Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Veljko Petrović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Veljko Petrović   Pon 9 Feb - 19:20


Veljko Petrović (Sombor, 4. februar 1884 – Beograd, 27. jul 1967) je bio srpski književnik.

Veljko Petrović je rođen u Somboru. Njegov otac Đorđe bio je somborski katiheta koji će 1891. u monaštvu dobiti ime Gerasim i predavaće u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova mati se zvala Mileva i bila je kćerka somborskog paroha Jovana Momirovića. Mati je umrla nekoliko nedelja posle porođaja. Veljko Petrović je imao dve starije sestre Vidu i Anđu, te brata Milivoja. Gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u rodnom Somboru.

Godine 1902. stiže u Budimpeštu gde je studirao pravo. Istovremeno bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Prve pesme je počeo da objavljuje 1905. godine. Održava prijateljske veze sa Petrom Konjovićem i Vasom Stajićem.

U proleće 1906. godine u Budimpešti sa Jurajom Gašparcem uređuje mesečnik na mađarskom jeziku „Kroacija“ („Croatia“), u čijem podnaslovu stoji „Hrvatsko-srpski sociopolitička, ekonomska i književna mesečna revija“.

Iste godine, pošto je apsolvirao, glavni urednik Svetozar Pribićević zagrebačkog „Srbobrana“ obaveštava ga da je primljen u uredništvo. 1908. godine Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Potom je 1911. emigrirao u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. Između 1914-1915 bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“.

U Beogradu upoznaje pesnika Simu Pandurovića i uglednog Jovana Skerlića kome će postati književni miljenik. U jeku Balkanskih ratova u beogradskom Narodnom pozorištu upoznaje sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević, kćerku pančevačkog trgovca sa kojom će se venčati u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine.

Prešavši Albaniju upućen je u Ženevu, u novinarski propagandistički biro, gde je radio do 1918. god na štampi i publikacijama. 1918. god. izabran je za člana Jugoslovenskog odbora. Veljko Petrović se tada nadao da će biti postavljen za ambasadora u Budimpešti, međutim, umesto toga 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sledeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Između 1921. i 1923. bio je šef Kabineta ministra, zatim je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu.

U to doba održava vezu sa mnogim uglednim srpskim književnicima kao što je bio Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Miloš Crnjanski i Milan Kašanin, ali i sa likovnim umetnicima kao što je Petar Dobrović koji je uradio grafiku za naslovnu stranu njegove zbirke pripovedaka „Bunja i drugi u Ravangradu“.

1929. uz pomoć Miloša Crnjanskog tadašnjeg člana presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu Veljko Petrović je boravio nemačkoj prestonici gde se upoznao sa vodećim ličnostima kulturnog života Nemačke.

Dana 12. januara 1930. Petrović u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu „Šumadija i Vojvodina“.

Početkom maja 1930. kao izveštač lista „Politika“ boravio je u Budimpešti i piše o Srbima u Mađarskoj i njihovoj kulturnoj baštini. Svoj boravak u Budimpešti i Sentandreji ponovio je 1961. godine. Tom prilikom njegov domaćin bio je Stojan D. Vujičić doajen srpskih književnika u Mađarskoj.

Umro je u Beogradu 1967. a sahranjen je uz velike počasti u Aleji velikana.

Na književnom planu počeo je da sarađuje još 1903. u „Novom Srbobranu“, pišući političke članke, kozerije, dopise i prevodeći priče. Od 1905. počeo je da objavljuje stihove, priče i književne članke i beleške u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. 1912. god. je izdao svesku „Rodoljubive pesme“, a 1914. knjigu pesama „Na pragu“. Iste godine spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja Matice srpske i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen.

Tek 1920. počeo je da štampa izbor svojih novela, u knjigama:

   “Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka (1921),
   „Pomerene savesti“, deset pripovedaka (1922),
   „Tri pripovetke“ (1922),
   „Iskušenje“, petnaest pripovedaka (1924). 1925. izdala je Srpska književna zadruga izbor iz Petrovićevih novela (Pripovetke).

Petrović je napisao oko sto pripovedaka, i velik broj članaka iz književnosti i umetnosti u „Politici“, „Letopisu“ itd. O stogodišnjici Matice srpskePetrović je uredio „Album vojvođanske umetnosti“ i u njemu napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. veka.

Veljko Petrović je 1933. god. u decembru mesecu na glavnoj skupštini Čitaonice izabran „radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu“ za njenog počasnog člana.

Veljko Petrović je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, bio je predsednik Matice srpske u Novom Sadu i Srpske književne zadruge u Beogradu, i dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima, a i autor je mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovnih umetnosti uopšte, posebno vojvođanskog slikarstva XVIII i XIX veka. Dobitnik je nagrade Saveza književnika Jugoslavije.

Mara Petrović, njegova supruga, poštujući želju Veljka Petrovića, zaveštala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti koje su ga u njihovoj kući za života okruživale. Tu su, pre svega, rukopisi, prepiska i biblioteka Veljka Petrovića, zatim umetničke slike, stilski nameštaj i predmeti primenjene umetnosti. Legat još uvek nije otvoren za javnost, zbog nedostatka sredstava za adaptaciju porodične kuće, takođe poklonjene Gradu, za muzejsku namenu.

Biliografija

   1902. Rodoljubive pesme
   1909. Bunja
   1912. Na pragu
   1921. Bunja i drugi iz Ravangrada
   1921. Varljivo proleće
   1922. Pomerene stvarnosti
   1922. Tri pripovetke
   1924. Iskušenja
   1925. Pripovetke
   1932. Izdanci iz opaljena grma
   1948. Prepelica u ruci i druge slične priče
   1964. Dah života

Nagrada „Veljkova golubica“

Nagrada ustanovljena 2007. godine se dodeljuje za sveukupno pripovedačko delo savremenog pisca na srpskom jeziku. Nagrada će se dodeljivati svake godine, sredinom oktobra, na manifestaciji "Veljkovi dani", u Somboru. Prvi dobitnik je Miroslav Josić Višnjić.


