Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Istina i legenda o Aleksandru Velikom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
marko313

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 31

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.06.2014


PočaljiNaslov: Istina i legenda o Aleksandru Velikom   Pet 14 Nov - 21:44

Istina i legenda o Aleksandru Velikom

[You must be registered and logged in to see this image.]

1.

Aleksandar III Makedonski (Ἀλέξανδρος Μακεδόνες, Makedónes) je ušao u istoriju sa potpuno zasluženim nazivom „Veliki“ (grč. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας ili Μέγας Ἀλέξανδρος, Mégas Aléxandros; lat, Magnus Alexander), jer je bio jedan od najuspešnijih osvajača sveta. Prema tome, nije nikakvo iznenađenje što su vekovima nakon njegove smrti isprepletane brojne legende o njegovoj ličnosti i delima. Aleksandar je još za života smatran bogom, mada sam nije bio u to potpuno ubeđen; ponekad bi poverovao, a nekad su njime vladale trezvenije mene, kad bi mu se sve to činilo lakrdijom. Ipak je ta luda misao klijala u njegovom mozgu, podgrevana uveravanjima njegove majke Olimpije, zatim vikom i laskanjima ulizica, a naročito potvrdama koje je dobio od Apolonovog proročišta u Didimi, Amonovog u Egiptu i vavilonskih sveštenika. Legenda o „božanskom Iksanderu“ i danas još živi u iranskom svetu. U svakom slučaju, molio se da bude primljen među bogove, kao što se to desilo mitskom junaku Heraklu.

Aleksandar se rodio 356. g. pre n. e., kao sin makedonskog kralja Filipa II i epirsike princeze Olimpije, i to istog dana kada je zapaljen Artemision (Artemidin hram) u Efesu — jedno od „sedam svetskih čuda“. O Aleksandrovim precima biograf Plutarh kaže: „Da je Aleksandar po svome poreklu s očeve strane bio Heraklid (potomak Heraklov) od loze Karanove, a s majčine Eakid (potomak Eaka) od loze Neoptolemove, to se sasvim pouzdano zna“. Prema tome bi Aleksandar, po obe loze, bio daleki potomak vrhovnog helenskog (grčkog) boga Zevsa: po Filipovoj — Zevsov sin Herakle je imao sina Hila, Hil je imao sina Kleodeja, ovaj Aristomaha, a ovaj Temena čiji je potomak Karan (koji je s grupom iseljenjika iz Arga prešao u Edesu — i otuda se postepeno razvila makedonska država), a od Karana vodi poreklo Aleksandar; a po Olimpijinom — Zevsov sin Eak je imao sina Peleja, a Pelej Ahila (koji je večnu slavu stekao u trojanskom ratu), a ovaj Neoptolema (Pira), koji se po jednom mitu nastanio u Epiru, odakle je Olimpija.

Filip II se trudio da što boljim obrazovanjem pripremi sina za osvajačku misiju. Tako mu je, kao trinaestogodišnjem dečaku, doveo za vaspitača filozofa Aristotela, koji je naučio Aleksandra da poštuje helenske junake i pružio mu znanja o politici i prirodnim naukama, a zajedno su čitali helenske dramske pisce. Međutim, Aleksandar je bio naročito pod uticajem Homerove „Ilijade“. (Jedan primerak, na kojem su bile primedbe ispisane rukom njegovog učitelja, čiji je to poklon i bio, nosio je Aleksandar na svim svojim pohodima.). Istovremeno, njegova majka ga je učila mističnim magijskim obredima. Zato je Aleksandra možda najbolje okarakterisao engleski književnik Herbert Džordž Vels u monumentalnoj „Istoriji sveta“: „Izmešano s Olimpijinom ludošću nalazila se u Aleksandru i Filipova trezvenost i Aristotelova nauka“.

Od rane mladosti, Aleksandar se oduševljavao svim onim što se ticalo vojne veštine i već od svoje šesnaeste godine je učestvovao u pohodima svoga oca. Tako je učestvovao u bici kod Heroneje, nakon koje je Makedonija stekla hegemoniju nad Heladom. O učešću Aleksandra u toj bici Plutarh kaže: „...da je on (Aleksandar) prvi provalio u svetu četu Tebanaca. Još i u naše dane pokazivan je pored reke Kefis stari takozvani Aleksandrov hrast, do koga je u ono vreme stajao Aleksandrov šator. Nedaleko od toga mesta nalazi se veliko groblje Makedonaca.“. Isto tako, Aleksandar je bio prisutan i kada su njegovog oca odbili od utvrđenog grada Vizanta na Bosforu. (Za ovu opsadu vezana je legenda o uzimanju polumeseca za simbol kasnije Vizantijske imperije. Naime, kralj Filip je rešio da jedne izrazito oblačne noći izvrši iznenadni prepad na bedeme Vizanta. Makedonci su se već bili neopaženo privukli bedemima kada se, odjednom, mladi mesec probio iza oblaka. Njegova svetlost bila je dovoljna da vizantijski stražari saznaju šta se sprema i podignu uzbunu. Zbog toga su Vizantijci uneli u svoj grb polumesec, znak izbavljenja grada od velike opasnosti. Tek kasnije, po osvajanju Konstantinopolisa (Carigrada, današnjeg Istanbula), 1453. g., prisvojili su Turci taj simbol, da bi ga proslavili kao obeležje svojih sultana.). 

2.

Aleksandar je postao kraljem 336. g. pre n. e., nakon mučkog ubistva njegovog oca, kad je imao samo dvadeset godina. Filip je ubijen na venčanju svoje kćerke Kleopatre s epirskim kraljem Aleksandrom, njenim ujakom — Olimpijinim bratom.

Dok je išao nenaoružan u svečanoj svadbenoj povorci, napao ga je nožem jedan od njegovih telesnih stražara. Ubica bi sigurno utekao, da se njegov konj nije zapleo u divlju lozu; tako je uhvaćen i na licu mesta pogubljen. Time je uništena i poslednja mogućnost da se dobije odgovor na pitanje: ko je naručio ovaj zločin? Da li je to bila osveta uvređene Olimpije, koju je Filip najurio da bi se oženio mlađom Kleopatrom? Ili je to, možda, bio nestrpljivi Aleksandar, koji je s jedne strane donekle strahovao za nasleđe, a s druge je zavideo svome ocu na uspesima? (To se najbolje može sagledati iz njegovih reči: — Moj otac će sve još sada osvojiti, te meni neće ostati ništa značajno za osvajanje.). Ipak, predanje ga nikada nije optuživalo za oceubistvo, čak i onda kada je bivalo neprijateljski raspoloženo prema njemu.

