Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola   Čet 27 Nov - 13:10

Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.


Legende o kralju Arturu, Merlinu i vitezovima okruglog stola bile su izuzetno privlačne i veoma popularne širom srednjovekovne Evrope, kao i među svim kasnijim generacijama. Kada bi sve te priče, u njihovim različitim verzijama i na raznim jezicima, bile sakupljene u jednu knjigu sadržale bi nekoliko desetina hiljade stranica. To su priče o neobičnim junacima, nevaljalcima, lepim i zavodljivim gospođama, zatim o ljubavi, viteškim turnirima, megdanima, smelim poduhvatima, izdajama, velikim opasnostima i spasu u poslednjem trenutku, kao i o osujećivanjima zlih namera i likovanjima hrabrosti i časti. Za srednjovekovnu publiku Artur i njegovi vitezovi bili su stvarni likovi. Istina, živeli su u neko neodređeno vreme u prošlosti, ali ipak u srednjovekovnom ambijentu.

Mada je Artur najveći britanski legendarni junak, priče o njemu su prevashodno proizvod srednjovekovne francuske kulture i njenog produženog uticaja na engleskom tlu, gde je aristokratija govorila francuski. Glavni stvaralački period njihovog istorijata teče otprilike od 1150. do 1250. g. U njihovoj pozadini nalaze se starije keltske priče o Arturu i njegovoj družini, koje su u srednjovekovnu Francusku i Englesku preneli putujući pevači iz Velsa i Bretanje (uglavnom nastanjenu Britancima koji su s vremena na vreme na nju emigrirali kada bi ih sa rodne grude isterali pljačkaški pohodi Pikta i Škota). Najzad, daleko u prošlosti, pre keltskih priča, stoji bledi lik istorijskog Artura.

U slavnoj, ali vrlo nepouzdanoj, „Istoriji britanskih kraljeva“ („Historia Regum Britanniae“) iz prve polovine XII v., koju je napisao Džefri od Моnmauta (Geoffrey of Monmouth), za kojeg se misli da je poreklom iz Velsa ili Bretanje, prvi put je dat potpuni i povezani prikaz legendi o kralju Arturu. Oslanjajući se delimično na ranija dela i na usmenu tradiciju, a delom i na sopstvenu maštu, Džefri od Monmauta pruža legendarni opis Britanije od najranijih vremena. Autentičnos njegovog dela prihvatali su svi tokom četiri stotine godina, osim nekolicine podozrivih naučnika. Nakon „Istorije britanskih kraljeva“ nastaje bujica francuskih tekstova u kojima se javljaju novi dodaci legendi.  

Koristeći se uglavnom francuskim tekstovima, ser Tomas Malori (Thomas Malory) napisao je 1470. g. (ili godinu dana ranije), dok je čamio u zatvoru Njugejt u Londonu, „Celokupnu knjigu o kralju Arturu i njegovim plemenitim vitezovima okruglog stola“. Malorijevu knjigu je 1485. g. štampao Vilijem Kakston (William Caxton), koji ju je redigovao i dao joj naslov pod kojim je otada poznata: „Arturova smrt“ („Le Morte d'Arthur“, „The death of Arthur“) .

2.


Po svemu sudeći, Artur je bio vladar britanskog plemena Silurima, a živeo je u južnom Velsu. Međutim, istoričari se ne slažu u mišljenjima da li je bio kralj ili samo veliki vojskovođa. Za njega se pripoveda da je izvojevao dvanaest pobeda nad Saksoncima kad su ovi pohrlili u Britaniju nakon propasti rimske vladavine početkom V v. Najvažnija je bila pobeda kod Mont Badona, za koji neki pretpostavljaju da je današnji Bat, a drugi Berkšir. To je bio njegov konačni okršaj sa Saksoncima, a tako je uspešno zaustavio njihovo nadiranje, da ga više nisu dirali, pa je u miru vladao sve do pobune sestrića Modrida (Mordreda) dvadeset godina docnije. Ta pobuna dovela je do kobne Kamlanske bitke u Kornvolu 542. g. Modrid je poginuo, dok su smrtno ranjenog Artura prevezli preko mora u Glastonberi gde je umro i bio sahranjen. Predanje beleži da je bio sahranjen u manastiru, o čemu govori i Kambrejac Girald (Giraldus Cambrensis, Gerald of Wales), koji je bio prisutan kada su po naređenju Henrija II, oko 1150. g., otvorili grob, te je video kraljeve kosti i mač, a i olovni krst utisnut na nadgrobnoj ploči sa natpisom na latinskom: „Hic jacet Arthurus, rex quondam, rexque futurus.“ („Ovde počiva Artur, kralj nekadašnji, kralj budući.“).

Legendarni Artur je veliki kralj Britanije, plemenit, pravičan, velikodušan, srdačan i hrabar — mada ne i uvek uspešan ratnik. Njegova kraljevina se zove Logres (velški izraz za Englesku). On vlada iz svoje velelepne prestonice Kamelot. Njegov dvor krase lepotice i hrabri vitezovi okruglog stola. Savetodavac mu je čarobnjak Merlin, a supruga mu je Ginever, najlepša žena u Britaniji. Najdraži prijatelj mu je Lanselot sa Jezera, najdičniji vitez na svetu. No, Arturov sjajni život je osuđen na tragičan kraj. Ginever i Lanselot se strasno zaljubljuju. Svoju vezu oni dugo taje, ali na koncu istina izbija na videlo. Arturova sreća je uništena, njegova kraljevina gurnuta u građanski rat, a drugarstvo okruglog stola je pogaženo. U borbi da spase iz ruševina što može, kralj Artur doživljava čak i krajnje izdajstvo: izneverava ga vanbračni sin Mordred, koji ga smrtno ranjava. Artura prenose u Avalon, tajanstveni raj na zapadu.

