Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o osnivanju Rima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o osnivanju Rima   Ned 16 Nov - 18:06

Istina i legenda o osnivanju Rima

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.


Osnivanje Rimske imperije (lat. Imperium Romanum) istovetan je pojam s nastankom grada Rima. Stari Rim ležao je na levoj obali Tibra, otprilike 25 kilometara od njegovog ušća. U doba imperije on je bio raširen na sedam bregova — Kapitol (Capitolinus Mons), Aventin (Collis Aventinus), Palatin (Collis Palatinus), Kvirinal (Collis Quirinalis), Viminal (Collis Viminalis), Eskvinil (Collis Esquilinus) i Celij (Collis Caelius), a obuhvatao je i jedan deo brežuljka Janikula na desnoj obali Tibra. Vremenski trenutak osnivanja Rima danas je teško utvrditi — navode se mnoge godine, od 814. do 729. g. pre n. e. Ipak postoji mogućnost da je tradicionalni datum osnivanja grada, 21. april 753. g. pre n. e., možda i tačan. (Ovaj datum je prihvaćen na osnovu procene Marka Terencija Varona, s kraja I v. pre n. e., prema kojoj je do osnivanja Rima došlo treće godine šeste olimpijade i to 21. aprila. Na osnovu tog podatka izračunao je kasnije istoričar Dionisije Mali (Exiguus) da je Rim osnovan 753. g. pre n. e.). 

Ostaci prvih naselja na teritoriji budućeg grada Rima padaju na početak prvog milenijuma pre n. e. Najpodesniji za naselje bio je svakako breg Palatin, jer je sa tri strane okružen strmim stenama i dubokim jarugama i tako samom prirodom zaštićen od napada. Oko prvog milenijuma pre n. e. na Palatinu se pojavljuju stanovnici kod kojih je postojao običaj da spaljuju leševe svojih pokojnika a pepeo čuvaju u posebnim sudovima — urnama. Na osnovu toga može se zaključiti da su se na Palatin prvo nastanili Latini koji su se iselili iz dva susedna grada — Albe i Lavinija. Docnije, bregove Kvirinal i Kapitol zauzimaju drugi stanovnici — koji svoje pokojnike zakopavaju u zemlju. Ovi stanovnici su najverovatnije bili Sabinjani. Po svoj prilici u VIII v. pre n. e. dolazi do ujedinjenja naselja koja su ležala na bregovima, i taj savez nosi naziv Septimontium („sedmobrežje“).
   
2.


Osnivanje grada u pravom smislu te reči arheolozi datiraju u VII v. pre n. e. To je bio „kvadratni Rim“ („Roma quadrata“), koji pomonju neki izvori. Naziv Rim (Roma) verovatno se prvobitno odnosio na grad koji je ležao na Palatinu. Malo pomalo Rim je obuhvatio i druge bregove (sa izuzetkom Aventina, koji je prisjedinjen tek u IV v.), isušuje se ranije močvarni Forum, a oko grada se dižu bedemi. Prema tome, Rim nastaje sjedinjavanjem latinskih i sabinskih naselja. Osim toga, još od najranijih vremena u životu grada učestvuju i Etrurci, koji su Rim podvrgli najpre kulturnom, a zatim i političkom uticaju.

Sama reč „Rim“ (Roma) je etrurskog ili helenskog (grčkog) porekla. Neki naučnici povezuju je sa etrurskom reči „ruma“ („dojka“), a dugi sa imenom osnivača Roma (Romusa), po helenskom korenu koji znači „snaga“.

Tako otprilike izgleda do krajnosti sužena istorija postanka Rima, na osnovu arheoloških podataka i nekih opštih misli izrečenih na osnovu kritike književne tradicije. Međutim, legende o tome govore na daleko interesantniji način, iako samo u pojedinim momentima odražavaju objektivnu stvarnost. Legende o osnivanju Rima su u starom veku obradili: Kvint Enije u „Analima“, Tit Livije u „Istoriji“ i Ovidije u „Metamorfozama“ i u ciklusu „Fasti“ („Kalendar praznika“). Od Helena pridružio im se, osim Polibija i Dionisija iz Halikarnasa, i Plutarh. U novom veku njima su se bavili svi istoričari Rima.

