Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu   Uto 2 Dec - 23:10

Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.


Brojne legende i mitovi drevne Helade (Grčke) predstavljaju sve do današnjih dana svojevrsnu riznicu nadahnuća u evropskoj i svetskoj književnosti. To su priče o avanturama i ratovima, hrabrostima i izdajstvima, ljubavima i preljubama, ubistvima i osvetama. To su priče, pre svega, o bogovima: vrhovnom bogu Zevsu i njegovoj ženi Heri, bogu mora Posejdonu, bogu vatre i kovačke veštine Hefestu, bogu rata Aresu, boginji mudrosti i mudro vođenog rata Ateni, bogu svetla i sunca Apolonu, boginji lepote i čulne ljubavi Afroditi; pa o nižim božanstvima: haritama — koje oličavaju sve što je lepo u prorodi i uzvišeno u ljudskom društvu, muzama — koje nadahnjuju poeziju i umetnost; zatim o polubožanskim herojima, direktnim ili indirektnim potomcima bogova i smrtnika: Heraklu, Tezeju, Jazonu, Perseju, Belerofontu, Agamemnonu, Parisu, Ahilu, Hektoru; i najzad o fantastičnim bićima: grifonima, harpijama, sirenama. Sve te legende poseduju neobičnu magnetnu privlačnost, sve imaju brojne ponekad sasvim kontradiktorne verzije i sve su objašnjavane i tumačene na mnogo različitih načina.

Najistaknutije mesto među helenskim mitovima i legendama svakako zauzimaju predanja o gradu Troji (Ilionu, Ilijumu, grč. Τροία Troia, takođe Ίλιον Ilion; lat. Trōia, Īlium) i Trojanskom ratu, koji se, kako se najčešće veruje, vodio od 1193. do 1183. g. pre n. e. (Međutim, antički autori nisu bili posve saglasni u određivanju datuma Trojanskog rata; tako se pominju više datuma u rasponu od dva veka, počevši od 1334. g. pre n. e.). Predanja o Troji govore najpre o osnivanju grada i kraljevima koji su vladali Trojom do izbijanja Trojanskog rata, zatim o uzroku i toku desetogodišnje helenske opsade grada i razaranju Troje i, najzad, o sudbini preživelih helenskih i trojanskih junaka nakon rata.

2.


O Troji i Trojanskom ratu govori se, pre svega, u „Ilijadi“ i „Odiseji“, veličanstvenim epovima koji se pripisuju Homeru, koji je — kako se smatra — živeo negde u rasponu od dva veka, između 900. i 700. g. pre n. e. Ova dva epa obuhvataju tek manji deo celokupne legende i verovatno predstavljaju spoj nekoliko kraćih epova koji su ranije dugo prenošeni usmenim putem. Događaji u samoj „Ilijadi“ ne zauzimaju više od pedest jednog ili, po drugima, četrdeset devet dana desete godine Trojanskog rata. Događaji koji su tom ratu dali povod i sve ostalo što se dogodilo pre tih događaja — sve to pominje se uzgred. U „Odiseji“ se govori o događajima nakon Trojanskog rata — o lutanjima itačkog kralja Odiseja, ali se pominju i neki događaji iz samog rata. Osim „Ilijade“ i „Odiseje“ Homeru se pripisuju i različita druga dela: „Homerske himne“, „Batrahomiomahija“ („Boj žaba i miševa“), „Margit“, „Kerkopi“ i, naposletku, kiklički epovi(?). U njima je opevano ono što se dogodilo pre događaja koje opeva „Ilijada“, zatim ono što se dogodilo između opevanih događaja u „Ilijadi“ i „Odiseji“ i, najzad, ono što se dogodilo nakon događaja opevanih u „Odiseji“. Na žalost, većina tih dela je izgubljena, s izuzetkom malog broja stihova i nekoliko opisa sadržaja nađenih u delima kasnijih autora.

Homer u svojim epovima ne koristi naziv Heleni (Grci), kao opšti naziv za sva helenska plemena. On ih najčešće naziva Ahajcima, Danajcima i Argivcima, a ako ne upotrebljava ni jedan od tih naziva, tada koristi nazive prema pokrajinama ili malim kraljevstvima iz kojih potiču: Mirmidonci ili Kefalonci, na primer. Opšti naziv Heleni javlja se tek negde od VIII v. pre n. e., a pogrešan naziv Grci vodi poreklo od latinskog Grecija (Graecia — zemlja Grka) — prema malom plemenu Greka (Graeca), koje je naseljavalo zapadnu obalu Epira. 

U toku dugog postojanja legendi o Troji i Trojanskom ratu, njene epizode zaokupljale su pažnju brojnih drugih antičkih autora: Eshila, Sofokla, Euripida, i Vergilija, zatim: Apolodora, Ovidija, Kvinta Smirnskog, Likofrona i mnogi drugi. Kasnije im se pridružuju brojni srednjovekovni i renesansni pisci — sve do današnjih dana. Među te pisce ubrajaju se: Dante (Dante), Bokačo (Boccaccio), Čoser (Chaucer), Šekspir (Shakespeare), Milton (Milton), Rasin (Racine), Gete (Goethe), Tenison (Tennyson), kao i mnogi drugi.
    
3.


Troja se nalazila u maloazijskoj antičkoj oblasti Frigiji, na vratnicama Dardanela (Helesponta) — moreuza koji odvaja Evropu od Male Azije, a povezuje Mramorno more (Propontidu) s Egejskim. Na domak Troje uzdizala se šumovita gora Ida — nazvana tako po istoimenoj gori na ostrvu Kritu — koja je bila neiscrpan izvor drvene građe, a na njenim obilatim pašnjacima pasla su brojna trojanska stada. Dve obližnje reke: viroviti Skamandar ili Ksant — kako su je još nazivali zbog žute boje njenih voda (ksanthos = žut, riđ, smeđ), koji je izvirao podno gore Ide i vode dobijao iz dva izvora, „jednog toplog i drugog hladnog“ — i njena najvažnija pritoka Simois, obilato su snabdevale vodom trojansku ravnicu, čineći je pogodnom za gajenje raznovrsnih useva. Takav izuzetni položaj učinio je Troju glavnim središtem trgovine između istoka i zapada u bronzanom dobu. Trojanci su u svojoj vlasti držali trgovačke puteve koji su iz mediteranskih gradova preko Helesponta i Bosfora išli prema Pontu (Crnom moru). Ako je struja sa severa bila jača, mali brodovi koji su išli iz Egipta i Sirije, sa Kipra i Krete, nisu mogli da uđu u Helespont, pa su robu morali da prenose putem koji je vodio pored Troje. A trojanski vladari naplaćivali su za prolaz visoke dažbine. Zahvaljujući tim prolaznim dažbinama i trgovini, pre svega zlatom, srebrom, gvožđem, žadom, cinoberom, suvom ribom, uljem, konopljom, lanom i brodskom građom, ogromno bogatstvo slivalo se u Troju. Troja je postala moćan i basnoslovno bogat grad, a njena vlast se protezala sve do tračke reke Penej. Opasana jakim bedemima, koje je prema predanju sagradio bog mora Posejdon, sa dve glavne kapije — Skejskom na zapadu i Dardanskom na istoku, Troja je mogla uspešno odolevati čestim napadima sa raznih strana, odnosno bila je gotovo neosvojiv grad.

Heleni s kontinentalnog dela Helade, sa ostrva Krita i Frigijci podjednako su se dičili tvrdeći da su oni osnovali Troju. A ko ju je, u stvari, osnovao nikada nije utvrđeno. Troja je više puta bivala razarana i ponovo građena; u svemu je bilo devet (a neki kažu i više) Troja, a slavnu Homerovu Troju su izgleda naseljavala tri saveznička plemena — Trojanci, Ilijci i Dardanci. Jedno od predanja kaže da je prvi grad na mestu buduće Troje osnovao izbeglica sa Krita Skamandar, po kome je obližnja reka i dobila ime. Skamandara je nasledio njegov sin Teukro (Teukar), po kome su kritske naseljenike nazvali Teukranima. Međutim, neki kažu da je da je kritske iseljenike poveo sam Teukro, a Atinjani, pak, tvrde da Teukrani nisu došli u Frigiju sa Krita, već iz Atine. Pre ili posle Teukra, u Frigiju je stigao i izbeglica iz Arkadije (a po latinskom predanju iz Etrurije) Zevsov sin Dardan, koji je na jednoj blažoj strmini gore Ide osnovao grad Dardaniju. Nakon Teukrove smrti, Teukrani i Dardanci su postali jedan narod. Dardan je rasprostreo svoju vlast nad mnogim azijskim gradovima; on je osnivao i kolonije po Frigiji, Trakiji i dalje. (Po Dardanu je moreuz koji se u antici zvao Helespont nazvan Dardaneli.).

Dardana je nasledio njegov najstariji sin Erihtonije, koji se vremenom toliko silno obogatio da je važio za najimućnijeg smrtnika. Erihtonije je imao sina Troja, po kome je čitava pokrajina dobila ime Troada, a neutvrđeni grad — Troja, a Teukrani ili Dardanci treće ime: Trojanci. Trojev sin Il je, kako mu je savetovano, osnovao nadomak Dardanije — Troje utvrđeni grad (trojansku akropolu) Pergamon, koji su po njemu zvali i Ilionom, tako da se otada čitavo gradsko naselje zvalo čas Troja, čas Pergamon, čas Ilion. Nakon Trojeve smrti, njegovo kraljevstvo se podelilo; onaj deo Troje koji se zvao Dardanija pripao je njegovom mlađem sinu Asaraku, a znatno uvećani Ilion starijem Ilu. Asarak je imao sina Kapisa, a Kapis Anhisa kome je boginja lepote i čulne ljubavi Afrodita rodila sina Eneju. Il je imao sina Laomedona koji je vladao Trojom nakon njegove smrti.

Za vreme Laomedonove vladavine, Troja je postala izuzetno moćna i bogata, što je postalo uzrok čestih pljačkaških napada na grad. To je navelo Laomedona da grad zaštiti bedemom, a pošlo mu je za rukom da mu u tome dobrovoljno pomogne bog mora — Posejdon. Kao nagradu za obavljeni posao, Laomedon je obećao da će mu žrtvovati svu stoku prinovljenu te godine. Ali Posejdon je znao da bi bedemi koje on podigne mogli učiniti grad neosvojivim, što bi njegove stanovnike sigurno navelo da počnu prkositi i samim bogovima, ako se neki smrtnik ne pridruži njegovom poslu. Stoga je za svoga pomoćnika uzeo Eaka, najpobožnijeg i najpravednijeg od svih smrtnika, kome je Laomedon takođe obećao visoku nagradu. No, prevrtljivi i lakomisleni trojanski kralj lišio je nagrade ne samo Eaka, već i Boga. Posejdon mu je za osvetu poslao morsku alu da odnosi i proždire ljude i stoku oko Troje, i da, bljujući morsku vodu, nanosi štete trojanskim usevima.
  
