Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Jelena Lengold

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:51

DEVOJKE
Uprkos svemu uprkos ranim jutarnjim vestima što bolesnicima i sirotinji ispostavljaju njihove smeđe i sivo za
taj dan uprkos tmurnoj vremenskoj vradžbini i očiglednoj memli u prozoru, ne hajući za Japan što se talasa za sve što visi ni tu ni tamo
i sprema se da padne,
uprkos nevolji i zlu –
pojavljuju se negde pred podne po ulicama
lepe pospane devojke
što liče na Preverov san
i obilaze trgove otpozdravljajući mazno
vođene samo busolom postavljenom visoko
na električnim tačkama svojih šiljatih grudi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:51

NAS TRI

Nas tri, preživele,
danima selimo senke iz kuće-ljuske
Ponekad udaramo na nešto nevidljivo u zraku
gube nam se ključevi prekookeanskih
kovčega.
Naši muškarci imahu čudne hobije
i valja ih sada klasifikovati.
Olovne vojske, papagajska pera,
bolećivo mirisni odeljak za Kinu
kutija za grumen ruske zemlje i baltičku školjku
fotografije delfina i češljevi od slonovače
nekoliko zavađenih bogova sa svojim simbolima,
a ispod svega
ludilo morskih zvezda, žutookih, nasukanih.
Moja mati pronalazi koprenu od tila.
Njena mati spušta sa tavana srebrni naprstak.
Ja pobegnem u krevet bogatog samrtnog ulova
i onda sanjam da imam
malenu, bolesnu kćer.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:51

TAMNE BIBLIOTEKE

Pamtim dvadeset godina unazad
i za to vreme
tamni sat na našem zidu
u sobi koju smo otmeno zvali bibliotekom
oboleo je lagano na plućima.
Sada počinje da se glasa poput orgulja
i čuje se do iza bolničkog zida
što nam se naslanja na kuću
i čini da nas pomalo napušta misao
o pejzažima. Ništa ne govorimo samo naše noge sve lakše prepoznaju
put
po dugačkim hodnicima
a moja krhka mati i ja
u proleće sadimo cveće po grobovima
ona plače, ja rasterujem crvene bube potkamenke,
ona je tako jednostavno tužna, moja krhka mati,
i od nje se ni crvene bube ne plaše.
Naši je dragi gledaju sa kamenih
ploča, a ja bih da je odvedem što dalje od njih.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:52

OPROŠTAJ

Tužna si kao putovanje, reče prijatelj,
i spavao bih u tvojoj duši poput ptice
što gnezdi se za smrt.
I šta da mu kažem?
Spavaj, rekoh,
u mojoj spiralnoj zemlji ti si lepa tmina,
nebo gledano s broda ti je nalik, nek zaspi u mojoj duši kao povijuša
svo suvo lišće jeseni što se podiglo u tebi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:52

RASPAD BOTANIKE

Neven se svlači, sasvim lepo
osvetljen
silazi u postelju, pruža se i čeka,
ogromna koža mora drhti u ogledalu
Neven – geografija peščanih predela,
sasvim je sličan krivulji koja me na smrt jede
koja u meni grebe sve što zvoni i zveči,
Neven – planinski lanac, zgusnut, hrapav i lep,
nedužan sasvim za potope, za brodice bez dna
i evo baš sad mi liči na velike stepenice
mada ga želim sačuvati daleko od svakog imena
objašnjavajući njegovo poreklo plovidbom, putanjom zvezda
ipak mu pokušavam naći razlog i opravdanje:
savršeni je vlasnik svojih kretnji, rasporeda u telu
i to je valjda ono zbog čega ga pijem u malim kapima
i lepim se poput obolelog puža uhom njemu na stomak,
a tek naknadno, u latinskom nazivu nekog voća
učini mi se da sam mu našla uzroke i srodstva,
sve na dalje sluteći raspad i propast botanike
neobjašnjivo mirna, poput šume, usuđujem se da zaspim.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:53

EROS

Različak
jasmin
glog
i duga jutarnja tuga,
dok ti:
u jednom skoku prelećeš sobu,
a za tobom se zadivljeno okreće vreteno
na koje sam namotana.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:53

PESMA KOJU JE VOLELA MOJA MAJKA

U toj pesmi telefoni su prestajali da zvone
zaustavljali su se tramvaji i brodovi
muve su sklapale krila
događale su se neobične pojave
čudotvorci su postajali tihi i skromni
obustavljalo se disanje čitave jedne ulice
i sama pesma je umirala
lagano obložena glasom moje majke.
Bila je to pesma o prestanku ljubavi
u velikoj crvenoj knjizi
toliko velikoj da sam je mogla obuhvatiti
jedino očima, gledajući odozdo.
Mislile smo, i ne znajući šta nam se sprema,
kako je ugodno prelistavati tuđe tuge
pored toliko lepe, žive ljubavi
oko nas.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:54

Opis dramatičnih žena
kakve se dopadaju kapelmajstoru

Ovde sada misle da se nešto može završiti drugačije
Osim smrću
Kakvo užasno izbegavanje lepote
Kakva gramzivost
Žena koju ću voleti od rođenja je prozebla kao kip
Moram je naći
Biće predivna kao kuga
Umesto očij imaće dva ubrzana časovnika
Po njima ću uvek znati kako zlokobno brzo protičemo
I ona i ja
Umesto ruku imaće dve grozničave njihalice
Tik-tak govoriće njeni prsti, pobeđuje nas elipsa
Tik-tak, okupaj se ljubavi
Čistoća je korak dalje od zla
Žena koju ću voleti umeće divno da peva psalme
I, gle, vreme će se tako ponekad zaustaviti samo zbog nas
U piramidi na koju će ličiti njeno telo.

Tik-tak, reći će mi ona posle ljubavi,
Otvori novine da vidimo
Kako su besmislene njene brige.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:54

Onima koje voli kapelmajstor uvek kuva
jelo sa mrtvačkim začinom

Bosiljak i tamjan
Draga, ne gledaj me tako zastrašeno
Biber, mirođija, mošus
Tako dobro, tako gipko barataš nožem
Agavin prah, zatim prevuci sečivo po nadlaktici
I samo dve-tri kapi draga, najbolja je jutarnja krv
Zaklaćemo i zeca, nevinog, belog i glupog
Zaklaćemo i srnu, zatvoriti njene dosadne dobre oči
Crna rabota draga, ti ćeš igrati po vatri oko lonca
Poskakivaće ti grudi
Ljute paprike i repovi pustinjskih škorpija
Ja ču dobiti kopita i razjareni sluh
Tako dobro barataš iglama, tako sigurno
Strelama koje ne promašuju
Skuvaću ti sazvežđe koja sam noćas ulovio na nebu
Rastopićemo sve te zvezde u ljutom sirćetu
I više nas neće plašiti daljine
Svetlosne godine isparavaće se u našem ručku.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:54

Metamorfoze

O sebi govorim
koja sam prvo bila samo kljun
a pogledajte
šta mi sve treba da sad preživim.
O sebi, naravno, govorim
jer sam u sopstveno grlo poprečno stala
ko nekad davno u majci
a ako je njoj verovati
to boli, od toga se i umire.
Sa bezbrojnim pridevima, sa rastinjem
valja se moje ime uvećano za preobražaj,
ta stvar se može i ovako sročiti:
treba pronaći tvorca
pa kad me ni on ne prepozna
jednostavno - skočiti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pet 10 Apr - 18:55

Poslednja pesma

Sve sto sam kazala, sve sto sam ucinila
sve sto ucinismo, zapravo,
ne misleci da je kretnja tek privid neceg mnogo veceg,
evo vraca se stostruko, mnogoglavo:
sve citiraju te noci u kojima nisi hteo progovoriti
sve velike zime i njene smesne gordosti,
evo banalnih monologa, dolaze po svoje.

Bolje bi bilo da smo pili do jutra, moja trezna ljubavi,
da smo cupali tudje cvece koje pozelismo u vazi,
umesto pedantnog odgajanja vrta.

