Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Atentati

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Atentati   Ned 10 Apr - 0:45

Atentat je ciljano ubistvo, ili pokušaj ubistva poznate ličnosti, najčešće političara ili neke druge za društvo važne osobe. Ono što izdvaja atentat od drugih vidova ubistava je njegova politička ili ideološka motivisanost, iako mnogi atentati, posebno oni koji nisu deo organizovang pokreta, odaju elemente ludila. Drugi motivi mogu biti novac kao kod naručenih ubistava, osveta ili vojna operacija.

Kralj Aleksandar Karađorđević

Naša istorija prepuna je atentata, svakako jedan od značajnijih je i marsejski atentat u kome je ubijen kralj Aleksandar Karađorđević. Atentat se dogodio u Marseju u Francuskoj 9. oktobra 1934. godine pred Drugi svetski rat.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trenutak ubistva kralja Aleksandra

Atentator je bio Vlado Černozemski, pripadnik VMRO, a iza atentata stajale su hrvatske ustaše, VMRO kao i strane sile na čelu sa Italijom. Jugoslavija se od samog svog nastanka suočavala sa unutrašnjim problemima a postojale su i snažne pretenzije susednih zemalja prema njenoj teritoriji. I međunarodna politička situacija je u to vreme izuzetno komplikovana a kralj je u Marsej putovao na poziv Francuza kako bi pregovarao o zbližavanju sa Italijom i stvaranju balkanskog saveza. Kralj je u Francusku putovao brodom, dok je kraljica putovala vozom (u vozu je i dočekala vest o atentatu). Priliskom dolaska u Marsej, kralja je sačekao francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Kroz Marsej su se vozili u otvorenom automobilu, kretali su se polako a ulice su bile pune naroda koji je pozdravljao gosta iz Jugoslavije. Automobil su pratili francuski policajci na konjima sa isukanim sabljama. Kada su kraljeva kola stigla na trg ispred palate Berze, oko 16 časova i 20 minuta, jedana čovek iskočio je iz gomile, noseći u desnoj ruci buket cveća i na francuskom viknuo:„Živeo kralj!'' Iznenada je skočio sa desne strane na papučicu automobila, odbacio buket cveća i iz revolvera ispalio više hitaca u pravcu kralja. Pukovnik Piole, koji je bio najbliži događaju, sa konja je sabljom ubicu oborio na zemlju. Atentator je i u padu, sa zemlje, nastavio da puca na sve oko sebe. Zatim su dva policajca ispalili nekoliko hitaca u atentatora, koji je već bio oboren.

Kralj je bio pogođen sa 4 metka, od zadobijenih rana preminuli su i on i francuski ministar Bartu. Atentator, Vladimir Georgijev Kerin, zvani Vlado Černozemski, pogođen sa više metaka u telo, isečen udarcima sablje i linčovan od gnevne mase, prebačen je u kancelariju marsejske službe bezbednosti, gde je i umro, ne izgovorivši ni jednu reč. Kod atentatora je pronađen čehoslovački pasoš na ime Petrus Keleman, dva pištolja, mauzer kalibra 7.62 mm i valter, dve bombe, busola i 1.700 franaka. Pasoš je izdao čehoslovački konzulat u Zagrebu. Ubica je imao na desnoj ruci istetoviranu mrtvačku glavu i dve ukrštene kosti, a iznad četiri slova, ćirilicom, ВМРО.

Nakon smrti kralja Aleksandra, njegov maloletni sin Petar II Karađorđević nije mogao da preuzme rukovodstvo nad zemljom već je imenovano namesništvo sa Petrovim stricom knezom Pavlom na čelu. Ubistvo kralja Aleksandra je dodatno zakomplikovalo političku situaciju u Jugoslaviji, ojačalo separatističke pokrete i bilo uvod u raspad zemlje koji će se desiti u Drugom svetskom ratu. Atentat je zabeležen kamerom i može se videti na YouTube-u.



U Vojnom muzeju u Beogradu se čuva pištolj ''Mauzer'' kojim je kralj ubijen, kao i košulja i uniforma koje je kralj nosio u momentu ubistva. Na košulji i uniformi su i dalje vidljivi tragovi krvi.










Izvor:drugiforum


Poslednji put izmenio Shadow dana Sre 16 Nov - 14:55, izmenio ukupno 4 puta
Nazad na vrh Ići dole
Šajni

  

avatar

Ženski
Poruka : 1661

Učlanjen : 31.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Sre 13 Apr - 10:10

J.F.K.

[You must be registered and logged in to see this image.]


J.F.K. mozda najpoznatiji i najmisteriozniji atentat u 20.st. ako ne i ikada... Za ubojstvo je osumnjicen Lee Harvey Oswald mada je istraga i istrazivanja su pokazala da taj covjek nije mogao ubiti predsjednika u Dallas-u, TX. 1963. god... Prvo puska kojom je pucano i metak koji je navodno koristen(6.5mm) blagoreceno ne bi mogli pogoditi slona na 200 metara, optika nije bila centrirana, niti puska upucana, metak je izuzetno slabog dometa(to nije metak dizajniran za gadjanje na vece udaljenosti), Kennedy je bio predaleko a pogodjen je vise puta, u izuzetno kratko vrijeme(u par sekundi popio je vise metaka) sto znaci da je po teoriji "Oswald je kriv" on morao u djelicu sekunde rucno repetirati pusku poslije svakog hica, ciljati ultra precizno na optiku koja nije centrirana i gleda tko zna kamo (sa golemim odstupanjima posto metak na toj udaljenosti nema ravnu putanju i zrno ima znacajan pad) na i ovako daleku metu koja se jos uz put i krece u autu, i nije cijela otkrivena i bez puno ciljanja samo okidati hitac za hicem koji su valjda carobnim stapicem stizali u predsjednika... Jedna je teorija tocna, a ta je da je bilo vise strijelaca... Drugo, puska koja je objavljena da je "ubila" predsjednika ne slici na pusku koja je kalibra 6.5mm vec 7.35mm dok je kao dokazni materijal predstavljen metak kalibra 6.5mm

Oswald-ow Manlicher-Carcano...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Metak 6.5×52mm

[You must be registered and logged in to see this image.]

Operacija "drumski razbojnik"
 22.01.2004

[You must be registered and logged in to see this image.]

PRETPOSTAVLJA se, a postoje i neki pokazatelji, da je nemačka radioprislušna i dešifrantska služba, koja je inače bila veoma aktivna i uspešna sve vreme od 1941. do 1945. i na području Jugoslavije, došla do većine partizanskih obaveštajnih podataka strateškog i operativnog značaja. Vrhovni štab NOVJ imao je, naime, povremeno radio-veze sa glavnim štabovima Slovenije, Hrvatske i Srbije, a kasnije i sa pojedinim korpusima i armijama. Nemci, međutim, nikako nisu mogli da "otvore" neke telegrame. To važi pre svega za one na relaciji Tito - Staljin, Kopinič - Kominterna i Tito - Kopinič. Sve ostale nisu im zadavale glavobolju.

Analiza nemačkih dešifrovanih dokumenata nesporno potvrđuje da su "otvorili" sve depeše razmenjene između VŠ NOVJ i Glavnog štaba NOV Hrvatske od 7. do 11. septembra 1943. Došli su do za njih dragocenih podataka, na osnovu kojih je komandant nemačkog štaba za Jugoistok, ferdmaršal Maksimilijan fon Vajksl planirao akcije za razbijanje partizanskih snaga, što bi onemogućilo ostvarivanje Titovih strateških planova, zatim pokretanje posebnog "zahvata" - atentata na Tita (njegovo zarobljavanje i likvidiranje Vrhovnog štaba).

Za prvi zadatak predvideli su da ubace čitavu drugu tenkovsku armiju, pod komandom general-pukovnika dr Lotara Randuliča. Ovo naređenje lično mu je izdao Hitler. Napad na VŠ NOVJ i zarobljavanje Tita povereni su četvrtom brandenburškom puku i specijalnoj jedinici "Kirchner". Plan napada na Tita, VŠ i sve članove AVNOJ nazvan "Drumski razbojnik" konačno je razrađen do tančina 2. novembra 1943. godine. Predviđao je učešće četiri ratne grupacije 4. puka Brandenburg od 5. do 10. novembra, u dva pravca, uz učešće nemačke avijacije u Hrvatskoj.

Tito je iznenada promenio raniju oduku o održavanju zasedanja AVNOJ u Otočcu 14. novembra 1943. Depešom je 11. novembra javio Centralnom komitetu KP Hrvatske da će se zasedanje održati oko 25. novembra u sedištu Vrhovnog štaba. Nemci su bili zbunjeni. Znali su da se VŠ tada nalazio u Jajcu. Nisu imali vremena da svu operaciju preusmere sa Otočca. Za napad na Jajce trebala su im najmanje dva padobranska bataljona, snažne pešadijske, planinske i motorizovane jedinice. Nemoćni, odustali su od akcije "Drumski razbojnik".

Dojave o pripremama te nemačke akcije Tito je dobio iz više izvora. Prvi podatak dostavio mu je još 12. septembra Uglješa Danilović. Zatim, 4. novembra Glavni štab NOV Hrvatske. Sedam dana kasnije generalni sekretar Kominterne Georgi Dimitrov posebnom vezom poslao mu je signal da Nemci na sve načine pokušavaju da saznaju tačnu lokaciju gde se nalazi Vrhovni štab, sa namerom da ga unište i ubiju Tita.

Obaveštajni centar Kominterne u Zagrebu, koji je vodio Josip Kopinič, dobio je 1942. informaciju iz centrale Gestapoa u Beču o uspešnom delovanju gestapovsko-ustaškog agenta u Vrhovnom štabu NOVJ. Informaciju je ubrzo zatim potvrdio i najbolji agent centra Stanislav Kopčok. NJegova obaveštajna veza, pod pseudonimom "Medved", major Gestapoa javio mu je depešom: "Centar Gestapoa i ustaški obaveštajni centar u Zagrebu dobijaju specijalne informacije iz vaše vrhovne komande. Budite oprezni, jer će naš kontakt zapasti u teškoće ako se to ne otkloni."

Kopinič je o tom izuzetno važnom otkriću hitno obavestio svoju centralu u Moskvi, i ujedno zamolio da sve odmah prenesu Titu. Bezuspešno je pokušavao da otkrije kakve informacije šalje agent i ko je on. Tek nekoliko meseci kasnije dobio je dojavu iz Beča da se verovatno radi o jednom od telegrafista u Vrhovnom štabu NOVJ. Tačnije, o šifrantu kojem su dostupne sve depeše. Postavio je zamku.

Šefu šifrantskog odeljenja pri VŠ NVJ Pavlu Saviću uputio je depešu sa posebnim šifriranim ključem, poznatim samo njima dvojici. Savić je odmah upozorio Tita. Usledio je Titov odgovor Kominterni. Poručio je Dimitrovu: "Zabranite Valdesu da vređa naš Vrhovni štab i CK KPJ!" Na zahtev Dimitrova da mu objasni sav slučaj Kopinič je odgovorio da je podatak dobio iz centrale nemačke obaveštajne. Nemački agent - šifrant i radio telegrafista nije prekinuo sa dojavama.

Novo upozorenje Tito je predao Aleksandru Rankoviću, koji je zajedno sa Savićem analizirao rad šifranta i radiotelegrafista. Utvrdili su kada je nemačka avijacija najžešće napadala lokacije gde se nalazio Vrhovni štab, i evidentirali ko je tada bio dežurni radiotelegrafista. Posumnjali su na jednog. Poslat je u patrolu i likvidiran. Jedino su Ranković i Savić znali ko je pune dve godine bio nemačko-ustaški agent u VŠ NOVJ.

Šifrantsko odeljenje VŠ NOVJ odmah je promenilo kontakt-šifru sa štabovima partizanskih jedinica. Nemački prislušni centar ostao je bez dragocenih "materijala".

Tek posle oslobođenja Tito je priznao Kopiniču da, jednostavno, kako je rekao, "nije mogao verovati da su imali špijuna među šifrantima i radiotelegrafistima".

Posle napada na Livno partizani su u drugoj polovini avgusta 1942. zarobili i grupu od jedanaest nemačkih stručnjaka, koje je predvodio inž. Hans Ot iz preduzeća Hans Leichtmetal. U Livno su došli pod izgovorom da utvrdi kolike su rezerve lignita na Livanjskom polju potrebne navodno za fabriku aluminijuma u blizini Mostara.

Ot je, u stvari, bio prepredeni abverov oficir Oto Maher, kako se kasnije ispostavilo, pripadnik AST u Beogradu. Prema planu Glavne nemačke bezbednosne uprave, imao je zadatak da uspostavi kontakt sa rukovodstvom partizana, po mogućnosti sa Titom i proveri šanse za privremeno primirje.

ZA vreme svog obaveštajno-posredničkog delovanja Oto Majer se predstavljao pod raznim imenima: inž. Hans Ot, inž. Karl Valter Ot, kapetan fregate Ot Bradelmajer i slično. Osim što je učestvovao u razgovorima i pogađanjima sa predstavnicima VŠ NOVJ, vrlo je verovatno da je takođe lično delovao u svim pokušajima obaveštajnog prodora u VŠ NOVJ, a istovremeno i u pokušajima atentata na Tita.

TADAŠNJI načelnik sudskog odeljenja pri VŠ NOVJ Vladimir Velebit, koji je inače odlično govorio nemački, naredio je da mu privedu šefa nemačkih stručnjaka. Ot se predstavio na besprekornom srpskom jeziku, rekavši iznenađenom Velebitu "da nije pametno da ih streljaju". Predložio je razmenu zarobljenika. Velebit je to preneo Titu. Pošto se složio, Tito je započeo razgovor sa Otom.

"Čujem da dolazite iz Berlina?", rekao je nasmejan, puneći svoju lulu.

- Da.
- Berlin je lep grad.
- Da. Volim ga.
- Želeli biste ponovo da ga vidite, zar ne pitao je Tito
- Razumljivo - odgovorio je Ot.
- Ja cenim Nemce - nastavio je Tito.