wikipedia








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Pon 9 Feb - 19:21

Avali

Kada sputan klonem pod nemim pritiskom,
Kada mi se njegove useku u žile,
Kada se uvijam sa beznadnim vriskom,
A pod tvrdom šakom nemilosne sile,
Kao ranjen oro moj duh tebi letne,
Sa smirene grude sumornih ravnica,
O Avalo, što si oblake plavetne
Kao veo svila oko gorda lica.
Ali ti si hladna, i ja uzaludno
Sa uzdanjem čvrstim i ljubavlju stedrom
Oblećem te, ljubim i preklinjem žudno,
Tebe što se oholo dižeš nebu vedrom.
…Kao despotica, krunom ovenčana
U gluhoj osami porfirnoga trona,
Ti ne ćutiš bole zakorelih rana,
I ne čuješ vapaj ropski miliona.
O, al’ možda ove reči, reči nisu,
Tek očajan jecaj u ludilu bola, -
Možda tvoja duša strepi i u visu
Za pastorčad hudu zatočenih kola?
Ponositos tvoja možda je tek varka,
I srce se tvoje, ko naše, krvavi,
Pod studenom korom krv ti ključa žarka,
I duša se tvoja otima i davi.
O, ja imam veru tvrdu kao stena,
- Divno li se s njome i bori i pati!
Da u tebi živi jos spomen vremena,
Kad si bila nama svima, svima mati.
O, ja imam veru da će doći trenut:
- Zapeni l’ se krvlju i Dunav i Drina -
Dušmani će naši poraženi blenut,
Kad ti grune najzad srdžba iz dubina.
Iz utrobe tvoje pokuljaće lava,
I od tvoga srca plamenoga žara
Usahnuće Dunav i drina i Sava,
I stopit se opet otadžbina stara!
A na kraju bure i podviga slavni’,
O, carice naša, s tvog najvišeg krša,
Kao prvo slavlje naših zlatnih ravni,
Rujne će slobode steg da zaleprša!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Pon 9 Feb - 19:21

Erotika

Još osećam miris kose tvoje
i ukus usana tvojih jagodasti’;
još strepi, dršće, gori srce moje
sa milja i sa prohujalih slasti;
a još te želim i ruke ti pružam,
i gorim, plamtim sa ljubavne žeđi.

O, dođi, da te svu obaspem ružam’
i krinom što je od mene još bleđi.
O, dođi, svilna i blistava ženo,
utoli moje čeznuće i žudi,
u praznom času dok još nisam sveno,
mladošću dok mi još raspinju grudi.

O, dođi, svilna i blistava ženo!

Šibaj me, šibaj bičevima svoje
zlaćane kose, buhavne i meke;
pusti da tonem u nebesne boje
očiju tvojih i snivam daleke,
čarobne snove!…

Siši, iscrpi gramzivim usnama
svu toplu rumen dečaštva mi čedna,
nek padne pusta ravnodušna tama
i nemoć, šuplja, zimogrozna, ledna.

Ti samo ljubi, manito i slepo,
u zlikovačkoj, usplamteloj strasti,
dok nisam žića uze sve pocepo,
opijen od tvog vrućeg daha slasti!…

O dođi, divna, demonova kćeri,
pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikoćuć se isposničkoj veri,
nek blesnu tvoji slatki, grešni zubi!

O, dođi, divna, demonova kćeri!

Padajmo slepo i u zagrljaju,
u usijano to rumeno more;
zagnjuriimo se u sunčanom sjaju
i nek mladost bukteći izgore!…

O, dođi, divna, demonova kćeri!








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Pon 9 Feb - 19:22

Moli voćka mlada kalemara

Moli voćka mlada kalemara:
- da mi čuvaš martovske pupoljke,
da mi čuvaš aprilskoga cvata,
da mi čuvaš letnje zelenilo
a s jeseni slatko rumenilo,
od prokleta mraza jutarnjega,
od manita vetra olujine,
od burine hladne kišurine,
i od rđe, a od grada grđe,
leptirice lažne laskavice,
gusenice, gadne izelice:
pa ću tebe nagraditi lepo;
kad s proleca zagrlis jaranku,
zasuću vas cvetnom vejavicom
da vas dušman selu ne prokaze;
junskom danku daću hladovine
i ćutljivu pod mesecom senku;
a kad prva maglica zabeli,
iz vrbaka i na dolovima,
ja ću kumu jabuku u ruku,
da dukatom ureče budimku,
da rumenu daruje devojku.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Pon 9 Feb - 19:23

O zašto

O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj stazi opora venjenja,
pod mutnim nebom mađijskog jesenja?
O zašto smo se pogledali, je li?

O zašt` se nismo mimoišli, draga,
ko do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga…?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:05

Ponor


Ko duplja džina što pogibe anit,
jer htede drsko svod da robi zvezdan,
i čije kosti već srasle u granit -
u grotlu zija ponor, crn i bezdan.
Od njega pastir svoja stada čuva,
i burnih noći, kad se lomi građa,
mlađima priča: – vitlac to je Stuva,
noćas u muci majka mrtvo rađa.
Kad oštra stena u oblake zadre,
i bljunu blatni bujičini besi,
sva voda s brda tad u njega nadre,
a on je guta – i spasava vesi.
No blisne l kolo duhovsko u srmi,
u njemu rikne potmulo aždaha:
vazduh zanemi, posukne od straha,
pretrne lišće – i tuča zagrmi.
Ni mahovina njegov rub ne krasi,
ni ranjena se divljač tu ne skriva;
naleti l svitac nad njim, on se gasi,
a pogleda l ga ko, o smrti sniva.
Pustolov samo što rukama golim
orliće hvata sme da se nadviri,
no javi l mu se sa uzvikom holim,
huleći memla iz dubine piri.
Ko ružu spusti u milosnoj ćudi,
crna, ko suza o ponoći, pline;
veseli smeh se u njegovoj studi
mrzne, i kao jecaj dole gine.
A hiti l kamen ko u ponor crni,
on prvo jekne ko grudva po lesu,
pa ko lavina glas raste i grmi:
brda se ruše, svetovi se tresu!…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:05

Ratar


Žuljave ruke odmara na plugu.
Duboko diše, i kao da dremlje.
A vetar, čuhom probudjene zemlje
Nadojen, trese sedu vlas mu dugu.
Pred nogama mu polegle, spokojne,
Bogate brazde, i kako ih gleda,
Ko svoja dobra i marljiva čeda,
Bezmerna nežnost obleva mu znojne
Bore, u mračnoj borbi uzorane.
On voli zemlju tu, na kojoj stoji,
Napornim radom, znojem što je gnoji,
Na kojoj svoje on tavori dane.
On sa nje klikće, s nje ga seta mori…
I kada seme nečujno pucketa,
Il’ klasje šušti, giba se sred leta:
On to razume, to mu zemlja zbori.
I kad je tako miluje, u grudi
Nesvesno mu se tiha pesma javi:
Prosta ko zemlja, ko različak plavi,
Sumorna, blaga, bez golemih žudi…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:05

Srpska zemlja
.

