Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najkraće priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:39

Славица Јеринић

ПАЦОВ

Ха! Успео је најзад - доказао је свима да није луд.
Доста му је више било подсмејавања, подгуркивања кад он прође, кежења, олајавања и отрцавања. Ха! Ето им га сад свима. А мислили су да је господин Тоса пролупао, подилканио, побеснео. И све то само зато што је ноћу чуо неко чудно гребуцкање и писак сличан детињем.
„Господина Тосу мори црно дијете”, подсмевали су се, „долази му у сан и седа крај узглавља кезећи у њега своје дивље беле зубе”. Ономад, после дуге потраге уз, мора се признати силан страх (иначе је госпон Тоса био плашљив, то му је некако долазило потпуно очекивано уз онакву физиономију - мали, мршав, сав прозиран, вечито се тресући, да л’ од страха да л’ од нервозе није познато), откри Тоса легло пацова скривено баш у близини његовог узглавља, испод кревета. „Ђаволови синови”, крикну бесно, „а зар сте се ту сакрили, па да од мене правите извор шегачења васколиком народу!” Гос’н Тоса доби неку снагу, дохвати метлу и поче бесомучно ударати малено гипко тело једног пацовчића који не стиже утећи у рупу на време. Ударао је бесним замасима по том вижљастом, сјајном створу, ударао је и ударао док се ножице не скврчише, а тело оросише танки поточићи крви. Затим ухвати телашце и појури путем кафане где су, знао је, засели његови шаховски партнери. Улете унутра уз громогласно „Ха!” У ваздуху изнад кафанског стола остаде само слеђени дувански
дим, чији је један крак подсећао на увијени репић.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:40

Славица Јеринић

ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ УЖИВАОЦА ВИСИНЕ

Живим у облакодеру на 95. спрату. Лифтом до тла путујем само 2 минута. Али не силазим. Нема потребе. Имам комфоран стан са дивним погледом на град. Радим у истој згради у канцеларији на 83. спрату. Купујем у тржном центру на 78. Моји пријатељи живе углавном на 63, неки на 55. и 44. спрату. Задовољан сам. Ма кога да лажем. Ви, чујете мој вапај - СКИДАЈТЕ МЕ ОДАВДЕ за име Божије!!!!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:40

Слободанка Давинић

ЦРНА КУЧКА

Она прође кроз двориште, местимично прошарано снегом. Дође до степеница које воде у подрум и застаде пред најлепшом кучком на свету: необично црна, сјајна длака покривала ју је целу без иједне мрље. Имала је кратке ноге и дугачак реп, ко у лисице. Стајала је мирно и гледала у њу округлим очима са необично тамним, широким зеницама, као да је познаје.
Док је она стављала дрва у корпу, није се помакла. - Шта хоћеш, што ме тако гледаш? Одакле си дошла? Можда си гладна?
Рука јој клизну низ мазну длаку: - Сачекај ме ту!
Попе се степеницама и пожури натраг са комадом хлеба. Кучке није било. Истрча на капију и погледа низ улицу. Нигде трагова њених шапа, као да је у земљу пропала.
Сутрадан, узе корпу за дрва и отвори врата. Пред њом пуче у недоглед нетакнута снежна белина.
- Каква лепота, узвикну.
Опрезно је силазила степеницама остављајући траг
у једном правцу. Кад је дошла до подрумских степеница, угледа ону кучку сјајне длаке. Задрхта, пружи ногу, нога одлете и она полете… Зачуди се необичном лету. Нашла се високо међу пахуљама, затим изнад облака, а потом су почела да се смењују годишња доба, као да лети кроз време. Чинило јој се да овај лет неће престати. Осећала се бестелесном. Кад је помислила да је летење њена судбина, осети неку топлоту и тежину која је прелазила у тромост. Снажно полете наниже и стропошта се на ливаду. Ноздрве јој додирну пролећна трава и мирис првих цветова.
Она се закикота и закотрља. Сопствени кикот јој се учини туђим. Но, не престаде да се котрља све до језера. Осети жеђ и загази у воду. Угледа себе - црну кучку сјајне длаке:
- Па, то сам поново ја, обрадова се кучка. Ослобођена стега људскога рода, безбрижно потрча преко ливада:
- Како је било тужно бити човек!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:40

Mилутин Дедић

РЕКВИЈЕМ ЗА НЕСТАЛЕ У МОРУ

Само свете шкољке умиру недељом
Милорад Калезић

Одлазили су а нису знали где. Ношени ветром и сновима стизали су до све даљих, хладнијих и пустош- нијих обала. Нико се није враћао. Једино што су умели било је да се носе са морем, а оно их је гутало. О некима понешто знамо, о већини ништа. Иза једног од њих остала је само чудна прича: Фортунато Брбан речени Морски лав, са отока Зларина, упутио се са својом гајетом ка далеким морима. Говорило се да је стигао чак до Фолкландских острва! А онда? Тајац. Овековечио га је самоуки сликар-фантаст Анте Грегов. На слици коју му је посветио виде се, на чудесан начин, искрзани џиновски валови, облаци, поцепано једро, хриди и немоћ Фортуната да се одупре стихији. У мору је икона Светог Николе. Нико не зна зашто. Уосталом, уметнике и не треба питати „зашто”. И Петар Замбелић, са полуострва Луштице, који је пловидбa Магелановим пролазом учинио безбедним, такође је нестао у мору.
На домаку мистериозне Tierre del Fuego, Пунта Аренас и мрачни Порт Венир били су им последње прибежиште. Даље се није ишло. Оне који су се одважили да иду даље више нико није видео. Можда на најчудеснијем гробљу на свету, на мрким каменим белезима једва се надзирао натпис. Писало је само: „(тај и тај) нестао у мору”, и ништа више. У њиховим гробовима нема њихових посмртних остатака! Ово самотно место мртвих без мртвих ретко ко обилази. И трокљуне птице зазиру од њега.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:41