4.


U nadi da će dobiti savet kako da se reši napasti, Laomedon se obratio proročištu u Libiji, ali su mu tamo rekli da se neman neće povući sve dok ne ostavi na obali, morskoj ali na milost i nemilost, svoju najmlađu i najlepšu kćer Hesionu. Nemajući kud, trojanski kralj je naredio da Hesionu prikuju za stenu na obali mora i prepuste nesrećnicu strašnoj sudbini. Međutim, dogodilo se da je baš tada slavni Zevsov sin Herakle svratio u Troju. On se odmah ponudio da spasi princezu i ubije morsku alu, na što mu je Laomedon obećao bogatu nagradu i ruku lepe princeze. Tako je i bilo: Herakle je uništio alu i spasio Hesionu, ali ga je, oslobođen napasti, pohlepni i prevrtljivi trojanski kralj prevario i uskratio mu nagradu, na što je Herakla zapretio ratom protiv Troje i otplovio veoma srdit.

Kao što je i obećao, Herakle se uskoro vratio s prijateljima, među kojima je bio i Eakov sin Telamonom. Herakle nije imao strpljenja za neku dužu opsadu, te je odlučio da probije trojanski bedem i na taj način prodre u grad. Ali zidine koje je gradio Posejdon uspešno su odolevale pritisku. Ipak, Telamonu je pošlo za rukom da prodre u grad, jer je izabrao najslabije mesto — zapadnu stranu, koju je gradio njegov otac Eak. 

Herakle je ubio Laomedona i pobio sve njegove sinove, osim Podarka koji je jedini savetovao oca da ispuni svoje obećanje dato Heraklu; zatim je opljačkao grad. Kad je zadovoljio žeđ za osvetom, on je dao Hesionu Telamonu kao ratni plen, a njoj je dozvolio da po vlastitom izboru otkupi bilo koga od svojih sugrađana. Ona je izabrala svoga brata Podarka a kao otkupninu je dala zlatni veo kojim je vezivala kosu. Otada je Podark dobio novo ime Prijam („Otkupljeni“). 

Pre nego što je napustio Troju, Herakle je postavio Podarka — Prijama na trojanski tron — da vlada i obnovi grad. 

Zahvaljujući pre svega svojoj mudroj vladavini, Prijam je za nekoliko godina ne samo povratio Troji raniju moć i bogatstvo, već ju je učinio sjajnijom i lepšom nego što je ikada bila. U svom pompeznom dvoru nagomilao je nebrojeno blago, a vladari više kraljevina od Helesponta do Karije u južnom delu Male Azije bili su njegovi podanici; drugi su sa njegovom porodicom bili vezani bračnim vezama.

(O Heraklovom razaranju Troje Robert Grevs (Robert Graves) u „Grčkim mitovima“ kaže: „Ova legenda odnosi se na peto prehelensko razaranje grada Troje; verovatno da su grad uništili Minijci, što znači eolski Heleni, pomognuti Lelegijcima, pošto je zemljotres koji se desio u to vreme porušio čvrste gradske bedeme.“ On zatim dodaje da je: „Laomedon ometao Lelegijce i Minijce u trgovačkim poduhvatima na Pontu i da je jedini način da ga urazume bio da mu unište grad koji je vladao Helespontom i Skamandarskom ravnicom, gde se svake godine održavao istočno-zapadni sajam.“).
  
5.


Predanje dalje kaže da je Prijamova supruga Hekaba rodila trojanskom kralju deset sinova — Hektora, Parisa, Dejfoba, Helena, Pamona, Polita, Antifa, Hiponeja, Polidora i Troila, i četiri kćeri — Kreusu, Laodiku, Poliksenu i Kasandru. Kasnije se pripovedalo da je Prijam imao ukupno pedeset sinova, od kojih su devetnaest bili Hekabina deca, i dvanaest kćeri. Ostalu Prijamovu decu izrodile su brojne konkubine. Pre no što će roditi Parisa, Apolonovi sveštenici u Troji objavili su proročanstvo da će dete koje će se uskoro roditi u trojanskoj kraljevskoj kući doneti propast gradu. Jedini način da se grad spasi bio je da se dete ubije odmah po rođenju. Taj zadatak poveren je Prijamovom glavnom pastiru Agelaju. Ali Agelaj je bio meka srca i nije bio u stanju da ubije novorođenče; zato je odneo dete svojoj kući i odhranio ga zajedno sa svojim sinom.

Paris je odrastao među pastirima na gori Idi, čuvajući goveda. Njegovo plemenito poreklo ubrzo se ispoljilo u njegovoj izuzetnoj lepoti, snazi i inteligenciji. Još kao dečak otkrio je bandu kradljivaca stoke i tako stekao drugo ime Aleksandar („zaštitnik ljudi“). U Troju se vratio tek mnogo godina kasnije, gde su ga na kraju prepoznali i radosno dočekali. Međutim, dok je još boravio na Idi, bio je upleten u spor oko zlatne jabuke, koji je, kako se kasnije pokazalo, bio presudan za dalju sudbinu Troje.

Do spora oko zlatne jabuke došlo je na svadbi morske boginje Tetide i kralja Peleja, Eakovog sina. Poseban sjaj dali su joj svojim prisustvom bogovi; sastali su se u punom broju, zadovoljni što poziv za svadbu nije dobila Erida, boginja svađe i nesloge, te su se nadali da će se bar jednom moći mirno zabavljati.

Međutim, veoma uvređena i srdita, Erida je neprimetno među goste spustila zlatnu jabuku s natpisom „kalisti!“ (najlepšoj, grč. Kallisti, Kallistēi, Καλλίστη), i to baš pred noge Here, Atene i Afrodite, koje su do tog trenutka prijateljski ćaskale. A čim su čule šta piše na kori jabuke, sve tri su istovremeno posegnule za njom, jer se svaka od njih smatrala lepšom od ostalih i ni jedna se nije ustručavala da to i javno stavi svima do znanja. Tako je nastala veoma mučna atmosfera i zabavi je bio kraj. Najzad su se boginje obratile vrhovnom bogu Zevsu da presudi spor, ali on nije imao ni malo volje da se u to upliće. Bilo mu je sasvim jasno da kako god reši spor — dve će mu boginje postati neprijatelji. I tada mu je sinula božanska misao: otarasiće ih se sve tri skupa, s jabukom i odgovornošću za odluku, i poslaće ih nekome daleko od sebe! I poslao ih je Parisu, koji je u tom trenutku čuvao stoku na Garganu, najvišem vrhu gore Ide. 

Da bi osvojile jabuku, sve tri boginje su pred lepim pastirom isticale svoje osobine i obećavale mu primamljive nagrade: Hera da će ga učiniti gospodarem Azije i najbogatijim čovekom na svetu, Atena ratničku slavu i pobedu u svim bitkama, a Afrodita najlepšu ženu na svetu — Helenu iz Sparte. Paris se nije dugo kolebao: najlepšom je proglasio Afroditu i predao joj zlatnu jabuku. Time je, iako to tada nije znao, navukao na sebe neublaživ gnev i Herin i Atenin. Njih dve su se ljutito zaklele da će se zbog nanete uvrede osvetiti ne samo njemu, nego i njegovom ocu Prijamu, njegovom narodu i trojanskoj državi i sve ih zajedno upropastiti.
  
6.


Nakon povratka u Troju, Paris je otpočeo novi život, sasvim drugačiji od onoga kojim je do tada živeo. Ranije je znao jedino da čuva stoku, a sada je učio da rukuje mačem, kopljem i štitom; naučio je da vozi dvokolice i sve drugo što treba i mora da zna jedan princ. Ako mu je ranije učitelj bio stari i priprosti Agelaj, sada su najveštiji i najmudriji ljudi bili njegovi učitelji. A Afrodita, da bi ispunila dato obećanje, ubrzo je udesila da Paris sagradi lađu i krene put Sparte, u susret Heleni — najlepšoj ženi na svetu, koja je tada bila žena spartanskog kralja Menelaja.

Helena je bila Zevsova kćerka, a živela je na dvoru svoga poočima spartanskog kralja Tindareja. Pošto se glas o njenoj izuzetnoj lepoti proširio po celom helenskom svetu, Helenu su, čim je stasala za udaju, prosili najugledniji helenski junaci: Odisej sa Itake, Diomed iz Arga, čuveni strelac Filoktet, Telamonov sin — Veliki Ajant, moćni kretski kralj Idomenej, Kinira iz Pafa na Kipru, Menestej iz Atine, Menelaj — koga je zastupao njegov moćni brat Agamemnon, i mnogi drugi. Donoseći bogate darove, oni su se u sve većem broju okupljali u Tindarejevom dvoru. Spartanski kralj je bio u nevolji, jer je primetio da se oni međusobno popreko gledaju i iz dana u dan sve više mrze; svaki je pretio da će se osvetiti ostalima ukoliko mu ne pođe za rukom da prelepu Helenu dobije za suprugu.
Mudri Odisej, koji je za razliku od ostalih prosaca došao bez darova, jer je znao da nema nekih velikih izgleda na uspeh, pomogao je Tindareju da se izvuče iz neprijatne situacije. Po njegovom savetu, svi prosci su morali da se svečano zakunu da će ostati međusobno prijatelji, da će ostati prijatelji spartanskom kralju, kao i Heleni i njenom suprugu — bez obzira na koga izbor bude pao — i da će se svi ujediniti i udariti na onoga ko eventualno pokuša da preotme Helenu od njenog supruga. Ne zna se tačno da li je Heleni supruga izabrao Tindarej ili je ona sama objavila svoga izabranika krunišući ga vencem. U svakom slučaju ona se udala za Menelaja, kome je Tindarej ustupio spartanski tron.

Menelaj i Helena su živeli u srećnom braku; njihov dvor je bio nadaleko čuven po gostoprimstvu i izuzetnoj raskoši. Kad je Paris stigao u Spartu, Menelaj ga je dočekao veoma srdačno, priredio je u njegovu čast gozbu i predstavio ga svojoj supruzi Heleni. A Afrodita je učinila da se ona odmah zaljubi u lepog trojanskog princa. Po isteku gozbe, Menelaj je otplovio poslom na Krit, ostavivši Helenu da dvori gosta i upravlja kraljevstvom do njegovog povratka. Te iste noći Helena je pobegla s Parisom, koji je usput opljačkao i poneo sa sobom i silno blago iz Menelajeve riznice.

7.