Međutim, među Britancima se dugo održalo verovanje da Artur nije mrtav, već da su ga odneli u vilinski svet da isceli rane i da će se ponovo pojaviti da stane na čelo sunarodnika u trenutku kada im bude najpotrebniji. Ne sme se tajiti da ima i onih koji poriču da je Artur ikada živeo. Tako Milton (John Milton) za njega kaže: „Što se tiče Artura, poznatijeg iz pesama i romana nego iz istinitih priča — u to ko je on i da li je uopšte takav čovek kraljevao u Britaniji i do sada se, a i od sada će se sa razlogom sumnjati.“.

Moderni kritičari, ipak, priznaju da je postojao neki vladar koji se tako zvao, a potvrdu nalaze u tome što se često pominje u delima velških bardova (narodnih pevača i pesnika). Međutim, po Velšaninu Ovenu (Owen), Artur iz romana je mitološka ličnost. „Artur je“ — veli on — „veliki medved, kao što mu i ime bukvalno znači (Arctos, Arcturus), a možda iz činjenice što je ovo sazvežđe tako blizu pola i što ono tako vidljivo opisuje krug na malom prostoru i potiče slavni okrugli sto.“.

Sve u svemu, moglo bi se reći da bi Artur mogao da bude istorijska ličnost, ali dok su se vremenom javili materijalni podaci o njemu on je već uveliko postao legenda.
  
3.


U jednom delu „Istorije Brita“ („Historia Brittonum“), koja se obično pripisuje velškom monahu Neniju (Nennius, Nemnius, Nemnivus) iz IX v., Artur je predstavljen u istorijskom okviru kao „dux bellorum“ — vođa engleske vojske u borbi protiv Saksonaca. Ipak, autor preuveličava njegovu snagu ističući kako je u bici kod Mont Badona svojom rukom pobio devetsto šezdeset Saksonaca. Međutim, u odeljku ovog dela koji se zove „Mirabilia“ („Čuda“) dolazi do izražaja popularnije gledanje na njegovu ličnost. Ovde on ubija sina Amra, a iz njegovog groba javlja se izvor Ligad Amr (Amrovo oko). Drugo čudo je Karn Kafal (današnji Korn Gafolt u blizini Rajadera, Povis) — tamo je Arturov pas Kafal ostavio otisak šape na kamenu dok je lovio vepra Troita. U kasnijem periodu širom Velsa je pronađeno mnoštvo stena, kamenih humki i pećina koja nose Arturovo ime.

U mnogim velškim pričama Artur se često javlja kao lovac na opasne i čudovišne životinje, kao vođa grupe koja pobeđuje divove, ubija čudovišta, suprotstavlja se ugnjetavanju i izvodi herojska dela. U najranijoj postojećoj priči o Arturu „Kuluč i Olvena“ iz „Mobinogiona“ (srednjovekovne zbirke velških legendi), junak Kuluč da bi se oženio Olvenom morao da se dokopa izvesnih predmeta: među njima su češalj i makaze koji se nalaze između ušiju strašnog vepra Troita, ili Turč Truita. Kuluču stiže u pomoć Artur i njegovi ljudi. Vepar — u stvari princ koji je zbog svojih grehova pretvoren u životinju — se nalazi u Irskoj, ali prelazi Dajfed sa svojim podmlatkom, te ga gone preko celog Južnog Velsa. Na kraju Arturovi ljudi uspevaju da se dokopaju češlja i makaza, a vepra bacaju sa litica Lendzenda. 

Teško razumljiva pesma „Pljačka Anona“, iz „Knjige Talisana“ ( iz IX ili X v.) izgleda da govori o Arturovoj ekspediciji na drugi svet (Anon). Artur putuje da bi se dokopao čarobnog kotla koji, između ostalog, ima tu osobinu da se u njemu ne može spremati hrana za kukavicu, ali je zato izdašan kada se radi o junacima.   

Stalni elementi u velškim legendama o kralju Arturu su nazivi onoga što on poseduje — mač Kejldfolč i njegova lađa Prajden, na primer, zatim njegova supruga Gvenhvajfer (kasnije Ginever), i imena njegovih najbližih prijatelja — Sija (Keja), Bedvira (Bedevera) i Gvalčmeja (Gavena). Otmica Arturove supruge je osnovna odlika koja se prvi put javlja u „Gildasovom životu“ iz XII v., od Karadoka iz Lankarfana (Caradoc of Llancarfan). Tu Melvas, kralj Samerseta (Letnje zemlje) odvodi Guenaver (Ginever) u Glestonberi. Artur opseda Glestonberi, ali se mir ponovo uspostavlja zahvaljujući Gildasu. Otmica Arturove kraljice postaje osnovni element legende o Arturu u svim njenim oblicima i u svim periodima.

U velškim predanjima nema podataka o Arturovom rođenju i dečaštvu, mada velško predanje tvrdi da je odgajen u Kergeju u Gvinedu.

4.


Prema velškoj tradiciji, nakon zavere nećaka Medrouda (Medroa ili Mordreda) došlo je do bitke kod Kamlena, 537. g., u kojoj su nestali Artur i Medroud. Za Kamlen se pretpostavlja da je bio negde između Berdonsvala (rimska Kamboglana) na Hadrijanovom bedemu i reke Kamel u Kornvolu.

Ali Artur nije umro već je odveden na ostrvo Afalač (Avalon), gde su mu rane isceljene. A jednog dana, kada to bude potrebno, Artur će se vratiti da pomogne svome narodu. Koliko je to verovanje bilo rasprostranjeno i čvrsto, što se ponekad odražavalo i u političkim zbivanjima zemlje, najbolje se vidi iz odluke Henrija II da iskopa Arturovo telo u Glastonberiju da bi jednom zauvek presekao to verovanje.

