Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiLatest imagesRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Fridrih Niče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:46

FRIDRIH VILHELM NIČE
(1844-1900)

Fridrih Niče Nice

"Život uopšte znači: biti u opasnosti"

Nemački filozof, pesnik i klasični filolog koji je bio jedan od najuticajnijih mislilaca u 19. veku. Najviše je bio zaokupljen temom smrti Boga, idejom natčoveka, voljom za moć, nihilizmom i večnim vraćanjem istog.

Fridrih Niče je rodjen 15. oktobra 1844. u Rukenu, Pruska. Umro je 25.avgusta 1900. u Vajmaru, Tiringija. Rođen kao prvo dete, luteranskog sveštenika, Karla Ludviga Ničea i Franciske (rođene Oehler). Niče je imao poljske korene na šta je bio veoma ponosan ceo svoj život. Godine 1849., kada je Niče imao samo pet godina, umire mu otac i on ostaje čitav život veoma vezan za svoju majku s kojom je mnogo korespondirao. Nedugo posle očeve smrti Niče se sa majkom seli u Naumburg gde živi još sa babom, dve tetke i sestrom. Već sa deset godina Niče je komponovao jedan motet, a napisao je i petnaest pesama. Od 1858-1864 završio je srednje humanističko obrazovanje i u to se vreme upoznaje i sprijateljuje sa Paulom Dajsenom. Niče, Pindar i Krug osnivaju 1860. godine literarno i muzičko društvo "Germania". Od 1864-1869 studirao je zajedno sa Ervinom Rodeom, sa kojim je dugo vremena bio intimni prijatelj, klasičnu filologiju u Bonu i Lajpcigu. U to vreme mnogo komponuje i dolazi do povremenih razilaženja sa majkom koja se ne slaže sa Ničeovom odlukom da ne studira više teologiju (upisao je u Bonu svega dva semestra). Godine 1864. otkriva Šopenhauera koji mu postaje mladenački filozofski ideal.

Godine 1866. Niče drži svoje prvo predavanje "O poslednjoj redakciji Theagrideas". Njegov profesor, čuveni klasični filolog, Ricel kaže da nikad tako nešto dobro nije čuo i da je Niče rođen za filologa. U to vreme piše "Prilog istorije teognidiske zbirke izreka" i "De Laerti Diogenis fantibus" I i II. Kod slušanja "Tristana i Isolde" kao i "Majstora pevača" dolazi 1868. godine do punog obraćanja Vagnerovoj muzici.

Te godine se prvi put susreo sa Rihardom Vagnerom u kući orijentaliste Hermana Brokhauza. Godine 1869. štampa svoje predavanje "Homer i klasična filologija". Iste godine imenovan je za izvanrednog profesora klasične filologije u Bazelu bez prethodne promocije i habilitacije i sklopio je poznanstvo sa Jakobom Bukhartom. Njegova predavanja posećuje 6-8 slušalaca i premda je Niče u Bazelu predavao svega dva semestra i zapravo vrlo retko je dolazio u taj grad, Bazelski mu univerzitet dugi niz godina isplaćuje svaki mesec profesorsku platu, a kasnije i penziju od koje je uglavnom i živeo (Mesto profesora je morao da napusti zbog duševne i fizičke boli, pa kasnije pokušava da popravi svoje zdravlje).



Godine 1870. odlazi kao bolničar u nemačko-francuski rat. Niče kasnije sluša Bukhvartova predavanja i susreće se sa Frankom Overbekom s kojim se dugi niz godina dopisuje. Godine 1874. štampa "Sokrat i grčka tragedija", a od 1869-1871 radi na svom prvom značajnijem delu "Rođenje tragedije iz duha muzike" koja je objavljena 1872. godine. Povodom te knjige Vagner piše Ničeu: "Još nikad nisam čitao lepšu knjigu no što je ta". Ali istovremeno su počeli i prvi napadi na Ničea zbog objavljivanja te knjige.

Fridrih Niče Dionis

Dionis


Godine 1872. upoznaje se sa Malvidom fon Majzenbug, a godinu dana kasnije piše o tome: "Mislim da su to bili najsretniji dani što sam ih proveo". Te iste godine piše pet predgovora za "pet nepisanih knjiga" (koje se ne mogu napisati) što je objavljeno tek u filozofskoj ostavštini:

O patosu istine
Misli o budućnosti naših obrazovnih ustanova
Grčka država
Odnos Šopenhauerove filozofije prema nemačkoj kulturi
Homerovo takmičenje










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:47

Fridrih Niče Crtez

Godinu dana kasnije počinje da piše prvi deo njegovih ’’Nesavremenih razmatranja’’ koji ima četiri dela. Godine 1875. se zadnji put viđa sa Rihardom Vagnerom (razgnevljen je raskinuo prijateljstvo). Može se reći da su Ervin Rode i Rihard Vagner dva čoveka sa kojima je Niče bio duboko povezan . Kad ih je izgubio počela je njegova samostalnost. Novi prijatelji nisu bili u rangu prethodne dvojice. Od 1876-1878. nastaje prvi deo njegovog dela "Ljudsko i suviše ljudsko". Osebujni misaoni razvoj i poniranje u svet vlastitih vizija sve više usamljuju Ničea pa mnoge ranije lične i filozofske simpatije (Rode, Vagner, Šopenhauer) potpuno napušta. Godine 1883. u Rapalu piše prvi deo čuvenog dela "Tako je govorio Zaratustra", dok njegov četvrti deo, poslednji deo, nastaje 1884 (mada neki sumnjaju da uopšte nije završen).

Ničea napuštaju gotovo svi raniji prijatelji; o njegovim delima se nigde ni ne govori. U zrelijim spisima, posebno "S onu stranu dobra i zla" (1886), "Genealogija morala" (1887), i "Tako je govorio Zaratustra" (1883-84), usredsređuje se na poreklo i ulogu vrednosti u ljudskom životu. Ako, kao što je verovao, život ne poseduje niti mu ne nedostaje istinska vrednost, već je on vrednovan ,onda se takve procene mogu tumačiti kao simptomi stanja u kome se nalazi osoba koja takve vrednosne stavove iznosi. Njegova dela uvažavao je Adolf Hitler, zbog toga što je Niče prezirao demokratiju i zato što je postavio ideal tzv. natčoveka (Ubermensch), iako su nacisti izvrgnuli Ničeovu celokupnu misao i ignorisali ono što nije išlo u prilog njihovim ciljevima. U tom potpunom nerazumevanju piše Burkhartu "da bi ga učinila sretnim i jedna njegova reč".

U to vreme je jedino Georg Brandes pokazivao interesovanje za Ničea i obećao mu da će održati niz predavanja o njemu. Godine 1888. prvi put je na univerzitetu u Kopenhagenu Georg Brandes održao predavanje "O nemačkom filozofu Fridrihu Ničeu". Nakon održanog predavanja koje je završilo velikim ovacijama Georg je javio Ničeu o velikom uspehu i da sva slava pripada Ničeu.

Iste godine Niče piše "Slučaj Vagner", "Dionisys Ditirambe", "Sumrak idola", "Antikrist", "Ecce Homo", "Niče contra Vagner". Ali, uprkos tako plodnom radu živi skromno od penzije koju mu šalje Bazelski univerzitet. Za čitavo to razdoblje pravi bezbroj beleški, planova i nacrta što kasnije nakon filozofove smrti izlaze pod naslovom "Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti". Godine 1889. u Torinu doživljava potpuni duševni slom od koga se više ne oporavlja. Nakon gotovo dvanaest godina potpunog pomračenja uma umire u Vajmaru. Ničeova sestra, Elizabeth Ferster Niče, vratila se 1893. godine iz Paragvaja, nakon neuspešne rasističke avanture, prekinula je izdavanje bratovljevih dela koje je otpočeo Ničeov prijatelj, kompozitor Peter Gast. Ona je čitav niz pisama koja je filozof bio uputio drugim osobama preadresirala na sebe. Kako je bila prilično kratkovida i nespretna taj je posao izvela loše, pa je bilo lako otkriti taj drski falsifikat rasistički nastrojene i bolesno ambiciozne sestre. Uništila je mnoge originale i falsifikovala mnoga pisma, sestra je na rođenom bratu, kojemu se u to vreme već potpuno pomračio um, upravo bestijalnim i beskrupoloznim metodama zarađivala novce za svoju prljavu rasističku, a kasnije i otvorenu nacističku propagandu.

Satanski lik te žene upotpunjuje i njeno kasnije prijateljstvo sa Hitlerom kojem je uz veliku pompu i duboko poštovanje simbolički predala Ničeov štap. Njegova analiza ukorenjenih motiva i vrednosti koje predstavljaju temelje zapadne religije, morala i filozofije uticala je na brojne generacije teologa, filozofa, psihologa, pesnika, romanopisaca i dramaturga.

philosophymr










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:49

Nietzsche: Čoporski nagon

Fridrih Niče Friedrich-Nietzsche-coporsk


“Stari običaj je viši autoritet kojem se čovjek pokorava ne zato što zapovijeda nešto za nas korisno nego stoga što zapovijeda.” Friedrich Nietzsche

Tamo gdje nalazimo moral, tamo nalazimo i ocjenjivanje i rangiranje ljudskih nagona i postupaka. Ova ocjenjivanja i rangiranja vazda su izraz potrebe neke zajednice i čopora. Ono što mu prvo koristi – i drugo i treće – To je također vrhovno mjerilo za vrijednost svih pojedinaca.

Moralom se pojedinac upućuje da bude funkcija čopora i da samo kao funkcija pripiše sebi vrijednost. Pošto su se uvjeti održavanja zajednice veoma razlikovale jedna od druge, tako postoje i različiti morali; i s obzirom na predstojeća suštinska prestrukturiranja čopora i zajednica, država i društava možemo poreći da će biti još veoma mnogo devijantnih morala. Moralitet je čoporski nagon u pojedinačnom.