Ovo je zemlja burjana i drača,
ovo je zemlja podlih suncokreta,
ovo je zemlja pijanki i plača
i leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
al’ na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka,
plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja,
ovo je zemlja mrazeva prerani’,
ovo je zemlja gde se mnogo sanja,
a berbu misli tuča potamni.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.
Ovo je zemlja otrovana krvi,
korenje gdeno krepkog duba trune,
orlovi ginu a blaguju crvi,
gde se il’ kadi il’ pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.
Ovo je zemlja prokleta, al’ moja;
maćeha moja, moja mati draga;
o ja te mrzim, jer te niko ko ja
ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al’ moja!
A ja sam tvoje pastorče što gori
i silne žudi raspinju mu prsa,
i što se slepo nada novoj zori,
i čeka slavu novoga uskrsa.
O, ja sam tvoje pastorče što gori
da svoja krila razmane; i smelo,
titanskom snagom i uzdanjem, hoće
svetlosti prave da dosegne vrelo
i da ti pruži s daljnjeg grma voće.
O, ja sam tvoje pastorče što gori.
Al’ čujem glas tvoj. On me natrag zove.
I ja se vraćam s nesvršena dela.
U šupljih grudi šuplje nosim snove,
skrhan i jadan; al’ tako si htela,
jer ja čuh glas tvoj, gde me natrag zove.
I ja se vraćam opljačkane krune,
da vučem krst svoj bez ropca i plača.
Gušim se, gušim, a snaga mi trune;
postajem hranom burjana i drača,
postajem hranom burjana i drača.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:06

U prolazu


Prošla je kraj mene nečujno ko miris,
Bleda kap ljiljan, ponosna ko iris;
A kad dalje tiho i svetački minu,
I trag joj pod korakom zlatnim bleskom sinu
…O, ko si ti, ženo sa neznanih strana,
Obasjana čudnim, nadzemaljskim sjajem?
Imena ti ne znam, ali te poznajem,
- Ti uskrsla pesmo rumenih mi dana.
Ti si ko uvelak iz kog tajno struji
Prva moja ljubav, ona sreća tija -
Ah, u srcu mome probuđena bruji,
Ona slatka, slatka stara melodija…








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:06

Verujte prvo


Prvo je: svaki neka zna šta hoće!
O maglu koplja nikad se ne lome.
Slobode? Dobro! Al’ to nije voće
Što zrelo pada u šešir ma kome.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!
Gospodin, seljak, bogat i siroma’,
U uspeh borbe verujte – i dosta.
I vaša snaga biće snaga groma,
I zamršena pitanja sva prosta.
Verujte prvo! i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!
Velika dela istu tvrdu siju.
Začep’te usta mudrih grošičara!
Dignite srca! zgaz’te sumnje zmiju,
I bor’te se za uspeh bez šićara.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti!
Vera u uspeh, uspeha je pola.
Slobode prsten ko na ruci nosi,
Taj već je jači nego sila hola,
I cerov list mu već cveta u kosi.
Verujte prvo, i stisnite pesti,
Pa onda tresti, tresti.
- Mi svi sad znamo: hoćemo slobode,
I da smo svoji u rođenoj kući; -
I pre no što nam mač srce probode
O volju našu on će krto pući!
Mi verujemo! i stisnutih pesti,
Sa ruku nasih lance ćemo stresti!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:06

Vidoviti


Ne mogoše ga u platno ni povit
a neutešnog sumora sen siva
neotvorene oči mu celiva:
- On zajeca, i postade vidovit.
I sad preko svih voda, stena, gora,
kroz zavese bedeme i mandala,
on vidi svaku suzu kad je pala,
jasno, ko noću kaplju meteora.
On vidi suze i neisplakane,
iz suvog oka što na dušu kanu,
gde skamenjene prokrvave ranu,
i stalno bride, ko olovno tane;
i srca sva, što sama sebe jedu,
ko zadnji živi posle opšteg sloma,
koja u sebi nose oganj groma,
a tu, bez iskre, mrznu se u ledu;
sva, što se grče u gluhome miru,
kroz rite, oklop, i kroz zlato toka,
kroz zveket lažni osmehovih šljoka,
on vidi bistro, ko šljunak u viru.
I noć kad seda kao mukla sova
s krilima mekim povrh kule bodre,
on vidi moru gde u lože prodre,
i besanicu, i leptire snova.
I vidi kako jedan oblak raste:
- uzdasi, čežnje iznad crnog grada,
a jato misli, iluzija, nada,
svud mrtvo pada ko po snegu laste.
… I svuda suze kapaju bez mere,
ko večna jesen o prozor mu tuku,
i svuda, kud on pruži svoju ruku,
krvavo voće, bolna srca bere.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35406

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Sub 13 Jun - 10:07

Zapis cara Dušana


Oholo pade carska sen na stube,
Uljenik plamti sa kamena stola,
A u daljini Sofijino kube
Blešti ko dojka raskošna i gola.
Govori Silni. Reč mu zvoni svaka
Ko zlatni dukat sa njegovom slikom:
“Dijače, piši crvenilom maka,
Što car još nije reko nikad nikom.
Ja, Stefan Dušan, s uzdignutim mačem,
S nogom na kruni večitoga cara,
Ne znam za sreću i u duši plačem,
Jer sila moja tek je zlatna para.
Dok jednom rukom gradim carski bedem,
Raskola zloduh krotim, ko psa, drugom;
Al, on će proći, čim ja oči svedem,
Preko mog dela sverazornim plugom.
- O, lažno svetli tečka kruno bona,
O, carski san je varljiv san bez mira,
O, kol’ko krvi od Rodope do Stona,
O, ko’lko zamki od Sola do Epira!
Ne vara mene trofej sa Velbužda,
Ni mir vlastele, ni protosevasti,
Ni skupi poklon mletačkoga dužda;
- O, sve to čeka, kad ću u grob pasti:
Ja verujem u bezimenog sebra,
Što pevajući pase tuđa stada,
Što pljusku strela pruža svoja rebra,
Što živi i kad car s velemožom pada.
O, znam ja dušu bezglasnoga puka;
Ja čuh njen glas, što diže i survava,
Bez licemerstva kesara i duka,
Pitom i strasan ko pučina plava.
Znaj kad god mi se stegle o vrat omče
Dušmana mojih i vlastele hole,
Kad videh crne duplje smrti, momče,
Ja spustih oči sa prestola dole.
Pa kad hiljade zenica se sliju
Na carskom čelu i usnama bledim,
Prislušnem; srca zajedno nam biju,
Duh mi poraste, kliknem i pobedim.
Granice moje od mora do mora,
Počasti, svite, sav raskošmog dvora,
Sve zadužbine od zlata i srebra,
Sve je to delo moje i mog sebra.
- A ja mu ne beh pravi otac,đače,
Pođoh, i stadoh slepo na po puta…
- Mutne mi slutnje svetli vidik mrače,
Svud čujem šikce, vreba zmija ljuta. -
Kad trijumfalno prođem Zlatnim Rogom,
Zasmejaću se svemu taštom blesku,
Jer osetiću da sam venčan glogom,
Jer znaću: sve je kasno i na pesku.
Smrtno je carstvo to, ko moja snaga.
Ja vidim gde ga, ko odoru Hrista,
Vlastela besna vrh mog sarkofaga
Kida i glođe u komada trista.
I vidim vrtlog kobi, gde sve guta,
I tuđi zakon gde po mome gazi.
- Al’ pogle, sebri dižu se, ko pluta,
A moja kruna s groba njima silazi.
I misao, koju dadoh, al ne sazre
U žaru moje same dijademe:
Kad dođe sebi i kada je nazre
Jednom u teško i buntovno vreme,
Moj će je sebar oplotiti divnu
S hiljadu svojih besmrtnih srdaca!…”
- I carsko čelo u zanosu živnu,
A luča purpur pred noge mu baca.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Uto 28 Mar - 11:27

U nekadašnjoj Crkvenoj ulici u Somboru — rođen je Veljko Petrović, pisac Ravangrada, pesnik, pripovedač, esejista i istoričar umetnosti.