3.


Od vremena njihovog dodira sa helenskom civilizacijom, Rimljani su nastojali da svoju prošlost vežu za legendarnu helensku istoriju. Nastaju legende o boravku Herakla (Herkula), Odiseja i drugih helenskih junaka na tlu Italije. Dionisije iz Halikarnasa (koji je od 30. g. pre n. e. živeo u Rimu) iznosi neobočnu priču o Arkađaninu Euandaru, sinu boga Hermesa i nimfe Temide ili Nikostrate, supruge junaka Ehema. Preko svojih predaka, Euandar je bio povezan sa trojanskom kraljevskom lozom. Još dok je bio dečak, on je u Arkadiji susreo trojanskog kralja Prijama i sprijateljio se sa Dardancem Anhisom, koji mu je podario tobolac sa strelama i odeću protkanu zlatom. Kasnije, po savetu svoje majke, Euandar je napustio Arkadiju i sa grupom iseljenika se iskrcao na levoj obali Tibra, gde ga je prijateljski dočekao kralj Faun. 

Neki kažu da je Euandar otišao iz Arkadije nekih šezdeset godina pre Trojanskog rata (koji se, kako se najčešće veruje, vodio od 1193. do 1183. g. pre n. e.) i to, ili zbog gladi koja je zavladala zemljom ili zbog ubistva svog tobožnjeg oca Ehema, na što ga je nagovorila njegova majka. Na to su ih Arkađani oboje proterali; oni otploviše do Italije praćeni grupom Pelazga (prethelenskih stanovnika Helade). Na jednom bregu kraj reke Albule (Tibar) oni osnovaše naselje koje je Euandar nazvao Palanteum (kasnije Palatin), prema imenu svog rodnog grada. Mesto je izabrala njegova majka Nikostrata, koja je zbog svog proročkog dara koji je izražavala preko magijskih pesama (carmen), sada nazvana Karmenta. 

Mudar i iskusan, Euandar je domoroce naučio pismenosti, sviranju na liri i fruli, kao i raznim zanatima. U starosti, prijateljski je dočekao Anhisovog sina Eneju i, zajedno sa svojim sinom Palantom, borio se na njegovoj strani. Euandar je imao kćerke Dinu ili Daunu i Romu. Nakon smrti ukazivane su mu božanske počasti.   

Naročitu popularnost stiče tradicija o putovanju u Italiju trojanca Eneje, sina Anhisa i boginje lepote i čulne ljubavi Afrodite (Venere), i njegovo iskrcavanje u Laciju, na mestu budućeg grada Rima. Ta legenda je verovatno nastala u vreme kada je Rim bio u neprijateljskim odnosima s Heladom, pa je poraslo interesovanje o osnivaču koji je bio politički neprijatelj Helena, ali se mogao smatrati za produkt helenske kulture. Eneja se prvi put pominje u Homerovoj „Ilijadi“, a nakon Homera, njegova sudbina je bila više puta obrađivana, dakako, svaki put drugačije. Njegov odlazak iz Troje prvi spominje pesnik Stesihor, a njegov dolazak u Italiju istoričar Helanik. Od rimskih autora prvi je o njemu pisao, koliko je poznato, Gnej Nevije, zatim Kvint Enije, istoričar Tit Livije i drugi. Ali sve te obrade blede pred sjajem Vergilijeve „Enejide“, koji je od nasleđene blede figure iz legende stvorio jedan od najvećih svetskih epova. U „Enejidi“ je opisana Enejina sudbina od pada maloazijskog grada Troje, koju su razorili Heleni nakon desetogodišnje opsade, do pobede nad kraljem Rutula — Turnom.
 
4.