Sve biljke koje posadismo rastu izmedju nas
kao strasni suncokret, secas ga se, kojim smo plasili tudje macke.
Bolje da smo imali svoje macke, moja cista ljubavi,
macke koje bi ostavljale svoj dlakavi trag, svoje mirise.

Bolje da smo pustili korov do ponora
jer evo cistina je i sve je tako savrseno glatko
I ti strcis i ja strcim, moja ljubavi.

Bolje da smo se sakrili u trave, u koprive, u grmlje,
previsoki smo za pod koji uglacasmo.
Evo nas na ravom polju dok su gromovi,
i sad vec istice vreme za tvoje precutane poljubce,
Vec je neko ruzno gnezdo na njima, moja uzdrzana ljubavi.

Toliko dugo si bio bez slabosti da sam ti poverovala,
svi kocijasi obukli su se u crno i cekaju da me povezu.

Sve stvari koje toliko volis, moja smesna ljubavi,
razbijacu lagano usput, poklanjajuci je neradnicima
Davacu ih losim ljubavnicima, davacu ih prevarantima.

Sve vazne stvari, tako pazljivo birane
prodavacu ih u bescenje na periferijskim pijacama.
Desavace se da ih izgubim, moja odgovorna ljubavi,
i ti ces osetiti bljutavost u dnu usana, odjednom
snaci ce te nesto poput mrznje dok budes okopavao vrt.

Nesto poput besa, moja nemocna ljubavi.

Sve tamne stvari govorice ti o mome sjaju
a ti nisi covek koji bi zbog toga polomio tanane stvari
Pa ces se tako dugo muciti
Premda to nije najgore sto ti ja zelim, moja jadna ljubavi.

Strela koju ti saljem odavde gde vise nisi pozar i krv i dzelat,
Ljubav koju ti saljem prepuna je noktiju i oruzja i demona,
Zuta ubistva i djavolje sluzbe da te snadju,
jer ja sam uranjala usta u pregib tvojih kolena

Toliko puta mogoh pregristi tvoj vrat, sad je kasno
jer ja sam kucala kao pljosnato srce duboko u tvojoj cipeli.
Na plazi na kojoj si u groznici spavao
mrzela sam sve senke, talase i decu koja vriste.
Toliko puta pomislih da si umro u snu, moja tiha ljubavi.

I svaki put umrla bih sa tobom, a ti bi preziveo.
Secas se kako sam sklapala oci kad si bio blizu
Nije vazno sto smesno hodam po snegu, po pesku
Postojala je harmonija u mome telu, naucena na tebe
i nacin na koji sam postajala lepa, razbijajuci ogledala.

Kako ce me divno sada ljubiti svi koji me ne poznaju.
Ubijacemo te svaki put kada spojimo tela
i ti ces osetiti dok budes zalivao vrt
kako sam podatna i sliska, kako me nema
kako je sve drugacije bez mojih lekovitih ludosti.

Ali je malo i to sto ti saljem odavde gde te vise nema
Uzalud da otresas moj obraz sa svog ramena
jer ti si tako siguran u svoj crno-beli um
da cu mozda i poverovati u tvoj spokoj, moja
nespokojna ljubavi.

Jer ti si mozda sposoban da zaboravis krik u mraku.
Knjige bez poretka sve govore o tebi
Bolje bi bilo, zaista, da smo pili do jutra,
da nismo provetravali
da smo imali i psa i macku i hrcka
da smo se umeli ljubiti po danu i u nevreme
jer evo strasni poziv i jeka dolaze
i gavrani i sve gadne velike ptice kojih se plasim
i mrak u kome ne umem sama bez tebe da zaspim.

Cujes li i ti te zvuke nocne dzungle
Sanjas li grozne insekte, moja tuzna ljubavi?
Toliko ruznog o tebi sam rekla svim ljudima
da vec osecam potrebu da te odbranim.
Zato kazem: postoji slika na kojoj su tvoje oci vrlo tople
I jos nesto: covek koji voli da ide u cirkus mora biti da nije bas toliko los.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Pon 27 Apr - 8:45