O svemu što se dogodilo u Sparti nakon njegovog odlaska, Menelaj je saznao dok je još boravio na Kritu. Na to je on odjurio u Mikenu, svome bratu Agamemnonu, na savetovanje i dogovor. Razjareni Menelaj zahtevao je da se odmah upute pozivi svim ahajskim kraljevima i prinčevina — prvenstveno onima koji su vezani zakletvom —  i krenu u ratni pohod protiv Troje. On je goreo od želje za borbom; hteo je da osveti svoju povređenu čast i dobije natrag svoju suprugu, koju mu je drsko ugrabio trojanski princ, kao i da povratiti opljačkano blago. Agamemnon je, na uporni Menelajev zahtev, poslao glasnike širom Helade da podsete nekadašnje Helenine prosce na zakletvu i da skupljaju dobrovoljce, ističući da je povređena čast cele Helade. Ako taj zločin ne bude primerno kažnjen, niko u Heladi neće biti siguran za bezbednost svoje supruge. Kao zborno mesto svih helenskih kraljeva, Agamemnon je odabrao lučki grad Aulidu u Beotiji, u Eubejskom tesnacu.

Pozivu mikenskog kralja odazvali su se gotovo svi helenski kraljevi i prinčevi: dugovečni i mudri Nestor iz Pila, Diomed iz Arga, Veliki Ajant sa ostrva Salamine, Mali Ajant iz Lokride, lukavi i mudri Palamed, moćni kretski kralj Idomenej, čuveni strelac Filoktet i mnogi drugi. U Aulidi se okupilo 40 helenskih kraljeva sa 1186 lađa i između 100.000 — 135.000 ljudi spremnih da krenu u kazneni pohod protiv Troje. Neki su došli zbog toga što ih je na to obavezivala data zakletva, a drugi što su bili željni velikih poduhvata. Ratni pohod protiv Troje obećavao je večnu slavu i bogat plen. Po prirodnom toku stvari, kako je Agamemnon bio najmoćniji kralj u Heladi, a i sve pripreme su išle preko njega, bilo je sasvim razumljivo da je on od samog početka bio vrhovni zapovednik helenske vojske. Njemu je predat zlatni skiptar, kao znak vlasti i časti, a sve vojskovođe položile su mu zakletvu.
  
8.


Kao Helenin prosac, i Odisej se zakleo da će njenom suprugu priteći u pomoć kad ga zadesi zlo, ali kad je taj trenutak došao on nije želeo da krene u rat, jer je shvatao da će opsada Troje biti duga i teška. Neki kažu da je Odiseju prorečeno da će se, ako krene u Trojanski rat, tek nakon dvadeset godina vratiti na Itaku, i to bez svojih ljudi, siromašan kao prosjak. Osim toga, u zavičaju ga je zadržavala njegova mlada supruga Penelopa, kao i tek rođeni sin Telemah. Zato se Odisej pretvarao da je lud, a da bi sve izgledalo uverljivo upregao je u jaram magarca i vola i stao da ore, bacajući u brazde so umesto semena. Za mudrog Palameda je to bio proziran trik; iz Penelopinog naručja uzeo je njegovog malog sina Telemaha i položio ga na mesto koje je Odisej upravo nameravao uzorati. Odisej je naglo skrenuo zapregu, kako bi izbegao da usmrti svoga jedinca, i time se odao. Nemajući kud, pristao je da se pridruži pohodu, ali je od tog trenutka teško omrznuo Palameda.

Pripovedalo se da je Tetida znala za proročanstvo da će njen sin biti stavljen pred izbor: dug ali jednoličan život bez časti, ili kratak a slavan. Kad je Ahil odabrao slavu, ona je, znajući da ne može izmeniti tok sudbine, na sve načine pokušavala da odloži sinovljevu smrt. Na vest da se priprema pohod protiv Troje, sakrila je Ahila kod kralja ostrva Skira Likomeda, gde je prerušen u devojku (pod imenom Pira), živeo među kraljevim kćerima. S jednom od njih, Dejdamejom, imao je malu ljubavnu avanturu, nakon koje se rodio Pir, kasnije nazvan Neoptolem.

Kad su Agamemnonovi glasnici, vođeni glasinama ili po Kalhantovom savetu, stigli na Skir, nije im pošlo za rukom da otkriju Ahila, iako im je kralj Likomed dozvolio da pregledaju sve prostorije njegovog dvora. Tada se Odisej dosetio i izložio u predvorju gomilu poklona — najviše nakita, pojaseva, vezova i ženskih haljina, ali i skupoceno oružje — i pozvao kraljeve kćeri da biraju. Dok su one razgledale nakit i haljine, na ugovoreni znak podignuta je lažna uzbuna, kao da je izvršen napad na dvor. Sve kraljeve kćerke su se razbežale, osim jedne koja je dograbila oružje, spremna da dočeka napadače. Tako se Ahil odao i bez nekog većeg nagovaranja pridružio se pohodu. S njim je krenuo i njegov nerazdvojni drug i rođak Patroklo.
  
9.


Neposredno pred polazak helenske flote iz Aulide, prorok Kalhant je prorekao da će opsada Troje trajati deset godina. Neki kažu da je helenska flota napustila Aulidu mesec dana nakon što im se pridružio Odisej, i da ih je prorok Kalhant poveo prema Troji svojom vidovitošću. Drugi opet kažu, što je i opšteprihvaćeno, da oni nisu imali vodiča i da su zaplovili nasumice. Tako su zabunom stigli do obala maloazijske oblasti Mizije, gde su se sukobili sa Heraklovim sinom Telefom (misleći da su u Troadi), ali su se povukli čim su shvatili grešku. Međutim, velika bura, rasturila je njihovu flotu, te je svaki zapovednik usmerio svoju lađu ka svojoj zemlji.

Neki veruju da je ahajska vojska krenula pogrešnim pravcem u drugoj godini nakon otmice Helene, i da je proteklo dobrih osam godina pre no što su se ponovo otisnuli. Ali verovatnije je da su se oni okupili iste godine kada su se povukli iz Mizije. Međutim, zbog nepovoljnih vetrova danima nisu mogli nikuda da krenu. Tada je Kalhant objavio da nepovoljni vetrovi neće prestati sve dok Agamemnon ne žrtvuje svoju najlepšu i najmiliju kćer — Ifigeniju. Agamemnon je odlučno odbijao da žrtvuje kćer, sve dok nezadovoljne helenske vojskovođe nisu zapretile da će svoju zakletvu na vernost preneti na Palameda, ukoliko se Agamemnon i dalje bude opirao. Tek tada je, iako teška srca, pristao i naredio da Ifigeniju dovedu u Aulidu, pod izgovorom da želi da je uda za Ahila. Kada je Ahil saznao da je njegovo ime upotrebljeno radi prevare, odlučio je da zaštiti nevinu devojku. Međutim, Ifigenija je shvatila neminovnost njene žrtve i, bez reči prekora ili žalbe, pristala je da umre za slavu Helade. Neki kažu da je Ifigenija dobrovoljno pošla u smrt da bi sprečila kamenovanje Ahila, koji je jedini hteo da joj pomogne.

Odmah nakon Ifigenijinog žrtvovanja povoljni vetar je dunuo i helenske lađe su najzad mogle da zaplove. Helenska flota je, najpre, pristala na ostrvu Tenedu, nadomak Troje. Neki kažu da se Agamemnon tek na Tenedu setio da najpre pošalje glasnike trojanskom kralju Prijamu, a drugi da je to bilo znatno ranije (još pre okupljanja helenske vojske u Aulidi), s pretnjom da će sravniti grad sa zemljom, ukoliko ne vrate Helenu i oteto blago iz Menelajeve riznice. Pored toga, tražio je i ogromnu odštetu za pokriće troškova kojima se izložio. Međutim, kada su njegovi glasnici — Menelaj i Odisej, izneli helenske zahteve trojanskom savetu, bili su odbijeni. Neki kažu da je Paris, a kralj Prijam ga je u tome podržavao, bio voljan da vrati Menelajevo blago, ali je odlučno odbio zahtev da vrati Helenu; štaviše o Heleni uopšte nije hteo da razgovara.

Samo se jedan član trojanskog saveta, Prijamov savetnik Antenor, usudio da kaže da bi Helenu trebalo vratiti njenom suprugu Menelaju. Međutim, savet ga je ućutkao, jer je ljubavna moć koju je Afrodita podarila Heleni bila tolika da je ostavljala jak utisak na svakog muškarca u gradu, uključujući i ostarelog kralja Prijama, tako da su svi bili spremni izložiti se i najgorim mukama za samo jedan njen osmeh ili pogled.

Za vreme boravka u Troji, Menelaj i Odisej su bili Antenorovi gosti; oni su samo zahvaljujući svom ljubaznom domaćinu, koji je iznad svega poštovao sveto pravo glasnika, sačuvali žive glave, jer su razjareni Prijamovi sinovi, a i ostali Trojanci, hteli da ih ubiju. A Menelaj i Odisej to nisu zaboravili.

10.


Uvređeni i ljuti što su njihovi zahtevi odbijeni, Heleni su krenuli sa Teneda i ukotvili svoje lađe na obalama Troade, ali su oklevali sa iskrcavanjem. Naime, znalo se za proročanstvo da će onaj koji prvi stupi na trojansko tlo, prvi i da pogine. Za to vreme Trojanci su se, pod vođstvom Hektora, sjatili na obalu i zasuli lađe kišom kamenja i strela. I kad je već pretila opasnost da zbog proročanstva propadne čitava operacija iskrcavanja, Odisej se odlučio na akciju; najpre je bacio na tlo svoj štit, a zatim je spretno skočio na njega. Mladi Protesilaj, koji je od svih najviše težio za slavom, odmah je skočio za njim; ubio je nekiliko Trojanaca, ali je pogođen strelom na mestu ostao mrtav.

Heleni su najpre razbili glavninu trojanske flote, koja je ležala usidrena na ušću reke Skamandar, a zatim su, svrstani u duge bojne redove, krenuli na sam grad. Napad je bio žestok, ali golemi bedemi koje je gradio Posejdon uspešno su odolevali pritisku; trojanske kapije su bile dobro čuvane, a na bedemima se nalazilo mnoštvo branilaca, te su pretrpeli teške gubitke i morali su da se povuku. Nakon još nekoliko neuspelih pokušaja tokom narednih dana, Agamemnon je najzad shvatio da je tačno proročanstvo da će Troja pasti tek nakon isteka devete godine. Zato je sazvao kraljevski savet, na kome je odlučeno da drže Troju pod opsadom do isteka roka od devet godina. Za to vreme, tako je odlučeno, oni će harati obalama Trakije i Male Azije i napadati gradove koji su bili saveznici kralja Prijama, a sve u cilju što većeg iscrpljivanja Trojanaca, zadobijalja plena i snabdevanja vojske namirnicama.

Agamemnon se spremao da vodi rat iscrpljivanja, ali se ubrzo pokazalo da opsada Troje nije bila potpuna; nije bila opsednuta tako da su joj bile prekinute veze sa kopnenim zaleđem. Kroz Dardansku kapiju, koja je vodila u unutrašnjost zemlje, Trojancima su redovno stizala pojačanja, namirnice, kao i sve drugo što im je bilo neophodno. Pored toga, Trojanci su držali Sest i Abid, gradove na Helespontu, što je obezbeđivalo dobru vezu sa Trakijom. Heleni su vladali morem a Trojanci kopnom. 