Čoporska grižnja savjesti

U najdužim i najudaljenijim vremenima čovječanstva postojala je sasvim druga grižnja savjesti nego danas.

Danas se osjećamo odgovornim za ono što hoćemo i činimo i što ima u samome sebi svoj ponos: svi naši pravni učitelji polaze od tog samoosjećanja i osjećanja zadovoljstva pojedinca, kao da je ovdje od vajkada nastao izvor prava. Ali kroz najdulje vrijeme čovječanstva nije bilo ničeg užasnijeg nego se osjećati usamljenim. Biti sam, pojedinačno obećati, niti slušati niti vladati, predstavljati neku individuu – to tada nije bilo nikakvo zadovoljstvo, nego kazna; čovjek je bio osuđen »da bude individua «.

Sloboda misli smatrala se samom nelagodnošću. Dok mi zakon i uklapanje osjećamo kao prisilu i gubitak, egoizam se odvajkada osjećao kao neka mučna stvar, kao neka stvarna nevolja.

Biti samim sobom, cijeniti sebe prema vlastitom mjerilu i važnosti – to se tada protivilo ukusu. Sklonost za to ljudi su osjećali kao ludilo, jer sa usamljenošću bili su povezani svaka bijeda i svaki strah. Tada je »slobodna volja« imala zlu savjest u svom najbližem susjedstvu: i što se neslobodnije postupalo, što je više iz postupka govorio čoporski nagon, a ne osobna svijest, utoliko je čovjek samoga sebe smatrao moralnijim. Sva šteta koju je pričinjavao čopor, bilo da je pojedinac to htio ili nije htio, izazivala je kod pojedinca grižnju savjesti – a uz to njegovom susjedu, pa čak i cijelom čoporu!



Vesela Nauka










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:53

Friedrich Nietzsche

Fridrih Niče Nice_clip_image002

Fridrih Niče (15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) genijalni i kontroverzni nemački filolog, filozof i pesnik.

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba".

Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici poreklom iz Poljske (grofovi Nicki). Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Zatim se leči i piše, boravi na italijanskoj i francuskoj rivijeri. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra, nakon čega u jednom trenutku izvršava samoubistvo. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: „Rođenje tragedije iz duha muzike“, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“ ), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom „S onu stranu dobra i zla“, zatim „Genealogija morala“, „Antihrist“, autobiografski esej „Ecce homo“ i zbirka filozofskih vinjeta „Volja i moć“. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža i drugi.










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:54

Stil

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome, izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu „Rođenje tragedije iz duha muzike“, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme.










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:54

Odlike Filozofije

"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. Kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.

Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".

U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.

Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.

Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:56

Ničeov značaj je u tome što se pobunio protiv tradicionalnog morala koji se razvio na rascepu između razuma i života. Zbog toga je dotadašnji moral nosio u sebi nihilizam i pasivnost što naravno dovodi neminovno do propadanja životnih vrednosti! Dotadašnja evropska kultura je isključivo racionalistička, a odvajajući razum od celovite ljudske prirode pretvorila je život u sistem autoritativnih normi i cenzura i time depersonalizovala čoveka. A samo hrišćanstvo je uobličilo ovaj rascep između razuma i života. Bog je postao najveći neprijatelj životu i zato ga Niče proglašava mrtvim! Znači, nije kriv ni Bog, ni samo hrišćanstvo, vec po običaju čovek, koji voli da manipuliše!

Fridrih Niče Nietzsche

Navešću samo u stavkama, uglavnom, strelice njegove ličnosti i filozofije:

Bio je protiv metafizičke filozofije, otuda se naziva prvim egzistencijalistom. To govori da se okreće čoveku pre nego spekulativnoj filozofiji, okretanje ljudskoj zbilji, nasuprot filozofiranju o esenciji, odvojenoj od čoveka.
Bio je antinacionalista (govorio je čak da bi više voleo da ga zovu Poljakom nego Nemcem), stoga je glupost da je Hitler mogao da sprovodi njegovu filozofiju i da dovede svet tamo gde ga je doveo. Nietzscheova sestra, koja je bila udata za čoveka na poziciji blizu samog Hitlera, otuda je žena bila nacista, sakupila je neobjavljene spise svoga brata i čak dodavala neke sopstvene misli - što nije bilo teško jer je bilo i Fridrihovih aforizama - da bi objavila sve to pod nazivom „Volja za moć“, itd.
Rekao je "Bog je mrtav", i to u dva spisa, ali to ne treba uzimati bukvalno. Bog i hrišćanstvo u to se mogu posmatrati kao metafizika i njeno polazište "odozgo". Otud "Bog je mrtav!" znači "Metafizika je mrtva!", što je cilj njegova filozofiranja. Na drugom mestu on raspravlja i kritikuje hrišćanski moral, ali ne ortodoksno hrišćanstvo, već hrišćansku instituciju. On bi pre rekao: Hrišćanski moral je previše labav, popustljiv... to tako ne sme!, nego što bi rekao: Haj'mo svi u slobodu! Neka radi ko šta hoće! On nikada nije napao samog Isusa, već ga je na nekim mestima indirektno, štaviše, hvalio.
Nietzsche kao jedan od najvećih etičara u istoriji filozofije. Nietzsche primećuje da Kantov kategorički imperativ ne može da zavlada u društvu kakvo sada jeste (a kakvo je on video jos pre 100 g.), jer je pogubno slediti KI onda kada više od 90% ljudi na svetu ili u bilo kojoj zajednici niti zna za KI, niti bi pristalo na Dobru Volju, tj. na njega. Naime, Nietzsche primećuje da je spekulativna filozofija i etika nedovoljna za stvarno stanje stvari, da je potrebno najpre obezbediti, očistiti polje za KI, pa tek onda ga uvesti. To se postiže prevrednovanjem svih vrednosti. Ljudi obično misle da je on amoralista, međutim, radi se o imoralizmu: rušenju, ali i ponovnom uspostavljanju vrednosti, što je posve različito od suve i bezumne anarhije ili neograničene slobode.










Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:58

Što je jednom puk (narod) naučio da veruje bez razloga,
ko bi to mogao s razlozima - srušiti ?"

"Ukoliko želiš smirenost i sreću - onda veruj; ukoliko želiš istinu - onda tragaj..."

"Nekorisno je svako pisanje koje ne podstiče na delanje."

"Želja za sistemom je nedostatak integriteta.

"Učenje o slobodnoj volji je izum vladajuće klase."

"Prevelika obaveštenost opterećuje duh rđavim varenjem."

"Očekuju da će ih bog nagraditi za vrlinu. Je li to ljubav prema vrlini?"

"Onaj ko ne ume da obuzda samog sebe primaće zapovesti od drugih".

"Među "nesebičnim" osobinama izdvajam sažaljenje kao osnovni protivživotni nagon jer sažaljevajući drugog slabimo sebe, a ničim ne doprinosimo dobrobiti tog drugog."

"Čovek će radije hteti ništavilo nego odsustvo svakog htenja..."











Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 8 Okt - 7:59

SVAKI ČOVEK TREBA DA MISLI OVAKO:

„Ja sam duša i telo.”
„Prezir dolazi od poštovanja.”
„Prezirači nisu mostovi ka natčoveku.”
„To je moje dobro, to volim!”

Nekada si imao strasti i nazivao ih zlima. Sada imaš samo vrline: one su izrasle iz strasti. Nekada si imao divlje pse u podrumu, ali na kraju su se preobrazili u ptice. Na kraju su se sve tvoje strasti pretvorile u vrline, a svi tvoji đavoli u anđele. Vrline mogu da propadnu od ljubomore. Koga opkoli plamen ljubomore, taj poput škorpije protiv sebe okreće otrovanu bodlju.

Fridrih Niče Nicer3_4

Čovek je kao drvo. Što jače želi u visinu i svetlost, to mu jače korenje teži ka zemlji, naniže, u dubinu, u zlo!

Život je samo patnja! Treba sam sebe da ubiješ, da se sam iskradeš.
Vaša ljubav prema životu neka bude ljubav prema vašoj najvišoj nadi i vaša najviša nada neka bude najviša smisao života.

Mi volimo život, ne zato što smo navikli da živimo već zato što smo navikli da volimo.

Tvoji bližnji će uvek biti otrovne muve:ono što je u tebi veliko-to samo ih mora činiti otrovnijima i sve muvolikijima…
Beži u svoju samoću, nije ti sudbina da budeš mahalica za muve.

Oko mene je uvek jedan previše. Neprestano jadanput jedan na duži period stvara dvojicu. Prijatelj je treći jer on je pluta koja sprečava da razgovor dvojice potone u dubinu.

„Budi bar moj neprijatelj.” - tako govori strahopoštovanje koje se ne usuđuje da moli za prijateljstvo. Ako želiš imati prijatelja moraš umeti i za njega da vodiš rat a da bi ratovao moraš umeti da budeš neprijatelj. U svom prijattelju trebaš imati svog najboljeg neprijatelja. Trebaš mu biti blizu srca i onda kada mu se opireš. Da li si video svog prijatelja kako spava? Koje mu je lice? To je tvoje sopstveno lice iskrivljeno na hrapavoj površini ogledala. Zar se nisi uplašio zbog njegovog izgleda?

Ako me niste razumeli…VISOKO SAM!