POSLEDNJE REČI

Nekakav Entler iz Milvokija napisao je tu pesmu "Poslednje reči". Bila je izuzetno duga, čitavih osam stranica u knjizi! Za Zeldu sam iz te pesme izdvajao najbolje delove, i slao joj ih u pismima.
U prvom pismu poslah joj ove odlomke:
Poslednje što je Sokrat rekao bilo je: "Kritija, dugujem Asklepiju jednog petla, hoćeš li se setiti da mu vratiš taj dug?" Leonardo da Vinči je kazao: "Uvredio sam Boga i čoveka, jer moj rad nije dovoljno dobar". Ili Emili Dikinson: "Moram da uđem, magla se diže". Ili Marija Antoaneta, kojoj su poslednje reči bile: "Izvinjavam se", jer je nagazila dželatovu nogu. Ili Šopen: "Obećajte da ćete ih prisiliti da me otvore, da ne budem živ sahranjen".
Očekivao sam sutradan na njoj neki znak, ali kučka se držala kao i obično. Sela je za pisaći sto, ponudila me je cigaretom i gledala je u mene preko okvira naočara dok mi je prinosila upaljač. Ako je i sumnjala na mene, ničim to nije pokazivala. Đavo bi ga znao, možda su joj fioke prepune pisama ljudi koji je mrze.
Pre ili kasnije morao si poželeti da zgužvaš nešto na njoj, da poremetiš savršeni poredak koji je vladao između njene kragne i marame, pre ili kasnije morao si se zapitati da li se iza te "ništa-me-ne-može-iznenaditi" maske krije ljudsko biće kao i svako drugo, podložno strahu, panici i očaju.
Ali put do nje bio je komplikovan. Tapkao sam okolo, tražeći. Naravno, sedeo sam mirno, kao i obično, u fotelji preko puta nje i čekao da počne da mi postavlja ona svoja pitanja, ali sam zapravo sve vreme tražio nešto po čemu bih prepoznao njen strah.
Minuti su prolazili, ali Zelda nije progovarala. Bila je to neka njena nova taktika na našim poslednjim sastancima. Naprosto bi pušila svoju cigaretu, gledala kroz prozor, držala laktove na pisaćem stolu i - čekala. Spokojna kao lešinar na vrhu stene.
- Zelda - progovorih konačno - imate danas vrlo zanimljiv broš.
Uputila mi je, preko naočara, jedan od onih svojih pogleda iz kojih, prema zakonima njene profesije, ne bi smelo da se pročita ništa. Nikakav prezir. Ni ironija. Ni neverica. I svakako ne podsmešljivost. Uputila mi je jedan takav prazan i, s toga, savršeno lažan pogled. Ali ja sam znao šta je ona zapravo mislila: "Šta ova spodoba truća o mom brošu?" To je mislila. A rekla je:
- Nalazite da je zanimljiv?
Pitanja. Sva njena odbrana sastojala se oduvek samo od pitanja.
- To je grifon, zar ne Zelda?
- Da, mislim da je grifon.
- Zašto ste danas stavili grifona?
- Kako mislite: zašto sam stavila grifona? To je naprosto broš. Stavila sam broš. Nema razloga da gubimo vreme na to.
I bacila je pogled na časovnik na stolu. Mojih sat vremena već je bilo umanjeno za tačno šest minuta. Ali to nije bilo važno. Vreme je, u ovom slučaju, samo njoj nešto značilo. Ili se barem pretvarala da joj znači.
Grifon je, mislio sam, dobar način da barem pokušam da je odvedem u nekom drugom pravcu. Rekoh:
- Grifon je mitološka životinja orlovskog kljuna i krila, i lavljeg tela. Nekada je predstavljao dvostruki simbol snage i mudrosti. U sebi spaja zemaljsku snagu lava i nebesku energiju orla. Treba biti jako prepotentan, pa to staviti na svoj rever.
- Žao mi je što moram da vas podsetim da ovde nismo zbog mene - reče Zelda.
O, da, lutko. Zbog tebe smo ovde. Ti si ta koja uživa da bude moćna kao grifon. Ti si ta koja je odabrala da o sebi ne otkriva ništa, ali da zato kopa po tuđim umovima. Tražeći u njima najskrovitija i najbolnija mesta.
- Oprostite Zelda. Naprosto, vaš broš je tako upadljiv.
Prekrstila je noge ispod stola. I uključila kasetofon. Tako odvratno profesionalna. Mogao sam biti buba-švaba ispod skalpela, ili fetus u tegli sa formalinom. Ili ljudsko biće koje je umalo ubilo sebe. Njen pokret bi u svakom od tih slučajeva bio potpuno isti. Uključila bi kasetofon, jer jedino što je zaista za nju važno, to su neke buduće beleške koje treba da napravi.
- Dobro - pogleda me ona - jeste li razmislili o onome o čemu smo prošli put razgovarali?
- Bože moj, jesam li razmislio! Ja samo o tome i razmišljam!
- I, gde smo sada stigli?
- Bojim se, Zelda, da nemam više ništa novo o tome da vam kažem. Mesecima mi postavljate ista pitanja. I ja vam dajem iste odgovore.
- Ne brinite za to.
- I ne brinem. Ali ne vidim zašto bismo ponavljali isto.
- Slobodno ponovite.
Uživala je u toj ulozi boga i sveštenika istovremeno.
- Rekao sam vam hiljadu puta, Zelda. Mučna mi je ljudska potreba da pred sebe stalno postavljaju nove ciljeve. Ne vidim kraja tome. Po meni, granica bi morala biti postavljena tamo gde se dobije sve ono što mi je neophodno. Ali ne! Oni postavljaju granice mnogo dalje, ako ih uopšte igde i postavljaju! Vuku me napred, kao psa koji juri za električnim zecom. Postavljaju pred mene stalno neki novi cilj. A smisao toga je da čovek nikad ne sme da oseti spokojstvo. Ponekad mi stvarno bude muka od posmatranja svih tih ljudi koji samo jure, rukovođeni ciljevima. Uvek postoji neka zemlja u kojoj još nisu bili. Uvek neki hirurg nudi bolji lifting lica i tela. Uvek neki Japanac izmisli još savremeniji kompjuter. Uvek protutnji neki još brži voz od onog kojim su već putovali. I toliko stranih jezika koje još ne govore. Gomilanje kućne biblioteke, recepata koje nikada neće stići da isprobaju na svojim nepcima. Zelda, zamislite samo koliko ljubavnih poza postoji koje bi valjalo isprobati, a polovina od njih bila bi, oprostite, neudobna. Nedavno, jedan od tih ljudi, reče mi: "Ništa nisi probao u životu, ako se nisi kupao na Crnom jezeru". "Kakvo je to jezero?", upitah ga. "Ledeno. Na vrhu planine i ledeno. Čak i u sred leta." "Pa šta je onda tu lepo?", upitah. "Svežina koju osećaš posle toga", kaže on. Zelda, zar ne mislite da je to strašno?
- Šta je strašno?
- Strašno je to što on želi da ja osećam da nisam ništa uradio u životu, ako se nisam okupao u njegovom prokletom Crnom jezeru! To je ono što je strašno! Podlegli su, svi su podlegli, a nisu toga svesni. Ali ja neću dozvoliti da podlegnem tom nezadovoljstvu. Ma koliko me na to navodili.
- Ko vas navodi?
- Znate vi dobro ko! Svi vi! Svi vi koji mislite da je normalan samo onaj čovek koji stalno želi više od onoga što ima. To je đavolova rabota. Pakleno smišljena da čoveku oduzme spokojstvo. Počinje od školskih dana i ne prekida se do smrti. Ne, Zelda, neću im dozvoliti da mi to urade. Boriću se.
- Kako zamišljate tu borbu?
- Ima mnogo načina. Možda ih treba oslabiti. Naći njihove najopasnije predstavnike. Koncentrisati se na njih.
- I, šta onda? Šta će biti kad pronađete njihove najopasnije predstavnike?
- Zna se: oni ili mi. Mi smo mirno živeli, a onda su oni počeli da se razračunavaju sa nama. Oni su nametnuli svoja pravila. Oni nas ugrožavaju svojim pravilima. Mi nemamo gde da pobegnemo. Ovo je i naš svet.
Kučka me je samo gledala. Možda je shvatila. A možda i nije. Morao sam joj na neki način reći da sam prozreo njenu igru u svemu tome:
- Ni vi me, Zelda, neće amnestirati od bilo čega, zar ne? Vi ste i postavljeni tu da biste me stalno podsećali na vaše bratstvo ambicioznih, nezadovoljnih i zavidnih. Vas su odredili da me večno krivite što neću da se poistovetim sa svima vama.
- Ja nisam tu da bih vas zbog bilo čega krivila. Pre bi se moglo reći da sam tu da vam pomognem da razumete zbog čega krivite sami sebe.
- Ja ne krivim sebe! Ja nikad nisam krivio sebe!
- Pokušali ste sebe da spalite, sećate se? Onda, dok ste ležali u bolnici, sa telom prepunim zavoja, pitala sam vas zašto ste se odlučili upravo za taj način. Rekli ste mi: "Zato što je najbolniji".
Kučka. Kučka. Stalno se vraćala na to.
- To nije bilo zato što sam krivio sebe.
- Već?
Zaista, kako to objasniti fanatičnom verniku ovakvog sveta? Njihova pravila joj nalažu da nikada ne sme čak ni pokušati da me razume. Jer, samo razumevanje značilo bi izvesno približavanje našem svetu. A u njihovom svetu, to je najveći greh. Treba joj u stvari reći nešto što ona želi da čuje:
- Nije bila po sredi nikakva krivica. Samo sam želeo da pobegnem iz ovakvog sveta.
- Šta sada mislite? Da li biste to mogli ponovo da uradite?
Znam kučko da bi ti to želela. Ako ne možete da nas preobratite, onda biste barem hteli sve da nas uklonite. Ali neću vam to ponovo priuštiti.
- Ne, nikada to više ne bih uradio. To je pogrešan put.
- Šta je, po vama, ispravan put?
- Treba se boriti. Poštovati sebe, i boriti se protiv onih koji nas ugrožavaju.
Za trenutak, učinilo mi se da je u njenim očima zaiskrilo zrnce straha. Kao da je htela da nastavi da čačka po tome, a onda se naglo predomislila:
- Naravno - reče ona - treba se boriti. I zato morate redovno uzimati svoje lekove i dolaziti ovamo na razgovore.
Lekovi. Samo ne o lekovima. Bože, učini da ne počne ponovo o lekovima...
- Uzimate redovno lekove, zar ne?
...jer ako počnem da govorim o lekovima, moraću da joj kažem da od njih nestaju boje i da tlo ispod stopala postaje nekako mekše i nestvarno. Postajem lak kao skakač po Mesecu. Hop! Hop! Moje blaženo bestežinsko stanje, koje su smislili da bi mi oduzeli sposobnost da ih mrzim. Svi koji nisu kao oni, trebalo bi da se pretvore u biljke i da onda, polako, neprimetno, uvenu. Da bi svet bio potpuno njihov!
Kučka je bila njihova više no što je toga bila i svesna. Ona je bila ta koja je nastojala nas da pretvori u njih. Ona je bila njihov najsnažniji predstavnik. I najopasniji. Protiv nje, upravo protiv nje, morao sam da se borim.
- Da, Zelda, uzimam lekove. Redovno.
U drugom pismu ponovo izabrah za nju neke odlomke iz "Poslednjih reči". Poslednje Džojsove reči bile su: "Zar niko ne razume?" A Bajronove: "Želim da spavam". Bakteriolog Mečnikov bio je precizan: "Pogledajte pažljivo u moju utrobu, jer mislim da sada u njoj ima nečega". Ili Karl Pancram, ubica dvadeset i tri osobe: "Voleo bih da celo čovečanstvo ima jedan vrat, sa mojim rukama oko njega". Ili Skrjabin, lica uništenog gangrenom, koji izgovara: "Patnja je neophodna".
Otkucao sam i ovo pismo, baš kao i prvo, na svojoj pisaćoj mašini i potom odšetao do Zeldinog poštanskog sandučeta. Ne verujem poštama i poštarima. Ovo je suviše važno da bi moglo da bude prepušteno na volju službeniku koji udara pečate. U pitanju je moj život. Koji zahteva da bude odbranjen. Ako bude imala razuma, shvatiće da sam prozreo njihove namere i da sa mnom ne mogu lako. Ja nisam jedan od slučajeva iz njihovih knjiga. Ne podležem njihovim smrdljivim testovima. Ne dopuštam da se neovlašćeno i nepozvano ulazi u moju podsvest i da se onda tamo održavaju redovni sastanci konzilijuma. Ne dopuštam. Ne dopuštam da bilo ko nasilno menja moj život. Hoću da me ostave na miru. Hoću da me puste da budem onakav kakav sam. Hoću da ne čujem nikoga na ovoj ulici. Hoću da zapečatim svoje uši za sve njih. Oni otvaraju svoja groteskna usta, ali ih više ne čujem. Ulica postaje bešumna. Njene tablete su me sprečavale u tome da ulicu učinim bešumnom i zato ona i želi da ih pijem. Da bih morao sve da čujem. Čak i ono što ne želim da slušam, vrištanje, automobile, avione, zvonjavu tramvaja, reči, reči, prepirke na ulici, udarce čekićem po krovu neke zgrade, bušilicu u asfaltu... Dobro je kada se uspavam sopstvenom tišinom, a ne uz pomoć njihove alhemije. Spavaću onda kada ja to hoću. Spavaću, ako treba, i na ovoj klupi. Spavaću.
- Bilo je to vrlo nesmotreno od vas - reče Zelda na našem sledećem susretu. - Provesti noć u parku, samo nekoliko ulica udaljen od kuće! Zašto ste tamo legli da spavate?
- Vi to ne možete razumeti.
- Hladno je za spavanje napolju.
- Zelda - unesoh joj se u lice - meni nikada nije hladno. I da vas vaši nisu o tome obavestili, ne bi bilo nikakve potrebe da pričamo o tome.
Nije imala grifona na sebi. Jasno, uplašila se da sam je prozreo. Krijući se iza snage grifona, zapravo je priznavala da preko puta nje sedi nešto isto tako snažno. Ona to sebi nikada ne bi priznala, ali njena podsvest mi je poručivala da sam upravo ja taj grifon! Ja sam imao snagu lava i snagu orla, i kučka je toga polako postajala svesna. Pitam se, da li su joj, makar i na tren, ruke zadrhtale kada je tog jutra otvarala pismo? Poslednje reči. Morala je, makar i na tren, zamisliti svoje poslednje reči. Ona svakako ne bi želela da to budu ove koje upravo izgovara:
- Dobro, nadajmo se da se to neće ponoviti. Budu li vas često skupljali noću po parkovima, moraćemo ponovo da vas hospitalizujemo. Vi to znate.
- Znam. A znate li vi da je Đordano Bruno spaljen na lomači jer je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca? I da je Ezop bačen u provaliju, sa stena u Delfima, optužen da je lopov? Znate li da je Mocart sahranjen u zajedničkoj grobnici za siromahe, do koje ga je ispratio samo jedan pas? To je taj razum o kome mi govorite! To je ta svest! Oni isti ljudi koji su Sokrata naterali da popije otrov, danas me ubeđuju da znaju šta je za mene dobro. Molim vas Zelda, poštedite me toga. Molim vas. Zelda, vi i ja se razlikujemo.
- U čemu je ta razlika?
- Vi pristajete na svoju ulogu. Ja na svoju ne pristajem.
- Koju su ulogu hteli da vam daju?
- Ovu istu u koju i vi hoćete da me smestite, praveći se da vam to nije namera. Uprosečeni činovnik. Ispravni građanin. Sa stalnim mestom prebivališta. Socijalizovan. Ne spava u parku. Ne pokušava da se razlikuje. Plaća porez. Pristaje na igru. Prijemčiv za manipulaciju. Sakuplja reklamne kupone. Srećan je kad kupuje sa popustom. Štedi novac. Ulaže ga u isplative investicije. Doprinosi društvu. Zelda, društvo je zlo! Društvo je zli organizam, koji otruje sve čega se dotakne. Društvo je smrtonosna meduza sa milionima pipaka.
- Ali i vi ste deo tog društva.
- Ne, Zelda, nisam deo vašeg društva. A vama su dali u zadatak da me učinite njegovim delom. Zanima me, kako to mislite da uradite?
Nije uspela u svom zadatku. Ali, jaka je i opasna. Sigurno bi pokušala ponovo. To je to: ona ili ja.
Čujem kako Zelda prilazi vratima.
Kučka je pribrana. Odaje je samo lagano bledilo usana. Njen stan miriše na vanilu. Kaže:
- Ne bi trebalo da ste ovde. Videćemo se sutra u podne u ordinaciji.
Kako prozaične poslednje reči.
- Ne, Zelda. Nećemo se videti sutra u podne.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Ned 3 Maj - 10:07