Милан Добричић

ПОЉУБАЦ

Након потопа, на каљавом брду сликао сам ливаде. Тик иза леђа зачух гласан пољубац. Окренух се. Осетих као да ме је језа заувек шчепала. Преда мном је стајао прљави забрађени човек у зеленом ратном оделу. Дисао је гласно, гледао ме продорно и чачкао нос. Стресох се. Он рашири очи, као да очекује одговор на постављено питање. Узврпољих се. Он цокну, полако се окрете да пође. Када је с муком подигао цокулу из блата, зачу се јасан пољубац.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:41

Милан Добричић

ЗРИКАВАЦ

Зрикавац је готово цело лето провео на мојој тераси. Ноћу сам се трудила да заспим пре него што он почне са својом музиком. Сваки покушај да га тачно лоцирам, да га откријем и некако избацим одатле, пропао је. Чак му ни прекјучерашња олуја није убила вољу за свирком.
Моји су коначно дозволили Марку да преспава код мене. Још си ти млада, велики је то корак, и слично. Ипак, једном су морали да попусте. Скинула сам се, први пут осетила додир туђег нагог тела испод покривача. Мало смо шапутали, неколико пута сам се кратко насмејала. Марко је, чврстим покретима пуним искуства, наместио моје тело и прекрио ме својом сенком. Зрикавац је певао гласније него икад, покушавајући да надјача дисање из собе.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:41

Јасна Жарковић

ПОКЛОН

Љут си.
А кажеш да си тужан... добро, често је слично.
Тражиш да напишем причу о нама; како то да ми ти ниси инспирација; у мојим причама те нема... Како је то могуће! - онако, себи у браду, као да питаш инспирацију, док си љут на мене. Покушала сам да ти објасним како ће наша прича, доћи. Ти кажеш да је већ ту. Ја потврђујем.
- Па зашто онда?
- Зато што не знам да ли би ти то волео.
- Зашто сумњаш у оно што кажем; у то шта ја волим, и да тебе волим?
- Знаш да никада не сумњам у оно што осећам, и зато немој питати да ли сумњам у оно што знам. Али не знам да ли ће се теби то допасти.
- То.
- Да осетиш како ће твоја љубав бити у корицама књиге (а прича ће бити добра, и ја ћу морати да је ставим и у те корице), и да знаш да ће за твоју љубав знати, и да ће твоју љубав према мени читати, видети, можда заволети други.
Не знам да ли желиш да своју љубав, своју љубав, тако даш.
А мораћеш.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:42

Милош Анђелковић

САН

Усним ти ја тако; Чекамо ти Жаре и ја Годоа, кад оно мрка капа. А ми као и увек немирна духа и слабих надања покуписмо прње и кренусмо да лутамо (без циља и посебне намере). Лутасмо, тражисмо, пили смо (за клопу нисмо имали) и наиђосмо на неке другаре и наста журка. А кад их упитасмо шта они уопште раде, рекоше нам да чекају Годоа. И Годоo дође, и сви се окупише око њега. А Жаре и ја се растужисмо, јер осећасмо се преварени. Остадосмо да стојимо са стране, јадни чемерни и упадљиво глупи. И таман кaда је и Вера (са којом смо ионако слабо стајали) почела да нас напушта, одгурну Годоо наше другове, окрену се према нама и љутито рече:
„Где сте ви грбе? Вас тражим! Што ме онако испалисте. Отпао сам чекајући!”








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:42

Влада Антић

ПОНОС

Ветар је мрсио перје црног лука. Главица се зло мрштила. Чврсто се брадом прихватила за земљу и тру-
дила се да остане мирна. Перја су се повијала до земље. Већ је осетио хладноћу влажног тла крајевима зеленог перја. Толики труд ће бити узалуд. Награда за најлепше перје. Награда за најлепшу боју. Лепо су му говорили да не пркоси времену и да остане по страни. Али не, он је хтео да буде изузетак. Чак је на крајевима пустио и кићанке. Како су само јуче лепо изгледале. Дивили су се.
Остали од његове сабраће су му завидели. И мрзели га. Мржња. Ветар. Мржња је покренула ветар. Ветар је покренуо перје. Перје је дотакло земљу. Онда је ветар стао. Најлепши се у пољу црног лука више није назирао.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:43

Биљана Бабић

НЕСПОРАЗУМ

Као очаран прстима лагано прелази преко листова нове књиге упознајући је.
Данима су заједно.
Послије годину дана остављена књига са врха полице оптужује га да ју је искористио.
Он се не осврће, јер као очаран прстима лагано прелази преко листова нове књиге...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:43

Марко Бакић

МРТВИЛО

Соба испуњена димом, тихом музиком, мушким и женским телима.
Полако испијају кафу.
Жар цигарета и дим што куља из полуспржених ноздрва шире канцер, али... то никоме не смета.
Сви су одевени. Неко је обувен, а неко и није (мадаизгледа да нисам једино ја, прим. аут.).
Погледи им потпуно фиксирани. Ћуте. Док ја, са свим својим немирима, не могу поднети то, ту без-
идејност и сам.
„Врти ли се?”
Чујем то, али не видим да ико миче уснама.
„А, мислиш ли да је фер?”, опет се зачуло однекуд.
Одговорих без размишљања:
„Не… знам да одлази, онако како и дође.”
...тишина…
„Песма је ту, ако ће ти бити лакше!”, рекох.
Брзо се надовезао:
„Ма, нема везе… све оне су увек ту да почну и напокон дођу крају, остављајући празнину чекања сле-
деће.”
Талас хладноће прострујао је кроз мене, носећи за собом последње речи, Непознатога…
„За само један секунд, све што је било, више никад неће бити фер!”
Заборављајући се, наглас одговорих на прво постављено ми питање:
„Врти, врти… као онда онај рингишпил, брзином ветра.”
У следећем тренутку сви су ме зачуђено погледали, не проговоривши... да би се опет вратили у своје прво-
битно стање мртвила.
Мислим... једва су дочекали.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:43

