenje zamišljeno kao  stalna neophodnost neizvesnih izbora od kojih svaki upućuje ili vraća prema nekom drugom. U tim nerazmrsivim račvanjima zatvorenik se kreće u krug i čini se da se ne može spasti osim srećnim slučajem, ali on će najverovatnije umreti od iscrpljenosti kad bude prošao ili kad bude poverovao da je prošao kroz isto račvanje ili neko drugo, neko ento sasvim slično.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sre 13 Maj - 19:02

Prsti

Počeli su, od pre nekoliko sati, da mi se smanjuju prsti na rukama. Onako iznenada, bez ikakvih prethodnih bolova. Nije kao onda kada nam se zbog hladnoće povlače u sebe. Ovo je bilo stvarno smanjivanje po dužini koje se nastavljalo. Probao sam da se setim šta sam radio pre nego što je počelo. Ništa neuobičajeno – posle doručka počeo sam da pišem. Pa ipak, nekako je došlo do uvrnute fizičke promene. Imao sam utisak da se smanjivanje ubrzava. Još samo desetak milimetara i postaću osakaćen. Morao sam ovo da napišem brže. Neću postići…
Sve je bilo gotovo. Deset prstiju nestalo je, možda, negde u središtu šake, a na njihovom mestu pojavila se ravna koža bez ikakvih ožiljaka.
Iako sam je očekivao, Nevena je došla suviše rano. Vrata su bila otključana. Nije pokucala, a znala je da me to uvek iznervira. Odmah pošto je ušla, zablenula se u moje beživotne dlanove. “Gde ti je prsten?“ upitala je besno.
Iskreno, nisam ni primetio kada mi je spao sa nestajućeg prsta. Polako sam podigao šake ispred lica, ne ustavši sa stolice.
“Opet izvodiš neki glupi trik?“ kazala je, verovatno pomišljajući da je najbolje da što pre ode.
“Kakav trik? Je l’ ti vidiš da više nemam prste?“ Zvučao sam kao zarobljeni ratni zločinac – pozivao sam se na svoje žrtve, očekujući samilost drugih.
“To je bio verenički prsten…“ rekla je odsutno i sela na krevet naspram mene.
“Što – bio? Još uvek je. Ako možeš, podigni ga sa poda, molim te“, kazao sam, bezuspešno pokušavajući da ga uhvatim nožnim prstima.
“Možda će ti i oni nestati…“ Pogled joj je, kao prsten, ostao nepomičan.
“Sve je moguće.“ Odustao sam od hvatanja.
“Nije baš sve. Moguće je samo ono što zamišljaš kao takvo.“
“Kako to misliš?“ upitao sam zbunjeno.
“Zamislivo je da nastaviš da pišeš bez prstiju tamo gde si stao kada odem odavde.“ Ustala je i prišla do mog stola. Pročitala je naglas poslednju rečenicu sa papira: “Deset prstiju nestalo je, možda, negde u središtu šake, a na njihovom mestu pojavila se ravna koža bez ikakvih ožiljaka.“ Vratila se na krevet. “Eto, ako možeš da pišeš bez prstiju, nosićeš i prsten.“
“Šta sad hoćeš, da stavim prsten na prst koji nemam?“
“Da!“
“A nije ti palo na pamet da je možda baš prsten uzrok moje nevolje?“
“Kako to misliš?“
Ćutao sam. Nije bilo nikakvog smisla. Nosio sam taj prsten već nekoliko meseci, pa sam normalno obavljao sve poslove. Ako je on razlog, zašto baš sada? “Podseti me, gde smo kupili prsten?“ pitao sam je pomalo namršteno.
“Misliš – zašto smo ga, uopšte, kupili? Nije bitno gde, kako, od koga, za koliko… Imali smo svoje razloge, zajedničke odgovore. Znao si da ću da dođem. Nije te iznerviralo što nisam kucala, nego što sam se uopšte pojavila.“
“Nije tako.“ Nisam ni sebe ubedio.
“Okej, nema veze. Došla sam, ionako, da ti kažem da mi se svidela tvoja poslednja priča.“
“Misliš – najnovija. Rano je još za poslednju“, primetio sam podsmešljivo, ne obuzdavši se.
“Poslednja je, više nemaš prste.“ Spustila je pogled na moje šake i polako, bez pozdrava, izašla iz stana.
Ustao sam tek tada od radnog  stola i nestrpljivo okrenuo ključ dva puta. Nekako sam se osećao sigurnije.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 16 Maj - 14:02