Veljko Petrović je već nakon dva meseca ostao bez svoje majke. Uskoro mu se otac zakaluđerio, pa se o njemu brinula rodbina. Veljko Petrović je završio Gimnaziju u Somboru 1902. godine, a studije prava u Budimpešti. Po završetku pravnih studija Veljko Petrović počinje karijeru publiciste kao saradnik zagrebačkog Srbobrana (1903.—1906.) i lista Croatia (1906.). Bio je urednik Slobode u Sremskoj Mitrovici (1908.) i član redakcije sarajevske Srpske riječi (1909.—1911.). Od 1911. godine državljanin je Kraljevine Srbije, pa je u Prvom balkanskom ratu dopisnik novosadskog Branika (1912.), a kasnije urednik lista Savremena pitanja u Nišu. U Prvom svetskom ratu povukao se sa srpskom vojskom 1915. Radio je u Ženevi u publicističko-propagandnom birou Jugoslovenskog odbora, čiji je član od 1918. Posle rata referent je u Odeljenju Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu, a odatle prelazi u Umetničko odelenje istog ministarstva. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane nemačkih okupatora i bio izvesno vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata upravnik je Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti je od 1936., a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti od 1962. godine. Predsednik Matice Srpske bio je od 1953. do 1956., a potom njen doživotni počasni predsednik.

"Ko hoće da vidi šta su dobri i umni Srbi osećali teške 1908. godine i posle nje; ko hoće da odredi koliki je napredak srpska rodoljubiva poezija učinila od doba patriotskih himni Stevana Vlad. Kacanskog i "bojnih pesama" Mite Popovića — neka čita "Rodoljubive pesme Veljka Petrovića". Tim rečima je Jovan Skerlić počeo pohvalu pesničkog prvenca Veljka Petrovića, objavljenog 1912. Na naučnom skupu u Beogradu 1982. godine Zoran Gluščević o delu Veljka Petrovića je rekao: "Na prekretnici dve epohe, na prelazu iz XIX u XX vek, Veljko Petrović je odigrao značajnu ulogu u razvoju srpske književnosti. On je unapredio patriotsku poeziju, oslobodivši je lažne retorike, izveštačenog patosa i tradicionalističke forme. On je u našu poeziju uneo savremenu psihološku i socijalnu artikulaciju. Našu prozu oslobodio je folklorno-deskriptivnog balasta i otvorio poglavlje savremene antropološke i socijalno-kritičke problematizacije, u kojoj značajno mesto zauzima tematika uspona, ali još i više propadanja, degenerisanja i izumiranja vojvođanskih porodica i čitavih društvenih slojeva".

Ljudi, grad i dečiji svet suočen sa tajnama prirode i ljudskog društva — tematski su krugovi pripovedačkog dela Veljka Petrovića. "Bunja i drugi u Ravangradu" (1921.) prvo je pripovedačko delo Veljka Petrovića. Sombor odnosno Ravangrad kako ga je pisac zvao "ušao (je) u srpsku literaturu ne samo kao slika, pejzaž, atmosfera, životni oblik, već osobito kao sudbina i duh istorije, sudbina i duh kretanja našeg čoveka. Ekskluzivna istorija jednog grada postaje istorija jednog društva sa svim njegovim spoljašnjim katastrofama i unutrašnjim dramama" (Boško Novaković). Svojevrsnu pohvalu pripovedačkom daru i delu Veljka Petrovića kazao je i Herceg Janoš: "Odjednom se ispostavilo onošto smo mi, Bačvani oduvek znali: da nema još jednog južgoslovenskog pisca kod kog bi toliko naroda živelo zajedno u miru, kao u njegovim pričama"








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Uto 28 Mar - 11:27

RODOLJUBIVE PESME

Ko hoće da vidi šta su dobri i umni Srbi osećali teške 1908. godine i posle nje; ko hoće da odredi koliki je napredak srpska rodoljubiva poezija učinila od doba patriotskih himni Stevana Vlad. Kaćanskog i "bojnih pesama" Mite Popovića — neka čita Rodoljubive pesme Veljka Petrovića. Ova srčana i buntovna knjiga dokazuje u isti mah da u Vojvodini, koja je sto i pedeset godina davala pisce celom srpskom narodu, nije izumro soj njenih nacionalnih pesnika, i da u tim "ravnima lenjim", u toj zemlji "zlatnog ropstva i otrovnih slasti", živi još stari duh narodnog ponosa i energije, onoga što su pre dva veka doneli balkanski preci. I Veljko Petrović je sam sobom živ dokaz koliko ima uvek nacionalne snage u onih koji su nekada srpskom narodu dali Dositeja Obradovića, Jovana St. Popovića, Zmaja i Jakšića.

Rodoljubive pesme neće se izvesno dopasti onima koje pesnik naziva: "naduti dendi, snobi, bulevarski gladni hrti". Ali tim bolje po Veljka Petrovića! On je dao jednu u celini dobru knjigu, punu snage i vere, u kojoj ima nekoliko izvrsnih pesama: Srpska zemlja, Povratak, Kenigrec, Srbiji, Vojvodino stara . . ., pesme koje stoje na visini naših najboljih patriotskih pesama. I to nisu stare novinarske ideje u banalnim i oveštalim rečima no osećanja modernog čoveka u originalnoj književnoj formi. I šta navoditi! Ili svršetak Kenigreca, "herojsku ludost" srpskog graničara kako

. . . Tuđa, masna, hladna gruda pije
gramzivo, žedno i lakomo pije —
tu vruću ludu, ludu srpsku krv . . .

ili početak Zapisa Cara Dušana:

Oholo pade carska sen na stube;
uljenik plamti sa kamena stola,
a u daljini Sofijino kube
blešti k'o dojka raskošna i gola.

Govori Silni: reč mu zvoni svaka
k'o zlatni dukat sa njegovom slikom:
"Dijače, piši crvenilom maka,
što car još nije reko nikad nikom.

