Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Fridrih Niče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 13 Maj - 16:57

Привидни свет, то јест свет посматран у светлости вредности; уређен, одабран према вредностима — то ће рећи у овом случају с гледишта користи, с гледишта самоодржања, а обзиром на пораст моћи једне одређене животињске феле.
Перспектива, дакле, даје карактер »привидности«. Као да би један свет могао преостати, кад би нестало перспективе! На тај начин нестало би и релативитета!
Сваки центар енергије има своју перспективу за цео остали свет — то јест, своје сасвим одређено мерило вредности, свој начин дејства, свој начин отпора. »Привидни свет« своди се дакле на нарочиту врсту акције на свет полазећи од једног центра.
Али не постоји никаква друга врста акције: »свет« је само реч за укупну игру ових акција. Стварност се састоји тачно у специјалној акцији и реакцији сваког појединца на целину... Не остаје ни труни од каквог права да овде говоримо о привидности.
Специфични начин реагирања јесте једини начин реагирања: ми не знамо колико их и каквих их све има.
Али не постоји никакво »друго«, никакво »истинско«, никакво есенцијално биће које би изражавало један свет без акције и реакције...
Антитеза привидног света и правог света своди се на антитезу: »свет« и »ништа«.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 13 Maj - 16:57

Критика појма »прави и привидни свет«. — Од ова два први је проста фикција, састављена од самих имагинарних ствари.
И »привидност« припада стварности: она је један облик њенога бића; то јест, у свету где нема бића мора се известан мерљив свет истоветних случајева најпре створити помоћу привида: темпо у коме је запажање и поређење могућно, и тако даље.
»Привидност« је подешен и упрошћен свет, на коме су сарађивали наши практични инстинкти: за нас је он потпуно истинит: јер ми живимо у њему, ми можемо у њему живети то је доказ његове истине за нас...
Свет, изван чињенице да у њему морамо живети — свет који нисмо свели на своје биће, логику и своје психолошке предрасуде — не постоји као свет »по себи«; то је у суштини свет односа: под извесним околностима он има други изглед са сваке друге тачке: он наваљује на сваку тачку и опире му се свака тачка — и ови колективни односи су у сваком случају ван склада.
Мера моћи одређује које биће поседује другу меру моћи: у ком облику, са каквом силом, нужношћу, оно дејствује или даје отпор.
Наш сопствени случај доста је занимљив: ми смо створили једно схватање, да бисмо могли живети у свету, да бисмо таман толико опажали колико је потребно да издржимо живот.


(Фридрих НИЧЕ, Воља за моћ)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Uto 25 Dec - 10:46

Ono što nas ne ubije to nas ojača.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Uto 25 Dec - 10:47

Ne volim humanost koja se sastoji u promatranju patnje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Pet 18 Jan - 9:14

VOLJA ZA MOC

NIHILIZAM KAO POSLEDICA DOSADANJEG TUMAČENJA VREDNOSTI
2
Šta znači nihilizam? — Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje »zašto«.

3
Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodržljivosti života, u odnosu na najviše dosada priznate vrednosti; on tako isto obuhvata gledište da nemamo nikakva prava pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i nešto s onu stranu našega sveta što bi bilo »božansko«, otelovljeni moral.
Ovo gledište je posledica potpuno razvijene »ljubavi prema istini«: zbog toga je ono samo posledica vere u moral.
4
Kakva su preimućstva hrišćanske moralne hipoteze?
1.Ona je pripisala čoveku apsolutnu vrednost, nasuprot njegovoj malenosti i slučajnosti u reci večitoga postajanja i nestajanja.
2. Ona je služila božjim advokatima, ukoliko je ostavila svetu karakter savršenstva uprkos stradanju i zlu — računajući tu i »slobodu« — te se zlo učinilo puno smisla;
3. Ona je naturila uverenje da čovek može imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu je dala adekvatno saznanje o najvažnijim stvarima;
4. Ona je sačuvala čoveka od preziranja sebe samoga kao čoveka, da se ne okrene protiv života i ne padne u očajanje poznanjem: ona je bila sredstvo za održanje.
Jednom rečju: moral je bio veliki lek protiv praktičnog i teoretskog nihilizma.
5
Ali među silama koje je moral odnjihao nalazila se i ljubav prema istini: ona se najzad okreće protiv morala razgolićuje njegovu teleologiju, njegovu zainteresovanost — i sada saznanje ove laži koja je tako dugo bila utelovljena, za koju smo očajavali da li ćemo je se osloboditi, dejstvuje kao stimulant. Mi opažamo sada potrebe u sebi, usađene dugotrajnim moralnim tumačenjem stvari, koje nam se sada javljaju kao potrebe za neistinom: s druge strane, čini se da baš od tih potreba zavise najviše vrednosti zahvaljujući kojima mi snosimo život.
Mi smo prestali da cenimo ono što znamo,i ne usuđujemo se više da pridajemo vrednost onome čime bi rado sebe obmanuli: iz toga sukoba proističe proces raspada.
6
Ovo je antinomija:
Ukoliko verujemo u moral, mi osuđujemo život.
7
Najviše vrednosti, u čijoj je službi čovek bio dužan živeti, naročito kad su ga pritiskale i sputavale — te socijalne vrednosti, zarad toga da im se pojača ton, bile su postavljane nad ljudima, kao da su božja zapovest, »stvarnost«, ili »istinski svet«, nada i budući svet. Sada kad je neznatno poreklo tih vrednosti postalo poznato,čini nam se kao da je i cela vaseljena izgubila vrednost, postala »besmislena« — ali to je samo prelazno stanje.
8
Posledica nihilizma (neverovanje u vrednosti) kao rezultat moralnog ocenjivanja stvari: mi smo prestali da marimo egoizam (čak iako smo uvideli da je altruizam nemogućan); nama je obljutavilo ono što je neophodno (premda, smo uvideli da je nemogućna slobodna volja i »inteligibilna slobod«). Mi opažamo da ne dostižemo do oblasti u koju smo stavili svoje vrednosti — a međutim sfera u kojoj živimo nije time niukoliko dobila u vrednosti; naprotiv, mi smo premoreni, jer smo izgubili glavni nagon za život. »Sve je dosada bilo uzalud!«
9
Pesimizam kao pripremno stanje za nihilizam.
10
A. Pesimizam kao jačina — u kom smislu? U smislu energije njegove logike, kao anarhizam i nihilizam, kao analiza.
B. Pesimizam kao slom — u kom pogledu? U pogledu njegova ublažavajućega dejstva, kosmopolitskog osećanja, u smislu »tout comprendre« i istorizma.
Kritička nategnutost: krajnosti izlaze na površinu i preovlađuju.

11
Logika pesimizma vodi u nihilizam: šta je na to tera? Pojam bezvrednosti, besmislenosti: ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti.
Rezultat: moralne ocene vrednosti su osude, odricanja; moral je okretanje od volje za životom.
(…)
MODERNA SUMORNOST
57
Prijatelji moji, kao mladići imali smo težak život: mi smo patili od mladosti kao da je to neka teška boljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili bačeni — veka ogromnog unutarnjeg raspadanja i dizintegracije, koji se protivi duhu mladosti sa svima svojim slabostima pa i svojom najboljom snagom. Dizintegracija, to jest, neizvesnost, svojstvena je ovom veku: ništa ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe: živi se za sutra, jer je prekosutra sumnjivo. Sve je klizavo i opasno na našem putu, a uz to se još veoma otanjio led na kome stojimo: svi osećamo kako diše topao, koban jug — gde mi još sada gazimo doskora neće niko više moći nogom stati.