Рајна Беговић

КРУГ

Псићу! Вртиш се преда мном већ пола сата у круг, ловећи свој реп. А кад га ухватиш, болно јекнеш. Па ипак,као да се ништа десило није, настављаш још брже трку.
Доста је, псићу! Разумела сам игру твоју. Тачно је… Све је круг, и све се врти у круг.
И рађање… И живљење… И смрт.
И кад год то човек не схвати, он као ти болно зајечи трошећи снагу, вољу и милион речи да трку заустави. Али мора да трчи и треба да трчи. Јер све је круг и све мора бити круг!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:43

Милица Благојевић-Јанковић

ПРАЗНА ПРИЧА

Стомак ми завија, празан. Гладан сам.
Џепови од једине плаве кошуље празни су. Немам ни кинте.
На столу празна кутија цигарета… Гледам у празно кроз празне зенице и видим празан свет.
Руке ми хладне. Не грле никог. Отворене шаке гњурам у празно.
Празна чаша на празном столу. Жедан сам и жедан…
Из празне куће изађем у празно двориште. Погледам у небо. Празно. На њему ни облака ни птица. Сунце не видим… Не тражим више ништа. Знам - празно је све.
Како се само празно осећам и ја. Празним речима причам сам са собом у празно… Нико ме не чује.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:44

Дејан Богојевић

У УТРОБИ ПОДРУМА

Видео сам гомилу изукрштаних дасака на самом улазу у подрум. Неколико огољених цигала и врата, тек одшкринута. Из унутрашњости подрума ширио се некакав мирис тескобе. Реско је пецкао ноздрве које су се у спорим ритмовима шириле и скупљале.
Стајати испред једног непознатог подрума не значи много, чак, не значи ништа, али сам и даље стајао. Очекивао сам нешто. Или нисам имао куд. Или сам морао ући унутра. У утробу. Заронити и осетити...
Семантичко сећање. Престао сам да мислим о телефонском разговору, јуче, са непознатом женском осо- бом, која је хтела да сазна шта ћу радити, управо, данас.
Зашто не бих стигао у неко сасвим друго детињство. Листам стрип за стрипом, жив и здрав. Изговарам најчудније стихове. Испијам последњи гутљај сока од зове. Не правим свирале. Тајанствени пламен гасим длановима. Не могу да одолим шарму прерушавања и зато улазим и у овај подрум као властиту пећину, избегавајући додире.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:44

Дејан Богојевић

ИСИЈАВАЊЕ КОЖЕ

Та мисао ме уверила да познајем најскривеније тајне живљења. И тако поносан кренуо сам у нове окршаје сна. Покушавајући да изнова спознам дубине, цвeтне белине, препоручљивост самоће, опоре границе, мале мрље гомиле, раширене зраке светлости смрти. Осим тога, постао сам наследник једног старог предмета који ми је уливао додатну снагу. Од тог дана моја кожа је исијавала неку чудесну светлост која је успостављала праву равнотежу између тела и душе. Још један експеримент тананих одличја.
Започети нову причу овог тренутка није имало битнијег значаја. Прича би објаснила тајне. Тајне би постале само делови приче. Јунаци би били само делови тајне. У међусобном хаосу.
Небо је тамно.
Кожа исијава. Неразумљиво… Трагови остају по
ужареном земаљском песку. Збуњен, почињем да говорим сасвим другим гласом. После дужег времена успевам да откријем ко уствари говори. Остајем нем.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 13:58

Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva.

Svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine.

Milica Krković

Kratka forma nije samo ono što se vidi ili čuje. Njen život je duži jer efektno kazivanje traži odgovor na pitanje iz bajke „šta je posle bilo”. Odgovor mora da nađe svako za sebe.

Kratka forma je uslovljena „podtekstom”. Ona u „podtekstu” nosi neverovatno veliku moralnu poruku – čistote, nepatvorenosti, borbe protiv licemerja, snishodljivosti, kultova i dogmi svih vrsta.

Kratka priča u širem smislu jeste kratka forma u narativnom obliku koju, pored naglih obrta, karakteriše organizovana radnja usmerena ka određenom cilju. Razvila se iz anegdote u usmenoj književnosti, ali u našoj umetničkoj praksi je poprimila sve odlike bajkovitosti sugestivnom komunikacijom. To se, po pravilu, postiže otvorenim završetkom, dakle „podtekstualnim izražajnim elementom”. Ovim kratka priča za decu uz feljtonističko poreklo, i aktuelnosti koja je time prati, dobija produženo trajanje koja maštovitost izraza pretvara u pravu bajku – bajku savremenog doba.

Stvaraoci za decu, čak i kada su to deca sama, kratku formu ne odabiru sa namerom. Ona se jednostavno sama nameće.

Mirko S. Marković, Antologija kratke forme za decu, str. 162-164, Beograd, 1999.

Kratkoća uzvraća lepotom.

Fedar, Basne, str. 41, Beograd, 1961.