Veljko Petrović je u ovoj knjizi "svoje nacionalne dužnosti" bio ne samo dobar Srbin no i dobar pesnik. Takav je kada apostrofira razmekšalu i sibaritsku Vojvodinu:

Neverna udovo crnog svetog Vida,
kržljava unuko Majke Angeline . . .

takav kad opisuje Demostena koji Atinjanima kazuje reči slobode:

Oči na sve spravne, ko vrsi sabalja,
stegnute mu usne, ko tetive nit . . .

To je knjiga koja uzbuđuje i zagreva. I za ljubav opšteg utiska, koji je jak, zatvaraju se oči pred izvesnim nesavršenostima i greškama, i brzo se prelazi preko mestimično uglastih stihova, provincijalizama, mešavine istočnog i južnog govora u jednoj istoj pesmi. Ali šta mare pojedinosti kada je celina lepa, i šta će bolji sudija no naše srce!

Rodoljubive pesme su lep i stvaran dokaz da "obnova naše rodoljubive poezije" nije bila prazna reč. I Veljko Petrović je ne samo odužio svoj dug narodu, no je živim primerom pokazao da tragedija celog jednog naroda vredi u poeziji koliko i stenjanja i buncanja alkoholičara i degenerika, i da duboko nacionalno osećanje, jedno od najintimnijih i najjačih osećanja koje čovek može da ima, može kao pesnički motiv isto toliko poslužiti koliko i markizine lepeze i cipelice od bele svile.

Jovan Skerlić, 1912

Jovan Skerlić | Pisci i knjige V | Prosveta • Beograd 1964








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Uto 28 Mar - 11:28

NA PRAGU

Veljko Petrović je iz reda mladih pesnika došao u red mlađih pesnika. Ima već deset godina kako on piše. Ali, od 1904. do sada dao je samo jednu svesku, knjigu Rodoljubivih pesama (1911), koje su bile od znatnoga uticaja na obnovu i razvoj naše rodoljubive poezije, i u kojima se pokazao ne samo snažan i srčan borac no i kao dalekovid narodni radnik. Izvesne od njegovih pesama narodne vere i energije, kao pesma Srbiji na primer, koje su izazivale kod skeptika sažaljiv osmeh i stari prigovor kao: "prigodno" i "novinarsko", dobile su 1912. i 1913. puno ostvarenje i sjajnu potvrdu.

Sada Petrović izlazi sa izborom iz cele svoje poezije, od 1904. do 1912. To je velika "knjiga stihova", od kakvih su nas odvikli naši noviji i novi pesnici. Još Vojislav Ilić izišao je 1887. sa ovećom sveskom, u koju je uneo najveći i najbolji deo svoga rada; tako je uradio i Jovan Dučić sa svojom zbirkom iz 1901. Od tada pesnici su objavljivali svoje stihove u tankim sveščicama, sa više belih no štampanih stranica, u kojima često nije bilo više od dvadesetak pesama. Petrović se vraća na stari i dobri običaj naših ranijih pesnika, štampa oveću svesku gotovo cele svoje dosadašnje poezije. Bez pretenzija na tipografsku eleganciju (u tom je otišao u krajnost: njegova knjiga je vrlo rđavo štampana), on je pribrao gotovo svu svoju poeziju, blizu sto pesama, u jednu knjigu od 250 strana. Esteti i lenji čitaoci možda će reći da je doza poezije odveć jaka i da suviše stvari ima za čitanje, ali sa jednom ovakvom knjigom čitalac zna sa kime ima posla, u njoj se vidi sav razvoj jednog pesničkog talenta i sve dobre i slabe strane jedne poezije.

Veljko Petrović je otpočeo pevati pod izvesnim uticajem poezije Milana Rakića. Jedna od retkih pesama sa posvetom u ovoj zbirci, Po uskom putu, posvećena je Milanu Rakiću. Izvesne strofe, pretežnost unutrašnjeg i misaonog nad spoljnim i formalnim, bunjenje slobodnoga duha protiv svih pritisaka i veza, izvestan visok retorski ton ponosa i prkosa, sve to podseća na Rakića. Oseća se neki mali uticaj i neprežaljenog hrvatskog pesnika Vladimira Vidrića, koji je u mramoru izrezao nekoliko desetina izrednih pesama. Vidrićev je ton, ritam i rečnik u Petrovićevoj pesmi Kao usahlo korito:

Krivudav grad vas posp'o je,
i sanja zveket zlata.
— Pod stanom moje gospoje
noć zvoni od mog bata.

Ali sve su to samo trenutni uticaji, i Petrović je ubrzo našao svoj put i svoju notu. On ima svoj krug ideja, svoja osećanja, svoje pesničke teme, svoju versifikaciju i svoj rečnik. Pojedinim od tih stvari mogu se činiti prigovori, ali sve to je njegovo, nosi njegov žig.

Rođen u Vojvodini, u jednom starom centru srpske kulture; školovan u Pešti, u jednoj pometenoj i oboleloj velikoj varoši; proživevši kao novinar nekoliko godina u borbi u Zagrebu i u Sarajevu; sada, u Beogradu, gde srpska pluća najbolje dišu, — on ima širi vidik i punije osećanje našeg složenog narodnog života no ostali pesnici. U jednom pogledu on je vrlo "reprezentativna ličnost" najboljega dela današnjega naraštaja, onog složenog naraštaja koji ima zapadnjački duh i nacionalnu dušu, koji evropski misli i izražava se, ali u čijim dubinama bukti duša predaka i govori "glas krvi". U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se taj dualizam između nezavisne, sebi ostavljene, moderne jedinke i vernoga člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina.

Razriven duševni život, odsustvo sklada u duši i ravnoteže u duhu, nešto napuklo, pometeno, rastrzano, odlikuje velik deo te poezije. U tim pesmama žena igra veliku ulogu, ali žena kao razoran elemenat, kao rušiteljka mira, koja za sobom ostavlja pustoš, prazninu u grudima, rane i gorčinu. Ima celih pesama koje su ispevane u istom tonu i čine isti utisak kao i Bespuće Veljka Milićevića, karakteristično delo istoga doba i istoga naraštaja. I jedna pesma Veljka Petrovića nosi naslov Bespuće, i taj opšti naslov mogao bi se dati znatnom broju tih pesama u kojima se oseća sensorium morbide, odjekuje nešto umorno, razbijeno, razdešeno, i u kojima se kazuje mukla želja da se preko svega baci "plašt nesvesti crne". Kao usahlo korito, Grlim ko brodolomac, Prazna noć, Napuklo zvono, Apatija — karakteristično se zovu sve te pesme:

K'o leš, daleko od svega, na peni,
crn me val valu bez učešća daje . . .
. . . Pučina mraka postelja je meni . . .

