Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vojislav Ilić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:13

Sin književnika Jovana Ilića, Vojislav, još od malena je dane provodio u društvu velikih pesnika. Večito im je kuća bila puna učenog sveta: Đura Jakšić, Zmaj, Laza Kostić, Stevan Sremac, Laza Lazarević… Mnogi od njih ostavili su pisane dokaze o gostoljubivosti i širokogrudosti ove pesničke porodice prepune muških glava. Od četvorice sinova, koliko ih je Jovan imao, Vojislav je bio najbolešljiviji, do petnaeste godine je jedva i u školu išao. Posle završene treće godine gimnazije, malo je išao i na Veliku školu, pa i to napustio. Poezija mu je bila milija, a s obzirom na to da je ceo život proveo upravo u gorenabrojanom društvu, imao je i te kako predispozicija da joj se posveti u potpunosti.

Sa objavljivanjem prvih pesama u “Otadžbini” počele su i prve ljubavi. U isto vreme kada je Vojislav u društvu svoje braće sticao boemski staž u poznatim beogradskim kafanama, u Pozorištu prekoputa stasavala je lepa Zora, ćerka glumačkog para Kolarović. Nekako baš u to vreme i ona počinje svojom lepotom da zapada za oko mnogobrojnoj publici. O njenoj zavodljivosti na pozornici zapisao je i kritičar Milan Grol: “Pošto je… brzo uskočila u ljubavnice, ona počinje da zavodi i širi krug obožavalaca od onih na pozornici. U nju se zaljubljuje čitavo kolo pozorišnih ljubitelja, između ostalih… i sam Vojislav Ilić.” A Vojislav – lep mladić, samo tri godine stariji, pesnik, iz poznate kuće, lepa prilika. Međutim, Zorinom ocu je glavni cilj tada bio da stiša tu pompu koja se podigla oko njegove kćerke i zato naprasno odlučuje da je uda za Milana Teodosijevića, blagajnika u Štedionici u Zemunu, inače pozorišnog čoveka, dosta starijeg od Zorke, a na sve to i bolešljivog udovca.

Mladi poeta je već sa prvom ljubavlju spoznao tugu i bol zbog izgubljene ljubavi, pa je utehu pronašao u stihovima jedne od prvih pesama “Uveo cvet”:

“Ja ljubljah lepu curicu,

Mirisnu, belu ružicu.

Još sinoć moja bejaše,

Jutros je svati uzbraše;

Svet mi je sreću odneo,

Zato sam bleđan, uveo.”
Naočiti poeta

Međutim, kao što to obično biva sa tim prvim ljubavima, brzo prođu. Zora je bledela iz Vojinog sećanja, a potpuno ju je izbrisao iz misli kada se pojavila nova ljubav. Nekoliko godina nakon smrti Đure Jakšića, njegova udovica i deca se useliše u kuću baš prekoputa čuvene kuće Jovana Ilića. S obzirom na to da su Jovan i Đura bili veliki prijatelji, ne čudi što su se njihove ćerke, Tijana i Milica, zbližile. Po ceo dan su provodile zajedno, malo u Jovanovoj kući, malo u kući Đurine udovice. I tu se mladi Vojislav zagledao u pesnikovu kćerku, sestrinu drugaricu, lepu Tijanu. Ni ona nije bila ravnodušna prema mladom pesniku, štaviše uzbuđivale su je pesme koje je pisao, a koje su se pojavljivale po raznim novinama i časopisima.

Nakon tri godine zajedničke sreće, Tijana i Vojislav su se venčali u nedelju 26. novembra 1883. godine. Ubrzo je njihov svet upotpunilo dvoje malenih bića, rodila se kćerka Zorka, a zatim i sinčić Momčilo. To dade snagu mladom pesniku da stvara, pa se malo po malo približio najvišem mestu u srpskoj poeziji. Međutim, sreća ne potraja dugo. Nakon dve godine umre im sin, a nedugo potom i osamnaestogodišnja Tijana, pa malena Zorka. Zadesila ga je sudbina nesrećnog Zmaja, pa osta Vojislav sam sa svojim pesmama da kroz njih olakšava dušu.