Po svojoj prirodi, forma najkraće kratke priče piscu uskraćuje mnoge pripovedne mogućnosti i strategije koje bi mu inače stajale na raspolaganju u pisanju proze veće dužine – kratkih priča, pripovedaka, novela ili romana. Tekstualno oblikovanje pripovednog sveta zahteva prostora i vremena, ako želimo da taj svet bude detaljno oblikovan, naseljen okruglim likovima i ispunjen nekakvom radnjom kojom upravljaju zakoni uzročnosti.

S druge strane, od svih proznih formi, ova je najbliža poeziji, koja uatoru na raspolaganje stavlja jedan drugačiji, ali neiscrpan repertoar izražajnih sredstava, a bliska je takođe i aforizmu.

Ivan Radosavljević u: Vesna Denčić, Inverzije, Beograd, 2003.
Pripovetka, svojom brzinom, svojom sposobnošću da nokautira čitaoca, kao i svojom zbijenom dramskom snagom, književna je forma koja na najbolji način izražava duboka osećanja i protivrečnosti prevashodno urbane duše čoveka XX veka.

Hulio Kortazar u: Savremena brazilska priča, Beograd, 2006.
Priča potvrđuje svet. Izvan priče, svet jedva da postoji, i to u nekom nemuštom, neuobličenom stanju. Ergo, svet se oblikuje kroz priču.

Pripovedati se može i ovako i onako, ali, pre svega, na dva osnovna načina: ekstenzivno i sažeto. Odatle se docnije izvode sve razlike. Dugo pripovedanje podrazumeva odvijanje vremenskog procesa, sporo naseljavanje svešću onoga što želimo da saopštimo ili da saznamo. Kratko pripovedanje je implozija, sabijanje u tačku.

Sažeto pripovedanje, bez obzira na efektnost i tradicijom potvrđenu valjanost postupka sažimanja, to jest, svođenja na bit, na suštinu, smatra se rubom, verovatno stoga što je svet suviše slojevit, suviše obiman da bi mogao biti obuhvaćen sa malo reči. Zato se uvek iznova treba podsećati da je „svet u malom“ u književnosti apsolutno moguć.

Upravo tako je u kratkoj priči, žanru koji je tipičan produkt modernih vremena, a moderna vremena favorizuju sažetost upravo zarad sveopšteg nedostatka vremena, sa težnjom „novog pobijanja vremena“, kako bi to rekao Borhes.

Kratka priča zanimljiva je i po tome što su je pisali svi, klasici i autsajderi, žene i muškarci, početnici i veterani, pisci bazične pripovedne vokacije i oni koji su se od igre ili iz nekog drugog razloga povremeno okušavali u sažetom pripovedanju.

Kratka priča može imati bilo koji oblik (na primer: novinska vest, citat, recept za neko jelo…), jedino mora ispuniti princip sažetosti, to jest, shodno ekonomiji jezičkog izraza, mora operisati sa malim brojem reči i mora se koncentrisati na jednu, ključnu pripovednu relaciju, na povlašćeni, odrazumevani ili opisani detalj.

Kratka priča je upravo zbog svoje sažetosti (manje je više, geslo je minimalista) i brzine usvajanja najpodesnija za raznolike prozne eksperimente, za stalno iznalaženje novog ugla gledanja. Jezička redukcija, igra rečima, paradoks, nagli obrt, elipsa, citat, kolaž, montaža, formalna mimikrija, sažimanje ekstenzivne linearne naracije u nekoliko reči, samo su neki od postupaka koji su izborili legitimnost naporedo sa već odavno uvedenim i tradicijom osvedočenim načinima pripovedanja. Malobrojnost reči kratke priče vodi nas, kada su te reči dobro uposlene, bogatstvu smisla, i više od toga, vodi nas permanentnom višku smisla.

Granice eksperimentalnog pisanja moderne kratke priče – zapravo se neprestano pomeraju.

Sažetost kao kvalitet i kratkoća kao kvantitet omogućavaju piscima kratke priče da neprestano tragaju za drukčijim načinom pripovedanja.

Tema može biti sve, ukoliko se vešto pripoveda.

Pisanje kratkih priča nije otuda ništa drugo nego otkriće i beleženje jezičkih čuda (čuda postanja) koja se čuvaju u sasudima malih formi. Jezički kosmos stanuje u maloj kutiji.

Mihajlo Pantić u: Mala kutija, Beograd, str. VII-XIV, 2001.

Ako vam je do pričanja – držite se kratkih formi. Tako se teže prave greške… Pored toga, kratke forme su prosto satanski efikasne.

Zoran Stanojević, Satirične priče 2009, str. 180, Beograd, 2010.
Svako vreme nameće svoju formu. Sadašnje vreme je vreme informatike, brzine i sažetosti. Savremeni čovek nema vremena. On hoće sve odmah, jer stalno žuri. Kratka forma se nametnula kao najprihvatljivije rešenje, i nije slučajno što kratki roman, kratka priča, pa i aforizam, dominiraju kao izražajni oblici. Fascinantne mogućnosti Interneta omogućavaju da dominantna kratka forma nađe i svoje još efikasnije puteve širenja i prenošenja. Kratka forma je u ovom momentu sadašnjost, a lično verujem i budućnost književnosti.

Biblioteka aforizama, Slobodan Simić, Smeh do bola 2, CD izdanje, Beograd, 2005.

Život piše kratke priče.

Dragan J. Ristić
Roman je kao venac planina – može neprekidno da se nastavlja. Kratka priča mora biti uredna, potpuna, dovršena. U njoj sve mora biti savršeno, i zbog toga je nju teže pisati. Pisanje romana je puka veština, nešto što se može naučiti, ali za pisanje kratkih priča čovek mora da se rodi.

Hulio Kortasar u: Singer, Kruna od perja, str. 139, Beograd, 1999.

Život je ljudski kratak. Mi smo kao grčki trkači koji jedan drugome dodaju upaljenu baklju, a onda se sami gube u tami.