Odmah nakon Filipove smrti, Olimpija se ponovo pojavila na makedonskom dvoru. Kažu da je zahtevala da se iste počasti odaju ubici, kao i samom Filipu. Iskoristivši Aleksandrovo odsustvovanje, zbog neke pobune na Severu, ona je naredila da se njena suparnica Kleopatra mučki ubije, kao i njeno tek rođeno dete. Pripovedalo se da se i sam Aleksandar zgrozio nad tolikim izlivom ženske mržnje; ali ga to, ipak, nije sprečilo da svoju majku ostavi kasnije u Makedoniji, poverivši joj uz to i znatan deo vlasti. Ona mu je pisala pisma o verskim i političkim pitanjima, a on joj je uvek ukazivao dostojno poštovanje i slao joj veliki deo svoga plena.

Svojim glavnim zadatkom Aleksandar je smatrao pohod na Persiju, radi osvajanja bogatstva Orijenta, ali je prethodno morao da uguši ustanke u pojedinim helenskim državama. U tom cilju preduzeo je pohod na Heladu i do temelja razorio pobunjeni grad Tebu. Nedirnutim je ostavio samo hram i kuću pesnika Pindara, a nekoliko hiljada ljudi prodato je u ropstvo. Ovim jednim svirepim udarcem mladi kralj je smirio Heladu, što mu je dozvolilo da se neometano okrene svom cilju.

3.

Aleksandar je 334. g. pre n. e. prešao s vojskom Helespont (današnje Dardanele) i stupio na tlo Male Azije. Prvo je posetio grad koji se pročuo kroz Homerovu „Ilijadu“ i „Odiseju“ — Troju. Tu je najpre prineo boginji Atini žrtvu a zatim je došao na grob za koji se tvrdilo da je pripadao Ahilu. „Kad je došao pred Ahilov nadgrobni stub,“ — kaže Plutarh, — „namazao se uljem, pa je oko stuba, kako je običaj, sa svojim prijateljima nag optrčao, zatim stavio na njega venac i ovo rekao: — Srećna li Ahila, koji je u životu našao verna prijatelja (Patrokla), a nakon smrti velikog glasnika svojih dela (Homera)!“. Dok je po gradu obilazio i razgledao njegove znamenitosti, neko ga je zapitao da li bi hteo da vidi liru trojanskog princa Parisa, koji je svojom otmicom Helene, supruge spartanskog kralja Menelaja, bio glavni krivac za izbijanje trojanskog rata. — Ne! — odgovorio je Aleksandar. — Ta me lira nimalo ne zanima, ali tražim liru (u stvari formingu) uz koju je Ahil pevao o slavnim podvizima heroja!“

Aleksandar je čvrsto verovao da po majčinoj liniji vodi poreklo od Ahila i čak je deo svoje ratne opreme zamenio za sveti štit, za koji se verovalo da je nošen u Trojanskom ratu. Opremljen tako kao jedan od junaka iz helenskih mitova, on je potukao persijsku vojsku na rečici Graniku. Zatim je redom pokorio sve helenske maloazijske gradove, obećavši im potpuno oslobođenje od persijskog jarma.

Po pričanjima biografa Plutarha i Kvinta Kurtija Rufa, dok je boravio u frigijskom gradu Gordionu, Aleksandru su pokazali čuveni „Gordijev čvor“ („Nodus Gordians (Gordius)“) — silno zamršeni čvor na kolima kralja Gordija u Zevsovom hramu. — Ko ga razmrsi — govorilo je staro proročanstvo — postaće gospodar Azije. Aleksandar je ovaj problem rešio na sebi svojstven način, po kratkom postupku: izvukao je mač i — presekao čvor! A kažu i da je tada rekao da nije važan način na koji se čvor odrešuje. (Otada se „Gordijevim čvorom“ naziva svaki teško rešiv problem.).

Nakon osvajanja Male Azije, Aleksandar je krenuo u Siriju i u bici kod Isa ponovo porazio Persijance. Persijski kralj Darije III Kodoman, poslednji iz dinastije Ahemenida, jedva se spasao bekstvom, ostavivši svoju porodicu i celokupno bogatstvo na milost i nemilost sudbine. Nakon pobede kod Isa, Aleksandar je opseo i zauzeo glavni grad Fenikije — Tir. Iz Fenikije je krenuo za Palestinu, a zatim u Egipat, i obe zemlje lako zauzeo. Na ivici pustinje, zapadno od delte Nila, Aleksandar je osnovao grad koji i danas nosi njegovo ime — Aleksandrija. Pod Aleksandrovim naslednicima — helenskom lozom Ptolomeja, Aleksandrija će postati najvažniji grad na Mediteranu, najznačajniji kulturni i trgovački grad sveta. (Aleksandrija je samo jedan od brojnih gradova koje je mladi osvajač ostavio u nasleđe, i samo jedan od sedamnaest gradova koji su nosili isto — njegovo ime.). 

4.

Čitav zapadni deo persijske kraljevine (Mala Azija, Fenikija, Palestina i Egipat) bio je sad pod vlašću Makedonije. Ali, da bi se persijska kraljevina konačno smrvila, valjalo je osvojiti i njen istočni deo. Uputivši se ka Istoku, Aleksandar je nesmetano prešao preko reka Eufrata i Tigra. Nedaleko od ruševina Ninive, kod Asirskog naselja Gaugamele, konačno je razbio persijsku vojsku (331. g. pre n. e.). Darije je utekao, ali su ga ubrzo zatim ubili ljudi iz njegove pratnje.

Nakon bitke kod Gaugamele, makedonska vojska je zauzela skoro bez otpora najglavnije gradove u Persiji: Vavilon, Suzu, Persepolis i Ekbatanu. Aleksandar je zatim krenuo još dalje na Istok; hteo je da proširi svoju vlast i do najudaljenijih granica tada poznatog sveta. Krećući se duž južnih obala Kaspijskog jezera, makedonska vojska je prošla kroz Partu i uputila se na jug, u današnji Avganistan; zatim su prodrli u doline reka Oks (današnje Amu-Darje) i Jaksart (Sir-Darje).