„Ni pre ovoga nisam nikome mnogo govorila o mislima koje me ponekad spopadnu. A posle događaja koji se eufemistički u našoj porodici naziva „mojom epizodom“ više mi ne pada na pamet da bilo šta od toga podelim s bilo kim. Ljudi takve stvari jednostavno ne žele da čuju, ma koliko mislili da vas vole. Oni, zapravo, vole nešto što veruju da vi jeste ili da bi trebalo da budete. I ako im ponekad, makar i blago, skrenete pažnju na to da ste vi možda nešto drugo, možda samo malčice različito od njihove predstave o vama, oni postanu razočarani, uplašeni, zabrinuti, ljuti. Osećaju da takvi kakvi želite da budete niste bezbedni. Samo oni znaju šta je za vas bezbedno postojanje. A vaša bezbednost je njima mnogo važnija od vaše detinjaste želje da postojite u svom autentičnom obliku. Ko danas može sebi da dopusti luksuz da bude sasvim svoj i sasvim relaksiran? I, ako ste lepo vaspitani, ili ako nemate previše energije za prepirke, onda odustanete. Kao što sam ja odustala.
(…)
Što vas više vole, to manje žele da znaju ko ste, u stvari, vi. To ide dotle da ne žele da znaju ni šta ste zaista radili tokom dana. Oni žele da im ispričate neku ugodnu i bezbrižnu laž. Ako ih volite, vi ćete tako i uraditi. (…)
Ako bih bila iskrena, svi koji me vole morali bi da me napuste. Ili bih morala ja da napustim njih. I sad vi meni recite, šta je to toliko dobro u iskrenosti? I ko to od vas poseduje samo misli koje nikoga od vaših bližnjih ne bi dovele u stanje apsolutne panike?“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Čet 4 Jun - 13:48

