Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Tanja Kragujević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 8 Jan - 11:39



Spusti tu srebrnu kašičicu
u srebrnu zdelu
U prazninu koju je obliznula
ne glad već čista
srebrnolika praznina
Dođi da gledamo prvi sneg
Kao da ovlaženim očima
potpisujemo rane radove
Toliko puta izbrisanu
i iznova navejalu
vrelinu duše








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 8 Jan - 11:39

Kvadrofonične sprave
zvone u zoru
Smrt je u toku
Zovu iz Ceha pesnika
Kako da dođem
Pada sitan sneg
Crne tačke prekomerno rasipa
po otvorenom drumu
Taksistima rastu
krila od leda
Sve je to život
poručuju iz Drušva
mrtvih pesnika
Pismo na koži
Kako da ne dođem
S ružom odraslom
na strogo prelomnom
mestu na Mostu
U sunčevom koridoru
U peni U pevnom gestu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 8 Jan - 11:39



Dobro je
što sam Niko
Ništa
ispod trna
što tišti
Ti trgovac trnom umiveni
na mojoj grani
Punim ustima jedeš
moje strašne
urođene plodove
Od kristala
Od krvi i mesa








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Ned 15 Mar - 10:50

Tunuma


Zaboravila sam da putujem. Zvuči kao bolest, koju upravo
tako opisujemo: zaboravila sam da govorim, da čitam, da hodam.
Kao obeleženost, nedostatak, nemanje.
Stoga valjda i sanjam da putujem. Obolela od nemogućnosti
izmeštanja, promene vazduha, koja i jeste sinonim disanja.
A snovi su tu, kao i uvek, ne samo nužna pomagala već i
skeneri što sa svom mogućom preciznošću otkrivaju bolna
mesta. Kao da nigde i nema tako neposrednog dodira sa zbiljom,
kao što je sužanjstvo bolu u koje su upravo oni skupili svu našu
osetljivost, neosetno, poput mreže, pobuđujući je da učini
jedino što može, svaki put ponovo otvarajući svoj put snovne
priče.
I tako, uvek iznova započinjem putovawa, čineći u snu sve
što je za odlazak neophodno. Pozivam agencije, listam imenike,
proveravam pasoš, naručujem buđenje, ostavljam cedulje
voljenom, sa uputstvima koje će mu poslužiti u mom odsustvu, sa
telefonskim brojevima i adresama na kojima ću se možda
zadesiti i gde me, u slučaju krajnje potrebe, može naći.
Mada su to, u osnovi, obični snovi, sasvim nalik
najjednostavnijim, a opet razgaljujućim putovanjima. Izlazak na
trgove, osunčane platoe, među kolonade, avenije i golubove, na
pristaništa, brdske staze, u pećine. I u svakoj od tih prilika
fotografski pamtim nikada viđeno: male grifone na kamenim
kućama uronulim u mediteransko bilje. Oblo kamenje uličica u
kojima po toploj klimi srca prepoznajem skretanja, nerazgovetna
imena firmi na dućanima, dečake koji se sapliću, radosno mi u
trku najavljujući novi vidik na bregovitom zastanku, devojčurke
sa mačkom u krilu, u dovracima plavo obojenih drvenih kapija,
iznenada izmeštenih u Plavo neba i okeana, u Belo oblaka
rasutih u arhipelage, gde predstava o prostoru iznenada gubi
podudarnost sa pamćenjem ili kartom u mojim rukama, gde se
mostovi ne završavaju, a ulice, koje prepoznajem iz ranijih
snova, odjednom počinju da se mrse u nerazgovetnom i
neprijatnom spletu nepoznatog.
Nazad ne mogu. Zaboravila sam ime pansiona, kvart u
kome sam odsela. Taksisti otkazuju poslovnu predusretljivost i
odbijaju da učestvuju u košmaru koji me snalazi u totalnom
zaboravu tačke odakle sam krenula. Čitava mreža gradskog
saobraćaja izlišna je, jer ne znam kuda bi trebalo, i kojom
linijom, da me povede. Zarobljenik sam željenog. Samog putovanja, koje se ukazuje
kao blagodet, i kao kazna. Poput zagubljenog priveska, otkinuta
sam od velikog i pouzdanog kontinenta rutine, življenja u
poznatim i uhodanim uslovima. Oskudnim po toj uhodanosti, kojoj
sam upravo želela umaći. Ne znam da li me tolika količina
napuštenosti čini srećnom ili gorko uznemirenom.
Ali, zovem se Tunuma.
Hodam u cipelama sa potpeticama od srebrnih drahmi, od
majušnog bronzanog petaka. Koraci zvone po jutarnjim
pločnicima grada, i taj zvon obliva okna mansardi i rasipa se u
pelargonijume, koje na rodnom jeziku inače zovem muškatlama,
na male balkone kapricioznih linija, u san nepoznatih spavača,
koji će me, na putu svojih snova, dotaći ramenom, zagledati se u
moju putnu mapu i reći nešto o varoši u kojoj smo, po čemu ću
znati da tu postojim. Da, jesam Tunuma.
Čak i u hladnom ozračju jutra koje me obnaži, kao
pokrivač tokom noći skliznuo sa bedra, budeći me.
Gladnu gradova.