Kao da se sudbina poigrala sa dvoje mladih, i njegovu prvu ljubav Zorku snalazi slična sudbina – nakon teške bolesti, umre joj muž, a ona osta sama sa malenom devojčicom. Bilo joj je tek 23 godine, Vojislavu tri više, a već su mnoge nesreće i strahote preturili preko glave. Međutim, ako ste mislili da su nastavili tamo gde su nekoliko godina ranije stali, varate se. Vojislav je srce poklonio drugoj ženi, devojci koju je Nušić opisao kao “devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno”. To je bila rođena Tijanina sestra, Vojislavljeva svastika – Mileva, mlađa kćerka Đure Jakšića. Dvoje mladih obuzeti tugom zbližili su se a da nisu ni osetili. Mileva se zaljubila u zetovljevu poeziju, a Vojislav u njenu lepotu i ljubav je počela da cveta. Vojislav je svoja osećanja zabeležio u dobro poznatim stihovima:

“Veče je odavno prošlo… U šumarcima gustim

Bezorojnih, malenih tica zvučni je stao hor;

Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim

Umuko ljudski zbor.

A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje,

Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj

Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,

I stidljiv šapat tvoj…”

Kao što se i dalo očekivati, rodbina je bila potpuno protiv, naročito Milevin brat Miloš. Iako su nakratko izbegli u Varadin i Kamenicu kraj Novog Sada, a potom se posećivali kada je Mileva postavljena za učiteljicu u Varvarinu, sreća dvoje mladih je prekinuta. Mileva se udala u Prokuplju, a nedugo zatim, u 21. godini, preminula.

Vojislav se tada potpuno okrenuo kafani. Tu pije jutarnju kafu, ručava, noći dočekuje, tu pesme piše, honorare prima, tu pokušava da ublaži tugu pregolemu. Otac Jovan je i te kako zabrinut za svog mezimca, pa uviđa da je jedino rešenje ponovna ženidba. U kući svojih prijatelja zapazi veselu i rumenu Zorku Filipović, još jedna Zorka u njegovom životu. Svideše se mladi jedno drugom, pa je ubrzo i venčanje bilo zakazano u Gospođincima. To venčanje je ostalo upamćeno kao veselo i neobično. Naime, mladoženja je završio u zatvoru nakon što je lupio šamar austrijskom žandarmu, jer mu ovaj nije verovao da se ženi. Međutim, to nije sprečilo Vojislava da se po drugi put oženi, te davne 1888. godine.

Pet godina bračnog života i velike književne slave prekinula je iznenadna Vojislavljeva smrt. Tuberkuloza ga je odnela u 34. godini života. Osta njegova Zora sa malenom Svetlanom, a Voja ode u neki drugi svet u kom je, nadamo se, našao sreću koja mu u ovom nije bila naklonjena.

Izvori fotografija: sh.wikipedia.org, kul-tim.net i Wannabe









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:13

Elegija

Prestaću i ja skoro. I sa mnom,zanavek možda,
spomen ljubavi tajne zelena pokriće trava-
i večni zaborav s njome.
Na mome spomenu surov istrven natpis biće tad.
No ti ,kojoj sam pev’o mlad,u tavnoj,jesenskoj noći,
slušajuć’ poznate zvuke,
hoćeš li s tugom tada pobožno sklopiti ruke
za pokoj umrlog znanca?
Hoćeš li pojmiti tada nejasne reči moje,
i teret ljubavnih jada,
i tajni uzdah moj?
O,znaj da ljubav moju ni večnost otela nije,
ni gusta,zelena trava,što sunce nada mnom krije,
ni hladni prekor tvoj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:14

Ispovest

Na trosnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il’ bolje reći: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život nistavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
Trpi i živi… Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna
. . . . . . . . . . . . . . .
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
. . . . . . . . . . . . . .
Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:14