58
Ako ovo doba nije doba propadanja i opadanja životne snage, ono je u najmanju ruku doba nepromišljenog i proizvoljnog eksperimentisanja: — i verovatno je, da se od preterano mnogo neuspelih eksperimenata stiče opšti utisak o propadanju: a može biti, da se stiče i samo propadanje.
(…)
ZNACI PORASTA SNAGE
109
Osnovna teza: ima nečega degeneričnog u svemu što se odnosi na modernog čoveka, ali ispod tankog sloja bolesti leže znaci netaknute snage i duševne moći. Isti uzroci koji izazivaju umanjenje vrednosti čoveka, potstiču jače i ređe ljude na veličinu.
110
Opšti pogled: dvosmisleni karakter našeg modernog sveta — sasvim isti simptomi mogli bi se protumačiti i kao propadanje i kao jačina. I znaci jačine, postignute zrelosti mogli bi se na osnovu tradicionalnih (zaostalih) ocena osećanja pogrešno protumačiti kao slabost. Ukratko rečeno, osećanje, kao osećanje vrednosti, nije na visini vremena.
Uopšteno: svako osećanje vrednosti uvek je zaostalo, ono izražava uslove samoodržanja i napretka iz mnogo ranijeg vremena: ono se bori protiv novih životnih uslova, iz kojih nije samo izraslo i koje po nužnosti pogrešno shvata: ono smeta i pobuđuje podozrenje prema novom…
111
Problem devetnaestog veka. Iznaći da li njegova slaba i njegova jaka strana idu jedna s drugom? Da li su isečene iz istog komada? Da li različitosti njegovih ideala i njegove protivrečnosti uslovljavaju neki viši cilj: kao nešto više? Jer može biti da je preduslov veličine da u ovoj meri raste usred silne napetosti. Nezadovoljstvo, nihilizam mogao bi biti dobar znak.
112
Opšti pogled: Ustvari svako veliko rastenje povlači za sobom naporedo isto tako ogromno raspadanje i iščeznuće: stradanje i simptomi propadanja pripadaju vremenima ogromnog progresa; svaki plodan i snažan pokret u čovečanstvu izazivao je uvek jednovremeno nihilistički pokret. Pod izvesnim uslovima pojava krajnjeg pesimizma i pravoga nihilizma mogla bi biti znak radikalnoga vrlo bitnoga rastenja i prelaska čovečanstva u sasvim nove životne uslove. To sam ja razumeo.
113
A
Polazeći od potpuno smele ocene našega današnjega čovečanstva: — ne smemo dopustiti da nas izgled stvari vara: ovo čovečanstvo je manje privlačno, ali ono daje sasvim druge garantije trajne snage, njegov tempo je lakši, ali mu je ritam bogatiji. Zdravlje se povećava, stvarni uslovi zdravoga tela se uviđaju i postepeno stvaraju, na »asketizam« se gleda sa ironijom. Bežanje od krajnosti, izvesno poverenje u »pravi put«, otsustvo sanjarenja; povremeno samouživljavanje u vrednosti uže vrste (kao što je »otadžbina«, kao što je »nauka« itd.).
Ali bi čitava slika još uvek bila dvosmislena: to bi moglo biti kretanje kojim se život ili povećava ili opada.
B
Vera u »progres« — u nižoj sferi inteligencije pojavljuje se kao znak napredovanja života: ali to je samoobmana;
u višoj sferi inteligencije kao znak opadanja života.
Opis simptoma.
Jedinstvo gledišta: neizvesnost u pogledu merila vrednosti.
Strah od jednoga opštega »uzalud«.
Nihilizam.
114
Ustvari nama nije više tako nužno neko protivsredstvo protiv prvog nihilizma: život više nije toliko neizvesan, slučajan i besmislen u našoj Evropi. Danas više nije potrebno tako preterano isticanje vrednosti čoveka, vrednosti zla itd. Mi možemo da podnesemo značajno smanjenje te vrednosti i da trpimo mnogo besmislice i slučajnosti: zadobivena moć čoveku dopušta sada popuštanje u oruđima discipline, među kojima je moralno tumačenje sveta bilo najjače. »Bog« je odveć ekstremna hipoteza.
115
Ako išta pokazuje da naše civilizovanje pretstavlja istinski stvaran progres, to pokazuje činjenica što nam više nisu potrebne preterane suprotnosti, što nam suprotnosti nisu uopšte više potrebne…
Mi imamo prava na sve ono što je dosada najžešće klevetano.
116
Izvrtanje reda u rangu. — Ti pobožni krivotvorci, sveštenici, postaju Čandala među nama: oni zauzimaju mesto šarlatana, nadrilekara, krivotvoraca, mađioničara: mi ih smatramo za kvaritelje volje, za velike klevetnike života i osvetoljupce i za buntovnike među zlosrećnicima. Od klase poslužitelja, Šudra, mi smo stvorili svoju srednju klasu, svoj »narod«, ono, od čega zavisi politička moć.
S druge strane, Čandala pređašnjih vremena je gospodar: bogohulnici, imoralisti, svakojaki slobodnjaci, umetnici, Jevreji, svirači — u osnovi sve klase rđave reputacije.
Mi smo sebe uzvisili do časnih misli, još više, mi određujemo šta je čast na zemlji, »otmenost«… Mi smo svi danas advokati života. Mi imoralisti smo danas najveća sila: druge velike sile nas trebaju… Mi gradimo svet po svojoj slici i prilici.
Mi smo preneli pojam »Čandala« na sveštenike, propovednike i učitelje drugoga sveta i na hrišćansko društvo, koje je sa njima sraslo, zajedno sa onima koji su im istorodni, na pesimiste, nihiliste, romantičare, sažaljenja, zločince, poročne ljude u celu oblast gde se »Bog« zamišlja kao spasitelj…
Mi smo ponosni što više nismo prinuđeni da lažemo, da klevetamo i sumnjičimo život…
117
Progres devetnaestog veka prema osamnaestom (u suštini mi dobri Evropljani vodimo rat protiv osamnaestog veka):
1. »Vraćanje prirodi« sve odlučnije će imati da se shvati u obrnutom smislu od onoga u kome ga je Ruso razumeo; dalje od idile i opere!
2. Sve odlučnije antiidealistički, konkretniji, neustrašiviji, radniji, umereniji, nepoverljiviji prema naglim menama, antirevolucionaran;
3. Pitanje zdravlja tela sve se odlučnije postavlja na mesto zdravlja »duše«: poslednje se smatra kao stanje koje je posledica prvoga, a telesno zdravlje, u najmanju ruku, kao preduslov duševnoga zdravlja.
118
Ako se šta postiglo — postiglo se bezazlenije držanje prema čulima, radosniji i blagonaklonjeniji odnos prema čulnosti, više Geteovski; tako isto ponositije osećanje prema poznanju: tako da »čista budala« [Ove su reči aluzija na jedno lice iz Vagnerovog Parsifala] nailazi na malo vere.
119
Mi »objektivni«. — Ne otvara nam »sažaljenje« vrata za najudaljenije i najčudnije vrste života i kulture; nego naša pristupačnost i nepristrasnost, koja upravo ne »saučestvuje« nego naprotiv uživa u stotini stvari, koje su dotle pričinjavale bol (koje su nas vređale ili pogađale, ili činile neprijateljima ili ravnodušnima). Patnja u svima niansama sada nas zanima: zbog toga mi nismo bolećiviji, makar nas patnja potresala do dna bića i dirala do suza: mi zbog toga prosto nismo postali milostiviji.
U ovoj dobrovoljnoj želji da gledamo svaku patnju i pogrešku mi smo jači i snažniji no što je bio osamnaesti vek; ona je dokaz porasta naše snage (mi smo se približili šesnaestom i sedamnaestom veku). Ali sasvim je pogrešno gledati na naš »romantizam« kao na dokaz naših »ulepšanih duša«. Mi hoćemo jače utiske, kao što ih hoće sva grublja vremena i narodni slojevi. (Ova se činjenica ne sme brkati sa potrebama nervno bolesnih i dekadenata; oni čeznu za biberom, pa čak i za svirepošću).
Mi svi tražimo stanja, u kojima smo oslobođeni buržoaskog a još više svešteničkog shvatanja morala (svaka knjiga koja nam miriše na popovštinu i teologiju stvara utisak nedotupavosti i bede dostojne sažaljenja). »Dobro društvo« je upravo ono koje ne zanima u suštini ništa što u buržoaskom društvu ne bi bilo zabranjeno i uživalo rđav glas: isto tako stoji s knjigama, s muzikom, s politikom, sa shvatanjem žene.
120
Uprošćenje čoveka u 19 veku (18 vek bio je vek elegancije, prefinjenosti i velikodušnih osećanja). — Ne »vraćanje prirodi«: jer nikada nije bilo prirodnoga čovečanstva. Stolastika neprirodnih i protivprirodnih vrednosti je pravilo, početak; čovek dolazi do prirode posle duge borbe, on se nikada njoj ne »vraća«… Priroda: to će reći, smeti nemoralan biti kao što je sama priroda.
Mi smo grublji, neposredniji, puniji ironije prema velikodušnim osećanjima, čak i kad im se podajemo.
Naše više društvo, sastavljeno od bogataša i materijalno obezbeđenih, prirodnije je: ljudi love jedan drugoga, polna ljubav je vrsta sporta u kome je brak i prepreka i draž; oni se zabavljaju i žive iznad uživanja; telesna preimućstva stavljaju se na prvo mesto, ljudi su radoznali i smeli.
Naše držanje prema saznanju je prirodnije, mi smo nevini u svojoj raspojasanosti duha, mi mrzimo patetične i svešteničke manire, mi uživamo u onome što je najstrožije zabranjeno, mi bi se jedva interesovali za saznanje kad bi se dosađivali stičući ga.
Naše držanje prema moralu je prirodnije. Principi su postali smešni; niko se više ne usuđuje da govori o svojoj »dužnosti« bez ironije. Ali se visoko ceni blagonaklono, milostivo raspoloženje (moral se vidi u instinktu a ostalo se prezire. Van toga ima samo još jedno dve stvari koje ulaze u pojam časti).
Naše držanje prema politici je prirodnije: mi vidimo probleme moći, jedne količine moći protiv druge količine moći. Mi ne verujemo da bi se moglo održati pravo koje ne počiva na sili: mi osećamo sva prava kao zavojevanja.
Naša ocena velikih ljudi i stvari prirodnija je: mi računamo strast kao preimućstvo, mi ne smatramo ništa velikim ako se pod tim ne podrazumeva i kakav veliki prestup; mi poimamo veličinu kao da ona nosi sa sobom stajanje po strani (van) morala.
Naše držanje prema prirodi prirodnije je: mi je više ne volimo zbog njene »bezgrešnosti«, »razuma«, »lepote«. Mi smo je divno pođavolili i poglupili. Ali mesto da je zbog toga preziremo, osećamo joj se bliži i srodniji. Ona ne pretenduje na vrlinu: i mi je zbog toga poštujemo.
Naše držanje prema umetnosti je prirodnije: mi ne zahtevamo od nje lepe, prazne laži itd.: u njoj vlada brutalan pozitivizam koji konstatuje stvari savršeno mirno.
Ukratko rečeno: ima znakova da se Evropljanin devetnaestoga veka manje stidi svojih instinkata; on je dosta otišao daleko u priznanju svoje bezuslovne prirodnosti, to će reći svoje nemoralnosti, bez ogorčenosti: on je, naprotiv, dovoljno jak da izdrži sam za sebe ovo gledište.
U nekim ušima ovo će zvučati kao da je kvarež uzeo maha: i izvesno je da se čovek nije približio onoj »prirodi« o kojoj Ruso govori, nego je napravio korak napred u civilizaciji, koje se Ruso užasavao. Mi smo ojačali, mi smo prišli bliže sedamnaestom veku, naročito ukusu koji je vladao krajem toga veka. (Dankur, Lesaž, Renjar).
121
Kultura protiv civilizacije. — Vrhunci kulture i civilizacije leže odvojeno: čovek se ne sme zavesti na kriv put u pitanju fundamentalne oprečnosti između kulture i civilizacije. S moralnog gledišta, velike epohe u istoriji kulture uvek su bile epohe kvareži; dok su sa druge strane epohe u kojima je čovek hotimično i silom ukroćavan kao zver (»civilizacija«) bile uvek epohe netrpeljivosti prema najduhovitijim i najodvažnijim ljudima. Civilizacija hoće nešto drugo nego kultura: može biti nešto obrnuto…
122
Na šta opominjem da se pazi: da se ne brkaju dekadentski instinkti s humanošću;
Da se ne brkaju sredstva koja neophodno vode raspadu civilizacije i dekadenciji sa kulturom;
Da se ne brka raspojasanost, načelo »laisser-aller«, s voljom za moć (ona je načelo suprotno raspojasanosti).
123
Nerešeni problemi koje ja ponova postavljam: problem civilizacije, borba između Rusoa i Voltera oko 1760. Čovek postaje dublji, nepoverljiviji, »nemoralniji«, jači, samopouzdaniji, i utoliko »prirodniji«: to je »progres«. Pritom se izdvajaju, preko neke vrste podele rada, slojevi koji nose više zla u sebi od pitomijih i blažih: tako da se opšte činjenice ne vide na prvi pogled… Znak je jačine, samodiscipline i čari jačine, što ti jači slojevi vladaju veštinom da za svoju veću moć zla stvore osećanje nečega višeg. Svaki »progres« povlači za sobom pretumačenje pojačanih elemenata u »dobre«.
124
Čoveku se mora povratiti smelost za prirodne instinkte —
NJegovo potcenjivanje sebe sama mora se uništiti (ne čoveka kao pojedinca, nego čoveka kao prirode…)
Suprotnosti se moraju izbaciti iz stvari, pošto je pojmljivo, da smo ih mi sami uneli u njih.
Društvene idiosinkrazije moraju se takođe iskoreniti iz života (prestup, kazna, pravda, poniženje, sloboda, ljubav itd.)
125
Socijalizam — kao do kraja smišljena tiranija najnižih i najglupljih, to jest površnih, zavidljivaca i glumaca na tri četvrtine, u stvari je logički zaključak »modernih ideja« i njihove latentne anarhičnosti: ali u mlakoj atmosferi demokratskog blagostanja paralisana je sposobnost za donošenje odluka ili čak za dolaženje do kraja. LJudi prate, ali ne izvode zaključak. Zbog toga je socijalizam u celini beznadežno nakisela stvar: nema ničeg veselijeg nego posmatrati protivrečnosti između zatrovanih i očajnih lica današnjih socijalista — i kako njihov stil otkriva! bedna i besmislena osećanja — i detinjaste sreće jaganjaca njihovih nada i želja. Pa ipak može na mnogim mestima u Evropi doći do tuče i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek će verovatno doživeti potrese na više mesta, i Pariska komuna, koja je našla branioce i advokate i u Nemačkoj, činiće se kao mali poremećaj stomaka u poređenju sa onim što će doći. Ali kako mu drago, biće uvek odveć mnogo imućnih ljudi da bi socijalizam ikada mogao značiti što više od epidemije jedne bolesti: a ti imućni ljudi su kao jedna duša jedne vere »čovek mora imati nešto, da bi bio neko«. A to je najstariji i najzdraviji od svih instinkata: ja bih hteo da dodam »čovek mora želeti, da ima više nego što ima, da bi postao nešto više«. Jer tako glasi nauka koju sam život propoveda svemu živom: moral razvitka. Imati i želeti da se više ima, jednom rečju, porast — to je sâm život. U socijalističkom učenju skriva se »volja za odricanjem života«, i to ne baš vešto; morali su biti neuspeli ljudi i rase koje su izmislile takvu nauku. Ustvari, ja bih želeo da se sa nekoliko velikih pokušaja dokaže, da u socijalističkom društvu život negira sebe sama, da sam sebi potseca žile. Zemlja je dovoljno velika i čovek je još dovoljno neiscrpljen za praktičnu lekciju ove vrste i svođenja do apsurda — čak i ako bi se ona morala izvesti po cenu mnogih života, da mi se takva proba čini vredna. Zato opet socijalizam, kao nemiran crv pod osnovima jednoga društva koje je zapenušilo od gluposti, morao bi biti nešto korisno i spasonosno: on odlaže »mir na zemlji« i ceo proces mekšanja karaktera čoveka iz demokratske mase, on prinuđava Evropljane da sačuvaju što više duha, to jest lukavosti i obazrivosti, i sprečava ih da sasvim napuste muške i ratničke vrline, i da zadrže za sebe dovoljno duha, jasnosti, suhosti i hladnoće duha, on čuva Evropu za trenutak od feminističkog marazma koji joj preti.
126
Najpovoljnije prepreke i lekovi od moderizna:
1. opšta vojna obaveza s pravim ratovima, gde nema šale.
2. Nacionalna ograničenost (koja uprošćava i koncentriše).
3. Bolja ishrana (meso).
4. Veća čistoća i zdraviji stanovi.
5. Prevlađivanje fiziologije nad teologijom, moralom, ekonomijom i politikom.
6. Vojnička disciplina u traženju i vršenju svoje »dužnosti« (više nema pohvala…).
127
Ja se radujem militarističkom razvitku Evrope, kaogod i unutrašnjim anarhičnim prilikama: prošlo je doba mira i kineštva koje je Galiani prorekao devetnaestom veku. Lične muške sposobnosti, telesna sposobnost povraća svoju vrednost, ocene postaju više fizičke, ishrana sadrži sve više mesa. Naočiti ljudi postali su opet mogućni. Beskrvni licemeri (s mandarinima na čelu, kako je to Kont zamislio) iščezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakome od nas, kaogod i divlja zver. I baš zbog toga filosofima će se dati bolja prilika. — Kant je kreštalica, nekada!
128
Još nisam našao nikakva razloga za obeshrabrenje. Ko je zadobio i čuva za sebe jaku volju, pored širokoga duha, ima sada bolju priliku nego ikada pre. Jer je u ovoj demokratskoj Evropi čovek postao vrlo plastičan materijal; ljudi koji lako uče, koji se lako prilagođavaju, sačinjavaju pravilo: tako se priprema tip iz stada, premda visoke inteligencije. Ko može da zapoveda, nalazi one, koji moraju slušati: ovde mislim na Napoleone i Bizmarka, na primer. Utakmica sa jakom i neinteligentnom voljom, koja sačinjava najveću prepreku, malena je. Ko ne bi bio u stanju da poobara gospodu »objektivne« sa slabom voljom, kao što je Ranke i Renan!
129
Prosvećenost je sigurno sredstvo da čovek postane nesigurniji, slabovoljniji, da oseća više potrebe za pomoću i osloncem, jednom rečju da se u njemu razviju instinkti stada: zbog toga su se dosada svi veliki majstori u vladanju ljudima (Kongfuce u Kini, Rimska Imperija, Napoleon, papstvo u vreme kad je mislilo na vlast a ne na svet), u kojima su dostigli svoj vrhunac gospodareći instinkti koji su dotle preovlađivali, služili i prosvećenošću, ili su joj bar puštali da caruje (kao pape iz doba renesansa). Samoobmana masa u tom pogledu, na primer u svakoj demokratiji, ima vrlo veliku vrednost: teži se za svim onim što umanjuje čoveka i što čini da se njim lakše upravlja kao za »progresom«!
130
Najviša pravičnost i blagost kao uslov slabljenja. (Novi zavet i prvobitna hrišćanska opština pokazuju se kao krajna glupost kod Engleza, Darvina, Volesa). Vaša pravda, vi viši ljudi, tera vas u opšte pravo glasa itd., vaša »čovečnost« u blagost prema zločinu i gluposti. Vremenom ćete na taj način dovesti glupost i naivnost do pobede: zadovoljstvo i glupost kao centar.
131
Bezbroj pojedinaca više vrste danas propadaju: ali ko se propasti spase, jak je kao đavo. Slično kao u doba renesansa.
132
Šta nas ovako dobre Evropljane odvaja od patriota? — U prvom redu mi smo ateisti i imoralisti, ali mi uz to pomažemo religije i morale instinkta stada: oni naime pripremaju jednu vrstu čoveka, koji jednom mora pasti u naše ruke, koji upravo mora čeznuti za našim rukama. Mi smo — s onu stranu dobra i zla — ali mi zahtevamo bezuslovno čuvanje morala stada.
Mi sebi zadržavamo pravo na mnogo vrsta filosofija koje je potrebno naučiti: pod izvesnim okolnostima, pesimističku filosofiju, kao malj; može biti da bi bio neophodan jedan evropski budizam.
Mi verovatno pomažemo razvitak i sazrevanje demokratskih tendencija: one stvaraju slabu volju. U »socijalizmu« mi gledamo žaoku, koja brani od udobnog života.
Stav prema narodima. Naše predilekcije; mi vodimo račun o rezultatima ukrštanja.
Nezavisan, imućan, jak: ironija prema »štampi« i njenoj kulturi. Naša briga, da naučni duhovi ne postanu literati. Mi preziremo svaku kulturu koja se meri čitanjem novina i pisanjem u njima.
od svih slučajnih stavova (slično Geteu, Standalu), svojih doživljaja mi pravimo bedem i podvlačimo ih, da bi mogli obmanuti o svojoj pozadini. Mi sami čekamo i čuvamo se da u njih unesemo svoje srce. Oni nam služe kao sklonište kakvo može biti potrebno putniku da se posluži, — ali se čuvamo da se u njima osećamo kod kuće.
Prema ostalim ljudima mi imamo preimućstvo u disciplini volje. Sva snaga ide na razvitak silne volje, jedne umetnosti koja nam dopušta nositi maske, jedne umetnosti razumevanja s onu stranu strasti (isto tako »nadevropski« misliti, za vreme).
Ovo služi kao naše pripremanje za postanak zakonodavaca budućnosti, gospodara zemlje, u najmanju ruku naše dece.
Glavna pažnja na braku.
133
Dvadeseti vek. — Opat Galiani kaže na jednom mestu: »La prévoyance est la cause des guerrers actuelles de l’ Europe. Si l’on voulait se donner la peine de ne rien prévoir, tout le monde serait tranquille, et je ne crois pas qu’ on serait plus malheureux parce qu’ on ne ferait pas la guerre« [»Predviđanje je uzrok današnjih ratova u Evropi. Kad se ljudi ne bi trudili da ništa predvide, ceo bi svet bio miran i ja ne verujem da bi ljudi bili nesrećniji kad ne bi ratovali«]. Pošto niukoliko ne delim neratoborne poglede svoga pokojnog prijatelja Galianija, ja se ninajmanje ne bojim reći nešto unapred da tako po mogućnosti na taj način kao mađioničar izazovem uzroke ratova.
Ogromno osvešćavanje, posle užasnoga zemljotresa: s novim pitanjima.
134
Ovo je trenutak velikoga podneva, strašnoga rasvita; moj pesimizam: — velika polazna tačka.
I Osnovna protivrečnost između civilizacije i uzvišenja čovekova.
II Moralne procene vrednosti kao istorija laži i klevetničke veštine u službi jedne volje za moć (volje stada, koja se diže protiv volje jačih ljudi).
III Uslovi, koji određuju svaki napredak kulture (omogućavanje odabiranja na račun gomile) jesu uslovi svakog napretka.
IV Mnogoznačajnost sveta kao pitanje sile koja vidi sve stvari s gledišta njihovoga napredovanja. Moralno — hrišćanske vrednosti kao pobuna robova i robovska lažljivost (protiv aristokratskih vrednosti antičkoga sveta).
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Pet 18 Jan - 9:16