Tanja Kragujević, Kutija za Mesečinu








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Uto 24 Mar - 18:09

Šume utopljenice
uz samo sečivo vode
raspolažu predsmrtnim moćima
da listove topole
neprimetnim pokretom vazduha
preokrenu sa strane u boji tavne masline
na onu fiktivnu i gotovo bi se reklo
od živog srebra ispletenu
što iznenada
i natopljeni brid kopna
i nerazumnost odronjenog stroja
šumskih mladica
odigne na suvo

Na spasonosni stepennik
iznova izmišljene stvarnosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Ned 26 Apr - 16:30

Ponekad ne znam
ko je pisao moju pesmu.

Da li sam te tanke
i zapletene linije
povukla ja.

Iako nikada nisam
pohadjala tecaje crtanja.
Ni casove muzike.
Na kojima bih mozda
bolje mogla razumeti
stablo sto peva. Sve te
u izlog u kisu u vetar
napadale zvuke.

Nije li se umesto mene
pesmom pozabavila
Poezija. Proglasivsi me pisarom. Ili diplomatom.
Koji uspeva da cuje
i izmiri sebe i nju.
Potpunu nezamislivost
i malu notu udovoljavanja
smislu. I nekom uvek
sasvim licnom vapaju.

Kako bih inace mogla
objasniti tu moc da sa grudi
neznatno bar odignem
kamen stvarnosti.

A da sve ostane ista
gorka so. Prstava.
A opet razlicita.

Ona je odgajila dizace
tereta. Pogled kroz
trepavice. I moje reci.

Ja sam nad bistrim
mlazom cistila rotkvice.
U hodu skupljala listove
kalifornijskog hrasta.
Poravnavala jastuk
na koji u susedstvu
spustila se bolest.

Bila u publici. Cutala.
Dok su se sukobljavali
jezici. Izvornici i prevodi.
Cineci me uznemirenom.
Zeljnom te raspukle
vocke govora. I tako zivom.

Dok gubila sam ritam.
I iznova ga zadobijala.
Zaboravljala. I pamtila.

Kao kad pod nepca
stavis malu belu pastilu.
Nitrolingval.

I rastopis disanje.


"Nitrolingval", Tanja Kragujevic








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Ned 17 Maj - 13:19

Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.
Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uvećano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.
Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kuci snega.
Medu slabašnim zidovima.
Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:11

PROBE, IZVOÐENjA


U nezakazane sate
ukažu se jutra.

Ne obavezuju na tišinu.
Ni na nepogrešivost izvodenja.

Probe su za svecanost
kojom se ne razmecemo.

Jer negde su se u pokušaju
bistrijem vec dogodila.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:11

LOKVANJI, SMISAO


Cas je kad prozirna sam.
A sva besprizornost
neskrivena hoda uza me.

Tu gde culnost od misli
pitka mogla je potrajati.

Koliko smisao lokvanja.
Listak života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:11

TOPOT, MONOGRAM


O-o-o-p.
Poklik kajakaša.

Udar vesla po vodi.

I govor kapi
za obaranje vrućice.
Što u svemu traži
običan dan.

Blagi topot.
Laku kišu.

Izbledeli monogram
apokalipse.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:12

KAP, JOŠ JEDNA


Prepisivac horoskopa
ne vidi i ne cuje
što gluva noc zna.

Da još jedna kap pada.

Moja je izgubljena zvezda.
I njena sam ja. Izgubljena.

Umivamo se svakoga
jutra u istom naprstku
za dogorele svece.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:12


VERNO, UVEĆANO


Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.

Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uvećano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.

Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kući snega.
Medu slabašnim zidovima.

Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.

 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:12

KOLAŽ, OGLEDALA


Jednim pokretom ucinih
da drugaciji bude kolaž
u prolećnoj vodi.

Platno rukom nanetih boja
sa ogledalima za lov na sunca.

A opet stari Eol vreba
iz zaboravnih ruševina.

Božanska mašina
u igrama na sreću
sa ručicom u plamenu
ulaže me u zlatost
svakodnevnog gubitka.

Kao okean starinska je
moja žed. I moja barka.
Mesec od peska.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:13

OTKUP


Slobodna si kažem zimovki
pre nego što se veže.
I padne u ove reči što za tren
ili dva biće zarobljene
u mojim ustima oblepljenim
nečitkim trakama vazduha.