Najzad, 327. g. pre n. e., Aleksandar je upao u Indiju i kod reke Hidasp  sukobio se sa kraljem Porom. Tu su se Makedonci prvi put sreli s bojnim slonovima, koje su Indusi koristili u borbama. Gorostasne životinje unosile su paniku u redove helensko-makedonske vojske. Ipak, i pored velikih gubitaka, mladi makedonski kralj je izvojevao pobedu. Odatle se Aleksandar spremao da pođe u dolinu Ganga, ali mu je vojska otkazala poslušnost. Tropska priroda Indije, kiše i nepogode, bolesti i zamor od ratovanja — sve to doprinelo je da se stvori nezadovoljstvo; vojska je zahtevala da se vrate kućama i Aleksandar je morao da se pokori njihovoj želji.

5.

Aleksandar je uzeo Vavilon za prestonicu svoje ogromne države — od Jadranskog mora do južnoazijske reke Ind, kojom je neometano vladao neki šest godina. On je maštao o ujedinjenju Istoka i Zapada, o stvaranju panhelenske imperije u kojoj neće biti razlike između Helena i varvara (kako su Heleni nazivali sve narode koji nisu govorili njihovim jezikom, osim, možda, Egipćana). U Suzi, njegov internacionalizam je dobio čak i vrlo konkretan oblik. Poštujući njegovu želju, devedeset njegovih vojskovođa uzelo je Persijanke za žene. On lično oženio se Darijevom kćerkom Statirom, mada je već bio oženjen Persijankom Roksanom, kćerkom kralja Samarkanda. Istovremeno, po drugim gradovima Aleksandrove imperije, deset hiljada njegovih vojnika oženilo se azijskim nevestama. To su nazvali „venčanjem Evrope i Azije“.

Aleksandar je maštao i o novim pohodima na Zapad — o osvajanju Severne Afrike i Italije. Ali dok se pripremao za te pohode, razboleo se od vrlo teške malarije. Njegov organizam, koji se suviše mnogo naprezao, nije odoleo bolesti. Umro je u Vavilonu 323. g. pre n. e., ne napunivši još trideset tri godine. Kad su ga, dok je ležao na samrtničkoj postelji, upitali kome zaveštava imperiju, odgovorio je proročki: — Najboljem! Predviđam da će se moji „prijatelji“ upustiti u veliku borbu, meni u čast. Plutarh kaže da su se odmah nakon Aleksandrove smrti proturali glasovi da je on otrovan. „Ali većina misli“ — kaže Plutarh — „da je pričanje o tom trovanju izmišljeno, i za njih je dovoljna potvrda to što je Aleksandrovo telo, kad su se vojskovođe zavadile, mnogo dana ležalo nesahranjeno u vrelom i zaparnom kraju, pa ipak se nije pojavio nikakav znak takve nasilne smrti, nego je celo vreme ostalo čisto i kao živo.“

Ubrzo nakon Aleksandrove smrti, njegova država se raspala u međusobnim borbama njegovih vojskovođa — takozvanih dijadosa (naslednika), na tri velike i nekoliko manjih nezavisnih kraljevina. Aleksandrova majka Olimpija je, za ono kratko vreme što je još ostala na vlasti, u svom besu pobila mnoge ličnosti, optužujući ih za ubistvo njenog slavnog sina, sve dok i nju samu nisu ubili rođaci i prijatelji ubijenih. Aleksandrova supruga Roksana, ljubomorna na svoju suparnicu Statiru — Darijevu kćerku, na prevaru je ubila i nju i njenu sestru. Ona je potom rodila Aleksandrovo posmrče, koje je, takođe, nazvano Aleksandar.

Aleksandrove vojskovođe su u prvi mah postavile za kralja maloumnog Aleksandrovog polubrata Arideja, pod imenom Filip III, koji u stvari nije imao nikakvu vlast. Nekoliko godina kasnije je ubijen. (Arideja je Filipu II rodila izvesna Filina. Bio je normalno dete, a tek kasnije je pokazao znake poremećenosti, zbog otrova koji mu je dala beskrupulozna Olimpija.). Izvesno vreme kraljem je bio proglašen maloletni Aleksandar IV, ali je nedugo potom i on ubijen zajedno sa svojom majkom, kao i Herakle, stariji Aleksandrov sin. Tako je za samo nešto više od jedne decenije celokupna Aleksandrova porodica bila uništena u bespoštednim borbama za vlast. 

6.

Aleksandar Makedonski je bio genijalan vojskovođa koji je stvorio ne samo ogromnu imperiju, nego je na neki način bio inicijator takozvane „helenističke epohe“ koja je trajala nekoliko stotina godina. Pripadao je ličnostima koje su gradile istoriju, čija su dela hroničari mogli zabeležiti i ostaviti potomcima. A ipak, nakon njegove smrti počele su oko njegovog života da se pletu fikcije i legende. S jedne strane, pojavile su se beletrizovane biografije koje su mešale činjenice sa izmišljotinama i opisom neverovatnih doživljaja. S druge strane, njegove vojskovođe i naslednici, vodeći sporove i ratove oko podele imperije, objavljivali su svoje memoare u kojima su svesno izvrtali činjenice. (Falsifikovan je čak i Aleksandrov testament.). Zato se već u sledećem pokolenju nije znalo kako je šta bilo.

Ubrzo je, takođe počela i deifikacija Aleksandra. Govorilo se da je on bio Zevsov sin, rođen iz ljubavne veze Zevsa i Olimpije. Helenski gradovi i države proglasili su ga jednim od olimpijskih bogova i podizali su mu statue i hramove, a Egipćani su ga slavili kao sina boga Amona. Čak su i Jevreji gledali u njemu Mesijinog preteču, najavljenog u Danilovom proročanstvu. Srednjovekovni monasi iskreno su bili uvereni da je on bio asketski monah, a najdalje su u ovoj mitologizaciji otišli Etiopljani. Propovedali su, naime, da je Aleksandar bio hrišćanski apostol, pa čak i svetac Koptske crkve. 

7.

Oko 300. g. pre n. e., nepoznati ali veoma dovitljivi autor iz Aleksandrije prikupio je raspršene deliće istorijskih prikaza, legendi, tradicija, anegdota i sentencija iz Aleksandrovog života, pripisao sve to Aleksandrovom istoričaru Kalistenu, i tako stvorio „Aleksandridu“ („Roman o Aleksandru“), danas poznatom kao „Pseudo-Kalisten“. Delo se iz Aleksandrije proširilo svetom na različitim jezicima i u raznim stihovnim i proznim verzijama. Mada su postojali istorijski prikazi Aleksandrovog života, različite verodostojnosti, srednjovekovnoj Evropi se više sviđala verzija u kojoj legende preovlađuju nad činjenicama.

