Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Violeta Miličević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:38

Играли се коњи врани

Не заборавих неке друмове тела
и свуда по њима уточишта
за руке, огњене вранце, што јуре
од прибежишта до пристаништа.

Коме сте хрлили, о коњи врани?
Ко ли дизгине држа у руци,
кад јуристе, устрептали и насмејани,
ка сваком свратишту ко према луци?

Те привидне луке рудници беху
из којих изнесте полуге златне
којима друмове поплочасте,
онако жудне и податне.

И одјуристе, у галопу,
ка неком новом прибежишту,
а друмови памте сваку стопу
и топот милоште још увек ишту.

На вама тек златна прашина оста,
и због ње некад живот ми цео
изгледа као рудник златан
из којег нико није изнео

ни један једини грам богатства
чија је вредност баснословна...
О, дивни вранци, ваша је снага
- жеља неутажена и изазовна

која вас води увек напред,
у нека нова пристаништа,
док ваши трагови друмовима
остају једина уточишта.

Сред старог друма још се злате
трагови што виде се из даљине.
...Опет се играсте, коњи врани!
...На друму трагови златне прашине.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:38

Ако те у своје додире вратим

Ако те у своје додире вратим,
и таласи миља се над нама склопе,
хоћу ли из срца избрисати
све оне патње дубоке стопе?

Ако се померим из даљине
и ако зачујем како протиче
време, и облик, и душе врење,
хоћу ли знати и зашто ниче

у башти мог ока само камење
у коме себе си од мене скрио?
Кад прође све и занос кад мине,
хоћу ли знати шта си ми био?

Удишем трајање твога страха
и бришем разлоге због којих постоји.
Кад мој те додир ко киша плаха
одједном обујми, тад нек ме твоји

трептаји прожму, и нек се моја
пожуда нујна над тобом као талас склопи.
У светом часу кад постанем твоја
нек сав се свемир у додир стопи.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:39

Жудња за лепотом

Само лепоту нудиле су
док су дрхтале, ломне у струку,
травке што своја вита су тела
извиле да погледе твоје привуку.

А твоје око жудело је
да по небеским морима рони.
Занесен, ниси ни могао чути
како се орила по васиони

песма што травке је громогласно
певаху, па се стишаше смерно.
Слепо и глуво остане за нас
све што је лепо неизмерно.

Чекањем лепоте уморене,
земљици тела предале су.
Земља их жудно пригрлила.
Лепоту само имале су…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:39

Последња игра лептира

Последња жеља тог лептира
беше да страсно, као чигра,
још један плес са светлошћу свеће
у магновењу бар одигра.

Ал кад се приближи свећи сасвим,
и кад заиграше, мека ко свила,
сва устрептала, његова крила,
пламен се разви, и сва та сила

изви се у трену, а затим згасну...
О, жељо, искро вечног немира,
својом си снагом угасила
искру живота тог лептира!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:39

Име

Уђе у срце, па ни макац,
и механизам шкљоцне за њиме.
И све је после друкчије сасвим,
када ти срце чује то име.

Сплету се затим у загрљај страсни
и чувају се љубоморно
ко нокат и месо - то срце и име,
волећи изнова, неуморно.

И име остане заувек тамо,
са твојим срцем у загрљају,
и загрљени, припијени,
све док те има заједно трају.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:39

Још једна песма о ласти

Нестане ли једном све то што је било
одувек у мени јаче од свег другог,
избледи ли некад што је срце снило
тог пролећа кишног, самотног и дугог,

ја ћу се сећати оне једне ласте
што је у свитање свој дом тихо свила
у углу терасе недохватном руци
да младунце рука не би повредила.

И знаћу да неки домови се граде
далеко од туђе руке и од ока -
у срцу им буде колевка и хумка,
тамо где и радост и туга дубока.

И опет пролећа долазиће нова
гнездиће се нове ласте под том стрехом,
и нови ће људи све домове нове
обасјати срећом, надањем и смехом,

али oна ласта више никад неће
дом пронаћи тамо где је некад био,
тамо где од њега ни сенка ни оста,
одакле се спокој давно одселио.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:40

Некад и сад

Прошлости дугујемо себе овакве какви сад јесмо,
и свако наше Некад у себи чежњу крије,
жал за временом које, ма било лепо ил` ружно,
своје лепоте има јер никад прошло није.