Sedi i posmatraj svoj udah i izdah. Opusti se, osećaj se udobno, ali ne dozvoli da ti pažnju odvlače druge stvari. Ako se to ipak desi, zaustavi se. Pogledaj gde je to um zašao i zašto ne sledi dah. Potraži ga i vrati natrag. Postaraj se da sledi dah i jednoga dana naići ćeš na nešto dobro. Ali nastavi da radiš što si radio i do tada. Radi tako kao da ne očekuješ da od svega toga bilo šta dobiješ, kao da se ništa neće dogoditi, kao da ne znaš ni ko to radi — ali samo nastavi sa praksom. To je kao da uzmeš pirinač iz ambara i poseješ ga. To naizgled liči kao da ga bacaš. Bacaš ga svuda unaokolo kao da ti ne treba. Ali on će se pretvoriti u klice i izdanke. Onda te izdanke posadiš po polju i zahvaljujući tome posle imaš da jedeš pirinač. Tako je to.

Ajahn Chah: In Simple Terms








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 16 Maj - 15:20

„Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, pretvaraju one u dragulj“ (Richard Shanon, u Müller, 86). I u mojim ranama rastu biseri. No oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama. Kad stišcem zube da bih grcevito zatvorio svoje rane, ne može u njima ništa rasti. Kad dotaknem svoju ranu, to me cesto zaboli. Tada osetim svoju nemoc da je se rešim. Ona ce ostati u meni, sve ako i zaraste. No ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi. Tamo gde sam ranjen, tamo sam i živ, tamo sam sebe osjecam, tamo osetim i drugoga. Mogu pustiti i druge da udju u moju ranu, tamo je moguc susret i dodir koji može i drugoga izlijeciti. Samo onaj lecnik može nekoga izleciti koji je i sam ranjen, rekli su stari Grci. Tamo gde sam jak ne može u mene prodreti neko drugi. Tamo gde sam slomljen, tamo može Bog u mene prodreti, a mogu uci i ljudi. Tu se susrecem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.
Često živimo u iluziji da sve naše rane mogu zaceliti. Izlecenjem smatramo da se rane zatvore i da ih više ne osjeamo. Dok se ne pretvore u brazgotinu, kružimo oko svojih rana i uvlacimo se sve dublje u njih. Bogu predbacujemo što je dozvolio tu ranu. Tek kad smo spremni pomiriti se sa svojom ranom, može ona za nas postati ulazom u našu nutrinu, u zdravi i svetli prostor. Rana nas prisiljava da potražimo lek u svojoj nutrini a ne u izvanjskoj marljivosti i jakosti.

Anselm Grün, “Biseri”