Pre no što se nađem obgrljena
tunelima što utiču jedan u drugi
kao vesela bolest čavrljanja.

Između istočnih
i zapadnih spavaonica.
Iza bazarâ i divljeg rastinja.
Ispred strojeva ludih
snajperskih otkočenosti.

Ah kako su mi potrebne
lagune tvojih očiju.
I male ulice.
Sitan nakit predgrađa.

Da kao talac smrću ucenjen
tiho krijumčarim sat za satom.
Otpor tuge. Liriku ruba.
Svakidašnje blago otkupa.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:13

HLADNA GOLUBICA


Govorili smo o poeziji.

Misli prolaznice
ogledale su se u izlozima.
I reči netražene
pronalazile se
u svojim promišljenim
i osetljivim bićima.

U kratkim ćutnjama
gotovo da se mogao
začuti zvuk sličan
onom kad se sklopi
sigurnosna brava.

Kad deca su
na ljuljaškama.
I hladna golubica
na suvom dlanu.

Kad stvari napokon
nalaze svoje mesto.
Svetlo i ozračeno.

Kao iznenadno
preseljenje onih
što nikuda ne putuju.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:13

BEZ DOBRIH VESTI


U ovom gradu tako dugo
bez dobrih vesti. Tražim
knjižaru koja radi noću.
Knjige koje pomažu
da se podnesu
bol i nesreća.

Gledam u sat. Svaki
minut kraj je veka.
Pogreb neke od malih
neratobornih svetlosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:14

TALOG NEDOVRŠENOG, PISMO NA VODI

Tisa cveta!
Tako je glasila poruka na mom mobilnom telefonu, 21. juna 2008.

Ne cveta Tisa uvek - a cvetala je upravo tad.

Potrebna je neobična i gotovo potpuna saglasnost vazduha i vode, temperature i čistote, nevidljivo stakleno zvono vrhunske zaštićenosti - klimatske i ekološke ravnoteže – i vrhunske punoće, pa da majušni, gotovo nevidljivi insekti, nalik vilinom konjicu, započnu svoje treperenje.

Igru života i smrti.

Da ponesu eros i tanatos u rasponu svojih prozirnih krila.

Tek za jedno bdenje. Jedno lebdenje. Jedan let. I pad.

Da drhte od siline tog zadatka, neslućeno važnog i neprimereno velikog za svoj sićušni rod, kog laici često mešaju sa nekom nepoznatom biljnom vrstom. Da prožive, dakle, čitav vek, i ispune njegovu i svoju prvotnu svrhu – tu svetlu i tamnu životnu slast - u samo jednom danu.

Da ispevaju pri tom nečujnu melodiju čežnje, koju iz predačkog pisma, iscrtanu vlastitim telašcima, uznose u notni sistem nečujnosti pejzaža, kao muziku svetlucanja. Začaravanje. Kovitac zelenog i zlatnog oka vazdušne oluje nad rekom, iz koga će odvažno prokrčiti put u rađanje čitavog potomstva treperenja, novog života, dugo skrivanog i čuvanog u placenti vode.

A sav taj put - prevaljen u tek nekoliko sati - nakon svadbenog transa, ostaje napokon telašcima svileno učvoren, pokretni sag na vodi. Kao ljubavno pismo, nestalo u kratkosti svojih poruka o trajanju. O sudbinskom značenju nekoliko sudbinskih stvari. Rađanja, ljubavi i smrti.

Oduvek sam znala koliko je dramatično lepa ta minueta - minut i pirueta u punoj simultanosti - koju ispisuju vodeni i vazdušni trnci u vremenu. Sa njom sam rođena.

Palingenia Longicauda.

Pojava koje nema nigde, dostojna sinonimne pomisli na zavičaj.

Nečeg potpuno mog, nikad izgubljenog.

A nikad posve neizgubljenog.

Krhkost nemoguće ravnoteže, ostvarene jednog dana, jednog trena. Između očigledne propasti čitavog jednog živućeg roda, što se kao sama uzaludnost nadvija nad naše bivanje i pretapa u potpuni, ponovni trijumf, iznova osvojene , i uvek iznova osvajane, trajnosti života.

Taj drhat panonskog leta. Tiski cvet.

U njegovom fluorescentnom pejzažu stasala su moja panonska leta. Tiha, do iščeznuća zvuka. Usijana, do podneva u visokim tornjevima tek odzvonilog zlata, što se u teškim nedeljnim toplinama i sjaju spuštaju na belinu stolnjaka, u poluispijene čaše mladog vina, u zuj ose na prezreloj, napukloj kajsiji.

Tisa cveta!

Nešto samrtno tužno, a obećavajuće, tinja u preobražaju tankog i nerazgovetnog vela ponad reke, što svetluca u nerazdeljivosti prosjaja vode i peska, najavljujući posebnost svoje objave.