Mnoga mesta polažu pravo na Arturovu pećinu, ali uobičajeni oblik legende kaže da je Velšaninu koji je prelazio preko Londonskog mosta (ili je bio na Bejlskom vašaru) prišao stranac upitavši ga gde je posekao leskov štap koji je nosio. Zajedno su se vratili na to mesto u Velsu i kopali uz koren leske sve dok nisu naišli na podzemnu pećinu. Kada su se spustili u pećinu, ugledali su usnulu družinu ratnika u čijoj se sredini nalazio njihov vođa, a svuda naokolo ležalo je silno blago. Velšanin je uzeo onoliko blaga koliko je mogao da ponese, a njegov poznanik ga je upozorio da ne dira zvono na putu, koje bi moglo svojom zvonjavom da probudi usnule ratnike. Ako se to ipak desi i usnuli bude upitao: „Da li je došlo vreme?“, treba odgovoriti: „Ne! Spavaj dalje.“. Kada se Velšanin vratio da uzme još blaga, dodirnuo je zvono. Na svoju nesreću zaboravio je pravi odgovor. Bio je pretučen i oteran i nikada više nije mogao da nađe ulaz u pećinu.

Druga legenda o Arturovoj smrti kaže da je ubijen kod Bulč Sitoa (Putanje strele) u Snoudoniji i da je sahranjen kod Karned (Kern) Artura, dok njegovi ratnici spavaju u Ogof Lensio Eririju (Pećini mladića) u Snoudoniji.
 

5.


Arturovi zemljaci toliko su visoko cenili uspomenu na njega, da je sećanje na njegove podvige nacionalna sujeta polako i neprimetno preuveličavala, sve dok nije pretvoren u velikog osvajača — od Irske do Norveške i Galije. Polako je došlo do toga da se njegovo poreklo povezalo sa izvesnim imaginarnim Brutom, navodnim potomkom trojanskog princa Eneje, poznatog iz Homerove „Ilijade“, a još više iz Vergilijeve „Enejide“. Ovom, u suštini veoma starom pričom, čija se građa može naći kod Nenija a i u ranijim irskim hronikama, Britancima je pripisano slavno poreklo a vladajuća britanska dinastija izjednačena sa drugim evropskim dinastijama, koje su takođe svojatale trojansko poreklo.

Nakon propasti maloazijskog grada Troje, Eneja je sa svojim sinom Askanijem (Ilom) napustio razoreni grad i otplovio u potragu za novom domovinom. Nakon višegodišnjeg lutanja po moru i kopnu i brojnih avantura, Eneja se napokon zaustavio u Laciju, na ušću reke Tibra. Tu su njegovi daleki potomci, Romul i Rem, osnovali 21. aprila 753. g. grad Romu (Rim).

Enejin sin Askanije imao je sina Silvija (mada neki Silvija smatraju Enejinim sinom), koji je imao sina Bruta. Pre Brutovog rođenja bilo je prorečeno da će on prouzrokovati smrt svoga oca i majke, da će biti izgnan i, napokon, da će se domoći najviših počasti. Tako je i bilo: majka mu je umrla pri porođaju, a kad je imao petnaest godina ubio je oca u lovačkom udesu. Nakon toga, Brut je poslat u izgnanstvo u onaj deo Helade (Grčke), gde se nekada, nakon razaranja Troje, nastanio Helen, sin trojanskog kralja Prijama. Tu su ga srdačno dočekali potomci izbeglih Trojanaca, koje je ugnjetavao Pandras, kralj te zemlje.

Kako se Brut veoma brzo istakao snagom i veštinom u oružju, potomci Trojanaca su ga ubrzo izabrali za vođu. Smatrajući da je robovanje u tuđoj zemlji nedostojno njihovih slavnih predaka, Brut je odlučio da za sebe i svoje prijatelje nađe novu domovinu, ali se pri tom sukobio sa kraljem Pandrasom na obali reke Aheloj. U borbi Brutu je pošlo za rukom da stekne nadmoćnost i zarobi kralja. Nakon toga, kralj Pandras je dao Brutu svoju kćer Imogenu za suprugu i opremio lađe s kojima su Trojanci mogli da napuste Heladu. Sve u svemu, trojanska flota brojala je ništa manje nego tri stotine i dvadeset lađa.

6.


Trećeg dana plovidbe, trojanska flota je dospela do ostrva na kome je bilo tragova nekadašnjih stanovnika, a između ostalih ruševina i hram boginje Dijane (Artemide). Dok je spavao pred oltarom, Brutu se u snu pojavila Dijana rekavši mu da odvede svoj narod do ostrva, koje leži iza „Sunčevog smiraja“. 

Vođen, kako je mislio, božanskom rukom, Brut je pohitao ka zapadu. U jednom gradiću na obali Tirenskog mora, pridružili su mu se još neki potomci trojanskih izbeglica, čiji je vođa bio Korinej. Nastavili su put sve dok nisu stigli do ušća Loare (u Francuskoj), gde su se iskrcali u nameri da se tu i nastane. Međutim, neprijateljski raspoloženi domoroci su ih naterali da se ponovo otisnu na more. Tako su stigli do ostrva koje se tada zvalo Albion. (Prema najstarijim predanjima ostrvo je dobilo ime po divu Albionu, sinu boga mora Neptuna — Posejdona.). Ostvo su naseljavali ostaci jednog divovskog naroda, predvođeni Gogmagogom, čija je prevelika sila i tiranija zatrla ostale stanovnike. Trojanci su pobili sve divove i zauzeli ostrvo, nazvavši ga zatim novim imenom Britanija, po Brutu. Pošto se u toj borbi naročito svojim podvizima istakao Koronej, po njemu je taj deo zemlje nazvan Kornvol. Nakon toga, Brut je osnovao grad koji je nazvao Trojanova (Nova Troja), što je vremenom prešlo u Trinovantum, a potom London. (Albion je stvarno bilo prvobitno ime Britanije, a imena Gog i Magog potiču iz „Starog zaveta“ i „Knjige otkrovenja“ u kojima se navode kao zle sile.).

