Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Eva Zonenberg

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Sre 20 Maj - 15:05

Užasne li istorije! nebrojeni počeci. Ima li nekog ko vlada njima, ko ih je prebrojao ili sklopio u nekakvu logičnu celinu? Da li započinjati dan od kraja i noć iznova – to je način. To je način, ali nije tajna, zbog toga Infantkinja Infantilizma će se još jednom malčice postideti i zbuniti i biće tako deli-deli-deli-delikatna (pss) i slatka! stojeći u pozlaćenom centru svoga kraljevstva ko zna koji put će dobiti na poklon nekakvu akustičnu sitnicu: To će biti naša tajna: ludilo voli da se kreće u parovima.
Ulećući u peripetije ludila Infantkinja Infantilizma zaboravila je jedno, da obuče mesečevu haljinu, kada je blago, kao što to čini čelično pero s površinom hartije, gotovo neopaženo prelazila na drugu stranu, u državu koju je osnovao njen preosetljivi prijatelj muzikalnog srca – Žan K. – muzikalnog srca, nepristojno i uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena. Onaj koji je na javnom forumu obelodanio svoje dve tajne (pored uznemirujuće negovanih ruku i čudesno koščatih kolena), jedna od njih je glasila:

«Sva moja poezija je Tamo: Ja samo kopiram»

I kao da toga nije bilo tajna je ostajala tajna, nakon podizanja jednog vela pojavljivao se sledeći. Infantkinja Infantilizma puderiše svoje lice i Koktoovo lice, usput kreće u malu šetnju ambulantnim kolima (naravno s bučnim i efektnim signalima), tokom cele noći, kroz celu prestonicu mašte, kroz rafinirane arterije krvotoka i pulsa, kroz definiciju lepog, sve do njegove tajne ili pre do pokušaja da objasni šta je tajna. Nešto postoji, ali je nevidljivo? Neuzvišeno? Nešto što nas neprestano prati u vazduhu; sveprisutno, partout, ili kroz sve.

Tajnu neće sačuvati jedna ruka
Moraju se sresti dve različite ruke

Napisala sam posetivši Rodenov muzej u Parizu i posmatrajući njegovu slavnu skulpturu upravo pod takvim nazivom. Ono što šake kriju je bezobličje, nepoznato, kojima treba dati formu i oblik, izvajati, artikulisati, otkriti, međutim ni vajar, ni pesnik, a još manje vlasnik tajni ne čini takvu zloupotrebu. Ako ne čini, ne čini! Nikakvih faux pas i nepozvanih gostiju na beskrajno dosadnu čajanku! Zadatak je znatno teži! Pronaći vreme, tokom koga ćemo započeti bezbednu i opravdanu kontinuaciju, svakodnevno je izbegavajući. «Ovde i sada» neće usmeriti ruku u sigurnom pravcu: kontinuaciju onoga što je započelo u dalekom, premda bliskom detinjstvu. Tajnom lepog?
?:znak pitanja: grafička forma ili nešto više?
«Ako pisanje nije čin ljubavi, onda nije ništa drugo nego piskaranje», zvuči memento-odgovor na otmenoj narandžasto-mrkoj karti s autorovim likom. Dobila sam je na Sen Žermen de Preu, gde se pored slavnih književnih kafana: Cafe de Flore i Les Deux Magots nalaze i slavne knjižare. Koliko se sećam to je bilo jedne zime prošlog veka i sve je bilo moguće. Infantkinja Infantilizma je kupovala knjige na tone i na tone jela tarte du citron, šetala kilometarskim parkovskim alejama i kilometrima se vozila na rolerima, satima ispijala une noissete s'il vous plait kraj Notre-Dame i satima razgovarala telefonom, otkrila dvostruko obličje lepog: pahuljice snega noću i pred svitanje, još uvek ne znajući ko jeste, a ko nije, zavolela je podmuklo finu peckavost mraza i apstrakciju ljubičica kupljenih u decembru.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Sre 20 Maj - 15:05