Fridrih Niče F58bac5ba8ea5be9d9aaad224ee63fcc
Nazad na vrh Ići dole
+Priest+

Član
Član

+Priest+

Muški
Poruka : 35

Učlanjen : 27.10.2014


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pon 27 Okt - 22:15

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ

Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче je y гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовно, идејно. Ja их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења наше епохе. Они су обојица песници – мислиоци, мада ниједан од њих није ни песник ни мислилац у обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представља револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски нису метафизичари но етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових, моралних идеала. Ничеов идеал je надчовек, Достојевскога идеал – свечовек. Но посмотримо изближе ова два идеала.
Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек. У „Генеалогији морала“ Ниче придаје изразу bonus (добар) значење ратоборан,како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c. 309, Leipzig 1906).
Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма заслужује назив надчовека, – то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.
Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу „многи-премноги“, који су се тако намножили, да су постали „земљина болест“, да земља од тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање „воље за моћ“. Морал је нивелирање и концесирање. Морал нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом:“воља за моћ“,и смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал негира њега.
Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.
Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе „слабост“, тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.
Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте „робовски морал“, који је онда ступио у живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, – „господарски морал“. Овај господарски морал постојао је у старо време, код „отмених раса“, у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, – Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je „blonde Bestie“, риђа бестија, вечно жудна „плена и победе“. Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и у другим временима, када je владао робовски морал.
Силну и неодољиву „вољу за моћ“ имали су стари Римљани, – вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, – у Јудеји, с проповеђу о „робовском моралу“. Робовски морал постојао je код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње „устанак робова“ („Sklavenaufstand“) y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског морала „отмених раса“. Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје – то je историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом, хранећи „die blonde Bestie“ у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју „риђу бестију“. Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.
Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам „добар“ не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам „морал“ значио je негда моћ, данас пак он значи слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља. Човек „црв“, који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као „Ziel und Spitze“; такав човек постао je данас „смисао историје“. Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. „И нема сумње човек постаје све бољи“, мисли Ниче. И по њему баш „у овоме лежи коб Европе“, јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи „утанчанији“, „добродушнији“, „паметнији“, „удобнији“, „медиокритетнији“, „равнодушнији“, „кинескији“, „хришћанскији“. Ниче je y очајању, што види, да савремени човек постаје свебољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, – устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо време, други je био у Француској, у време Револуције. „Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!“ – до у време француске револуције, када се и „последња политичка отменост“ Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније („das Ungeheuerste und das Unerwartetste“). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства. То je био Наполеон, ова „синтеза од нечовека и надчовека“. Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: „Ове тице грабљивице су зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?“ Грабљивице могу на то само одговорити: „Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета“. Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.
Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. „Ми смо уморни од човека“ „Wir sind des Menschen mude“, узвикује Ниче у својој Генеалогији Морала, а у своме доцнијем делу, уЗаратустри покушава да створи један нов тип, један, да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.
Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем. – Достојевски. Ниче сам о себи каже, да je он „fur Dostojewski schwarmend“. У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол-Буржеу и вели, да „дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру“. У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском: „Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем – ja сам њему особито захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима“. (Nietzsches Briefe, Insel-Verlag Leipzig, 1911).
Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао „бивши државни преступник“, који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки спровод, – Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче назвао „робовским“, и творац једног новог моралног типа – свечовека.
Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме, далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља тако je широка душа Достојевскога, или још боље као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим дубоким морем и видети себе, – иначе он не би имао толико респекта према овоме руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum – Dostojewski, p.6.) назива Достојевскога.
Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве „Заратустре“. Гле, Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману „Злочин и казна“), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, тражио je злато у блату, и велико у презреноме. Белински je рекао поводом дела младога Достојевског „Бедни људи“ ово: „Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!“ Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, – и свет се зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако je Достојевски умео као волшебник да укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, – но Достојевски je отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме „Дневнику“, да је лорд Биконсфилд једна грозна „piccola bestia“ која мути народе ради свога плена. Chef d’ oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова „piccola bestia“ не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. „О, цивилизацијо, о, Европо“! – узвикује Достојевски… „Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи“.
„Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?“ – пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује:
„Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе,дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,… не Шекспира, но каквога било старца… И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?“
Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао здање среће човечје, но само здање своје среће. A y здање своје личне среће надчовек је готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи. Достојевски пак одговара на ово питање одсудним „He“. У његовим очима свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: „Сви смо ми добри људи“. Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо. „Часност и искреност нашег друштва не само не подлежe сумњи, но бије у очи“. То се усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је ишао само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се приближили и кад бисмо их познали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити. Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације. Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем питао: „Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?“ Славенофили и западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато погрешне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски; западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић, толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит. Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? „Никад ни највећи подлац у народу, – вели Достојевски, – није говорио: „тако и треба поступати као што ја поступам“, него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих људи?“ И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи. На Западу je много културе, али мало Хришћанства, мало хришћанског, братског духа. У Русији има далеко више Хришћанства, али далеко мање културе. Запад je велики науком, a мален вером, Русија je велика вером, a малена науком. Западна наука je унела егоизам y свет, јер je унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу y „служењу Христу“, a кроз Христа y служењу целом човечанству; Западу je, напротив, стало до тога да ce докопа плена и господарства над целим светом.
Да je Ниче могао то видети код Запада, што je видео Достојевски, он би био задовољан. Но Ниче je видео код западне Европе оно исто што je Достојевски видео код народа руског, тј. видео je смирење и „служење Христу“.
„Науку и занате можемо примити од Запада, али веру не, јер je и Запад нема“, говорио je Достојевски. Западно Хришћанство сасвим ce механизовало и претворило y jeдну „насилничку институцију“, која жели да господари, a не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио je Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов je смисао y протесту, y негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизма неће нестати, он ce обнавља, по мишљењу Достојевскога, y западном социјализму. Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи y борбу са истом девизом, са којом и верски католицизам, са девизом: „Fraternite ou la mort“ (Братство или смрт!). Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које je римски католицизам почео. „На Западу, говори Достојевски, уистину нема Хришћанства и Цркве, мада има још много Хришћана, и никад их неће нестати.“ За Достојевскога су велики Хришћани на Западу; Дикенс, Шилер и Жорж Санд (ова последња „била je једна од најпотпунијих исповедница Христа, не знајући то ни сама“). Но њихов утицај на Западу није никакав: они ce више читају и поимају y Русији него на Западу. Злу судбу, отуда, прориче Достојевски Западу.
„Наступа четврти сталеж, говори он, лупа и ломи врата, и, ако му ce не отвори, сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе. Он не иде на компромисе и уступке, подупирачима нећете спасти здање. Уступци га само већма распаљују, – он хоће све. Наступиће нешто, што нико и не слути. Сви ти парламентаризми, све сада исповедане грађанске теорије, сва сабрана богатства, банке, наука, Јевреји, – све ће се то стровалити тренутно и бесциљно, – осим можда Јевреја, који ће се и тада умети снаћи…“ „Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете?“ „Блажени они, који се смеју!“ „А ја, зар се ја радујем?“ – пита се горко пророк.
Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према Европи. „Европа нам је свима драга као и Русија – говори он, – у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја – сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до Сима и Хама“. „Запад је наша друга отаџбина“. Рус је на Западу као гоcт у своме дому. Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада. Руси знају сву прошлост и све намере Запада, – а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан западне Европе од Руса“.
Достојевски обеснажује савршено ту бојазан. Он мисли, да ће Запад при своме паду једино моћи наћи спаса у Русији. Када се дигне онај четврти сталеж на Западу, о коме говори Достојевски, када дође „трећи устанак робова“, како би то Ниче назвао, онда ће се „таласи разбити само о наше обале, – вели Достојевски – јер ће се тек тада јавно и очигледно показати свима до каквог је степена различит наш национални организам од европскога“. „О, народи Запада и не знају, како су нам они драги!“ – узвикује Достојевски. Кад се проломи Запад, тада ће Словени имати да кажу „нову реч“ целоме свету. Та „нова реч“ биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целога света, целога рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу хармонију, коначну братску сагласност свих племена, сходно Христовом јеванђелском закону. То сједињење биће не политичко и не економско, но сједињење „во Христје и во братствје“.
Достојевски није проповедник политичког и економског братства, но братства основаног на љубави. „Будите браћа – говори он у својој Проповеди на гори – но не једино због економске користи, него због пуноће радосног живота, из пуноће љубави“. Кад се, дакле, једном проломи Запад, тада ће се, иницијативом Словена, створити једно опште, светско братство, једно свечовечанство. Тад ће цео свет бити као један човек, један свечовек, јер ће тада цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће човек напосе представљати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати велику свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога пак, ово последње ће увек бити само једна лаж маскирана именом истине.
Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, – он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, „у упознавању и извињењу западних идеала“, како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. У Европи сматрају Русе скоро све изреда за нихилисте, за разрушитеље свега онога што они нису зидали. То је факт, који Достојевски не одриче. Но он објашњава тај факт. Руси негирају западну цивилизацију зато, што им се она не свиђа, но они не руше као Хуни и Татари само ради рушења или из користољубља, него „ради нечег, – вели Достојевски – што, истина, и ми сами не знамо“. Руси, који су на Западу разрушитељи, у Русији то нису. Белински је био европски социјалист, док је у Русији био и остао ватрени патриот.
Руси гледају у Европу као у прошлост, а у себе као у будућност. Иван Карамазов говори своме брату Алексију: „Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,… и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!“ Руски народ је порочан и таман и грешан, – то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус – но руски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но љубављу пре логике. „Заволети живот пре него логику“ – то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. „Погрешке срца теже су од погрешака ума“, мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге. У „служењу Христу“, говори Достојевски, или, другим речима, у „служењу човечанству“ види руски народ свој, историјски задатак – не у господарењу светом, но у служењу свету. Но служење Христу или служење човечанству значи страдање: – страдање је отуда улога руског народа у историји човечанства, страдање у тежњи и борби за достигнуће свесветског јединства и братства. Достојевски предвиђа својим пророчким духом, да ће Руси и са њима сви Словени, имати много и много да страдају, јер је страдање судба њихова; зато нас он и упућује на страдање, на тај фатални пут, који је нама Словенима намењен, упућује и указује на „радост страдања“.Треба страдати, јер у страдању има радости, то је једна од главних тачака филсофије Достојевскога. „Ово ти је мој завет“ – говори старац Зосима Алексију Карамазову – „тражи срећу у страдању“, наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: „Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све… сваки за све људе и за сваког човека на земљи“.
То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је познавао, но није му никад опонирао, иако Ниче није могао неувидети, да је Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога надчовека оглашавао непоштедни крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање Ничеовог „Заратустре“, он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој критици Ничеовог Надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал Свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два човека, у којима су кондензоване све тежње њиховог и нашег времена. С тиме је изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стајала пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама, гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада. Надчовек је противан свакој организацији јер свака организација захтева уступке од својих права. Надчовек је отуда противан и култури, јер културе нема без организације. И живот старих, отмених народа, који су Ничеу тако у вољи, био је од почетка организован и културан у извесном степену. И у основи тих првих организација и култура лежао је принцип: жртвовање своје личности једној широј организацији: породици, племену, народу, тј. лежао је један не надчовечански но један свечовечански принцип. С друге стране, садашњи народи Европе, за које Ниче мисли да су Хришћанством разнежени и ослабљени, непрестано још живе у односу један према другом господарским моралом, пуни жеље за освајањем и победом, и претрпани оружјем и ратним плановима. У својим првим делима Ниче је још мислио, да је нашао свој идеал код старих отмених нација. Кад је писао „Заратустру“ Ниче је био већ при другим мислима. Њему је сад било јасно, да је један идеал, какав је он замишљао, био немогућ досад у историји, у народу, у друштву, у култури. Зато га је он дигао над свим овим и усамио. „Заратустра“ је отуда најдоследније дело Ничеово. Ниче не говори више о отменим народима ни о отменим расама, но само о отменом једном човеку.
Русо и Толстој желели су да врате човека природи, да би га учинили јагњетом, Хришћанином: Ниче је хтео да врати човека природи, да би га учинио тицом грабљивицом и антихришћанином. Русо и Толстој нису погодили пут ка своме циљу; Ниче је погодио. Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем, пошто и у основи културе лежи страдање, – то је пут ка свечовеку Достојевскога. Ма колико да је овај идеал Свечовека недовољно философски обоснован, и ма колико да је он у неким својим потезима чак и несимпатичан, – он је ипак један идеал, кога људи као културна заједница могу имати. Но кад би сви људи имали самo тај идеал; онда би настао свеопшти мир у свету; онда не би било борбе међу народима, не би било борбе међу људима, не би било борбе ни у души појединог човека. Ко зна би ли тада и живота било на земљи? Исто тако: кад би сви људи носили у души својој само идеал Ничеов, они би се непоштедном борбом узајамно истребили, и онда би опет завладао свеопшти мир и тишина у свету, јер не би било људи у њему. Ко зна би ли и тада било живота на земљи? Но људи обично иду средњим путем и мешају идеале. Људима је Ниче симпатичан зато што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека – људи се увек боје осамљености – но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је „Раскољникова“ међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.
И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче – умоболни и Достојевски – епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све више примењивати у животу. Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов „устанак робова“ предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.
Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу – но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 14 Jan - 13:33