Brut je umro nakon dvadeset četiri godine vladavine ostrvom. Za sobom je ostavio tri sina — Lokrina, Olbanakta i Kambera. Lokrin je nasledio središnji deo — koji je po njemu nazvan Legrija (Engleska), Kamber zapadni — koji je po njemu nazvan Kambrija (Vels), a Albanakt severni — koji je po njemu nazvan Olbani (Škotska).
  
7.


Ako bi se pokušalo da se ovi događaji postave u neke vremenske okvire, odmah bi se moglo konstatovati da mitologija ne vodi naročito računa o datumima. Budući da je Brut bio Enejin praunuk (ili unuk), sve to nije moglo biti kasnije od jednog veka nakon trojanskog rata (koji se, kako se najčešće veruje, vodio od 1193. do 1183. g. pre n. e.) ili nekih hiljadu sto godina pre no što je Julije Cezar osvojio ostrvo (54. g. pre n. e.). Ovo dugo razdoblje puno je imena vladara, čija su neka imena poznata iz Šekspirovih drama i iz dela drugih autora. Kralj Ler (Šekspirov kralj Lir) je imao tri kćeri; zle su bile Gonerila i Regana koje su ocu oduzele vladarski autoritet, a verna mu je bila treća kćer — Kordelija. Kralj Gorbodik i kraljica Judon imali su dva sina, Fereksa i Poreksa, koji su se sporili oko nasledstva. Poreks je u borbi ubio Fereksa, pa ga je majka ubila na spavanju. Kralj Lad je veoma proširio svoju prestonicu Trinovantum i opasao je bedemima. Promenio joj je i ime nadenuvši joj svoje, tako da se od tog doba zove Ladov grad, a potom London. Nekako u vreme vladavine kralja Kasibelana, Julije Cezar je, pokorivši Galiju, prvi put prešao u Britaniju, ali je tek u drugoj najezdi uspeo da prisili Britance da plaćaju danak. Kralj Koel je, preko svoje kćerke Helene, bio deda imperatora Konstantina Velikog (IV v.).

Rimljanima je vremenom uspelo da se na Ostrvu ukorene, te su se nakon nekoliko pokolenja u tolikoj meri stopili sa domorocima, tako da između njih nije bilo gotovo nikakve razlike. Kada je konačno rimska vojska povučena iz Britanije, stanovnici su ožalili njen odlazak jer su time ostali bez zaštite od varvarskih Pikta, Škota i Saksonaca, čiji im neprestani napadi nisu davali mira.

Takvo je bilo stanje u Britaniji na početku ere kralja Artura.
  
8.


S kraljem Arturom tesno je povezan lik njegovog savetnika Merlina, svakako najprivlačnijeg maga iz legendi. Udeo u stvaranju ovog lika ima, možda, maglovita figura velškog barda iz VI v. po imenu Mirdin. Prema najstarijim izvorima, Mirdin je živeo na dvoru kralja Gundola, koji je vladao severnom Britanijom. Nakon bitke kod Arfderida (573. g.), u kojoj je njegov gospodar izgubio život, Mirdin je poludeo. Plašeći se pobednika, kralja Riderha, on se osamio — živeo je u divljim šumama Kelidona, družio se sa Guendidom (sestrom ili ljubavnicom) i izricao tmurna proročanstva o skoroj propasti. Irska paralela Merlina nalazi se u priči „Poludeli Svini“, koja govori o čoveku koji je poludeo od straha za vreme bitke, pa je poleteo kao ptica. Merlina u nekim tekstovima poistovećuju i sa škotskim bezumnikom Lajloukenom. (Povezivanje ludila sa nadprirodnim moćima bila je uobičajena pojava kod Kelta.).

Međutim, ni u jednoj od prvih verzija uz Merlina se ne pominje kralj Artur. Ova veza, koja ga je učinila slavnim, prvi put se javlja u XII v., a preuzeo ju je i uklopio u svoju „Istoriju britanskih kraljeva“ Džefri od Monmauta. On je iskoristio legendu o poludelom šumskom čoveku Mirdinu, dajući mu novo ime Merlin i nove vrednosti: Merlin postaje izuzetno pametno dete rođeno od inkube (demona) i device; on je graditelj Stounhendža i mudri savetnik Jutera Pendragona, a kasnije i njegovog sina Artura. Drugi srednjovekovni autori preuzeli su ove ideje, a Merlinovo ludilo je zaboravljeno.

Merlinovo poreklo od inkube je bio proizvod paklenog plana gospodara podzemlja, ne bi li opako novorođenče postalo zla protivteža Isusu Hristu. Međutim, Merlinova majka osujetila je taj plan tako što je novorođenče odmah po rođenju predala svešteniku, koji je pohitao do krstionice i dete krstio, ili zahvaljujući tome što je pila svetu vodicu i zavetovala se na doživotnu čednost. Zahvaljujući tome, Merlin nije nasledio zlu ćud svog demonskog oca i njegovu mržnju prema čovečanstvu. Ipak, mnogi tragovi njegovog vanzemaljskog porekla ostali su sačuvani: progovorio je čim se rodio, a kada je odrastao mogao je da se preobrazi u koje god bi obličje poželeo, da opsenari na najrazličitije načine i da vidi prošlost i budućnost.

U Engleskoj i Velsu Merlin u narodnom predanju postaje autor različitih čudnih proročanstava političkog karaktera. Ta proročanstva, koje je Džefri od Monmauta pribeležio (ili izmislio), vekovima su potom proučavana, tumačena i prilagođavana.

9.


U vreme Merlinovog rođenja Britanijom je vladao samozvanac Vortigern, koji se, bežeći od Saksonaca, sklonio u Vels. Tamo je naišao na zagonetnog dečaka Merlina koji mu je prorekao da će sukob između Britanaca i Saksonaca trajati sve dok se ne pojavi „Kornvolski divlji vepar“, odnosno Artur.