Ipak, dugogodišnja opsada i sistematsko uništavanje saveznika dalo je izvesne rezultate: trgovina je zamrla, zalihe su znatno smanjene, a sve slabija je bila i vojnička pomoć saveznika. Tome su najviše doprineli Veliki Ajant i Ahil. Ahil je, kako kažu, tokom devetogodišnje opsade pokorio dvadeset i tri grada i ostrva koji su bili Prijamovi saveznici. Jednom prilikom, Ahil je napao Eneju, sina Anhisa i boginje Afrodite, dok je ovaj mirno napasao goveda na gori Idi. Iznenađen i nepripremljen, Eneja se dao u bekstvo niz šumovite padine. Kao pripadnik sporedne trojanske kraljevske loze, Eneja je živeo je u onom delu Troje koji se zvao Dardanija, kojom je vladao njegov otac Anhis. Međutim, kako su Anhis i Prijam, uprkos rodbinskim vezama, poodavno živeli u ponešto zategnutim odnosima, dardanski kralj nije odmah požurio u pomoć trojanskom kralju kad su Ahajci napali Troju. Tek nakon ovog Ahilovog drskog postupka, Anhis se odličio na akciju i dardanske vojnike, pod vođstvom Eneje, priključio trojanskoj vojsci.
     
11.


Trojanski rat je zatekao kralja Prijama kao umornog starca. Zbog poodmakle dobi nije mogao učestvovati u borbama pa je vrhovno zapovedništvo nad vojskom prepustio svom sinu Hektoru. Nije mogao izabrati boljeg: Hektor je od svih Trojanaca i od sve svoje braće bio prvi po hrabrosti, snazi i odlučnosti i devet godina je uspešno branio Troju. Trojanci su ga zvali štitom svoga grada i poštovali kao boga.

Iako je od svih svojih sinova najviše voleo Hektora, Prijam je bio ljubazan i blagonaklon i prema ostalima, mada se neki nisu naročito isticali u bojevima, izuzev Helena, Antifa i Dejfoba. Ipak, posebnu Prijamovu naklonost uživao je Paris – veću no što su to dopuštali interesi Troje, čime je, u stvari, prećutno okajavao svoj postupak pri njegovom rođenju. Nikada nije uputio reč prekora ni Parisu ni njegovoj ženi Heleni, iako su upravo oni bili glavni krivci za sve ratne patnje koje su ih snašle. Štaviše, branio je Parisa oglušivši se na savete svojih najboljih savetnika i Apolonovih proroka, i na njegovo traženje je trojanski savet odbio predlog koji je mogao spasiti Troju. Tako je zbog privatne stvari svoga sina stavio na kocku i sam opstanak ne samo Troje već i čitave Troade, verujući, svakako, da će Hektor odbraniti zemlju.

Vremenom se pokazalo da Paris nije bio borac koji je znao zadobiti poštovanje drugova i uvažavanje neprijatelja. Katkad se borio u prvim redovima, katkad gađao iz luka sa sigurne udaljenosti, ali je najčešće luk i strele ostavljao da miruju, iako je bio odličan strelac. Dok su se drugi borili, on je provodio vreme u zagrljajima svoje prekrasne supruge. Hektor ga je zbog toga prekorevao, a Trojanci, iako su mu oprostili što je svojim postupkom izazvao rat, počeli su vremenom da ga mrze zbog njegove ravnodušnosti za sudbinu svoga naroda i grada.

12.


Mnoge nevolje su morali da podnesu stanovnici Troje za vreme devetogodišnje opsade; mnoge pale heroje su morali da oplakuju. A među poginulima bilo je više Prijamovih sinova, koje je većinom pobio Ahil. Poginuo je i mladi Troilo, za koga je jedno proročište reklo da Troja neće biti osvojena ako on doživi dvadeset godina. I Heleni su, takođe, mnogo pretrpeli za devet godina rata; mnogi od njih su našli smrt na bojnom polju. Život je izgubio i mudri Palamed, ali ne od neprijateljske ruke, već je pao kao žrtva laži i kleveta, kao prva žrtva pravosudnog umorstva. 

Palamed je uživao veliki ugled cele helenske vojske, što je probudilo zavist i mržnju u Odisejevom, Agamemnonovom i Diomedovom srcu. Osim toga, Odisej mu nije nikada oprostio što ga je nadmudrio i prozreo njegovo lukavstvo kada se pretvarao da je lud da bi izbegao odlazad u rat. Zato je lažno optužio Palameda za izdaju, podmetnuvši pri tom i dokaze: Prijamovo pismo sa izdajničkim sadržajem i zlato kojim je, navodno, potkupljen. Palamed je osuđen na smrt i kamenovan. Kažu da su mu poslednje reči bile: — Žalim te, istino, što si pre mene umrla!

Otada pa nadalje, Palamedov otac Nauplije je sve svoje snage usredsredio samo ka jednom cilju — osveti. Putovao je po celoj Heladi i posećivao domove otsutnih heroja, gde je pričama o njihovom neverstvu i preljubi sa zarobljenim Trojankama, da oni dovode iz Troje svoje konkubine s namerom da ih postave za nove kraljice, uznemiravao njihove osamljene i nezaštićene supruge. Takve i slične glasine prouzrokovale su mnoge nesreće: neke od supruga izvršile su samoubistvo, dok su se druge upustile u preljubu.

13.


Tek desete godine ratovanja Heleni su prestali da haraju obalama Trakije i Male Azije, koncentrišući sve svoje snage pred bedemima Troje. A tada je u helenskoj vojsci izbilo pritajeno nezadovoljstvo; rat se beskrajno otegao i vojnici su sve više čeznuli za svojim domovima, a vojskovođe su izgubile nadu da će se domoći bogatog plena i steći slavu. Da bi nesreća bila veća, u trenutku kad je zamor već dostigao vrhunac, došlo je do sukoba između Agamemnona i Ahila. Taj sukob — kome je uzrok bila žena — gotovo je doveo do propasti ne samo celokupnog pohoda, već i cele helenske vojske.

Naime, Hriseida, kćerka Apolonovog sveštenika Hrisa, koju je Ahil zarobio u jednom od svojih pohoda, pripala je pri raspodeli plena vrhovnom vojskovođi Agamemnonu. Ahil nije imao ništa protiv, jer mu je istovremeno pripala zarobljenica Briseida, u koju se bio strasno zaljubio. Lepa i mudra Hriseida je vrhovnom vojskovoći odmah postala draža i od sopstvene supruge. Međutim, Hriseidin nesrećni otac je ubrzo došao u ahajski logor i ponudio za kćer otkup. Blagorečivošću i bogatom ponudom Hris je uspeo da pridobije sve helenske vojskovođe, osim Agamemnona, koji je grubo odbio njegovu molbu i s uvredama i pretnjama ga proterao. To odbijanje rasrdilo je Apolona, koji je počeo streljati svojim strelama po helenskom logoru: najpre po mazgama i psima, a zatim i po ljudima — a Apolonove strele donosile su kugu.

Kad je prorok Kalhant objavio da se Apolonov gnev može ublažiti samo vraćanjem Hrisove kćerke ocu, i to bez ikakvog otkupa, i prinošenjem hekatombe (žrtve od sto bikova), Agamemnon je uzvratio vrlo oštro: okomio se na proroka a i na Ahila, koji je ustao u njegovu odbranu. Nakon oštre prepirke, u kojoj nisu birane reči, Agamemnon se u interesu vojske odrekao Hriseide, ali je zato kao nadoknadu izabrao sebi drugu zarobljenicu — Ahilovu miljenicu Briseidu. Ahil se, s gnevom u srcu, pokorio nepravednoj odluci vrhovnog vojskovođe ali je zauzvrat odlučio da se povuče s bojnog polja zajedno sa svojom vojskom.
Nazad na vrh Ići dole
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Re: Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu   Uto 2 Dec - 23:13

14.


U prvoj bici nakon Ahilovog povlačenja umalo da je došlo do kraja rata. Naime, odlučeno je, na opšte oduševljenje obe vojske, da se rat okonča dvobojem između Parisa, koji je svojom otmicom Helene bio glavni krivac izbijanja rata, i Menelaja, koji je bio najviše oštećen i uvređen. Dogovor je bio: ako Paris pobedi, zadržaće lepu Helenu, a helenska vojska će se vratiti u Heladu; ako, pak, pobedi Menelaj, biće mu vraćena Helena, i sve blago koje je Paris ugrabio.

U dvoboju, koji je potom sledio, Menelaj je savladao Parisa, ali ga je od sigurne smrti spasila njegova zaštitnica boginja Afrodita, tako što ga je obavila gustom maglom i uklonila s bojnog polja. Ipak, Agamemnon je zahtevao da se dogovor ispuni, proglašavajući svoga brata pobednikom. Dok su Ahajci glasno odobravali Agamemnonu, Trojanci su ćutali, što je u ovoj situaciji značilo isto što i odobravanje. Ali tada, kada je izgledalo da će se naći dostojno rešenje, trojanski saveznik Pandar, željan slave i bogatog plena, odapeo je svoju strelu i ranio Menelaja. Time je primirje bilo prekinuto, a borbe su nastavljene još većom žestinom. Diomed je ubio Pandara i teško ranio Eneju, kojeg je spasla njegova majka Afrodita. Potom je došlo do dvoboja između Hektora i Velikog Ajanta. Junaci su se borili sve do zalaska sunca, ali ni jedan od njih nije nadjačao drugog. Kako je pala noć, rešili su da prekinu borbu i međusobno se daruju: Hektor je obdario Velikog Ajanta svojim mačem, a Veliki Ajant je uzvratio darujući Hektora svojim sjajnim pojasom.

U daljim borbama ratna sreća se sve više okretala u korist Trojanaca. Tek nakon više uzastopnih poraza helenske vojske, Agamemnon je shvatio svoju grešku prema Ahilu. Stoga mu je posredstvom glasnika obećao bogate darove, kao i vraćanje Briseide, ne bi li ga privoleo da se opet lati oružja. Ahil je, međutim, ostao čvrsto pri svojoj odluci. Ali kada su Trojanci prodrli u helenski logor i stali da pale njihove lađe, popustio je molbama prijatelja Patrokla i dozvolio mu da se u njegovoj ratnoj opremi pojavi na bojnom polju. Varka je uspela: misleći da se Ahil opet latio oružja, Trojanci su se razbežali. U svom zanosu, Patrokle ih je gonio sve do trojanskih bedema, gde ga je sačekao Hektor i ubio. Oko Patroklovog leša nastala je žestoka bitka, ali tek sa pojavom samog Ahila na bojnom polju Trojanci su se povukli.