POREKLO MORALNIH OCENA VREDNOSTI
253
Ovo je pokušaj da se o moralu misli bez stajanja pod uticajem njegove čari i ne bez izvesnog nepoverenja prema primamljivoj lepoti njegova držanja i izgleda. Svet kome se možemo diviti, koji je u skladu s našim religioznim nagonima koji sebe dokazuje bez prestanka — u rukovođenju pojedincem i opštim: to je hrišćanski pogled na svet, opšti koren svima nama.
Ali usled povećanja naše strogosti, nepoverenja i našeg naučnog duha (takođe usled razvijenijeg instinkta za istinu, što je opet pod uticajem anti-hrišćanstva), ovo tumačenje se sve manje i manje može za nas održati.
Najveštiji izlaz: Kantov kriticizam. Intelekt ne samo da odriče sebi pravo da na takav način tumači stvari nego još i da odbacuje tumačenje koje je jednom dano. LJudi se zadovoljavaju kad se od njih traži više lakovernosti i vere, s odricanjem od svih prava na razum u pogledu dokaza njihovih verovanja, sa nepojmljivim i višim »idealom« (Bogom) kao popunom praznine.
Hegelijanski izlaz pretstavlja nadovezivanje na Platona, to je romantizam i reakcija, i u isti mah simptom istoriskog smisla, jedne nove sile: »duh« je »ideal koji se samootkriva i samorealizuje«: mi verujemo da se u »procesu«, u »postajanju«, sve veći deo ovog ideala manifestuje — dakle ideal se ostvaruje, vera se polaže u budućnost u kojoj i duh može klanjati i služiti prema svojim uzvišenim potrebama. Jednom rečju:
1. Bog je nama nepoznat i mi ga ne možemo dokazati (to je skriveni smisao celoga epistemološkoga pokreta);
2. Bog se može dokazati, ali kao nešto što evoluira, i mi smo deo toga, i to s našom žudnjom za idealom; (to je skriveni smisao istoriskog pokreta).
Valja primetiti da nikada kritika nije uperena protiv ideala, nego samo protiv problema koji daje povoda diskusiji oko ideala — to jest, zašto nije ideal još ostvaren, ili zašto se ne može dokazati u malim stvarima kao u velikim.
*
Vrlo je važna razlika: da li čovek dolazi do saznanja o ovom kritičnom stanju usled neke strasti ili žudnje u njemu, ili mu se ono javlja kao problem do koga je došao naporom svojih misaonih sila i izvesnom snagom istoriske imaginacije.
Izvan filosofskih i religioznih stanovišta nalazimo iste pojave: utilitarizam (socijalizam i demokratija) kritikuje poreklo moralnih ocena vrednosti, premda veruje u njih isto toliko koliko i hrišćanin. (NJegova naivnost! Kao da se moral može održati kad više nema božanstva koje ga ozakonjuje! Vera u »transcendentalno« je apsolutno nužna da bi se održala vera u moral.)
Osnovni problem: otkuda ova svemoć vere? Vere u moral? Tu veru odaje i to što se i osnovni životni uslovi krivo tumače u prilog morala: uprkos našem znanju o biljkama i životinjama. »Samoodržanje«: to je darvinov pokušaj izmirenja altruističkih i egoističkih principa.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Pet 18 Jan - 9:16