Artur je bio sin kralja Jutera Pendragona, koji je na vlast došao nakon smrti svoga brata. Juter je bio strasno zaljubljen u lepu Igernu (kasnije nazvanu Igren), koja je bila supruga vojvode od Kornvola. Zaljubljeni Juter napao je vojvodu, iako je on bio jedan od njegovih najvećih pristalica. Dok je vojvoda bio s vojskom, Igernu su zatvorili u neosvojivu tvrđavu Tintadžel. Tada se Merlin poslužio čarobnim napitkom da bi Jutera pretvorio u vojvodinog dvojnika, pa je tako Juter stigao u Tintadžel i do lepe Igerne. Te noći je Artur začet, i te iste noći je Igernin suprug — vojvoda kornvolski poginuo pri napadu na Juterove trupe. Pošto se preobrazio u svoj stvarni oblik, Juter je ugrabio Igernu i odmah se njome oženio.

(Ova priča o tome kako je Artur začet u Tintadželu ostala je nepromenjena u svim bitnim pojedinostima tokom celokupne dalje istorije ove legende. Ta priča obavila je Arturovo rođenje atmosferom čarolija i tajanstvenosti, a ima sličnosti sa legendama drugih junaka, uključujući i Aleksandra Makedonskog (Velikog). Junakov otac nije majčin suprug, što se protivi prihvaćenom moralu. Njegov otac je ili božanstvo ili tajanstveni stranac, ili je on posledica incesta, nasilja, prevare ili magije. Moguće je da značaj toga leži u neuobičajenosti samog čina i u nesavladivoj strasti kojom se on obavlja; time se stvara ili oslobađa snažna čarobna sila, kojom se junak zatim zadoji, što će ga nagnati da prevazilazi normalna ljudska ograničenja.).

Prema „Istoriji britanskih kraljeva“ Artur je došao na tron kada je imao petnaest godina, nakon Juterove smrti. On je do nogu potukao Saksonce, a kasnije je osvojio Škotsku, Irsku, Island, Norvešku, Dansku i Francusku. Pod svojom zastavom Zlatnog zmaja savladao je i opakog diva Mon Sen Mišela, pa se tako glas o njemu proširio po celom svetu.
  
10.


Međutim, francuski pisci, koje je Malori podražavao, dodali su i druge pripovesti onima iz prikaza Arturove mladosti, kako je u „Istoriji britanskih kraljeva“ izloženo. Čim se rodio, Merlin je Artura oduzeo od majke i odveo ga na selo da ga odgoji. Juter Pendragon je u međuvremenu umro i nastupio je period bezvlašća. Najzad je Merlin sazvao svo plemstvo u London, gde je postavio veliki četvorougaoni kamen i na njemu nakovanj u koji je bio čvrsto poboden mač. Prema Maloriju, tu su stajale sledeće zlatom ispisane reči: „Ko izvuče mač iz kamena i nakovnja, taj je pravi i rođeni kralj cele Engleske.“

Mnogi lordovi i vitezovi su bezuspešno pokušavali da izvuku mač, ali ne samo što im to nije pošlo za rukom, već ga nisu mogli ni pomeriti. Najzad je petnaestogodišnji Artur, koji nije ništa znao o svom poreklu, prišao kamenu kada nikoga nije bilo u blizini i s lakoćom izvukao mač. Kada se za to saznalo, Arturu je otkriven njegov pravi indentitet i krunisan je za kralja. (Paralelni motivi mogu se sresti i u brojnim drugim legendama; i u njima je junak skrovito odgajan.).

Merlin je mladom kralju bio glavni savetodavac i desna ruka. Artura je odveo do jezera; tamo je iz vode štrčala ruka koja je držala golemi mač — Ekskalibur. Mač je bio namenjen Arturu od Nimue — Gospe sa Jezera, moćne vile koja je prebivala u začaranom zamku na dnu jezera. (U ranijim verzijama ove legende, Ekskalibur je bio mač koji je Artur izvukao iz kamena.). 

Ipak, Merlin nije mogao da zaštiti Artura od spletaka njegove polusestre, vile Morgane, velike čarobnice koja mu je radila o glavi. Isto tako, Merlin nije bio u stanju da osujeti ljubavni odnos Artura i njegove polusestre Morgose, jer nije znao da su u srodstvu. Iz te incestne veze rođen je Mordred, za kojeg je Merlin tačno predskazao da će uništiti Artura i njegove vitezove. 

O tome šta se na kraju zbilo sa Merlinom postoje brojna predanja. U nekim prikazima demon koji ga je stvorio — odvukao ga je u pakao. Ipak, češće se govori o njegovom misterioznom nestanku. Najpoznatija legenda je svakako ona u kojoj je Merlin smrtno zaljubljeni u lepu Vivijen (ili Nivijen, ili Ninijen), koju katkad poistovećuju sa Gospom sa Jezera. Iskoristivši čarobnjakovu žudnju, Vivijen lukavo izvlači od njega tajne njegove magije, koje potom iskorišćava protiv njega i zatvara ga  u pećinu, ili grobnicu, ili vazdušni zamak, gde je zauvek ostao kao bespomoćni sužanj.
  
11.


Arturov dvor okupljao je veliki broj vitezova, ali je među njima vladala oštra podvojenost. Zato je Artur naredio stolararima da naprave okrugli sto kako bi se izbegle razmirice oko toga čije je mesto za stolom uvaženije. Tako su svi vitezovi bili ravnopravni, bez obzira na titulu i bogatstvo. Po drugoj verziji, okrugli sto je izrađen u doba Jutera Pendragona po Merlinovom savetu. (Okrugli sto kralja Artura preteča je okruglih stolova za kojim se danas razgovara u Ujedinjenim nacijama i na najvažnijim međunarodnim savetovanjima. Okrugli sto iz Kastl Hola (Vinčester), za koji su govorilo da je originalni Atrurov okrugli sto, radiokarbonskom analizom je utvrđeno da je nastao u XIV v. Verovatno je napravljen po nalogu Edvarda III, koji je 1344. g. objavio da će osnovati viteški red po uzoru na Arturove vitezove okruglog stola. Ploča stola je kasnije oslikana, a kao model za portet Artura poslužio je najverovatnije mladi Henrija VIII.). 