Posle kraćeg ćutanja Ot je upitao: "Mogu li šta učiniti da postignemo neki  sporazum?"

Tito se nagnuo preko stola, zadržao je pogled uperen ka nemačkom oficiru koji je napeto čekao šta će mu reći taj nekrunisani kralj Balkana - piše u knjizi "Lov na Tita" izdatoj u Nemačkoj.

- Vi znate da ja veoma poštujem nemačke komandante, na primer generalpukovnika Lera, generala Edmunda fon Glaise-Horstenau, glavnog oficira u Zagrebu. Možete li me povezati sa njima?"

Ot je ne verujući u ono što čuje pomno pratio Titove reči. Odgovorio je potvrdno. Tito je zatim objasnio da je u nemačkom zarobljeništvu veoma poznata i omiljena partizanska funkcionerka. Bila je ranjena. Tito je predložio da svih jedanaest nemačkih zarobljenika zamene za nju. Ot je odmah prihvatio i otputovao u Zagreb, gde je podneo izveštaj generalu Glaise-Horstenau. Kada je kasnije potvrdio Titu da će Nemci osloboditi ranjenu partizanku čim ozdravi, zarobljeni nemački stručnjaci odmah su oslobođeni.

"Reč nemačkog generala garancija je za poštovanje našeg dogovora" zaključio je Tito.

Veza sa Nemcima posredstvom Ota nastavila se do kraja rata. Tako tvrde sami Nemci.


Zaplašeni prvim ozbiljnim nagoveštajima posustajanja njihovog ratnog pohoda na svet, Nemci su pokušali da prekinu sve češće i veće gubitke mnogobrojnim planovima atentata na savezničke državne čelnike i vojne komandante.

Operacija "Roselsprung" (Skok šahovskim konjem)

Stalna meta među njima bio je upravo Tito. Sve nade polagali su u najstrožije pripremanu operaciju, nazvanu "Roselsprung" (Skok šahovskim konjem). Glavni cilj bio je: zarobiti ili ubiti Tita, i uništiti njegov štab zajedno sa savezničkim misijama.

Abver i Gestapo dobili su zadatak da padobranskim desantom napadnu sedište partizanskog štaba i "ulove" Tita. Akcija je planirana za 25. maj 1944, na njegov rođendan, uz lukavu pretpostavku da partizani tada neće očekivati desant.

Nadali su se takođe da će zbog slavlja oslabiti i inače čelične mere bezbednosti. Oštro odbacujući sve dileme o neuspehu akcije, lično zloglasni Hajnrih Himler odlučio je da desant izvedu, kako je rekao, "kriminalci, stranci i psi!" Petstoti SS padobranski bataljon, udarna pesnica atentata, sačinjavali su kriminalci i osuđenici, kojima je obećana sloboda ako "poduhvat" uspe.

Desant na Drvar

Naređenje za padobranski desant na VŠ NOVJ i likvidiranje Tita izdao je lično Hitler. Pripreme su započele još dok se VŠ NOVJ nalazio u Jajcu. Planirane su dve varijante. Prva: ubiti dvojicu pripadnika NOV; presvući ih u britanske uniforme i kao padobrance kojima se nije otvorio padobran baciti na cilj. Osim britanskih dokumenata imali bi kod sebe "poklone" za Tita, u stvari, paklene mašine čija eksplozija bi raznela partizanskog vođu čim otvori jedan od paketa.

Drugi scenario atentata predviđao je lažni desant u neposrednoj blizini VŠ NOVJ, a istovremeno upad esesovaca i četnika, preobučenih u partizanske uniforme, u GŠ, sa zadatkom da zarobe ili likvidiraju Tita.

Ubrzo nakon što je Tito napustio Jajce, nemački agenti dojavili su da je u Drvaru. Vrhovni štab NOVJ navodno je bio smešten na Šobića glavici, kraj drvarskog groblja. Netačne dojave o VŠ potekle su očito od terenskog agenta - izvidnika.

Glavnina nemačkih snaga, oko 20.000 vojnika, trebalo je da opkoli Drvar, a udarne grupe SS padobranskog bataljona da zarobe i likvidiraju Tita. Pošto su imali informacije da je Tito blizu groblja na Šobića glavici rasporedili su padobranske snage, oko 900 ljudi. Čelo, zvano "Panter", 110 SS padobranaca, imalo je zadatak da u prvom naletu zauzme objekat "Citadela" (Šobića glavicu).

[You must be registered and logged in to see this image.]

OKRUGLI BLESAK

NEMCI su uspeli da "uđu u Titove depeše poslate 19. oktobra, 4. i 5. novembra 1943. Odnosile su se na jačanje snaga NOV u Srbiji, formiranje privremene vlade i organizovanje plenuma AVNOJ. Zato je feldmaršal Maksimilijan fon Vikslu naredio da 2. tenkovska armija realizuje operaciju nazvanu "Okrugli blesak", sa namerom da "očiste Bosnu i onemoguće razmah narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji".

Nemačka vrhovna komanda zahtevala je 18. oktobra 1943. od komandanta svoje 2. tenkovske armije da što pre dostavi plan angažovanja divizije "Brandenburg" u "specijalnoj akciji protiv Tita". Komandant armije naredio je obaveštajnom sektoru da pripremi projekat posebnog udara na Tita i VŠ. U Vrnjačkoj Banji, 28. oktobra, pripremljen je plan delovanja "ratne gruapcije Fon Hugo": jer su Nemci saznali iz pouzdanog izvora da će se plenum AVNOJ održati u okolini Vrhovina 5. ili 6. novembra 1943.

OKO pet ujutru 25. maja 1944. počeo je prvi avio-napad, sa šest "štuka" koji je trajao sve do osam. Sledio je nalet 40 transportnih aviona "JU-52", iz kojih su iskočili padobranci udarnih formacija. Neposredno posle toga jedrilice su dopremile dodatne odrede.

Čitava akcija bila je pucanj u prazno. Uporište štaba, čuvenu pećinu već pre toga su zbog organizovanja odbrane napustili Aleksandar Ranković, Arsa Jovanović i Sreten Žujović Crni. Kasnije i sam Tito. Oko devet sati sa položaja udaljenih 12 kilometara došli su borci Šeste ličke brigade, i zaustavili Nemce. Tito i VŠ NOVJ bili su spaseni. Nemci "zarobili" jedino njegovu novu maršalsku uniformu koju su našli u krojačkoj radionici.

Kada su Hitlera obavestili o krahu, doslovce je pobesneo.

Šefovi nemačkih obaveštajnih službi u Beogradu, očajni zbog propalog "Konjičkog skoka", užurbano su pripremali novi lov na Titovu glavu i uništavanje VŠ NOVJ. Zadatak je poveren jednom od vođa Komunističke partije Holandije Andreasu Engvirdu, kojeg su nacisti pridobili na svoju stranu zbog razbijanja KP Holandije. Krivac je takođe za upad nemačkih "krtica" u sovjetsku obaveštajnu službu u Holandiji.

Engvird, inače školovani agent, diverzant i terorista trebalo je zajedno sa još trojicom lažnih prebega u partizane da se ubaci do VŠ NOVJ na Visu. Pošto je uspostavio kontakt sa partizanima predstavio im se kao jedan od vodećih holandskih komunista, španski borac. Želeo je, navodno, da posredstvom VŠ NOVJ dostavi zapadnim saveznicima veoma značajne podatke. Obaveštajni oficir partizanskog odreda odmah posle prvog susreta sa njime posumnjao je u pravu nameru. Naročito, jer su pojedini naši španski borci upozorili da su njihovi ratni drugovi u Holandiji postali lak plen Nemaca odmah po okupaciji.

Mada oprezni partizani su ipak omogućili Engvirdu da dođe na Vis. Prvo je smešten u nekadašnjem hotelu, a kasnije u kamenu kućicu starijeg bračnog para. Na krevetu partizanski major predložio mu je da se presvuče. Holanđanin je pažljivo izvukao nalivpero ušiveno u svojoj uniformi, koje je u stvari bila paklena naprava - tri ručne bombe izuzetne razorne snage, zatim i mali revolver. Oboje je sašio u novu britansku uniformu, približno na ista mesta kao u ranijoj, kako su mu to naredile njegove gazde, šefovi nemačkih agentura.

Nemačku bluzu bacio je u ognjište, pod izgovorom da je puna buva. Dobre vojničke pantalone poklonio je domaćinu, čija je žena sutra o svemu obavestila partizanskog majora. Rekla je da je ostao kraj vatre sve dok bluza nije izgorela. U šetnji Visom precizno je uz pomoć kompasa izračunao da se nalazi sat hoda od mesta gde bi trebalo posle atentata na Tita da ga čekaju dvojica nemačkih diverzanata koji bi ga brzim gumenim čamcem prevezli do podmornice kraj Visa.

Gestapovci su mu obećali da će za nagradu birati gde bi želeo da živi i šta da radi. Razmišljao je i da pobegne, znajući da će ga Nemci pre ili kasnije likvidirati. NJegov zadatak bio je precizan i potpuno jasan. Glasio je: "Kada stupite na ostrvo morate saznati gde se nalazi Vrhovni štab. Imate jake razloge da vas prime. Ako ni to ne bude dovoljno morate se probiti do njih i izvršiti zadatak. Ne zaboravite, to je vaš jedini zadatak, i morate ga izvršiti."

Partizanski oficiri ubrzo su utvrdili više protivrečnosti u njegovoj biografiji, koju je sam napisao prvog dana po dolasku, na zahtev službe bezbednosti.

U međuvremenu ilegalci u Sarajevu kidnapovali su agenta Gestapoa Adalberta Kungla. Pokušavajući da se spase otkrio im je plan za atentat. Javili su u Vrhovni štab. Hitno je uhapšen, na vrlo spretan način. NJegovu bluzu koja je ostala u sobi domaćin je doneo oficirima bezbednosti, rekavši "sve je na svom mestu", što je značilo da su nalivpero i ostali diverzantski pribor bili u delovima bluze gde ih je brižljivo skrivao.

Major je započeo saslušanje krajnje neuobičajeno. Najpre je iz bluze izvukao gestapovski terorističko diverzantski pribor, pročitao Kunglovo priznanje i pitao Engvirda: "Počećemo od kraja. Šta je bio vaš zadatak?"

- Morao sam da ubijem Tita!

Partizani su Engvirda predali sovjetskoj vojnoj misiji, odnosno njihovim obaveštajcima, da detaljno istraže upad nemačke obaveštajne službe u Holandiji.

Tako se neuspešno završila još jedna akcija nemačkih obaveštajnih i bezbednosnih službi da obezglave partizansku vojsku. Međutim to nije bio i poslednji pokušaj.

Da Tito nije bio glavni cilj zavera i atentata samo Nemaca potvrđuju mnoga svedočenja i arhivski materijali. NJegov glavni ordonans, general Milan Žeželj seća se da mu je jednom prilikom pomenuo određenu rezervisanost prema Britancima.

Vladimir Velebit navodi čak da je 1944. godine Staljin upozoravao Tita da ne pominje Čerčilu njihov susret u Moskvi, jer bi mogli da sruše avion kojim je putovao. Odatle očito i potiče Titovo nepoverenje u Britance.

Postoje dokazi da je Čerčila izuzetno naljutila Titova odluka da će posle njihovog razgovora lično podneti izveštaj u Moskvi. Čerčil ga je inače veoma cenio. Bio je oduševljen njegovom ličnošću. Čak se nadao da ga može odvratiti od komunizma. Verovatno je znao da se još od 1941. kretao u masonskim krugovima. To je bio razlog više za Čerčilova očekivanja da će posredstvom Tita imati značajniji vojno- politički uticaj.

Zavere, planirani pokušaji i neuspeli atentati na Tita bili su još brojniji posle oslobođenja. Strane obaveštajne službe ne samo da su proizvodile političkoideološke protivnike Jugoslavije, nego su ih takođe uporno konfrontirale na raznim osnovama, najčešće nacionalističkoj. Zajednička opsednutost svih bila je: kako likvidirati Tita. Dobro su znali da Jugoslavija jedino tada neće preživeti.

BUDNA UDBA

BRITANSKI izvori navode da je između 1948. i 1950. godine u Jugoslaviju ubačen veći broj agenata iz Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije. Imali su zadatak da organizuju ilegalne grupe za likvidiranje Tita. Sa istim namerama delovali su i Rusi. Prema pisanju Dankana Vilsona, u knjizi "Titova Jugoslavija", sovjetski obaveštajci pridobijali su za saradnju i ruske belogardiste, ali ih je Udba sve pohvatala. Italijanski desničarski list "Tršćanske novine" još 1949. godine objavio je vest da su sovjetski diverzanti postavili paklenu mašinu u Titovu jahtu "Podgorka". Atentat je sprečen.





Izvor:burek
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Čet 5 Maj - 8:39

1817. Ubistvo Karađorđa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle poraza od Turaka u Kosovskom boju i pada srpske despotovine 1459. godine srpske zemlje okupirala je Osmanska carevina. Skoro četri veka srpski narod je bio obespravljen i ponižen, ali je u njemu živela vera da će se jednog dana biti slobodni. Čovek koji je oslobodio zemlju i ujedinio narod bio je "Otac Srbije" Karađorđe Petrović.

Podigao je dva ustanka protiv Turaka, ali je na kraju stradao od ruke svog naroda u noći 13. jula 1817. godine. Mučki je ubijen na spavanju u gustom lugu, u ataru sela Radovanje kod Velike Plane. Njegov kum i organizator ubistva, Vujica Vulićević, kasnije iz pokajanja na tom mestu podiže crkvu Pokajnicu.

Posle Karađorđevog smaknuća, vlast u Srbiji pripada glavnom nalogodavcu ubistva, Knezu Milošu Obrenoviću, koji se za vreme svoje vladavine izborio da Srbija postane autonomna kneževina u Otomanskom carstvu.