У нама трају и сада све драге љубави бивше,
у нама тињају јоште сва она огњишта мила,
и све у нама још живи јер радости душа иште,
чисте и искрене ко што и сама је одувек била.

Садашњост смерно се клања ономе што смо били,
и свако наше Сада сија ко суво злато
јер стрпљиво скупљасмо дане у којима и песка беше,
али и полуга златних, и можда управо зато

у нашим шкрињама сада стоји обиље блага
којим се купује радост и којим блажи се туга.
Будућност кад отвори шкриње, видеће блажена лица
наших Сада и Некад, два добра и верна друга.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:40

Свет пораза

Носим тај свет свуда са собом:
свет минулих пораза и посрнућа,
који ме учини увек робом
и води у нова и нова клонућа,

те ми се догоди да сред радости
осетим жалост, ко нож сред груди,
и све што могло је да срећи води
одједном нестане, јер душа жуди

за једном великом љубављу силном
која је остала без остварења,
због које светови милоште праве
за мене осташе - светови хтења.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:40

Молите ли се каткад за мене

Молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?
Док ходам ил спавам, тек ме прене.
Ваш драги добро познати глас.

И не видим Вас, али чујем
најпре ко шапат па сасвим јасно,
и како тужите, веселите се,
и љутите се и сањате гласно.

Ал само једно не разазнајем
док слушам Вашу молитву тиху:
чије тад име спомињете,
чијем се надате гласу и лику?

Да ли ме има у молитви Вашој?
Ви, чије име је за мене спас,
молите ли се каткад за мене
као што ја се молим за Вас?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:41

Запитате ли се некад где сам

Запитате ли се некад где сам:
да ли сам овде, где ми је тело,
или сам тамо где срце стално
жели да буде – крај Вас зацело?

Нема тог пута на коме нисам
бар једном видела Ваше лице :
кад сунце своју милошту проспе
на земљу издашно, нештедимице,

усред тог сјаја - Вашег ја ока
јединствен бљесак разлучујем,
и истог трена тамо где Ви сте
трагом тог сјаја допутујем.

А кад се небом проломи прасак,
кише све заглуше својим брујем,
тада ме смири и све надјача
мили Ваш глас ког једино чујем.

Тако сам с Вама свакога дана:
кад зора свиће, ја се радујем
и као да Вас уснама нежним
и прстима њеним тад милујем.

Где ли сте Ви док сам ја с Вама:
да ли сте тамо где Вам је тело
или сте овде где непрестано
моје Вас љуби биће цело?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:41

Ноћ кад сам га заволела

Гола,
као од мајке рођена,
била је та ноћ.
И бела,
као пут девице,
дрхтава, једра.

Тела су,
и онако,
само одела,
од крви и меса
сачињена,
жудњама неутаженим
зачињена,
и с мало душе приде.

И бледо лице
девојчице
што први пут је
љубљеног срела -
имала је та ноћ...
И нож
у руци,
како то иде,
за сваки случај.

А беше снена
и занесена,
на недра месечине
наслоњена.

Погледао ме је.
Тад сам га срела.
Обневидела.

Крикнула
па занемела.

Пожелела
па заволела.

Отргла нож,
стресла се цела.

Рука је још дуго
дрхтала, бела,
на жудњу се свела,
као та ноћ,
обасјана месечином
и овијена сјајем и ватром
тог погледа,
топлијег и раскошнијег
од сваког одела.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:41

Поклонићу ти једном ту песму

Поклонићу ти једном ту песму,
ако је ово љубав
и ако сви који воле
једном постану песници,
да ми после не пребацујеш
како сам ти нешто ускратила,
како сам те жедног преко воде преводила
и како сам те обмањивала.

Ево, већ данас почињем да је тражим,
мада не знам ни како изгледа,
има ли тако сјајне и топле тамне очи
као ти,
младеже на левом образу
и твоју боју гласа
или бар твој ход.

Мучан је то посао –
тражити оно о чему нико ништа не зна,
а једино ти знаш да постоји,
траћити живот тек тако.

Кад би ми бар рекао
у које ресторације зaлази,
јеси ли њу водио у „Знак питања“
онда кад сам те видела
са неком девојком за истим столом,
воли ли позориште
или можда спорт,
вози ли ролере,
или овако као ја
радије својим стопалима оверава
сваки педаљ Земље.
Има ли она уопште дом
или само тебе непрестано прати у стопу,
као да си јој из ока испао,
као да си баш њу миловао
читаву ноћ
тим својим дугим уметничким прстима
или си јој шапутао
оно што се већ шапуће
у тим и таквим успутним комбинацијама?
Бестидниче!!!
Као да ја не знам да би она све учинила
да баш тебе обрлати!
А ти, наивко један,
наседаш на њене трикове!
Није ни она веверица!