Original „Pseudo-Kalistena“ nije sačuvan; postoje tek neke kasnije helenske verzije i latinski prevod Julija Valerija, pod nazivom „Podvizi Aleksandra Makedonskog“ („Res Gestae Alexandri Macedonis“), kao i neki jermenski, koptski i sirijski prevodi. Do XVII v. pripovesti o Aleksandru su dostigle osamdeset verzija, na dvadeset četiri jezika, a njihov izvor „Pseudo-Kalisten“, je nadaleko proširen i neprestano preinačavan. Takvih verzija bilo je kako u Zapadnoj Evropi — u Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Škotskoj, Irskoj i Nemačkoj, tako i među slovenskim narodima. „Roman o Aleksandru“ je dospeo u južnoslovensku književnost najverovatnije preko glagoljaša, koji su već od XII v. prevodili ovakva i slična dela sa italijanskog ili latinskog jezika. Sa glagoljskih rukopisa ovaj roman je prepisan ćirilicom, da bi zatim preko srpskih zemalja prešao i u srednjovekovnu rusku književnost, gde se i danas često pominje kao „Srpska Aleksandrida“. 

8.

Aleksandrov pravi otac je Filip II Makedonski, ali u „Pseudo-Kalistenu“ on je sin tobožnjeg poslednjeg nezavisnog egipatskog faraona Nektaneba, velikog astrologa i čarobnjaka. Nektaneb je bio sin boga Amona, a svrgnut je s trona u vreme persijske najezde, pa je potražio i dobio utočište u Makedoniji. Budući da je bila nerotkinja, Filipova supruga Olimpija se obratila za savet Nektanebu. Ovaj joj je obećao naslednika posredstvom boga Amona, a sam je u toku noći, iskoristivši Filipovo odsustvovanje, došao k njoj u obliku zmije ili zmaja, tobože kao preobraženi Amon.

Na sreću, Aleksandar nije ličio ni na Nektaneba niti na Olimpiju: imao je kosu poput lavlje grive, a levo oko mu je bilo plavo; na desnom mu je kapak bio opušten i oko je bilo crno; zubi su mu bili oštri kao u zmije. Kao i svi junaci, Aleksandar se telesno i intelektualno brzo razvijao: umeo je da nadmudri i svog učitelja Aristotela, a postizao je i sjajne pobede na trkama sa bojnim kolima i u borbama. U igri je bio sklon svirepim šalama; tako je Nektaneba gurnuo s visoke stene, te je ovaj poginuo. Nakon Filipove smrti postao je kralj, a pobede su ga pratile na svakom koraku.

Još kao dečak, Aleksandar je ukrotio vatrenog i za druge neukrotivog konja Bukefala, koji mu je postao verni pratilac u svim osvajačkim pohodima. Legenda kaže da se Bukefal plašio svoje senke pa je jurio samo prema Suncu. Smatra se da je ovo neobično ponašanje konja imalo simbolično značenje: kao što bi on stao ili se propinjao pred svojom senkom, tako, navodno, ni Aleksandar nije mogao da živi u senci svoga oca (Filipa). Mladom i silnom Aleksandru, Aristotelovom učeniku, bili su potrebni mnogo širi horizonti nego što mu je pružalo rodno okruženje. Zato je, prema legendi, on jahao moćnog Bukefala koji simbolično jezdi prema Suncu. (Kad je nakon bitke s Porom, Bukefal lipsao — da li od zadobijenih rana, da li zbog starosti i onemoćalosti, jer mu je već bilo trideset godina — Aleksandar je, duboko dirnut kao da je izgubio dobrog drugara ili prijatelja, osnovao na reci Hidasp grad Bukefaliju. Isto tako kažu da je, kad je izgubio psa, po imenu Peritu, kojega je sam othranio i mnogo voleo, takođe osnovao grad po njegovom imenu.).   

9.

Aleksandar Makedonski je bio veliki osvajač, i to je zajedničko u svim verzijama o njegovim podvizima, s tim što je legendarni Aleksandar bio uspešniji — osvojio je još i Rim i Kartaginu, a isplovio je i na Atlantski okean. Pored toga, mnoga osvajanja legendarnog Aleksandra izlaze daleko iz sfere realnosti i zadiru duboko u oblast natprirodnih sila.

Jedna veoma popularna priča govori kako se Aleksandar vinuo u visine i leteo nebeskim svodom. To je izveo uz pomoć kola u koja su bili upregnuti grifoni (mitski krilati lavovi sa orlovskim glavama i krilima), koji su na let bili namamljeni komadom mesa što je visio pred njima. Aleksandrovo nebesko putovanje bila je, pre svega, fantazija namenjena razonodi. Ona je svakako imala i simbolično značenje koje, međutim, danas nije lako odgonetnuti. U Nemačkoj verziji, gde je bilo uobičajeno da se Aleksandrov ponos teološki osudi, Aleksandar odlučuje da ne uzleti isuviše visoko, pošto ga je unutrašnji glas opomenuo da se do neba mogu uzdići samo oni koji to zasluže svojim dobrim delima. U ovom poduhvatu on se spustio toliko daleko od mesta poletanja, da je tek nakon više meseci, sav izgreban i u ritama, najzad uspeo da nađe svoju vojsku.

Druga, još maštovitija, priča opisuje Aleksandrovo putovanje do dna mora.  Aleksandar i njegova pratnja ubili su ogromnog raka u kojem su pronašli šest velikih bisera. Tada je Aleksandar odlučio da se u staklenom buretu spusti na morsko dno i ispita ga. Prema nekim verzijama, tom prilikom je ugledao neko ogromno morsko čudovište, kojem je trebalo tri dana da bi celo proplivalo kraj njega. U kasnijim verzijama ovaj događaj je ulepšavan na razne načine. Na primer, Aleksandra u ovoj avanturi prate pas, mačka i petao. Pas služi kao automatsko sredstvo za spasavanje, jer ga Aleksandar ubija da bi ga more izbacilo na obalu, pošto je za more tipično da ne podnosi krv(?). Mačka je način da se vazduh prečisti, jer udiše Aleksandrov dah i vraća ga prečišćenog, a petao svojim kukurikanjem pokazuje vreme. Kasnija nemačka verzija ovog događaja dovodi srednjovekovnu fantaziju mnogo bliže realnosti, time što se dočarava ideja o dugačkoj cevi koja viri iz vode, što bi se moglo uporediti sa ronilačkim crevom za disanje koje se koristi pri podvodnim istraživanjima. Tako je Aleksandar Makedonski postao, moglo bi se reći, junakom neke vrste srednjovekovne naučne fantastike. 