Kad se ugasi sunce

Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri…
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:14

Ljubim te, dušo

Sumračak pada: tišina se svija,
u milju tone vasiona sva;
večernja zvezda treperi i sija:

veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorne grudi,
nesrećno srce što ljubiti zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
daleko tamo, u bajniji svet:
da zlato moje iza sanka budi

uz glasak frule, uz uzdisaj klet…
Il da joj šapne povetarcem blagim:
ljubim te, dušo, više nego svet!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:15

Lara Laj

Pre mnogo tamnih leta
Gde Rajne trepti sjaj
Gde tihi Baharah
Živeše Lara Laj
Tajnama njenih čari
Očaran beše tad
Mnogi kaludjer stari
I mnogi vojnik mladi
U drevnom zamku njenom
Poročni vlada kal
Pod zamkom smutnom tremom
Žubori burni val
Lepotom ženskih draži
Nudila svakom raj
Al’ zato srce trazi
Veštica Lara Laj
Iz drevnog zato grada
Gospodar ili rob
Bez srca osta tada
I sramni nadje grob.
Simboli svete tajne
Za nju su simboli zla
I vali tihe Rajne
Nadezda večnog sna.
Nevinost preli suze
I prizva bočju vlast
I Gospod onda uze
Od Lare njenu strast.
Borama pokri čelo
Naraslabi njezin glas
Isusi njeno telo
I snegom pokri njezinu vlas.
Prezrena ode Lara
Gde vali biju grad
Iz grada odozgora
U Rajnu skoči tad.
Al’ od tad svake noći
S obale šumi vaj
To jeca u samoći
Veštica Lara Laj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 13 Feb - 15:15

Priviđenje

Božanstvena slika njena
sinoć mi se u snu javi:
imala je zelen venac
na sumornoj, bledoj glavi.

Ugašeno oko milo,
svetilište od miline,
duh, što sumnja, podizaše
u bezkrajne, u daljine…

Tako duši tonu, blude,
sa svetinjom doba stara,
tako nebo snove budi,
da silnije razočara.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sub 13 Jun - 10:02

Јесен

Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.

Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она спокојне вечери и дан,
И жетву богату нуди.

Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни'.

И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни просусти дом  ал' и то губи се брзо,
И сан лагано пада...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sub 13 Jun - 10:03

Босански бегунци

(уза слику Предићеву)


Тужно шуми хладна Дрина
И Миљацка бистра вода,
Јер Босна је потлачена,
Њена слава и слобода.

Опустеле цветне равни,
Под згариштем села леже,
А потомци Нинослава
У гудуре мрачне беже.

Ено чедо мајка води,
Од ужаса да га скрије,
Уморан је деда пао,
А унука сузе лије.

А кад хладни ветар дуне,
И жарко нам лето оде,
И они ће тражит крова
Где их сузне очи воде.

Зато тужно шуми Дрина,
Зато тужи Босна цела,
И Босанац сузе лије
На згаришту својих села.

1889.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Čet 29 Dec - 11:09



Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862. — Beograd, 21. januar 1894), pesnik,Beograđanin, sin pesnika Jovana Ilića, Vojislav je proživeo kratak i težak život.Bolešljiv još od detinjstva, on je slabo mario za učenje. Školu je napustio posle trećegrazreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja uVelikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine,ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecišteknjiževnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom odJakšićevih kćeri. Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885. godine, 1887.stupa u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja usrpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postaje pisar ministarstva unutrašnjih dela, a1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabozdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde uskoro i umire.U životu u mnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjaonameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio ukafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje,zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratkovreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života jeobjavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesamarasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušajapokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeodobro pisati samo u stihu.Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranijezahtevao S. Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književnetežnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkompoetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičardruštvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna jeduhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam.Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj jepodjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa zauključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažnijimomenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anđeo mira
Noć duboka vlada, i sve živo spava,

na starome tornju ponoć otkucava -i u tome času, sa grančicom krina,

anđeo se spusti sa rajskih visina.Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;

ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.Al' oseća granje, pa se tiho svija,

oseća ga lahor, pa slatko ćarlija








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 10001

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 4 Maj - 10:27

Putniče s obala cvetnih biserne Ipokrene!
Pevaj mi pesmu o tuzi,
Pesmu o bolu večnom. Nadežde varahu mene,
Obmanuli me druzi,
Kao bludnice – žene.