Nakon propasti grada Troje, jedan deo preživelih stanovnika napustio je, pod vođstvom Eneje, razoreni grad i otplovio u potragu za novom domovinom. Sa Enejom su pošli: njegov ostareli otac Anhis, koji je umro u toku putovanja, i njegov i Kreusin sin Askanije, koji se još zvao i Il, po Ilijumu (Troji).

Nakon višegodišnjeg lutanja po moru i kopnu i brojnih avantura, Eneja se napokon zaustavio u Laciju, na ušću Tibra. Tu ga je prijateljski  dočekao kralj Latin, koji je vladao gradom Laurentom i Latinima, oženio ga svojom kćerkom Lavinijom i podario mu deo zemlje na upravu. Na domak Laurenta, Eneja je osnovao novi grad, koji je nazvao po svojoj supruzi — Lavinij. Svemu tome usprotivio se rutulski kralj Turno, kome je Lavinija bila obećana. Došlo je do rata koji se završio dvobojem Eneje i Turna, iz kojeg je Eneja izašao kao pobednik. Nakon Latinove smrti, Eneja je preuzeo i njegov deo zemlje; gradovi Laurent i Lavinij postali su jedan grad — Laurolavinij, a Trojanci i Latini jedan narod. Mada je Eneja bio začetnik veličine Rima, ipak prema opšteprihvaćenoj tradiciji on nije osnovao grad Rim.

O daljoj Enejinoj sudbini malo se zna; pripovedalo se da je poginuo u ratu sa Etrurcima i da je sahranjen na obali rečice Numik. Pripovedalo se i da je Afrodita (Venera) molila Zevsa (Jupitera) da njenog sina preobrazi u božanstvo. Pošto je dobila pristanak od vrhovnog boga, naredila je rečnom bogu Numiku da odnese u more sve što je smrtno u Eneji; njegov božanski deo Venera je pomazala božanskim balsamom i ambrozijom, a zatim je sina uvrstila među bogove. Rimljani su ovo novo božanstvo nazvali Indiges (Aenaes indiges).  

Prema jednom drugom predanju, Lavinija je kći kralja Anija, koji je vladao ostrvom Del, koju je Eneja zaveo i koja je pošla s njim na put za Italiju, kao proročica. Ubrzo nakon iskrcavanja na obale Lacija ona je umrla, a Eneja je u njenu čast osnovao grad Lavinij. A kažu i da je grad dobio ime po Laviniju, starijem bratu kralja Latina.


5.


Neki tvrde da je Eneja sa Lavinijom imao jednu kćer — Iliju (a neki opet pominju Emiliju), koja je bogu rata — Marsu rodila blizance Romula i Rema, tradicionalne osnivače grada Rima. Pripovedalo se i da su Romul i Rem sinovi Latina i Rome (kćerke Odiseja, ili Odisejevog sina Telemaha, ili Euandara, ili Eneje, ili...). Drugi opet kažu da su Romul i Rem blizanci, koje je Eneji rodila izvesna Deksiteja. Deca su dovedena u Italiju, ali je snažna bura raspršila sve lađe, a jedino je čun koji je nosio blizance mirno pristao na mestu gde je kasnije sagrađen Rim. Poznato je i predanje po kome su Romul i Rem rođeni na dvoru kralja Tarhona, koji je vladao gradom Tarkvinijem (severno od Rima).

Prema jednoj drugoj tradiciji Rim je osnovala Trojanka Roma, jedna od žena iz Enejine pratnje. Kad su trojanske lađe stigle na obale Lacija, ona je s lakoćom podstakla trojanske žene, koje izmučene dugim lutanjima nisu više bile voljne da nastave put, da popale sve lađe; tako su Trojanci odlučili da se nastane u Laciju. Na brežuljku Palatinu podigli su grad, koji je kasnije, u spomen na hrabru Trojanku, nazvan Roma (Rim). Ubrzo se pokazalo da su prošli bolje nego što su se nadali, jer se pokazalo da je zemlja plodna i da ih domaće stanovništvo prihvata. Kažu i da su se prethelenski Pelazgi, pošto su prethodno prošli veći deo nastanjenog sveta i pobedili većinu stanovnika, nastanili u Lacijumu a gradu dali ime po snazi svoga oružja.