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Uto 19 Maj - 8:29

Marsel Marien

DUH PLANINE

Šava, radža od Dhetura, na krajnjem sjeveru Indije, zasićen užicima, odreknu se svojih službi da bi postao mudrac po struci. Odluči dakle, da iščezne, bar misaono, pa se u tu svrhu popne na brdo Jolmo Lungma što se nadvija nad krovom svijeta.
Trebalo mu je sedam godina da stigne na vrh, koji je imao pola jutra površine i tlo mu bijaše sastavljeno od stvrdnuta leda sve tamo od pradavnih vremena. Tu podignu šator, koji jedva bijaše većeg obujma nego njegovo tijelo, jer ga je zapravo prekrivao poput tunike, no i takav bijaše uži od bačve antičkog Cinika. I Šava tad započe meditirati o svršecima i počecima Ništavila, o sadržaju i onom što je sadržano, o Ništa i o odrazu tog Ništa, i po čemu se ono razlikuje od Ništavila, te zašto je hladno a nipošto toplo i zašto je kao sve, ujedno nevidljivo, tiho i nepronalazivo.
Potom na kraju sedme godine izmisli basnu:
Bijaše to priča o čovjeku koji je imao tri ruke i, premda je od njih primao usluge iznad uobičajenih, bijaše duboko nesretan zato što, zahvaljujući toj prednosti, nije bio kao drugi. I do te mjere osjećao je zbog toga zlovolju da samog sebe iznenadi gdje zavidi sudbini bogalja bez ruke, jer je ovaj bar imao sebi sličnih na svijetu. Tada se on dade u potragu za vještim kirurgom koji mu, s manje poteškoća nego što zapadnu krojača kad treba da popravi odijelo, ukloni treću ruku. Čim se oporavio od operacije, čovijek najprije oćuti radost. Ponovo se latio svojih uobičajenih poslova, ali je i smjesta iznova otkrio svoju nesreću, veću no ikada. Jer sad je postao jednak svim ljudima, što je zasigurno vrhunac nesreće.
Sedam je godina minulo tijekom kojih je Šava smišljao svoju basnu sve dok joj nije izgubio nit. Potom je proteklo još sedam novih godina, na svršetku kojih je najuzdignutiji mudrac na svijetu izmislio novu basnu:
Ovaj put radilo se o glasovitom glazbeniku koji je živio u vrlo slavnom gradu, slavnom i po tome što je u prošlosti pružao zaklon velikom broju čuvenih glazbenika. Zbivalo se to na kraju rata i grrad je zauzela osvajačka vojska. Jedne večeri, nemajući pojma o redarstvenom satu, glazbenik je krenuo šetnju. Po svom starom običaju pušio je debelu cigaru kad ga je iznenadio potpuni mrak. Vojnička straža, primjetivši u crnoj tmini nenadano crveno svjetlo cigare, doviknula mu je da stane. Ali glazbenik bijaše gluh. Nije dakle uzmogao govoriti i nastavio je hodati povlačeći dimove iz cigare. Straža je opetovala svoj nalog podjednako bezuspješno, zatim je zapucala i ubila čovjeka na licu mjesta. Bila je to velika nesreća, udvostručena svojevrsnom sablazni. Jer glazbenik bijaše genij i svi su oplakivali taj glupi nesretni slučaj i okrutnu ludost sudbine prerušene u vojničko ruho. K tome, tijekom istrage, a da se nije moglo pronaći vjerodostojno objašnjenje tako čudnovatoj pojedinosti, otkrilo se da je stražar bio nijem od rođenja.
Takva, eto, bijaše druga basna. Mudrac Šava razmišljao je o njoj tijekom idućih sedam godina, ali ne poimajući njezin smisao. Tada je zamislio treću, ali je potkraj novog sedmoljeća otkrio da je bijaše zaboravio, toliko je njegov duh obuzelo prisilno prisjećanje, na koje je sebe primoravao u prethodnih sedam godina.
I onda je, jednoga gorkog dana, jednoga bodrog dana, stao ponovo silaziti prema dolini i potratio još sedam godina da bi stigao do svog polazišta. I kad je bio podno Jolmo Lungme, promjerio ga je od podnožja do vrha jednim jedinim pogledom. Potom, služeći se kamenjem uzajmljenim od njezine vlastite suštine, započe kamenovati planinu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Uto 19 Maj - 9:07