1914. Ubistvo princa Ferdinanda

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sarajevo, vidovdan 1914. godine, poseta princa Franca Ferdinanda svojim okupiranim teritorijama na kojima su delovale mnogobrojne političko-revolucionarne omladinske organizacije.

Gavrilo Princip član jedne ovakve organizacije, pod imenom Mlada Bosna izvrašava atentat na Austro-Ugarskog prestolonaslednika. Po prvobitnom planu bilo je šest atentatora, ali je samo Gavrilo uspeo da u povratku kolone, iz pištolja usmrti princa kao i njegovu suprugu.

Iako se ovaj atentat odigrao preko Drine, i sa njim zvanično nisu bile povezane vlasti Kraljevine Srbije, Austro-Ugarske vlasti su pronašle dovoljno razloga za objavu rata. Ono što je usledilo bio je prvi svetski rat.

Prvi svetski i poslednji džentlmenski rat koji se odvijao na frontu i u rovovima negde tamo, tamo daleko...





Izvor:trojka.rs








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Sub 28 Maj - 13:07

Atentati na Fidela Kastra


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kubanski lider Fidel Kastro tvrdi da je CIA pokušala da ga ubije 1.000 puta, a najčuveniji pokušaji bili su preko njegovih omiljenih cigara, u koje je stavljan eksploziv.


Kad su Fidela Kastra novinari nedavno pitali šta smatra svojim najvećim životnim uspehom, dugoveki kubanski lider je, ne trepnuvši odgovorio: "To što sam živ". Tu tvrdnju je potkrepio navodom da su SAD, koje ga smatraju "neprijateljem broj jedan", pokušale, preko CIA, da ga likvidiraju "bar hiljadu puta".

Kastrovi najbliži saradnici su, takodje, povremeno govorili o nameri američke tajne službe da ga ubije, pominjući, doduše, nešto manji broj pokušaja atentata na njega - oko 600. Ta cifra je našla mesto i u nekim od velikog broja knjiga o vodji kubanske revolucije.

"Lov na Kastra", prema mnogobrojnim hronikama i zapisima, počeo je od njegovog dolaska na čelo Kube 1959. godine, a traje i dalje.

Načini na koje je moćna CIA, često uz pomoć FBI, radila o glavi "gospodaru crvenog ostrva" bili su, naravno, vrlo različiti, dobro osmišljeni, skupi i dugo pripremani.

Kastrovi bezbednjaci su, medjutim, uvek uspevali da sačuvaju glavu svom šefu. Kako - to malo ko zna, ali nije tajna da je Kastra više puta spasla puka sreća ili, kako su neki govorili - Svevišnji, od kojeg se on distancirao u svom revolucionarnom komunističkom zanosu.

Najčuveniji pokušaji CIA da se zauvek reši Kastra bili su, kako je pisano, preko njegovih omiljenih cigara, u koje je stavljan eksploziv.

Zahvaljujući Božjoj volji ili ruci nekog od njegovih telohranitelja, nijedan od tih smrtonosnih tompusa nije dospeo do Kastrovih usana i upaljača.

                       
Eksploziv u cigari, otrov na odeći,...


Kastrovo obezbedjenje, kako se tvrdilo u Havani, uspelo je da onemogući i nekoliko pokušaje CIA da otrovima napadne Kastra.

Prvi slučaj bilo je stavljanje otrova na Kastrovu obuću i odeću, što je trebalo da kod njega izazove opadanje kose i brade, simbola njegovog revolucionarnog imidža. "Time bi, mislili su u CIA, ubili Kastrovu harizmu, napravivši ga smešnom kreaturom", zabeležio je jedan pukovnik iz Kastrovog obezbedjenja.

Veliki publicitet dobila je i priča o pokušaju CIA da Kastra ubije u jednom kubanskom restoranu, gde je trebalo da ruča "s narodom", što je on često činio.    

Tragedija je izbegnuta odlukom Kastrove pratnje da, na dan zakazanog obeda, zameni kompletno osoblje restorana koje su, kako je kasnije utvrdjeno, činili ljudi CIA.

Usledili su neuspeli atentati na Kastra tokom posete Argentini, ali u u Havani, kada je dočekivao bivše lidera Alžira i Čilea, Ahmeda Ben Belu i Salvadorea Aljendea. Eksploziv je, navodno, u zadnji čas uklonjen ispod svečane tribine i sa puta kojim su državnici prolazili.

Pokušaj savršenog zločina CIA je učinila i sa opremom za gnjuranje, o čemu su ostali zapisi i u ruskim tajnim službama. Znajući da je Kastro bio ljubitelj gnjuranja, američki agenti su uspeli da mu doture jedan komplet sa otrovom koji je trebalo da se aktivira u dodiru s morskom vodom. I ta zavera je, medjutim, otkrivena.

(Tanjug)








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Atentati   Sre 16 Nov - 12:13

[You must be registered and logged in to see this image.]

Atentat na Filipa II Makedonskog

Filipa II Makedonskog, surovog i neobično sposobnog vladara i voskovođu, ubio je njegov oficir i komandant telesne garde, Pauzanija, Kažu da je Puzanija osim toga bio i kraljev prajatelj i ljubavnik.

Motiv za ovo ubistvo nikada nije dokazan, ali se veruje da je iza svega toga stajala Olimpijada, Filipova prva žena i majka Aleksandra, potonjeg najvećeg osvajača i vojskovođe u istoriji. Naime Filip se razveo od posesivne i sklone mistici epirske princeze i oženio Kleopatru Euridiku, kćer Atala, jednog od Filipovih velikaša, koja mu je rodila sina. (Inače Filip je imao bar sedam žena i ko zna koliko dece) Nekako u to vreme je bio i proterao Aleksandra iz Pele, proglasivši ga nezakonitim detetom. Strahujući za prestol svoga sina, Olimpijada je organizovala Filipovo ubistvo upravo u vreme kada mu se udavala ćerka.

Filipova smrt je zadesila Makedoniju baš u završnim pripremama kampanje za pohod na Persiju. Već ranije je prešlo u Malu Aziju Filipovih 10.vojnika da pripremi osnovicu za pohod na postajuću, ogromnu i prebogatu Persiju. Ta činjenica je izgleda i prevagnula da mladog Aleksandra u metežu koji je nastao posle Filipove smrti, podrže kao kralja dva najuticajnija Filipova generala: Parmenion i Antipata. Time je kriza smirena, Atal, njegova ćerka i njene dete, ali Pauzanija pobijeni, kao uostalom i svi oni koji su ih podržavali, ili predstavljali u tom trenutku opasnost za Aleksandra.

Posledice ovog događaja su verovatno nesagledive. Aleksandar je u četiri velike bitke potpuno uništio Persiju, i osvojio do tada najveću teritoriju ikada osvojenu, stvarajući novi svetski poredak, kako je i sam govorio. Njegova vladavina je bila tačka na period polisa kao oblika državnog uređenja, a stvoreni su preduslovi za nastanak velikih monarhija, koje su, opet, omogućile kumulaciju velikih bogatstava i razvoj umetnosti i ukupnog kvaliteta življenja kroz period koji mi danas nazivamo helenizam. Sve je to u mnogome uticalo na stvaranje uslova za pojavu hrišćanstva...








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Sre 16 Nov - 12:16

Sarajevski atentat


Po prvobitnom planu atentata,izvršilaca je bilo šest.Od tih šest četiri nije uradilo ništa prilikom prvog prolaska carske kolone prilkom koje je Nedeljko Čabrinović bombom promašio automobi u kome se nalazio Ferdinand ali je lakše ranio pukovnika Eriha Fon Mericija i grofa Boz-Valdeka.Prilikom povratka kolone Gavrilo Princip je uspješno izvršio atentat.Na suđenju je ustanovljeno da atentatori nisu imali namjeru da ubiju Sofiju Hotek.Oružje koje je Princip koristio bio je belgijski fabrique nationale M 1910 poluautomatski pištolj,kalibra 7.65x17mm i navodno ga je pripadnicima "Mlade Bosne" uručio sam Dragutin Dimitrijević Apis.Gavrilo Princip je bio suviše mlad za smrtnu kaznu,te je osuđen na 20god.zatvora gdje je bio izložen mučenjima.Kaznu je služio u Češkom Terezinu gdje je umro od tuberkoloze.

Grob Gavrila Principa danas se nalazi u kapeli Vidovdanskih Heroja u Sarajevu. Auto,Gavrilov pištolj i okrvavljena uniforma F.Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču.Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u Češkom gradu Konopište.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Gavrilo Princip



Rođen je 13.jula 1894 u Obljaju,kod Bosanskog Grahova a umro je 28 aprila 1918 u češkom zatvoru Terezijenštat.Kao član tajne organizacije "Mlada Bosna",izvršio je atentat na Austro-Ugarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28.juna 1914.

Franc Ferdinand je došao u Sarajevo na čelu vojnih snaga koje su vršile manevre u okolini grada.Srpsko stanovništvo grada je njegovo pojavljivanje na čelu vojske doživljavalo kao provokativno,budući da se sve to odigralo na vidovdan.Austro-Ugarske vlasti su u toku istrage došle do saznanja da je oružje korićeno u atentatu donešeno iz Srbije.Iako sa ovim incidentom nisu bile povezane zvanične vlasti Kraljevine Srbije već određeni ljudi na visokim položajima(pripadnici organizacije"Ujedinjenje ili Smrt"ili "Crna Ruka").Austro-Ugarske vlasti su iskoristile novonastalu situaciju da upute ultimatum Srabiji.Srpske vlasti su odgovorilie pozitivno na sve tačke ultimatuma,osim na jednu koja je zahtjevala upućivanje Austro-Ugarskih istražnih organa unutar teritorija Kraljevine Srbije.Ovo su vlasti Austro-Ugarske iskoristile da objave rat Srbiji koji je ubrzo eskalirao u prvi svjetski rat.

(preuzeto sa neta)








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Atentat na Hitlera   Ned 5 Feb - 21:40

Atentat na Hitlera 8. novembra 1939.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana.

Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentraciono logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Drugi atentat na Hitlera 1944 godine

Druga prilika za atentat na Hitlera ukazala se 1944. Tada je atentator uspeo da se uvuče u Hitlerovo okruženje i da zadobije poverenje nemačkog rukovodstva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nemački otpor protiv Hitlera mogao je da uspe ako bi neki viši komandanti jedinica bili spremni na saradnju. Bar tako je izgledalo u proleće 1943. godine. Takav „neko“ mogao je da bude feldmaršal Ginter fon Kluge, koji je komandovao Grupom armija „Centar“ na sovjetsko-nemačkom frontu. Posebno se prvi oficir njegovog štaba Hening fon Treskov, mnogo trudio da pridobije fon Klugea za otpor. Treskov je pripadao rodu pruskih oficira, a naciste je svim srcem mrzeo. Posle dugih razgovora sa fon Klugeom, pošlo mu je za rukom da ga ubedi kako Hitler mora da se ukloni.

Ali, fon Kluge je uvek ustuknuo od svoje saglasnosti baš u trenutku kada je izgledalo da ga je Treskov pridobio. Ovo se desilo ne samo Treskovu već i bivšem gradonačelniku Lajpciga, Karlu Gerdeleru, u to vreme jednom od vodećih ličnosti nemačkog otpora nacizmu. U jesen 1942, on je pomoću falsifikovanih dokumenata, koje je izdao general Oster iz obaveštajne službe, stigao u fon Klugeov štab. Razgovarali su dugo. Izgledalo je da su Gerdelerovi argumenti impresionirali fon Klugea i ubedili ga u potrebu akcije. Međutim, po Gerdelerovom odlasku, fon Kluge se opet povukao. Ipak, poraz kod Staljingrada je i na fon Klugea ostavio gorak utisak, pa je bio spremniji za otpor i optimistički gledao na njetov ishod. Za to je postojao i drugi razlog: otprilike u to vreme otporu se priključila grupa mladih oficira. Zahvaljujući iskustvima sa, ili bolje rečeno, iza sovjetsko-nemačkog fronta, postali su zreli za otpor. Tek tada su shvatili kakav zločinački režim drži njihovu zemlju u rukama. Njihova uznemirenost dala je otporu nove impulse. Navaljivali su na starije da se što pre nešto preduzme. Smatrali su da samo Hitlerova smrt može da izbriše njegov uticaj i učini kraj zločinima. Izjavili su da su spremni da izvrše taj zadatak.

Sada je još bilo potrebno da se Hitler podstakne da poseti Grupu armija „Centar" čiji se štab nalazio u Smolensku. Izgledalo je da je Kluge pridobijen, a Treskov je oko sebe sakupio grupu oficira rešenih da dejstvuju. Problem se, međutim, nije mogao baš tako lako da reši. Hitler gotovo nikad nije napuštao svoj štab. Kada bi nekuda polazio, tajio bi cilj svog kretanja što je duže mogao. Oficiri iz pratnje obaveštavani su tek u poslednjem trenutku. Često se događalo da se najavljene posete otkažu, a u slučaju kad je Hitler dolazio, preduzimane su obimne mere predostrožnosti. Za vreme posete bio bi obustavljen železnički saobraćaj. Od aerodroma do štaba nikada se nije vozio vojnim automobilom, već u jednoj od četiri specijalne autokolone koje su uvek bile spremne da odu na mesto koje je Hitler hteo da poseti. Najzad, tu je bila i straža koja Hitlera nikada nije ostavljala samog.

Zaverenici su prvo planirali da nekolicina oficira ubije Hitlera za vreme obeda u štabu Grupe armija. Fon Kluge je upoznat s ovim planom, kako da bi mogao da se skloni u odlučujućem momentu. On se, međutim, usprotavio. Smatrao je da metod nije dovoljno častan, a i bojao se da bi meci zaverenika ili Hitlerove straže mogli da pogode i teško zamenjive oficire. Pod njegovim uticajem, zaverenici su odabrali drugi metod, sa kojim ga ovog puta nisu upoznali. Odlučeno je da se kutaja dinamita sa tempiranim upaljačem unese u Hitlerov avion kao paket, za koji bi rekli da se radi o poklonu za jednog od prijatelja u Hitlerovoj Vrhovnoj komandi.