Tit Lukrecije Kar u: Zoran Lazarević, Antički velikani u anegdotama, str. 198, Beograd, 1994.

Multa paucis – Mnogo stvari u malo reči.

Pauca, sed bona – Malo, ali dobro.

Vita somnium breve – Život je kratak san.

Latinske poslovice, sentencije, aforizmi, Beograd, 1999.

Priča je mukom zasejana njiva.

Priča – putovanje dušom.

Tamara Lujak
Poenta kratke priče jeste da, za razliku od dužih sastava, svoju snagu bazira na uverljivoj nedorečenosti izraza.

Miloš Jocić

Roman nikad ne može ostvariti efekat kratke priče.

Embrouz Birs
Priča nikada ne može da bude definitivan iskaz o svetu, već samo pokušaj razumevanja jednog njegovog segmenta.

Drugim rečima, priča je privid privida. Posao pisca je doista težak: nesavršenim sredstvom, rečima, treba što savršenije da dočara nesavršenost sveta. U isto vreme on zna da neće moći da pruži nijedan odgovor; on jedino može da pomogne da se pitanja što preciznije formulišu. I upravo u tom činu formulisanja pitanja može se razumeti privlačnost sažete priče kao specifične forme proznog ili poetskog iskaza.

U poeziji poznata kao „pesma u prozi“, u prozi poznata kao „crtica“, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostvljaju delikatnu ravnotežu. Kada se ona naruši, pesma u prozi postaje samo pesma, dok crtica ostaje samo crtica. Umesto preciznog pitanja, pojavljuje se lirska zapitanost nad sudbinom ili skica jalovog života. Sažeta priča donosi više od toga. Nalik zen koanu, ona pruža mogućnost nenadanog uvida u pravo lice stvarnosti.

Možda se prava privlačnost sažete forme krije u magičnom činu pretvaranja kruga u kvadrat. Američki pesnik Čarls Simić uporedio je jednom prilikom prozu sa pravom linijom koja nastavlja do beskraja, a poeziju sa krugom, sa celinom vidljivom na stranici. Ako se prihvati to poređenje, onda se doista može reći da sažeta priča nastaje kao kombinacija prave linije i kruga, i tvori kvadrat na stranici. Kvadrat priče koji se, kao i krug pesme, upija jednim pogledom, i odmah se prima kao celina, pre nego što se sazna bilo koji detalj.

David Albahari u: Najkraće priče na svetu, str. 7-9, Beograd, 2004.
U kratkim pričama volim strast.

Ravnomerno raspoređen, stalno prisutan humor se retko sreće u dužim formama, pogotovo romanima. A, tužno je, brate, bez zezanja…

Slobodan Ivkov, Na granici knjige, str. 77, Beograd, 1994.
Priča je koren, sve ostalo jeste stablo.

Milan R. Simić, Priručnik za pobunu verujućih, str. 21, Mladenovac, 2011.

Smisliti zaplet romana je zanimljivo. Zaista ga napisati već je preterivanje.

H. L. Borhes
Čitavog života ispredamo priče i slušamo ih, i dok to činimo, gradimo mostove. Priče se ljudskim dahom pronose do umova i srca drugih.

Priče tumače svet oko nas, prirodu, zvezde, talasanje mora, pa i sam život. One ispituju prošlost i snatre o budućnosti. One su vekovima prenoasile našu povest, kulturu, tradiciju, duhovnost i moral.

Priče nas zabavljaju, uveseljavaju, izazivaju i nadahnjuju. Kroz njih sagledavamo svet u kome živimo, nas kakvi jesmo i kakvi bismo mogli biti, te poimamo svoju ljudskost.

Uživljavajući se u tuđe nedaće prevazilazimo predrasude, razvijamo trpeljivost i, najzad, poimamo ljubav. Priče mogu da podstaknu razumevanje, zaceljivanje, pomirenje i jedinstvo. Osećanja koja gajimo prema duboko uvreženoj istini i sposobnost da se uživljavamo u tuđe nedaće približavaju nas bogu.

Dezmond Tutu










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:00

F PRIČE

Grozdana Olujić


Zvezda u čijim je grudima nešto kucalo

Jedne prozračne letnje noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Šta tu reći? Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?

Pozvan da presudi Mesec se pozivu neodazva. U avgustovskom nebu s v e su mu bile isto lepe, u svaku je bio zaljubljen, za svaku spreman da se u sedmo nebo popne ili u crni pakao skoči. Kako ne shvataju nebeske lepotice da biti zaljubljen u celo Zvezdano jato nije ništa manja muka no biti u ratu s čitavim svetom? Mesec zbunjeno skliznu niz zapadnu ivicu neba, poručivši kako ne bi smeo da zaobiđe svadbu livadskog svica.

Zvezdama od razočarenja stade dah. Jedva se nekako mudrica danica seti: pozvaće Nebeskog Strelca da presudi!

U svoje prvenstvo Danica nije sumnjala. Ko je najlepši to već čitavo nebo zna, ali neka se to jednom i kaže! Oštro i nezadovoljno klimnu Danica glavom: Mesec ju je i ovog puta prevario… Pognu danica svetlu glavicu, a nebeski joj vetar zamrsi kose. Nestrpljivo je čekala. Ali, i Nebeski Strelac poruči da neće doći na raspravu. U Nebeskome čestaru pojavio se zlatorogi jelen: njemu je važniji lov…

Velikog Medveda nije vredelo ni zvati. Ne bi došao, a ako i bi nije sigurno da neka neoprezna zvezdica ne bi završila u njegovim čeljustima. Šta sada? Za presuditelje predlagale su zvezde sad jednu, sad drugu sestricu. Ali, ili se zvezda ne bi složila, ili bi ostale zaključile da je neka druga pogodnija. Jedva se, na kraju, neko priseti da u jatu kampedura živi mudrica Tau Ka koja i rađanje neba pamti. Ali, kako poslati glas do jata kampedure i mudrice Tau Ka koja živi u najdubljoj rupi neba, a više od bilo koje zvezde zna? Mislile zvezdice, premišljale, od silnih njihovih misli varnice nebom letele, nikako da se sete ko bi za Tau ka mogao biti glasonoša… Šaputale zvezdice, i šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta.