Naše mane su naš najbolji učitelj.


Ako izdresiramo svoju savest, ona nas u isti mah ljubi dok nas grize.


Svako poseduje onoliko taštine koliko mu fali razuma.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pon 9 Mar - 12:43

Kako loša muzika i loši razlozi dobro zvuče kad marširamo protiv neprijatelja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pon 9 Mar - 12:44

Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pon 9 Mar - 12:46

Naše mane su naš najbolji učitelj.

Ako izdresiramo svoju savest, ona nas u isti mah ljubi dok nas grize.

Svako poseduje onoliko taštine koliko mu fali razuma.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sub 18 Apr - 17:24

Dala ::
Naše mane su naš najbolji učitelj.


Ako izdresiramo svoju savest, ona nas u isti mah ljubi dok nas grize.


Svako poseduje onoliko taštine koliko mu fali razuma.
Ako izdresiramo svoju savest, ona nas u isti mah ljubi dok nas grize.
ova mi je vrh!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:14

Jedan od najvećih i najkontraverznijih nemačkih filozofa, Fridrih Vilhelm Niče, osim po svom izuzetnom literarnom talentu, po oceni mnogih, bio je poznat i po tome što je ženomrzac.
"Površna je duša ženina, pokretna burna skrama nad plitkom vodom. A narav muškarca je duboka, njena bujica šumi kroz podzemne pećine, žena sluti njenu snagu, ali je ne shvata."
Mada je u svojim delima o ženama pisao sa potcenjivanjem, tvrdeći da su one nežne i dragocene ali opasne igračke predodređene za kućni a ne javni život, diskutabilno je koliko je Niče zaista bio ženomrzac a koliko je takav stav prema ženama u svojim delima iznosio kao bunt zbog neuzvraćene ljubavi jedine žene koju je u životu voleo.
Fridrih Niče Lu-salome
Lu Andras Salome

Dogodilo se to 1882. godine, kada je Fridrih bio na jednoj od čuvenih večera gospođe Melvide fon Majzenburg. U trenutku kada je poslužena „pečenica Majzenburg“, sa zakašnjenjem je pristigla još jedna gošća - Lu Andras Salome. Ova dvadesetjednogodišnja devojka nezavisna i slobodnog duha, samosvesna i inteligentnta, skeptična prema društvenim i verskim običajima svog vremena i žedna znanja o svetu, odmah je osvojila Ničea.
Upoznao ih je njegov prijatelj, biolog Paul Rej, sa kojim je Lu tada živela u jednoj nestandardnoj zajednici, komuni koja je podrazumevala čedan život sa odvojenim spavaćim sobama i mogućnošću da im se pridruže i drugi momci i devojke. U trentuku upoznavanja Niče je izgovorio rečenicu: “Koje su nas to zvezde spojile?” - što je ako imamo na umu o kom filozofu je reč, bilo veoma indikativno.
Kako je bila obrazovana i načitana devojka, Lu je bila upoznata sa njegovim delima i o njima je govorila sa poštovanjem. Kada se na sve to doda i njena lepota, nije za čuđenje što je zakleti tridesetosmogodišnji neženja bio očaran.
Uskoro je, ne shvatajući da je i Rej podjednako zaljubljen u Lu, zamolio svog druga da je u njegovo ime zaprosi. Salome je odbila bračnu ponudu ali je želela da nastavi da uživa u pažnji koju su joj bezgranično pružala dva prijatelja. Uskoro su Lu, Rej i Niče živeli svo troje u istoj kući, stvarajući začarano ljubavni, platonski trougao. Tako je nastala njihova prijateljska trojka o kojoj će se još dugo pričati a Lu je formirala veoma specifičan pogled na odnos prema muškarcima - umesto braka, čedan život u komuni.
Fridrih Niče Salome-re-i-luU tom periodu njih troje su mnogo čitali, diskutovali, stvarali, družili se. Kako su strasti kipele među njima, zanesen ljubavlju Niče nije želeo da taj odnos ostane samo platonski, pa je ovaj put lično zaprosio Lu. Ponovo ga je odbila sa obrazloženjem da je konačno doživela ono što je uvek zamišljala – nezvaničnu emotivnu vezu ispunjenu večernjim druženjima sa mladim intelektualcima. Tada se u njemu pojavila sumnja da su Rej i Lu ljubavnici i da su ga samo koristili da opravdaju svoju aferu. Ljubomoran i pod tim utiskom, Niče je zajedno sa poznatim švajcarskim fotografom Žilom Boneom napravio poznatu fotografiju na kojoj se njih troje nalaze u jednoj vrlo neobičnoj situaciji: Salome kleči na kolicima držeći bič, dok on i Rej stoje ispred kolica vezani konopcem čiji kraj ona drži u drugoj ruci.
Ničeovo povlačenje iz ovog trougla dogodilo se pod jakim uticajem njegove majke, a posebno sestre Elizabet, 36-ogodišnje usedelice, koje nisu mogle da shvate nekonvencionalne navike i šokantno ponašanje sa muškarcima koje je praktikovala Lu. Ubrzo nakon raskida, u periodu od samo par dana, Niče je napisao Tako je govorio Zaratustra u kome mu starica daje sledeći savet: "Ti ideš k’ ženi? Ponesi bič!" Njegova osećanja i vapaj prema ženi koju neizmerno voli i na koju je ljut zato što ne može da je osvoji, podstakla su u njemu književni potencijal koji je okarekterisan kao ženomrzački.
U svom ludilu, u decembru iste godine kada su se rastali, piše joj ovo pismo:
Lu,
Fridrih Niče Nice-1Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećeš, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći. Nikada nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično. Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu - nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju; bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke - zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitijima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjast egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.
Tvoj, F.N.
Niče je imao 38 godina kada je upoznao Lu, ona 21. Bila je jedina Ničeova ljubav i to platonska, a sa svim drugim muškarcima imala je prave veze. Kada je to shvatio, u jednom pismu upućenom posle izvesnog vremena gospođi Majzenburg, Niče je napisao: "Doći ću u sredu na večeru, ali molim vas, nikada me više nemojte poslužiti onom, za mene kobnom, "pečenicom Majzenburg."
Ostatak svog života, Niče je proveo razočaran, razjaren, tužan i depresivan do te mere da je više puta pokušao samoubistvo. Nikada je nije preboleo.
Upravo taj kasniji deo Ničeovog života, kao jednu nesvakidašnju ljubavnu priču čije posledice su neizlečivo, poput metastaze iz dana u dan uništavale čuvenog filozofa, Irvin Jalom je uzeo kao temu za svoje delo “Kad je Niče plakao”. Knjiga je bazirana na stvarnim događajima u koje je pisac dodao neodoljivu mešavinu istine i fikcije, dramu o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19. veka, uoči rođenja psihoanalize. Ova saga počinje tako što Lu Salome moli jednog od očeva psihoanalize, dr Brojera, da leči Ničeovo samoubilačko očajanje. Tokom seansi, doktor shvata suštinu njegovog stanja:
Fridrih Niče Kad-je-nice-plakao“Tvrdoglavo, on se drži nečega što je počeo da prezire, ali to zove vernošću!”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:18