O planu su se opširno dogovarali sa berlinskim centrom za otpor. Fon Klugeov ađutant Fabijan fon Šlabrendorf, je nekoliko puta putovao iz Smolenska za Berlin. Tamo je posebno razgovarao sa Osterom i Olbrihtom, koji je tada bio na visokom položaju kod teritorijalnih jedinica. On je mogao da se pobrine za potrebne pripreme u Nemačkoj. Krajem 1942. godine rekao je Treskovu da mu za to treba još osam sedmica. Nije poznato u čemu su se sastojale njegove mere. U Smolensku se, međutim, atentat pripremao do najsitnijih detalja. Da bi se aktivnosti u Berlinu i Smolensku dobro koordinirale, Osterov šef, admiral Kanaris, je marta 1943. godine organizovao put u Smolensk, jer je, tobože, bio potreban dogovor sa tamošnjim obaveštajnim oficirima. Hitlerova poseta je tada već bila objavljena, ali još nije bio određen tačan datum.

U Smolensk je zajedno sa Kanarisom stigao i Oster sa nekolicinom bliskih saradnika i sandukom delova britanskih tempiranih bombi. Kasno uveče, posle zvaničnih razgovora, zaverenici su razmenili mišljenja o poslednjim detaljima, dogovorili se o lozinkama i sličnom. Najzad je, 13. marta, Hitler je avionom stigao u Smolensk zajedno sa pratnjom. Berlin je tog jutra obavestio fon Klugea i Treskova tako da su oni došli na aerodrom da ga pozdrave. Posle opširnih dogovora, Treskov je za vreme ručka pitao pukovnika Branta iz Hitlerove pratnje, da li bi hteo da ponese paket sa nekoliko flaša konjaka u Berlin. Brant je pristao. Fon Klute i Treskov su ispratili Hitlera i pratnju na aerodrom, a fon Šlabrendorf ih je sledio sa dinamitom koji je bio kamufliran kao paket. Upotrebljen je britanski dinamit, jer je za nemački potrebaan fitilj za paljenje pa bi tiho šištanje privuklo pažnju. Ovaj britanski dinamit palio se tempiranim upaljačem, a da pri tome ne prouzrokuje zvuk. Treskov i fon Šlabrendorf su više puta ispitali i dinamit i upaljač.

Kada je Hitler ušao u avioi, fon Šlabrendorf je kroz paket pritisnuo upaljač i dao paket Brantu koji je takođe leteo u Hitlerovom avionu. Za trideset minuga trebalo je da dođe do eksplozije. Svi upućeni napeto su čekali. Njihovo razočarenje nije imalo granica kada je posle nekoliko časova javljeno da je Hitler dobro stigao. Centar otpora u Berlinu je odmah upoznat s neuspelim napadom, a fon Šlabrendorf je nazvao Branta da mu saopšti da je slučajno dat pogrešan paket. Rekao je da će sam da dođe da ga zameni. U spavaćim kolima voza kojim se vraćao iz Vrhovne komande oprezno je otvorio paket. Ispostavilo se da se udarna igla pomerila unapred, a upaljač, možda zbog niske temperature u avionu, nije proradio. Samo je malo nedostajalo.



Prema svetskim istoričarima, od 1939. do 1945. godine bilo je izvedeno najmanje 17 pokušaja ubistva Hitlera, od kojih nijedan nije bio uspešan.

Hitler se na kraju ubio sam, zajedno sa svojom devojkom Evom Braun, ispivši otrov u berlinskom bunkeru maja 1945. godine dok je sovjetska Crvena armija oslobađala grad.


net








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Atentat na Linkolna   Ned 5 Feb - 21:57

Atentat na Linkolna

[You must be registered and logged in to see this image.]

14. aprila 1865. godine izvršen je atentat na američkog predsednika Abrahama Linkolna od strane Džona Vilksa Butsa. Narednog dana Linkoln je preminuo.

Abraham Linkoln bio je prvi predsednik na kojeg je izvršen atentat. U jednom vašingtonskom bordelu, vlasništvu izvesne Meri Sera, nekoliko dana ranije, skovana je zavera za ubistvo Linkolna, potpredsednika Endrija Džonsona, državnog sekretara Sivoda i ministra Stantona. Oni su i ranije, u dva navrata, nameravali da uklone Linkolna. Oba pokušaja su propala jer je Linkoln u poslednji momenat menjao plan svojih poseta. Ovoga puta su odabrali poznato Fordovo pozorište u kojem je glumio popularni glumac Džon But koji je odlično poznavao raspored u samom pozorištu kao i predstavu “Naš američki rođak”. Odlučili su da But atentat izvede tokom trećeg čina, za vreme podužeg monologa, kad na sceni bude samo glavna junakinja. But je nameravao da po izvršenom ubistvu pobegne preko scene, skokom iz predsednikove lože. Ostali zaverenici je trebalo da deluju istovremeno, napadajući svoje žrtve.

But je stupio u akciju. Popeo se na prvi sprat i, ušavši u foaje, vrata zaglavio onom daskom koju je ranije tu ostavio, da ga, dok čeka pogodan trenutak, neko ne bi iznenadio. Sačekao je trenutak kad je monolog glavne glumice izazivao gromoglasan smeh i, polako se ušunjavši u ložu, izvukao sakriven pištolj. Prišao je Linkolnu i opalio jedan hitac pravo u potiljak. I pored gromkog smeha i aplauza, pucanj se čuo i u sali je nastala panika. Začuli su se preneraženi urlici. Mnogi su vikali:”Ubiše predsednika!”

Ubica Džon Vilks Buts je bežao iz pozorišta ka nekom skladištu gde je uhapšen…


navidiku.rs








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Sre 5 Dec - 1:26

Život mu je, pola godine nakon što se Indija oslobodila kolonijalne vlasti Britanaca, prekinuo atentator, hinduistički verski fanatik, koji se protivio njegovoj politici pomirenja hindusa i muslimana.

Mohandas Karamšand Gandi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gandi je, naime, jedan od najzaslužnijih ljudi za nezavisnost Indije.
"Kada ga je jednoga dana kontrolor belac samo zbog boje kože izbacio iz voza , ta nepravda ga je toliko zaprepastila, da je od tog momenta želeo da se bori samo protiv rasne diskriminacije", kaže istoričarka Djita Darampal Frik iz instituta za Južnu Aziju u Hajdelbergu, prenosi Dojče vele.
Gandi je svoje sugrađane pozvao na otpor mirnim putem, protiv državnog nasilja i nepravde.
"Bilo mu je stalo do integriteta čoveka, on je to nazivao istinom - život u harmoniji sa sredinom, sa ostalim ljudima", dodaje Frikova.

Dvadeset godina kasnije vratio se u Indiju i preuzeo vođstvo u indijskom nacionalnom kongresu koji je težio nezavisnosti zemlje. Mnogi potlačeni ljudi Gandija su tada doživljavali kao simbol slobode i otpora.
"Njegova poruka ulivala im je hrabrost" , kaže Rada Bat, predsednik Gandijeve zadužbine za mir u Nju Delhiju.

Gandi je često izazivao kolonijalne gospodare. Pozivao je Indijce na civilnu neposlušnost i organizovao bojkot britanskih proizvoda , poput odeće proizvedene u Mančesteru. Britanci su ga stalno bacali u zatvor, a on je uvek nastavljao borbu za nezavisnost.

Mirovnjak bez Nobelove nagrade za mir

Gandijev životni put bio je inspiracija mnogim generacijama i istaknutim mirovnjacima, kao što su Martin Luter King i Nelson Mandela. Oba ova lidera - jedan američki, a drugi južnoafrički - dobili su Nobelovu nagradu za mir, (i dalje) najuglednije svetsko priznanje, koje je - na zaprepašćenje ogromnog dela svetske javnosti - izmaklo njihovom uzoru, "Velikoj duši", Mahatmi Gandiju.

Mnogi i dalje smatraju da je to ogrešenje o "indijskog apostola mira" najveća greška u istoriji Nobelove nagrade za mir, koja se dodeljuje od 1901. godine. Pitanje kako je takav propust mogao da se dogodi i dalje je aktuelno, iako su minulih decenija davana razna objašnjenja za to u kojima se, uglavnom, govorilo o političkom diktatu takvog izbora. Diktatu onih protiv čije se sebične i izrabljivačke politike Gandi borio.
Nobelov komitet u Oslu, koji odlučuje o nagradi za mir, i kasnije je, više puta, optuživan da "služi najmoćnijima", jer su pojedine njegove odluke, u najmanju ruku, bile čudne.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Индира Пријадаршини Ганди

[You must be registered and logged in to see this image.]

Индира Ганди
Биографија
Датум рођења 19. новембар 1917.
Датум смрти 31. октобар 1984.


Индира Пријадаршини Ганди (енгл. Indira Priyadarshini Gandhi, хинди: इन्दिरा प्रियदर्शिनी गान्धी; 19. новембар 1917 — 31. октобар 1984) је била премијерка Индије (1966 — 1977, 1980 — 1984) и једна од водећих личности Покрета несврстаних, чија је контроверзна политичка каријера завршила атентатом који су извели сикијски заверници.

Индира Пријадаршини Ганди рођена је 19. новембра 1917. у месту Алахабаду, као једино дете Џавахарлала Нехруа, касније првог индијског премијера. Дипломирала је на Универзитету Висва-Бхарати у Бенгалу, а такође је студирала и на универзитету у Оксфорду у Великој Британији. Од ране младости активна је у омладинским, студентским и женским огранизацијама. Године 1938. придружила се Националној конгресној странци и постала активна у покрету за индијску независност. Године 1942. удала се за Фероза Гандија, париског новинара, који је такође био активни члан странке. Ускоро након тога Британци су ухапсили обоје по оптужби за противдржавну делатност, те су провели 13 месеци у затвору. Када је Индија стекла независност 1947. године и Нехру заузео премијерско место, Индира је постала његова службена домаћица. Нехру јој се често обраћао за савете по питању националних проблема, а она га је пратила и на путовањима у иностранство.

Године 1955. изабрана је у извршно тело Конгресне странке (Радни комитет), постајући тако самостална национална политичка фигура. Године 1959. постала је председник странке на период од годину дана. Године 1962. за време кинеско-индијског пограничног рата координирала је активности цивилне обране. Након смрти његог оца у мају 1964. Ганди је постала министар информација и портпарол у влади Лала Бахадура Шастрија. Боравећи на тој дужности повећала је време емитовања радијског и телевизијског програма, омекшала цензуру и одобрила пројекат планирања породице преко телевизијских образовних емисија. Када је у јануару 1966. Шастри изненада преминуо Индира га је, након кратког прелазног периода, наследила на премијерском месту, а наредне године је изабрана на рок од пет година за премијерку у парламенту у којем је Конгресна странка имала већину. На изборима 1971. била је челна особа странке и освојила на националним изборима убедљиву већину гласова. Године 1975. оптужена је за мањи изборни прекршај за време изборне кампање одржане 1971. године. Остајући неокаљана у тој афери, оптужила је део своје странке да је покушава уклонити са положаја, и уместо подношења оставке у држави прогласила 26. јуна 1975. године ванредно стање, све док индијски Врховни суд није одбацио оптужбе упућене против ње.

Што је дуже боравила на власти, Индира је све више многе аспекте јавног живота у Индији стављала под свој строги надзор. Многи су у тим њеним потезима видели утицај њеног политички неискусног млађег сина Санџаја, коме се Индира све више обраћала за помоћ. Надајући се како ће тако показати јавну подршку свом режиму, организовала је у марту 1977. године опште изборе. Међутим не само да након проглашавања изборних резултата Индира Ганди више није била премијерка, већ није изабрана ни за заступницу у индијски парламент, а Конгресна странка је доживела страшан пораз.

На изборима у мају 1980. је Индира Ганди приредила спектакуларни повратак и оформила већинску владу. Након што је Санџај погинуо у авионској несрећи исте године у јуну, почела се све више ослањати на свог старијег сина Раџива Гандија, видевши у њему свог наследника. Дана 31. октобра 1984, након што је угушила побуну Сика, смртно ју је ранио Сик који је био припадник гарде задужене за њену сигурност. На једном од предизборних скупова у источној држави Ориса, Индира Ганди је изјавила да би била спремна да умре служећи својој земљи. „Кад бих умрла у служби нације, била бих поносна на то. Свака кап моје крви, сигурна сам у то, допринеће расту ове нације, њеном израстању у снажни и динамичну нацију.“ Након овог атентата, Раџив Ганди је вршио дужност премијера све до 1989. године. Он је убијен у јеку предизборне трке у Мадрасу 21. маја 1991. године.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Раџив Ганди

Биографија
Датум рођења 20. август 1944.
Место рођења Бомбај
Датум смрти 21. мај 1991.
Место смрти Шриперумбудур (Индија)
Народност Хиндус
Политичка партија Конгресна странка


Раџив Ганди (20. август 1944 — 21. мај 1991. ), председник владе Индије (1984.-1989.) и син Индире Ганди. Постао је најмлађи председник владе у индијској историји.

Био је професионални пилот пре него што је постао политичар. Оженио се Соњом Ганди, коју је срео на колеџу. Дистанцирао се од политике све до смрти његова брата 1980. После атентата на његову мајку Индиру Ганди 1984. вође Конгресне партије су га убедили да постане председник владе. Те године 1984. остварио је велику победу на изборима. Као политичар кренуо је да размонтира квоте, дозволе и тарифе, које су биле највећи извор корупције. Модернизовао је економију, телекомуникације, образовање и потицао науку. Побољшао је односе са САД. Индијске трупе је послао у мировну мисију у Шри Ланку, али то се лоше завршило повлачењем индијске војске. Скандал са Бофорсима разбио је слику о њему као некорумпираном политичару, па је 1989. изгубио изборе. Остао је вођа Конгресне странке до 1991. Убијен је током кампање. Жена самоубица га је убила 3бог његова мешања у сукоб у Шри Ланки. Његова жена Соња Ганди постала је вођа Конгресне странке 1998. и довела је партију до победе 2004.