Jer ta fuzija krajnjih i međusobno udaljenih fenomena i nije drugo do obznana ravničarskog čuda, dugo pripremanog promenom sezona: one duge, i veoma sporo, u zemlji i nebu, čuvane radosti rađanja, što klikne nakon beskrajne zime zaustavljene u ledu pod uličnim svetiljkama, na minijaturnim klizalištima kanala i barica, sa čitavim pretećim lavirintima nebeskih signala uronjenim u njihova ogledala - pre nego što se tajne mreže životnih objava razbistre i razdane, u dobima prvih visibaba, narcisa i zumbula - nestvarno krupnih i staklenih - u kristalnoj jasnosti trava.

Tisa cveta!

Ravno je to preokretu sveopšte ćutnje rečnih stanovnika, zavetovanih tišini, neodavanju tajne, koja nikada nije u dometu oka, nikada sasvim otkrivena. Čak ni onda kada ribari izvade svoj ulov. Ni mrmora, ni vapaja, iz tih otvorenih usta!

Tisa cveta!

Kao preoblačenje neveste, u čas pre izricanja svetih zaveta, povlačenja dugog vela sokacima, preko rumenog i sveže polivenog razmaka između cigalja, odakle niču i cakle se rombovi crnice, a dalje, uz put, raste, slobodna, jedna, jedinstvena, zemlja panonskog tla.

I kada drhti u vrelini, i kad u ciči zebe - drhti cela.

Tisa cveta! Pa to je ravno veselosti igre, koju započinju dečaci sa kuvanim kukuruzom u ruci, trčeći uzanim puteljcima između sokačića i kolovoza, gde prostor još nije osvojio, ni tabane oprljio, tečni asflat.

Tamo gde se i prašina raduje uzdizanju iz mrtvih, i svom vaskrslom sjaju. U oblacima, ponad zavrtloženih suknji devojčica, koje u rukama, trčeći, nose hleb namazan mašću, posut paprikom, katkad namočen u vodi, raskošno zasut zvezdanim šećerom, kao slutnja slatkiša sa nikad viđene trpeze.

A oblaci su ponad njih, i pod njihovim stopalima, ispred, i iza te razdragane dečije povorke, i vesele buke. I opet oblaci, budni pratioci, ogrnuti u crno, nad povorkom izlomljenih figura, sa izdišućim cvećem i malim pogrebnim velom nad sandukom u kome je Neko.

Tisa cveta! Kao da se odjednom u male gradove sjati nepoznato mnoštvo. Tu, gde na prozorima i kapijama, s neskrivenim zaprepašćenjem biva dočekano i ispraćano i jedno jedino, i svako lice, došljaka i stranca. Jer svako je posebno, u svom ramu odvajanja od znanog. Drugačije od onog mnogo puta viđenog na svakodnevnom uglu, kraj bunara, u dućanu, na ulicama na kojima izvečeri, bagremovim grančicama se braneći od najezde muva i komaraca, slegnu se susedstva na pretakanje priče o istom. Tek za reč ili dve, ili ponekom šalom, pomeraju se večnosti priča: o vrtlarskim radovima, svadbama, preljubama, iznenadnim odlascima. Ko zna kud. Tamo, gde ni Tisa ne cveta.

A Tisa cveta!

Kako sam mogla i za trenutak zaboraviti ime te formule, te preobražavajuće novine sveta koji bi, bez nje, zaboravio sebe. Te u sebi ujednačene, meke, utišane, pastelne boje surovosti istog, povučene poput neke odsudne grafitne crte u prašini panonskog akvarela. Ili direktnosti, neporecivosti leja, koje će nastaniti lukovice lala i njihove heraldičke, uslamtele boje.

Ili onih linija, koje odvajaju, najjednostavnijim potezom neposustale mašte, i gladi za promenom, rukom majstora moleraja, donji zid kuće, od onog višeg, kome jednako pripadaju. Kao belo, i čisto. Belo-belo. Kao plavo, i plavetno. Nebesko plavo.

Nešto od gesta prvog, prozračnog stvaranja nadvija se nad rekom.

I to je ono što, u nezametljivosti plahe i prozirne životne radosti i drame, i panonskog paora, i usamljenika u hodu kroz prašinu - ako ga spazi - učini pesnikom u duši. U tome času. I za sva vremena.

Tisa cveta!

Kako sam to mogla prevideti da postoji taj neimenovani dan i datum, ta fešta, kada je to moje vlastito pamćenje, i moja afazija, i moja vizija, moja leksika.

Nikada, do sada, nisam opisala taj fenomen, niti sam o njemu pisala. A on određuje samu čežnju da uhvatimo trepet i dramu trenutka.