И чиме се она уопште бави,
осим тобом?
Има ли неко занимање?
Има ли мужа и децу,
да бар о некоме брине?
Гради ли можда куће или ормаре
или само доколичари
и сплеткари даноноћно
са твојим жељама?
Јој, ако је само дохватим
за оне њене чуперке
или бар рукав,
видеће се одмах ко је ту храбар,
и ко је коме друг!

Баш ме нервира,знаш,
али немам куд.
Видим и сама у шта сам се упустила,
али морам то да урадим.
Морам!
Морам да је пронађем
и да јој кажем
да се не измотава више
ни са тобом
ни са мном.
Није она више мала!
И ово што сам јој допустила -
много је.
Требало би да ми стопала љуби,
уместо да се прави луда
и избегава ме.
Добро, не мора, али опет...
Нисам ни ја куче од јуче!
Од прекјуче сам!

Не знам ни зашто ти ово уопште причам.
Толико тога сам ти већ рекла,
а нисам морала.
Ти уопште не заслужујеш
да ти било шта кажем
о себи, о њој или о било чему!
У противном,
већ би се појавио однекуд
и упитао ме, макар бојажљиво,
јесам ли то ја.
А ја бих се мало правила важна
па бих ти рекла:
„Бог с тобом, Срећо, па ко би био!?!
Познајемо се толико дуго,
а ти ме свашта питаш.
Ниси ваљда болестан?“

Ако бих видела да си тужан
јер мораш наставити потрагу за Њом,
за коју знаш да је луда за тобом,
али се не усуђује да ти то каже,
него ти годинама само пише некаква тамо писма
а на твоје позиве, кад јој уђеш у траг,
кад ти остави неки леви број, уопште не одговара,
размислила бих шта да радим.

Ако те волим, рекла бих ти:
„ Она - то сам ја, млади путниче.
Она - то сам ја“,
а ако те не волим,
и даље бих се правила да сам ти друг,
један од многих које случајно срећеш
јер „оно све што знаш о мени,
то је стварно тако мало.“

Идем сад.
Не замајавај ме више
ти, досадњаковићу један!
Наврзао си се на мене
као смрт на бабу!
Ни стеница ти није равна!
Прођи ме се већ једном!
Имам ја преча посла!

Идем да пронађем ту проклету песму,
ако баш хоћеш да знаш!
Ако је не пронађем, сама ћу бити крива,
а тебе је и онако баш брига.

И да знаш,
ако је не пронађем,
признаћу ти
да сам све измислила,
да никад нисам ни постојала.
И мораћу да ти поклоним ружу,
ону плаву,
о којој сам ти говорила
једног осмог марта,
године 2005,
кад ми се учинило
да живим.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:42

Руке

Дотицани маштом
и жудњом
можда се никада неће
дотаћи рукама.

Руке су са маштом
најпре
укрстиле мачеве,
затим
прешле на револвере,
а на концу,
у окршају са жудњом,
остале без оружја,
голе.

Машта им окове ставила
и забравила
са тридесет и девет брава.

Сад могу само да мирују
и слушају дамаре
својих немира.

Ко им је крив?!?
Ко их је терао
да дижу устанке
против моћнијих
непријатеља?!?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:42

Пијаца

„Коњу се у зубе гледа“,
рекоше ми
кад му приђох
у намери да га купим.

Загледана у његове велике очи,
видех простране ливаде,
прескочене потоке
и планинске врхове
који чекају на нас.

Довољно је млад
и довољно стар
да ме одведе тамо
где желим да стигнем,
помислих
и пружих руку
ка његовој гриви.

Рзање чух
у трену
и учини ми се
да видех осмех.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:42

Слутим


Слутим: није то више игра

ни тренутни хир тела ил` ума:

уморила сам се стварно

и више ни спокој шума

не уме да ме снажи.



Више ни песма складна

бистрог потока неког

не уме да надгласа

хук једног слапа далеког

чији сам део.



Радост то није,

ни чежња,

већ само тамна слутња

скорашњег врења,

после чега брзо ће стићи

и први знаци помирења

са тужном судбином

пролазне твари,

са голом истином

да свако стари

и да смо

тако близу

краја.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:43

Колоплет


Траје та љубав
и сећање на њу:
непрестано се смењују,
надовезују и допуњују
као реченице којима покушавам
да уобличим
своју причу о теби.