Oh! Madame, vous etes comme l'androgyne.
Glas nepoznatog muškarca sa psom, zbog čega sa psom, a ne sa gušterom? Zbog čega sa gušterom, a ne sa tigrom? Zbog čega sa tigrom, a ne sa žirafom? Zbog čega sa žirafom, a ne sa krokodilom? Zbog čega glas muškarca i još nepoznatog? Zbog čega taj nepoznati plus muškarac dopušta sebi takvu prisnost?
I to u jednoj slavnoj knjižari s nebrojeno mnogo knjiga nalik na nebrojenu količinu početaka? Infantkinja Infantilizma ubrzava tempo namećućih sumnji, počinje s naporom da diše, i još gore, počinje da se guši. Mon Dieu!
- Oh! Monsieur, j'ai mal a la tete «et a l'univers».
Umetnik na fotografiji čini se veseo i istovremeno siguran je u rečenicu koju je upravo potpisao. Ali, zar taj čin ljubavi s nevidljivim nije isto? Skriveno se pojavljuje u raznim vidovima, poprima različite forme. Skriveno za ljude koji se nalaze postrance, za one koji se mimoilaze, za rascepljene, za pesnika odveć je javno
i uhvatljivo, kao sada:
Nediskrecija kiše
Nediskrecija vetra
Nediskrecija snega
Nediskrecija sunca
Koje od ovih ulagivanja i koketerije prirode izabrati?
S kojim sklopiti tihi pakt o carevanju indikativnih rečenica?
Koja je od tih nediskrecija najdraža? koja najbestidnija?
Koju bi od tih nediskrecija poveo na put? Zbog koje bi odlučio da ostane sam?
S kojom bi pošao na raskošnu večeru?
Zbog koje bi otrovao svoju voljenu mačku?
Iz koje bi isisao svu krv?
Koju bi utamničio u pesmi?
Kojoj bi rekao: ne, više te ne volim?
Zbog koje bi se pretvorio od žene u muškarca i obrnuto?
S kojom bi uveče slušao Mocarta?
Koliko se samo sporova strasno tokom minulih vekova i sjajne karijere nauke zvane estetika vodilo oko tog nevidljivog, interpretiranog na mnogo istančanih načina, najrazličitije zvanog: platonske ideje, peto otkrovenje, nadahnuće i dr. – skladni i podmukli mitovi. Sumnja, uglavnom sumnja u ono što je istinito, a retko u gluposti. Međutim tamo gde je polukrug tamo je i krug, gde je pitanje tamo je i odgovor. Možda je i nešto više od života, nešto više od smrti, iz vazduha otiče ljubičasto (zbog čega ljubičasto?). Zna kuda, premda ne zna pravac. Ako bi se umetnik sreo sa tim Nečim/Nekim, npr. na kafi ili torti s lešnicima umro bi od straha, a zatim bi napisao sledeću pesmu:

Veoma sam nevidljiv
da bih se zaljubio, omrznuo, oslobodio se, potukao, uništio,
lišio, ubio, otišao, pozdravio
dođavola! mi smo besmrtni!
i nema ničeg drugog osim tog jednog jedinog beskrajno zapisivanog razgovora
konačnosti s očiglednošću
samo zato
da malčice pominjemo ljude
iako su se nalazili s iste strane
sa «nekako će biti» i «koliko će to potrajati?»
rizikovali smo prvi korak
i tiho nasumce ulazili smo u bezbedno prozirnu stud
ostajući nasamo sa senkom stranice s intonacijom glasa
u svakoj od tih rečenica s drugačijom temperaturom slova