Potrebno mi je, u svakidašnjem životu, mnogo koraka u gradskim ulicama, po lišću, i novinama koje noci košava, da sakupim i prodenem sećanje reči, njihova čula i njihovu imaginaciju, u značenje tog fluida koji prolazi, a ne nestaje, istrajno i nevidljivo vladajući našim bićima.

I sve više verujem da upravo to gotovo izmaštano preplitanje slika, koje imaju podlogu u etru, nije drugo do golo i čisto postojanje - sa svojim krhkim fizikumom, žurbom za onim što ne stižemo izgovoriti, a što će proteći zrakom, ako ga ne zaustavimo pretapanjem slika u sebi. I da će tako, nespoznatno, ne bude li naših unutarnjih slika i kolaža reči, odneti i nas, i sve što nas čini, nepoznate nama samima, u novo nepoznato.

Pogledaj šta sam doneo, govorio bi moj otac, otvarajući svoju veliku tašnu, punu objektiva, smeštenih tu da mu se nađu za različite okolnosti, svetla i daljine spoljašnjosti - i za njegovo probrano, tankoćutno i munjevito osećanje onoga što treba zabeležiti. A tiskale su se već tu, upravo tog dana, pre neki sat, izrađene fotografije.

Ah, toliko prizora, toliko slika. Sav svet je u njima, mislila sam uzbuđeno.

Sada znam da nigde i nikad svet nije sav.

Ali da mi je potrebno toliko slika, da imenuju, u meni, prizore koji nestaju, koji samo u jednom času dobuju po mojoj koži, kao kiša po tabli reke, a sve posle njihov je nigde sabran i nigde postojeći zbir, koji će se rasuti u nigdinu, ako ne nađem za njih stih, metaforu svog prisustva u opštem toku, u promenama koje nas čine.

Tome dakle služe sočiva.

Tu su svi sudari mira i strasti, i toplina i jeza tih sudara, koje nam spolja i iznutra nude prizori.

Snežne cvasti na prozoru. I one pod kožom. Male ulične svetiljke u vati magle.

Radujem im se koliko ih se plašim, jer tu su, da zaustave tok, i čuju promenu, koja isklizne, tiša od pokreta minuta u ravnodušnom kapanju digitalnih sati. Nakon kojeg nismo isti, i ništa nije isto.

Vidi šta sam donela, govorila sam sebi. Vraćajući se sa reke, gde su ljudi izlazili da se nakupe disanja, za dugu noć pod visokom ubilačkom pismenošću nevidljivih nosača bombi tog kasnog proleća 1999. Kada sam živela od vesti da svet postoji, od kolebljivog napona struje koja šalje signale iz mog etarskog postojanja, nekamo u svet, u dalji etar, kad sam i sama postojala kao posrednik znakova o postojanju, kao bežična telefonija izgubljenih, bezimenih, koja traži hitra ohrabrenja.

I pristizali su mi u svest, sa fascinantnim oreolima, i u fantastičnim ubrzanjima, tu, na ivici potpunog mraka i pretećeg odrona u nepostojanje, odlomci poema, zagrljene strukture životnih impulsa, govor bilja, odjeci muzike, udaljeni i nikad viđeni predeli, kojima sam želela putovati, ritam udaraljki, stihovi pesnika, sekvence filmova, njihanje bakinog ružičnjaka u letnjoj oluji, šapati onih koji su me voleli, snegovi na kapiji koje više nema, a ja je vidim, i mogu je otvoriti.

Dobovali su, kao dobra kiša. Pismo na vodi, čija su slova bila kao mali insekti palingenije longikaude, već zaronjeni u smrt, što krilcima prenose brzu, lasersku vest o životu. O lepoti značenja koje se glasi, ne pristajući da blizanačkoj polovini, čistog ništa, prenese svoje ispražnjeno mesto i ime.

Groblje je Tisa, kada precveta… kaže jedna lepa mađarska romansa.

Zato čekamo cvetanje reke. Jer je iz nje nastalo, gotovo uskrslo, a više je od nje. Sama metafora cvetne strasti u ogledalu pada, zaborava, jednačenja svega, u jednoličnosti vremena i voda.

Vidi šta sam donela, kažem sebi, u odrazu kompjuterskog ekrana, nad papirom. Kad obilje slika klizne iz putne torbe oblaka, iz govora ljudi, iz krhkih reči naših sporazumevanja, iz mlaza aviona, iz zvonceta poštara. Jer kada reka miruje, kada ne prolaze tegljači, katamarani, mali ribarski čamci sa jednim putnikom i jednim psom na pramcu, kada se ne spuste u brzom letu lasta i roda - voda vremena ume biti teška poput uljanog druma. Neprobojna, kao santa, koja ledi svest. Potrebne su joj slike i reči, njihova nadrealna uzrujanost, usplamsalo imenovanje života. Pobuna pred nestajanjem. Da bi živela, pre svoje smrti. I prenela svojoj smrti taj usplamteli život - da bi postojao, i nakon smrti cvetanja.