Biblioteka

Iznad glave zacuješ zvižduk, pa produ dvije-tri sekunde napetosti, a onda se dolje, negdje u gradu, prolomi eksplozija. S tvoga prozora to mjesto se uvijek dobro vidi. Najprije je kao visok, vitak stup prašine koji se pretvara u dim i u vatru. Cekaš još nekoliko trenutaka da prepoznaš o kakvom se stanu radi. Ako vatra bude spora i lijena, rijec je o zapaljenom domu neke sirotinje. Ako plane u veliku modru kuglu, to onda gori necije lijepo uredeno potkrovlje opkovano lakiranom lamperijom. Ako plamti dugo i ustrajno, to se zapalio dom bogatog caršijskog gazde, pun starinskog masivnog namještaja. Ali ako se plamen digne iznenada, divlji i razuzdan kao kosa Farrah Fawcett, i još brže nestane puštajuci da vjetar raznosi pepelne listice nad gradom, ti znaš da je upravo izgorjela necija kucna biblioteka. Kako si u trinaest mjeseci bombardiranja nad gradom vidio puno tih velikih razigranih buktinja, pomišljaš da je Sarajevo ležalo na knjigama. Ako i nije, želiš da kažeš da je tako dok prstima dodiruješ svoje, još nezapaljene.

U svakoj privatnoj biblioteci najviše je neprocitanih knjiga, onih koje si kupio zbog boje njihovih korica, imena autora, ili naprosto zato što su te svojim mirisom privlacile. Takvu knjigu dodiruješ cesto prvih dana nakon kupovine, otvaraš je, procitaš dva-tri reda i vracaš je natrag. Nakon nekog vremena zaboravljaš je, ili je iz daljine pogledavaš s blagim gadenjem. Cesto si poželio odnijeti je u najbližu javnu biblioteku, pokloniti je nekome, riješiti je se na bilo koji nacin, ali nikada nisi imao nacina to uciniti. Ona je ostajala kao cudna potvrda tvoje sklonosti gomilanju nepotrebnih stvari, koja ce se u jednom bolnom, vatrenom trenutku pretvoriti u gomilanje uspomena. Sve te bespotrebne i neprocitane knjige opteretit ce te dok se budeš opraštao od njih. Gotovo ceš razumjeti veselje vatre dok je iste takve gutala dolje u gradu.

Manje je knjiga kojima se nisi vracao od djetinjstva. One su te podsjecale na doba kada još nisi naucio preskakati stranice i citati iz gornjeg lijevog u donji desni kut. To su vjerojatno jedine knjige koje si stvarno procitao u životu. Sve dobre djecje price imale su tužan kraj iz kojeg nisi mogao ništa nauciti osim da je tuga ono mjesto na kojem fikcija postaje važnija od stvarnosti. U filmu "Mrtvi" Johna Hustona jedna se žena rasplakala, a da nije uspjela objasniti zašto. Dok si ga gledao, pomisio si da je to ustvari to, i došlo ti je da placeš.

Najmanje je knjiga za koje si vjerovao da ceš ih uvijek imati uza se. Kada si neku od njih prvi put citao, neprestano bi odgadao kraj. Kasnije su te uzbudivale i svojim sadržajem i izgledom. No i njih ceš, kao i sve druge, morati ostaviti uz gorko uvjerenje kako je u ovom gradu, ali i na ovom svijetu, prirodno agregatno stanje knjige plamen, dim i pepeo. Nekome ce to kasnije zvucati pateticno, ali ce za tebe, pogotovu kad stigneš u druge gradove i u još uvijek žive knjižare, plamene vlasi Farrah Fawcett biti gola istina. Od knjiga bolje, ljepše i temeljitije gore još samo rukopisi.

S gašenjem iluzije o kucnoj biblioteci gasi se i iluzija o civilizaciji knjige. Vec u samom njezinom imenu, u kojem je bila sadržana tek jedna grcka rijec, obicna kao i druge, ali koja je za tebe povezana s imenom Svete knjige, bilo je povoda tvome vjerovanju. No kada su tako vatreno i neopozivo nestajale jedna za drugom, prestao si vjerovati da ima smisla njihovom postojanju. Ili je smisao najbolje prokužio onaj sarajevski književnik i bibliofil koji je prošle zime umjesto da troši skupa drva grijao prste na plamenu Dostojevskog, Tolstoja, Shakespearea, Cervantesa… Nakon svih tih namjernih i slucajnih vatri stvoren je sloj ljudi koji su, gorko shvativši stvari, spremni sutra hladno gledati plamen Louvrea, a da ne posegnu ni za cašom vode. Nema smisla braniti vatri da proguta ono što je ljudska ravnodušnost progutala. Ljepota Pariza ili Londona samo je alibi zlocincima zbog kojih Varšave, Dresdena, Vukovara i Sarajeva više nema. A i ako ih bude, tada u njima žive ljudi koji se u doba najveceg mira pripremaju za evakuaciju, vec spremni da se odreknu svojih knjiga.