– Gle, svici! – uzviknu budna sasa u livadi.

– Gle, duše pravednika! – prekrsti se stari ribar.

– Gle, dukati! – pljesnu dlanovima tvrdica, a zvezde se spustiše još niže da zemlju izbliza pogledaju. Iznenada se jedna priseti kako se odavno nisu okupale u jezeru.

Kako je tiha, kako glatka bil apovršina vode, blistave i nežne grane vrba, vrhovi trava, let svica! U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirica padale na jezero.

Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se. U svojoj nebeskoj bašti mnogo je toga mogla da vidi ili čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Odakle dolazi? Kamo ide? Polako, zadržavajući dah, prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, glasanjem frule uspavljuje vetar i trske, ribe lovi.

Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: ko zvezdu nebesku u srce primi – dušu je svoju izgubio! Ali, sopstvene ga oči ne slušaju! Srebrna i nežna Zvezda je od svake devojke u selu lepša, kao svetlosni oblak ka njemu ide, već joj na obrazima dah oseća, nema vremena za begstvo.

– Sviraj mi još malo! – zamoli Zvezda,, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne? Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kada rub istočnog neba porumene – ona otvori oči, i šapnu:

– Moram ići!

Ču li mladić njen šapat? Ko zna! Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubil aga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Je li dolazila mudrica Tau Ka? Šta se u šarenoj nebeskoj bašti zbiva nije znala, nije ni pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero. Je li čudo što se Velika Zvezdana Majka zabrinu:

– Ti, kćeri, mnogo izostaješ… – opomenu je. – saberi se i radi što i ostale tvoje sestre. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.

Zvezdica tiho udahnu. Budalaste igre sestara nisu je zanimale, preganjanje danice s Mesecom još manje. Čak je i o nebeskoj košurti prestala da brine, a sitne pakosti i svađe zvezda zamarale su je. „Šta znaju one o očima mladića? Šta o jezeru i tišini koja kao srebrni labud n anjega pada čim u usmrak pocrne grane vrba? Šta o svirali čobanina?“ – pomisli Zvezda i oseti kako se čitavim njenim telom razliva toplota, a u grudima nešto počinje da joj kuca.

Kradom od sestara silazila je Zvezda na jezero, ostajući svakoga puta sve duže, postajući svakoga dana sve svetlija, sve nežnija. Zar je to moglo da ostane neprimećeno? Jedna za drugom uhodile su je sestre, ali je ona uspevala da se iskrade, da pobegne.

– Na opasne si se staze, kćeri, uputila! – Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj i toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blještala i od sopstenog bljeska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovoga puta isti slučaj? – Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.

– Moram da je napustim, majko! – Zvezda žalosno obori glavu.

Zvezdanu Majku to u prvi mah naljuti, zatim uplaši.

– Šta je to s tobom, kćeri? Jesi li bolesna? – Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu obraze: goreli su. To je još više uplaši. Obrazi zvezda blistavi su, ali hladni. Zašto su u njene miljenice zažareni. Kakav je to šum? Zvezdana Majka prinese uho grudima svoje najmlađe kćeri i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada zvezde za sebe pamte – nijednoj u grudima nije šuštalo, nije kucalo. Više se nije moglo oklevati. Pozvaše Mudre starce, ali ni oni nisu znali šta bi to moglo da bude. Rešeno bi da pozovu Vidara – ako on ne zna ko će znati?

Od zvezde do zvezde letela je poruka za Nebeskog Vidara, tri puta nebo obigrala. Došao je tek kad su po njega poslali Velika Kola, ali mogao je i da ne dolazi. Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuca. Mogao je samo da nagađa.

– Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca! – reče Vidar. – Zato umiru. Zvezde su večne, ne znam šta je s ovom. Nije se još rodila zvezda koja bi imala ljudsko srce… – Nebeski Vidar prepisa zvezdi mirovanje i tišinu, pa ode, a Velika Zvezdana Majka naže se nad krevet svoje najnežnije kćeri. Zatim zaključa nebesku baštu.

– Šta li je sa Zvezdom? – pitao se Čobanin i svirao tako nežno da je lišće s vrba kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran? Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne.

Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Jesu li znale lisice na brežuljku da već preko kostiju majki trče? Čobanin nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…

– Ko je ovo? – upita se Čobanin jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Srebrna mu je bila kosa, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.

– Ti, koji ne prestaješ da lutaš – obrati mu se Čobanin – jesi li video moju Zvezdu?

– Video sam sve zvezde! – podiže Mesec vrh obrve. – kako da znam koja je t v o j a?

– Moja je najnežnija, najlomnija.

– Misliš na onu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bljeska izgoreti?

– To je sigurno, m o j a Zvezda! – kliknu Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu v e č n e? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…

Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. I šuma, i jezero, i svirala potsećali su ga na nju, bili puni njena sjaja. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu. U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Polako zaboravi na san. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao. Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Nj e g o v a, najednom, buknu i otkide se s neba. šta je se tiče nebo! Do đavola i večnost!

U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu. – Je li to moje Čobanče? – upitala bi se druga zvezda, ugledavši starca sede kose. – Je li to moja Zvezda? – upitao bi se drugi Čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.