Neki kažu da je osnivač Rima kralj Latin, koji je gradu dao ime po svojoj umrloj sestri Romi. Prema helenskoj tradiciji Rim je osnovao Rom, sin itačkog kralja Odiseja i čarobnice Kirke, ili, kako drugi kažu, Emationov sin. Spajanjem helenskog i rimskog predanja o osnivanju Rima nastala je legenda o blizancima Romilu i Romu, odnosno Romulu i Remu.

Međutim, verovalo se i to da Romul i Rem nisu mogli biti Enejini unuci, pošto je Rim osnovan mnogo generacija nakon pada Troje. U skladu s tim stvoren je i mit o osnivanju Alba Longe (grada iz kojeg će se razviti Rim), gde su Enejini potomci vladali kao kraljevi.

Naime, nakon Enejine smrti, njegova udovica Lavinija i njegov sin Askanije (Il) nisu živeli baš u velikom prijateljstvu. Stoga je ona napustila Laurolavinij i sklonila se kod izvesnog pastira Tira ili Tirena. U okrilju Tirove zaštite ona je rodila Enejinog sina Silvija. Međutim, Askanije je ubrzo pozvao maćehu da se vrati u grad, da bi utišao gnev naroda zbog njenog odlaska; njoj je prepustio Laurolavinij, a za sebe je (u skladu s proročanstvom da osnuje grad tamo gde je njegov otac naišao na divlju svinju koja ispod cerovog stabla doji trideset prasića) sagradio Alba Longu.

Askanije je umro četiri godine nakon osnivanja Alba Longe. Nasledio ga je njegov polubrat Silvije, koji je vladao gradom dvadeset devet godina. Neki kažu da je Silvije bio sin Eneje i ranije Latinove supruge Silvije, ili Askanija i Lavinije. (Prema britanskoj tradiciji, koja je nastojala da svoje poreklo što više poveže s trojanskim, Silvije je imao sina Bruta, koji je zbog oceubistva oteran u progonstvo, najpre u Heladu, a odatle je, udruživši se s potomcima drugih trojanskih iseljenika, otplovio na zapad do ostrva Albion, koje je po njemu nazvano Britanija. Tu je Brut sagradio Trojanovu — Novu Troju, što je kasnije prešlo u Trinovantum, a potom — London.). 
 
Za samog Askanija neki kažu da je Enejin i Lavinijin sin, ili čak da je bio sin vrhovnog rimskog boga Jupitera (Zevsa); iz tog razloga prozvali su ga Julom. (Jul je prvobitno pisano kao „Iolus“, što se izvodi od genitiva imena „Iuppiter“ — „Iovis“. Drugi opet smatraju da ime Jul dolazi od Askanijevog trojanskog imena — Il. Askanija smatraju rodonačelnikom patricijskog roda Julijevaca — „genus Iulia“ — kojem je pripadao i Gaj Julije Cezar, a po njemu i Oktavijan August, pošto ga je Cezar usvojio.)
   
6.


Oko 300 godina (počevši od oko 1050. g. pre n. e.) Enejini potomci su vladali Alba Longom. Iz tog roda su i Numitor i Amulije, sinovi Silvija Proka. Nakon Prokove smrti, Numitor je kratko vreme vladao Alba Longom; s trona ga je ubzo svrgao njegov mljađi brat Amulije. Da bi potpuno zatro Numitorovo potomstvo, jer se bojao njegovih potomaka, on je ubio njegovog sina Lausa ili Egesta, a njegovu je kćer Rea Silviju, koja se takođe zvala i Ilija, primorao da postane sveštenica boginje Veste — vestalka i time je osudio na večito devičanstvo.