Чудан је тај колоплет
осећања и сећања,
у коме нема коловође
и не зна се
ко кога прати.

Кад музика престане да свира
и кад се уморне ноге зауставе,
кад неко стави тачку
на последњу реченицу,
волела бих да знам
ко ће први
заплакати.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:43

Заборав

Заборавило је време
да му је у опису посла протицање,
заборавила је Земља
да јој је у опису посла окретање,
заборавио је Човек
да му је у опису посла опраштање,
заборавио је свет
да му је у опису посла постојање,

па време тапка у месту
и Земља се више не врти,
па Човек праштати не зна,
те хита у загрљај смрти,

уместо да живот слави
и спречи нестајање
љубављу својом кротком
што може вечно да траје.

Заборавила сам и ја,
на време, Земљу и људе,
откада тебе волим,
једина љубави моја.

Заборавила сам
како да те заборавим.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:43

Оквир

Немам ја толико стихова
којима бих могла да
ову тугу оивичим
не бих ли је затворила
макар у њихов обруч
крхки.

Она и онако узима
све више маха
и искаче
из свих оквира
у које сам покушавала
да је сместим
не бих ли је се отарасила
бар на тренутак.

Ја сам само
мрвица
у односу на њу,
огромну,
и само дрхтај
непрестани
у односу на њену стаменост
свепрожимајућу.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:44

Улов

Силом је рекла "Да",
једва процедила кроз зубе
та два словца.

Талог горак
у устима оста.
Крај себе виде њега -
вештог ловца
на срне
њених будућих дана
и јелене ноћи младих.

Никуд му побећи неће
ниједан дан,
ни ноћ,
а цвеће,
донето у њену част,
умреће
колико сутра.

Кроз прозор погледа
брзо
и виде
поворку јутра
како прти
кроз снег,
убога,
бледа.

И бол,
велик као оближњи брег,
на груди се свали.

Па ипак,
рекла је "Да",
многи су то чинили пре
(Зар сад због тога да жали?),
а оно немушто "Не",
што само она чу,
вриштало је у њој.

Пуцало је подне,
рафално,
у птице њених
последњих снова.

Беше то страховит бој.
Без преживелих.
Зар је важан и број?
Барем су ловци на броју.

Улов је данас добар.
Време је ручку.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Ned 15 Feb - 17:44

Београд

Бели град
као бели крин
својом љупкошћу мами:
чедна је та љупкост,
трајна,
и неуништива сасвим.

И кад му лични опис
нељуди промене некад,
његова лепота блиста
кроз ожиљке и кроз ране,
видљива људима који
жељу за чистотом увек
уместо очију носе.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Sre 25 Feb - 19:42

Moje čudo

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat –
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.

I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir –
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.

I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.

Dosta je bilo krivudanja!

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo – ljubav!

Ti da si Čovek, a ja Žena.
Izvor: Trg Čuda








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Pon 29 Avg - 17:37

Течем. 
Промичем.. 
И? Шта с тим? 
Као све друго, 
пролазим 
овом долином смеха 
ил суза, 
где осим пораза 
и аплауза 
ништа се друго 
и не броји. 


Течем. 
Не стојим. 
Улићу се 
и сама, знам, 
у ушће исто 
за све реке. 
Па што ме онда 
подсећате 
да сам друкчија 
него неке 
речице брзе 
или хучне, 
кад сви смо реке 
понорнице? 

Неке су реке 
гледаоци, 
а неке глумци, 
сред ове тужне 
позорнице, 
али ниједна 
остати неће 
млада и лепа, 
кад сунце зађе 
и застор падне. 
Сви смо ми реке 
и протичемо, 
с душом у носу 
ил пуној снази: 

Течем.
Пролазим. 
Са осмехом! 
Не дам 
да пакост 
туђа ме згази 
и порази, 
све док сам жива. 
Живим 
без громких аплауза, 
тапшања силних 
по рамену, 
без салви смеха. 
Таква сам река! 


Ћутим и пливам. 
По невремену
бејах и бивам, 
срећна што течем 
и што волим, 
и уживам - 
у протицању.
 