10.

Aleksandar je bio ne samo veliki osvajač, već i avanturista čije je podvige bilo veoma lako okititi fantastičnim opisima tajanstvenog Orijenta. To je još u velikoj meri ulepšavano čudesnom i plodnom maštom, mada ponekad i krajnje naivnom, koja se hranila olakim zanosom i srednjovekovnom praznovericom.

Tako se Aleksandar susretao sa najfantastičnijim bićima koje je ljudska mašta ikada mogla stvoriti; porazio je divove naoružane batinama, susretao se sa pticama koje bljuju vatru i sa pticoglavim ljudima, kao i sa dvoglavim ljudima sa zmijskim nogama, a zatim i sa bezglavim ljudima sa očima i ustima na grudima. Tu slede: sukobi sa div-ženama, koje su imale kopita umesto stopala ili kljove divljeg vepra i volovske repove; zatim borba sa krilatim ženama, koje su svojim kao srp oštrim noktima kopale Aleksandrovim vojnicima oči; pa bitka sa psoglavcima, koji su imali kandže kao grifoni, a glas im je bio po nekima ljudski, a po drugima pseći lavež; te hvatanje jednonogih ljudi sa ovčijim repovima, čije je meso bilo veoma ukusno, a koža tako tvrda da je nikakvo gvožđe nije moglo probiti; onda zarobljavanje ljudi sa šest ruku i isto toliko nogu, koje je Aleksandar hteo dovesti u Makedoniju da bi ih pokazivao kao čuda, ali su svi pomrli od gladi, jer nije znao čime se oni hrane; najzad, susret sa vilama vodaricama čiji je zagrljaj bio smrtonosan. Sukobio se legendarni Aleksandar i sa silenima (poluljudima polukonjima), koji su bili izuzetno brzi i nepromašivi strelci. Savladao ih je tako što je naredio da se iskopaju rovovi i prekriju trskom i travom, a ovi su naivno upali u zamku. Aleksandar ih je, zatim, pripitomio i uvrstio u svoju vojsku; oni su mu mnogo pomogli u bitkama, ali su ubrzo svi pomrli.

Kad je u nekoj zemlji naišao na mrave koji su bili toliki da je jedan od njih mogao konja odvući u mravinjak, Aleksandar je naredio da se navuče mnogo trave i slame, pa da se mravinjak zapali. Drugom prilikom, dok se njegova vojska odmarala na obalama nekog mora, jednom vojniku je lipsao konj i ovaj je lešinu bacio u more. To je navabilo ogromne morske rakove, koji su izašli na obalu i stali da hvataju i odvlače ljude i konje natrag u more. Čim je Aleksandar za to čuo, naredio je da se zapali trska na obalama, te je grdno mnogo rakova izgorelo.

Najzad, sukobio se Aleksandar i sa amazonkama (ženama-ratnicima); mada ih je na kraju porazio, imao je grdnih problema s njima, jer su one bile bolji borci od većine muškaraca. Interesantno je da taj susret pominje i Plutarh, mada sa dosta rezerve, podvlačeći činjenicu da sam Aleksandar u svojim pismima (koje je Plutarh obilato koristio pri pisanju Aleksandrove biografije) ne pominje taj susret. Ostalo je zabeleženo i da je između Aleksandra Velikog i Amazonki tekla prepiska u kojoj su mu one nudile pomoć, ali ih je on uglavnom odbijao.

Po jednom predanju, amazonska kraljica Telestra se, oko 320. g. pre n. e., susrela s Alaksandrom u lovištu tigrova Hirkaniji, s namerom da mu rodi sina naslednika, ili sebi kćerku naslednicu. Verovala je da bi dete začeto od moćnog vojskovođe i najlepše Amezonke — bilo „pravo čudo“. Međutim, iako je u Aleksandrovom društvu provela trinaest dana i trinaest noći, ubrzo je umrla bez poroda.

Sve ove priče o Aleksandru i Amazonkama pobija Flavije Arijan, tvrdeći da su sve Amazonke izumrle davno pre Aleksandra.  

11.

U narodnom predanju na Balkanu, najomiljenije su priče o Aleksandru i vodi života i besmrtnosti. I pored brojnih varijanti, osnova u svim tim pričama je zajednička: Aleksandar pronalazi vodu koja će mu podariti večnost, ali baš kad želi da ostvari svoj naum, neko ga nenamerno pretekne.

U jednoj takvoj priči, Aleksandrov kuvar Andrej je slučajno oprao u toj vodi ubijenu ribu. Kad su, na njegovo iznenađenje, ribe oživele i stale da se praćakaju po posudi, Andrej je popio nešto vode, a ostatak je dao Kali, Aleksandrovoj vanbračnoj kćerki. Čuvši to, Aleksandar je u besu oboje oterao. Po Andreju je nazvano Jadransko more (Adria), a Kala je postala jedna od Nereida, opakih ženskih bića koja žive u moru. Lišen tako besmrtnosti, Aleksandar se suočio sa smrću – otrovan je i sahranjen u Memfisu u Egiptu.

Postoji i predanje koje kaže da je Aleksandar zavoleo jednu od Nereida, i da je zahvaljujući naklonosti Nereida postao slavan, ali kad ih je kasnije naljutio, one su uništile njegovo kraljevstvo. Ili, pak, da je našao vodu života i besmrtnosti, koju mu je ukrala sestra Kala, nakon čega je postala jedna od Nereida. Nereide žale za Aleksandrom i ponekad izazivaju bure na moru, pitajući pomorce na brodovima: — Da li je živ Aleksandar? One se smiruju tek kad čuju odgovor: — Živ je, i kralj je!