Međutim, ove mere predostrožnosti nisu izmenile tok sudbine; Rea Silvija je rodila bogu Marsu (Aresu) blizance Romula i Rema. Prema pisanju Plutarha Romul je umro 717. godine pre n. e. u dobu od 53 godine života. Prema tome može se zaključiti da bi verovatna godina rođenja blizanaca mogla biti 771.

Na vest o rođenju blizanaca Amulije je svoju bratanicu bacio u tamnicu gde je, kako neki kažu, i umrla, dok su je, po drugim predanjima, kasnije oslobodili sinovi. Kažu i da ju je Amulije bacio Reu u reku Tibar, kao i da ju je bog ove reke spasao i odmah se njome oženio; ili se, pak, ona sama u očajanju bacila u nabujalu reku Anion, gde ju je istoimeni rečni bog prihvatio i uzeo za suprugu.

Što se tiče blizanaca, Amulije je naredio da se bace u Tibar. Ali njegove sluge su, plašeći se da se isuviše približe nabujaloj reci koja je nosila sve pred sobom, ostavile kotaricu s mališanima u jednom plićaku. Voda je zahvatila kotaricu i nosila je sve do brežuljka Palatina, gde se zaustavila u plićaku. Vučica, koja je sišla da se napije vode, podojila je blizance i nastavila da se stara o njima kao da su njeni mladunci. Kasnije ih je našao Amulijev pastir Faustul i odneo ih svojoj ženi, koja se, kako neki kažu, zvala Aka Larencija, i koja ih je odgajila kao rođene sinove.

Prema nekim tumačenjima Latini su izraz "lupae" koristili za vučice i za raspuštenice, pa je moguće da je neka žena „slobodnog morala“ brinula za blizance te se to kasnijim prepričavanjima pretvorilo u vučicu.

Poznato je još nekoliko predanja o spasavanju Romula i Rema. Pripovedalo se da je Faustul boravio u Alba Longi u vreme kad je slugama naređeno da blizance ostave na obali reke. Božansko proviđenje uputilo je Faustula da presretne kraljeve sluge; on ih je ubedio da mu predaju dečake, a zatim ih je odneo svojoj supruzi, koja je u to vreme rodila mrtvo dete. Neki opet kažu da je Faustul zajedno sa svojim bratom Faustinom, stigao u Italiju kao Euandrov pratilac. Po dolasku u Lacij, Faustul je postao pastir kralja Amulija, dok je njegov brat čuvao Numitorova stada. Kad je Numitorova kćer Rea Silvija rodila Romula i Rema, Numitor je zamenio blizance s dva druga dečaka, a svoje je unuke je poverio na čuvanje Faustulu. Faustin je nagovorio brata da se prihvati ovog zadatka. (Faustulova pastirska koliba — tugurium Faustuli, koja se nalazila na jugozapadnoj strani Palatina, pokazivana je u istorijsko doba kao spomenik iz mitskih vremena.).
   
7.


Braća Romul i Rem su odrasli među pastirima, koje su daleko nadmašivali svojom lepotom, stasom, snagom i umom. Romul je veoma rano pokazao da je predodređen za vođu i svakom je bilo jasno da braći više dolikuje da vladaju nego da se pokoravaju. Dok su ih neki zbog toga voleli i poštovali njihovu volju, drugi su ih mrzeli i želeli da im napakoste. Jednog dana, kad je došlo do svađe između Amulijevih i Numitorovih pastira, Rem je uhvaćen i izveden pred Numitora da mu sudi. U međuvremeni je Faustul, zabrinut za Removu sudbinu, otkrio Romulu tajnu njegovog porekla. Na to je Romul odmah pohitao Numitoru i ubrzo je sve bilo razjašnjeno.

Romul i Rem se nisu usudili da odmah otvoreno napadnu Amulija. Učinili su to tek kad su sakupili veliki broj pristalica; Amulije je ubijen a Numitor je vraćen na tron Alba Longe, koji mu je po zakonu i pripadao. Međutim, Romul i Rem nisu dugo ostali u Alba Longi; odlučili su da podignu novi grad na obali Tibra, u blizini mesta gde su na čudesan način spaseni, i to veći od Alba Longe.