Wikipedia








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pet 1 Feb - 17:00

Ubistvo Džona Lenona

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mark Čepman, 25-godišnji atentator na Džona Lenona, rođen je u Teksasu, u Fort Vortu. Djetinjstvo je proveo u Atlanti. Bio je natprosječan đak, a sa šesnaest godina se okreće hrišćanstvu i radi kao savjetnik u ljetnjem kampu Hrišćanske zajednice mladih ljudi.
Međutim, napušta koledž i radi sitne poslove sve dok se u 21. godini nije vratio u HZMLj, gdje pomaže vijetnamskim izbjeglicama u kampu u Fort Čefiju (Arkanzas).
Zatim, pohađa sedmodnevni kurs pucanja iz pištolja, da bi mogao da obavlja posao obezbjeđenja. Ali, u januaru 1977. daje otkaz, i odlazi na Havaje gdje namjerava da živi dok mu ne ponestane novca, a potom namjerava da se ubije. Ipak, odlazi u kliniku u Honoluluu da bi se liječio od teške depresije. Nakon dvije nedjelje ga otpuštaju misleći da se oporavio. Početkom jula 1978. kreće na šestonedjeljni put oko svijeta.
Po povratku živi sa Glorijom Abe, agentom koji mu je ugovorio put.
Vjenčavaju se sledeće godine.U decembru radi kao čuvar jedne stambne zgrade u Honoluluu.
Nekako u to vrijeme počinje da čita „Lovca u žitu" Dž. D. Selindžera. Čepmen počinje da se identifikuje sa Holdenom Kolfildom, šesnaestogodišnjim glavnim junakom ovog romana, a naročito sa njegovom mržnjom prema licjemjerima i lažljivcima.
Prvi na njegovoj listi je Džon Lenon. Prezire ga jer se zalaže za mir, ljubav i bratstvo među ljudima, dok s druge strane vodi život multimilionera.
Čepmenova opsesija Lenonom prelazi granice, 23. oktobra 1980. godine. Daje otkaz na poslu, a poslednjeg dana se potpisuje kao Džon Lenon u knjizi dolaska i odlaska sa posla.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Četiri dana kasnije kupuje pištolj za 169 dolara i registruje ga pod svojim imenom u lokalnoj policiji. Ali ne kupuje i municuju kalibra 38. Zatim, 29. oktobra leti u Njujork i odsjeda u hotel „Valdorf Astorija".
Vrijeme provodi u blizini „Dakote", zgrade u kojoj su Džon Lenon i Jokon Ono stanovali, i prati njihovo kretanje. Čepmen se zatim seli u drugi hotel, „Olkot", udaljen svega pola bloka od „Dakote". Međutim, otkriva da ne može da kupi municiju za pištolj jer nema njujoršku dozvolu za posjedovanje oružja.
Sedmog nevembra se vraća u Antlantu (Džordžija) i tu nabavlja šuplju municiju od jednog svog prijatelja, objašnjavajući mu da mu treba za zaštitu od lopova u Njujorku. Zatim se vraća u Njujork, i opet počinje da se mota oko „Dakote". Vratar mu je rekao da Lenon i Joko nisu u gradu. Pošto ne zna kad se vraćaju, u stanju duboke depresije, Čepmen se 12. novembra vraća u Honolulu. Ali, petog decembra je ponovo u Njujorku. Najprije boravi u hotelu HZMLj, pa u „Šeratonu" koji se nalazi na Sedmoj aveniji. Ovaj put mu je u mislima ubistvo. Jednom od prijatelja je rekao da će možda otići u Španiju i da ga nikad više neće vidjeti. On mu je odgovorio da je lud, ušao u kola i otišao svojoj kući...

U ovom periodu svog života Džon Lenon je bio vrlo srećan. Uživao je u životu u Njujorku sa suprugom Joko Ono i petogodišnjim sinom Šonom. Njegov novi album „Dabl fantasy" nalazi se na vrhu svih top-lista, a već je bio počeo sa radom na novom albumu „Milk end hany".
Osmog decembra 1980. godine. „Dakota", Njujork, 22,50. Džon Lenon i Joko se vraćaju kući nakon večeri pune posla oko snimanja novog albuma.
Lenon i Joko odlaze iz studija u 22.20, koji se nalazi u zapadnoj ulici blizu Tajms skvera. Pred „Dakotu" stižu u 22.50. Joko prva izlazi iz kola i kreće ka ulazu ispred Lenona. Tada Čepmen prilazi. Doziva: „Gospodine Lenon!". Potom puca.
Scena ispred zgrade "Dakota" u Njujorku u večernjim satima 8. decembra 1980. godine bila je zastrašujuća. Džon Lenon, vjerovatno najpoznatija svjetska rok-zvijezda, ležao je u lokvi krvi, pogođen sa četiri metka. Njegova žena Joko Ono držala mu je glavu u naručju, upravo onako kao na prvim albumima koje je snimila. Nekoliko koraka dalje, ubica Mark Čempmen stajao je sablasno mirno. Knjiga koju je bez žurbe prelistavao bila je Selindžerov "Lovac u žitu".
"On (Lenon) prošao je pored mene i onda sam čuo u svojoj glavi glas: - Učini to, učini to!", izjavio je Mark Dejvid Čepmen poslije nekoliko godina za dokumentarac Bi-Bi-Sija sniman u zatvoru.
Artur O`Konor, detektiv koji je ispitivao Lenonovog ubicu neposredno poslije zločina, izjavio je: "Čempmen na početku nije htio da govori za štampu, ali, moguće je i da je Marka neko iskoristio.
Proučavao sam ga pažljivo. Izgledao je kao da bi mogao da bude i programiran"...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ленон је хладнокрвно устрељен испред свог стана у Њујорку када је Марк Дејвид Чепман, човек који је раније тог дана добио Ленонов аутограм, испалио 5 хитаца на њега. Хоспитализован је у болници Рузвелт где је у 23:07, само 17 минута након упуцавања, проглашен мртвим. Наводно, по његовој жељи, одмах је кремиран и сахрањен – НИГДЕ, односно, СВУДА где је расут његов пепео. Гроба нема, па обожаваоци из читавог света, којих Ленон и данас има неколико милиона, не могу да га походе. Постоји само неколико меморијалних места које су поједини градови одредили у знак сећања на њега и где се данас налазе његове статуе.

Ипак, једно место обожаваоци неизоставно посећују сваког 08. децембра, а то је место убиства преко пута Централ Парка у Њујорку, испред зграде Дакота. Такође, они се сваке године састају 09. октобра (на датум његовог рођења) и у делу Централ Парка где се данас налази спомен, њему у част, назван „Поља јагода“ (“Strawberry Fields”). На мозаику је угравиран натпис „Замисли“ (“Imagine”), по једној од најпознатијих песама његове самосталне каријере.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pet 1 Feb - 18:10

Atentat na Papu Jovana Pavla II

[You must be registered and logged in to see this image.]

Od kada je izabran za papu, 16. 10. 1978. godine, Jovan Pavle II prvi je papa koji je dolazio iz jedne komunističke zemlje - Poljske. Zbog jasnog stava prema komunizmu, stekao je brojne neprijatelje. Najmoćniji su bili ljudi iz Kremlja, koji su tada kontrolisali Istočnu Evropu. Nema sumnje da su htjeli da ga uklone, ali se nijesu usuđivali da to urade na Trgu Svetog Petra u Rimu, pred masom naroda Na to pitanje nikada nije dat jasan odgovor.
Papa Jovan je bio prvi papa u poslednjih 400 godina koji nije bio Italijan, a Kremlj se pitao da li će moći da se odupre poljskoj težnji ka promjenama. Ako jedna zemlja ode, i ostale će je pratiti, zato se svaki pokušaj oslobađanja od uticaja sovjetskih vlasti oštro kažnjavao. Kada je papina osuda komunizma postala još glasnija, njegov život je bio u opasnosti. Da bi spasili Poljsku od uticaja pape, komunističke vladajuće strukture oktobra 1981. za premijera Poljske imenuju generala Vojćeha Jeruzelskog, koji je bio tvrdokorni komunista.

Drugog juna 1979. Jovan Pavle II prvi put dolazi u posjetu Poljskoj kao papa. Zabrinuti čelnici Kremlja znaju da je ovo tek početak. Papa razgovara sa Lehom Valensom, vođom antikomunističke sindikalne federacije „Solidarnost". Valensa predstavlja očiglednu prijetnju, što Jeruzelski i Moskva dobro znaju. Pokušavaju sve da ugase „Solidarnost", uključijući i vanredno stanje, ali uzalud. Pokret nastavlja da se širi. Zatim, 15. 1. 1981. papa prima Valensu u Vatikanu. Nešto mora da se preduzme, ali šta? I kako? Još važnije je da ništa ne ukazuje na Moskvu.
Godine 1958, kada je Karol Vojtila, budući papa, postao krakovski biskup, u malom turskom selu, udaljenom 500 kilometra od Ankare, rođen je dječak po imenu Muhamed Ali Agdža. On i Vojtila će 23 godine kasnije imati sastanak sa sudbinom. Agdža veći dio djetinjstva i rane mladosti provodi kao sitni kriminalac, švercujući robu od Turske do Bugarske. Potom odlazi na obuku za teroriste u Siriji koju je vodila Palestinska oslobodilačka organizacija, mada je PLO to kasnije negirao. Ipak, istina je da je bio povezan sa ekstremnom desničarskom grupom turskih nacionalista „Sivi vukovi". Nakon neuspjelog vojnog udara u Turskoj, koji je predvodio general Kenan Evren, Agdža se krije u Bugarskoj, gdje je dospio nakon bjekstva iz zatvora u Istanbulu, u kojem je bio zbog optužbe da je ubio Abdija Ipekčija, urednika ljevičarskih turskih novina u junu 1979. godine. Taj zadatak su mu dali „Sivi vukovi". Istim novinama šalje pismo u kojima napada papu Jovana Pavla, koji tog dana treba da stigne u prvu posjetu Turskoj. Tvrdi da je papa rob SSSR-a i SAD i prijeti da će ga ubiti. U jesen 1980. Agdža se nesmetano kreće Mediteranom i s lakoćom mijenja pasoše i identitet. I dalje razmišlja o tome da ubije papu. Agdža zna da papa nekoliko puta godišnje izlazi na Trg Sv. Petra u Rimu, i da se, nakon blagosiljanja okupljene mase s balkona, vozi po trgu otvorenim vozilom. Deseti maj 1981. Rim, Mehmed Ali Agdža je u Rimu. Stigao je iz Milana i iznajmio sobu u pansionu udaljenom 15 minuta od Vatikana i Trga Sv. Petra. To je Agdžina četvrta posjeta Italiji u roku od dvije godine. I sledećih nekoliko dana će obilaziti trg. Provjeravaće sve ulaze i izlaze.
Trinaesti maj, Trg Svetog Petra u Rimu, 15 časova. Agdža stiže na trg koji prima više od 300.000 ljudi. Papa voli da hoda u masi, da priča sa posjetiocima iz cijelog svijeta koji su došli da ga vide. Agdža zna da će papa sa masom biti u kasno popodne. U 17 sati i 5 minuta, Jovan Pavle ulazi na trg u otvorenom automobilu. Prolazi kroz masu, ali niko ne obraća pažnju na crnomanjastog mladića koji se, u 17 sati i 15 minuta, gura kroz masu i prilazi na tri metra od papinog vozila. Dok su oči svih prisutnih uprte u papu, crnomanjasti čovjek vadi pištolj iz džepa. U 17.17 ispaljuje četiri metka jedan za drugim.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Papa pada u naručje jednog od svojih pomoćnika, pogođen u abdomen, desnu ruku i kažiprst lijeve šake. Dvije američke turistkinje koje su stajale u blizini takođe su pogođene istim mecima. Agdža se probija kroz zbunjenu i uspaničenu masu do ivice trga i baca pištolj pod jedan kamion, ali ga hvataju. U međuvremenu, papu odvoze u Vatikan, a zatim bolničkim kolima u bolnicu. Operišu ga pet sati, ali svijesti dolazi tek narednog dana. Nakon oporavka, vraća se u Vatikan početkom juna.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Agdžu izvode pred sud i osuđuju na doživotnu robiju, a on insistira na tome da je atentat na papu organizovao sam. Ne vjeruju mu, smatrajući da je SSSR bio umiješan u atentat. Kasnije, Agdža mijenja iskaz, tvrdeći da ga je angažovala bugarska tajna policija, koja je ponudila „Sivim vukovima" veliku svotu novca, a djelovali su za račun KGB-a. Tvrdio je da se, po dolasku u Rim, tri dana prije atentata sreo sa trojicom saradnika - Turčinom i dvojicom Bugara. Međutim, oni su oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

KGB nije umiješan

Godine 1991. sovjetski lider Mihail Gorbačov, koji se sastao sa papom, 1. decembra 1989. u Vatikanu, porekao je da je KGB imao ikakve veze sa atentatom... Predsjednik Italije Azelio Ćampi, uz punu podršku pape, 13. juna 2000. pomilovao je Ali Agdžu... Prije toga, papa mu je oprostio, posjetivši ga u zatvoru. Ali u Istanbulu ga zatvaraju zbog ubistva urednika Abdija Ipekčija...