U svijetu, ovakvom kakav jest, postoji jedno osnovno pravilo, ono što ga je Zuko Džumhur izgovorio misleci na Bosnu, a svodi se na dvije uvijek spakirane torbe. U njih mora stati sva tvoja imovina i sve uspomene. Sve izvan je vec izgubljeno. Razloge, smisao i opravdanja uzaludno je tražiti. Oni opterecuju, kao i uspomene. Ne preostaje ti drugo nego da posudene knjige uredno vracaš, poklonjene pokušavaš izbjeci ili izgubiti, a napisane šalješ prijateljima koji žive udaljeni jedni od drugih, tako da ih plamen može progutati tek onoga dana kada se zemljina kugla vrati u stanje u kojem je bila prije nekoliko milijuna godina.

Sve zapaljene kucne biblioteke grada Sarajeva ne mogu biti popisane niti upamcene. A nemaju ni zbog koga. No kao plamen svih plamenova i oganj svih ognjeva, kao konacni mitski pepeo i prah pamti se sudbina sarajevske sveucilišne knjižnice, slavne Vijecnice, cije su knjige gorjele cijeli dan i noc. To se dogodilo, nakon fijuka i eksplozije, tocno prije godinu dana. Možda baš istog datuma kad ti ovo citaš. Pomiluj nježno svoje knjige, strance, i sjeti se da su prah.

Miljenko Jergovic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Čet 11 Jun - 9:44

KUĆA


“Obazri se u svome vlastitom domu, pa ćeš vidjeti, kako je jednostavan tvoj inventar.“
Persius