Odluka o osnivanju grada odmah je dovela i do prvih nesuglasica među braćom, jer je Romul hteo da osnuje grad na Palatinu, u blizini mesta gde su na tako čudesan način spaseni, a Rem — na Aventinu, na prirodno zaštićenom mestu, koje je, po njemu, nazvano Remonij. Romul i Rem se nisu slagali ni u daljim planovima za budućnost, a kako su bili blizanci, ubrzo se postavilo i pitanje starešinstva, kao i to ko će dati ime budućem gradu. Da bi izbegli sukob, odlučili su (ili ih je deda Numitir posavetovao) da odluku prepuste bogovima a božja volja se mogla saznati po letu ptica. Romul je osmatrao povoljna znamenja sa Palatina, a Rem sa Aventina. Rem je prvi ugledao znamenje — šest jastrebova i proglasio se pobednikom, ali je ubrzo Romul ugledao dva puta više jastrebova i smatrao se pobednikom jer je ugledao veći broj ptica. Među braćom i njihovim pristalicama došlo je do sukoba, u kojem je Rem izgubio život.

Neki opet kažu da je Rem uistinu video šest jastrebova, a da je Romul slagao — pa je zbog toga došlo do sukoba. Prema jednoj proširenoj verziji Rem je poginuo kasnije kad je počinio svetogrđa preskočivši brazdu koju je Romul zaorao oko Palatina — obeležavajući atar budućeg grada; ili još kasnije kad je preskočio bedeme koje je Romul podigao da bi dokazao da nisu ni za šta. Rasrđeni Romul ga je ubio izgovorivši kletvu kojom je prokleo i sve buduće neprijatelje Rima: — Tako neka pogine svako ko preskoči moje bedeme. Najzad, kažu i da Rema uopšte nije ubio Romul nego njegov pratilac Celer i da su u sukobu između braće izgubili živote i njihovi dobrotvori Faustul i Faustin. U svakom slučaju, Romula je duboko pogodila bratovljeva smrt; on je čak hteo i da se ubije, ali ga je u tome sprečila Aka Larencija, koja ga je nagovorila da nastavi započeto delo.

Bilo kako bilo, grad je po Romulu dobio ime Roma (Rim), a Romul je postao njegovim prvim kraljem. Nakon što je s počastima sahranio svoga brata Rema (zajedno sa oba odgojitelja — Faustulom i Faustinom) na Aventinu, on je najpre poslao svoje ljude u Etruriju da se upoznaju sa svim obredima u vezi sa osnivanjem grada. Prema dobijenim uputstvima, prvo je iskopao okruglu jamu, buduće središte grada, u koju su svečano bačeni prvi plodovi svih biljaka koje su ljudi koristili, a na kraju je svako od ljudi bacio grumen zemlje koji je doneo iz svog zavičaja, i sve su to pomešali. Bronzanim plugom, koji su vukli krava i bik, Romul je zatim obeležio granice grada i odredio mesta za kapije. Da bi naselio novoosnovani grad, on je između dva vrha Kapitola načinio utočište za beskućnike, begunce, krivce i robove. Od ljudi koji su mogli da nose oružje stvorio je legije (tri hiljade pešaka i tri stotine konjanika), a stotinu naboljih (patricije) odabrao je za savet — Senat (Senatus).
 
8.


Rim je brzo napredovao i uvećavao se, ali je bilo malo žena. Uzalud je Romul slao poslanike u susedne gradove da pribavljaju žene i sklapaju brakove; svuda su bili odbijeni s prezirom. Zato je pribegao lukavstvu: pozvao je sve susede s porodicama na svečane igre koje su se priređivale na praznik Konsualije, koji je slavljen 21. avgusta. Odazvao se veliki broj gostiju, naročito mnogo Sabinjana sa ženama i kćerima. U toku slavlja, na dati znak, rimljani su nasrnuli na goste i oteli im sve prisutne devojke (kojih je po nekima bilo trideset, po drugima pet stotina dvadest sedam a po trećima čak šest stotina osamdeset tri). Među njima je samo Sabinjanka Hersilija bila udata, a oteta je samo zato jer se nije htela nikako odvojiti od svoje kćerke.