Telo kao ključ. — Ako pretpostavimo da je »duša« bila privlačna i tajanstvena misao, od koje su se filosofi s pravom, protiv volje, odvojili — može biti da je ono čime su se otada naučili da je zamenjuju još privlačnije, još tajanstvenije. Ljudsko telo, u kome cela najdalja i najbliža prošlost celokupnog organskog života oživljava još jednom i postaje telesna, kroz koje, iz koga i preko koga čini se da struji jedna ogromna nečujna reka: telo je čudnovatija misao od stare »duše«. U sva vremena bolje se verovalo u naše telo, kao našu najprisniju svojinu, naše najizvesnije biće, jednom rečju kao naše »ja«, negoli u duh (ili »dušu«, ili subjekt, kako danas školski jezik kaže mesto duše). Nikome nikada nije na um palo da svoj stomak shvati kao tuđ, možda i božanski: ali za sklonost i ukus čovekov da svoje misli shvati kao »ulivene«, svoje ocene vrednosti kao nadahnute Bogom, svoje instinkte kao delatnost na pomolu — bilo je dokaza u svima vremenima čovečanstva. Još i danas, naročito među umetnicima, može se u velikoj meri primetiti neka vrsta divljenja i poniznog oklevanja u odlučivanju, kad im se postavi pitanje, kako su izveli svoj najbolji pokušaj i iz koga im je sveta došla stvaralačka misao: kad pitate na ovaj način, njih obuzima nešto nalik na nedužnost i dečji stid, oni se jedva usuđuju reći: »Toje došlo od mene, moja ruka je kocku bacila«. — Obrnuto, čak i oni filosofi i religiozni duhovi koji su u svojoj logici i pobožnosti imali najimperativniji razlog da svoje telo smatraju obmanom (i to obmanom savladanom i likvidiranom) — nisu mogli poreći glupu činjenicu da je telo još uvek tu: o tome postoje najneočekivaniji dokazi, delom kod Pavla, delom u filosofiji Vedanta. Ali, šta najzad znači jačina vere? Jaka vera može još uvek biti vrlo glupa vera! O tome bi se moglo razmišljati: —
I naposletku, ako je vera u telo samo posledica jednog zaključka: ako pretpostavimo da je zaključak pogrešan, kao što tvrde idealisti, ne postavlja li se pitanje verodostojnosti samoga duha, što je na takav način povod pogrešnih zaključaka? Ako pretpostavimo da su mnoštvo, i prostor i vreme i kretanje (i sve što bi moglo biti osnov verovanja u telo) zablude — koliko bi nepoverenja to izazvalo prema duhu koji nas je naveo na takve pretpostavke ? Neka je dosta što je vera u telo bar zasada još uvek jača od vere u duh; i ko bi nju hteo da potkopa, potkopava s tim potpuno i veru u autoritet duha!
(…)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Pet 18 Jan - 9:17