Spustio je ruku na papir.
Park, okružen starim zgradama, ležao je u samom središtu kvarta, velik i star; bio je to ostatak šume što se nekada spuštala sa brda prije negoli se grad stao širiti i osim par dječjih igrališta, umjetno nasutih brežuljaka i uredno košene trave još je uvijek izgledao neokrnjen silama metropole. Tu je vladao onaj ravnodušni mir prirode koji se nije mogao zasaditi ljudskom rukom, mir koji se mogao osjetiti i usred bijela dana bez obzira na huk grada: stabla su ovdje stajala u nekoj daljini, odišući stranom i divljom samoćom kao da su u sebi još uvijek krila dušu zemlje bez ljudi, a rijeke sitnih cesta što su kružile i presijecale park nisu narušavale dojam da se ptice glasaju kao da su same na svijetu. I služe tišini.
Zvuk vjetra nadglasavao je grad i vitlao zrakom prašinu i lišće. Tramvaji su iz daljine škripali svoje visoko U. Na staklima parkiranih automobila umnažao se svod od smoga sa posljednjim obrisom sunca. Trag aviona presjekao je nebo preciznom, ravnom crtom: linija se rastakala na svom kraju i ostavljala sitne oblake dima. Na žutom svjetlu gradskih lampi odvajalo se tlo od nadolazeće noći.
Sumrak se sada spuštao na stabla i travu, na otpalo lišće, na drvene klupe srasle sa zemljom, na utabane prečace i potrošena igrališta, na zaboravljene predmete i sitno smeće, sve je gubilo sjene; izgubljene stvari, boce, grane, korijenje što je virilo iz zemlje, sve je gubilo kontekst, i čim padne mrak jedno će uroniti u drugo izjednačeno novim životom noći - jer nešto je zajedničko padalo na park i svemu davalo isto lice, nešto što je pripadalo obredu prirode: stvari su polako postajale šuma, vraćale su se sebi i gubile imena. Uz sve će stvari, na kraju, skladno pristati ta večer, jer je tu, u parku i oko njega, oduvijek lebdjela kao spokoj nad svijetom bez obzira na vrijeme.
Na balkonima okolnih zgrada vijorila je posteljina, po prozorima se vidjelo nekoliko ljudi; djevojka u bijelom otresala je mrvice sa stoljnjaka, čovjek u odijelu namještao je zavjese, nekoliko je njih stajalo nalakćeno, dijete je na balkonu mahalo mačem. Po šipkama skela naslonjenih na jednu od fasada radnici su vješali kante s alatom i sada su se spuštali i odlazili ostavljajući okrečene zidove da se suše. U predahu zviždanja vjetra čuo se razdragani glas sportskog komentatora, i radnici su žurili, a automobili tražili parking, završavao je radni dan i počinjao je derbi. Nebo se nad gradom vidljivo zgusnulo i mogao se osjetiti vlažni miris trave.
Pokraj kioska, nedaleko od stabala uz cestu, složeno su ležali komadi grana. Ogromne, preteške za sebe, vjetar ih je lomio, pa su ih vatrogasci rezali i ostavljali komunalcima.
Na jednom od prozora drugoga kata provirio je mršav starac. Nosio je modru košulju koja mu se pripijala uz svaku kost, grbavo se naslonio o oba lakta, rukom podbočio bradu, a drugom držao cigaretu. Imao je kožu koja se preobražavala u metaforu. Izgledao je prokleto sam. I cigaretu je uvijek otresao prekasno, sekundu nakon što bi pepeo već sam otpao, trznuo bi palcem o filter. Zidovi iza njegovih leđa bljeskali su obasjani svjetlom televizora i njegova je koščata silueta nepomično stajala uokvirena bojama. Imao je oči kojima je mogao vidjeti kroz zgrade ispred sebe.
I zgrade su gledale na park duhom nekog dovršenog vremena, zamišljene da dočekaju vrijeme koje nikada nije došlo - ostajale su zauvijek tamo, na početku nekog plana, i nisu se mogle nositi sa sadašnjosti grada. No sve su oduvijek nosile potpise mladog kvartovskog gnjeva: na dnu fasade, između klima i prozora, stajao je na brzinu ispisan grafit: «Bez kompromisa!». Odmah do njega plavio se uzdignut prst sa chaplinovskim šeširom na vrhu. Netko je njime prešarao stariji crtež što je prikazivao sada već isprano lice crvenokose djevojke sa tamnim, gotičkim očima: nevješt i srčano narisan pogled nije se uspijevao susresti sa pogledom prolaznika. Misli naslagane jedne preko drugih borile su se tako svaki dan za svoje mjesto pod suncem.