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pet 1 Feb - 18:32

Borac za crnačka prava

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sin sveštenika, Martin Luter King Junior rođen je u Atalanti (Džordžija) 15. januara 1929. godine. U 24. i sam postaje sveštenik u baptističkoj crkvi u Montgomeriju, u Alabami. Dvije godine kasnije, Montgomeri će postati poznat u svijetu kada je 1. decembra 1955. Roza Parks, crnkinja, odbila da ustupi svoje mjesto u autobusu bijelom putniku. Po tadašnjim zakonima Džima Kroua je uhapšena, optužena i kažnjena sa 10 dolara, plus četiri za sudske troškove. Ovo je izazvalo bijes u cijeloj crnačkoj zajednici.
U Montgomeriju, King, borac za crnačka prava, odlučuje da stane na put maltretiranju crnaca. Incident sa Rozom Parks bio je poslednji u nizu poniženja. Organizuje bojkot autobuskog saobraćaja u Montgomeriju. Sedam dana kasnije, King se provozao autobusom sjedeći naprijed. Na sjedištu koja su bila rezervisana samo za bijelce. Postao je nacionalna ličnost. Zalažući se za metode nenasilja, predvodi sve brojniji crnački pokret za građanska prava. Pod okriljem Konferencije hrišćanskog rukovodstva Juga, poznatiji kao SCLC.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dok Kingov ugled sve više raste, jedan čovjek služi kaznu u zatvoru Levenvort, u Kanzasu. Džejms Erl Rej, kriminalac povratnik, veći dio života proveo je u zatvoru otkako je otpušten iz vojske u decembru 1948. godine zbog „nepodesnosti i neprilagođenosti za vojnu službu". Rejov život se potpuno razlikovao od Kingovog, ali njih dvojeca će se sresti u dramatičnim okolnostima.
Ubijeđen da su u pokret za građanska prava infiltrirani komunisti direktor FBI, J. Edgar Huver, 1961. naređuje prisluškivanje Kinga i praćenje. Prismotra će trajati narednih šest godina. Ali ništa ne može da spriječi Kingov uticaj na američko društvo. U Vašingtonu, 28. avgusta 1963, predvodi marš tražeći radna mjesta i slobodu za crnce. Predsjednik SAD, Džon Kenedi je bio uzdržan, a marš je protekao bez incidenata. Rođen je crnački lider. Na stepenicama Linkolnovog memorijala održao je govor pred 250.000 ljudi, koji je naelektrisao naciju. Kenedi, koji je kasnije biti ubijen, odaje mu priznanje, ali Huver u Kingovom uspjehu vidi prijetnju i želi da ga diskredituje.
Bijela kuća, Vašington, 2. jul 1964. godine. King i novi predsjednik SAD, Lindon B. Džonson potpisuju Akt o građanskim pravima. Rasna sagregacija je zabranjen u cijeloj Americi. U južnom dijelu SAD to smatraju izdajom, i ozlojađeni su zbog emancipacije američkih crnaca, kao što su njihovi preci bili ozlojađeni zbog ukidanja ropstva prije samo sto godina. Za to krive najviše jednog čovjeka. Martina Lutera Kinga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nobelova nagrada za mir

King nailazi na neprijateljstvo i nasilje na svakom koraku. Kako tenzije rastu, njegov život je u stalnoj opasnosti. Ali, priznanja dolaze iz inostranstva, kao i podrške. Već 10. decembra 1964. godine dobija Nobelovu nagradu za mir. Međutim, 23. aprila 1967. osuđenik Džejms Erl Rej bježi iz zatvora u Džeferson Sitiju. Prvo putuje u Čikago, a zatim u Montreal (Kanada). Nakon par mjeseci se vraća u Ameriku, u Memfis. Predstavljajući se kao Džon Vilard, odsijeda u pansionu Saut Mejn stritu. Preko puta je hotel „Loren" u kom je odsjeo Martin Luter King, četvrti april je 1968. godine, predveče. King stoji sam na balkonu svoje sobe, dok se njegovi prijatelji okupljaju unutra. Ne sluti da ga, kroz nišan, posmatra čovjek koji želi da ga ubije. Odjekuju pucnji. King pada. Odvode ga u bolnicu Sv. Džozef, 15 minuta nakon pucnjave. Tim ljekara uzalud pokušava da spase Kinga, ali uzalud. Teško je ranjen i umire četrdesetak minuta kasnije.
Policija je blokirala hotel "Loren" i okolinu. Očigledno je da je King pogođen iz pansiona preko puta hotela. Jedna žena je prijavila da je vidjela nekog čovjeka kako bježi iz pansiona, nešto posle 18 časova. Bacio je veliki paket u obližnji prolaz, uskočio u bijeli "mustang" i odjurio. U paketu su nađene neke beznačajne stvari, dvije limenke piva, dvogled, municija, mali radio i puška "remington" 760 sa teleskopskim nišanom. Pronalaze da je pušku u Alabami, šest dana ranije, kupio čovjek koji se predstavio kao Harvi Loumejer. Otisci prstiju s puške pripadaju 40-godišnjem odbjeglom zatvoreniku Džejmsu Erl Reju. Kad je objavljena vijest o Kingovom ubistvu, izbijaju nemiri širom Amerike. Uveden je policijski čas da bi se izbjegli još gori nemiri, paljevine i pljačka.

Povlačenje priznanja

Policija raspisuje i nagradu od 100.000 dolara za hvatanje Kingovog ubice. Za to vrijeme Rej odlazi u Atalantu, ostavlja kola i odlazi za Toronto u Kanadi. U međuvremenu, Kingovo tijelo odvoze za Atalantu, gdje ga i sahranjuju 9. aprila 1968. godine. U mnogim govorima je izražavao sumnju da će biti ubijen, ali da se ne boji smrti.
London, 7. maj 1968. godine. Ubica Rej stiže iz Toronta. Istog dana leti za Lisabon. Nakon deset dana se vraća u London. Dok se ukrcava u avion za Belgiju, službenik ga prepoznaje. Uhapšen je i optužen za posjedovanje lažnog pasoša i oružja bez dozvole. Nakon dugog pravnog postupka, izručen je SAD. Priznaje ubistvo. Osuđen je na 99 godina zatvora, ali, tri dana kasnije povlači svoje priznanje. Tvrdi da je nevin i traži novo suđenje. Više ga niko nije slušao. Umro je u zatvoru Braši, Tenesi, 23.aprila 1998, u 70 godini. I dalje je tvrdio da je nevin. Sumnja se da je bio u sprezi sa moćnicima u samom vrhu vlade SAD i FBI. Dosijei Komiteta o atentatu su zapečaćeni do 2029. godine.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pet 1 Feb - 18:46

Čovjek koji je izbjegao mnoge atentate Šarl de Gol

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šarl de Gol, predsjednik Francuske, vratio se na posao 23. avgusta 1962. godine, pošto je preživio još jedan atentat, prethodnog dana. Ali, on i njegovo obezbjeđenje znaju da će uskoro neko pokušati da na njega ponovo izvrši atentat. Kako su utvrdili, najviše neprijatelja ima u tajnoj grupi bivših francuskih oficira, zbog toga što je dao nezavisnost bivšoj francuskoj koloniji – Alžiru. Smatrali su ga izdajnikom Francuske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bivši francuski oficiri osnivaju tajnu armijsku organizaciju, OAS, na čelu sa generalom Raulom Salanom, sa ciljem da zadrže patronat nad Alžirom, ne prezajući ni od ubistva predsjednika De Gola. Salan, najodlikovaniji čovjek francuske vojske, koji je 1960. bio vojni guverner Pariza. Posle neuspjelih pokušaja vraćanja Alžira pod Francusku upravu, nalazi utočište u Španiji, i zaklinje se da će se jednog dana osvetiti De Golu.
Njegovi saučesnici su osuđeni na smrt, što ga je još više iziritiralo. Međutim, bar jedan atentat je pokušao da izvede čovjek koji je u to vrijeme nije imao nikakve veze sa OAS, ali je podržavao njihovu želju da ubiju De Gola zbog Alžira. To je potpukovnik Žan-Mari Bastjan Tiri, inženjer francuskog vazduhoplovstva.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pont-sur-Sen, 8. septembra 1961. godine. U 21.35 sati troje kola predvode dva policijska motocikla. Pre­dsjednik De Gol i njegova supruga Ivon putuju iz Pariza u svoju kuću u Kolombe-le-Dez-Eglizu. Iznenada se začula snažna eksplozija, buknuo je plamen ispred De Golovog automobila. Dok vozač pokušava da zadrži kontrolu nad vozilom, uspijeva i velikom brzinom prolazi kroz vatru, dok se druga dva vozila iz pratnje zaustavljaju. Predsjednikov automobil kreće ka vazduhoplovnoj bazi u Romiliju. De Gol je preživio još jedan atentat. Bomba je bila postavljena ispod gomile pijeska pored puta. Policija vrši uviđaj. Za to vrijeme, jedan od napadača, Marsial de Viljemandi, krije se u kafeu u obližnjem selu Pont-sur-Sen.
Policija ga hapsi i on sve priznaje. Cijelu operaciju isplanirao je Bastjen Tiri. Ču­viš da atentat nije us­pio, još je odlučniji da ukloni De Gola. Tokom godina OAS je pokušala da ubije Šarla De Gola mnogo puta. Bio je meta snajperista na mitinzima, pravljene su mu zasjede duž puta kojima je putovao. Ipak, svaki pokušaj je propadao. Ipak, jedan čovjek, Žan-Mario Bastjen Tiri, odlučan je da uspije tamo gdje mnogi nijesu. Uvjeren je da je moguće ubiti De Gola ako se napad dobro isplanira. Nakon što je De Gol dao Alžiru nezavisnost, Tiri se pridružuje OAS-u. Pariz, 22. avgusta 1962. godine. Oko 20.10 sati predsjednik De Gol, sa svojom suprugom i zetom, poručnikom Alanom de Boisom, prolazi kroz predgrađe Pariza. U njihovoj pratnji su automobili i dva motocikla. Dok prolaze pored benzinske pumpe, na Aveniji oslobođenja, niko ne obraća pažnju na kombi koji je parkiran pored puta. Iznenada, zadnja vrata kombija se naglo otvaraju i počinje mitraljeska paljba. Shvativši da je ovo još jedan atentat na Šarla de Gola, vozač Fransis Maru ubrzava. Prednja guma eksplodira i dok kola, „citroen-ajkula" proklizavaju Maru očajnički pokušava da zadrži kontrolu nad vozilom. Tada se pojavljuje drugi automobil i prilazi iza predsjednikovog vozila, sasipajući kola kišom metaka. Zadnje staklo se raspada u paramparčad. Tek tada, jedan od automobila iz pratnje, presijeca put napadačima. Dok jure 120 km na čas, automobili se skoro dodiruju. Za to vrijeme, iako se kola u kojima je De Gol još uvijek opasno zanose, Maru uspijeva da ih održi na putu.
Šarl de Gol je preživio još jedan, ali veoma opasan napad, ali je ovaj bio daleko najopasniji do tada. Predsjednikov automobil je izrešetan mecima, a jedan je promašio De Gola koji sekund, nakon što se sagnuo. Kao i obično, prezrivo je govorio o nesuđenim ubicama. Potom počinje potjera za atentatorima. Biće to najveća potjera u francuskoj istoriji. Do 5. septembra uhapšeno je osam zavjerenika. Bastjen Tiri je uhapšen dvanaest dana kasnije u svojoj vili u Burg-le-Renu, nedaleko od Pariza. Iako nije imao veze sa poslednjim atentatom na De Gola uhapšen je i general Raul Salan. Izveden je na sud i osuđen na doživotnu robiju, zbog učešća u alžirskom ustanku u aprilu prethodne godine. Policija je uhapsila i pukovnika Antoana Argua, još jednog od De Golovih neprijatelja. Ali, uspijeva da pobjegne u Minhen, u Njemačku. Kasnije će biti osuđen na doživotnu robiju. Bastjen Tiri na smrt, 4. marta 1963. godine. Nedjelju dana kasnije, biće strijeljan.
Uslijediće još pokušaja atentata na Šarla de Gola, ali zbog neefikasnosti napadača, ili dobrog obezbjeđenja, ali i sreće, ostaće nerealizovani. Vjeruje se da je preživio 30 atentata. Umro je prirodnom smrću 9. novembra 1970. godine.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pet 5 Apr - 20:13

Илкин атентат


Илкин атентат је назив за неуспели атентат на српског краља Милана Обреновића који је 11. октобра 1882. године извела Јелена–Илка Марковић, удовица пуковника Јеврема Марковића, погубљеног због учешћа у Тополској буни.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Милан Обреновић (1868—1889)

Пуковник Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића и некадашњи радикалски посланик, стрељан је 1878. године услед учешћа у Тополској буни. Пуковник Марковић стрељан је по изричитој наредби тадашњег кнеза Милана Обреновића који је желео да се одлучно разрачуна са коловођама буне. У јесен 1882. у Србији је била наговештена нова политичка криза усред сукоба у владајућој Напредној странци, док је краљ желео што тешње повезивање са суседном силом, Аустроугарском. После дипломатског путовања до Беча, краљ се паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Након тога, кренуо је у београдску Саборну цркву где је на улазу наишао на Јелену Марковић. Удовица, обучена у неугледну црнину, извукла је револвер и, са раздаљине од дванаест корака, испалила хитац на владара Србије. Први метак је промашио краља, а затим је атентаторка разоружана пре него што је стигла да поново припуца.

Последице

Као и у неким ранијим приликима, Милан Обреновић тежио је да политички искористи Илкин покушај личне освете и да се разрачуна са Народном радикалном странком. Пуковник Марковић био је некада радикалски посланик, а његова удова је наставила да се дружи са радикалским првацима, Пером Тодоровићем и Рашом Милошевићом. У својим сећањима на Топличку буну, написаним четрдесет година после атентата, Милошевић је признао како му је Илка више пута говорила о својој непоколебљивој намери да се освети краљу. Месец дана пре атентата, Јелена Марковић је Раши Милошевићу саопштила како ће покушати да убије краља када владар буде дошао у Саборну цркву. Из сећања Раше Милошевића није познато да ли је ову информацију поделио са својим партијским друговима. Слободан Јовановић је закључио да је сасвим могуће да су о припремама овог атентата поједини радикали добро знали, али нису учествовали у организацији. По извештају аустроугарског посланства у Београду, краљ је Илкин атентат назвао „срећним случајем“ тј. добром приликом да се отараси радикала који су му деловали непобедивим на изборима.