Volim sneg reči. I prašinu.

Praznik igre uskovitlanih sićušnosti.

Kojoj se predajem čisto, jer mu se materijalnost već samo priviđa, kao uspomena. I zato je tako puno, i sažeto. Kao Tisin cvet - do neverice kratko, gotovo nepostojeće, a opet potpuno biće - insekt i biljni plašt, telo i svetlost, vazduh i voda. Trepet koji postoji da bismo mu uočili značenje. Možda tek obmana čula, i samo stanje duha. Vrhunsko umeće prirode da nadvlada bolest vremena – koju po našem srcu zovem arithmia absoluta – između brbljivosti sveta i apsolutne tišine, koje nas podjednako udaljavaju od nas samih, i iz nas samih nas odvode.

Stoga verujem da je pesma mali metaforički odlivak nespojivog, britka zasićenost slike, ponad dve reči. Minijatura - najsvedenije ustrojstvo sveta, koji nigde nije potpun i sav. I odlazi, kao neizrecivost istina. Između iznenadno stasale moći reči negde, u nama, i apsolutne slabosti jezika, njegove tišine, stoji isto značenje, koje volim u stihovima Iva Leda: Tako ptice/razmiču granice neba i pokazuju/ da život treba voleti silno svakog trena/snagom i pobunom rastavljenih ljubavnika.

Tek na tren mogu da zaustavim značenja koja postoje i mimo mene, koja hvatam damarima, i malim emblemskim zgusnutostima reči, vezujući ih u lanac odbrane pred poplavom. Hrabreći se njihovim spontanim zbirom, raznostranošću njihovog majušnog bratstva, njihovim igrama koje ih otvaraju i sklapaju - otiskujući ih dalje, ka nepoznatom, glasom nehotično nastalih poema.

Taj praznični usklik i odah postojanja, taj događaj je stih. Moj tiski cvet.

Pismo na vodi. Na koži.

Išiba ga košava, i iznova ispiše svaka sekunda.

Kao Gospodar promena. Kad dune u latice ruže i božje osmejke.

U naša imena. U suze i led.

Kao život sam.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:15



Šume utopljenice
uz samo sečivo vode
raspolažu predsmrtnim moćima
da listove topole
neprimetnim pokretom vazduha
preokrenu sa strane u boji tavne masline
na onu fiktivnu i gotovo bi se reklo
od živog srebra ispletenu
što iznenada
i natopljeni brid kopna
i nerazumnost odronjenog stroja
šumskih mladica
odigne na suvo

Na spasonosni stepennik
iznova izmišljene stvarnosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:15



Glumci uličnih pozorišta
neprekidno kazuju
da nema trajnih boja
na koje bi se mogla osloniti
unutarnja strana reči

Šminka se topi i oni je gutaju
potocima polusasušenih suza
zidajući u sebi postament
na koji će stati
kao na mali beli kamen
sred blatnih dvorišta u predgrađu
putujućih varoši

i tako bolje čuti bogove
šte se rađaju uvek dugobradi
i strašni

udarajući u kišu i vetar
neprirodno mladim grlom

i ćutnjom što odmiče u poslu
kao noćni kosač








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Sre 20 Maj - 15:15



Kao seoski čudak
vremešni prodavac metli
ulazi u šumu koju je sam stvorio
onako kako se i obično stvaraju šume

Sadeći drveće u umu

A izlazi kao mlad čovek
što je u sebi našao saputnika
Mirno oružje za carske zveri
i za put u brežje

Ili su bogovi sami ushodani
na jednu reč za njim pristali
kao neskladni talasi
i nestašna deca bilja

sve do doline duvan-cveća
što šiba dok opija
i mrtva mora grebe
kao jetru vatronosca

Budeći zaspalog
među tvrdim i neprobojnim stvarima

Kao poezija kad govori
svojim maternjim jezikom








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 27 Okt - 11:58

MESEC OD PESKA

Pesme iz rukopisa

PROBE, IZVOÐENjA

U nezakazane sate
ukažu se jutra.

Ne obavezuju na tišinu.
Ni na nepogrešivost izvodenja.

Probe su za svecanost
kojom se ne razmecemo.

Jer negde su se u pokušaju
bistrijem vec dogodila.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 27 Okt - 11:58

LOKVANJI, SMISAO

Cas je kad prozirna sam.
A sva besprizornost
neskrivena hoda uza me.

Tu gde culnost od misli
pitka mogla je potrajati.