U teškom bolu za izgubljenim prijateljem, Ahil se izmirio sa Agamemnonom i vratio na bojno polje; sumanuto jureći kroz ratnu vrevu i metež tražeći Patroklovog ubicu — Hektora. Kada ga je našao ispred Skejske kapije došlo je do žestokog sukoba iz kojeg je Ahil izašao kao pobednik. U osvetničkom gnevu, Ahil je potom vezao Hektorovo beživotno telo za svoje dvokolice — onim istim pojasom kojeg je Hektor dobio na dar od Velikog Ajanta — i odvukao ga u helenski logor. U svojoj jarosti i besu, svakog jutra je tri puta vukao Hektorovo telo oko Patroklove humke. Ali kad se, pod okriljem noći, u njegovom šatoru iznenada pojavio lično trojanski kralj Prijam, nudeći bogat otkup za sinovljevo telo — Ahil je postupio plemenito. Setivši se svoga starog i zabrinutog oca i dirnut bolom trojanskog kralja, predao je nesrećnom ocu telo njegovog sina. Osim toga, udesio je da se dvanaest dana obustave borbe, kako bi Trojancima mogli dostojno da sahrane svoga mrtvog vođu.      

Međutim, ni Ahilu nije bilo suđeno da doživi osvajanje Prijamovog grada — i sam je ubrzo pao nakon Hektora. Prema jednom predanju, Ahila je ustrelio Paris, zahvaljujući Apolonu koji je uputio strelu u njegovu petu — jedino ranjivo mesto na njegovom telu. Katkad se kao Ahilov ubica pominje i sam Apolon. Tek nakon besomučne bitke, uspelo je Velikom Ajantu i Odiseju da izvuku njegovo telo. Kada je kasnije Ahilova majka — boginja Tetida odlučila da oružje njenog sina dodeli najhrabrijem među Ahajcima, jedino su se Veliki Ajant i Odisej usudili da ga traže. Obojica su izneli svoje razloge: Veliki Ajant krajnje nespretno, a Odisej s takvim govorničkim darom da mu je Agamemnon odmah dodelio Ahilovo oružje. Nenaviknut na poraze, Veliki Ajant nije mogao otrpeti ovaj poraz u verbalnom dvoboju. Povukao se duboko uvređen i obuzet besom prema Agamemnonu i ostalim helenskim vojskovođama. A njegov bes (pomešan sa pijanstvom) je boginja Atena pretvorila u ludilo. Pomračena uma, on je te noći, željan osvete, zabunom  preskočio ogradu obora sa stokom i, misleći da pred sobom ima Agamemnona i ostale vojskovođe, nasrnuo je na usnule pastire i sve ih pobio zajedno sa stokom. Kad je najzad došao svesti i shvatio kakav je zločin počinio, ubio se svojim mačem — kobnim Hektorovim darom. Iz Ajantove krvi nikao je, kako neki kažu, beli cvet s crvenim pegama, sličan zumbulu. 

(O Ajantovom ludilu srpski doktor Zumbul Jovanović kaže: „U „Ilijadi“ imamo takav opis delirium tremensa, da može u svaki medicinski udžbenik. Jer, kad je Ajaksovo pijanstvo prešlo u ludilo, nisu mu se pričinjavali beli miševi, nego beli bikovi.“).   

Najzad, ni Paris nije imao priliku da se dugo raduje svom „velikom junačkom delu“. Nedugo nakon Ahilove smrti, pogodila ga je smrtonosna Filoktetova strela. Time je Filoktet osvetio ne samo Ahilovu smrt, već i sramotu koju je Paris naneo Helenima otmicom Helene.

15.


Nakon Hektorove i Ahilove smrti, nastupili su teški dani za obe vojske; borbeni moral uveliko je opao i kod Trojanaca i kod Helena. Ipak, trojanski bedemi su i dalje uspešno odolevali i ostajali neosvojivi. Shvativši da Troju nikako neće moći da osvoje uzastopnim jurišima, Odisej je pribegao lukavstvu. Po njegovom nalogu sagrađen je ogroman drveni konj, u čiju šupljinu su se sakrili najhrabriji helenski ratnici, na čelu sa Odisejem, kojeg su ostavili u blizini Troje. Zatim su Heleni popalili svoj logor, a lađe su porinuli u more i otplovili. 

Trojanci su, čudeći se, posmatrali sa bedema ovu neuobičajenu gungulu u helenskom logoru, ali se nisu usuđivali da izađu van grada, sve dok nisu ugledali helenske lađe daleko na horizontu. Tada je među njima nastalo veselje; otvorili su gradske kapije i pohrlili k moru. Dok su jedni razgledali ostatke helenskog logora, drugi su se divili grdosiji od konja. Šta da rade s njim? Jedni su predlagali da ga bace u more ili spale, a drugi da se uvuče u grad. U tom je dotrčao Apolonov sveštenik Laokon, praćen dvojicom sinova, vičući i opominjući da to nije poklon nego varka. — Timeo Danaos et dona ferentes (Bojim se Danajaca i kad poklone daju). — rekao je i hitnuo svoje koplje u grdosijin trbuh.

Možda bi Trojanci, zahvaljujući Laokonovoj opomeni, i prozreli lukavu nameru Ahajaca, da neki pastiri nisu „uhvatili“ izvesnog Sinona koji se, navodno, krio u močvarama. Pred Trojancima Sinon se predstavio kao begunac iz helenskog logora. Po njegovim rečima, Heleni su, izgubivši svaku nadu da će osvojiti Troju, napustili opsadu i vratili se u domovinu, a on je pobegao od njih da bi izbegao žrtvovanje. Naime, kad su bogovi su zatražili ljudsku žrtvu za srećan povratak helenske vojske, prorok Kalhant je, po nagovoru Odiseja, označio Sinona, samo zato što je znao tajnu Palamedovog ubistva. Za drvenog konja lukavi Sinon je rekao da je to poklon boginji Ateni, a ogroman je samo zato jer je Kalhant objavio da će Trojanci ovladati celom Azijom, a zatim će savladati i Helene — ako konj dospe u grad.

Svi prisutni su poverovali ovim Sinonovim rečima, osim, razume se, Laokona. Ali, dve ogromne zmijurine koje su tog trenutka iskočile iz mora navalile su na Laokona i njegove sinove i ugušile ih svojim snažnim zagrljajima. Ovaj jezivi predznak Trojanci su protumačili kao potvrdu da je Sinon govorio istinu, a da je Laokon kažnjen zato što je svojim kopljem oskrnavio drvenog konja. Nakon toga, Trojanci su uvukli gorostasnog konja u grad, zbog čega su morali da poruše deo gradskih bedema kraj kapije. Potom je nastalo veselje i radost i uz to odgovarajuća pijanka, koja je trajala do duboko u noć. Otvaraju se i veliki ćupovi vina koji su služili za krajnju rezervu i koje je kasnije iskopao Šliman u vinskom podrumu ispod hrama Atene Palade.

Slaveći kraj rata u Troji se izopijalo i muško i žensko i staro i mlado, sve dok i najotporniji pijanac nije zaspao mrtvim snom bez snova.

Odisej i ostali helenski ratnici, koji su se nalazili u konju, samo su to i čekali. Iskočišvši iz grdosije, oni su pobili poluusnule stražare i otvorili gradske kapije kako bi glavnina helenskih snaga, koja se pod okriljem noći krišom vratila na trojansku obalu, mogla ući u grad. I tada se ne razvija boj, nego jezivi pokolj. Pijani Trojanci nisu bili u stanju da se odupru — neotrežnjeni su stizali pravo u Had, carstvo mrtvih. A pobednici su, ne znajući za milost, pljačkali,  palili i razarali njihove domove i hramove. Pobesneli heleni su ubijali ne samo muškarce, već i decu i starce, a žene su silovali i pretvarali u robinje. A među poginulima su bili i trojanski kralj Prijam i Hektorov sin Skamandrije (Astijanakt). Za samo jednu noć, zbog jedne obične pijanke, nestala je ponosita Troja sa lica zemlje.

Tako se završio Trojanski rat do kojeg je došlo krivicom boginje svađe (Eride) i boginje lepote i čulne ljubavi (Afrodite) — kao i zbog nepromišljenog čina trojanskog princa Parisa. Po ogromnim stubovima dima i rumenilu na nebu okolni narodi saznali su još iste noći za strašnu sudbinu najmoćnijeg grada u Aziji.

16.


Nakon razaranja Troje i podele bogatog plena, Heleni su se otisnuli na široko more, s namerom da se vrate u domovinu. Međutim, samo je nekolicina helenskih junaka imalo sreću da se sa svojim ljudstvom bez nezgoda vrati u domovinu. Veliki broj njihovih lađa nastradao je na obalama Eubeje, jer je Palamedov otac Nauplije, sveteći se za sinovljevu smrt, palio signalne vatre na rtu Kafarej, umesto na ulazu u zaliv Pagase, navodeći ih tako na stenovite hridine. Preživele brodolomnike Nauplije je nemilosrdno ubijao. Vrhovni vojskovođa Agamemnon se srećno vratio u Mikenu ali je ubrzo nakon povratka pao kao žrtva zavere od strane njegove supruge Klitemnestre i njenog ljubavnika Egista. Na sličnu zaveru naišao je i Diomed po povratku u Arg, te je morao da beži u Italiju. Menelaju je tek nakon sedam godina lutanja po istočnom Mediteranu i Egiptu pošlo za rukom da se vrati u Spartu, gde je ostatak života proveo zajedno sa Helenom u sreći i miru. Ipak, Odisejev povratak bio je najteži i najduži od svih — trajao je punih deset godina. Uzrok svim njegovim mukama bio je gnev boga mora Posejdona. Naime, na povratku iz Troje, Odiseja i njegove pratioce zarobio je ljudožderski jednooki kiklop Polifem, Posejdonov sin. Iz ove gotovo bezizlazne situacije, Odisej je uspeo da se spasi tako što je najpre dao kiklopu da se dobro napije vina, a kad je ovaj pijan zaspao, užarenim kolcem mu je izbio jedino oko. Kako nije uspeo da se osveti lukavom Odiseju, Polifem je zazvao svoga oca Posejdona i umolio ga da spreči njegov povratak u domovinu ili da, ako uopšte stigne do Itake, to bude tek pošto izgubi sve svoje lađe i pratioce — a tako je i bilo. U zemlji ljudožderskih divova Lestrigona Odisej je ostao bez svojih lađa i većine pratioca. S jedinom preostalom lađom doživeo je još čitav niz avantura: prošao je pokraj Ostrva sirena, koje su svojom zavodljivom pesmom privlačile moreplovce i proždirale ih; zatim pored Skile i Haribde, dva čudovišta koja ni jednoj lađi nisu dozvoljavala da prođe neoštećena; da bi na kraju kao jedini preživeli stigao do ostrva Ogigije. Na tom ostrvu proveo je narednih sedam godina, uživajući u gostoprimstvu i ljubavi lepe nimfe Kalipso, ali sve vreme čeznući za domovinom. Na kraju je sagradio splav kojim je dospeo do zemlje Feačana, odakle mu je kralj Alkinoj omogućio da brzo i spokojno stigne do obala rodne Itake. Ali time njegovim mukama nije bio kraj; morao je još da se obračuna sa brojnim proscima, koji su želeli da se venčanjem sa njegovom suprugom Penelopom domognu i njegovog imanja.