FRIDRIH VILHELM NIČE
(1844-1900)
 
"Život uopšte znači: biti u opasnosti"
Fridrih Niče NiceNemački filozof, pesnik i klasični filolog koji je bio jedan od najuticajnijih mislilaca u 19. veku. Najviše je bio zaokupljen temom smrti Boga, idejom natčoveka, voljom za moć, nihilizmom i večnim vraćanjem istog.
Fridrih Niče je rodjen 15. oktobra 1844. u Rukenu, Pruska. Umro je 25.avgusta 1900. u Vajmaru, Tiringija. Rođen kao prvo dete, luteranskog sveštenika, Karla Ludviga Ničea i Franciske (rođene  Oehler). Niče je imao poljske korene na šta je bio veoma  ponosan ceo svoj život. Godine 1849., kada je Niče imao samo pet godina, umire mu otac i on ostaje čitav život veoma vezan za svoju majku s kojom je mnogo korespondirao. Nedugo posle očeve smrti Niče se sa majkom seli u Naumburg gde živi još sa babom, dve tetke i sestrom. Već sa deset godina Niče je komponovao jedan motet, a napisao je i petnaest pesama. Od 1858-1864 završio je srednje humanističko obrazovanje i u to se vreme upoznaje i sprijateljuje sa Paulom Dajsenom. Niče, Pindar i Krug osnivaju 1860. godine literarno i muzičko društvo "Germania". Od 1864-1869 studirao je zajedno sa Ervinom Rodeom, sa kojim je dugo vremena bio intimni prijatelj, klasičnu filologiju u Bonu i Lajpcigu. U to vreme mnogo komponuje i dolazi do povremenih razilaženja sa majkom koja se ne slaže sa Ničeovom odlukom da ne studira više teologiju (upisao je u Bonu svega dva semestra). Godine 1864. otkriva Šopenhauera koji mu postaje mladenački filozofski ideal.
Godine 1866. Niče drži svoje prvo predavanje "O poslednjoj redakciji Theagrideas". Njegov profesor, čuveni klasični filolog, Ricel kaže da nikad tako nešto dobro nije čuo i da je Niče rođen za filologa. U to vreme piše "Prilog istorije teognidiske zbirke izreka" i "De Laerti Diogenis fantibus" I i II. Kod slušanja "Tristana i Isolde" kao i "Majstora pevača" dolazi 1868. godine do punog obraćanja Vagnerovoj muzici.
Te godine  se prvi put susreo sa Rihardom Vagnerom u kući orijentaliste Hermana Brokhauza. Godine 1869. štampa svoje predavanje "Homer i klasična filologija". Iste godine imenovan je za izvanrednog profesora klasične filologije u Bazelu bez prethodne promocije i habilitacije i sklopio je poznanstvo sa Jakobom Bukhartom. Njegova predavanja posećuje 6-8 slušalaca i premda je Niče u Bazelu predavao svega dva semestra i zapravo vrlo retko je dolazio u taj grad, Bazelski mu univerzitet dugi niz godina isplaćuje svaki mesec  profesorsku platu, a kasnije i penziju od koje je uglavnom  i živeo (Mesto profesora je morao da napusti zbog duševne i fizičke boli, pa kasnije pokušava da popravi svoje zdravlje).
Fridrih Niče Dionis
Godine 1870. odlazi kao bolničar u nemačko-francuski rat. Niče kasnije sluša Bukhvartova predavanja i susreće se sa Frankom Overbekom s kojim se dugi niz godina dopisuje. Godine 1874. štampa "Sokrat i grčka tragedija", a od 1869-1871 radi na svom prvom značajnijem delu "Rođenje tragedije iz duha muzike" koja je objavljena 1872. godine. Povodom te knjige Vagner piše Ničeu: "Još nikad nisam čitao lepšu knjigu no što je ta". Ali istovremeno su počeli i prvi napadi na Ničea zbog objavljivanja te knjige.
Dionis
 
Godine 1872. upoznaje se sa Malvidom fon Majzenbug, a godinu dana kasnije piše o tome: "Mislim da su to bili najsretniji dani što sam ih proveo". Te iste godine piše pet predgovora za "pet nepisanih knjiga" (koje se ne mogu napisati) što je objavljeno tek u filozofskoj ostavštini:

  • O patosu istine

  • Misli o budućnosti naših obrazovnih ustanova

  • Grčka država

  • Odnos Šopenhauerove filozofije prema nemačkoj kulturi

  • Homerovo takmičenje


Godinu dana kasnije počinje da piše prvi deo njegovih ’’Nesavremenih razmatranja’’ koji ima četiri dela. Godine 1875. se zadnji put viđa sa Rihardom Vagnerom (razgnevljen je raskinuo prijateljstvo). Može se reći da su Ervin Rode i Rihard Vagner dva čoveka sa kojima je Niče bio duboko povezan . Kad ih je izgubio počela je njegova samostalnost. Novi prijatelji nisu bili u rangu prethodne dvojice. Od 1876-1878. nastaje prvi deo njegovog dela"Ljudsko i suviše ljudsko". Osebujni misaoni razvoj i poniranje u svet vlastitih vizija sve više usamljuju Ničea pa mnoge ranije lične i filozofske simpatije (Rode, Vagner, Šopenhauer) potpuno napušta. Godine 1883. u Rapalu piše prvi deo čuvenog dela "Tako je govorio Zaratustra", dok njegov četvrti deo, poslednji deo, nastaje 1884 (mada neki sumnjaju da uopšte nije završen).
Ničea napuštaju gotovo svi raniji prijatelji; o njegovim delima se nigde ni ne govori. U zrelijim spisima, posebno "S onu stranu dobra i zla" (1886),"Genealogija morala" (1887), i "Tako je govorio Zaratustra" (1883-84), usredsređuje se na poreklo i ulogu vrednosti u ljudskom životu. Ako, kao što je verovao, život ne poseduje niti mu ne nedostaje istinska vrednost, već je on vrednovan ,onda se takve procene mogu tumačiti kao simptomi stanja u kome se nalazi osoba koja takve vrednosne stavove iznosi. Njegova dela uvažavao je Adolf Hitler, zbog toga što je Niče prezirao demokratiju  i zato što je postavio ideal tzv. natčoveka (Ubermensch), iako su nacisti izvrgnuli Ničeovu celokupnu misao i ignorisali ono što nije išlo u prilog njihovim ciljevima. U tom potpunom nerazumevanju piše Burkhartu "da bi ga učinila sretnim i jedna njegova reč".
U to vreme je jedino Georg Brandes pokazivao interesovanje za Ničea i obećao mu da će održati niz predavanja o njemu. Godine 1888. prvi put je na univerzitetu u Kopenhagenu Georg Brandes održao predavanje "O nemačkom filozofu Fridrihu Ničeu". Nakon održanog predavanja koje je završilo velikim ovacijama Georg je javio Ničeu o velikom uspehu i da sva slava pripada Ničeu.
Fridrih Niče CrtezIste godine Niče piše "Slučaj Vagner", "Dionisys Ditirambe", "Sumrak idola", "Antikrist", "Ecce Homo", "Niče contra Vagner".Ali, uprkos tako plodnom radu živi skromno od penzije koju mu šalje Bazelski univerzitet. Za čitavo to razdoblje pravi bezbroj beleški, planova i nacrta što kasnije nakon filozofove smrti izlaze pod naslovom "Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti". Godine 1889. u Torinu doživljava potpuni duševni slom od koga se više ne oporavlja. Nakon gotovo dvanaest godina potpunog pomračenja uma umire u Vajmaru. Ničeova sestra, Elizabeth Ferster Niče, vratila se 1893. godine iz Paragvaja, nakon neuspešne rasističke avanture, prekinula je izdavanje bratovljevih dela koje je otpočeo Ničeov prijatelj, kompozitor Peter Gast. Ona je čitav niz pisama koja je filozof  bio uputio drugim osobama preadresirala na sebe. Kako je bila prilično kratkovida i nespretna taj je posao izvela loše,  pa je bilo lako otkriti taj drski falsifikat rasistički nastrojene i bolesno ambiciozne sestre. Uništila je mnoge originale i falsifikovala mnoga pisma, sestra je na rođenom bratu, kojemu se u to vreme već potpuno pomračio um, upravo bestijalnim i beskrupoloznim metodama zarađivala novce za svoju prljavu rasističku, a kasnije i otvorenu nacističku propagandu.
Satanski lik te žene upotpunjuje i njeno kasnije prijateljstvo sa Hitlerom kojem je uz veliku pompu i duboko poštovanje simbolički predala Ničeov štap.  Njegova analiza ukorenjenih motiva i vrednosti koje predstavljaju  temelje zapadne religije, morala i filozofije uticala je na brojne generacije teologa, filozofa, psihologa, pesnika, romanopisaca i dramaturga.
 