Objavila je osam knjiga, pet knjiga poezije, dve knjige priča i jedan
roman. Zastupljena je u nekoliko antologija poezije i priča, a
prevedena je i na više stranih jezika (engleski, italijanski, danski,
rumunski, bugarski). Za knjigu pesama Sličice iz života kapelmajstora dobila
je nagradu “Đura Jakšić”. Takođe je objavila više prevoda savremenih
danskih pesnika u domaćoj književnoj periodici. Sa romanom Baltimor ušla je u najuže izbore za sve značajne književne nagrade u Srbiji. Baltimor je preveden i objavljen u Bugarskoj.
Jelena Lengold je desetak godina radila kao novinar i urednik u
redakciji kulture Radio Beograda. Sada radi kao projekt-koordinator
Nansenskolen Humanisticke Akademije iz Lillehammera u Norveškoj, na
predmetu konflikt menadžment. U svojoj trenutnoj profesiji bavi se
temama kao što su: dijalog, inter-etnička tolerancija, diskriminacija,
pregovaranje, ljudska prava i mirno rešavanje sukoba.
Knjige: Raspad botanike, poezija, Pegaz, 1982; Vreteno, poezija, Nolit, 1984; Podneblje maka, poezija, Nolit, 1986; Prolazak anđela, poezija, Nolit, 1989; Sličice iz života kapelmajstora, poezija, Prosveta, 1991; Pokisli lavovi, priče, Srpska književna zadruga, Biblioteka Savremenik, 1994; Lift, priče, Stubovi kulture, Biblioteka Minut, 1999; Baltimor, roman, Stubovi kulture, Biblioteka Peščanik, 2003
Zastupljena u sledećim antologijama: Arhipelagul Dantelat, Colestia revestie Lumina (antologija srpskih pesnika na rumunskom jeziku), 1988; Zvuci i komešanja, novije pesništvo u Srbiji, Miljurko Vukadonović, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1989; Love Poems by Women, by Wendy Mulford, Fawcett Columbine, New York, 1991; Moderno srpsko pjesništvo, Stevan Tontić, Svjetlost Sarajevo, 1991; Čarobna šuma, srpska erotska priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Radio B92, 1996; Najlepše ljubavne pesme srpskoga jezika, Danilo Jokanović, Medijski centar Marko, 1998; Na tragu, srpska krimi-priča, Vasa Pavković i Dejan Ilić, Knjižara Prota Vasa, Pančevo, 1998; Mačke ne idu u raj, antologija savremene ženske poezije, Radmila Lazić, Samizdat FreeB92, 2000; Antologija ex Yu kratkih priča 1990-2000, Goran Janković, KUD France Prešern, Ljubljana, 2001; Antologija pripovedaka srpskih književnica, Rajko Lukač, Zepter Book World, 2002; Casablanca Serba, Racconti da Belgrado a cura di Nicole Janigro, Feltrinelli, Milano, 2003; Ženski kontinent, antologija savremene srpske ženske priče, Ljiljana Đurđić, Prosveta, 2004; Frrrrr, ženska erotska priča, Ljubica Arsić, Gramatik, 2004; Najlepše ljubavne priče srpskih pisaca, Danilo Jokanović, Gramatik, 2006.

Sada imam sagovornika

Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni
pisci mnogo više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj
ljudi koje to zanima. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj
sobi, sama sebi. A ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo ostavljene
same

Njen deda Lav Aleksandrovič Lengold je bio poreklom iz
Kaluge, u Rusiji, a ona je rođena u Kruševcu gde je živela do 10.godine.
Posle toga je došla u Beograd. Desetak godina je bila novinar na Radio
202, a od 1999. godine radi u Nansen dijalog cenru Srbije, koji je deo
Nansen mreže koja se sastoji od deset centara na prostoru bivše
Jugoslavije. Od pre dve godine je direktor ovog Centra, koji je, inače,
osnovala Nansen humanistička akademija iz Lilehamera u Norveškoj.

Jelena
Lengold (50) piše poeziju i prozu, a najpre je objavila knjigu pesama
Raspad botanike, potom Vreteno, Podneblje maka, Polazak anđela, Sličice
iz života kapelmajstora. Za poeziju je dobila nagradu Đura Jakšić. Njene
knjige priča su Pokisli lavovi i Lift, a roman nosi naziv Baltimor.

Za
knjigu priča Vašarski mađioničar (izdavač Arhipelag) koja se sastoji od
12 priča, ove godine je dobila Žensko pero, prestižnu nagradu lista
Bazar koja od 2000. godine na izuzetan način podstiče stvaralaštvo žena
pisaca. Pre toga, za isto delo je dobila priznanje koje nosi ime Biljana
Jovanović. U najavi ove knjige kaže se da njeni junaci govore o ljubavi
i žudnji, o gradu i erotici, a autorka kaže da to nije knjiga koja je
pisana samo za žene, već je namenjena i muškarcima i objašnjava: „Junaci
moje knjige su sredovečni ljudi sa gomilom emotivne implozije. Oni su
dovoljno zreli da ponesu i ispolje sve emocije, od emotivnog ludila do
susreta sa smrću“.

Koliko ima prednosti, a koliko mana, u činjenici da ste novinar koji postaje pisac?

-
Bavila sam se pisanjem mnogo pre nego što sam postala novinar. Moja
prva knjiga je objavljena još 1982. godine u ediciji Pegaz, Književne
omladine Srbije, koja je tada objavljivala prve knjige mladih autora.
Sledeće knjige objav ljene su 1984, pa 1986, a ja sam novinarstvom tek u
to vreme počela da se bavim. Ali, razumem vaše pitanje i zaista, uvek
mi je mnogo energije, pa i kreativnosti odlazilo na poslove koje sam
radila naporedo sa pisanjem. Dok sam bila novinar to je verovatno bilo
još direktnije, jer sam i na taj način bila u književnosti, pisala
prikaze knjiga, književne kritike, radila intervjue sa piscima, i htela
ja to ili ne, mnogo stvaralačkog potencijala je otišlo u to. Ipak, to je
bila i najbolja moguća profesija za mene u to vreme. Obožavala sam
radio, uživala sam u vođenju „živih” emisija, i bila sam uvek u toku.
Naprosto, morala sam da čitam sve!

Koje ste pisce voleli kao mladi, koje danas? Zbog čega?

-
Uvek sam mnogo više volela savremenu literaturu od klasične. Pročitala
sam, naravno, sve što se moralo pročitati od tih velikih knjiga i što
gradi čitalački ukus, ali sam takoreći oduvek znala da moje istinsko
interesovanje pripada modernim piscima. Sećam se da sam još kao
devojčica bila fascinirana Albertom Moravijom. U vreme kad su moje
drugarice čitale Mopasana i Žorž Sand, ja sam već imala težnju ka
čitanju o tim komplikovanim međuljudskim odnosima, težnju ka nekim jačim
i dubljim životnim dilemama, dilemama zrelih ljudi. Moja potreba ka
romantičnom u književnosti uglavnom se zadovoljavala kroz poeziju,
Vislavu Šimborsku, Nerudu, Cvetajevu... Danas se trudim da pročitam
važne savremene pisce, uglavnom one koji pišu takozvanu urbanu prozu.
Priznajem, to mi je blisko i srodno. Na svetu ima previše knjiga i ako
bismo hteli da pročitamo sve to, čak i ono što nije iz našeg
„koncentričnog kruga”, ne bi nam ostalo vremena ni za šta drugo u
životu. Ipak, ma kako loše stajala sa vremenom, nisam odustala od
čitanja svih mogućih knjiga iz psihologije. To je nešto što me je, uz
književnost, uvek najviše zanimalo.

Postoji li neko ko vas je direktno inspirisao da počnete da pišete?

-
Mislim da se čovek rađa kao pisac. To je proces koji se dešava čak i
mimo naše volje. Takve ljude sve u živ otu inspiriše na pisanje i sve ih
ka tome vodi. Tako da su se i moji putevi veoma rano ukrstili sa
putevima drugih pisaca, na sve moguće načine. Mnoga prijateljstva sa
piscima, naročito između moje dvadesete i tridesete godine, bila su mi
veoma dragocena. Velika podrška u ono vreme bio mi je pesnik, i urednik
mojih knjiga u Nolitu, Ivan V. Lalić. On je bio veliki pesnik koji je
umeo i voleo da izvede na put mladog pesnika. Urednica moje prve prozne
knjige bila je Svetlana Velmar Janković. Dok sam živa pamtiću ta dva
telefonska poziva. Poziv iz Nolita kada mi je Ivan V. Lalić rekao da će
mi knjiga biti objavljena i, nekoliko godina kasnije, isti takav poziv
iz Srpske književne zadruge kada mi je lepe vesti saopštila Svetlana
Velmar.