Како је краљ Милан желео да се, због наводних веза са атентатом, притворе чланови Главног одбора Народне радикалне странке, председник напредњачке владе, правник Милан Пироћанац, поднео је оставку. Владар је желео да искористи околности и изврши државни удар и изведе уставне промене. Међутим, став Аустроугарске био је уздржан и, самим тим, неповољан, док је Милан Обреновић имао тешкоће у проналажењу новог мандатара владе. Између осталог, стари обреновићевац, један од напредњачких вођа, Милутин Гарашанин, пао је у немилост због вести да је око 21 час дан пре атентата његов дом посетила жена под велом. Гарашанинова објашњења нису задовољила краља и Милан је, у немогућности да подстакне коалицију либерала и напредњака, вратио мандат Милану Пироћанцу. Пошто је Пироћанац поново прихватио премијерско место, као скрупулозни правник, одбио је све подстицаје да се у суђењу Илки закон заобиђе и да се вође радикала неосновано кривично гоне. Упркос свему, Пироћанчевој политичкој рачуници није ишло у корист да раскине све везе са Пашићевим радикалима.

Ислеђивање злосрећне Јелене Марковић трајало је месецима. Током испитивања упорно је тврдила да није имала саучесника. Неколико Илкиних пријатеља и познаника били су похапшени, али је само Јелена–Лена Книћанин доведена у везу са атентатом. Лена Книћанин је била удовица још једног официра, пуковника Антонија Книћанина. Приликом саслушања, Лена Книћанин је признала да је била упозната са плановима њене пријатељице Илке Марковић, али је тврдила да ће све што зна казати тек на главном претресу. И поред говорљивости Лене Книћанин, судске власти нису могле ништа да сазнају о мушким завереницима.

Београдска чаршија је заборавила читав случај, када је 28. фебруара 1883. Милан Пироћанац, у својству заменика министра унутрашњих послова Милутина Гарашина, саопштио да се Лена Книћанин обесила у затвору. Неколико дана пре тога, Лена Книћанин је, у присуству иследника, поделила својим сестрићима тапије и позивала их да обиђу њен гроб. Пироћанац је самоубиство приписао слабом надзору затворенице, проистекао из урођене немарности стражара. У затвору није био извршен увиђај, а тело затворенице је пренесено у болницу. Протокол обдукције није објављен, иако је страним листовима саопштено да се жена сама обесила. По аустроугарским изворима један од чланова лекарске комисије, радикал Лазар Пачу, сматрао је да Книћанинова није извршила самоубиство. Због различитог мишљења једног од лекара, влада није одобрила да се извештај појави у јавности. Било како било, у српској јавности, поготову опозиционој, појавиле су се гласине да је, у ствари, већи део комисије био против званично одобрене верзије.

На крају, још две смрти су закомпликовале читав случај. Војник који је у затвору стражарио крај Лене Книћанин погинуо је несрећним случајем. По званичној верзији догађаја, војника је случајно упуцао његов друг коме се пушка откачила. Београдско јавно мнење је смрт стражара повезало са неуобичајном смрћу Лене Книћанин.

Илка Марковић, са чијим је покушајем атентата и започело цело клупко догађаја, осуђена је на смрт 12. априла 1883. године. Суђено јој је за покушај атентата из личних побуда и без саучесника. Политичка позадина атентата није откривена. Илка Марковић је затим помилована и послата на издржавање затворске казне у Пожаревац. После неколико седмица Илка је пронађена у својој ћелији удављена пешкиром. Иако је и сада лекарски колегијум био нејединствен око узрока смрти, чини се вероватнијим да је бар овде заиста било речи о самоубиству пошто је Јелена Марковић још у притвору више пута покушала да се убије.


Историјска библиотека








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pon 17 Jun - 18:37

Malkolm X

[You must be registered and logged in to see this image.]

Malkolm X  ili pravim imenom Malcolm Little rođen je u mjestu Omaha u saveznoj državi Nebraska 1925. godine. U Malkolmovom ranom djetinstvu porodica se seli u Lensing u saveznu državu Mičigen. Još dok je Malkolm bio dijete oca mu je usmrtio vozač ličnog automobila dok je Malkolmov otac pretrčavao ulicu. Kako Malkolmova majka, nakon što joj je muž poginuo, nije mogla puno da učini za sina, o njemu su se brinuli stariji brat i sestra. Malkolm je započeo život sitnog kriminalca. Kada je imao 12 godina postao je štićenik Doma za nezbrinutu djecu države Mičigen. Kada je napunio 17 godina pušten je iz doma. Potom se zaposlio u putničkom vozu kao perač posuđa na putničkoj liniji iz Mičigena ka Vašingtonu do Njujorka i nazad u Mičigen. Kada je stekao dovoljno novca preselio se u Njujork kod rođaka. Uskoro je postao nasilnik, svodnik i diler drogom - a kasnije i zavisnik. Postao je jedan od najopasnijih nasilnika na ulicama harlemskog podzemlja. Godine 1946. uhapšen je i osuđen na deset godina zatvora zbog provale. Krađom se bavio kako bi mogao da nabavi novac za drogu. Godine 1952. pušten je iz zatvora i nešto kasnije pridružio se pokretu Nacija Islama (Nation of Islam).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nedugo nakon što je postao član Nacije Islama promijenio je svoje prezime u X. To je učinio u znak poštovanja prema svojim nepoznatim afričkim precima koji su dovedeni u Sjedinjene Američke Države kao robovska radna snaga. Poslije toga je otputovao na hodočašće u muslimanski sveti grad Meku. Nakon povratka u Sjedinjene Države odbacio je ideju da su svi bijeli ljudi đavoli, a što je ranije tvrdio. Potom je osnovao sopstvenu organizaciju nazvanu Organizacija Afro-američkog jedinstva, nakon čega je promijenio svoje ime u El-Hajj Malik El-Shabbazz (El Hadž Malik El-Šabaz).

Godine 1965. Malkolm je smrtno ranjen dok je držao govor u Njujorku u kojem je kritikovao Eliju Muhameda. Malkolma su ubila tri muškarca za koje se ispostavilo da su članovi Nacije Islama. Sva trojica su osuđena i zatvorena.




Malcolm X je takođe poznat po Autobiografiji Malcolma X, knjizi koju je nedugo prije smrti napisao zajedno s Alexom Haleyem, a koja je, između ostalog, prevedena i na srpskohrvatski. Po njenim motivima je godine 1992. znameniti afroamerički režiser Spike Lee snimio film Malcolm X u kome je njegov lik tumačio Denzel Washington.




wiki

 Ubica Malkolma X pušten iz zatvora

 [You must be registered and logged in to see this image.]


Malkolm X

Tomas Hegan, koji je u Harlemu 21. februara 1965. pucnjem iz skraćene sačmarice ubio istaknutog afroameričkog političkog vođu Malkolma X i zbog toga osuđen na doživotni zatvor, pomilovan je posle 17 molbi.

Kada se Malkolm X, poznati radikalni afroamerički aktivista (rođen kao Malkolm Litl, poznat i kao Hadžija Malik El Šabaz), javno 1964. razišao sa političkim pokretom Islamska nacija (Nation of Islam) i vođom pokreta Elajom Muhamedom, trojica Muhamedovih pristaša ubili su ga na mitingu u Njujorku pred 400 ljudi, ispalivši u njega hice iz skraćene sačmarice i 16 metaka iz pištolja.

Dvojica ubica su negirala učešće u atentatu i oni su pomilovani osamdesetih, a Hegan, koji se tada zvao Talmadž X Hejer, koji je jedini priznao ubistvo, ostao je u zatvoru sve do sada i podnosio brojne molbe za pomilovanje.

Kako je proticalo njegovo služenje kazne, zatvorski režim je bio sve liberalniji. Tako se poslednjih dvadesetak godina radnim danima bavio društveno korisnim radom pomažući u skloništima za beskućnike, dok bi noćivao kod kuće sa porodicom. Vikende je provodio u zatvoru.

Po izlasku iz zatvora, plan mu je da postane savetnik za lečenje zavisnosti.

"Tad sam mislio da se borim za istinu i pravdu", opisao je Hegan u jednoj od molbi za pomilovanje svoje razloge za učešće u atentatu. Za ubistvo koje je izvršio rekao je da je to bio čin mladića koji je "bio vođen besom, porivima i lojalnošću verskim vođama".

"Imao sam mnogo vremena, isuviše mnogo vremena, da razmišljam o tome. Sad mnogo bolje razumem dinamiku političkih pokreta i ono što može da se dogodi unutar pokreta, konflikte koji mogu da izbiju. Duboko žalim zbog svog učešća u tome", rekao je Hegan komisiji za pomilovanje.

U zatvoru je magistrirao sociologiju. Veru nije promenio, ostao je musliman, ali nije više član Nacije Islama.

Malcolm X bio je bivši kriminalac koji je posle odslužene kazne zatvora postao radikalni afroamerički aktivista i za prezime uzeo X da ne bi bio obeležen belačkim nametnutim imenom.

Kao saradnik Elaje Muhameda bio je ključan za preobraćenje Kasijusa Kleja u islam, kad je slavni bokser uzeo ime Muhamed Ali. Ubrzo se Malkolm razišao s pokretom Nacija islama, postao sunitski musliman, bio na hadžiluku i putovao po Africi.

Tako je znatno ublažio svoje pređašnje radikalne stavove, a zbog te "izdaje" Muhamedove pristaše izvršile su atentat na njega.

Posthumno mu je objavljena autobiografija, napisana u saradnji sa poznatim novinarem i piscem Aleksom Helijem, autorom "Korena". Po toj knjizi je Spajk Li režirao biografski film u kome je glavnu ulogu igrao Denzel Vašington.

Evo kako je Li rekonstuisao ubistvo Malkolma X:




mondo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Pon 28 Okt - 0:17


Lav Trocki smrtno ranjen - 1940. godine

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na poznatog komunistu Lava Trockog izvršen je atentat. To se dogodilo u Meksiku, gde je Trocki živeo u egzilu nakon sukoba sa Staljinom i napuštanja SSSR-a. Atentat je izveo Staljinov agent Ramon Merkader, španski komunista. Merkader je bio u službi NKVD-a, zloglasne Staljinove policije.

Atentat je izvršen u kući u kojoj je Trocki živeo, u predgrađu meksičkog glavnog grada Meksiko Sityja. Trocki je do godinu dana ranije živeo u istoj kući s poznatom slikarkom Fridom Kalo i s njenim suprugom, takođe poznatim slikarom Dijegom Riverom. Međutim, Rivera i Trocki su se posvađali, neki kažu zbog ljubavne veze Trockog s Fridom (što nije dokazano), pa se Trocki odselio u drugu kuću u istom predgrađu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Staljinov agent Merkader uspeo je da se približi Trockom pomoću ljubavne veze s njegovom sekretaricom. Jednom prilikom zatražio je od Trockog da pročita neke njegove radove. Trocki ga je primio u sobu. Merkader je u kaputu imao planinarski cepin (oruđe s drškom i oštrim vrhom kojim se zabada u led ili stijenu). Kad je Trocki počeo da čita, Merkader je izvadio cepin i, zatvorivši oči, snažno udario Trockog po stražnjem dijelu lubanje. Time ga ipak nije ubio. Trocki se počeo boriti, pa su stražari čuli buku i upali u sobu. Htjeli su da ubiju Merkadera, ali ih je Trocki sprečio, kako bi Merkader mogao da odgovara za zločin.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trocki je umro sledeći dan u bolnici, a ubica je završio u meksičkom zatvoru na 20 godina. Staljin je ubicuu odlikovao Redom Lenjina još dok je ovaj bio u meksičkom zatvoru, a kad se vratio u SSSR proglašen je i Herojem Sovjetskog Saveza.










Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Ned 9 Feb - 11:40

Neuspeli atentati na Hitlera

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera pokušavali su da ubiju nemački generali, pukovnici, komunisti, pa čak i jedan stolar. Svet zna uglavnom za grofa Klausa Filipa Mariju Šenka fon Štaufenberga i njegov tragični pokušaj da dođe Hitleru glave, ali malo ko zna da postoji još 39 dokumentovanih pokušaja da se ubije nacistički vođa.

Planova za ubistvo bilo je daleko više, kao na primer, Engleza Aleksandra Futa, koji je po nalogu sovjetske tajne službe hteo da Hitlera digne u vazduh u njegovom omiljenom restoranu “Osterija Bavarija” u Minhenu.

Postojala je i ideja engleskog vojnog atašea ser MekFarlejna, koji je imao stan preko puta gde su bile postavljene tribine za paradu povodom Hitlerovog 50. rođendana, 1939. On je hteo da upuca Hitlera sa prozora svog kupatila, ali je Dauning Strit odbio da se saglasi sa namerom ovog časnog generala. I pored toga, London je u više navrata kovao planove o ubistvu nacističkog vođe, kao što su operacije “Fokslej” ili “Helhaund”.

Prvi pokušaj ubistva vođe NSDAP desio se u novembru 1921, kada su na njega posle provokativnog govora i tuče nacista u jednoj minhenskoj sali ispaljeni hici, posle čega su počinioci nestali u mraku. Deset godina kasnije, u berlinskom hotelu “Kajzerhof” otrovano je jelo za Hitlerovim stolom, ali nikada nije otkriveno ko je to uradio.

Tokom 1933. bilo je čak pet neuspelih pokušaja: Ludvig Asner, bivši nemački komunista i bivši nacista iz Francuske, šalje otrovano pismo Hitleru, ali je ovaj na vreme upozoren telegramom jednog nastavnika. U martu su uhapšeni Karl Luter i još neki komunisti iz Kenigsberga, koji su spremali napad, ali su bili izdani.

U Rozenhajmu je neko pucao na Hitlerovo službeno vozilo, na Oberzalcbergu je uhapšena nepoznata osoba u SA uniformi sa pištoljem, a peti pokušaj je osujećen kada je otkriven tunel koji su atentatori hteli da iskopaju uoči ceremonije “Tag Potsdama”.

U nameri da zaustavi nacističkog vođu, opoziciona grupa okupljena oko dr Helmuta Milijusa iz Berlina je tragom nestala, a grupu “Markvic”, koja je 1935. tražila muškarce koji bi Hitlera ubili ili svrgli sa vlasti, kompletno je pohapšena i pobijena, jer je Gestapo u njihove redove ubacio svog čoveka.