TEORIJA VOLjE ZA MOĆ I VREDNOSTI

688
Pojam jedinstva u psihologiji. — Mi smo se navikli da smatramo razvitak velikog broja oblika saglasnim sa jedinstvenim poreklom.
Moja teorija bi bila: — da je volja za moć prvobitni afektni oblik, da su svi drugi afekti razni oblici volje za moć;
da se dobija značajno osvetljenje i objašnjenje, kad se na mesto individualne »sreće« (kojoj navodno teži sve živo) stavi moć: »Ono teži za moći, za većom moći«; — zadovoljstvo je samo simptom osećanja dostignute moći, svest o razlici — (— život ne teži za zadovoljstvom; nego se zadovoljstvo javlja kad život postigne ono za čim teži: zadovoljstvo prati, zadovoljstvo ne pokreće—);
da je sva pokretna sila volja za mođ, da van nje nema nikakve fizičke, dinamičke ili psihičke sile.
U našoj nauci, gde se pojam uzroka i posledice svodi s gordošću na odnos ravnoteže, kojim se želi pokazati da postoji ista količina sile i na jednoj i na drugoj strani.. nedostaje pokretačka sila: mi posmatramo samo rezultate, mi ih uzimamo kao ravne u odnosu na sadržinu i silu…
Stvar je samo iskustva da promena ne prestaje: po sebi, mi nemamo ni najmanje razloga pretpostaviti da posle jedne promene mora slediti druga. Naprotiv: jedno dostignuto stanje činilo bi se prinuđeno da samo sebe održi, kad u sebi ne bi imalo moći da se baš ne htedne održati… Spinozin stav o »samoodržanju« morao bi upravo zaustaviti promenu. Baš se na svemu živom može najjasnije pokazati da život čini sve ne da se održi, nego da postane nešto više….
689
»Volja za moć« i kauzalitet. — Sa psihološkog gledišta pojam »uzroka« je naše osećanje moći o takozvanom hotenju — a naš pojam »posledice« praznoverica o tome da je ovo osećanje moći baš sama ta moć koja pokreće…
Izvesno stanje koje prati jednu pojavu, i koje je već posledica te pojave, projicira se kao »njen dovoljan« razlog; — odnos napetosti našega osećanja moći (zadovoljstvo kao osećanje moći), savladanoga otpora — jesu li to iluzije?
Ako prenesemo pojam »uzroka« ponovo u oblast koja nam je jedino poznata i odakle smo ga uzeli: ne možemo sebi pretstaviti nikakvu promenu u kojoj ne bi bilo volje za moć. Mi ne znamo kako da objasnimo izvesnu promenu, ako pritom jedna moć ne zakorači u drugu.
Mehanika nam pokazuje jedino posledice, i to samo u slici (kretanje je govor u slikama). Sama gravitacija nema mehanički uzrok, pošto je ona osnov za mehaničke posledice.
Volja za akumulacijom sile jeste specifična pojava života, ishrane, rađanja, nasleđa — društva, države, morala, autoriteta. Ne bi li trebalo pretpostaviti da je ista ta sila osnovni uzrok i u hemiji ? — i u kosmičkom poretku stvari ?
Ne prosto održanje energije: nego maksimum ekonomije u potrošnji: tako da je volja svakog centra sile da postane jača, jedina stvarnost — ne samoodržanje, nego volja za prisvajanjem, gospodarenjem, povećanjem, jačanjem.
Što je nauka mogućna, je li to dokaz načela kauzaliteta? »Od istih uzroka iste posledice«. — »Jedan stalan zakon stvari«. — »Nepromenljiv poredak«? — Zato što se nešto može proračunati, je li to dokaz da je već nužno?
Kad nešto biva tako a ne drukče, onda se u tome ne ispoljava nikakav »princip«, ni »zakon«, ni »red«, nego tu dejstvuju kvanta sile, čija je suština u tome da svoju moć ispoljavaju na svima drugim kvantima sile.
Možemo li zamisliti težnju za moći bez osećaja zadovoljstva i bola, to će reći bez osećanja porasta ili opadanja moći? Je li mehanizam samo govor simbola za svet unutrašnjih činjenica u kome se bore i pobeđuju kvanta volje? Sve hipoteze mehanizma: materija, atom, težina, pritisak, odbojnost nisu »činjenice po sebi«, nego tumačenja do kojih se došlo — pomoću psihičkih fikcija.
Život kao nama najpoznatiji oblik bića specifično je volja za nagomilavanjem sile: — svi procesi života imaju tu svoju pokretnu polugu; ništa ne teži samoodržanju, nego sabiranju i nagomilavanju.
Život kao pojedinačan slučaj (hipoteza koja se može primeniti i na sav život) teži za maksimumom osećanja moći; u suštini život je težnja za povećanjem moći; težnja nije ništa drugo do li težnja za moći; ta volja ostaje nešto najosnovnije i najbitnije. (Mehanika je samo semiotika posledica.)
690

Ono što je uzrok razvitka uopšte ne može se naći opet na putu istraživanja o razvitku; njega ne treba smatrati ni za nešto što »postaje«, a još manje za nešto što je postalo… »Volja za moć« ne može biti nešto dovršeno, postalo.

691

Kako se celokupni organski proces odnosi prema ostaloj prirodi? — Tu se otkriva njegova prvobitna volja.

692

Je li »volja za moć« jedna vrsta »volje« ili je istovetna s pojmom »volje«? Znači li ona isto što i želeti? ili zapovedati? Je li to ona »volja« o kojoj Šopenhauer misli da je »suština stvari«?
Moj stav glasi; da je volja dosadanje psihologije jedno neopravdano uopštavanje, da takve volje uopšte nema, da se, mesto da se ona shvati kao razvitak jedne određene volje umnogo oblika, karakter volje prosto zbrisao time što se iz nje izdvojio njen sadržaj i cilj: — to je slučaj u najvećoj meri kod Šopenhauera: ono što on »voljom« zove, to je samo prazna reč. Još manje se tu radi o »volji za životom«: jer je život prosto pojedinačnost volje za moć; — potpuno je proizvoljno tvrditi da sve teži za tim da pređe u ovaj oblik volje za moć.