Kako biste čitaocu približili svoju literaturu, na koji način biste reklamirali svoj proizvod?

-
Rekla bih da moje knjige nisu dosadne. Sve ostalo što bih ja, kao
autor, kazala bilo bi neukusno. Ja spadam u onu generaciju koja nije
vaspitavana da se hvališe.
Zbog čega su nagrade važne piscu?
-
Važne su, da bi mu dale do znanja da postoji, da je ušao u taj mnogo
pominjani književni establišment, da se njegov rad konačno prepoznaje
kao kvalitet. Dok ne dobijete nagrade, pričate da vam do toga nije ni
stalo. I ta je priča tada istinita, jer vas brani, pomaže vam da radite.
A kad dobijete priznanje javnosti, onda napokon možete da priznate sebi
koliko se svemu tome radujete.

Da li je posle nagrade teže pisati novo delo, ili je lakše jer vas nagrada uvodi u bolje društvo?

-
Mislim da će meni sada biti lakše. Manje ću da kuburim sa motivacijom.
Neću sebi postavljati pitanja ima li smisla sve to što radim i da li
neko to uopšte čita. Kod nas se nagrađene knjige i nagrađeni pisci mnogo
više čitaju, tako da ću sada znati da postoji jedan broj ljudi koje to
zanima. Jer, uvek se piše zbog drugih, zbog potrebe da se nekome nešto
saopšti. Ja sam dugo imala utisak da govorim u praznoj sobi, sama sebi. A
ni ja, ni moje priče, ne volimo da budemo o stavljene same. Potreban
nam je dobar, blagonaklon sagovornik, makar i imaginaran. Sad znam da
taj sagovornik postoji.

Radmila Stanković








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Čet 4 Jun - 13:49

Priče su svuda oko nas

Ako bih sve što radim suviše
racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o
takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu,
onda to više ne bi bilo istina

Književna nagrada Bazara za pisce
nežnijeg pola,“Žensko pero“ za „najbolju prozu, roman ili zbirku priča“
za 2008. godinu pripala je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski
mađioničar“ u izdanju „Arhipelaga“. Nagrada će književnici biti uručena u
četvrtak u Skupštini grada Beograda. „Vašarski mađioničar“, prema
rečima kritičara, donosi priče o ljubavi i žudnji, o gradu i erotici, o
svakodnevici i strasti. O nagradi i još po nečemu Jelena Lengold govori
za Glas.

Kako ste primili vest o nagradi? Šta za vas predstavlja „Žensko pero“?
-
Bila sam istovremeno oduševljena i prestravljena. Oduševljena jer sam
dobila povratnu emociju od onih koji su čitali knjigu, a prestravljena
činjenicom da moram, barem privremeno, da nastupam kao javna ličnost, sa
svim pratećim stvarima koje to sa sobom nosi. Ja sam stidljiva osoba i
ne funkcionišem sasvim prirodno kad je oko mene previše ljudi i previše
zanimanja za ono što ja radim.

Šta mislite o podeli na muško i žensko pismo?
-
Trudim se da o tome i ne mislim. Ako bih sve što radim suviše
racionalizovala, ako bih stvarala svoje lične doktrine o pisanju, o
takozvanom ženskom pismu, o sopstvenom razumevanju žene u ovom svetu,
onda to više ne bi bilo istina. Recimo, s godinama sam shvatila da nosim
u sebi mnogo elemenata feministkinje, a da na tome nikada nisam radila
svesno. Samo sam, slušajući druge dugogodišnje feministkinje, zaključila
da mnogo svojih životnih opredeljenja prepoznajem u njima.

Kako biste predstavili knjigu onima koji se tek spremaju da je pročitaju?
-
Rekla bih im da pišem knjige koje nisu dosadne. Za većinu ljudi ovo je
najvažnija stvar kad je knjiga u pitanju, iako ne žele da priznaju.

Ko su vaši junaci?
-
To su uglavnom zreli komplikovani ljudi, koji žive naizgled obične
živote, sa mnogo unu trašnjeg sadržaja. LJudi koji imaju svoje emotivne
implozije i koji maštaju o tome da se otkače od obale i da krenu niz
vodu, pa gde ih odnese.

MOJ BEOGRAD JE SVE LEPŠI

Kako izgleda život na relaciji Beograd-svet?
-
Mnogo usamljenih noći u sobama dalekih koledža, mnogo pametnih ljudi
koje sam upoznala i koji su podigli moje kriterijume o tome šta je
intelektualac, mnogo relativizovanih stavova o tome ko je kakav na ovom
svetu, veliki telefonski računi i svakojaki predeli u mojim mislima. Kad
god se vratim kući, moj Novi Beograd je sve lepši i lepši!

Odakle crpete inspiraciju?
-
Mislim da je Pol Oster napisao da se priče dešavaju onima koji umeju da
ih prepoznaju. Priče su svuda oko nas. Čitav jedan život mogla bih da
utrošim samo na to da posmatram ljude i da slušam njihove priče. A onda
bih još jedan život provela samo razmišljajući o svemu onome sto sam
čula.

Imate li književne uzore?
- Naravno, svi smo mi krenuli
od nekih uzora i onda, inspirisani njima, polako pronalazili svoj put.
Bilo je mnogo pisaca koje sam volela i koji su mi u određenom životnom
dobu nešto značili. Ali, sabirajući sve te utiske, došla sam do toga da
su tri knjige odredile moj život: Golobove „Grlice u šumi“, „Smrt u
Veneciji“ Tomasa Mana i „Uteha stranaca“ Iana Mekjuana.

Kako biste u jednoj rečenici predstavili sebe?
- Ja sam ćutljivo dete sa bezobraznom maštom.

Na čemu trenutno radite?
-
Ne pravim planove. Ne umem, a i kada pokušam, uglavnom se ne ostvaruju.
Najbolje stvari dešavaju mi se kad im se uopšte ne nadam. Pišem
uglavnom stihijski, uhvati me nekoliko meseci, pa onda mesecima ne radim
ništa. Posle svake knjige se odmaram po nekoliko godina, ni sama ne
znam zašto. Valjda čuvam u sebi neku energiju, kao ekspres lonac, ne
progovaram dok ne počne da pišti i ispušta paru. I nikad ne znam šta se
kuva u tom loncu. U tom smislu, ja sam svakom svojom knjigom iznenađena
skoro kao i moji čitaoci.

Mila Milosavljević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Čet 4 Jun - 13:49

Glancanje sopstvenih života

Lepa je nostalgija sa merom, ali je
opasna svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost, kaže dobitnica
nagrade „Biljana Jovanović”
Glancanje sopstvenih života

Nagrada
Srpskog književnog društva „Biljana Jovanović” za 2008. godinu
dodeljena je Jeleni Lengold za knjigu priča „Vašarski mađioničar”, u
izdanju „Arhipelaga” iz Beograda. U saopštenju žirija kojem je
predsedavao Božo Koprivica posebno je naglašena uverljivost pripovedanja
i istančana psihologija u pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i
nenametljivo, a istovremeno potresno i erotski intrigantno, Jelena
Lengold analizira slike iz života žene, istražuje tegobne teme starosti i
smrti, iščeznuća lepote i gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom
Biljani Jovanović, autorka pripoveda o mogućim, a pukim slučajem
izbegnutim, tugama i ljubavima, o odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj
usamljenosti u okruženju bez obeležja…”, stoji dalje u saopštenju
žirija.

Kako svoje stvaralaštvo vidite u odnosu na ono što je pisala Biljana Jovanović?