Srednjovekovno južnoslovensko stanovništvo, koje je u to vreme čvrsto verovalo da je na Balkanskom poluostrvu oduvek nastanjeno, odnosno da je autohtono, nastojalo je da se što više indentifikuje sa starosedeocima. Tako su Sloveni postali Iliri, a ilirski jezik slovenski. Monasi u svoje letopise unose podatke da su neki rimski imperatori bili Sloveni. Slovenima su proglašeni: Aristotel, ilirska kraljica Teuta, vizantijski imperator Justinijan, a govorilo se i o čvrstim vezama Slovena s Aleksandrom Makedonskim, jer su neki ilirski, odnosno slovenski odredi učestvovali u njegovim pohodima.

U duhu tadašnjih priželjkivanja, u prepisima „Romana o Aleksandru“ pojam Makedonije proširuje se na Srbiju, Bosnu i Crnu Goru, a Aleksandra pojedinci smatraju pravim Slovenom. Dubrovački pesnik Ivan Gundulić (1589. — 1638. g.) govori o njemu „ka Srbljaninu“. Štaviše, otkrivaju se i rodbinske veze srpske vladarske dinastije Nemanjića sa Aleksandrom Makedonskim.

Povezujući Ilire — Slovene s Aleksandrom Makedonskim, dubrovački istoričar Mavro Orbin(i) u svom delu „Kraljevstvo Slavena“ kaže: „Zahvaljujući ilirskim odredima, posebno tribalskom, Aleksandar Veliki pobedio je persijskog kralja i osvojio mnoge oblasti Azije. U jednoj carigradskoj biblioteci očuvana je povelja o privilegijama koje je Aleksandar Veliki, dvanaeste godine svoje vladavine, podelio Ilirima, odnosno — plemenitom rodu Slavena. To postaje sasvim razumljivo ako znamo da su Makedonci Aleksandra Velikog bili zapravo Sloveni i govorili istim jezikom kojim danas govore stanovnici Makedonije. Aleksandra Velikog mnogi neopravdano smatraju Grkom. Razlog toj zabludi je u tome što su Grci, boreći se s narodima Istoka, bili najpoznatiji narod tadašnje Evrope...“.

Aleksandrova povelja (zahvalnica, darovnica, diploma — kako se često naziva) koju pominje Orbini, pojavila se u XIV ili XV v. kao jedan od dokumenata koji je trebao potvrditi veze Slovena s Aleksandrom Makedonskim. Kasnije, kad je utvrđeno da je povelja samo „učena izmišljotina“ i kad je nauka ispravila sve ranije književne i naučne zablude, Aleksandar Veliki je i dalje ostao predmet narodnog pevanja, pripovedanja i obožavanja. 

12.

Srednji vek se uglavnom divio Aleksandru Velikom, mada su ga nemački teolozi žestoko osuđivali, zbog oholosti koja ga je, po njima, svodila na suštu personifikaciju đavola. U Francuskoj i drugim mestima su takva negativna gledišta uglavnom bila potiskivana, a Aleksandar je postao junak čitavog niza moralnih priča. U jednoj takvoj priči, Aleksandar je, putujući uz reku Gang, došao do grada opasanog visokim bedemom. On nikako nije mogao da uđe u grad, dok mu neki starac nije podario kamen naročitig znamenja. Ali tajna je još dugo ostala nerešena — sve dok je nije otkrio neki Jevrejin. Naime, kamen je bio teži od bilo koje količine zlata, ali ako se pospe prašinom on postajao toliko lak da bi i najlakše perce pretegnulo. To je bilo božansko upozorenje Aleksandru da obuzda pohlepu i ne zaboravi da će smrt čak i njega pretvoriti u ništavilo. (Misao da je čak i najmoćniji čovek bespomoćan pred licem smrti, jedna je od onih koja nikada nije dosadila srednjovekovnim moralistima.).

Još jedna od omiljenih priča odnosila se na filozofa-cinika Diogena, koji je živeo u buretu i nije posedovao ništa više sem jednog ogrtača, jednog štapa i jedne vrećice za hleb. Upitan od Aleksandra šta može da učini za njega, odgovorio je: — Skloni mi se sa Sunca kako bi moglo da sija na mene (lat. „Nunc quidem palilulum a sole…“). Tako je Diogen pokazao da je i bogatiji i srećniji od velikog vojskovođe. On je, naime, imao sve što je želeo. To je, kažu Aleksandra veoma iznenadilo, i on se, i pored toga što mu filozof nije posvetio nikakvu pažnju, začudio njegovom ponosu i njegovoj duševnoj veličini. I kad su se njegovi pratioci stali smejati i praviti šale, on im reče: — Stvarno, kad ne bih bio Aleksanar, bio bih Diogen! Po jednima, Aleksandar je time izrazio svoje divljenje jačini Diogenovog karaktera, zato što je odbio sjajne mogućnosti koje mu je nudio i što za Diogena nije bio ništa drugo no predmet koji mu zaklanja sunce. Po drugima, Aleksandar je bio toliko ambiciozan da je želeo da bude Diogen kad ne bi bio Aleksandar, jer svet se može prezreti i osećati se nad svetom na dva načina: ili odričući se svega — kao Diogen, ili imajući sve — kao Aleksandar.

Postoji i priča o tome kako je Aleksandar podario starom odanom vojniku ceo jedan grad. Kad se vojnik usprotivio, smatrajući da nije dostojan takvom poklonu, Aleksandar je odgovorio da se ne radi o tome da li je on dostojan poklona — već da li je vredan poklon koji daje Aleksandar. (Klasični pisci, kao što su bili Seneka i Ciceron, su osuđivali Aleksandrovu neumesnu i nerazumnu darežljivost, smatrajući je samo delom njegove taštine. Međutim, srednjovekovni pisci su se uvek spremno divili darežljivosti moćnika, ne samo što je to smatrano hrišćanskom vrlinom, već iz koristoljublja — jer je srednjovekovni čovek od pera uveliko zavisio od plemićke darežljivosti i pokroviteljstva. Tako je Aleksandrovo ime postalo takoreći sinonim darežljivosti.).

Francuski pesnik iz XV v. Fransoa Vijon navodi u svom „Zaveštanju“ priču o Aleksandrovoj velikodušnosti prema gusaru Diomedu (u nekim verzijama Dionidu). Kad je gusar priveden, Aleksandar ga je upitao zašto gusari, a Diomed je odgovorio: — Zašto me nazivate gusarom? Da li samo zato što po moru plovim malim brodom? Kad bih mogao da se naoružam kao vi — bio bih kralj! Potom je dodao kako mu je sreća uvek izmicala. Ne samo što mu je Aleksandar oprostio sve grehe, već je i toliko uvećao njegov imetak da je Diomed do kraja života proživeo srećno i bezbrižno. (Vijon je, u stvari, ovom pričom želeo da skrene pažnju na sebe, svoju nemaštinu i nedostatak sreće u životu.). 