Bilo je i smelih pojedinaca: student Helmut Šmit je pogubljen, jer je planirao napad na Hitlera u Rajhstagu, a psihički bolesnik Jozef Tomas iz Ebersferda je sa napunjenim pištoljem uhvaćen na korak od Hitlerove kancelarije i predat Gestapu, odakle mu se gubi svaki trag. Pravi peh je imao nepoznati atentator iz 1937, koji je postavio bombu za govornicom u sportskoj palati u Berlinu, ali je pre toga morao da ode u toalet, gde je igrom slučaja ostao zatvoren, pa mu je tako neslavno propao pokušaj. Tu je još i švajcarski student teologije Moris Bovo, koji je 1938. spremao atentat za vreme proslave u Minhenu, ali je debeo zaštitni obruč SA pripadnika u potpunosti zaklonio telo Hitlera.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neuspeli atentat u minhenskom Birgerbrojkeleru u novembru 1939. bio je u neku ruku prekretnica. Stolar Johan Georg Elzer 30 dana je krišom pripremao svoj napad, podesio satne mehanizme upaljača na bombama ispod Hitlerovog pulta, ali je ovaj ranije završio govor i napustio prostoriju, da bi posle 13 minuta usledila eksplozija u kojoj je šest ljudi poginulo, a 60 povređeno. Elzeru nije čak pošlo za rukom ni da prebegne u Švajcarsku. Od tada je sve naredne pokušaje atentata organizovala vojna opozicija. Nakon pojačanih bezbednosnih mera još je jedino nemačka vojska imala nekih šansi da priđe Hitleru.

Najbolju priliku od svih imali su 1938. nemački general Ludvig Bek i major Hajnc, koji su planirali da sa još 50 ljudi upadnu u Hitlerovu kancelariju, da ga uhapse, organizuju suđenje i uz pomoć psihijatra profesora Bonhefera proglase ludim. Kada je konferencija u Minhenu od 28. septembra dostigla vrhunac krize, zaverenici su odlučili da još malo sačekaju na reagovanja svetskih sila. Međutim, već sledećeg dana se Hitler vratio kao veliki mirotvorac, praćen narodnim ovacijama. To nije bio pravi trenutak za puč, uvideli su njegovi organizatori i čekali narednu priliku.

Još jedan od generala, Kurt Frajherfon Hamerštajn, poznati antinacista, pokušava da 1939. godine organizuje Hitlerovu posetu trupama i daje signal generalu Beku da pritom dođe do “nesrećnog slučaja”. Oprezni Hitler eskivira posetu i naređuje da Hamerštajna penzionišu. Iste godine su organizovana još četiri neuspela atentata.

U Parizu 1940. su grof Fridrih fon der Šulenburg i Eugen Gerstenmajer planirali da za vreme parade Vermahta na Jelisejskim poljima ubiju Hitlera dok koračaju pored njega. Međutim, Hitler dolazi u Pariz inkognito 23. juna, a parada predviđena za 27. jun biva otkazana. Za to vreme već pomenuta grupa visokih vojnih starešina nije odustajala od namere da zaustavi Hitlera.

U maju 1941. poručnik Ervin fon Vicleben uspeva da privoli Hitlera da poseti Pariz, ali ovaj neočekivano otkazuje dolazak zbog, kako se posle ispostavilo, novog fronta na Balkanu. Neslavno su prošli i mnogi drugi planovi. U Berlinu je u martu 1943. pukovnik Fon Gersdorf sakrio bombu u džep od sakoa i planirao da je aktivira u Hitlerovoj blizini. I ovoga puta Hitler pokazuje da ima jaku intuiciju i napušta pre vremena skup, a Gersdorf jedva uspeva da deaktivira bombu u WC-u.

Kada je general-major Tresckov, Hitlerovom pratiocu 1943. uručio na poklon flašu likera, upakovanu kao tempirana bomba, ona je trebalo da eksplodira u Hitlerovom “kondoru” negde iznad Poljske i da izgleda kao da su ga oborili ruski lovci. Međutim, bomba je stajala u rashladnoj vitrini gde je iz nepoznatih razloga detonacija zakazala.

Već je juli 1944, vreme kada grupa oko grofa Šenka fon Štaufenberga, najmlađeg pukovnika nemačke vojske, priprema tajnu operaciju kako da smakne Hitlera. Štaufenberg je jedini od njih imao neposredan pristup šefu. Prva šansa na Berghofu je propala, jer je grof čekao da na okupu zajedno sa Hitlerom budu i Himler i Gering, ali se to nije desilo.

Drugu šansu je Štaufenberg video u Hitlerovom kvartu Volfšance kod Rastenburga u istočnoj Pruskoj. Štaufenberg je 20. jula 1944. deponovao eksploziv u salu za razgovor i uz izgovor napustio sobu. U međuvremenu je neko pomerio tašnu i Hitler je preživeo eksploziju gotovo nepovređen, a 200 članova operacije “Valkira” je uhapšeno i osuđeno na smrt. Da je Štaufenberg imao još jednu malu bombu pored one u aktn tašni, da nije bio previše grozničav, danas bi istorija drugačije izgledala.

zanimljiveinfo.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Ned 30 Nov - 18:50

Ovaj govor Kenedija je koštao glave i uništenja porodice!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Govor američkog predsednika Džona F. Kenedija o medijima i tajnim društvima koji je održao 27. aprila 1961. godine, u prostorima poznatog hotela Astoria u Njujorku, koštao ga je života, misle mnogi.

Dve godine nakon ovog govora u kome je američki predsednik napao medije, urednike i novinare, ali i otkrio ko vlada svetom, izvršen je atentat na njega. Bilo je to 22. novembra u Dalasu. Na Kenedija su u 12:30 po lokalnom vremenu, dok se u predsedničkoj limuzini sa spuštenim krovom vozio po ulicama grada, ispaljena tri hica iz puške. Dva su ga pogodila. Kenedi je preminuo nedugo nakon toga.

Nekoliko sati nakon atentata uhvaćen je bivši marinac Li Harvi Osvald. Ubrzo je i optužen za atentat. Osvald je tvrdio da je nedužan, ali to nije imao prilike da dokaže pred sudom, jer je dva dana kasnije u policijskoj stanici pred TV-kamerama ubijen od strane Džeka Rubija, vlasnika noćnog kluba povezanog sa organizovanim kriminalom.

Kenedi je u tom svom obraćanju prokazao neke stvari koje se događaju iza zavese. Nakon što je u početku govora objasnio kako funkcionišu mediji... Krenuo je dalje i otkrio ono najzanimljivije:

– Sama reč tajnost, suprotna je slobodnom i otvorenom društvu. I mi smo kao ljudi, po svojoj prirodi i istorijskom nasleđu suprotstavljeni tajnim društvima, tajnim zavetima i tajnim procedurama. Odavno smo odlučili da opasnost od prekomernog i neovlašćenog skrivanja određenih dokumenata daleko nadilazi opasnost koja je u startu dovela do takvih mera – naveo je davne 1961. godine Kenedi.

Nastavio je u istom „maniru”:

– Tu je i smrtna opasnost od situacije da će potreba za povećanom sigurnosti biti zloupotrebljena od onih koji nestrpljivo čekaju da je povećaju do samih granica cenzure i prikrivanja. To je nešto što ne nameravam da dopustim – izjavio je tada, a dve godine kasnije, verovatno provodeći svoje reči u dela, ubijen.

– Tražim od svakog izdavača, urednika i novinara da preispita svoje standarde i prepozna prirodu opasnosti koja se nadvila nad nama – apelovao je.

Nastavio je:

– Na globalnom planu smo suprotstavljeni monolitnoj i bezobzirnoj zaveri koja prvenstveno počiva na prikrivenoj nameri da proširi svoju sferu uticaja; na infiltraciji umesto invaziji; na subverziji umesto izboru; na zastrašivanju umesto slobodi izbora; na gerili u noći umesto vojnicima u svetlu dana... to je sistem koji vrbuje ogromne materijalne i ljudske resurse i stvara konstrukciju usko povezane efikasne mašine koja objedinjuje ekonomske, vojne, diplomatske, naučne i političke operacije. Njihove pripreme su skrivene, a ne objavljene. Njihove greške su skrivene, a ne u naslovima. Oni koji se ne slažu s njima su ućutkani, a ne pohvaljeni. Nema glasine, ne govori se o troškovima, niti jedna tajna se ne otkriva, famozni je govor Džona F. Kenedija koji u celini možete pogledati u video snimku.

Zapravo, nakon Džona F. Kenedija cela dinastija Kenedi slomljena je. Njihov porodični album obojen je u boju žalosti, crnu. Nakon Džona, ubijen je i njegov mlađi brat Robert, američki senator koji se kandidovao za predsednika i to baš u jeku kampanje, 1968. godine.

Nesrećna sudbina zadesila je i njegove sinove. Džo je doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je jedna njegova saputnica ostala paralizovana. Drugom Robertovom sinu, Majklu, seks-skandali nisu bili strani, a 1997. godine poginuo je u dobi od samo 39 godina. Koban je bio udarac u stablo na skijalištu u Aspenu. Dejvid Entoni završio je u paklu zavisnosti o drogama iz kojeg se nije uspeo izvući.


Presudila je velika porcija heroina, predozirao se, a bilo mu je tek 28 godina. Mnogo je obećavao sin američkog predsednika, Džon Ficdžerald Kenedi mlađi. Uzoran mladić i adrenalinski zavisnik stradao je u vazduhoplovnoj nesreći zajedno sa suprugom Loren Gejl Baset.
Jedini preostali Kenedi, treći brat, Edvard umro je 2009. godine nakon duge i teške bolesti, od raka mozga. Nakon atentata na Džona i Roberta Kenedija, primao je pretnje smrću od sredine 1960-ih godina. Saznalo se to nakon što je FBI objavio tajne dokumente.
U aprilu 1969. tokom leta iz Aljaske u strahu je rekao: „Ubili su Džeka, ubili su Bobija, a sada pokušavaju da ubiju i mene...


dnevno








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Atentati   Ned 18 Jan - 14:37

DRUŽE STALJIN, MOJ ČOVEK NEĆE POGREŠITI: Evo zašto je lider SSSR odustao od atentata na Tita

Najpoznatiji je pokušaj trovanja od strane ruskih lekara koji su bili poslati u SFRJ, ali su atentatori osujećeni u nameri i vraćeni su Staljinu, ali u mrtvačkom kovčegu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna od najmisterioznijih stvari vezanih za odnos sovjetskog lidera Josifa Vasioronovića Staljina i Josipa Broza Tita odnosi se na navodne pokušaje ubistva jugoslovenskog lidera od strane SSSR-a, a legende kažu da je izvedeno čak 22 neuspela atentata.

Najpoznatiji je, navodno, pokušaj trovanja od strane ruskih lekara koji su bili poslati u SFRJ, ali su atentatori osujećeni u nameri i vraćeni su Staljinu, ali u mrtvačkom kovčegu!?
Moguću potvrdu ovog atentata pronašao je istoričar Ljubodrag Dimić sastavljajući “Zbornik dokumenata jugoslavensko-sovjetskih odnosa 1945.-56″, objavljen ovih dana, a koji sadrži 200 dosad neobjavljenih dokumenata iz ruskih arhiva, piše “Jutarnji”.

Taj list podseća da su mnoge priče o mogućim atentatima na Josipa Broza Tita ostale nepotvrđene, ali, prema novootkrivenom transkriptu razgovora Staljina i Titovog čoveka broj dva Edvarda Kardelja, Dimić kaže da je veoma moguće da je pronašao potvrdu o “medicinskom atentatu” na Tita.

Sumnje u to prvi je izneo jedan od ljudi iz Titovog osiguranja i njegov saborac, general Milan Žeželj, a u svojoj knjizi “Brozovi strahovi” opisao je Miladin Adamović. Naime, prema Žeželjevim tvrdnjama, 1947, kada odnosi Tita i Staljina više nisu bili tako sjajni, jugoslovnski maršal se razboleo od napada slepog creva, nakon čega je ustanovljeno da mora na operaciju. Iako je tada cela jedna soba u Titovoj rezidenciji preuređena u operacionu salu, sa svim lekarima i drugim medicinskim osobljem, iznenada su se pojavili ruski specijalisti, s porukom da ih je lično Staljin poslao da pomognu Titu.

Tito ih je potom primio, kako tvrdi Žeželj, navodno zbog toga da se ruski vođa ne naljuti i da se ne bi dodatno zaoštrili odnosi sa Kremljom. Ostalo je zabeleženo i da su operaciju zaista izvršili Rusi, ali da Titu posle toga nije bilo dobro, odnosno da mu se rana zagnojila, pa se pretpostavilo da su medicinski instrumenti s kojima je operisan bili “zatrovani”.

Da se radi o pokušaju atentata zaključili su Titovi saradnici koji su primetili i da se ruski hirurzi ponašaju veoma neuobičajeno. Prema Žeželju, ruski lekari su se ponašali izgubljeno, mnogo su pili i pušili i bili veoma nervozni, bauljajući pripiti po rezidenciji. Žeželj ih je zbog toga zaključao u sobu i pozvao Titove lekare, koji su potom uspešno obavili novu operaciju. Kada je ta “zavera” Staljina otkrivena, ruski lekari su vraćeni Staljinu, ali u kovčegu.


Posle neuspelih atentata Tito je Staljinu poslao sledeću poruku:

- Druže Staljin, prestani slati svoje agente u Jugoslaviju s nalogom da me ubiju. Uhvatili smo već sedmoricu Tvojih ljudi koji su nameravali da to učine. Ako se to ne obustavi, ja ću biti prinuđen da pošaljem čoveka u Moskvu i, ako to učinim, neće biti potrebno da šaljem drugog
."
Taj dokument se nalazi u arhivu NKVD-a.


press








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Atentati   

Nazad na vrh Ići dole
 
Atentati
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Atentati
» Zavere i atentati u Srbiji
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-