Neprozirni mrak uskoro se sasvim spustio iznad grada i reflektori noćnih klubova bacali su na nebo okrugle snopove svjetla. Vjetar je zamirao s dolaskom večeri, mijenjao je smjer, i uskoro sasvim prestao. Mjesec i oblaci nisu se vidjeli no osjećao se dolazak kiše i zrak je postajao vlažan i ljepljiv. Iz obližnje tvornice slatkiša kvartom se stao širiti miris kakaa; lijevale su se nove porcije čokolade i to se moglo udisati.
Oko lampe na južnom rubu parka koračala je krupna srednjovječna žena, nikoga drugog nije bilo u blizini. Kroz jedan od prozora dopirali su zvuci Rima Respighijevih Pinija, i ona je slušala: orkestar se utišao; klarinet je imao svoj solo: bog Janus polako je otvarao široka vrata svoga hrama – no ta je melodija u ženi otključavala nešto drugo i linije muzike mrsile su se na njenom licu kao klupko u vrtlogu. Radila je korake snažne svjesnosti. Nešto joj je bilo jasno. Na žutom svjetlu moglo se vidjeti lice usredotočene tuge.
Ništa nam ne pripada, draga moja, pomislio je.
Spremio je zadaću u ruksak, pogledao na mobitel i polako se zaputio prema gradu. Do samog centra imao je dobar sat hoda i ta mu je šetnja mogla smireno ubiti vrijeme do početka koncerta.
Vatrogasci su sada podrezivali drveće uz glavnu cestu i neke su grane visjele zapletene na zaboravljenim kablovima božićne rasvjete. Ulicu je prožeo miris. Čestice piljevine padale su obasjane narančastim svjetlom izloga, a farovi automobila osvijetlili bi svako malo sitne žarulje u boji i one bi zasvjetlucale među lišćem, zatim bi na uglu skretali bljesnuvši u čovjeka što je čekao na semaforu; u oronuloj kući iza njegovih leđa stropom je prolijetao njegov lik.
Prošetao je s takvim pogledom na život dobar dio puta, a onda se cesta neprimjetno približila samog srcu grada i njegova je melankolija polako iščezla s ulicom koja se pretakala u trg.
Svijet koji blijedi. Sive rječite ulice. Puste sporedne ceste. Oderana pročelja. Mrak i svjetlost lampi. Vrijeme koje se čuje kako prolazi. Sa svakom gumom na asfaltu. A onda se gubi u daljini. Sve je to ostajalo za njim i široki se prostor otvarao pred njim.
Kiša još nije pala i trg je sjajio u tami ispod neba bez opisa. Reklame su prekrivale čitave zidove nekih zgrada, a djevojke u trapericama smiješile su se sa plakata, jebi me čovječe. Žamor gužve miješao se u simfoniji noćnog života sa maznim parfemima žena i muklim basovima kafića. Ulični svirač prosvjedovao je protiv nečega ganut zvukom svojih bongosa. Prodavač je na štandu vikao u svjetinu. Biciklisti su prodirali kroz rijeke ljudi. Tko će pomoći onom čovjeku što leži. Tramvaj se na uglu svijao u pjev čelika.
Trg mu je plijenio pažnju i svijet ga je polako prestao nadilaziti. Razmišljao je o rečenicama koje bi večeras mogao dobro upotrijebiti.
Nešto se slavilo, možda otvorenje kakvog festivala ili nekakva velika promocija pa je na ulicama bilo znatno više naroda nego obično. Gusto kretanje mnoštva promicalo je pred njegovim očima ispod snopova reflektora što su kružili točno iznad trga bacani sa najviše zgrade centra i to ga je podsjetilo na prvu večer u gradu. Razmišljao je o djevojci koja je bila negdje u blizini. Koliko je vremena prošlo? Zastao je da se ogleda oko sebe. Svijet je ovdje ostao uglavnom isti i ugodni košmar poznate graje sada mu se pričinjao naprosto dirljiv. Stajao je tako par sekundi a onda je izvadio bilježnicu, prislonio je na koljeno i zapisao u nju dvije kratke misli pa je vratio u ruksak. Zatim je iz hlača izvadio mobitel i pogledao u ekran pa ga je vratio u džep i ponovno krenuo.