13.

U bogatoj riznici hebrejskih (jevrejskih) rabinskih legendi počasno mesto svakako zauzimaju i legende o Aleksandru Makedonskom (hebrejski: Mukdon). Rabinske legende su, gledano u celini, blagonaklone prema njemu. One ga slikaju kao vladara koji pravedno postupa prema Jevrejima, jer je njihova vera ostavila na njega dubok utisak.

Jedna od priča govori o tome kako je Aleksandar posetio Jerusalim i sastao se sa prvosveštenikom Šimonom Hacadikom (Simonom Pravednikom). Na iznenađenje velikodostojnika iz svoje pratnje, Aleksandar se duboko poklonio prvosvešteniku, objasnivši da mu je Šimonov lik poznat, jer je imao viziju nekog natprirodnog bića istog lika, koje se borilo na njegovoj strani u jednoj od odlučujućih bitaka.

Ovakve i slične legende uveravale su Jevreje u njihovo središnje značenje, uprkos velikom usponu Helena. Čak je i moćni Aleksandar, koga su mnogi narodi poštovali kao boga, bio samo oruđe u rukama boga čiji je hram stajao u Jerusalimu. Istovremeno, za takve priče postoji i realna osnova, utoliko što je Aleksandar stvarno postupao prema Hebrejima i judizmu s poštovanjem.

Neke od rabinskih legendi o Aleksandru Velikom imaju, međutim, satirično značenje i prikazuju ispraznost sna o vlasti nad svetom. U jednoj od njih se priča o Aleksandrovom boravku u kraljevstvu Kasiju, u kojem su vladala načela poštenja i pravde. Dok se Aleksandar gostio s kraljem, dva čoveka su došla da im kralj reši spor. Jedan od njih je prodao drugome ruševinu, u kojoj je potom otkriveno blago. Kupac je hteo da vrati prodavcu blago, tvrdeći da je on kupio samo ruševinu a ne i blago. Prodavac je, međutim, to osporavao, govoreći da je on prodao ruševinu i sve što se u njoj nalazi. Kralj je ovaj spor izgladio tako što je sklopio brak između kupčeve kćerke i prodavčevog sina. Kako je Aleksandar bio zapanjen čitavim ovim poslom, kralj ga je upitao kako bi on to sredio u svojoj zemlji. Aleksandar je odgovorio da bi obojica bila osuđena na smrt, a blago bi bilo oduzeto za kraljevsku riznicu. Nakon još nekih ovakvih razgovora, kralj se obratio Aleksandru: — Da li u tvojoj zemlji pada kiša? — Da! — A da li Sunce sija na tebe? — Da! — Ima li u tvojoj zemlji zveri? — Da! — Onda mora biti da to zbog njih Sunce sija i kiša pada — konstatovao je na kraju kralj. U jednoj drugoj priči, ovaj kralj je priredio Aleksandru gozbu od hleba, mesa i povrća napravljenih od zlata, govoreći mu da bi trebalo da jede zlato kad ga toliko voli.

14.

Brojne legende o Aleksandru Makedonskom postoje i širom islamskog sveta — od Maroka na zapadu do Indonezije na istoku. Mnogi smatraju da je tajanstvena ličnost Zulkarnejn („čovek s dva roga“), koju pominje „Koran“ („Kuran“), u stvari Aleksandar Makedonski. Postoje, međutim, i sasvim oprečna mišljenja po kojima Aleksandar kao idolopoklonik nikako ne može da bude Zulkarnejn iz „Korana“ koji je monoteist, vernik u Boga i Sudnji dan.

Zanimljivo je da je Aleksandar, kojeg je ranija iranska tradicija proklinjala kao uništitelja mazdaističke vere, do islamskog doba postao viteška i junačka ličnost. Takva promena verovatno je nastala zbog težnje dela iranskog plemstva da ozakoni njegov, time i svoj položaj, izvodeći poreklo Ahemenida od njega. Radi toga se tvrdilo da Aleksandrov otac nije bio Filip II Makedonski već persijski car Darab, čijeg je polubrata Darua (Darija III) Aleksandar potom zbacio s trona i oženio se njegovom kćerkom Roušankom (Roksanom).

Islamska tradicija o Aleksandru ne bavi se toliko njegovim istorijskim osvajanjem Persije i zbacivanjem Ahemenida koliko onim u šta se verovalo: da je njegovo božje poslanstvo bilo da širi po svetu prihvatanje jedinog boga. Vršeći svoju misiju, pripovedalo se, on je proputovao celi svet — od Španije do Kine — doživljavajući pri tom mnoge avanture. Jedna od omiljenih epizoda je gradnja golemog bedema protiv divljih naroda Jexuxa i Mexuxa (biblijskog Goga i Magoga, sinova Jafeta), koji su nastanjivali brdovite krajeve severa. Pripovedalo se da su pripadnici tih naroda bili visoki jedva oko dva lakta (oko jedan metar), da su išli potpuno nagi i da su imali po dva ogromna uva, pa su na jednom spavali a drugim se pokrivali. Odazivajući se molbama naroda koji su živeli niže njih, Aleksandar je izgradio neprobojnu gvozdenu i bronzanu branu preko planinskog klanca iz kojeg su se obično pojavljivali, koju ovi nisu mogli preći niti probiti. Kasnije se verovalo da je narod Jexuxa i Mexuxa iz noći u noć pokušavao probiti bedem ližući ga svojim poput noža oštrim užarenim jezicima, sve dok ga ne bi istanjili kao ljusku od jajeta. U osvit zore bi prestajali, govoreći: — Sutra ćemo se probiti! Ali kako nisu dodavali: „ako bude božja volja“, sutradan bi našli branu debelu kao što je i pre bila. Ipak, kaže predanje, oni će se probiti kad dođe sudnji dan, ispiće sve vode Tigra i Eufrata i uništiće sve prestupnike i nevernike.