Виолета Милићевић 








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Pon 29 Avg - 17:43

Кад сте професор књижевности и кад вам неко каже да је објавио првенац, а ви притом знате да се остварио у некој другој струци(економији), и знате да је ово време такво да у њему има више писаца него читалаца, није вам свеједно, нарочито уколико се често срећете у истом колективу. Зато сам читање романа своје колегинице, професорке економске групе предмета, одлагала све до недавне промоције. Стрепела сам.
Андреа ме никада није запиткивала да ли сам роман прочитала и шта мислим о њему. Мудро је чекала јер је одавно научила да све дође на своје, да добре књиге нађу пут до оних који чезну за њима. Она је своје урадила, учинила све да би роман угледао светлост дана, и то је највише што је могла да уради и за себе и за друге, а на нама је да ли ћемо себи приуштити то задовољство – да упознамо један нови свет, свет њеног књижевног дела, у коме ћемо открити трагику и лепоту једног младог бића чији је лет прекинут, али које успева, захваљујући чврстим и неприкосновеним вредностима стицаним у породици и блиском окружењу, у Далматинској Загори, да све преброди и, оснажено, настави живот, далеко од завичаја.
Роман „Боје калеидоскопа“, Андрејане Дворнић, занимљив је и по својој композицији и по садржини. Он садржи четири целине: „Сећања“, „Круг“, „Лавиринт“ и „Излаз“, с тим што се између „Круга" и „Лавиринта“ налази песма „Егзодус1995“.
И заиста, тај догађај, та олуја, што је и названични назив за протеривање Срба са њихових вековних огњишта у Крајини, стоји усред ове књиге као граничник, као бљесак после којег завлада тама и после којег се чини да је свитање само сан.
Читајући овај роман, исплакала сам море суза. То је зато што је свака реченица умивена сузом аутора и обасјана осмехом: сузом због изгубљеног топлог породичног гнезда које је потојало и које је срушено због туђе обести, и осмехом који је знак победе живота над свим недаћама.
Роман почиње реалистично, описом малог Места, што је назив места у коме живи јунакиња. Већ прва реченица наговeштава да је Место наизглед обично. Оно личи на остале кршевите крајинске пределе, пределе Далматинске Загоре, али ће опис живота у њему бити обојен најразличитијим бојама и прожет најразличитијим осећањима. 
Помислићете најпре како је пред вама роман који, попут многих, говори о судбини једне просечне породице (мада у овом делу можемо пратити судбину великог броја породица, захваљујући пажљиво изабраној грађи), али убрзо ћете схватити да је пред вама породица чији су корени веома јаки, а карактери неуништиви и чврсти као камен на коме су поникли.

Сећања на детињство обојена су светлим бојама, најраскошнијим, које се преливају и стварају чудесне и очаравајуће слике, као и мали калеидоскоп који је јунакиња овог романа нашла на тавану, а који је у Далматинску Загору, у Место, доспео из Америке, као поклон очевог несрећног стрица Николе, рудара који је у Америци и умро:
Дрвена справа делује попут левка. Кад боље погледам, ужа на почетку па се шири при дну. Ситна слова, напола видљива, што од прашине, што од година, урезана по средини. Успем прочитати, приносећи светлости слова: „Како гледаш, тако видиш.“
“Шта ли је то значило?“, питала сам се.
Прислоним око на стаклену површину и приказаше ми се боје у дубини справе. Схватим да се доњи део може окретати и да се тиме мењају боје, размењују и мешају се, затворене и ограничене простором. Задиви ме то чудо боја и упитам се шта би се десило да разбијем справу. Боје би се сигурно расуле и изгубиле своју лепоту. Да, то је та лепота трајања запечаћена у времену и простору, као и живот
.“