Ne
želim da govorim o književnoj srodnosti pre svega zato što svaki pisac,
i živ i pokojni, imaju pravo na svoju unikatnost i autentičnost. Ali,
zato mogu da konstatujem srodnost u borbi za slobodu izraza i u
specifičnom učešću u mirovnim akcijama. Nansen dijalog centar,
organizacija u kojoj radim već deset godina i čiji sam trenutno
direktor, bavi se stvarima koje bi se, skoro da sam sigurna, veoma
dopale Biljani. Nansen dijalog mreža u koju spada i naš Centar je ove
godine nominovana za Nobelovu nagradu za mir; to je činjenica koja u
našim medijima još uvek nije bila poznata do sada, i na koju sam ponosna
jednako koliko i na nagradu koja nosi ime Biljane Jovanović. I, nekako,
vrlo mi je logično da se obe stvari dogode u razmaku od nekoliko dana.
Sve to ima neke svoje neuhvatljive uzroke i veze.

Kako se u Vašim delima manifestuju gradovi i kakva je veza između gradova i Vaših likova?

Grad
je neizbežan u mojim knjigama. Čitav život sam provela u gradovima, i u
Beogradu, ali i u gradovima Evrope u koje me je posao odvodio. Ipak,
mislim da ne spadam u one pisce kojima je grad glavni junak. Ima takvih
pisaca, i ja ih veoma volim, jedan od njih je i Mihajlo Pantić, recimo.
Kao i legendarni Momo Kapor. U mojim knjigama grad je više neka tiha
pratnja junaku i njegovim zbivanjima. Čini mi se da je za moj književni
grad, koji je Vladislava Gordić divno nazvala Lengoldlendom, tipično
jedino to da bi mogao biti bilo koji grad na svetu. Valjda zato što
verujem da je svuda sve isto i da je iluzija da nas na drugom mestu čeka
nešto mnogo bolje ili mnogo opasnije. Sve što nosimo je u nama. Gradovi
su mojim junacima samo mizanscen, ali ne i sudbina.

Uočavate li
kako se promene Beograda, u duhu grada i njegovoj spoljašnjosti,
odražavaju na ljude, u odnosu na devedesete, ili čak i pre njih?

Naravno
da uočavam promene. Promene su takođe neizbežan deo života. Smešni su
mi svi ovi ljudi koji se vajkaju nad promenama Beograda i pričaju kako
je nekad sve bilo lepše, bolje, čistije... Ta mi priča zvuči i nadmeno i
neukusno i konzervativno. Lepa je nostalgija sa merom, ali je opasna
svaka nostalgija koja prerasta u rigidnost. Ja se trudim da u životu
nikakve različitosti ne vrednujem kao bolje ili lošije, već jednostavno
da ih prihvatim kao deo sveta. Inače bismo stalno išli naokolo i
glancali sopstveni život, umesto da ga živimo.

Pišete o
„oneobičenim” ljubavima, neminovnim rastancima, usamljenosti,
neutoljivoj čežnji… Da li je moguć istinski potpun, dijaloški i duhovni
odnos među polovima, ili je sve samo u težnji ka tome?

Zaista, ne
znam odgovor na ovo pitanje. Ima trenutaka kada mislim da je to moguće,
da postoji univerzalni jezik kojim možemo objasniti sebe drugome i
upiti drugoga u sebe. A onda, opet, dođu momenti kada shvatim da je to
bila iluzija i da su ljudi toliko zatvoreni svetovi da možemo dopreti
samo do njihove površine i ni pedalj dalje. I ne bih ovo ograničavala
samo na nerazumevanje između žena i muškaraca, mislim da to važi bilo za
koja dva čoveka na svetu a, nažalost, i za bilo koja dva društva. Ipak,
na nama je da stalno tragamo za tim putevima razumevanja. O tome ja
pišem, o tom traganju.

Kada pišete o teškim temama, ponekad to činite iz perspektive muškog lika. Znači li to da patnju treba „muževno” podnositi?

Ima
mnogo više teških tema o kojima sam pisala iz ženskog lika. A beg u
muški lik je stvar neke spisateljske znatiželje. Ne vidim razlog zašto
bih sebe kao pisca ograničavala samo na junakinje. Ipak, mislim da kod
mene nema te podele šta koji pol može i treba da podnese. Duboko su
emotivni i ranjivi i jedni i drugi. Ja samo pokušavam da zamislim kako
je to biti neko drugi, i kako svet izgleda iz te perspektive. I začudo,
nije mi to nimalo teško. Kad pišem, mogu biti bilo ko i u tome je
najveća čar pisanja.

Kako pristupate erotici, šta je za Vas intimnije u priči, nagoveštaj erotskog ili sam njegov čin?

Najintimnije
je, valjda, predavanje sebe drugome. Bez obzira na to da li je ispisano
kroz ljubavni čin ili samo kroz želju. Kao piscu, meni je ta čežnja
mnogo intrigantnija i zanimljivija za proučavanje, nego realizacija
želje. Pa, ipak, čini mi se da sam tek načela pisanje o erotici. Treba
razumeti sebe, treba prevazići stid, treba biti veoma jak da bi se o
tome pisalo kako to ljubav zaslužuje. Ja se nekako nadam da ću napisati
još bolje erotske priče kada jednom budem bolje razumela samu sebe.

Marina Vulićević








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Čet 4 Jun - 13:50

Humor je lek za strah i strepnju

Humor je način da se čovek spase
od straha i strepnje - rekla je Jelena Lengold, poznati pisac i
dobitnik ovogodišnje nagrade „Biljana Jovanović” za knjigu „Vašarski
mađioničar” („Arhipelag”). U intervjuu za „Blic” dobitnica prestižnog
priznanja govori o knjizi, lepoti zrelih godina, duhovitosti kao načinu
gledanja na stvari, emocijama, ovdašnjoj realnosti koja liči na horor
film.

Nagradu „Biljana Jovanović” dodeljuje Srpsko književno
društvo, a govoreći o ovom priznanju koje joj je pripalo za zbirku priča
„Vašarski mađioničar” („Arhipelag”), Jelena Lengold kaže: „Da li je
deplasirano da čovek prizna da se obradovao nagradi? Ne znam. Ja sam se,
u svakom slučaju, veoma obradovala. I iznenadila. Mi, ljudi, sazdani
smo i od te želje da budemo prihvaćeni, da dobijemo pohvalu za ono što
radimo, da nas neko potapše po glavi i kaže nam da vidi naša nastojanja.
Još kad je u pitanju jedna tako delikatna stvar kao što je umetnost,
stvar koja je tako bliska sa ljubavlju, onda je potreba za povratnom
emocijom možda i razumljivija.
Za mene se ne postavlja pitanje da li
se vredi boriti. Barem ne još uvek. Od nekih svojih životnih bitaka sam
odustala s vremenom, ali mi je pisanje bilo neka vrsta utočišta baš u
takvim situacijama. Tako da za mene pisanje i nije borba. Pisanje je
kuća. Tu živim. I na sreću, još me niko odatle nije proterao.

Junaci
vaših priča su u godinama kada je mladost prisutna još samo u
sećanjima. Niste li im, oslanjajući se upravo na njihova gorka iskustva,
uvažavajući propuste i mane, omogućili drugačiji, nov kvalitet života?
-
Ima nešto u ovoj sredovečnoj fazi života što me istinski fascinira i
što mi je strahovito zanimljivo za pisanje. Junaci koji nose u sebi tu
složenost mogu u priči da učine bukvalno sve! I u tom smislu, oni su
slobodniji, luđi, mnogo manje predvidljivi od svih drugih. A to je
upravo literarni lik o kome ja oduvek sanjam: dovoljno zreo da ponese
svaku emociju, u rasponu od mladalačke zanesenosti do najbanalnijeg
suočavanja sa nestankom.

Vaše priče bogato su protkane ironijskim uvidima i specifičnom duhovitošću...
-
Ja ne bih mogla da budem humoristički pisac, nemam toliko duhovitosti u
sebi, nažalost, ali kada se humorna situacija pojavi, ne branim se od
nje i ne mislim da će da ugrozi ozbiljnost priče. Humor je sofisticiran
način da čitaocu date šansu da se odmori, da udahne vazduh, da
relativizuje sve što čita. Humor je način da se pobegne od straha i
strepnje. I, naravno, humor je uvek bio jedan od najboljih načina za
suočavanje sa svojim demonima.
U braku ste sa našim čuvenim aforističarem Aleksandrom Baljkom.