Kao u Sime Pandurovića, i u Petrovića ima jakih reči da izrazi to teško stanje bola i umora od života, duševne klonulosti i traženja zaborava u umrtvljenju svega što živi i oseća u čoveku. "Dužnosti klatno dere naše uho", "I ovaj dan su umirali snovi . . .",

Danas je teško ustati. Počivaj!
I težak budi, i truli k'o klada.
Polako srce kuca . . . kiša pada . . .
Glava se spušta. Spavaj, i ne snivaj!

Sve je to doživljeno i proosećano, rečito i izrazito kazivano, ali u tome nije prava snaga i originalnost Veljka Petrovića. Toga svega ima i u Milana Rakića, Sime Pandurovića i Veljka Milićevića. Snaga originalnost Veljka Petrovića izrazila se u drugom pravcu.

*

Stari mit o divu Anteju, sinu Neptuna i Zemlje, koji je sticao lavlju snagu kada se doticao matere zemlje, ima simboličan značaj. Toliko je puta rečeno da je od života lek sam život, prost, prirodan život, dodir sa roditeljskom zemljom, odmor na "materinskoj grudi", dnevni rad koji ispunjuje život i upravlja ga. I naš pesnik, izubijan od života, iscrpene fizičke i duševne snage, vraća se prirodi i predaje se u njena materinska, hraniteljska i utešiteljska naručja. Ali, kod njega nije metafizički kult prirode van čoveka i iznad čoveka; ona je za njega samo sastavni deo čoveka, njegovo podnožje, njegova kolevka i grob, normalan okvir celog njegovoga života.

Te proste istine, koje je osetio svaki ko je živeo, našle su poetskog izraza u poeziji Veljka Petrovića. U grozničavoj velikoj varoši, pod noćnom svetlošću "histerične oštre boje", on se zaželeo svoje zemlje i svoga doma:

O moj dobri, stari dome,
dome sete i pokoja! . . .

O kako se zaželelo
srce tvoga bludnog sina
dobrodušnih tvojih njiva
i ugara i utrina.
. . . . . . . . . . . . . .

Dušu svoju okup'o bih
u mirisu sveža sena,
a prsa bih okitio
grozdovima od bagrena . . .

Klonule duše i isušena srca, "bludni sin" bez vere i snage vratio se doma. Tu, gde je sveta ugledao, svaka stvar je sastavni deo njegova bića. U noći, kad stane pucati stari orahov sto, ili orman sa materinim odelom, počinje "čudni govor stvari". I to suvo drvo i njegovo srce vezani su vezama i imaju jednu dušu. I tako, u tom kutu gde mu je sve svoje, "u roditeljskoj postelji", spokojstvo i zaborav dolaze i mirna noć sa utehom pada:

Noć skromnih snova utešno me pokri,
mir kapa, kao kišica sa streje.
Zaspaću smiren, još obraza mokri',
k'o plačno dete što se u snu smeje.

U rodnom kraju on se oseća kao riba u vodi i ptica u zraku. Moćni sokovi materinske zemlje unose u njega snagu, zeru i pouzdanje. Kao "novi Antej" on hoće da legne ničice na tu blagoslovenu zemlju iz koje je nikao i pod čijom korom struji život:

O, daj mi mladost, polet, ideale,
maternji duh tvoj udahni u mene,
pusti da koren zaronim u tebe;
u srce tvoje pitomo, i toplo,
u utrobu ti, u životodavnu,
iz koje no sam isklijao i sam.
I za nju da se zahvatim duboko,
k'o onaj krepki jasen na rudini,
i da iz tebe nikakova sila,
iščupati me ne uzmogne više.

U našoj poeziji niko nije bolje opevao onu večitu vezu koja postoji između zemlje i čoveka, ono silno osećanje koje vezuje ljudsku biljku za tlo iz kojega je iznikla i iz koga siše snagu i život. U Seljaku i Zemlji Đura Jakšić je socijalni pesnik koji tu ideju opeva u njenom spoljnom izgledu; Petrović hvata i izražava ono što je najdublje i najintimnije u tom iskonskom osećanju veze između čoveka i zemlje.

Ja tebe volim, obrađena zemljo,
u dugoj borbi što si najzad pala,
a pobeđena da podlegneš radu.
Ja hvalim brak taj, tvoj i oštra rala;
jer volim zemlju, čovečju i mladu.
Prašume, hridi, kud još stigla nije
ni noga ljudska, za mene su strane.
Tvoja mi kora znoj i suze pije.
Ja čujem, kad mi glava na te pane,
veliko tvoje srce kako bije.

No nigde ta misao nije jače i poetičnije izražena no u vanrednoj pesmi Kad seljak umire, punoj nekog poetskog panteizma, jednoj od najboljih u celokupnoj poeziji Veljka Petrovića, jednoj od najboljih u celoj našoj modernoj poeziji. Stari seljak umire. Umire prosto i prirodno, kao što je i živeo, bez fraza i gestova. U licu je "žut kao smilje", čelo hladno, a staro srce polagano mu bije. U daljini zvona zvone. Preksutra su Cveti. On hoće da ga još jednom ogreje sunce, pod kojim se pržio celoga života. Snaha ga je izvela na panj pred čardak. Vetar koji ćarlija donosi miris nabujale pšenice. I starca nestaje u toj prirodi u kojoj je celoga života živeo:

. . . Neka topla tuga, pokorna i smerna,
k'o ravnica ova, blaga, neizmerna,
zadrhtava njime,
k'o list kad zastrepi pri zastutku zime.
Jedna topla tuga bez bola i jada,
kao onog brsta što s jeseni pada.
Jedno zdravo znanje i hrabro predanje,
jedno snažno, krupno, večno osećanje
iskonskog jedinstva crva i planeta;
jedna dobra vera, urođena, sveta,
koju miris daje sena i ugara,
koju život rađa, koja život stvara,
što zbori u daždu i u kravljem muku,
što brekće u snazi žetelačkih ruku:
vera izmirenja bez svesti i suda,
vera koja bije iz ljubavi gruda . . .

"Zemlja jesi, u zemlji otideši." Seljak mre spokojno i vedro, bez trzanja i straha od onoga života, prirodno i gotovo automatski, kao što mu je ceo život prošao.

I umro je tako kao što je rek'o,
— ni duša mu nije otišla daleko . . .

Treba porediti kako je Emil Zola obradio istu temu u širokoj slici, Kako seljak umire, u prikazu smrti sedamdesetogodišnjeg seljaka Žan-Luja Lakura, koji skapava "kao jedan od onih starih konja koji padaju od umora u kakvom budžaku, i tamo i lipsavaju"; ili kako je isti pisac naslikao poslednje dane čiča-Fauna u romanu Zemlji, u toj "georgici đubreta", kako ju je nazvao Anatol Frans. Treba porediti kako je seljakovu smrt slikao pesimistički i brutalni slikar ljudskoga životinjstva, a sa koliko visoke panteističke poezije, sa koliko slovenske duševnosti ju je slikao naš pesnik.