693

Ako je najbitnija suština bića volja za moć, i ako je zadovoljstvo svaki porast moći, a bol svako osećanje nemoći otpora, nemoći da se bude gospodar: ne bismo li onda mogli pretpostaviti da su zadovoljstvo i bol glavne činjenice ? Je li volja mogućna bez ovih dveju oscilacija da i ne? — Ali ko oseća zadovoljstvo?.. Ali ko hoće moć?.. Besmisleno pitanje, ako je sama suština volja za moć, pa prema tome i osećanje zadovoljstva i bola! Ipak: potrebne su suprotnosti, otpori, pa zato, relativno, i jedinstva koja zakoračuju jedno u drugo.

694

Srazmerno prema otporu koji jedna sila traži da njim ovlada, mora rasti i mera neuspeha i fatalnosti time izazvane: i ukoliko se svaka sila može ispoljiti samo na onome što joj se opire, u svakoj akciji nužno se nalazi u sastavu jedan elemenat bola. Ali ovaj bol dejstvuje kao potsticaj života i jača volju za moć!

695

Ako se zadovoljstvo i bol odnose na osećanje moći, onda bi život morao pretstavljati porast moći tako da bi razlika u veličini došla u svest… Ako se održava stalno jedan nivo moći, onda bi se zadovoljstvo moralo meriti prema sniženju nivoa, prema stanjima bola — ne prema stanjima zadovoljstva… Volja za nečim većim leži u suštini zadovoljstva: da moć raste, da razlika dođe u svest.
Od izvesne tačke, u dekadenciji, obrnuta razlika dolazi: u svest, opadanje: sećanje na ranije snažne trenutke potiskuje sadanja osećanja zadovoljstva — poređenje sada slabi zadovoljstvo.

696

Nije zadovoljenje volje uzrok zadovoljstva (protiv ove vrlo površne teorije boriću se naročito — to je besmisleno psihološko patvorenje najbližih stvari), nego je uzrok zadovoljstva što volja hoće napred i uvek postaje gospodar nad onim što joj stoji na putu. Osećanje zadovoljstva leži upravo u nezadovoljenosti volje, u tome što ona, ako nema protivnika i otpora, nije još doboljno sita. »Srećan čovek«: ideal stada.

697

Normalna nezadovoljenost naših instinkata, na primer gladi, polnog nagona, nagona za kretanjem, ne sadrži u sebi još ništa što izaziva potištenost, nego pre potstiče osećanje života, kao što ga svaki ritam malih, bolnih nadražaja jača, ma šta nam tu pesimisti govorili. Ova nezadovoljenost, mesto da nam život čini gorim, pretstavlja veliki potstrek životu.
(Možda bi se zadovoljstvo moglo uopšte nazvati ritmom malih bolnih nadražaja).

698

Kant kaže: Sledeće redove grofa Veria (Sull’ indole del piacere e del dolore; 1781) ja potpisujem sa apsolutnom sigurnošću: »Il solo principio motore dell’ uomo e il dolore. Il dolore precede ogni piacere. Il piacere non e un essere positivo«.

699

Bol je nešto drugo od zadovoljstva — hoću reći, to nije nešto suprotno zadovoljstvu.
Kad se suština zadovoljstva srećno nazove osećanjem viška moći (to će reći, osećanjem razlike koje pretpostavlja poređenje), onda se time još ne definiše suština »bola«. Lažne suprotnosti, u koje veruju ljudi pa prema tome i jezik, uvek su bile opasne zamke za hod istine. Postoje šta više slučajevi gde su poneka zadovoljstva uslovljena izvesnom ritmičkom dostavom malih, bolnih nadražaja: time se dolazi do brzog porasta osećanja moći i osećanja zadovoljstva. Takav je slučaj kod golicanja, i kod polnog golicanja koje prati koitus: tu nalazimo bol kao sastavni deo zadovoljstva. Čini se da mala prepreka, koja se svlada i za kojom odmah sleduje druga prepreka, koja se opet savlađuje — da ova igra između otpora i pobede najjače pobuđuje ono osećanje obilne, suvišne moći, što i čini suštinu zadovoljstva.
Obrnuto, povećanje osećanja bola putem malih, u bol upletenih, prijatnih nadražaja ne postoji: zadovoljstvo i bol nisu nikako suprotnosti.
Bol je intelektualni proces, u kome se nesumnjivo otkriva izvestan sud — sud »štetan«, u kome se trajno iskustvo nakupilo. Nema bola po sebi. Ne boli nas rana; kroz izražavanje onog dubokog potresa koji se naziva bolom govori iskustvo o rđavim posledicama koje rana može imati po ceo organizam (kod štetnih uticaja koji su bili nepoznati ranijem čovečanstvu, na primer kod novih kombinacija otrovnih hemikalija, nema čak nikakvog obaveštenja o bolu — i mi smo izgubljeni.)
Bol se naročito odlikuje uvek dugim potresom, drhtavicom koja nastaje — u ganglijama nervnog sistema usled strahotnog potresa: čovek zapravo ne pati od uzroka bola (od ma kakve povrede na primer), nego od dužeg poremećaja svoje ravnoteže koja nastaje usled potresa. Bol je bolest moždanih centara — zadovoljstvo nije nikakva bolest.
Izgleda, doduše, da je bol uzrok refleksnih pokreta, a za to govori i filosofska predrasuda; ali u potpuno neočekivanim slučajevima, ako pažljivo posmatramo, refleksni pokret dolazi pre negoli osećaj bola. Zlo bih se proveo, kad bih se sapleo pa morao čekati da taj fakt zazvoni na zvonu moje svesti, pa da se tek onda otuda javi šta treba da činim. Naprotiv, ja vrlo jasno opažam da prvo dođe refleksni pokret sa strane moje noge, da predupredi pad, pa tek onda, posle izvesnog merljivog vremena, sasvim naglo osetim priliv bola u prednjem delu glave. Dakle, na bol se ne reagira. Bol se naknadno projicira u povređeno mesto: — ali suština ovog lokalnog bola ipak nije izraz neke vrste lokalne povrede: nego je prosto lokalni znak čija je snaga i karakter u skladu sa povredom o kojoj su nervni centri izvešteni. Činjenica da usled toga potresa snaga mišića organizma primetno opada ne dokazuje ni najmanje da suštinu bola treba tražiti u opadanju osećanja moći.
Još jednom: mi ne reagiramo na bol: bol nije »uzrok« naših postupaka: bol je jedna reakcija, a refleksni pokret je druga i ranija reakcija — i obe se javljaju s raznih polaznih tačaka.
700
Intelektualni karakter bola: on po sebi ne označava trenutno nanesenu povredu, nego njen značaj za jedinku kao celinu.
Da li postoji bol u kome ne pati jedinka nego »vrsta« ?