(Većina autora smatra da su Odisejeva lutanja samo plod pesničke fantazije. U preostaloj manjini, koja delimično ili potpuno veruje Homeru — smatrajući da su mu podaci uglavnom izvorni, no krajnje mistificirani i poetski iskićeni — mišljenja se razilaze u odnosu na mesta zbivanja pojedinih događaja. Neki smatraju da je Odisej lutao na svom povratku iz Troje duž obala Italije, drugi duž obala severne Afrike, zatim uz Maltu, pa uz Španiju i, najzad po Jadranskom moru. Najdalje idu oni koji tvrde da je Odisej izašao na Atlantski okean i dospeo čak do Severnog ledenog mora.).

17.


Posledice helensko-trojanskog sukoba nisu bile negativne samo za Trojance. Iz Trojanskog rata Heleni su se doduše vratili kao pobednici, ali uz neizmerne gubitke u ljudstvu i moći. „Pali su tamo svi koji su bili najveći junaci“, rekao je Homer kroz usta mudrog Hektora, i imao pravo. Kada su potom na Heladu navalila divlja plemena skitačkih Doraca, dotadašnji Heleni (Ahajci) im se nisu mogli odupreti; bogatstvo u zlatu i bronzi palo je u ruke neobuzdanih varvara koji su bili naoružani gvozdenim oružjem. Dorci su kao poplava preplavili srednju Heladu i Peloponez, a njihov snažni talas prelio se i na Krit.

U tom bratoubilačkom ratu Dorci su Ahajce delimično pobili, delimično asimilirali, a delimično potisnuli na ostrva u Egejskom moru i na zapadne obale Male Azije. Ahajska kultura je nestala s lica zemlje i tek nakon pola milenijuma procvetala je nova Helada.  

S druge strane, iako su Heleni (Ahajci) razorili Troju, ona za antički svet nikako nije nestala. Na ruševinama Prijamovog grada ponikao je „Novi Ilion“ (najpre helenski, a potom rimski grad „Novum Ilium“). O Novom Ilionu postoji mnogo podataka, a među njima i tavih na osnovu kojih se može suditi da je bio sagrađen tačno na mestu Prijamovog grada. Prema jednom predanju, Eneja je na gori Idi prikupio preživele Trojance i sa njima osnovao novi grad. Drugi, opet, kažu da je Troju obnovio njegov sin Askanije (Il), a treći da je novo trojansko kraljevstvo na ruševinama starog osnovao Prijamov savetnik Antenor, kojeg je Odisej poštedeo. A ima ih, opet, koji tvrde da je Hektorov sin Skamandrije (Astijanakt) preživeo razaranje Troje i da je, nakon odlaska Ahajaca, osnovao novu Troju. Ali kažu i da ga je Antenor proterao, i da ga je na trojanski tron vratio Eneja. Bilo kako bilo, ali nova Troja nije bila ni senka staroj. (Po poznatijem latinskom predanju, Eneja je nakon razaranja Troje napustio razoreni grad i otplovio, zajedno sa svojim sinom Askanijem, u potragu za novom domovinom. Tek nakon višegodišnjeg lutanja po moru i kopnu, on se napokon zaustavio u Laciju, u Italiji. Tu je Askanije, mnogo godina kasnije, sagradio Alba Longu, kojom su Enejini potomci vladali oko 300 godina, počevši od oko 1050. g. pre n. e. Iz tog roda je i Rea Silvija, koja je bogu Marsu — Aresu rodila blizance Romula i Rema, koji su 21. april 753. g. pre n. e. osnovali Romu — Rim, ali su se tom prilikom posvađali i međusobno sukobili, te je Romul ubio Rema.).

Prema Herodotu, Troju je pred rat protiv Helena posetio (470. g. pre n. e.) persijski kralj Kserks i na trojanskom Pergamonu žrtvovao hiljadu grla stoke boginji Ateni. Prema Ksenofonu, Troju je iz istih razloga posetio otprilike sto godina kasnije i spartanski vojskovođa Mindar. Prema Plutarhu i Arijanu tu se 334. g. pre n. e. zaustavio i Aleksandar Makedonski (Veliki); tu je Aleksandar našao drevno oružje koje je dao nositi — sreće radi — ispred svoje vojske pred polazak u bitku. Jedan od njegovih naslednika, Lisimah, naredio je da se razorena Troja obnovi. Taj grad je 85. g. pre n. e. razorila rimska vojska, a Julije Cezar je, verujući da njegova loza Julijevaca direktno potiče od Eneje, naredio da se grad obnovi. Imperator Konstantin nameravao je da na mestu Troje sagradi svoju prestonicu, ali se 330. g. n. e. predomislio i temelje Konstantinopolja (Carigrada, današnjeg Istambula) udario na mestu gde je postojao drevni gradić Vizant.

Na prelazu između stare i nove ere, Troju je posetio  geograf i istoričar Strabon, koji je putovao po tada celom poznatom svetu. U uvodu u trinaestu knjigu „Geografije“ on kaže: „Na najsevernijoj obali (Male) Azije nalazi se teritorija Troje, o kojoj se toliko govori. Iako leži sva u ruševinama i posve osamljena, u našem joj opisu poklanjamo mnogo mesta. Pri tom moramo zamoliti čitaoca da to razume, jer krivica za taj podrobni opis nije do nas, nego više do onih koji se bave znamenitim i starim stvarima. Daljni razlog je mnoštvo naroda koji su tu zemlju nastanjivali, Heleni i neheleni, a pored toga i pisanje mnogih pisaca koji su o njoj — ne uvek posve jasno — pisali. Na prvo mesto tu treba staviti Homera... “.

Prema tome, ruševine Prijamove Troje ili Iliona još su postojale na početku nove ere, a na njima, ili oko njih, raširio se Novi Ilion. Međutim, Strabon se i zapitao: jesu li te ruševine zaista ostaci Prijamove Troje? Ta tradicija nije bila „uvek posve jasna“, a Homerova Troja je već i za Strabona bila „drevna“. Od nje ga je delilo nekih XII v. 

Da li je to, pomalo bojažljivo, Strabonovo pitanje pokolebalo vekovno uverenje antičkog sveta? Da li je bar bilo dovoljno da se ubaci crv sumnje u vezi mesta gde se nalazila Troja, ili, pak, da se postavi pitanje: da li je Troja uopšte postojala? Jedini antički filozof koji je sa skepsom gledao na pitanje o postojanju Troje bio je cinik Demetrije iz malog grada Skepside. Inače se u toj veri antički svet nije dao pokolebati.

Zahvaljujući Homerovim epovima, Eshilovim, Sofoklovim i Euripidovim tragedijama, Vergilijevom epu i Ovidijevim pesmama, zatim brojnim delima vajara i slikara, antički svet se u tom uverenju samo učvršćivao. Ali, u tom svom uverenju antički svet je i zauvek nestao sa istorijske pozornice. Troju je pokrila trava zaborava, i ona kao da nikad nije ni postojala.

Ostale su samo besmrtne pesme.

18.


„Homer je vaspitao Heladu“, kaže najveći helenski filozof Platon. Heleni su ga uvek smatrali učiteljem u svim situacijama i svim prilikama i neprilikama i na svako životno pitanje tražili su i nalazili odgovor upravo kod njega. Njegovi epovi su za Helene (a kasnije i za Rimljane) imali isto takvo značenje kao što je za Hebreje (Jevreje) imao „Stari Zavet“. U istorijsku istinitost sadržaja „Ilijade“ i „Odiseje“ u antičkom svetu niko nije sumnjao — čak ni istoričari. Antika je smatrala Trojanski rat činjenicom a Homerove epove vernim opisom istorije, odnosno, samom istorijom. Najveći istoričar antike Tukidid smatrao je sve Homerove junake za „ljude koji su se hranili hlebom ove zemlje“, samo su mu se njihova dela činila „pesničkim izmišljanjem pruveličana“.

Srednji vek, koji je i sam stvorio brojne legende, nastavio je antičku tradiciju, ali ju je sve više prilagođavao duhu svoga vremena. Iz poznog antičkog perioda doprla su u srednji vek razna pseudosvedočenja o značajnim događajima antičke istorije. Istorijsku okosnicu ukrasila je narodna mašta tokom vekova brojnim legendama i anegdotama, a sve to je neka poluučena redakcija uobličila u pseudoistorijsku priču, tako da ta dela behu neka mešavina narodnog i učenog, istorijskog i legendarnog. Iako su nosila neke elemente antike, ova dela nastala u vreme kada se antički svet raspadao, po svom sklopu, književnom obliku i opštem duhu predstavljala su lektiru koja je srednjem veku morala da bude vrlo bliska. Takva su pseudosvedočanstva o Trojanskom ratu od Daresa Frigijca i Diktisa Krićanina, koja su u srednjem veku zamenila Homera, ne samo na evropskom Zapadu nego i u najširim čitalačkim krugovima Vizantije, a u prevodu monaških hroničara i slovenskom svetu. 
Dares je bio, navodno, Trojanac koji je napisao „Istoriju uništenja Troje“. (Neki ga izjednačavaju sa Daresom — Hefestovim sveštenikom u Troji, koji se pominje u „Ilijadi“.). Za razliku od Homera, Dares opisuje događaje sa stanovišta Trojanaca, i na više mesta svesno je u suprotnosti s Homerom.  Delo je sačuvano u latinskom prevodu (iz V ili VI v. n. e.) pod nazivom „De excidio Troiae historia“. (Zanimljivo je da autor navodi i podatke o gubicima zaraćenih strana: Helena 886.000, Trojanaca 676.000. Osim toga, Dares „zna“ da je Trojanski rat trajao 10 godina, 6 meseci i dvanaest dana.). Iako je to delo neautentična patvorevina iz doba helenizma, vizantijski i zapadnoevropski hroničari posvećivali su mu znatnu pažnju i smatrali su ga autentičnim opisom sudbine Troje. Za Diktisa (kojeg Homer uopšte ne pominje) se sve do poznog srednjeg veka verovalo da je stvarno postojao. On je bio, navodno, rodom iz Knosa i pratio je kretskog kralja Idomeneja u pohod na Troju, te je po njegovom nalogu opisao događaje iz Trojanskog rata. Prema predanju, taj dnevnik je, sredinom I v. n. e., pronađen u jednoj kritskoj grobnici, na imanju izvesnog Eupraksida (što neke navodi na pomisao da je on autor dela). Taj Diktisov „Dnevnik Trojanskog rata“ smatrali su, posebno vizantijski hroničari, autentičnim opisom događaja koji su postali građom Homerove „Ilijade“. U latinskom prevodu, koji je verovatno sačinio Lucije Septimije u IV v., Diktisov dnevnik dospeo je pod nazivom „Ephemeris belli Troiani“ u zapadnu Evropu i vekovima bio smatran delom značajnijim od Homerovih epova.