Kao taj stari seljak, pesnik se oseća da je iznikao iz te zemlje, da je nerazlučnim vezama vezan za nju, i da on živi i mre na njoj i za nju. Njegova je želja da njegova pesma bude

reč tvoje duše i tvojih dubina:
gromovna pesma tvoga vernog sina . . .

Iz takvog shvatanja, ili bolje reći osećanja zemlje, prirodno su postale Rodoljubive pesme. Veljko Petrović, koji u jednom delu svoje poezije izgleda moderni nevrasteničar, pokazao je da je u dnu svog bića sačuvao tvrdu dušu i borbenu energiju predaka. Ova zbirka strasnih rodoljubivih pesama nije bila izraz nacionalne groznice i onog huka iz 1908, ona je bila prirodno i dosledno produžavanje osećanja iskazanih u vanrednom ciklusu Sa mojih ravnica. To je ne samo novo osećanje patriotizma, no to je i jedino pravo shvatanje toga elementarno jakog, osnovnog osećanja ljudskog.

*

Veljko Petrović ima snage, misli, osećaja i osećanja, ali forma mu zaostaje za sadržinom. Pre svega, pod uticajem socijalnih studija iz prve mladosti i pod utiskom čitanja velikih ruskih pisaca, on je došao do uverenja: da je sadržina, misao, osnovno osećanje, "važno i istinito", u jednom umetničkom delu glavno, i da je forma ne samo sporedna, no da je preterano vođenje računa o formi neka vrsta nedostojne frivolnosti, književno kaćiperstvo. I u celom njegovom delu jasno se oseća odsustvo ukrašavanja i uglađivanja, neka hotimična oporost i tvrdoća. Još se oseća kod njega da je rođen na periferiji srpskog naroda, gde jezik neizbežno gubi od svoje snage i svežine, kao i da se školovao u tuđinskim školama. Poslednje godine on je i u pogledu jezika učinio veliki napredak, ali ima još nepravilnosti i tvrdoća, koje se mnogo više osećaju kod jednog pesnika no kod jednog proznog pisca. Provincijalizmi nas mogu interesovati kod Nevesinjskog, na primer, — koji, uzgred budi rečeno, zloupotrebljava ih, — ali u pesmi naša pažnja se zaustavlja na neobičnoj reči, i tok naših osećanja prekida se i zaustavlja na njoj. Što je potrebno reći: "Klatih se diljem nepoznata grada"; "u pogledu joj plamsa mržnja niska"; "pro onih dubrava gustih"; "vašarska tezmanja", udilj, itd. Reči su katkad upotrebljene u smislu koji nije njihov: "okrunjen grb" u smislu grb sa krunom; u izrazu "vlasulje pod trokutima sedim", reč trokut ima smisao trorogog šešira; "lisičine duh kad strese", lisičine je uzeto u smislu lisica, gvožđa za ruke. Stihovi ne idu lako, i slik se često silom pravi. Da bi se našao slik sa hvasta rečeno je "svoga kasta", muški rod mesto ženskog, kast mesto kasta; radi slika sa terasa, rečeno je "sve do stepenica koja se belasa"; radi slika sa očiju dolazi sij'u. Opet radi slika sa bleđe, u pesmi ispevanoj istočnim izgovorom, kazano je negđe; radi slika sa svete, mesto nećete uzeto je nete. Radi metra je kazano: "kneginjo sanova mojih". Naši stari pesnici su upotrebljavali, i zloupotrebljavali apostrof da bi dobili željen metar; od Vojislava Ilića upotreba apostrofa se kod nas stalno smanjivala, i u današnjoj poeziji svedena je na najmanju meru. Samo na jednoj strani (128) Veljko Petrović ima ovolike i ovakve apostrofe:

Do njega dopret' ništ' neće od gada,
čim na njeg' sikću smradne ti čeljusti . . .

i cela ova strofa:

O besni, besni u paklenoj strasti,
bezdušna ruljo, krvav' ga i muči;
i kandže svoje krvlju njeg'vom masti,
i prospi na nje' otrov svoje žuči! . . .

Danas se srpska metrika ujednačava. To je uvek tako bilo. Jake pesničke individualnosti nametale su slabijim pesnicima uvek ne samo krug svojih misli, osećanja i teme, no i formu svojih stihova. Dvadesetih godina pevalo se u "klasičeskom metrumu" Lukijana Mušickoga, šezdesetih godina u polunarodnom osmercu i desetercu Branka Radičevića, devedesetih godina svi mladi imitovali su psevdoheksametar Vojislava Ilića, u poslednje vreme imituju se jedanaesterci i dvanaesterci Jovana Dučića i Milana Rakića. Veljko Petrović ima originalniju strofu, i u Rodoljubivim pesmama on se vraća starinskoj, nešto prilagođenoj strofi, kao što njegovi osmerci i aleksandrinci imaju ako ne nove, a ono bar novije kombinacije stopa. Ali, ako je njegov stih originalniji, on je prilično zanemaren, vrlo često tvrd, uglast, nepravilan. Ima u njegovoj poeziji dosta metričkih grešaka, koje su pravi "kameni spoticanja".

Ali, te primedbe u pogledu forme su samo jedna želja za budućnost. Pesnik koji ima toliko sadržaja, jakih misli i osećaja, umeće naći prikladnoga izraza, utoliko pre što je cela naša poezija u pogledu forme daleko doterala. Niti je Veljko Petrović u godinama kada se može govoriti o njemu kao o mladom talentu koji obećava, niti je ova njegova druga knjiga stihova samo jedno obećanje. Pesme kao što su: Novi Antej, Kad seljak umire, Ave Maria, Žena, Matere, Te oči . . . Pauk, Repatica, takve pesme mogao je ispevati samo izrađen pesnik od snažnog talenta.

Poslednjih godina Veljko Petrović se sve više obraća noveli. Mi dosada od njega imamo ceo jedan niz pripovedaka iz života srpskog građanskog staleža u Južnoj Ugarskoj, gde je nikla i razvila se naša kultura i književnost. U tim novelama, od kojih neke imaju obim, širinu i vrednost romana, Petrović je pokazao i poznavanje sredine, i znatne psihološke sposobnosti, i snagu u slikanju. Zbirka tih vrlo rasturenih i malo pristupačnih novela, potreba je naše književnosti. Petrović treba i na tom polju da radi, i prema rezultatima koje je već dosada pokazao, nije nikakvo proročanstvo tvrditi da ćemo od njega imati dobar roman iz srpskog varoškog života u staroj Vojvodini. Ali zato, neka ne ostavlja poeziju. U jednom prijateljskom pismu, on sam čini ovakvu ispovest: "Pišući novele, osećam svaki put u sebi preostatak emocija, koje se samo u pesmi mogu reći. Jer pesma, dobra pesma, ipak je najlepša emanacija ljudske duše, baš zato što je najosetljivija i najkrepkija, kao što je violina među instrumentima." Posle ove zbirke stihova, Petrović nema pravo da ostavi poeziju. Na tom polju on još nije kazao celu svoju reč. I neka mu rad na poeziji ne smeta radu na prozi. Veljko Petrović pripovedač i Veljko Petrović pesnik ne isključuju se; naprotiv, oni se dopunjuju. Posle Đure Jakšića u našoj književnosti nije bilo pisaca koji su u isti mah bili i pesnici i pripovedači. Kombinacija retka, i lepa.