701

»Suma bola nadmašuje sumu radosti: prema tome, nebiće sveta je bolje od njegova bića«. — »Svet je nešto za što bi, s gledišta razuma, bolje bilo da ne postoji, jer prouzrokuje više bola negoli radosti subjektu osećanja« — ovo besmisleno brbljanje krsti sebe danas pesimizmom!
Radost i bol su nuz-pojave, ne uzroci; to su drugostepeni sudovi o vrednosti, koji se izvode iz izvesne glavne vrednosti — oni su istovetni s osećanjem »koristan«, »štetan«, pa prema tome apsolutno prolazni i relativni. Jer u pogledu korisnosti i štetnosti čovek može uvek da upita još na stotinu raznih načina: »čemu«.
Ja prezirem ovaj pesimizam osećajnosti: on je već znak duboke bede života.
702
Čovek ne traži zadovoljstvo i ne beži od bola: jasno je kakvim čuvenim predrasudama ja tu protivrečim. Zadovoljstvo i bol su samo posledice, propratne pojave — ono što čovek hoće, ono što hoće svaki i najmanji deo jednog živog organizma, to je više moći. Težnja za moći donosi i zadovoljstvo i bol; usled te volje organizam traži otpor, treba nešto što se protivstavlja… Bol, kao prepreka njegovoj volji za moć, normalna je dakle činjenica, normalni sastavni deo svake organske pojave; čovek tu prepreku ne izbegava, nego mu je štaviše stalno potrebna: svaka pobeda, svako osećanje zadovoljstva, svaka pojava pretpostavlja neku savladanu prepreku.
Uzmimo najprostiji slučaj, primitivnu ishranu: protoplazma pruža svoje pseudopodije da traži nešto što joj se opire — ne zbog gladi, nego zbog volje za moć. Potom ona pokušava da savlada, prisvoji, utelovi to što je tražila: — ono što se naziva »ishrana« prosto je propratna pojava, korisna primena one prvobitne volje da se postane jači.
Bol, prema tome, tako malo ima kao nužnu posledicu smanjenje naše volje za moć da on, u prosečnim slučajevima, dejstvuje na to osećanje moći kao nadražaj — prepreka je potsticaj ove volje za moć.
703
Bol smo pobrkali s jednom vrstom njegovom, sa iznurenošću: iznurenost pretstavlja duboko smanjenje i opadanje volje za moć, primetan gubitak snage. To će reći: postoji a) bol kao nadražaj za porast moći, i b) bol nakon utroška moći; u prvom slučaju bol je potstrek, u drugom posledica prekomernog nadražaja… Nesposobnost za otpor svojstvena je drugoj vrsti bola: izazivanje onoga što ukazuje otpor svojstveno je prvoj… Jedino zadovoljstvo koje se još oseća u stanju iscrpenosti jeste san; radost u drugom slučaju znači pobedu….
Velika zabuna psihologa sastojala se u tome što nisu u dovoljnoj meri odvajali ove dve vrste zadovoljstva, uspavljivanje i pobedu. Iznureni ljudi hoće mir, odmor udova, spokojstvo, tišinu — to je sreća nihilističkih religija i filosofija; bogati i puni života hoće pobedu, pobeđene protivnike, izlivanje osećanja moći na još veće polje negoli dosadanje što je. Sve zdrave funkcije organizma imaju tu potrebu — i ceo organizam je kompleks sistema koji se bore za porast osećanja moći…
704
Otkuda dolazi da su osnovni članovi vere u psihologiji bez razlike izvrtanja i falsifikati najgore vrste? »Čovek teži sreći«, na primer — koliko je od toga tačno? Da bi se razumelo šta je »život«, koju vrstu težnje i napona sadrži život, ova formula mora vredeti isto tavo za drvo i biljku, kao i za životinju. »Čemu teži biljka?« — Ali ovde smo već izmislili jedno lažno jedinstvo, koje ne postoji: fakt beskrajno raznolikog rašćenja, sa sopstvenim i polusopstvenim inicijativama, mi prikrivamo i odričemo kad istavljamo nezgrapno jedinstvo kao »biljku«. Sasvim je očevidno da se poslednje najmanje »jedinke« ne mogu uzeti u smislu »metafizičkih jedinki« i atoma; da se njihova sfera moći stalno pomera: — ali da li svaka od njih teži sreći kad se na taj način menja? — Sve to širenje, asimilacija, rašćenje, međutim, pretstavlja borbu protiv otpora; kretanje je nešto što je bitno vezano sa stanjima bola: pokretna sila mora nešto druto »hteti« kad tako stalno hoće i traži bol. — O šta se bori drveće prašume? O »sreću?« — O moć!…
Čovek, koji je postao gospodar nad silama prirode, gospodar svoje divljine i neukroćenih osećanja (strasti su naučile da se pokoravaju i da budu korisne) — čovek, u poređenju sa pred-čovekom, pretstavlja ogroman kvantum moći — ne veću »sreću«! Kako se može tvrditi da je čovek težio za srećom?…

705

Ali, kad to kažem, vidim iznad sebe kako se pod zvezdama presijava ogromno klupče zablude, koja je dosada pretstavljalo najveće nadahnuće čovečanstva: »Sva sreća dolazi od vrline, sve vrline od slobodne volje«.
Obrnimo vrednosti: svaka sposobnost posledica je srećne organizacije, svaka sloboda posledica je sposobnosti (— sloboda se ovde shvata kao lakoća u samoupućivanju. Svaki me umetnik razume).

706

»Vrednost života«. — Život je pojedinačan slučaj; mora se opravdati čitava egzistencija, ne samo život — pravdajući princip mora biti takav da se njime objašnjava život.
Život je samo sredstvo za nešto: to je izraz za forme porasta moći.

(…)
DRUŠTVO I DRŽAVA
716
Naše je osnovno načelo da se samo pojedinci osećaju odgovorni. Zajednice su izmišljene da čine ono što pojedinci nemaju smelosti da učine. Zbog toga su sve zajednice, društva, beskrajno otvorenije i poučnije u pogledu prirode čovekove negoli što je pojedinac, koji je odveć slab da bi imao smelosti da zadovolji svoje želje…
Ceo »altruizam« je mudrost privatnog čoveka: društva nisu »altruistična« jedno prema drugom… Zapovest o ljubavi prema bližnjem nije se još nikad proširila da obuhvati suseda. Pre je tu tačno ono što Manu veli: »Sve države s kojima se graničimo i njihove saveznike moramo smatrati za svoje neprijatelje. Iz istog razloga moramo opet smatrati sve njihove susede za svoje prijatelje«.
Proučavanje društva je od tako neocenjive koristi jer je čovek kao društvo mnogo naivniji negoli kao »jedinica«. »Društvo« nikad nije smatralo vrlinu za nešto drugo do li za sredstvo snage, moći, reda.
Kako to prosto i dostojanstveno kaže Manu: »Brlina se teško može osloniti samo na sopstvenu snagu. U osnovi samo strah od kazne drži ljude u granicama i omogućuje svakome da na miru uživa svoje imanje«.
717
Država ili organizovani nemoral — iznutra: kao policija, kazneni zakon, klase, trgovina, porodica; spolja: kao volja za moć, volja za ratom, zavojevanjem, osvetom.
Kako se dolazi do toga da država čini mnoštvo stvari koje pojedinac nikada ne bi pristao da čini ? — Podelom odgovornosti, naređivanja, zapovedanja i izvršivanja. Uvođenjem vrlina poslušnosti, dužnosti, ljubavi prema otadžbini i svome vladaru. Podržavanjem ponosa, strogosti, jačine, mržnje, osvete — jednom rečju podržavanjem sviju tipičnih crta koje su potpuno tuđv tipu iz gomile.
718
Vi svi nemate smelosti da ubijete jednog čoveka, čak ni da ga išibate, niti pak da…— ali ogromna državna mašina potčinjava sebi pojedinca, tako da on otklanja odgovornost za ono što čini (poslušnost, lojalnost itd).
— Sve što jedan čovek čini u spužbi države protivi se njegovoj prirodi.
— Tako isto sve što nauči obzirom na buduću službu u državi protivi se njegovo) prirodi.
To se postiže podelom rada (tako da niko više ne snosi celu odgovornost):
zakonodavac — i onaj koji zakon izvršuje;
učitelj discipline — i oni koji su pod disciplinom postali tvrdi i strogi.
719
Podela rada među afektima u društvu: tako da pojedinci i klase kultivišu jednu nepotpunu, ali zato korisniju vrstu duše. Koliko su kod svakog tipa u društvu pojedini afekti skoro zakržljali (da bi potstakli jači razvitak nekog drugog afekta).
Opravdanje morala:
ekonomsko (cilj je najveće mogućno iskorišćenje individualne snage a protiv rasipanja od strane svega što je iznimno); — vstetsko (obrazovanje utvrđenijih tipova i zadovoljstvo svojim tipom);
političko (kao veština da se izdrže oštre zategnutosti raznih stupnjeva moći);
fiziološko (kao imaginarna prevaga pri ocenjivanju u prilog prosečnih i zlosrećnih — zarad održanja slabih).
720
Najstrahotnija i najbitnija želja čovekova, njegov nagon za moć — taj nagon nazivaju »slobodom« — mora se najduže držati sputana. Zbog toga je etika dosad, sa svojim nesvesnim instinktima vaspitanja i odgoja, težila za tim da želju za moć sputa; ona kleveta tiransku individuu i ističe instinkt za moć kod stada, veličajući socijalno staranje i patriotizam.

721
Nesposobnost za moć: njeno licemerstvo i lukavstvo: kao poslušnost (podređenje, ponos dužnosti, moral…); kao odanost, ljubav (idealizovanje, oboženje zapovednika kao naknada i posredno samoveličanje); kao fatalizam, rezignacija; kao »objektivnost«; kao samotiranisanje (stoicizam, askeza, »samoodricanje«, »osvećenje«); kao kritika, pesimizam, bunt, mrcvarenje; kao »lepa duša«, »vrlina«, »samooboženje«, »nepristrasnost«, »sloboda od sveta«, itd. (—svest o nesposobnosti za moć prerušava se u preziranje). Svuda se izražava potreba da se ipak ispolji ma kakva moć, ili da se sebi povremeno stvori neki privid moći — kao opijenost.
Ljudi koji hoće moć zarad koristi u sreći što je moć obezbeđuje: političke stranke.
Drugi ljudi koji hoće moć, čak i po cenu vidnih šteta i žrtava na račun sreće i blagostanja: ambiciozni.
Drugi ljudi koji hoće moć, prosto da ne bi pala drugima u ruke, od kojih ne bi hteli da su zavisni.
722
Kritika »pravičnosti« i »jednakosti pred zakonom«: šta se tim zapravo otklanja? Napetost, neprijateljstvo, mržnja. — Ali je zabluda ako se misli da se na taj način povećava »sreća«: Korzikanci na primer uživaju više sreće negoli kontinentalci.
723
Uzajamnost, odnosno pritajeno računanje na nagradu: to je jedan od najprimamljivijih oblika obezvređenja čoveka. To povlači sa sobom onu »jednakost« koja jaz što deli ljude smatra nemoralnim…

724
Ono što se naziva »korisnim« zavisi potpuno od cilja koji se želi postići — od toga čemu služi; a smer, »cilj«, potpuno zavisi opet od stepena moći. Zato utilitarizam nije nikakva osnova, nego učenje o posledicama koje ne može ni u kom slučaju biti obavezno za sve.