Sadašnjost moja je pusta, kô pusta pećina neka,
I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja kô burna planinska reka,
A s njome radosti moje kô rajski jedan čas,
Kô zvuk, izgubljen davno. Za sve što beše lepo,
Za otadžbinu, ljubav, i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje ja sam žrtvovô slepo,
I sile duha mog.

I sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi,
Pa i toplina želja, i vera, pa i nad;
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi!
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
S razvala prastarih kula, gde nema života više,
A gde je nekada Sever podigô tvrdi stan,
Da s gordih bedema gradskih varvarske gomile briše,
Ja sanjam beskrajno mračan al’ ipak dragi san:
Sanjam o večnom miru. O drevni Severov grade!
I ti si mumija jedna, telo bez duha svog,
Po tebi pavit se širi i gnusna zmija se krade,
I gavran sumorno grakće s kamenog vrha tvog.
Kraj vlažnih zidina tvojih gomile kamenja stoje
I urna bačena leži… I po kamenju tvom
Ja stupam umornom nogom, da ime urežem svoje
Na sarkofagu tom,
U kome počiva život minulih vekova davno,
I trijumf života večnog. U majski vedri dan,
Kad vetar leluja vreže il’ šumi u veče tavno,
On živi leluja pokrov i krepi večni san.
A dole Dunavo bruji i gusti šumore luzi,
I smeh, i pesma grmi, i život treperi mlad…
O pojte sumornu pesmu, o pojte pesmu o tuzi,
S uzdahom ja je primam, s odjekom prazan grad.

Objavljeno: 28.1.1892.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 10001

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 4 Maj - 10:27

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,
Kô crn i mračan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas – i gorski nestašan lahor
Leluja šaren cvet.

I zima dođe već, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav i goru obnaži svu,
Al’ mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,
A on će biti tu.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
Talija

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 10001

Godina : 29

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Pet 4 Maj - 10:28

Učenik
Čestiti Kleone, krenimo se dalje!
Svaki žbun me sebi, svaki cvetak mami,
I potočić bistri što nam žubor šalje,
I vis Filopape u jutarnjoj tami.
Strašan u samoći, kao sveta gora,
Na drevni me Olimp u osami seća,
Ja slutim, verujem: tu je draga Flora,
Flora, nežni simbol mladosti i cveća.

Kleon
Sve je samo simbol što ti vidi oko,
Sve što dušu tvoju i vedri i mrači.
Simbol je i zemlja, i nebo visoko,
A suština ono što on sobom znači.
Tavni veo noći ili svetlost Feba,
Zvuk koji se hori iz prazne daljine,
Odsev je istine, kojoj naći treba
Pravoga imena, potpune celine.
Jer što pogled vidi spram svetlosti sjajne,
I sve što se kosne našeg budnog sluha,
To je spoljni dodir ove večne tajne,
I opštenje njeno i ljudskoga duha.
Nije glavno, dakle, ono što me goni
Da plačem il’ pevam u časima lepim,
No suština toga. Glavno je: što strepim,
Kad barbiton tugu ili radost zvoni.
Pred tom večnom tajnom mi stojimo nemo,
Kô saiski mudrac pred Istine likom;
Veo s lica njenog dići ne umemo,
Jer Istina cela ne daje se nikom.
Vek za tavnim vekom u večnost će saći,
A razum će ljudski po mraku da luta;
Odgovora neće na pitanje naći
Ni Istini celoj prolaza i puta.
I slutiće večno.