Članovi okruglog stola bili su lutajući vitezovi koji su odlazili iz Arturovog dvorca u potrazi za avanturama. Središnja tema ovih priča o vitezovima je traganje. Tipičan vitez lutalica je usamljenik koji odlazi u svet da bi se borio protiv zla, nadajući se da će postati slavan i steći ljubav voljene gospe. Tokom tih pustolovina on ubija divove, zmajeve i opake tiranine, pobeđuje čarobnjake, izbavlja iz nevolje devojke, spasava živote, ispravlja nepravde, pomaže unesrećenima i poboljšava život na ovom surovom svetu. Najzad, možda je pravi cilj njegovog traganja bio da pronađe sebe i oplemeni svoju ličnost. 

Ne postoje precizni podaci o tome koliko je ukupno bilo vitetova okruglog stola. U nekim izvorima kažu da ih je bilo dvanaest, dok se u drugim tvrdi da ih je bilo dvadeset četiri, čak i dvadeset osam. Ako se pominju imena, obično se navode sledeća: Lanselot, Gavejn, Galahed, Ektor, Bors i Kej. Osim njih pominju se: Agravejn, Alidjuk, Astormor, Bedevir, Blamor, Bleoberis, Brandiliz, Galihodin, Griflit, Ajronsajd, La Kot, Lajonel, Mador, Maris, Palamidis, Patrik od Irske, Persival, Pinel, Pelinor, Safer, Tristan i Uvejn. Tu bi mogao da bude i Mordred, međutim, pošto je on uništio Artura i njegove vitezove, obično ga ne uključuju.

Jedno mesto za okruglim stolom, s desne strane kralja Artura, bilo je uvek prazno. To je bilo „rizično mesto“ rezervisano za onog viteza koji zadobije dragocenu hrišćansku relikviju — Sveti Gral. Postojanje ove relikvije prvi je obelodanio čarobnjak Merlin, čime je nagnao Arturove vitezove da za njom tragaju, ostvarujući pri tom najsmelije podvige. Pojavom junaka koji bi zadobio Sveti Gral i zauzeo položaj na „rizičnom mestu“, kružni oblik okruglog stola izgubio bi svoju čarobnu moć, što bi istovremeno bilo i uvod u kraj Arturove kraljevine.

Gral je bio pehar (navodno od jaspisa) koji je Isus Hrist koristio na poslednjoj večeri (tajnoj večeri), i u koji je Josif iz Arimateje, navodno, uhvatio malo Hristove krvi kada je bio proboden na krstu. Potom je Josif preneo Gral u Britaniju, gde se iskrcao sa malom grupom hrišćanskih misionara. Misionari su sagradili prvu crkvu na Britanskim ostrvima, da bi Gral sačuvali od profanih ruku. Reč je o Staroj crkvi u Glastonberiju, u grofoviji Somerset, maloj građevini od šiblja i blata koja je izgorela u požaru 1184. g. Kaluđeri Glastonberijske opatije su takođe verovali da je Staru crkvu sagradio Josif iz Arimateje sa svojim učenicima, i da su oni u Britaniju došli 63. g. n. e. Ipak, oni nisu tvrdili da se tu nalazio Sveti Gral. Prema drugoj varijanti iste ove legende Josif i njegovi sledbenici su već zatekli Staru crkvu kada su prispeli u Glastonberi. Crkvu je sagradio sam Isus Hrist, jer je bio vičan tesarskom zanatu, a posetio je Somerset nekoliko godina pre toga. 

Uvođenjem okruglog stola u legendu, nastaje u Francuskoj proces skretanja pažnje sa kralja Artura na likove vitezova koji su ga okruživali. Neki od tih vitezova su već bili prisutni u keltskim izvorima (Bedever i Gaven, na primer), a drugi su (Lanselot, na primer) kasnije izmišljeni. Artur sve više ostaje po strani kao pasivna figura čije se prisustvo pominje na svečanostima i turnirima, kome se pripovedaju uzbudljive avanture drugih, dok sam u njima uzima sve manje učešća.
 
12.


Za mnoge pripovedače, najbolji, najblistaviji i najprivlačniji Arturov vitez bio je Lanselot sa Jezera (Launcelot of the Lake, Lancelot du Lac). „Nikada nije rođen vitez“ — veli jedan lik u delu „Lanselot“, Kretijena de Troja (Chrétien de Troyes) — „niti je ikada bilo ijednog viteza u sedlu koji je bio ravan ovom junaku.“

Lanselot je bio sin kralja Benoika a njegova kraljevina se nalazila negde u zapadnoj Francuskoj. Daleki predak mu je bio kralj David, pa je tako vodio poreklo od istog pretka kao i Isus Hrist. Otac mu je poginuo na bojnom polju još dok je Lanselot bio dete, a potom ga je od majke otela i odgajila Nimua — Gospa sa Jezera. Dečak je rastao u njenom začaranom zamku pod vodom (otuda pridev „sa jezera“) ne znajući za svoje prave roditelje, a kada je navršio osamnaest godina, poslat je na Arturov dvor. Tamo je postao najčvršći kraljev oslonac i njegov najveći prijatelj — bezbroj puta je Lanselot spasavao kralja Artura kada je ovaj bio u nevolji ili u opasnosti. Međutim, strasna Lanselotova naklonost prema Arturovoj supruzi Gineveri donela je propast ne samo njemu, već i kralju Arturu, svim vitezovima okruglog stola i celom kraljevstvu.

Lanselot je smatrao da za sve svoje uspehe i slavu duguje nadahnjujućoj snazi Gineverine ljubavi. Međutim, razdirao ga je nesnosni unutrašnji sukob između odanosti prema kralju Arturu, s jedne, i ljubav prema njegovoj supruzi, s druge strane. Na kraju, zbog odnosa sa kraljicom postao je protivnik svog vladara kojeg je voleo, a izmakla mu je i vrhunska čast da zadobije Sveti Gral.
  