Zar nije došlo vreme da se otkrije profesionalna tajna?
Ovoga puta nećemo biti ni dvorske lude, ni glupaci, ni samoubice, ni klovnovi, ni vampiri
(premda je... bela doza vrata uvek preporučljiva), ovoga puta postaćemo geniji! «Logika nas primorava da se pred ljudima prikazujemo reprezentativnog izgleda; inače videli bismo samo prazninu»
- Geniji?
- To uopšte nije teško. Dovoljno je manje jesti i manje spavati.
- To je kao kada nosimo odveć tesne ili odveć velike cipele, malo osoba ume da hoda u nečem takvom, a tek da šeta ili pleše.
- To uopšte nije teško. Dovoljno je sve manje i manje toga.
Infantkinja Infantilizma odaje na koji način je nestrpljiva, njeno nestrpljenje kao nestrpljenje svakog deteta može biti nepredvidljivo po posledicama, teško, počinje da lupa nogama i da se jedi: ili obuvam tesne cipele ili završavam ovaj tekst! Tako počinje «bajkoviti fluid, fluid koji je preegzistencija» ono neobično stanje oko koga bismo plovili po jezeru veštačke svetlosti, a iz daljine čuli zvuke muzike i udaljene, veoma udaljene glasove, neke neobične, poznate pesme: «Genije je transcedentna forma ludila». Ako ta pesma i dalje traje onda izlazi iz Afroditinih ustiju ili jedne od devet antičkih sestrica. Zbog čega ne iz Apolonovih ustiju? Pesnici, umetnici postoje samo zato da bi pridavali formu tom ludilu, zabavljali se s Muzama, ispitivali na sebi različite doze «božanskog ludila». Kokto dodaje da umetnost ne može postojati «samo kroz sublimiranu krhkost duše». Krhkost? Krhkost u smislu nepodudarnosti, krhkost koja asocira prekomernost, preobražaje, monumentalnost, bogatstvo, nadmogućnost, nadrealnost. Krhkost koja izdvaja? Izbacuje iz gomile, a obala nije uvek živopisna, bezbedna, njena površina s ostacima, otpacima, smećem užasava, demaskira i skida šminku civilizacije i još brutalnije otima od stvarnosti koju utvrđuju pravila svakodnevnih situacija, sučeljavajući se licem u lice s neograničenim i neuklonjenim. Krhkost, da to je krhkost: služenje jezikom ljudi, a istovremeno izlaženje van njegovih granica.

«Pesnik ne sanja: on planira. S vremena na vreme hoda po živom pesku i njegovo stopalo mnogo puta propada u smrt... (...) Poezija ima natprirodne sklonosti. Pažnja! (Attention!) Hipersenzibilna atmosfera (...) Zbog toga, onaj ko se nađe u toj zemlji može postati čudo. Pesnici žive čudima...».
Pesnici, Infantkinja Infantilizma








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Sre 20 Maj - 15:06

III

Ruža (Jerihona, Pustinje, Vetrova i sl. ruže prema Koktou)
«Ružo, vrati se kući
i plači kao
Ahil za Patroklom»

Ako se dogodi čudo.
Između jedne konkretne aktivnosti (pranje zuba?) i druge svakodnevne aktivnosti (pranje zuba?)
postoje pauze za čuda. Ako se dogodi čudo i svet iznova nastane, od prvog proleća u našem životu onda će (obećavam) od prve do poslednje biljke, od prvog do poslednjeg cveta, od prvog do poslednjeg lista, od prvog do poslednjeg korena pripadati tebi i tako će biti tokom svih mogućih proleća proleća, proleća leta, proleća jeseni i onog najvažnijeg, proleća zime, s ledenim, čudesno ledenim pupoljcima smrznutih ruža, tako smrznutih, da ih mraz skrozira, i stud, ima li nečeg nemogućijeg od toga? smislimo ledenu bižuteriju i bićemo ogledala, u kojima se ogledaju zločini, kazne i gresi; u kojima večno traju balovi: od postanja sveta kroz sve epohe istovremeno. Kikotaćemo se istorijskim ličnostima, jer ogledajući se u nama, neće opaziti, da mi, a ne one, znamo nastavak, celokupnu njihovu istoriju od početka do kraja s detaljima, s pikantnim detaljima. I naše pesme biće gorući ledeni breg, sa koga se ptice iskri spremaju za poletanje, pretvarajući najtvrđe karaktere u plamen. Čak smrt čini «gest iznenađenja, a ne pretnje».
Dovoljno je zatvoriti oči. Da znam: «Nikakva podrška ili pomoć ne vode cilju».
Dok konačno ne nađemo vlastitu planetu, proteranu iz dubine noći i otvorenu u osvit, stenovitu i smrtno opasnu, tamo gde nema nikoga, tamo gde je telo praznina između stenja i vazduha, tamo gde Bog pruža u ruke šestar i kaže: Sada je na tebe red. Pokušaj još jednom.
I stavljaš ga na odgovarajući cifarnik s odgovarajućim ciframa i upisuješ svoju kružnicu u kružnicu kosmosa.
I pomisli, još nikada između jednog i drugog napada nije bilo tako neograničine količine cvetova.
I pomisli, to je kao valcer, običan, najobičniji, na jedan, dva, tri.
Da li ti se zavrtelo u glavi?
Ne na jedan, ne na dva:
to je trebalo da bude bekstvo, a bila je šetnja
to je trebalo da bude šetnja, a bio je ples
Da li u duru ili u molu?
I taj jedan falš zvuk bio je najlepši i srušio je celokupan veštački poredak.
I pomisli, za vreme kuge jedini način da preživiš bio je okruživanje ružama i govorenje na francuskom:

«Il faudra a redescendre,
Roses du ciel de lit
Louis Seize;

On ne peut pas toujours
Vivre a cette hauter
D'ame.

Parfois la biere blond
Succede au lait. La rage
Mollit.

Debout, rosier de mai,
Ce demi-dieu te change
En violette.»

I pomisli, prežderavati se tabletama kao čokoladama i ispijati alkohol kao oranžadu s mehurićima.
I pomisli, to je bio onaj poslednji most.
I pomisli, nebo još nikada nije tako poludelo.
Nauka još nikada nije bila tako smešna, da je zbog nje svemir čak pocrveneo.

Mrak je hteo da nas omete, da nam dosađuje i noć je iz svojih zamki ispustila sve zle duhe i demone;
mrak je tako brzo pao da smo se ponovo izgubili i nismo mogli da se pronađemo.
I pomisli, da smo se setili ko smo ostali bismo na zemlji sami.
Dva cveta na jednom ružinom žbunu.
Kako se zove taj vrt?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Sre 20 Maj - 15:06

IV

Pisaći sto
«Ako umeš da zaustaviš vreme, umeš li i da ga vratiš?»

Ovo je mesto sa koga Žan vidi svet na svoj način. Ovo je mesto koje mu pruža uslugu.
Izuzetno i za pisca i za njegovo raspoloženje. Zapravo samo taj pisaći sto ga stvarno poznaje.
Iznad pisaćeg stola fotografije Bodlera, Pikasa, Radigea, Marea i majke. Lica koja je voleo,
lica-maske, u kojima je otkrivao svoje pravo lice. Na zidu tapete u dezenu maskirne uniforme.
Na pisaćem stolu mnogo knjiga. Dve žabice. Možda i tri!
Časovnik koji se zaustavio na 8:35. Da li se na ovaj način zapisuju predosećanja?
Nepomične skazaljke budno gledaju u prošlost, sadašnjost, budućnost
prisutne u svakom od ta tri vremenska odeljka. Prolaznost i večnost;
kao da se moglo živeti istovremeno u svim epohama. Da li je na taj način
verno svojevrsnom jedinom vremenu? Koliko vremena već traje isti sat?
Da li bi u zemlji koju je osnovao Kokto na svim časovnicima taj sat trajao nepromenjeno?
Ili bi bio sasvim drugi, nekakvih 20 minuta
na ovu ili na onu stranu, ima li neke razlike? «U stvarnosti duhova vek je jedan minut».
Intuicija, koja je pored ubrzanog rada srca i posebne osetljivosti na formulaciju rečenica
urođena svakoj preosetljivoj i svejedućoj biljci koja se zove pesnik. Okey bio je genije,
samo bledog i tužnog lica. Bledog? da li tužnog zbog elfa? zbog jutarnjih magli?.
Ponekad je i genijima potrebna neka tabla, da imaju za šta da se uhvate
kada propadaju u neobičnu prazninu između vremena i prostora.
«Sve češće ćeš se smejati i biti sve tužnija»
Na pisaćem stolu tri kutije cigareta, nekakvi crteži: portret žene
i muškarca. Da li je za tim pisaćim stolom oživljavao sfingu iz «La Machine infernale»?
Osuđivao je Jokastu na hodanje stepenicama, koje toliko nije podnosila? Možda je tu