Izvor: Net
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:23

Fridrih Niče – O umetnosti

Fridrih Niče Nietzsche
„Umetnost imamo da ne bismo propali od istine.“
Iako je načelno smatran filozofom kulture, morala i politčke filozofije, Fridrih Niče je pre svega bio filozof umetnosti. Kao ljubitelj i stvaralac umetnosti, oplemenio je umetničku zaostavštinu i svojim umovanjem otvorio novu dimenziju shvatanja umetnosti. Nasuprot metafizici, religiji, moralu, nauci, koje je Niče smatrao lažnim konceptima, jer ne doprinose afirmaciji života, samo umetnost daje veru u život čineći ga vrednijim od njegovih apstraktnih ideala. U umetnosti čovek nalazi svoju autentičnu potvrdu, ispoljavajući svoju prirodu. Niče je umetnost smatrao vrednijom od istine, možda i od samog života. Umetnost stvara iluziju da u svemu ima nečeg tajanstvenog, dubokog i nedokučivog. „Kako je jedino umetnost moguća kao laž? Zatvoreno, moje oko vidi mnogobrojne nestvarne slike – one su proizvod uobrazilje i ja znam da one ne odgovaraju stvarnostima. Dakle, ja im verujem samo kao slikama a ne kao stvarnostima.“

Kako je život shvatao kao tragičan i besmislen u samoj njegovoj osnovi, Ničeu su bili strani i umetnici koji ne pate, jer je u patnji video čovekove stvaralačke moći. Sama umetnost je nadasve optimistička, bez obzira što je produkt patnje i užasa, nedaća i stradnja, naročito  onda kada se kroz nju ispoljava najtananija strana čoveka. Patnja nema samo fizičko, već i metafizičko značenje; ona je kao metafizika duha božanskog porekla. Zbog toga je umetničko stvaralaštvo imperativ života, njegova najveća afirmacija i podstrek. Umetnost spašava od nihilizma, pesimizma i prolaznosti.
Fridrih Niče Satyrs-making-wine
Niče je od najranijeg perioda svoga stvaralaštva bio prevashodno obožavalac umetnosti i svoje je filozofske poglede oblikovao na osnovu estetskih principa. O tome svedoči i njegova rana poezija. U svom prvom, značajnom delu (oko koga je bilo mnogo polemika) – „Rođenje tragedije iz duha muzike“, Niče se bavio pitanjem nastanka tragedije iz horske muzike u staroj Grčkoj. Otkrivajuću umetničku suštinu helenske tragedije, Niče je živeo u uverenju da je uspeo da dotakne suštinu helenskog bića i otkrije helenskog genija. Dva „umetnička“ božanstva Helena, izraziti su predstavnici dva sveta, različitih u pogledu tendencija i nagona. Dionisku muziku, kao najznačajniji element grčke tragedije, Niče smatra ogledom svetske volje, tačnije odrazom same volje. Dionis je kao božanstvo netipičan u odnosu na sva ostala božanstva, jer se smatra da je živeo kroz sledbenike, što je Ničea kao filozofa egzistencijalizma, posebno privuklo i sa kojim se čak izjednačavao. Dionis po svojoj prirodi simboliše pijanstvo i gubitak individualzima, a umetnost za koju se vezuje je muzika. Apolon je „mirnije“ božanstvo individue i sna, a vezuje se za likovnu umetnost. Dok je Apolon štitio svojom „šopenhauerskom predstavom“ od užasa postojanja, dionisko pijanstvo ga je čoveku otkrivalo. Savršena koegzistencija ova dva principa, „dionisko u apolonskom ruhu“, postignuta je u tragediji Eshila i Sofokla. Ravnotežu je, po Ničevom svatanju, narušio Euripid obuzet Skoratovim optimizmom. Tada je „sahranjena“ tragedija, a rođena je komedija, koja po Ničeu, nema taj božanski karatkter. Ničeovo uverenje je bilo u koliziji sa opštim uverenjem o Grcima kao narodu. Dok je većina smatrala da su Grci veseo narod, Niče ih je doživljaovao kao izrazite pesimiste.
Fridrih Niče Cc32b4a47f67f7447414c1174dc8b648e7e594c8_full
Fridrih Niče Id-dionysos-hieron
Da li je moguće Ničeovu ideju „večnog vraćanja istog“ tumačiti kao estetsku kategoriju, odnosno kao stvaranje umetničkog i umetnosti? Sam pojam vraćanja odnosi se na prolaznost, nastajanje i nestajanje, stvaranje i razaranje. Čovek je kao individua konačno biće, rađa se i umire, ali time ipak uspeva da održi kontinuitet života, odnosno besmrtnost čovečanstva. Kada je u pitanju umetničko delo, stvari drugačije stoje. Ono je neponovljiva, originalna tvorevina, imanenta besmrtnom, obgrljena večnošću i postoji u vremenu, prostoru, zauvek. Velika umetnička dela ne doživljavaju ponovno rađanje. Osim toga, ona se javljaju kao neponovljiv trenutak i doživljaj, jer proizilaze iz emocija. Bez obzira što se svako umetničko delo doživi na sebi svojstven, emotivan način, ono ipak može biti podstrek za stvaranje na osnovama vlastite individualnosti. Paralelno sa idejom o večnom vraćanju istog, valja dotaći i Ničeovu tezu o „prevrednovanju svih vrednosti“. Ona jasno upućuje na krizu, ne samo morala, već i kulture toga vremena. Zbog toga Niče nije samo kritičar postojećeg, već i neko ko nudi rešenja u prevazilaženju postojećih i nadolazećih kriznih momenata.
Fridrih Niče Piano1
Niče nije bio samo filozof, već filozof-pesnik. Pored njegovih pesama objedinjenih u „Dionisovim ditirambima“, pesnički stil prepoznajemo i u delu „Tako je govorio Zaratustra“, koje se karakteriše kao filozofski spev. Osim toga, kao Vagnerov dugogodišnji obožavalac i sledbenik, za koga je verovao da je doneo preporod dioniskoj kulturi, komponovao je i muzička dela, želeći da da svoj doprinos preporodu, ispoljavanjem sopstva. „Muzika kao suplement jezika. Mnoge nadražaje i cela nadražajna stanja, koja jezik ne može da prikaže, dočarava muzika.“- pojašnjava Niče. Pa ipak, on je sa filozofskog aspekta promatrao i na filozofski način cenio i objašnjavao dekadenciju kulture i raspad vrednosti uopšte. Zbog toga je pre svega filozof, ali pesničkog nadahnuća.
“Dionisovi ditirambi” – poezija Fridriha Ničea
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:24