Učenik
Na ovome polju
Nek sloboda moja sahranjena spava,
Jer Istina tvoja potčini mi volju,
A dušu mi, evo, strahom ispunjava.
Kakva mračna misô: spavati u noći,
I znati da neko pored odra stoji,
Koga ne poznajem. I duh, u samoći,
Kô plašljivo lane da se večno boji
Da sluti i čeka. Samo jednu misô,
Samo slutnju svoju nalaziti svuda,
Zato da bi onde gde si verom disô,
Pod teretom sumnje prolazio tuda!
Kakva strašna misô: sve što vidim, čujem,
Smatrati za simbol, koji drugo znači:
Nagoniti razum da večno tumači,
Te da kratki život zagonetkom trujem.
Ah, pogledaj dole: od kapije Roni
Odmorni se ljudi s buktinjama kreću,
Zaljubljeni pastir svoje stado goni,
Kao mladi faon po rosnome cveću;
S Akropola tvrdog uzvici se hore,
I jutarnja straža kliče u daljini;
Daljni istok plamti kao rujno more,
Da pozlati glavu carici, Atini.
Sve radošću diše. I, u čistoj veri
Na posao dnevni pokreću se oni,
Na hramu su davno otvorene dveri,
I u hramu kimval tajanstveno zvoni.

Objavljeno: 15.2.1892.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  



Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:29

Mladost
VOJISLAV ILIĆ

Raskošnog proleća kras
Leptirak obleće mali
I pije medenu slast,
I, blažen, Gospoda hvali.

On ne zna za teški jad,
I traži mirisno cveće –
Tako i život mlad
Veselo s pesmom se kreće.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:29

Ljubim te, dušo…
VOJISLAV ILIĆ

Sumračak pada; tišina se svija,
U milu tone vasiona sva;
Večernja zvezda treperi i sija:

Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi

Uz glasak frule, uz uzdisaj klet…
Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!

Objavljeno: 1880.









Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:31

Gospođici N*
VOJISLAV ILIĆ

Po volji svoje sudbe klete,
Progonjen strašnom burom zla,
A misleć na vas, milo dete,
Iz daljine vam pišem ja.
Ja, zbilja, na to nemam pravo,
Al’ vi ćete mi dati sad;
Moje je pravo odnô đavo,
A obazrivost – bol i jad
za prošlom srećom. Tužna misô
Na ljubav našu i na sve
Nagonila me, te sam pisô
Lakomislene retke te.
Meni je samom jako krivo,
Zašto se večno sećam vas.
Al’ sećanje me goni živo
I uspomenâ moćni glas!
Ko smoren putnik iz tuđine,
Kome je mrzak život mlad,
Na obalama bujne Drine
Ja često sanjam onaj grad
U kome buru prve strasti
S veselom pesmom sretah ja,
I san, ispunjen čudne slasti,
I dan bez mira, noć bez sna…
Jureći naglo sa visina,
U slobodnome toku svom
Šumi i tutnji hladna Drina,
I kovitla se preda mnom.
Po njenim mirnim obalama,
Kao jedini nakit njen,
Sa svojim vitkim grančicama
Žalosna vrba baca sen.
U tome hladu, mrka lika,
Kad sunce žeže, kipti znoj,
Po kakav Turčin iz Zvornika
Spokojno ***** čibuk svoj
I ćuteć gleda na talase,
Pruživši dugi, crni vrat,
Dok blizu njega mirno pase
S bosanskom robom verni hat.
Ritovi, njibe i vrbljaci
Naokolo se šire svud,
A kad se pogled vodom baci,
Do spruda peščan stoji sprud;
I čak daleko, sred planina,
Gde pribežišta traži zver,
Kâ gorda slika ispolina
U oblake se diže Cer.

Kad sunce spusti kose zrake,
I tiho padne suton bled,
Sakrivajući u oblake
Bosanskih gora daljni red,
Ja samac bludim po obali,
Spokojan, tih u miru tom,
Pa slušam, kako šume vali
U nemirnome toku svom;
A misô moja žuri tada
Severu daljnom, gde ste vi,
I noć zvezdana tiho pada,
Dubokim sankom zemlja spi.
I jednoliko, sred tišine,
Udvajajući noći kras,
zagrmi pesma iz daljine
I tamburine zvučni glas;
Duša mi čudne snove sneva,
I ove pesme sva je plen…
Odakle ide? Ko je peva?
I šta li znači smisô njen?