725
Nekada se država smatrala teoretski kao utilitaristička ustanova: sada je tako u praksi. — Vreme kraljeva je prošlo, jer ih narodi više nisu dostojni: oni više neće da u kralju gledaju prasliku svoga ideala, nego samo sredstvo svoje koristi. — To je cela istina!
726
Ja sam pokušao da shvatim apsolutnu razumnost društvenog suđenja i ocenjivanja vrednosti (razume se, bez namere da otuda izvučem moralne zaključke).
Da shvatim stepen psihološke laži i neprozirnosti koji se zahteva da se osveštaju afekti koji su bitni za održanje i širenje moći (da se za njih stvori čista savest).
Da shvatim stepen gluposti koji se zahteva da bi opšti propisi i vrednosti ostali mogućni (računajući tu vaspitanje, nadzor nad vaspitnim radom, dresuru).
Da shvatim stepen ispitivanja, nepoverenja i netrpeljivosti koji se zahteva da bi se sa izuzecima postupalo kao sa zločincima, i da bi se tlačili — i da bi se njima samima ulila rđava savest, te da u duši pate zbog svoje izuzetnosti.

727
Moral u suštini kao štit kao sredstvo za odbranu; i utoliko je znak nedovoljno razvijenog čoveka (u oklopu, stoika).
Potpuno razvijen čovek pre svega snabdeven je oružjem.
Oruđa rata pretvorena u oruđa mira (mesto kraljušti i kore izraslo je perje i kosa).
728
Pod samim pojmom »živog organizma« podrazumeva se da mora rasti — da mora povećavati svoju moć, pa prema tome apsorbovati u sebe strane sile. Kroz zamagljenost koju je prouzrokovala moralna narkoza, govori se o pravu jedinke na samoodbranu; u istom smislu moglo bi se govoriti o njenom pravu na napad: jer su obadvoje — drugo još više negoli prvo — nužnost svakog živog organizma: — napadni i odbranbeni egoizam nisu stvar izbora ni »slobodne volje«, nego fatalnost samog života.
U tom pogledu svejedno je da li se ima u vidu jedinka, ili živo telo, ili napredno »društvo«. Pravo na kaznu (ili društvena samoodbrana) nazvano je tako u osnovi zloupotrebom reči »pravo«: do prava se dolazi ugovorima — međutim — samoodbrana i samozaštita ne počivaju na osnovi nekog ugovora. Bar sa isto toliko opravdanja mogao bi jedan narod svoju potrebu za osvajanjem, svoju žudnju za moć, bilo to pomoću oružja ili putem trgovine, saobraćaja i kolonizacije, nazvati svojim »pravom« — kao pravo porasta otprilike. Društvo koje potpuno i po instinktu odbaci rat i zavojevanje nalazi se u propadanju: ono je zrelo za demokratiju i vladu dućandžija. U većini slučajeva, osiguranja mira su prosto narkotična sredstva.
729
Održavanje vojničke države pretstavlja poslednje sredstvo da se sačuva velika tradicija, u pogledu na najviši tip čoveka, na tip jakog čoveka. I sva shvatanja koja ovekovečuju neprijateljstvo i razliku u rangu država (kao na primer nacionalizam, zaštitne carine) smeju se posle toga činiti osveštana.

730
Da bi nešto moglo trajati što je duže negoli pojedinac, da bi dakle jedno delo trajalo koje je pojedinac možda stvorio: moraju se pojedincu nametnuti sva mogućna ograničenja i jednostranosti. Ali kako? Ljubav, poštovanje, zahvalnost prema ličnosti koja je stvorila delo znače za nas olakšicu: ili misao da su se naši preci za to borili: ili da će moji potomci biti bezbedni ako podržavam to delo (na primer ?ó???). Moral je bitno sredstvo da se nešto učini trajnim preko pojedinca ili još pre porobljavanjem pojedinca. Razume se da perspektiva odozdo prema gore daje sasvim drugi izraz negoli što ga daje perspektiva odozgo prema dole.
Kako se održava. izvestan, kompleks moći? Na taj način što mu se žrtvuju mnoga pokolenja.

731
Kontinuum: »Brak, svojina, jezik, tradicija, rasa, porodica, narod, država« kontinuumi su višeg i nižeg reda. Ekonomski njih opravdava višak koristi od neprekidnog rada i mnogostruke proizvodnje, prema šteti od većih troškova razmene delova i troškova oko njihova održavanja. (Umnožavaju se radni delovi pa ipak mnogi ostaju nezaposleni. Otuda je cena proizvodnje veća a troškovi održanja ne baš neznatni.) Dobit je u tome što se izbegava prekid i štedi na gubitku koji bi otuda nastao. Ništa nije skuplje od početka.
»Što je viši životni nivo, to su veći troškovi održanja i proizvodnje (hrana i množenje); utoliko je veća opasnost i verovatnoća da se surva u propast sa dostignutog vrhunca«.

732
U buržoaskom braku, razume se u najboljem smislu reči »brak«, ne radi se ni najmanje o ljubavi, kaogod što se tu ne radi o novcu — na ljubavi ne može se sagraditi nikakva institucija — nego o društvenom dopuštenju, koje se daje dvama licima zarad uzajamnog zadovoljenja polnih potreba, ali pod takvim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:12

“Najbolji način da se svaki dan započne dobro jeste da pri buđenju mislite na to ne biste li toga dana barem jednoga čovjeka mogli obradovati.” Friedrich Nietzsche
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:13

“A naučimo li se bolje veseliti, najbolje ćemo zaboraviti drugima nanositi bol i izmišljati što boli.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:13

“Ako čovjek svakog dana stoji na ivici i gleda u ambis, jednog dana će i ambis pogledati u njega.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:13

“Brak: tako zovem volju dvoje koji žele ostvariti jedno, koje će biti više nego ono dvoje koje ga je ostvarilo.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:13

“Branioci zločinca su rijetko u dovoljnoj mjeri vješti da grozotu djela okrenu u korist njegovog počinioca.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:13

Budite od onih koji unaprijeđuju svijet i čine ga boljim.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:14

“Cijenim onoga ko živi da bi učio.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:14

“Čovjek je nešto gipko i plastično – iz njega se moze napraviti šta god se hoće.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:14

“Čuvaj se dakle malenih! Pred tobom se ćute maleni, i njihova niskost tinja i žari se protiv tebe u nevidljivoj osveti.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:15

“Čulnost često pretekne rastenje ljubavi, pa korjen ostane slab i lako se da iščupati.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:15

“Da, ima u meni nešto neranjivo, nepokopljivo, nešto što raznosi stijene: To se naziva moja volja. To šutljivo i nepromijenjeno korača kroz godine. Hoće ići svojim putem na mojim nogama, moja stara volja; tvrda je srca njezin osjet i neranjiv.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:15

“Došao sam vam pomoći, a vi se tužite da ne želim sa vama plakati.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:16

Draž saznanja bila bi neznatna kad se na putu ka njemu ne bi moralo da savlada toliko stida.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:16

Državom se naziva najhladnija od svih hladnih nemani. Hladna, i laže; i ta laž gmiže iz njezinih usta: Ja, država, ja sam narod.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:16

“Država laže na svim jezicima dobra i zla; i što god govorila, laže – i što god imala, ukrala je. Na njoj je sve lažno; grize ukradenim zubima, ljutica. Lažna je čak i njezina nutrina.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:16

“Državom nazivam to, gdje svi piju otrov, dobri i loši: državom gdje svi gube sebe same, dobri i loši: državom, gdje se polagano samoubojstvo svih – “životom” naziva.”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610Ned 10 Feb - 11:17

“Duša koja zna da je voljena a sama ne voli otkriva svoj talog: ono što je u njoj najniže izlazi na površinu.”
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Fridrih Niče - Page 5 Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče - Page 5 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Fridrih Niče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 5 od 8Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-