13.


Prema starim velškim pričama, drugi poznati vitez okruglog stola je Gavejn, Arturov sestrić i saborac. U francuskim legendama on je — radi kontrasta sa Lanselotom — negativan lik. Tokom vremena on postaje svirep, osvetoljubiv i čak neobuzdani ženskaroš. U Engleskoj, međutim, on je cenjen kao savršen vitez, na primer u izvanrednoj poemi iz XIV v. „Ser Gavejn i Zeleni vitez“. 

U Kamelot, na samu Novu godinu, stupa u Arturovu dvoranu stasiti ratnik na visokom konju, noseći jasminovu grančicu u jednoj, i golemu ratnu sekiru u drugoj ruci. Koža mu je bila zelena, pa i kosa, a čak mu je i konj bio zelen. Došao je da se poigra: svaki vitez koji je to hteo ili smeo mogao je da ga udari sekirom, pod uslovom da naredne godine, u isto vreme, i sam izdrži udarac Zelenog viteza. Gavejn je prihvatio izazov, zamahnuo sekirom i odrubio mu glavu koja se otkotrljala na pod. Zeleni vitez je, međutim, mirno dohvatio glavu za kosu i okrenuo lice ka Gavejnu. Oči su se tada otvorile, a usta su progovorila podsećajući Gavejna da za godinu dana dođe kod Zelene kapele gde će mu biti vraćen zaduženi udarac.

Godina dana je prohujala brzo u strepnji da ser Gavejn ide u susret sigurnoj smrti. No, Gavejn je mirno pojahao čuvenog bojnog konja Gringoleta rekavši da se čovek mora suočiti sa sudbinom, ma kakva ona bila. Nakon dugog jahanja stigao je do plemićkog zamka gde su ga srdačno dočekali vedri ser Bersilak i njegova lepa mlada supruga.

U Bersilakovom gostoljubivom domu, Gavejn se zadržao do Nove godine i uprkos velikom iskušenju odoleo je nizu pokušaja domaćinove supruge da ga navede na preljubu. A na samu Novu godini, on odjaha do Zelene kapele nedaleko od zamka. Odmah se odnekud stvorio Zeleni vitez a Gavejn je obnažio vrat da primi udarac sekirom. Zeleni vitez je visoko zamahnuo sekirom ali je samo okrznuo Gavejnov vrat. Začuđenom Gavejnu Zeleni vitez je potom objasnio da je on u stvari ser Bersilak i da ga je čarobnica Morgana magijom prerušila u Zelenog viteza, a sve u cilju da bi poljuljala ugled vitezova okruglog stola. Gavejn je pošteđen jer je bio čestit i odbio je ponuđenu ljubav domaćinove supruge, pa je time dokazao da je oličenje viteške časti.
  
14.


Mnoge junake koji nisu povezani sa Arturom pripovedači su uveli u njegov krug i proglašavali vitezovima okruglog stola. Takav primer je Tristan, nećak kralja Marka Kornvolskog. 

Tristan je bio siroče koje je odgajio verni sluga. Kad je stasao u neustrašivog ratnika, otišao je stricu u Kornvol, gde je postao njegov miljenik. U isto vreme stigao je u Kornvol i kršan ratnik po imenu Morholt, kupeći danak u krvi — mladiće i devojke, za roblje irskom kralju. Tristan je ustao protiv njega i ubio ga. Kasnije je kralj Mark poslao Tristana u Irsku da mu nađe nevestu. Na tom putu Tristan je ubio strašnog zmaja koji je pustošio okolinu. Rane koje je tom prilikom zadobio nežno mu je previjala princeza Lepa Izolda (Isoude the Fair), ali kada je saznala da je on ubio njenog ujaka Morholta, omrzla ga je. Međutim, situacija se potpuno promenila dok je Tristan pratio Izoldu na putu za Kornvol, gde je trebalo da se uda za kralja Marka. Putujući morem, oni su slučajno popili ljubavni napitak koji je Izoldina majka pripremila za kćer i kralja Marka, za prvu bračnu noć. Izolda i Tristan odmah su se neodoljivo i strasno zaljubili jedno u drugo.

Ipak, kralj Mark i Izolda su se venčali u Kornvolu. Ljubavnicima je ostalo jedino da se krišom sastaju, zavaravajući kralja Marka, ali je nesrećni kralj vremenom sve više sumnjao, dok se na kraju nije uverio da ga supruga vara se sestrićem. Tristan tada odlazi u izgnanstvo, u Bretanju, gde se venčava sa bretanjskom princezom Belorukom Izoldom (Isoude of the White Hands). Tristan je nju izabrao samo zato što je imala isto ime kao i Lepa Izolda, ali nije mogao da izvrši svoju obavezu prve bračne noći. Zbog svega toga, Tristanovu suprugu, koja ga inače voli, obuzima divlja ljubomora. 

Tristan, ubrzo, biva teško ranjen u boju, te šalje poruku u Kornvol moleći Lepu Izoldu da dođe i izvida mu rane. Po dogovoru, ako Lepa Izolda dolazi, na katarkama broda trebalo je da budu istaknuta bela jedra, a ako ne — crna. Kornvolska kraljica se rado odazvala pozivu, ali je ljubomorna Beloruka Izolda, koja je stražarila u očekivanju broda, saopštila Tristanu laž da je stigao brod sa crnim jedrima. Ne želeći više da živi, Tristan umire od tuge, a potom i Lepa Izolda kraj njegovog mrtvog tela. Oboje su sahranjeni u Tintadželu. Na grobu nesrećnih ljubavnika izrasla su dva drveta, čije se grane prepliću i sjedinjuju.

Tristana i Lepu Izoldu ljubav uznosi do vrtoglavih visina, ali u tom zanosu oni gaze svaku obavezu vernosti i poverenja. Kralj Mark i Beloruka Izolda su žrtve u istoj meri koliko i dvoje ljubavnika.