Duhovitost i ironija kao jedna od uporišnih tačaka braka ili...?
-
To je tačno, na neki način. Aleksandar posmatra svet sa specifične
platforme, koja je uvek neobična i mora da me nasmeje, čak i kad je smeh
gorak. Ja bih se sigurno mnogo manje smejala u životu da nije njega,
jer sam melanholične prirode. U tom smislu, on je moj antidepresiv i to
vrlo delotvoran.

U priči „Ofelijo, idi u manastir” napisali ste:
„Mržnja rađa mržnju, ljubav nam je pokazala boga (...) a sada ćemo ubiti
boga...”. Kakvo mesto emocije imaju u današnjem svetu?
- Emocija je
neizbežna. I sve te priče o smrti emocije i smrti ljubavi, o
pragmatičnom svetu u koji idemo meni se čine samo kao zbunjenost ljudi
pred ovim ubrzanjem koje je civilizacija dobila. Ta brzina i te stalne
promene čine da ljudi ponekad ne stignu da uhvate konce sopstvenog
života. Ali čim se samo malo povučemo u tišinu, naše biće se vrati i sve
je opet tu, na svom mestu.

Zajednički imenitelj vaših priča
mogao bi biti: stvari se uvek dešavaju s razlogom i uvek prethodno
najavljene simbolima koje, uglavnom, ne prepoznajemo.
- Lakše mi je
da verujem da se stvari dešavaju s nekim razlogom. Jer ako nije tako,
onda je sve prilično suludo i nasumično. Mada ponekad nisam daleko ni od
takvih misli. Pisanje je, barem za mene, terapijski korisno i zbog toga
jer mogu naknadno da dam smisao nekim momentima života koji bi inače
izgledali samo kao uzalu dno trošenje energije. Ali kasnije kroz neku
priču ispostavi se da su sve to bili znaci koji su me vodili ka nekom
zanimljivom uvidu.

Izvan korica knjige, a iz ugla vašarskog mađioničara, ko smo i kakvi smo danas i ovde?
-
Čini mi se da smo kolektivno zbunjeni, uplašeni, zabrinuti, da čeznemo
za nekom utehom i odmorom. Barem je takva većina ljudi koje poznajem.
Neki se brane površnošću, neki se brane ambicijom. I niko ne zna baš
tačno da kaže sa koje strane vreba opasnost. Baš kao u dobrom horor
filmu. Naravno, ne treba smetnuti s uma da je strah ponekad i
afrodizijak.

Priče istančane psihologije
U obrazloženju
odluke, žiri naglašava uverljivost pripovedanja i istančanu psihologiju u
pričama Jelene Lengold. „Obazrivo i nenametljivo, a istovremeno
potresno i erotski intrigantno, Jelena Lengold analizira slike iz života
žene, istražuje tegobne teme starosti i smrti, iščeznuća lepote i
gašenja emocija. U poetičkom ključu bliskom Biljani Jovanović autorka
pripoveda o mogućim (a pukim slučajem izbegnutim) tugama i ljubavima, o
odlaganom samoubistvu, o neizlečivoj usamljenosti u okruženju bez
obeležja, u prostoru gde su politika i istorija pod suspenzijom”, kaže
se u saopštenju žirija.
Odluku o nagradi Jeleni Lengold za knjigu
„Vašarski mađioničar” („Arhipelag”) jednoglasno je doneo žiri u sastavu:
Božo Koprivica (predsednik), Vladislava Gordić Petković, Ana Ristović,
Milan Đorđević i Milovan Marčetić.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45930

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   Uto 23 Avg - 8:52

Jelena Lengold: 

Svet uvrnutih junaka


Pisac Jelena Lengold o novim zbirkama - proznoj i poetskoj, o ljudima i duhu
 sadašnjeg vremena: Pišem o ljudima koji iskaču iz okvira morala, etike, 
sentimenta



AKO sam se u prethodnim knjigama bavila običnim ljudskim životima, u relativno običnim životnim situacijama, možda se knjiga "Raščarani svet" bavi tim istim ljudima koji dolaze do neke granice kada počinju da se ponašaju neuobičajeno. Iskaču iz okvira morala, etike, sentimenta, logičnog zaključivanja. Dolaze na onu drugu, tajanstvenu stranu, na stranu tame - otkriva Jelena Lengold, za "Novosti", o čemu je reč u novim pričama koje će uskoro objaviti u izdanju "Arhipelaga".
Jedna od vodećih srpskih pesnikinja i pripovedačica, autorka nagrađivane knjige priča "Vašarski mađioničar", kaže da se nove priče pomalo razlikuju od onih iz ranijih knjiga:


- Nije to neka radikalna promena i svakako nije napravljena planski, namerno, ali kad sam završila knjigu shvatila sam da u njoj nema ni jedne jedine ljubavne priče, recimo, a da su svi junaci na neki svoj način "uvrnuti". Pomalo sam unela elemente fantastike, pomalo čak i elemente krimi-priča. Imala sam ja toga i u prethodnim knjigama, ali ne ovako dosledno kao u ovoj.


POEZIJA NAS NE NAPUŠTA* Objavili ste ovih dana knjigu izabranih pesama "Izaberi jedno mesto" u izdanju "Kontrasta". Kakvo je mesto poezija zauzimala kada ste počinjali, a kakvo ima danas? 
- Uvek je bilo ljudi koji su živeli za poeziju, kojima je poezija bila ishodište i uteha, uvek je bilo onih koji poeziji pristupaju sa strahom i nerazumevanjem, i uvek je bilo onih koji misle da umeju da pišu poeziju, a zapravo ne umeju. Ali, ako pogledamo ljudski rod kroz vekove, poezija je verovatno jedna od retkih konstanti koja nas nikad ne napušta.


* U upečatljivoj priči "Drvored" glavni junak je jedan manijak. Šta vas je podstaklo da je napišete?


- Moja je obaveza, kao autora priče, da branim svog junaka. On je usamljen čovek koji svoju otuđenost živi na specifičan način. Gradovi u kojima smo zarobljeni i ulice kojima svakodnevno prolazimo u sebi čuvaju najčudnovatije priče koje zaslužuju da budu ispričane.


* Da li je svet trajno raščaran ili može da se učini čarobnim iznova?


- Sećam se, kad sam bila mala, ja sam jednom pitala oca: "Kad neko kaže reč SVET, da li misli samo na Zemlju ili na celu vasionu?" Otac mi je kazao da se misli samo na našu planetu. Dugo sam u to verovala, ali danas, u ovom životnom dobu, meni se čini da je svet mnogo više od Zemlje, i mnogo više od materijalnog i vidljivog. Sve češće uhvatim sebe kako gledam fotografije dalekih galaksija i kosmičkih izmaglica. U tom smislu, naravno, svet će još dugo biti čaroban, na načine koje verovatno ne možemo ni da zamislimo, ali možemo o njima da sanjamo.


* Zašto ste izabrali da knjigu zatvorite istinitom, ličnom pričom "Zavesa"?


- Naši životi su takođe spleteni od mnogih malih čudesa koja nam se dešavaju. Porodične sudbine nose mnogo više kauzalnosti u svojim genetskim zapisima nego što verovatno možemo i da naslutimo. Ova priča je samo pokušaj da se prati trag jedne takve uslovljenosti, jedno moguće tumačenje životnih priča nekoliko ljudi, čiji su sudbine dovele i do mog rođenja i do mog života, ovakvog kakav je.


novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Jelena Lengold   

Nazad na vrh Ići dole
 
Jelena Lengold
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jelena Lengold
» Jelena Lengold
» Jelena Bačić Alimpić - Ringišpil
» Jelena Kočović
» Jelenine bajke i priče
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-