Шта следи кад се оствари највећа јеврејска клетва „Дабогда имао па немао“ и како и где наћи снагу за нови почетак?
Младост је осенчена ратом: изгнанством са огњишта, прилагођавањем брзом животу у Велеграду, пријатељствима која трају, породичном слогом и вредностима које човеку дају снагу да издржи све и опстане, упркос свему.
Ане трага за сопственим идентитетом, али покушава и да схвати постојање и  суштину различитости у свету. У томе јој помаже Мићко, сеоски мудрац налик на античке мудраце и пророке, са којим често разговара.
Различитости се морају помирити и прихватити, а ако је то немогуће – човек се мора издићи изнад свега.
Овај роман је чежња за складом, који иначе постоји у природи, али не и у људском друштву у коме одувек и заувек постоји рат (ауторка користи за њега метафору немирна киша).
Уместо склада, ту је туга у Велеграду, сиромаштво, навикавање након напуштања Места. Ту је и мешање ијекавице и екавице (Пажња! Ауторка овог романа и ту је доследна: у дијалозима користи ијекавицу, а у приповедању екавицу). Уметничка истина у потпуности је усклађена са стварношћу.
У Велеград су многи избегли да би сачували живу главу, али судбина Старе, жене чија је ћерка, као велики стручњак, лекар, отишла у Америку, говори о трагици оних људи који су остали сами јер су њихови најмилији својом вољом, а опет у потрази за бољим животом, напустили родну земљу, отишли главом без обзира, и окренули леђа свима, па и родитељима. Туга има хиљаду лица.
Година 1995 - затворене границе према Србији и према Босни. Људи у Крајини одсечени од света. Егзодус: „Туку по њима немилице и без престанка. У приколицама јаучу жене, старци и нејака деца. Нека се усудише и извезоше тракторе, а десетак им година. Уместо игре, допао их рат. Претвори их у велике људе малих година. У рукама завежљаји, нешто сиротиње покупљене с руке. Напушта српски народ своја стољетна огњишта...“
Живот се наставио, уклопио у вреву Велеграда. Боје калеидоскопа поново су оживеле...
А онда опет – мрак. Бомбардовање, 1999.
Многим речима не погодиш прави смисао док их не доживиш, била то сопствена бол или заједничка трагедија. А кад се потврди значење изговорених и понекад прећутаних речи, останем запрепашћена колико се ствари врте у круг, без обзира на време и људе, па чак и векове.“  
“Помири се, суочи и опрости!“
Кад прочитате ову књигу, схватићете колико сте још осетљиви и колико је људска несрећа у стању да вас дирне и помери с места, како саосећате са онима који страдају. И волећете више себе због своје рањивости, јер само рањив човек може да саосећа и да зна вредност живота.
Кад прочитате ову књигу, добићете још једну потврду о духовној снази човека који је остао човек у правом смислу те речи, и биће вам драго што сте открили још једну драгоцену књигу и драгоценог аутора.
Схватићете да је човек најпротивуречније биће на планети јер, како је то говорила моја посестрима Слађана, човек је тврђи од челика и мекши од памука.
У рукама имамо све боје живота, све боје калеидоскопа, како то каже Андрејана Дворнић, посвећујући роман својој мајци:
Кроз стакло каледоскопа видећете у дубини боје, онако како желите да их видите, јасно или мутно. 
Многе ћете видети онако како вам се прикажу саме, а многе између њих ће се прелити, утопити једна у другу и измаћи вашем погледу. 
Исто тако, доживет` ћете људе и проживети свој живот кроз различите боје калеидоскопа. 
А кад се он разбије, боје се распу, распрше и нестају негде далеко у свемиру
.“

Да, то је лепота трајања, запечаћена у простору и времену, као и живот.“
Ова књига, писана срцем, без патетике, говори о победи духа над материјом, о снази обичног човека који се нашао у ковитлацу историје и - опстао, упркос свему.
Виолета Милићевић








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Pon 29 Avg - 17:46

Силом је рекла "Да",
једва процедила кроз зубе
та два словца.

Горак укус
у устима оста.
Крај себе виде њега -
вештог ловца
на срне
њених будућих дана
и јелене ноћи младих.

Никуд му побећи неће
ниједан дан,
ни ноћ,
а цвеће,
донето у њену част,
умреће
колико сутра.

Кроз прозор погледа
брзо
и виде
поворку јутра
како прти
кроз снег,
убога,
бледа.

И бол,
велик као оближњи брег,
на груди се свали.

Па ипак,
рекла је "Да",
многи су то чинили пре
(Зар сад због тога да жали?),
а оно немушто "Не",
што само она чу,
вриштало је у њој.

Пуцало је подне,
рафално,
у птице њених
последњих снова. 

Беше то страховит бој.
Без преживелих.
Зар је важан и број?
Барем су ловци на броју. 

Улов је данас добар.
Време је ручку.

Виолета Милићевић 








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   Pon 29 Avg - 17:47









happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Violeta Miličević   

Nazad na vrh Ići dole
 
Violeta Miličević
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Veljko Milićević
» Silvije Strahimir Kranjčević (1865 – 1908)
» Tanja Zubčević Alečković.
» Milić od Mačve
» Biba Saračević.
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-