Ne časeći ni časa, rimski mladići su se oženili otetim devojkama i pobrinuli se za to da one što pre postanu majke. Hersilija se, kako neki kažu, udala za Romula — i rodila mu kćer Primu (koja je tako nazvana jer je bila prvorođeno dete) i sina Aolija, koga su kasnije zvali Avilije — ili, kako drugi kažu, udala se za izvesnog Hostu Hostilija — kome je rodila sina.

9.


Susedi Rimljana, gnevni zbog otmice svojih kćeri, okupili su se oko sabinjanskog kralja Tita Tacija i odlučili da se osvete Romulu i Rimljanima. Romul je lako savladao stanovnike latinskih gradova Cenine, Antemne i Krustumerija, ali su ga Sabinjani ozbiljno ugrozili. Oni su opseli Kapitol, čijom je odbranom rukovodio Romulov vojskovođa Spurije Tarpej. Dok su se Sabinjani kretali u podnožju Kapitola, tražeći pogodno mesto za logorovanje, Spurijeva kćerka Tarpeja opazila je zlatne narukvice i divno prstenje koje su Tacije i njegovi vojnici nosili na levoj ruci. U želji da se dokopa ovog nakita, ugovorila je sastanak sa sabinjanskim kraljem; obećala je Taciju da će otvoriti kapitolske kapije i pustiti Sabinjane u tvrđavu ukoliko za nagradu dobije „ono što oni nose na levoj ruci“. Tacije se zakleo da će joj ispuniti želju, ali kad je devojka otvorila neprijatelju tvrđavu, bila je izigrana. Naime, kralj Sabinjana je skinuo po dogovoru narukvicu s leve ruke i bacio je prema Tarpeji, a odmah zatim i veliki štit koji je, takođe, držao u levoj ruci. Njegov primer sledili su i ostali Sabinjani, tako da se devojka našla zasuta nakitom i štitovima, pod čijim teretom je izdahnula.

Drugi kažu da je Tarpeja bila kćerka Tita Tacija, kojom se Romul nasilno oženio, i da je stoga izdajom želela da se osveti Rimljanima. Pripovedalo se i da je ona izdala otadžbinu iz ljubavi prema lepom sabinjanskom kralju. U jednom predanju, Tarpeja nije mitska, već istorijska ličnost; ona je otvorila kapije Kapitola za vreme napada Gala na Rim (390 g. pre n. e.).

Po Tarpeji dobila je ime strma stena na južnom obronku Kapitola, a tako se zove i danas. Bacanje s te stene u starom Rimu se smatralo naročito sramotnim načinom pogubljenja, na koje su bili osuđivani jedino izdajnici. (Danas je Tarpejska stena nešto niža nego u starom veku. Dolina pod njom uzdigla se u novijim vremenima navoženjem materijala s gradilišta modernog Rima.).

10.


Zahvaljujući Tarpejinoj izdaji Sabinjani su zauzeli Kapitol, a Rimljani su u rasulu bežali prema Palatinu, gde se Romul u očajanju obratio Jupiteru za pomoć, zavetujući se da će mu podići hram ako zaustavi uzmicanje njegovih ljudi. Vrhovni bog se odazvao ovoj molbi i Rimljani uskoro nadjačaše Sabinjane. Sabinjanski vojskovođa Met Kurcije jedva se spasao bekstvom. Na mestu gde su Sabinjani zaustavljeni, Romul je kasnije podigao hram Jupiteru Statoru (Podržavaocu).