Koliko smisao lokvanja.
Listak života.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35377

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Čet 27 Okt - 11:58

TOPOT, MONOGRAM

O-o-o-p.
Poklik kajakaša.

Udar vesla po vodi.

I govor kapi
za obaranje vrućice.
Što u svemu traži
običan dan.

Blagi topot.
Laku kišu.

Izbledeli monogram
apokalipse.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Pon 26 Jun - 14:43

Prva dobitnica Lenkinog PRSTENA: Najlepša LJUBAVNA PESMA na srpskom jeziku
U paletu nagrada za svoje umetničko stvaralaštvo koju je pesnikinja Tanja Kragujević (70) započela Brankovom nagradom još 1966. godine, nedavno je stiglo je i najnovije priznanje Doma kulture Srbobran, Lenkin prsten, za pesmu Voda.

U intervjuu za Priče sa dušom Tanja kaže da joj se manje dopadaju nagrade koje prate pesnike poput osica, nastojeći da uvećaju njegovu slavu, da ga dodatno „grade“ kao monument, pa možda, izborom laureata, dodaju i nešto njegovih zvezdica i na svoje epolete. Ipak, drago joj je kada je nagrada otkrivalačka, kada nas podstakne da se zagledamo u delo, pesmu, stih, koji nismo sami zapazili, ili kada lepom zamišlju, pod čijim je znakom sročena, slavi Poeziju, nalazeći spone između svog povoda i naziva, i stihova onih koji će tu nagradu poneti. Samo stvaralaštvo pesnika, njegove osnovne crte, na taj način su jasnije istaknute, ističe ova poznata poetesa.

– Žiri je odabirom moje pesme načinio taj korak dalje u prepoznavanju poetskog govora kojim se i danas nastavlja velika i otvorena poetska tema ljubavi, a njenu paradigmu u našoj književnosti predstavlja upravo maestralna pesma Laze Kostića. Ona, koja je jednu posebnu ljubav učinila večnom, a veličajnošću svojih stihova – koji kao da obasjavaju svemir duše, i njeno neprolazno vreme – u isti mah neiscrpnom – kaže Tanja Kragujević.
Na pitanje da li nam danas u vremenu u kojem živimo nedostaje ljubavnih pesama, osvrnula se na svoju besedu sa dodele u Srbobranu.

– Istakla sam da je najlepša ljubavna pesma u našoj lirici lepa i zato što je, u atlasu zemaljskih i nebeskih poetskih slika, sazdala uzorni cvet, koji je nastavljen latima stihova kasnijih pesnika, te je njima popločana staza sve do praga novog doba – nažalost, kako sam primetila – „tako osiromašenog u fundamentalnoj emociji, u pismu“, da se u neprekidnoj hitnji i zaboravu, moramo zapitati „šta je to ljubav, šta je pesma“. Čini mi se da danas, posebno mladi, osećaju da nam nešto kapitalno nedostaje, a pesma je tu da nas podseti na taj emotivni i stvaralački fundus, pradavni i uvek potreban i živ kapital života, i poezije.
Objavljujući niz uspešnih i vrednih pesničkih knjiga, Tanja je stekla status jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika uopšte, ali i originalnog kritičara književnosti i esejiste. Kako je književnik Vasa Pavković istakao, poezija Tanje Kragujević je istovremeno himna svetlosti i prolaznosti, i prirodno je da ona napiše: „topla je gramatika bića“, ali i: „žena sam od peska“ – i da joj čitalac veruje svim srcem. A to mogu samo najbolji liričari jednog doba.

Na njenom zvaničnom internet sajtu piše da je rođena u Senti, gradiću na Tisi, na severu Vojvodine, gde je završila prvi razred osnovne škole. Školovanje je nastavila u Beogradu, u osmogodišnjoj školi Vuk Karadžić i Drugoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti.
– U zavičaj odlazim kad god mi obaveze dozvole. Makar i na kratko. Najčešće pohodim Tisu, kojoj se obradujem već prilazeći Senti, ugledavši sa mosta njenu zelenu, vitku pitomost. Volim i vremešni senćanski kej, sa starim i podmlađenim kestenima, kada procvetaju, ali i šetnje ulicama koje pamtim, gde u baštama urednih, niskih kuća, prepoznam šimšir i ruže moje mladosti i detinjstva. Posetim i znamenitosti ovog grada, spomenik velikom srpskom dobrotvoru i donatoru Joci Vujiću (1863- 1934) – spram njegovog doma, nekadašnje Kuće – muzeja. Potom, na Keju obiđem spomenik Jovanu Đorđeviću, autoru naše himne, i njegovom nećaku akademiku Stevanu Sremcu. Jula 2015, tik uz Sremčev, otkriven je, na samoj obali reke, i spomenik akademiku i pesniku Stevanu Raičkoviću, koji je detinjstvo proveo u ovom gradu i ostao trajni zaljubljeniku u Tisu i Sentu.
Za Zemun u kojem živi, kaže da je čaroban i pomalo zagonetan grad kojeg nisu do kraja rastumačili ni njegovi najbolji poznavaoci.