Ipak, malo bi se šta u srednjem veku znalo o ovim helenskim pričama da nije postojao trubadurski „Roman o Troji“ („Roman de Troie“), opsežna poema koju je oko 1165. g. napisao Benoa de Sent Mor (Benoît de Sainte-Maure), pesnik na dvoru engleskog kralja Henriha II. Benoa je svoj roman posvetio Henrihovoj kraljici — Eleonori od Akvitanije, koja je u velikoj meri uticala na književnost druge polovine dvanaestog veka. U svom prologu, Benoa objašnjava da je Homer grešio u činjenicama zato što je živeo mnogo godina nakon trojanskog rata. Zato se on drži prikaza prema „očevicu“ Daresu Frigijcu, koji je opsadu doživeo i o njoj vodio dnevnik. Taj dnevnik, tvrdi Benoa, daleko autentičnije prikazuje događaje nego Homer. U poslednjoj trećini svog romana Benoa se poslužio drugim navodnim „očevicom“ — Diktisom Krićaninom.

U „Romanu o Troji“, epski duh ustupa mesto ljubavi i strasti, što će postati vitalni element evropske književnosti krajem XII v. i nadalje. Sa krvavih bitaka i podviga u ljutim bojevima, naglasak se premešta na duge vrednosti: važno je kako se junak ponaša ne samo na bojnom polju već i kao ljubavik. Legenda o Troji je sva prilagođena shvatanjima i potrebama feudalnog društva, i služila je kao vaspitna lektira srednjovekovnoj aristokratiji, u čijem porodičnom životu su otmice žena i ljubavni skandali bili skoro svakodnevna pojava. Zbog toga je od cele trojanske priče ostala samo gola fabula, dok su glavne ličnosti i njihova psihologija dati potpuno u duhu srednjovekovnih shvatanja i nazora. Paris se obraća otetoj Heleni poput pravog srednjovekovnog viteza: „Celog svog života biću ti verna ljubav, tvoj odani suprug. U to možeš biti sigurna i uverena. Svi ćete slušati, svi ćete posluživati.“. A Helena, koja je već u njega zaljubljena, samo se pretvara da joj je žao što je oteta i dovedena u Troju. U dugom Agamemnonovom monologu, u kojem iscrpno razglaba o dobrim i rđavim stranama celog poduhvata, sumiranju „za“ i „protiv“, ogleda se samo omiljena praksa na dvorovima severne Francuske u XII v. 

Benoa daje opis helenskih i trojanskih heroja koji vitlaju oružjem poput srednjovekovnih vitezova i nose pletene oklope, za kakve su jedino bili zainteresovani viteški i ratnički slojevi feudalnog društva. Dosta mesta se posvećuje opisu sjaja i raskoši trojanskih utvrđenja, za čiju izgradnju je uveliko korišćen mermer, kao i dočaravanju lepote odaja od alabastera u Prijamovom dvorcu, duborezima načičkanim svakojakim dragim kamenjem, pozlaćenim stubovima, raskošno obojenim i ukrašenim zidovima i tavanicama. (Ovo je potpuno razumljivo kad se zna da je XII v. doba izgradnje utvrđenih zamkova, pa je vladalo veliko interesovanje za takve stvari.).

Popularnost „Romana o Troji“ ubrzo se proširila izvan Francuske: nemačke i holandske verzije javljaju se u XIII v. Sicilijanski autor Gvido dele Kolone (Guido delle Colonne) sačinio je skraćenu verziju na latinskom jeziku, pod naslovom „Historia Destructions Troiae“, koja je isto tako postala veoma uticajna. Iako Kolone nije otkrio da mu je Benoa izvor, ova sicilijanska tvorevina ocenjena je kao jedan od najuspelijih književnih plagijata. „Romana o Troji“ pojavio se u srpskoj književnosti krajem XIII ili početkom XIV v. (mada se ne može utvrditi po kom izvoru je rađen), odakle je zatim prešao u bugarsku i rusku književnost.   

19.


Kad su se u XVIII v. — u veku prosvećenosti, racionalizma i kriticizma — počeli proučavati Homerovi epovi metodama modernih nauka, od njihovog sadržaja ostao je samo plod pesničke fantazije. Njihova jedinstvena umetnička vrednost se, dakako, i dalje priznavala — štaviše, cenila se više nego ikada ranije. Ta umetnička vrednost je i bila jedini razlog da se proučavaju. Kako je moderan naučnik uopšte i mogao verovati u istorijsko postojanje heroja koji su direktni ili indirektni potomci bogova i smrtnika? Kako je mogao verovati u istorijsku istinitost sadržaja epova koji počinju time kako bog Apolon odapinje strele po helenskom logoru pod Trojom, a završavaju se mirom koji među neprijateljski raspoloženim Helenima utanačuje boginja Atena? Kako je, dalje, mogao verovati u postojanje nekakve istorijske Troje, kad se nije mogao osvedočiti, recimo, barem u postojanje njenih ruševina? (Tada je odlazak u Tursku bio opasniji nego, na primer, ekspedicija među lovce na ljudske glave.). Štaviše — Homer je bio proglašen mitskom osobom, a Troja je bila preneta u carstvo bajki — negde u susedstvu biblijskog Ofira i Platonove Atlantide.

Međutim, sedamdesetih godina XIX v., Troja se vratila iz carstva bajki u svet stvarnosti. Zasluga za njen povratak pripada jednom spretnom i bogatom trgovcu — Hajnrihu Šlimanu (Heinrich Schliemann). Ovaj veliki zaljubljenik u Homerove epove iskrcao se 1870. g. u Maloj Aziji. S obaveznim primerkom Homerove „Ilijade“ u rukama, on je na obali Dardanela izvršio prva merenja s namerom da na samom terenu ispita verodostojnost helenskog predanja o Trojanskom ratu. 

Šliman je grozničavo tražio odgovor na prastaro pitanje: Ubi Ilium fuit? (Gde je stajao Ilion?). Malobrojni istoričari, koji su u to vreme dopuštali mogućnost postojanja Troje, smeštali su je u blizini turskog seoceta Bunarbašija, gde se dizao omanji brežuljak. Osnov njihovih pretpostavki bilo je dvadeset drugo pevanje „Ilijade“, gde Homer pominje da su u blizini Prijamovog grada izbijala dva izvora: jedan topli i jedan hladni. A tobože su se baš u Bunarbašiju nalazila dva takva izvora. Šliman je odlučio da lično proveri te hipoteze, ali je već od prvog koraka nišao na brojne sumnje: seoce je bilo poprilično udaljeno od mora, brežuljak je bio previše mali da bi mogao kriti ogromnu Prijamovu palatu i odbrambene bedeme Troje, i najzad, pored Bunarbašija su izbijala ne dva, nego čak četrdeset izvora i svi su imali manje-više istu temperaturu; nije među njima bilo nijednog toplog izvora. Otada je brežuljak na domak Bunarbašija prestao da ga zanima. 

Dok je, nakon toga, grčevito tražio nešto na šta bi se mogao da osloni, Šlimanovu pažnju je privukao turski naziv velikog brda koje je ležalo severno od Bunarbašija, nekih pet kilometara daleko od mora. Naziv je glasio Hisarlik, što znači — „dvor“. Bilo mu je jasno da se u nazivima mesta, kao i u legendama, često kriju odjeci događaja iz daleke prošlosti. Na taj način narodi predaju s kolena na koleno svoju istoriju, svoju mudrost i svoje iskustvo. Osim toga, brdo je imalo približno četvorougaon oblik sa spljoštenim vrhom, što je ukazivalo na njegovo veštačko poreklo. I stvarno, već prvi udarci pijuka izbacili su na površinu mnoštvo odlomaka cigle i glinenih crepova, što je svedočilo da se u dubini kriju snažne razvaline nekih bedema. Jedino što je Šlimana uznemiravalo jeste nedostatak dvaju vrela u najbližoj okolini Hisarlika. Ali i ta sumnja je ubrzo raspršena. Naime, od okolnih stanovnika doznao je da se povremeno tamo pojavljuju vreli izvori koji nakon kraćeg vremena presušuju, da bi se ponovo pojavili na drugom mestu. (Doduše, dok je Šliman obavljao istraživanja u okolini Hisarlika nije izbio nijedan takav izvor.). 

Tri godine kasnije, brdo Hisarlik je bilo već uzduž i popreko ispresecano dubokim rovovima, a uklonjeno je nekoliko desetina tona zemlje i krša. Tokom prodiranja u dubinu Šliman je otkrivao stalno druge ruševine. Bili su to ostaci prastarih gradova i naselja, podizanih jedan na drugom u nekoliko nivoa. Ti su gradovi poticali iz raznih epoha; nakon kratkih razdoblja svoga procvata podlegali bi ili propasti od požara, ili od raznih najezdi. U gornjem sloju bio je „Novum Ilium“, a na samom dnu ubogo naselje iz kamenog doba.

Šliman je ustanovio da je ukupno otkopao sedam gradova, i u svom zanosu Homerovom Trojom je proglasio sloj nazvan „Troja III“, koji je očigledno stradao u  požaru. Verodostojnost ove tvrdnje potkrepio je i krunskim nalazom — nekoliko kilograma zlatnog i srebrnog nakita. Šliman je bio duboko uveren da je to blago pripadalo kralju Prijamu, ili, štaviše, najlepšoj ženi antike — Heleni. 

Kasnije je Šliman revidirao svoju podelu na devet gradova, te je „Troja III“ premeštena u sloj „Troja II“, a još kasnije je njegov saradnik Vilhelm Dorpfeld (Wilhelm Dörpfeld) Homerovom Trojom proglasio sloj „Troja VI“. Tek je šezdesetih godina XX v., zahvaljujući napretku arheologije i modernim metodama istraživanja, američki naučnik Karl Vilijem Blegen (Carl William Blegen) utvrdio da u Hisarliku postoji više od devet, odnosno četrdeset i šest slojeva. Bili su to, međutim, većinom samo razni stupnjevi razvoja izgradnje pojedinih gradova, te nije bilo potrebe revidirati Šlimanovu i Dorpfeldovu podelu na devet osnovnih slojeva. Ipak, utvrđeno je — uz sve poštovanje prema Šlimanovom i Dorpfeldovom radu — da Homerova Troja nije „Troja II“ — kako je mislio Šliman, niti „Troja VI“ — kako je tvrdio Dorpfeld, nego „Troja VIIa“. Taj grad je bio uništen požarom koji je zahvatio čitavu tvrđavu i pretvorio čitav grad u ruševine. Osim toga, splet malih nastambi unutar tvrđave, sigurno podignutih na brzinu za odrede saveznika ili izbeglice iz okoline, zatim ogromna količina životnih namirnica, kao i velike zalihe posuda za namirnice pobuđivale su dojam da je grad bio pripremljen za opsadu koja se završila osvajanjem i spaljivanjem, kao i uništenjem svih stanovnika, što je bila uobičajena pojava u antičkom svetu. 