Na kraju, kad je došlo do odlučujuće bitke između Rimljana i Sabinjana, među zaraćene strane hrabro su stupile otete Sabinjanke, na čelu sa Hersilijom. Svojim očevima su doviknule da su one sada majke njihovih unuka i da više vole da izginu nego da ostanu udovice i siročad. Nakon ovih reči, bojna vreva se stišala, a vođe zaraćenih strana sklopile su mir — od dve države stvorena je jedna, a udruženim narodima vladali su zajedno Romul i Tit Tacije. Romul je živeo na Palatinu, a Tacije — na Kapitolu. Mesto gde je sklopljen sporazum nazvano je Komitij (Comitium), od „comire“ („ujediniti se“).  

Nakon pet godina zajedničke vladavine, između Romula i Tacija je došlo do neslaganja, i to kad je Tacije zaštitio svoje rođake i saplemenike koji su ubili i opljačkali izvesne laurentinske poslanike na putu za Rim. Romul je hteo da kazni ubice, ali je Tacije kaznu odlagao. Ovo je bio jedini slučaj u kome se Romul i Tit Tacije nisu složili. U svemu ostalom su se ravnali jedan prema drugom što je moguće više, složno se snalazeći se u svim prilikama. Jednog dana, dok je zajedno s Romulom prinosio žrtve bogovima u Laviniju, Tit Tacije je bio ubijen od strane rođaka ubijenih poslanika. Romul je njegovo telo svečano sahranio na Aventinu na mestu zvanom Armilustrij, prenebregavši potpuno kaznu za ovo ubistvo. Neki doduše kazuju da je grad Laurent, iz straha, izručio Tacijeve ubice, ali da ih je Romul oslobodio rečima da se ubistvo iskupljuje ubistvom.

Romul je je vladao Rimom 37 godina, kad je savet bogova odlučio da mu podari besmrtnost, i dok je (imao je tada pedeset tri godine) vršio smotru vojske na Marsovom polju (Campus Martius), iznenada ga je obavio taman oblak, a na zemlju se spustila strahovita oluja u kojoj je nestao. Rimljani su oplakivali svog vladara sve dok izvesni Julije Prokul nije objavio da mu se Romul javio u snu i da mu je otkrio da je uzdignut na nebo, kao bog Kvirin. Prema jednoj drugoj verziji, Romul je mučki ubijen u Senatu, a njegovo raskomadano telo zaverenici su izneli pod svojom odećom.
   
11.


Nakon Romula, Rimom je vladalo još šest kraljeva: Numa Pompilije, Tul Hostilije, Anko Marcije, Tarkvinije Prisko (Stariji), Servije Tulije i Tarkvinije Superbo (Oholi), koji je 510. g. pre n. e. svrgnut i proteran. Te Romulove naslednike većina istraživača smatra istorijskim ličnostima, iako su obavijeni mitološkim velom. Kao celina, istorija rimskog kraljevstva (i početno razdoblje republike) smatra se legendarnim, a Romul gotovo bez izuzetka mitskom ličnošću.

Zanimljivo je da Romulovim imenom počinje i završava se istorija antičkog Rima. Poslednji rimski (odnosno zapadnorimski) imperator Romul Avgust (Romulus Augustus) spajao je u svom imenu imena prvog legendarnog rimskog kralja i prvog istorijskog rimskog imperatora. Rim je u doba njegove izuzetno kratke vladavine od godinu dana već bio razrušen, opljačkan i upola opusteo. Romula Avgusta, koji je još bio dečak, svrgnuo je s trona Odoakar, vođa pobunjenih germanskih plaćenika iz plemena Skira (476. g. n. e.), i poštedeo mu život zbog njegove mladosti. Otada je postojalo samo Istočno carstvo (Vizantija), sa prestonicom u Konstantinopolju (Carigradu, današnjem Istanbulu). Time se ujedno završio prvi veliki period u istoriji čovečanstva — stari vek, odnosno njen najznačajniji deo — antika, a počeo drugi — srednji vek (medievij).

Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o osnivanju Rima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o osnivanju Rima
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-