– Splet uličica, koje odaju nekadašnji život ovog starog mesta na vodi ponekad deluje kao nestvarna mapa drevnosti i sadašnjosti. Rimskog je porekla, a modernih, no opet pitomih ritmova. Obiđem redovno bukiniste u Gospodskoj ulici, gde se u praznične dane pojave i prodavci meda, zemljanih posuda, ručnih radova, ali volim i šetnje uličicama koje poput Visoke, Strme, Tesne, Veslarske, dočaravaju nekadašnju ribarsku i zanatsku stranu zemunske priče, ili, zajedno sa posebnim vidikovcima, ožive u pamćenju trase trgovačkih brodova, kojima danas plove šleperi, i jezdre moderni „wind surferi“. Kej, naseljen jatima predivnih ptica, galebova, gnjurki, liski, patki i pačića, krunisan je svakodnevno gospodskom plovidbom labudova koje Zemunci obožavaju. Postoji nešto u Zemunu, odbljesku drevnog Zemlina, a naročito kulturnog stecišta novijih vekova, što umekšava surove ritmove današnjice i ljude vraća njihovoj pitomijoj naravi, međusobnom skladu i saobraćanju sa okolinom. A kada se tome dodaju i izložbe i koncerti, letnji festivali, neizbežno je imati pred sobom makar i skroman, ali prisutan uzorak građanske kulture, koja još čeka da se ostvari u punom sjaju.
Tanja mi priča da piše onda kada nađe trenutak tišine. Tada u punoj koncentraciji zaustavi i pribeleži asocijacije, misli, koje nosi u sebi, a koje u dnevnim ritmovima ne stiže da zapiše. Pobedničku pesmu Voda napisala je 2011. godine, kada je polako sklapala knjigu Od svetlosti, od prašine.

– Moj horoskopski znak je Škorpija, ali ja, iako horoskopski posedujem mnoge ključne osobine ovog znaka, sebe vidim uvek i u nekoj suštinskoj povezanosti sa vodom. Ne bih mogla zamisliti život bez Tise i Dunava. Voda je element koji je nezamenjiv, poput vazduha, i, na neki način, ključ je skrivenih tajni života. Čudesna formula čari i strahota, pod čijim znamenjem se odvija ljudska Sudbina. Dakle, u poetskom smislu – megasimbol, simbol nad simbolima. Tako je predstavljena i u mojoj ljubavnoj pesmi, kojoj sam dala njeno ime – ispričala mi je Tanja i sa mojim čitaocima podelila pesmu Voda.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   Pon 26 Jun - 14:44

VODA – najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku, Lenkin prsten, 2015.

Ja sam znak vode. Ti si kopno.

Hajde. Stani pred mene.



Pred distih koji nisam

stigla doreći.



Zaobiđi okolan put.

Svaku okolnost. Buku.

I senke. Veži me.

Sakupi. Saberi.



Odloži polomljeno.

Iskidano. Košulje. Plahte.

Skladanost. Skladnost.



Školski orkestar. Putne

spise dogorele u mojoj

krvi. Losion za letnja

i zimska sunca. Albume.

Suvenire. Mora i kopna.



Jer puna sam memorije.

Ti zaboravi. Jagodičaste

priručnike. Sandale.

Dugmad. Vesla. I dirke.



Dajem ti ključ noći.

Strgni ga s mog vrata.

Uđi. Jer sva sam unutra.

Okean. Voda. Zaplovi.

Ma kojim pravcem.

Jer svud sam.



I nemam središte. Sva sam.

I nema me. Ti me izvedi.



Do prvog vala sebe.

Do oštrog ugla. Jata.

Uteklog pred tvojom

rukom. Do riba skliskih.

U mišiću vazduha. Duše.



To bih. Kad kažem:

Uplovi. A nema luke.



I gde sam tad znaću.

I ko sam. Kad kažem:

Raspusti me. Polako otpij.



Gutljajem prvim. Kao da

u njemu se rađam.



Gutljajem drugim. Kao da

tek se rađaš. Kao da otpijaš

novi drugi nepoznati svet.

Tu vodu što raste. Bez nas.



Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos intervjua dozvoljen uz navođenje izvora i veze ka www.pricesadusom.com)

Fotografije: Živko Nikolić (portret), privatni album








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Tanja Kragujević   

Nazad na vrh Ići dole
 
Tanja Kragujević
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Tanja Kragujević
» Tanja Kragujević
» Tanja Zubčević Alečković.
» Tanja Bošković
» Tanja Prokopljević (1971)
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-