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:30

Niče - RODJENJE TRAGEDIJE


Fridrih Niče Nice
Nice konstatuje da je dalji razvoj umetnosti vezan za dvostrukost apolonskog i dionisijskog nacela, pri neprekidnoj borbi i
samo periodicnom pomirenju. Kaže da u helenskom svetu postoji velika suprotnost, po poreklu i ciljevima, između likovne
umetnosti-apolonske i nelikovne umetnosti muzike-Dionisa. Oba ova nagona teku naporedo u otvorenom razdoru
međusobnom, podstičući se na nova i snaznija radjanja u borbi suprotnosti, dok se najzad metafizickim cinom helenske
volje, ne pojavljuju udruzeni i radjaju koliko dionijsko toliko i apolonsko umetnicko delo anticke tragedije.
Ta dva nagona zamislja kao odvojene umetnicke svetove sna i pijanstva. Lepi privid svetova sna je pretpostavka sve likovne
umetnosti i polovine poezije. Uzivanje u neposrednom poimanju lika, svi oblici nesto kazuju. Pri najvisem stepenu zivota
ove stvarnosti sna u nama se jos javlja osecanje njenog privida. Umetnicki osetljivi covek stvarnost sna rado posmatra, jer u
tim slikama nalazi tumacenje zivota. On zivi i pati u ovim prizorima. Tu radosnu neophodnost dozivljavanja sna Heleni su
izrazili kroz Apolona- boga svih likovnih tvorackih snaga, Bog-predskazac, tumac snova. On je bozanstvo svetlosti, vlada i
sjajnijm prividom unutrasnjeg sveta maste. Ali, postoji tanana crta koju snovidjenje ne sme da prekoraci (privid kao
stvarnost), ogranicavanje puno mere, oslobodjenost od surovijih pobuda, mudro spokojstvo. Za Apolona, kod njega, u
njemu se nalazi nepokolebano pouzdanje u princip individuacije (Bog sjajnog privida), on je simbol nacela individuacije.
Sopenhauer opisuje jezivu grozu sto obuzme coveka kad se odjednom smete pa ne ume da se snadje u saznajnim oblicima
pojave, jer stav dovoljnog razloga u nekom od svojih oblika, trpi izuzetak. Nice kaze da ako ovoj grozi dodamo slatko
ushicenje sto se pri razbijanju nacela individuacije dize sa najdubljeg dna covekovog, onda nam pogled prodire u sustinu
dionijskog, sto poima pomocu analogije pijanstva. U tome se bude dionijska cuvstva u cijoj se silini ono subjektivno gubi
do potpunog samozaborava. Ponovo se sklapa savez između coveka i coveka, ali i coveka i otudjene, podjarmljene prirode.
Svako se sa svojim bliznjim oseca sjedinjen, pomiren, stopljen, poistovecen u jednom jedinom bicu; pevajuci i igrajuci
covek se ispoljava kao clan jedne vise zajednice, zaneseno i svecano. Dakle, apolonska opojnost pre svega uzbudjuje oko i
ono dobija moc vizije (slikari, epicari). Apolon svojim pevanjem i svirkom stvara i odrzava muzicki poredak, bez kojeg
nema nikakvog drugog poretka. On je cuvar i duhovne vedrine i spokojstva, jasne svesti, budnog znanja, voli ono sto je
odmereno, uobliceno, a odbacuje sve gigantsko. Voli pravu meru u drzavnom ustavu, zakonodavstvu, tragediji. Sukob s tim
bogom nastaje na granicama koje su coveku postavljene, a koje on namerno ili ne prekoracuje. Apolon je i bog sna, stanja
ciste kontemplacije u kojoj ljudske strasti cute i u kojoj pesnicima, slikarima pred duhovnim ocima lebde likovi kojima ce
dati trajno boraviste u svojim umetnickim delima.
Dionis, brat Apolonov je Bog praznickog pijanstva, besa, zanosa, razobrucenih nagona (uzbudjen i pojacan citav sistem
afekata), covek izlazi iz tamnice individualnog tela te se poistovecuje sa svim oko sebe, s prirodom koja se neprestano
menja i preobrazava. Dionis prekida svest kojom je individualnost svesna svog ogranicenog postojanja, a pracen je Panom,
horovima satira, koji u zanosu klicu u njegovu slavu, uz pratnju muzickih instrumenata, besne i oslobadjaju se od uskoce
svog svakodnevnog postojanja (Dionisove misterije). Tu izbija osnovna cinjenica helenskog instinkta- njegova volja za
zivot, tu se garantuje vecan zivot, iznad smrti i mena, posredstvom radjanja, misterija polnosti, vecna radost postojanja koja
u sebi sadrzi i radost u propadanju (psihologija tragickog pesnika). Sistem afekata iz sebe oslobadja sredstva izraza i isteruje
iz sebe snagu predstavljanja, podrazavanja, preobrazavanja, mimike i pozorisne umetnosti.
Ovo su dve umetnicke sile, nagoni koji se neposredno zadovoljavaju: s jedne strane kao svet snovidjenja cije savrsenstvo
nema veze sa intelektualnim stupnjem ili umetnickim obrazovanjem pojedinca, a s druge strane kao pijanstvom ispunjenu
stvarnost koja ne obraca paznju na pojedinca nego tezi da jedinku unisti i pomocu misticnog osecanja jedinstva izbavi.
Prema ovim neposrednim umetnickim stanjima same prirode, svaki je umetnik podrazavalac ili apolonski umetnik snova ili
dionijski umetnik pijanstva, ili najzad kao u helenskoj tragediji umetnik pijanstva i snova istovremeno. U dionijskoj
opijenosti i mistickom samoodricanju po strani od zanesenih horova, pada nicice, te mu se tada pod uticajem apolonskih
snova njegovo stanje, njegovo jedinstvo sa najdubljom osnovom sveta otkriva u jednom alegoricnom snovidjenju.
Apolonskom Helenu je njegova apolonska svest kao veo prikrivala dionijski svet. Olimpljani su ziveli bujan zivot, preobilje
zivota, uzivanje u zivotu. Helen je poznavao i osecao strahote i uzase zivota, a da bi mogao da zivi morao je ispred njih da
postavi blistavi porod snova, Olimpljane. Heleni su pomocu umetnicki sazdanog posrednickog sveta Olimpljane neprestano
sve iznova savladjivali, prekrivali i od pogleda zaklanjali, apolonskim nagonom lepote. Taj osecajno razdrazljivi, u svojim
zudnjama plahoviti, za patnju sposobni narod mogao je da podnese zivot, tako sto mu je predocavan u njegovim bogovima,
obavijen uzvisenim sjajem i slavom. Isti nagon koji radja umetnost kao dopunu i usavrsenje zivota doveo je i do stvaranja
olimpijskog sveta. Bogovi opravdavaju ljudski zivot ziveci tim zivotom i sami, to je nesto za cim vredi teziti. Bol
Homerskih ljudi vezan je za rastajanje sa zivotom, prolaznost ljudskog roda, pa silovito tezi, na apolonskom stepenu, volja
za ovim zivotom. Delovanje apolonske kulture, mocnim varicama i iluzijama jeste pobednik nad stravicnom dubinom
posmatranja sveta i beskrajno razdrazljivom sposobnoscu za patnje, potpuno utonuce u lepotu privida i sanjarenje. Pravi cilj
zaklanja se varljivom slikom, prema njoj pruzamo ruke, a cilj postize priroda obmanjujuci nas. U Helenima je “volja” htela
da gleda samu sebe, preobrazenu svetom umetnosti, da bi velicala sebe morali su njeni stvorovi da se vide odrazeni u jednoj
visoj sferi, a da taj savrseni svet opazanja ne deluje imperativno. To je sfera lepote u kojoj su ugledali svoju sliku u ogledalu (olimpljane), cime se helenska “volja” borila protiv obdarenosti za patnju, a kao spomenik njene pobede stoji Homer, naivni
umetnik. Nasladom snovidjenja dan i njegovu strasnu nametljivost treba da potpuno zaboravimo.
Ukoliko u prirodi sve vise sagledam svemocne umetnicke nagone i u njima ceznju za prividom, za izbavljenjem pomocu
privida, utoliko se jace osecam podstaknut na metafizicku pretpostavku da je onom istinski-postojecem i pra-jednom kao
vecnopatnickom i protivrecnom, u isto vreme potrebna zanosna vizija, slatki privid za njegovo postojano izbavljenje, a taj
privid moramo osetiti kao ono sto istinski ne postoji, kao neko neprekidno nastajanje u vremenu, prostoru, kao empirijsku
stvarnost. Ako ostavimo po strani nasu sopstvenu stvarnost, a svoje empiricko postojanje i postojanje sveta shvatimo kao u
svakom trenutku novostvorenu predstavu pra-jednog, onda nam san mora izgledati kao privid privida; jedno jos uzvisenije
zadovoljenje iskonskog prohteva za prividom. Zbog tog razloga najdublje jezgro prirode nalazi ono uzivanje u naivnom
umetniku i naivnom umetnickom delu, koje je isto privid privida, odraz vecitog pra-bola, jedine osnove sveta. Iz tog sjaja
privida dize se nov prividan svet, treperavo lebdenje u najcistijoj radosti (apolonski svet lepote i njegovo podzemlje). Ali
Apolon izlazi i kao bozanski simbol nacela individuacije u kojem se jedino zbiva zauvek postignuti cilj pra-jednog, njegovo
izbavljenje pomocu privida, pokazuje da je potreban ceo svet patnje da bi pojedinac njome bio nagnan na stvaranje
spasonosne vizije, pa da smiren utone u njeno posmatranje.
Ovo obogotvorenje individuacije poznaje samo jedan zakon, jedinku, postovanje granica jedinke, meru. Apolon, eticko
bozanstvo, zahteva od svojih stvorenja meru, a da bi se ona mogla postovati i odrzati, samosaznanje. Naporedo s estetskom
potrebom lepote tece zahtev “Poznaj sebe” i “Niposto suvise”, a preuzdizanje sebe i prekomernost su neprijatelji apolonske
sfere, titanski. Titanski i varvarski izgleda apolonskom Helenu uticaj koji je izazvao dionijsku snagu, ne mogavsi da sakrije
pred sobom da je on ipak istovremeno i prisno u srodstvu sa oborenim titanima i herojima. Njegovo postojanje sa lepotom i
umerenoscu pocivalo je na skrivenoj osnovi patnje i saznanja, a ta osnova otkrivala mu se opet kroz dionijsko. Apolon nije
mogao da zivi bez Dionisa. U ovaj na prividu i umerenosti izgradjeni i vestacki zajazeni svet, prodro je i carobnim
melodijama odjekivao ekstaticni zvuk dionijskih svecanosti, u tim zvucima se oglasila prekomernost prirode u nasladi,
patnji i saznanju. Muze svih umetnosti privida bledele su pred jednom umetnoscu (demonsko narodno pevanje), koja je u
svojoj opijenosti kazivala istinu obracajuci se vedrim Olimpljanima. Jedinka sa svojim granicama i merama tonula je ovde u
samozaborav dioniskih stanja i zaboravljala apolonske zakone. Prekomernost se otkrivala kao istina, iz bolova rodjena
naslada progovarala je iz srca prirode.
Dionijsko i apolonsko nacelo u sve novim uzastopnim radjanjima i podsticajima, uzajamnim, vladali su helenskim bicem,
onu naivnu divotu opet guta snazna bujica dioniskog, i kako se nasuprot ovoj novoj sili ono apolonsko uzdize do krote
velicanstvenosti, dorske umetnosti i dorskih pogleda na svet. Otkriva se uzviseno i slavljeno umetnicko delo aticke tragedije
i dramskog ditiramba, kao zajednicki cilj oba nagona cija se zajednica posle duge borbe, proslavila Antigonom i Kasandrom
u isti mah.
Homer je u sebe povuceni stari sanjar, tip apolonskog naivnog umetnika, subjektivni umetnik i slab. Nice zahteva
savladjivanje subjektivnog i izbavljenje od Ja i ucutkivanje individualnih zelja i htenja. Umetnicko objektivno stvaralastvo,
cisto i od licnih interesa oslobodjeno posmatranje. Samo ukoliko se genije u cinu umetnickog stvaranja stapa sa onim
praumetnikom sveta, on nesto zna o vecnoj sustini umetnosti, jer u tom stanju on je istovremeno subj i obj, istovremeno
pesnik, glumac i gledalac.
Arhiloh je narodnu pesmu uveo u knjizevnost koje je obelezje spajanja apolonskog i dionijskog nacela. Narodna pesma je
muzicko ogledalo sveta, melodija koja trazi paralelnu pojavu u snovima i izrazava je u pesnickom stvaranju. Melodija je
prvo i opste, radja pesnistvo, moze da pretrpi i vise objektivacija, u vecem broju tekstova (oblik strofa), neujednaceni i
nepravilni slikovni svet. Jezik tezi da podrazava muziku, rec i zvuk (suprotno homerovskom svetu poezije, gde jezik
podrazava svet pojava i slika).
Tragedija je nastala iz tragicnog hora i prvobitno bila samo hor, kaze Nice, ne zadovoljavajuci se uobicajenim izrekama o
umetnosti- da je hor neki idealan gledalac ili da treba da zastupa narod na pozornici. Moralni zakon predstavljen narodnim
horom koji je uvek u pravu, iznad strasnih neumerenosti vladara, nema na prvobitno oblikovanje tragedije uticaja, na
poznati klasicni oblik hora u Eshila i Sofokla.
Slegel preporucuje da hor posmatramo kao skup i ekstrakt gomile gledalaca, idealnog gledaoca. To shvatanje kaze Nice,
spojeno s istorijskim predanjem da je prvobitno tragedija bila samo hor, pokazalo se grubo nenaucnim, ali sjajno tvrdjenje
koje je svoj sjaj sacuvalo samo zahvaljujuci sazetom izrazu, germanskoj sklonosti prema svemu sto se naziva idealnim i
nasoj zacudjenosti da pozorisnu publiku uporedimo s onim horom, te se pitamo da li je moguce iz te publike izidealizovati
nesto slicno tragicnom horu. To shvatanje Nice porice, i cudi se smelosti Slegelovog tvrdjenja i potpuno razlicitoj prirodi
helenske publike. Stalno smo mislili da pravi gledalac uvek mora ostati svestan da pred sobom ima umetnicko delo, a ne
empiricku stvarnost, dok je tragicni hor Helena primoran da u likovima na pozornici pozna stvorenja sto zive stvarnim
zivotom, npr.hor okeanida veruje da pred sobom vidi titana Prometeja, sebe smatra isto toliko stvarnim koliko i bozanstvo
na pozornici. To bi trebalo da bude najvisa i najcistija, idealna vrsta gledaoca da takodje Prometeja smatra stvarnom i zivom
licnoscu.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:35