Objavljeno: 15.3.1886. (Loznica)








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:32

Laku noć
VOJISLAV ILIĆ

Laku noć, laku noć,
Sunce tone za planine,
I posljednji trne zrak;
Kroz poljane i doline
Prikrada se crni mrak.
Svud spokojstvo tiho vlada,
Lahor šumi, rosa pada,
Laku noć!

Kô šuštanje mirnog mora
Kroz tišinu bruji glas,
To anđeo povrh gora
Tiho slazi među nas…

Laku noć, laku noć.
Dok ne svane zora plava.
Dok ne grane beli dan,
Po pučini zaborava
Nek nas vodi slatki san –
Mir je. Tiho kô uzdasi
Izumiru sveti glasi…
Laku noć!








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:34

Na rastanku
VOJISLAV ILIĆ

Pogledaj, dušo, mirisno cveće,
Kako se ljupkim osmehom smije;
Gle, kako laka pčelica sleće,
Da slatki miris sa njega pije –
A tvoja želja kuda te kreće,
Ni cveće tamo mirisno nije!
Ah, stegni želje srdašca svoga,
Ostani, dušo, kod doma tvoga.

Na blagom krilu tišine iaše
Ljubazna skromnost ljubavlju žudi,
A tamo stranci i ljubav daše
Za grešne strasti ledenih grudi;
Ta gde se čiste pomisli plaše,
Zar ima sreće kod onih ljudi?
Ah, stegni želje srdašca svoga,
Ostani, dušo, kod doma tvoga!

Ne pružaj čiste usnice tvoje,
Jer smrtnim pićem zabluda poji –
Bog će da lice odvrati svoje
Od srca, što ga pakao svoji;
I teško svakom na mestu, koje
Zabluda samo u nebo broji!
Ah, stegni želje srdašca svoga,
Pa zvezdom sijaj kod doma tvoga.

Objavljeno: Februar, 1882.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:35

Poslednja ruža
VOJISLAV ILIĆ

Odbeglo je krasno leto,
Ogoleo dô i breg
Mila polja i vrtove
Zavejao beli sneg.

A poslednja rujna ruža,
U pustome vrtu mom,
Povila se tako tužno
Na promrzlom stablu svom.

Kad je studen vetar takne,
Stresajući snežni prâ,
Ona tužno zašumori,
Povija se tiho sva.

A kad sijne premaleće
I otopi hladni sneg,
Kad ukrasi rosnim cvećem
Ravno polje, travni breg,

Moja ruža biće ljupka,
Jer će doći život mlad,
I veselo s povetarcem
Ćeretaće srećno tad.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 30801

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   Sre 27 Jun - 13:38

Zbogom!… Nikada možda neću…
VOJISLAV ILIĆ

Zbogom!… Nikada možda neću
Tvoj mili više čuti glas,
Nikada neće ruka moja,
Grleći tebe u samoći,
Rasplesti tvoju gustu vlas;
Niti će ikad više moći
Čarobna senka tavne noći
U zagrljaju naći nas…
I sve to zašto? Ja sam znao:
Tuga i radost – sve je san.
I dok sam slatki sanak snivô,
S gordošću ja sam očekivô
Rastanka našeg tužni dan.

Tako pobožno fakir pada.
Služeći verno bogu svom:
Svršetak igre smrt mu sprema,
Al’ on od smrti straha nema,
Nego se gordo sreta s njom.

Objavljeno: 1.1.1887.








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vojislav Ilić   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vojislav Ilić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vojislav Ilić
» Milan Rakić
» Vojislav Ilić
» Petar Ilič Čajkovski
» Stihovi za razmišljanje
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-