Poreklo ove legende ima keltski koren. Kada je uvrštena u ciklus o Arturu, tragična ljubavna priča je donekle razvodnjena jer je sukob između Tristanove odanosti prema kralju Marku i strasne ljubavi prema Izoldi neodoljivo ličio na priču o Lanselotu i Gineveri. Mark je zbog toga prikazan kao kukavica i podmukli nevaljalac, a Tristan kao vitez okruglog stola koji se zakleo na vernost kralju Arturu, a ne kralju Marku.  
  
15.


U okviru brojnih junačkih dela vitezova okruglog stola, traganje za Svetim Gralom predstavlja njihov najplemenitiji poduhvat. Naime, Gral koji je Josif iz Arimateje doneo u Britaniju se docnije izgubio a potraga za njim zaokupljala je vitezove kralja Artura. Pesnici su bili uvereni da je Gral još uvek bio u Britaniji, u tajanstvenom zamku okruženom pustarom i delovima rečnog toka. Čuvar Grala je Kralj ribar, koji leži ranjen i nepokretan, ni živ ni mrtav. Verovalo se da oporavak Kralja ribara i obnova njegovog uništenog poseda zavise od uspešnog okončanja potrage za Gralom. (Crkva nikada nije bila naklonjena legendi o svetom Gralu, koja je po njoj zadržavala čvrste veze sa znamenjima i posudama korišćenim u prethrišćanskim obredima.).  

Međutim, traganje za Gralom je istovremeno uvod u kraj Arturove kraljevine, jer pojavom junaka koji ga je zadobio i zauzeo položaj na rizičnom mestu, kružni oblik okruglog stola gubi svoju čarobnu moć. Brojne priče o kralju Arturu često su veoma protivurečne, pa to važi i za priče o Svetom Gralu. Ipak, gledano u celini, Gavejnovo traganje za Gralom se neslavno završava, a i Lanselot nema uspeha zbog preljube sa Gineverom. Katkad je Persival glavni junak u pričama o Gralu, mada je legenda o njemu izgleda pozajmljena iz ranije priče o velškom junaku Prideriju.

Persivala, koji je izgubio oca ubrzo nakon rođenja, majka je odgajila u skrovitoj šumi. Komično naivan i razmetljiv, on se tek na Arturovom dvoru postepeno kultiviše i usvaja viteški moral. Nakon brojnih avantura, Persival pronalazi zamak u kojem se čuva Gral, isceljuje obolelog čuvara putira, svog dedu ili ujaka i, najzad sam postaje čuvar.

U ciklusu „Vulgata“, kojeg se Tomas Malori držao, junak Grala je Galahad, novi lik stvoren da bude najbolji vitez na svetu, dostojan ove relikvije. On je Lanselotov vanbračni sin i unuk kralja Pelesa, gospodara zamka Korbenik. Poput Persivala pre njega, i on ima nasledno pravo na titulu čuvara Grala. Međutim, Galahad deluje neubedljivo, papirnato, jer nema nikakvih ljudskih slabosti. On dolazi na Arturov dvor, zauzima rizično mesto i kreće u traganje za Gralom. Persival i Bors prate ga do Korbenika, pronalaze Gral i prenose ga iz Logresa u Jerusalim. Potom Galahad bi uznesen na nebo, a takođe i Sveti Gral. Persival umire, a Bors se sam vraća u Kamelot.
 
16.


U zadnjem delu priče, Artur je ponovo u centru pažnje. Kada se Lanselot vratio nakon neuspešnog traganja za Gralom, obreo se u Gineverinoj postelji. Mordred i Agravejn su zatekli dvoje ljubavnika na delu tako da Artur više nije mogao da zatvara oči pred tom činjenicom. 

Lanselot je pobegao, a Mordred i njegove pristalice primorale su kralja da osudi Gineveru na smrt spaljivanjem na lomači. Ali Artur je oklevao sa davanjem znaka da se kazna izvrši, u nadi da će se odnekud pojaviti Lanselot i spasiti svoju dragu. I stvarno, on stiže u poslednjem trenutku i odvodi Gineveru, a kralj Artur, da bi pred narodom spasio čast, mora za njima u Lanselotovu otadžbinu — Francusku.

Ishod je bio građanski rat, a vitezovi okruglog stola su se podelili: jedni su stali na stranu kralja, a drugi na stranu Lanselota. U dvoboju sa Lanselotom, Gavejn je teško ranjen; a Mordred, koji je ostao da upravlja Engleskom, podmuklo je preoteo kraljevski tron. Artur se hitno vraća u Englesku. Konačni obračun, a s njim i propast, se vrtoglavo približavao; drugarstvo vitezova okruglog stola je sasvim pomućeno i uništeno. Lanselot je bio daleko, Galahad i Persival su mrtvi, a Gavejn na samrti, dok je Merlin, čiji bi saveti u ovom kobnom trnutku i te kako bili dobrodošli, već odavno nestao sa pozornice događaja.

Do konačnog obračuna sa Mordredom dolazi u Kornvolskoj bici. U krvavom boju, vitezovi koji su ostali verni Arturu su pobijeni, a kralju je preostao samo jedan pristalica — Bedevir. Na kraju, Artur ubija izdajničkog sina, ali pri tom i sam biva smrtno ranjen. Po Arturovom nalogu, Bedevir baca mač Ekskalibur u jezero odakle je i dobijen. A čim ga je Bedevir hitnuo u jezero, iz vode se pojavila ruka koja ga je dočekala i utonula s njim ispod vodene površine. 

Smrtno ranjeni Artur je barkom, kojom su upravljale brojne lepe gospe, prenet u Avalon. Po Maloriju, Avalon i Glastonberi su jedno te isto, pa je Artur tamo sahranjen. U drugoj polovini XII v. kaluđeri iz Glastonberijske opatije tvrdili su da su na svom terenu pronašli tela Artura i Ginevere.

Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-