Jovan Skerlić, 1914

Jovan Skerlić | Pisci i knjige V | Prosveta • Beograd 1964








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Uto 28 Mar - 11:28

POEZIJA RODOLJUBLJA

Veljko Petrović prekida romantičarsku nit tradicionalizma u srpskoj ljubavnoj i naročito u rodoljubivoj poeziji, koja se sa strahopoštovanjem odnosila prema legendarnoj i istorijskoj prošlosti. On je poreklom iz kraja koji se sve do završetka Prvog svetskog rata nalazio pod tuđinskom upravom. Rođen je u Somboru, 1884. Odrastao je u Vojvodini. Prebegao je iz Austrije u Srbiju 1912. godine i sa srpskom vojskom prošao kroz sve strahote Prvog svetskog rata. Prva njegova knjiga je zbirka Rodoljubive pesme, koju je izdao 1912. godine. Napisao je više zbirki pripovedaka, a bavio se i izučavanjem istorije.

Patriotska poezija Veljka Petrovica nema povisen ton zaveta. Ona nije poklicem pozivala u boj za slobodu, niti je opevala legendarna i mitska kazivanja iz proslog narodnog zivota. U njoj se izrazava ljutnja sto je kod sunarodnika pesnikovih oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobodjenih krajeva, sto se u savremenom zivotu pojedinci i slojevi naroda, bilo iz oslobodjenih ili jos neoslobodjenih krajeva, bili podredili opste interese svome licnom zadovoljstvu. To je dovodilo u opasnost ostvarenje nacionalnih ciljeva i izazivalo gorko osecanje kod pesnika. U ukazivanju na slabosti i u iznosenju svojih osecanja pesnik je bio odlucan i neposredan. Njegovo rodoljublje izbija iz protesta zbog zapostavljanja nacionalne msli, gubljenja dostojanstva i odnarodjenja. pomirenej sa stanjem u kome se nalaze delovi nacija pod tudjinom pesnik je osecao i smatrao kao najvecu opasnost. protest i zebnja izbijaju iz njegove pesme Srpska zemlja. Nacionalna moc i cvrstina u poeziji veljka Petrovica oslanjaju se na rodnu zemlju koja napaja coveka postojanoscu i snagom, kao u pesmama Novi Antej i Ratar.

Petrovicevi stihovi kazuju oporo saznanje i osecanje istine o svom rodu. U njima je prisutna tragika i nada. Tragiku donose pojave koje prete da ometu ozivotvorenje nacionalnih ideala, a nada se radja iz pesnikove vere i ubedjenja da postoje drustveni slojevi koji su toliko cvrsto urasli u svoj zavicaj da se ne mogu odnaroditi, koji ce svojim zdravljem i jedrinom uspeti da pobegnu u borbi za opstanak. Upiruci oci u Avalu, u istoimenoj pesmi, pesnik je u slobodnom delu nacije gledao podrsku, snagu i stozer za siroke i presudne oslobodilacke poduhvate. Protest i nada, kao bitne odlike rodoljubivih stihova Veljka Petrovica, govore da je u pesnikovoj svesti i pesnikovom srcu postojala jaka, zivotorodna ljubav koja je spajala njegovu patriotsku poeziju, cinila je nedeljivom sa stremljenjima roda i zavicaja.

Dr Slobodan Marković









Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.


Poslednji izmenio Dala dana Uto 28 Mar - 11:29, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26629

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   Uto 28 Mar - 11:29

REČ — DVE O PREPELICI U RUCI

Oko podneva, na Trgu Republike, Beograđanin često može susresti jednog izrazito visokog čoveka, dostojanstvenog držanja i plemenitih crta lica. Korača taj naš sugrađanin mirno, odmereno, sa nenaglašenom sporošću u hodu, što je svojstvena starijim ljudima i Vojvođanima. Korača poznatim ulicama, poznatim gradom, znanim vekom. Vekom čije je radosti i razočaranja i sam osetio, duboko proživeo, i preživeo.

Podnevni šetač koga je ugodno videti jeste Veljko Petrović, znameniti pesnik i pripovedač srpski, esejist, znalac likovnih umetnosti, pisac čija reč jasno odjekuje u raznobojnom govoru našeg novijeg književnog nasleđa. U proteklih pedeset godina, za koje je vreme Veljko Petrović književno delovao, mnogi su se stilovi i pravci izmenili u našoj literaturi, ostavljajući za sobom veće ili manje tragove, značajnije ili beznačajnije plodove. Veljko Petrović (rođen 1884), kroz ove to vreme, nije se menjao, osim što je svoju nadahnutu razboritu reč usavršavao i produbljivao. Iako se nije slepo povodio za modom, on je svoj realistički pogled na svet obogaćivao novim saznanjima o čoveku, o unutrašnjim ljudskim porivima kojima su uslovljeni njihovi postupci. Realizam devetnaestog veka mogao se održati samo po tu cenu, i Veljko Petrović je tu jedostavnu istinu znao od početka. Tako ovaj osnaženi, savremeni realizam nema u sebi ničega prevaziđenog, već je, naprotiv, životvoran, krepak, i pun novih, dragocenih otkrića o čoveku, o životu.

Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još pre prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete.

Tako, kasnije, Veljka Petrovića, obuzima pripovedački rad. Iz godine u godinu piše i objavljuje priče, zapise, sećanja... Pesnik živi u susedstvu pripovedača, pa, iako na izgled ćuti, on pripovedaču ćutke i svesrdno pomaže. Kad Veljko Petrović stane da govori o zemlji, o masnoj i crnoj vojvođanskoj zemlji, reči propevaju i kazuju više nego što to sam pisac hoće. Svaki, i najmanji predah u toku radnje, svaki opis prirode ili situacije uopšte, iskoristi pesnik da bi materiji dao svoj najljudskiji pečat. A kad poezija izbije iz proznog tkiva, ona ima poseban, nezamenljiv sjaj. Jer ono što je u stihovima obično, prirodno, u novim uslovima, u prozi, zazvuči čudesnije i dragocenije. [...]

Milovan Danojlić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Veljko Petrović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Veljko Petrović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istorija koju niste učili u školi
» Veljko Milićević
» Nadežda Petrović (1873 - 1915)
» Rastko Petrović
» Rastko Petrović
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-