Ali, ni Čobanin, ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide. Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili. Mesec i oblaci o tome ne govore…

Ali, u svetle letnje večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 166-72, Zagreb, 1981.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:01

Александра Божић

ПОРАЗ

Таква новембарска јутра нису честа. Изненада груне сунце и све личи на април: врви од људи, пчела, лавежа…
Такво ме јутро једном преварило, па сам ходала до умора и удисала све мирисе света.
Није требало да успорим и ослушкујем туђи разговор.
Међутим, истина вреба!
Рече једна прилика другој: „За осамом једино чезнем! Ништа ми руке више не дотичу, ни цвећа, ни жена, и очи ми сем црвеног, не виде. Бејах на путу да покорим порок, да добијем рат. Бог ће се радовати, мишљах. А сада носам празна писма, живим дане без назива, машту сам продао и жеље. Још једино чезнем за осамом, док смрт не прекрати…”
Више ме варљива јутра нису мамила. Шта ћу са сопственом истином?
Хоћу ли стићи тамо где желим? Једино се бојим затворених врата вољеног царства!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:01

Милана Божић

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ МРЗЕО ПОНЕДЕЉАК

Говорио је да је бенигна особа, да чучи у свом углу и поставља замке доколици.
Волео је јутарње новине, наслове исписане великим словима, тв програм и укрштене речи које су штампали само недељом.
Разговарао је са птицама на прозору. Оне су волеле да га слушају.
Говорио је мало. Кратким реченицама. Без и једне сувишне речи.
Имао је познанике. Никад пријатеље.
Зашао је у четврту деценију свог живота. Био је на средини пута.
Ствари из његовог стана су нестајале. Продавао их је, бацао, поклањао ... Нису му биле потребне да би био задовољан.
Имао је јаке и дуге главобоље. У циклусима. И готово увек су почињале понедељком.
Није волео телефон. И непознат, захтеван глас са друге стране жице. Пуштао је да телефон дуго звони. Јављао се понекад. Углавном када је требало да прими неку од поруџбина. Спустио би слушалицу и исписао име и адресу.
Леп рукопис је одавао његову интелигенцију. Волео је жене са малим грудима. Долазиле су код њега викендом. Остајале би дан-два, никад дуже. Али увек су се враћале.
Волео је да им даје чудне надимке.
Волео је мале панкерке са поцепаним чарапама. Волео је да седи на WC шољи док пишки.
Волео је дуга кишна поподнева и јаzz. И укус који су у устима остављале шненокле.
Био је понедељак. Јутро је мирисало на енглески чај са млеком.
Узео је грицкалицу и скратио нокте на кажипрсту и палцу. Никад није секао све нокте одједном. Само један. Или средњи и мали прст. Или само палац.
Неко је позвонио на вратима. Једном. Двапут. Трипут.
Запалио је цигарету и зурио у мале инсекте који су безбрижно шетали по шпорету у кухињи.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:01

Владимир Бојковић

ДУНАВ

У мислима сам поред Дунава. Касни новембар, бео- градско ушће. Небо бледо, зграде меке под испијеним сунцем. Све је сумњиво као сан. Београд је под златном чипком уморног сунца. Једино Дунав тмуран опомиње.
Тачно је 16 сати, седим на клупи, прилично је хладно. Чува ме топли капут и дебели шал. Дунав доноси хладноћу, он је као смрт. На тренутак помислим да се бацим у њега и не изађем. Онда се поново створим окрепљен.
То би било фино - да умрем и опет се родим. Али ако скочим, више се нећу вратити и то је оно што граничи сан и стварност. Небо је чудно, као нека игра. Даје своје последње тренутке просипајући црвену, розе, чак и жуту боју. Ваздух је оштар, хладан, долази са мртвог жутог Дунава и има неке свечаности у њему. Гледам на сат, тачно је 16 сати и 10 мин., земља се лагано окреће, сунце још једном умире, у мојим очима долазе звезде севера, чавке гракћу злокобно са Калемегдана, тешки бродови руше достојанство Дунаву. Хиљаде звукова, аутомобилских, трамвајских, бродских, дечијих... Осећам се лепо, као део једне савршене слике. Устајем. Гледам Дунав, потрчим и скочим... али само у мислима. На путу до градског превоза бићу у Дунаву, ствараћу се нови ја, а чим дођем кући, родићу се неком новом атмосфером, звуком, сликом. Чудно, Дунав изгледа мртво а мени даје живот.
И тако испловим на пучину стварности. Схватам да сам у парку, да је несносна жега, да је средина августа,да седим сам на клупи непосредно до манастира, да је тачно 13 сати и 12 мин., да врапци симпатично вриште, да на суседној клупи седе забринути пензионери због кише које дуго нема, да једна плавокоса девојчица тражи оцу да јој купи сладолед, да су борови у парку лепи... и да је све у овом граду лепо, нежно и нестварно... још кад бих само знао шта да тражим у свему томе...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:04

Бранислав Брзаковић

КРАТКИ ТОК ПРИЧЕ ЛЕПИДОПТЕРА

Ја Енос, син јутарње звезде, исписујем ове речи на дефинисаном пергаменту док на моје руке пада паперје бинарног система. Рођен сам у години маслиновог дрвета, као роб краљице Електре, игром случаја изабран да спозна светлост круга. Чекао годинама, као скуп људских елемената, у тами кошнице да се пробуди у мени, у магли снова, скривена, из пихтијасте рептилове чауре, тамна, непрозирна, мисао о слободи…У столећу коцке, затворен у лавиринту седам смарагдних огледала, загледан у празан папир где је прошлост истоветна будућности, посут латицама руже, сањам о трептају корена ока, сребрни кључ на длану који анђелу на плавом облаку отвара врата аритметике… Брзим кораком ка обали океана, бежећи испред кишне хармоније и црних сенки инсеката, кидајући у мрачним улицама пете димензије једну за другом мрежу страха, на раскрсници у говор- ници коју месец обасјава, зазвонио је по четврти пут телефон протокола и кроз виртуалну биномну спиралу одвео ме пред капије града са златним крововима; из чијег светилишта допире тиха молитва љубави…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:04