pomislio da je madonino srce veoma veliko
da se u njega može smestiti Luvr? Prvi put shvatajući značenje reči: «Veoma»
od tog trenutka «Veoma» je steklo odgovarajuću autonomiju i izuzetne privilegije.
A da li je možda bilo drugačije?
Šta s mastilom koje je «pesnikova krv»? Da li ga je prosipao na onu ploču? Koje boje je bila? Plave?
Crvena je previše, previše drečeća, previše očigledna. Čista Bleu kao plava livada s tajnim kapidžikom prema Kraljici
prema Noći. Ali i»crna krv» kako je hteo jedan njegov stih,
crna kojom je pisao svoje stihove pronalazeći labudov krik.
A vlažni koral ulovljen specijalno za stih?
Minijaturna krila minijaturnih nadahnuća zatvorena u burmi?
Da li pripada samo njemu ili takođe...?
«Krila hrabrosti» koja su poklon straha.
A plaža na kojoj šušte školjke ispod stopala umrle Safo. Umrle?
Recimo, u trenutnoj nedisponiranosti: pa šta, teško je uskladiti harmoniju antike sa bravuroznom savremenošću.
Toliko je toga. Pa ipak neko pleše na dnu mora sa stihijama.
Kao da od njegovog pisaćeg stola počinje put.
Kada je bio pred njim...
Umeo je da se otelovi u svakoga u koga je poželela,
u jednom trenutku nije umeo da odgovori ko je bio, pokušavajući da odgonetne :
Ko nije bio?
S tim pisaćim stolovima uvek je tako, to tako mala, neupadljiva metafizika širi oko sebe nekakve čari.
Ima se utisak da je dovoljno dotaći vrhom prsta i da se otkrije tajna.
Svaki umetnik je tajna, manje ili više otkrivena, ali nikada do kraja,
da nije te tajne
stvaranje ne bi imalo smisla, a umetnost bi jednostavno prestala da postoji.
Tajna je ljubomorna na sledeću tajnu
u «Bisernom ateljeu» s trgovcem suzama kuje tajni plan:
bela suza za mene, crna suza za tebe.
I šta na to kažeš? Zašto? Zbog čega?
Njegove rečenice su kao dim cigarete. Duge, spiralne, secesionističke. Napete i prozračne poput kapi
u uglovima ustiju. Jednom kao svečeva krv, drugi put kao dah svežeg, morskog vazduha.
Ima snažnih i punih stihova poput mišića slučajno sretnutih mornara
i njihovih snažnih ramena. Ima i melanholičnih
poput profila Ž.M. Koliko dečije odanosti i mladalačke ljubavi povezuje njegove rečenice u stihove-slike.
Da li je za istim pisaćim stolom planirao partiju karata s lukavom ženom?
Možda s damom herc koja je vodila ljubav s kraljem karo i s kraljem herc,
siroti Žan
njegov kralj tref bio je izuzetno u lošoj formi,
a zar nisu bolji asovi i to sva četiri u rukavu?
A onaj čovek iz sobe broj 13 koji se posle streljanja diže, da bi ponovo bio
streljan i tako u beskonačno. Kakav kič! Ali kako lep!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34344