Ljudi u jesenjoj odjeći promicali su ulicama, ljudi u tramvajima, ljudi u izlozima. Razmišljao je kakvu bi klopku za nju mogao spremiti. Razmišljao je o onome što je vidio oko sebe. Nekakav je omamljiv ljudski fragment kao omaglica izbijao iz gustih pokreta svjetine, nešto što je za podlogu trebalo noć. Bio je to nekakav komadić ljudske duše koji se najbolje izrazio u muzici što je sada dopirala iz jednog od kafića; Pastorius je pjevao na basu i to je raspirivalo njegovu maštu. Osjećao je kako se taj sretni metež oko njega blago isprepliće s njegovim mislima u sitne kovitlace nečega prisnog; u nekakav sporazum, suglasje, sklad, himnu ljudima u noći, pa zatekne sebe kako korača u ritmu basa i bubnja.
Samo da djevojčica bude tamo, pomislio je.
Uzdah, smijeh i pljesak povremeno bi doprli negdje iz gužve gdje su se iznad glava okretale zavitlane baklje žonglera i on se kretao trgom i dalje niz ulice pokraj izloga u čijim se staklima vrtjela prozirna gomila svijeta, koračao je u tom velikom prostoru koji su ispunjali ljudi i koji se doimao kao da slavi sam sebe u svakom čovjeku, zvuku i svjetlu kojim se ispunio: sve se to miješalo u jedan element kojim je grad dahnuo u novog gosta raspirujući njegove rečenice. A od onog što ga je spopalo čim je nogom stupio u park ostalo je tek nekoliko krhotina, više slike nego osjećaj, onaj starac i ona žena, par nasrtljivih iskri, proletjele bi mu pred očima kratke kao korak.
I tako je hodao. Razmišljao je o onome što ga večeras čeka. Razmišljao je kako bi prije odlaska u klub mogao napisati još koju riječ. Nekoliko minuta kasnije odnekud dopre prekrasan smijeh. Neka je djevojka pucala od smijeha i on se okrene i pogleda iza sebe; želio je vidjeti, izvio se na prste, ali tamo je bilo previše ljudi. Djevojka je u gužvi pucala od smijeha. Zamislio je njen izraz, tijelo koje se miče. Pogleda još jednom između glava ispred sebe, ali nije je mogao pronaći. Učinilo mu se kao da je osjetio kratku vibraciju u džepu pa je ponovno izvadio mobitel iz hlača, ali na ekranu nije bilo poruka. Naposljetku se okrene i nastavi dalje. No sada je imao svoju rečenicu, želio je u jednoj rečenici opisati taj smijeh, ali dok je u hodu vadio i otvarao bilježnicu iznenada osjeti kako ga obuzima nekakav bijes pa je zatvori i spremi u ruksak. Nekoliko koraka dalje ponovno izvadi bilježnicu i ponovno je spremi. Zatim je ponovno izvadi i otvori i utisne u list jednu mahnitu točku što je prošla sve do korica.
Koncert je trebao uskoro početi, ali napravio je jedan krug oko bloka zgrada pa se ponovno vratio na trg da još neko vrijeme šeće. Susreo je dvojicu starih poznanika i s njima kratko popričao pa je nastavio šetati u krug. Tada je ponovno uočio onog pijanog čovjeka što je ležao, no sada je stajao, klimav, kao da pleše, tamo ispred izloga, razorena osmijeha i zanesen, ispod postera velikog filozofa koji je sa vrata knjižare sućutno promatrao kako nježno otječe život iz tog čovjeka.
Zagledan u tu fotografiju iznenada mu se učini kako je nekog ugledao krajičkom oka pa nemirno baci pogled preko mnoštva kao da traži grešku koju ne vidi. Netko mu je zamakao pred očima. Više asocijacija nego lik i zaustavio mu korake. Stajao je i gledao nekoliko trenutaka u tom pravcu, tražeći detalj koji mu je privukao pažnju, neki trag ili pokret koji bi mogao prepoznati ali tamo nije bilo ničega. Skladni puls svijeta. Mirno kretanje gužve. Podigne se na prste, izvine vrat i pogleda malo dalje prema mjestu na kojem je uska ulica izlazila na trg. Rulja. Ništa. Ipak nitko. No osjeti kako mu udara srce. Na kraju skloni pogled pa konačno krene u pravcu kluba. Zaobiđe grupu mladih djevojaka i prođe pokraj čovjeka što se već kao kobra njihao na ritmu kojeg nije čuo, zaobiđe žonglere pa skupinu turista i napokon uđe u glavnu ulicu a onda ga ipak uoči. U zelenoj jakni i duge kose. Prolazio je iza jednog od štandova i ponovno se izgubio u gužvi. Bio je to Damjan."


Mišel Barović








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najkraće priče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najkraće priče
» Jelenine bajke i priče
» Ljubavne priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Legende i priče o Zagrebu i okolici
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-