Druga omiljena epizoda je putovanje kroz Zemlju tame do Izvora života. Naime, želeći da otkrije tajnu večnog života, Aleksandar je doznao da je bog stvorio izvor iza planine Kaf (planinskog venca koji okružuje zemlju) u Zemlji tame. Voda na tom izvoru bila je belja od mleka, hladnija od leda, slađa od meda, mekša od maslaca i mirisnija od mošusa. Aleksandrov vezir Hidr stupio je s vojskom u Zemlju tame, vodeđi sa sobom kobile i magarice čiju je mladunčad vezao na granici, kako bi one po svom materinskom nagonu našle put za povratak. Hidr je odista otkrio Izvor života, napio se i okupao — pa je tako stekao besmrtnost, ali kad se vrati po Aleksandra, s namerom da mu pokaže mesto, nije uspeo više da ga nađe. 

15.

Na izmaku Srednjeg veka bilo je sve manje onih koje su zanimale fantastične priče o Aleksandrovim avanturama i osvajanjima. Legende su počele da blede. Renesansa podvrgava kritici ranije nenaučne istine i saznanja, i pod uticajem helenskih tekstova koje srednjovekovna zapadna Evropa nije poznavala, sve veće interesovanje pokazuje za istorijskog Aleksandra.

Aleksandar Veliki je među svojim savremenicima izazivao ili veliko divljenje ili veliku mržnju, pa je stoga bilo teško objektivno oceniti njegov karakter i dostignuća. Uspešan kao vojnik, Aleksandar je bio mnogo manje uspešan kao političar i državnik, mada nije živeo dovoljno dugo da bi se ta strana njegovog delovanja mogla jasnije pokazati. Sama njegova ličnost često je izazivala kritike. Priče o njemu, koje potiču od Plutarha, mogu biti i neistinite, izopačene ili preudešene, ali sve one imaju jednu zajedničku žicu — govore o izuzetno sujetnom čoveku, nestalnom karakteru i nasilniku. A sve to je naročito došlo do izražaja u njegovim poslednjim godinama života. Aleksandar je počeo da nosi persijska vladarska odela i tijaru, isprva samo pred varvarima i u prisnom krugu, a kasnije i na javnim mestima, pri obavljanju državnih poslova. Ubrzo je zahtevao od prijatelja da mu metanišu po istočnjački.

Kolika je bila Aleksandrova sujeta ukazuje i njegov lik, koji je slikan i vajan više puta, a uvek je predstavljan kao lep mladić, sa krasnim uvojcima oko širokog čela. Kad se zna da su u to vreme muškarci u muževnom dobu obično nosili brade, lako se može zaključiti da je Aleksandar u stvari bio zaljubljen u svoju mladićku lepotu, te je i u svojoj trideset drugoj godini brijao lice i ostao lažan momak. Tako je nastao običaj koji se u Heladi, a po svoj prilici potom i u Italiji, održao kroz više vekova.

U jednoj priči, Aleksandar je optužio za izdajstvo i osudio na mučenje i smrt Filota, jednog od najvernijih i najpouzdanijih vojskovođa, samo na osnovu dostave njegove ljubavnice, bez ikakve prethodne provere. Filot se, naime, hvalio kako je Aleksandar samo običan mladić, te da nije takvih kao što su on i njegov otac Parmenije ne bi Persija nikada bila pokorena, i tako dalje. U svemu tome bilo je i neke istine. A Aleksandar, ne samo što je pogubio Filota, nego je i njegovom ocu poslao ubice.

Samo zato što se podsmevao njegovoj preteranoj oholosti i što je odbio da mu ukazuje božanske počasti, Aleksandar je pogubio i Aristotelovog nećaka Kalistena (onog kojem je nepoznati aleksandrijski autor pripisao rađanje legende o Aleksandru). Prijatelja Klita, koji mu je u bici na Graniku spasao život, Aleksandar je lično ubio. Naime, na jednoj pijanci, Klitu su dosadila laskanja na račun „mladog boga“, te je stao da kori Aleksandra zbog njegovog načina odevanja. Došlo je do žestoke svađe, koja se završila Klitovom smrću. Zbog takvih svojih postupaka, Aleksandar se docnije kajao; naročito ga je pogodila Klitova smrt, ali način života ipak nije promenio.

16.

Aleksandrova želja da bude drugi Ahil ispunila se u njegovom prijateljskom odnosu sa Hefestionom, koji je (pored Klita), bio komandant njegove konjice. A kad je Hefestion umro, Aleksandar je, kao nekada Ahil u žalosti za Patroklom, odrezao svoju kosu (naredio je da se i svim konjima i mazgama ostriže griva) i tri dana proveo bez jela i pića i, naposletku, kao Ahil Patrokla, Aleksandar je svečano sahranio Hefestiona, uz odavanje pošte kao heroju. Nekoliko dana nakon Hefestionove sahrane, umro je i Aleksandar. Kao što je smrt Ahila vezana za smrt Patroklovu, tako su povezane i smrti njihovih poznih sledbenika — Aleksandra i Hefestiona. Kao i Ahilu, sudbina je i Aleksandru dodelila slavan ali kratak život, i da taj kratki život ne provede u osami — bez lepote i sjaja što ih samo prijateljstvo daje.

Međutim, po svemu sudeći, mada za to nema dokaza, njegova veza sa Hefestionom nije bila samo izrazito prijateljska. Za Aleksandra Velikog kažu da je svakako najveća istorijska ličnost koja je bila sklona homoseksualizmu. Aleksandar je bio samo jednom pokoren — kazivali su zajedljivi filozofi mnogo godina nakon njegove smrti — i to od strane Hefestionovih bedara.

Najzad, da bi se u potpunosti razumela Aleksandrova ličnost i dela, ne smeju se posmatrati izdvojeno iz vremena u kojem je živeo. Spletke i ubistva su bili uobičajeni način sređivanja nesuglasica, i on se po tome jednostavno nije razlikovao od svojih savremenika. Isto tako, homoseksualna zadovoljstva u antici nisu bila ništa neobično; mnoge slavne ličnosti toga doba imale su supruge ili ljubavnike oba pola. Štaviše takva iskustva pripisivana su i bogovima i slavnim herojima. Prema tome, može se slobodno reći da je bio tipičan vladar svoga doba. Po jednom se ipak razlikovao — sa osvojenih 5.580.800 kvadratnih kilometara bio je najveći osvajač Antike.

Marko Krajšić
Nazad na vrh Ići dole
 
Istina i legenda o Aleksandru Velikom
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Istina i legenda o Aleksandru Velikom
» Istina i legenda o Troji i Trojanskom ratu
» Istina i legenda o boju na Kosovu
» Istina i legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola
» Istina i legenda o osnivanju Rima
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-