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Sre 20 Maj - 15:08

SUMRAK MUZA


Uzeli su je pozlaćenu iz naparfemisanog akvarijuma

zavera antipoetičnih nitkova pristalica jednostavnih

dnosa „samo bez duhovnih aspekata tog pitanja“

uzeli su je jednostavno sa stepenica

nije stigla sa njih ni da padne

Posle signala su je odveli i što je užasnije i strašnije

za to je saznao ceo grad

nekakvo proleće vreme kao i obično nema ništa

ni da se doda ni oduzme

1994 (imam užasno dobro pamćenje)

mužjazi su se spremali za oplodnju

ženke su izračunavale sate za parenje

nekima se to do kraja isplatilo

poezija je njuškala za lakim muzama

pesnik ju je tada prvom prilikom

izneverio imala je žarku želju i usput

opravdanje jer je padala kiša

Polomljena je na različite isprobane načine

sveta tradicija skraćivanja i gašenja prefinjene misterije

izbijanja perverzije okrutnosti iz glave

„da ni kap ne ostane za stih“

hirurzi amateri su se prljavim lancetama

dokopali utrobe

ona je pesnika naučila nemogućim stvarima

razlog bi trebalo da bude svetla put i plava kosa

u sadržaju figurira kao metafora

„pravi se da ništa ne zna

prvom idiotu na koga naleti lepi krila

i nezaposleni postaje prorok“

Ta žena nastupa kao užasno brbljiva

junakinja lirskog žanra

jednoga dana eleminasana je jednim veštim rezom:

„nepotrebna glazura“

zavrvelo je od bezbrižnih intervjua

revolucija? „sitna kozmetička intervencija

nijedan pesnik neće osetiti nadahnuće“

na zemljinoj kugli nije ostalo ni grama muze

sa prvih stranica novina još uvek odjekuje:

RADIŠ ONO ŠTO NE BI TREBALO DA RADIŠ

RADIŠ ONAKO KAKO NE BI TREBLAO DA RADIŠ








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pon 20 Jul - 20:53

SKALA OSETLJIVOSTI

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude

posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gađanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci

odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena

posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir


Poslednji izmenio Dala dana Pet 16 Mar - 13:01, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pon 24 Okt - 13:23

ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
„Uvek“ u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako „nikad“
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pon 24 Okt - 13:24

SUMRAK MUZA


Uzeli su je pozlaćenu iz naparfemisanog akvarijuma

zavera antipoetičnih nitkova pristalica jednostavnih

dnosa „samo bez duhovnih aspekata tog pitanja“

uzeli su je jednostavno sa stepenica

nije stigla sa njih ni da padne

Posle signala su je odveli i što je užasnije i strašnije

za to je saznao ceo grad

nekakvo proleće vreme kao i obično nema ništa

ni da se doda ni oduzme

1994 (imam užasno dobro pamćenje)

mužjazi su se spremali za oplodnju

ženke su izračunavale sate za parenje

nekima se to do kraja isplatilo

poezija je njuškala za lakim muzama

pesnik ju je tada prvom prilikom

izneverio imala je žarku želju i usput

opravdanje jer je padala kiša

Polomljena je na različite isprobane načine

sveta tradicija skraćivanja i gašenja prefinjene misterije

izbijanja perverzije okrutnosti iz glave

„da ni kap ne ostane za stih“

hirurzi amateri su se prljavim lancetama

dokopali utrobe

ona je pesnika naučila nemogućim stvarima

razlog bi trebalo da bude svetla put i plava kosa

u sadržaju figurira kao metafora

„pravi se da ništa ne zna

prvom idiotu na koga naleti lepi krila

i nezaposleni postaje prorok“

Ta žena nastupa kao užasno brbljiva

junakinja lirskog žanra

jednoga dana eleminasana je jednim veštim rezom:

„nepotrebna glazura“

zavrvelo je od bezbrižnih intervjua

revolucija? „sitna kozmetička intervencija

nijedan pesnik neće osetiti nadahnuće“

na zemljinoj kugli nije ostalo ni grama muze

sa prvih stranica novina još uvek odjekuje:

RADIŠ ONO ŠTO NE BI TREBALO DA RADIŠ

RADIŠ ONAKO KAKO NE BI TREBLAO DA RADIŠ
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 12:58


BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 12:58

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 12:59

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 13:02

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 13:03


ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    Pet 16 Mar - 13:19

POKRAJ PUTA
Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Eva Zonenberg    

Nazad na vrh Ići dole
 
Eva Zonenberg
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Eva Zonenberg
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-