(Zanimljivo je da se među brojnim trojanskim ornamentima na krhotinama vaza od keramike, koje je Šliman iskopao u Troji, neprestano uplitao jedan, koji je imao oblik krsta sa kukicama, za koji nije imao odgovarajuće ime u nemačkom jeziku, te ga je nazvao „svastika“. Taj znak je kasnije, u doba nacističke Nemačke, izvesni minhenski zubotehničar predložio nacističkom fireru Adolfu Hitleru (Adolf Hitler) za nacistički simbol, smatrajući ga „pragermanskim simbolom viteštva“. A za takvu zloupotrebu ornamenta Hajnrih Šliman zaista ne može da snosi nikakvu krivicu. Osim toga, kukasti krst je indijski simbol blagostanja, koji donosi sreću i kojem se kraci mogu okrenuti na bilo koju stranu.).

20.


Šlimanovo otkriće Troje otvorilo je čitav niz pitanja koja su vodila često do veoma neočekivani i oprečnih zaključaka. Pre svega, Šliman je postao meta brojnih naučnih i pseudonaučnih negiranja i osporavanja. Dok su jedni nalazi Troju na nekom sasvim drugom mestu, drugi su, opet, bacali senku sumnje da je Troja uopšte otkrivena. Iznošene su tvrdnje da je Šliman, doduše, otkrio nepoznatu civilizaciju koja je cvetala u „pretklasičnom starom veku“, ali da je bio u zabludi kada je verovao da je otkrio grad opisan u „Ilijadi“. Pri tom su navođeni brojni argumenti koji su govorili u prilog takvim sumnjama. Pre svega, isticano je da je Šliman donosio prenagljene zaključke, odnosno da se služio „brzopoteznom identifikacijom“ — ako je iskopao veliku gomilu kamenja, odmah je to bila kula s koje su Prijam i Helena posmatrali Helene i slično. Dalje, iznošene su tvrdnje da je Šliman, ne želeći da prizna poraz, a i da bi opravdao svoj višegodišnji trud, vešto falsifikovao arheološke nalaze, da „krunski nalaz“ — Prijamovo blago, u stvari, nikada nije ni postojalo, već da je to blago pripadalo izvesnom (trojanskom) kralju — ali za oko hiljadu godina starijem od Prijama, ili da su faktički delovi tog blaga nađeni na raznim mestima, a zatim postavljeni na mesto gde je potom „pronađeno“.

Nasuprot njima, brojni naučnici čvrsto stoje na stanovištu da je Šliman upravo otkrio Troju koju je opevao Homer, i da izvesne njegove zablude, koje su ispravili Dorpfeld i Blegen, nikako ne umanjuju njegove zasluge. U osnovnom i ključnom pitanju — kažu oni — da se Troja nalazi u Hisarliku Šliman se nije prevario. Prema tome, on je otkrio Troju kao što je Kolumbo otkrio Ameriku; štaviše — Kolumbo nikada nije saznao da je otkrio novi kontinent, a Šliman je od samog početka znao da otkriva Troju. 

Predmet posebnih naučnih rasprava je sam Trojanski rat. Te rasprave se kreću od tvrdnji da je Trojanski rat plod fantazije koja se kristalizirala u istoriji do prihvaćanja Trojanskog rata kao neosporne činjenice, štaviše, do priznavanja nekih Homerovih junaka za istorijske ličnosti. Ako se, pak, prihvati tvrdnja da je do Trojanskog rata zaista došlo, nameće se pitanje njegovog uzroka; „zbog jedne žene, makar i tako lepe kao Helena, ne spušta se u more hiljadu lađa“. Da Helenine divne oči nisu pravi uzrok trojanskog rata, navodi uostalom i Homer — kroz usta Odiseja, Nestora i Tersita — da su Heleni napali Troju radi bogatog plena: zlata, bronze i robinja.

Neki naučnici dovode Trojanski rat u vezu sa „seobom naroda“ i s „helenskom kolonizacijom“ maloazijske obale. Već na prvi pogled je to najprihvatljivije jer su seobe i kolonizacije bili procesi koji su u Maloj Aziji i Heladi sigurno dokazani. Ali Homerovi epovi i arheološki nalazi jednodušno potvrđuju da su se Heleni nakon osvajanja Troje vratili u domovinu. Nisu je, dakle, podelili i nastanili svojim kolonistima. Prema tome, Trojanski rat je bio običan — iako po obimu veoma zamašan — pljačkaški pohod Helena čiji je jedini cilj bio da se domognu bogatstva Prijamovog grada i unište njegovu moć. Osim toga, padom Troje Heleni su dobili slobodan prolaz ka Crnom moru i bili su oslobođeni plaćanja raznih dažbina za robu uvezenu sa Istoka. Trojanski rat je, nesumnjivo, bio težak i dugotrajan, praćen velikim žrtvama i razaranjima — čim se toliko urezao u sećanja drevnih Helena i sačuvao kroz toliko vekova. Drugo je pitanje, naravno, šta je u „Ilijadi“ istorijska istina a šta su naslage vekova i produkt narodne mašte i verovanja. Fantastičnog u „Ilijadi“ ima veoma mnogo, pa je ona i dokument o načinu mišljenja i verovanja drevnih Helena, ali je isto tako u ovoj epopeji i mnogo podataka iz stvarnog života naroda iz vremena rađanja evropske civilizacije.

Jedno od pitanja na koje je moderna nauka tražila odgovor je i priča o drvenom konju. Ni klasični komentatori Homera nisu bili zadovoljni ovom pričom. Oni su pravili različite pretpostavke: da su Ahajci upotrebili spravu za rušenje bedema koja je imala oblik konja; da je Prijamov savetnik Antenor izdao Trojance i pustio Ahajce kroz kapiju na kojoj je bio naslikan konj; da je konj bio ahajski znak raspoznavanja u pomrčini i zbrci; da je proročište zabranilo pljačku i nasilje u kućama koje su bile obeležene znakom konja, pa je tako Antenorov dom bio pošteđen; da je Troja pala pod pritiskom konjice; da su se Ahajci, nakon spaljivanja svoga logora, sakrili iza gore Hipije („od konja“). Ipak, vrlo je verovatno da je Troja napadnuta nekom vrstom pokretne drvene tvđave obložene mokrim konjskim kožama kao zaštitom od zapaljivih buktinja. Ta opsadna sprava dovučena je pred najslabije mesto — zapadnu stranu koju je gradio Eak.

21.


Kojoj su etničkoj grupi pripadali Trojanci, odnosno stanovnici Troade, i kojim su jezikom govorili? Na osnovu Homerovih epova može da se zaključi da su Trojanci i Heleni govorili istim jezikom — helenskim. O „raznim jezicima“ Homer govori samo kad su u pitanju trojanski saveznici. Vergilije u svojoj „Enejidi“ kaže da se jezik Helena od trojanskog razlikovao „samo po naglasku“.

Dalje, Trojanci s Ahajcima nemaju isti samo jezik nego imaju zajedničke i bogove i isto državno, društveno i vojničko uređenje, isti im je način ratovanja i oružje, jednako poimaju pravo i čast, imaju iste „psihičke osobine“, štaviše, trojanska kraljevska loza potiče od istog pretka kao i Agamemnon i Menelaj, to jest od Zevsa. (Izuzetak je „bračno pravo“: Prijam službeno priznaje „azijsku poligamiju“, dok Agamemnon „evropsku monogamiju“ ublažava brojnim ljubavnicama. Ostali Trojanci: Hektor, Paris, Eneja, a i drugi, uvek imaju samo jednu ženu kao i Heoleni.).

Arheolozi jednodušno potvrđuju da se trojanska arhitektura u osnovi ničim ne razlikuje od helenske, ali se zato razlikuje od arhitekture ostalih maloazijskih naroda. Antropolozi sa svoje strane potvrđuju da se trojanski kosturi, posebno lobanje, ne mogu razlikovati od starohelenskih. Jedina razlika postoji između trojanske i ahajske ornamentike i u (nekim vrstama) izrade keramike. Sve u svemu, moglo bi se zaključiti da su Trojanci jedna grana Helena, ili zapravo Heleni, koji su u davnim „seobama naroda“ prešli Dardanele i nastanili se u Troadi.
    
22.


O postojanju Troje i Trojanaca postoje potvrde i na takozvanoj „drugoj strani“, odnosno u rukopisima drugih drevnih naroda. Još je Hajnrih Šliman grčevito tražio takve potvrde, pre svega u egipatskim rukopisima. Prvenstveno su ga interesovale ličnosti koje opisuje Homer. Ali sve što je uspeo bila su pominjanja, s jedne strane, Trojanaca i Dardanaca i ostalih saveznika o kojima se govori u „Ilijadi“, kao i pominjanja Ahajaca i Danajaca, s druge. Međutim, jedva četvrt veka nakon njegove smrti, nov impuls nauci dali su Hetitski tekstovi. (Jezgro države Hetita bilo je u današnjoj središnoj Turskoj. U „pretklasičnom starom veku“ Hetiti su bili treća velesila, pored Egipta i Vavilona.). U jednom hetitskom rukopisu navode se imena dvadeset i četiri susedne (većinom male) države „Assuve“ (veruje se da je to najstariji poznati oblik imena Azije), a kao najzadnja, sigurno i najudaljenija zemlja „Assuve“ (u pravcu prema zapadu) pominje se „Taurisha“. Komplikovanim etimološkim analizama utvrđeno je da je ta zemlja, u stvari, Troja. U jednom drugom hetitskom rukopisu pominje se zemlja „Achchijava“, što je besumnje zemlja Ahajaca (odnosno Helena). Veliku pažnju naučnika privukao je rukopis u kojem se navodi da je kralj Muvatališ, koji je vladao otprilike od 1306. — 1282. g. pre n. e., zaključio državni ugovor s „Alexandrusom“, kraljem zemlje „Uilus“! Etimološkom analizom utvrđeno je da je „Uilus“ hetitski naziv za grad „Ilios“ (Ilion, odnosno Troja), a i nefilolog bi odmah zaključio da je „Alexandrus“ (Aleksandar) samo drugo ime Parisa! Prema hetitskom tekstu kralj Mikene bio je „Attarisijas“, odnosno „Attarsijas“, a prema helenskoj tradiciji to je bio „Atreus“ (Atrej), otac Agamemnona i Menelaja. Identičnost tih dvaju imena je toliko napadna da bi se moglo reći da se Atrej iz klasičnih mitova vratio u istoriju! 

A da li je baš sve tako kao što misle pojedini naučnici? O svim pitanjima oko Troje i Trojanskog rata nauka još nije rekla svoje konačno „da“, kao ni konačno „ne“. Nekiloko stotina manje-više sitnih pitanja i dalje čeka na svoje odgovore; rasprave i razmišljanja teku i dalje, što opet dovodi do novih razmimoilaženja... Ipak, moglo bi se reći, da je ono glavno i osnovno o Troji i Trojanskom ratu uglavnom poznato i jasno, zahvaljujući pre svega neumornoj istrajnosti arheologa i domišljatosti fililoga.
   
Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-