Бранислав Брзаковић

АВЕС

Поново, сам на врху пирамиде, саграђене у пуcтињском песку на самој литици звездане сфере, сагнуте главе уз јутарњи чај и горку чоколаду, пред архитектом велике књиге о бројевима, где последњим атомом кри- стала аквамарина, заустављам функције бездана и оспо- равам векторску постојаност клатна, чији ток је престао да се слива низ олтар геометрије, да би се остварило пророчанство Абакуса, о задатој еволуцији близанаца који се безбрижно играју поред заветног ковчега, док их прекрива снег и поезија… И када дође мој крај и време мог краја, испод рушевина заветне катедрале, из тамне зенице Јупитеровог ока огласиће се сова, махнути три- пут крилима и одлетети у сусрет „ЕВРОПИ”.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:05

Бранислава Васић

ПАРЧЕ АГОНИЈЕ

„Дођавола с мудровањем!” узвикнула је полугласно и сркнула остатак млаке кафе заједно с талогом. „Мање анализе, више живота!” На столу је лежала Антологија српске авангардне приповетке, Библија отворена на про- року Исаији, бојице, белило и staedler гумица. По ивици шоље са Hill top овцама шетала се мува. Ниједна се гра- на није померила. Све је ћутало. Спустила је оловку и дубоко уздахнула. Ваздух се затровао агонијом. Али само за моменат. Дунуо је ветар, па је опет све заћутало. Као да се у куту усана скрио смешак. Или је и то била оптичка варка?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:05

Бранислава Васић

ПЕПЕЉУГА

„Рођена си у свету светлости и драгуља”, чуо се глас, не знам одакле. Лебдимо по балској дворани. За- гледана у принчеве као море плаве очи, осећам плави сатен како, како ми пријања уз кожу и схватам да сам богиња, центар универзума. Колико ово већ траје? Може бити и читаву вечност, можда и само пар минута, сад то није важно, јер ту припадам. Знам то. Као ледена чаша воде преко пустињске жеђи… Савршено сазвучје тонова дражи ми потиљак и ја растем, растем, летим… само ме сјајна златна таваница, налик на Нови Јерусалим, спречава да се винем у небо. Принц је опчињен мноме, ми смо неким чудом рођени због овог тренутка, доживљавамо га изнова милионити пут. Уз велики тресак све се руши, осећам оштар бол у потиљку. Зар је већ поноћ или је неко нагло затворио књигу?
Клупа је прилично хладна. Срање, опет смо заспали на улици. Нога ми је утрнула, па покушавам да је проте- гнем. Сувише је хладно за старке у ово доба године. Опажам још једну ногу поред себе. Дефинитивно није моја. Гурнем га. „Еј, је л’ остало шта?” Рука му је прљава, жута од дувана. Гура ми упаљени џоинт под нос. Не знам зашто, али питам: „Је л’ волиш ти мене, стварно?” „Наравно”, мрмља и завлачи ми руку између ногу. Затварам очи. Покушавам да осетим језу у потиљку. Ништа. Отварам очи, Ајфелова кула сија у да- љини. Поново их затворим и отворим, на Мосту св. Тројства је нека гужва. Канал гранде, нека улица у Инсбруку….








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   Sub 21 Feb - 14:06

Вјекослав Видаковић

МОГ ЖИВОТА ПРИЧА

Моја жена и ја имамо исти датум рођења. 16. децембар. Разлика у годинама је незнатна. Две, у моју корист. (У животној доби сам које ми даје за право да израз „корист” у оваквим приликама сматрам неадекватним, али то, сада, заиста није важно...).
Пут који је водио до потврђивања ове чињенице је био дуг и вијугав.
Веродостојност мојих основних података беше, наравно, неспорна. Поготово мени. Што значи да је ситуација моје драге по том питању била замршенија него што се могло претпоставити... Наиме, чак три датума (нешто слично као код Тита) су, стицајем околности (драматичан порођај, извршен у ванболничким условима, критично здравствено стање мајке и бебе, и тек нешто боље локалног матичара), фигурирала као могући датуми њеног рођења: 16. децембар, 17. децембар и 3. јануар.
Званично признат је овај последњи. Под тим датумом уписана је у србијанску књигу живих.
Пошто ваше време поштујем колико и властити простор, нећу вас замарати причом о томе како смо пролећа ’99, у касним вечерњим сатима, уз помоћ светлости свећа, лелујаве и несигурне попут меморије моје тада будуће таште, вечитог календара и компликованих математичких операција установили да нам је датум рођења, ипак, истоветан...
Од тог времена она свој, не тако уобичајен, случај воли да прокоментарише речима: „Од малена крадем богу дане.”
А сваки пут кад се похвали да је добила комплимент који дотиче тему међусобног односа њеног изгледа и година, ја је злобно подсетим на извесну неусаглашеност датума из њене прошлости. Број могућих теза тад постаје бесконачан.
Откада смо заједно, читање хороскопа ми се чине бесмисленијим него раније.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najkraće priče   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najkraće priče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najkraće priče
» Jelenine bajke i priče
» Ljubavne priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Legende i priče o Zagrebu i okolici
Strana 1 od 4Idi na stranu : 1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-