Medjutim, predanje govori protiv Slegela: hor po sebi, bez pozornice, dakle primitivni oblik tragedije ne slaze se sa onim
horom idealnih gledalaca. Gledalac bez pozorisne igre jeste oprecan pojam. Rodjenje tragedije se ne moze objasniti ni iz
dubokog postovanja prema moralnoj inteligenciji gomile, ni iz pojma gledaoca bez pozorisne igre.
Dragocenije razumevanje znacaja hora otkriva Siler koji je u horu video zivi zid koji tragedija podize oko sebe da bi se
ogradila od stvarnog sveta i sacuvala svoje idealno tlo i pesnicku slobodu. Siler se bori protiv prostog pojma prirodnog,
protiv iluzije koja se obicno trazi u dramskom pesnistvu. Dok je dan na pozornici samo vestacki, arhitektura samo
simbolicna, a jezik ima idealan karakter, jos jednako vlada zabluda u celini, nije dovoljno da se kao pesnicka sloboda samo
trpi ono sto je zaista sustina poezije. Uvodjenje hora je odlucan korak, kojim se svakom naturalizmu u umetnosti objavljuje
rat. Ovakav nacin posmatranja jeste “pseudoidealizam”.
Idealno je tlo na kojem je prema tacnom shvatanju Silera, postavljen helenski hor satira, hor prvobitne tragedije, obicno
smrtnika. Heleni su iznad stvarnih puteva smrtnika. Heleni su za taj hor napravili pokretnu skelu prividnog prirodnog stanja
i na nju postavili prividna prirodna stvorenja. Tragedija je izrasla na tom temelju, pa je od pocetka oslobodjena preslikavanja
stvarnosti. To je svet iste stvarnosti i verodostojnosti kakvu je Olimp sa svojim stanovnicima imao u ocima Helena. Satir,
dionijski horeut, zivi u jednoj religiozno-priznatoj stvarnosti koju su mit i kult osvestali. Sa njime pocinje tragedija, iz njega
progovara dionijska mudrost tragedije, postanak tragedije iz hora. Satir, to prividno prirodno stvorenje, prema kulturnom
coveku se odnosi kao dionijska muzika prema civilizaciji. O njoj Wagner kaze da je muzika potire kao beli dan svetlost
svetiljke. Na isti nacin je osecao kulturni Helen svoje sopstveno potiranje gledajuci satirski hor; to je delovanje dionijske
tragedije da drzava i drustvo i svi ponori sto odvajaju coveka od coveka, uzmicu pred nadmocnim osecanjem jedinstva koje
vraca u nedra prirode. Metafizicka uteha kojom nas otpusta svaka prava tragedija, da je zivot u osnovi uprkos meni pojava,
nerazorno mocan i pun naslade, pojavljuje se opipljivo jasno kao hor satira, kao hor prirodnih stvorenja sto iza civilizacije
neunistivo zive i vecito ostaju ista.
Tim horom tesi sebe dubokomisaoni i za najtananije i za najteze patnje sposobni Helen, koji se zagledao u srediste razornog
vrtloga svetske istorije i u svirepo delanje prirode, pa se nalazi u opasnosti da ga obuzme ceznja za poricanjem volje. Njega
spasava umetnost, a pomocu nje spasava ga za sebe zivot. Zanesenost dionijskog stanja sa ponistavanjem obicnih brana i
granica zivota, sadrzi dok traje, letargicni element u koji se utapa proslo licno dozivljeno. Tako se ponorom zaborava odvaja
svet svakidasnje stvarnosti od sveta dionijske stvarnosti. Ali cim svakidasnja ponovo prodre u svest, izaziva osecaj gadjenja,
asketsko raspolozenje. Bacen je pronicljiv pogled u sustinu stvari, stice se saznanje, pa se gadi delanja koje ne moze ni u
cemu da izmeni iluzije. U dionijskog coveka pogled u jezivu istinu, pravo saznanje ukida delanje, a vise nikakva uteha ne
pali, vidi svuda besmisao postojanja. Tu u toj najvecoj opasnosti po volju, priblizava se umetnost kao spasonosna, ona
jedina ume da turobne misli, ispunjene gadjenjem na besmisao postojanja, preobrazi u predstave sa kojima se moze ziveti.
To su uzviseno, umetnicko savladjivanje stravicnosti, i komicno, umetnicko praznjenje gadjenja na besmisao. Satirski hor u
ditirambu je spasonosni cin helenske umetnosti.
Satir je porod ceznje usmerene na iskonsko i prirodno. Prirodu jos ne obradjenu saznanjem u kojoj katanci na kapiji kulture
jos nisu razbijeni, to je video Helen u svom satiru koji je bio praslika covekova, izraz njegovih najvisih i najjacih cuvstava,
odusevljen sanjar koga ushicuje blizina boga, sapatnik, objavljivac mudrosti, nesto uzviseno i bozansko.
U pogledu pocetaka tragicne umetnosti Siler je u pravu, kaze Nice, hor jeste zivi zid protiv navale stvarnosti, jer hor satira
slika zivot istinitije, stvarnije, nego kulturni covek koji sebe obicno smatra jedinom stvarnoscu. Sfera poezije ne lezi izvan
sveta, ona hoce da bude nenamazani izraz istine i zato mora da zbaci sa sebe lazni ukras toboznje stvarnosti kulturnog
coveka. Suprotnost izmedju prave prirodne istine i kulturne lazi, koja sebe shvata kao jedinu stvarnost, slicna je suprotnosti
izmedju vecitog jezgra stvari, stvari po sebi i citavog sveta. Kao sto tragedija sa svojom metafizickom utehom ukazuje na
vecni zivot jezgra postojanja, uz neprekidno nestajanje pojava, tako vec simbolika satirskog hora alegorijom izrazava
praodnos izmedju stvari po sebi i pojave. Idilicni pastir savremenog coveka slika je zbira svih iluzija steknutih vaspitanjem,
a smatra ga prirodom, a dionijski Helen hoce istinu i prirodu u najvecoj snazi- vidi sebe carolijom preobrazenog u satira.
U takvim raspolozenjima i saznanjima klice zanesena gomila sluga Dionisovih, cija moc njih same preobrazava pred
njihovim ocima, te im se cini da vide sebe kao obnovljene genije prirode, kao satire. Kasnija ustanova hora u tragediji je
umetnicko podrazavanje prirodne pojave, ali cemu se javlja potreba odvajanja dionijskih gledalaca od dionijskih zacaranih
stvorova. Publika aticke tragedije je nalazila sebe u horu orhestre, pa u sustini nije bilo suprotnosti izmedju publike i hora,
jer sve je samo jedan ogroman hor razigranih i raspevanih satira, ili onih koji dopustaju da ih satiri predstavljaju. Ovde se
Slegelova izreka otkriva u dubljem smislu: hor je “idealni gledalac”, ukoliko je jedini gledalac, gledalac sveta vizije na
pozornici. Kod Helena, u njihovim pozoristima bilo je svakom omoguceno da celokupni kulturni svet oko sebe istinski
sagleda i da mu se u zasicenom gledanju cini kao da je i sam horeut. Hor na njegovom primitivnom stepenu u pratragediji
mozemo nazvati samoogledanjem dionijskog coveka. Satirski hor je vizija dionijske gomile, kao sto je svet pozornice vizija
tog satirskog hora, snaga te vizije je jaka toliko da pogled ucini tupim i neosetljivim prema utisku stvarnosti. Pesnik je samo
po tome pesnik sto vidi sebe okruzen likovima koji pred njim zive i delaju i u ciju sustinu upire pogled. Metafora je slika
zamena koja mu stvarno, umesto nekog pojma, lebdi pred ocima: stalno je okruzen cetama duhova. Dionijsko uzbudjenje
jednoj celoj gomili moze da ulije tu umetnicku obdarenost da sebe gleda okruzenu takvom cetom sa kojom je unutarnje
poistovecena. Proces hora u tragediji jeste dramski fenomen, preobrazavanje coveka i poistovecivanje sa drugom licnoscu.
Ne desava se stapanje sa svojim slikama, vec ih gleda izvan sebe, napustanje individualnosti utapanjem u tudju prirodu. Taj
fenomen se pojavljuje epidemicno, cela gomila se oseca na taj nacin zacaranom. Ditirampski hor predstavlja hor
preobrazenih, potiranje svih razlika, svi su bezvremene sluge boga. Sva ostala horska lirika Helena samo je potenciranje
apolonskog pevaca-pojedinca, dok u ditirambu stoji zajednica nesvesnih glumaca koji sebe vide preobrazenima uzajamno.
Zacaranost je pretpostavka dramske umetnosti, dionijski zanesenjak vidi sebe kao satira, a kao satir gleda boga, tj.on u svom
preobrazaju vidi novu viziju izvan sebe, kao apolonsko usavrsavanje svog stanja. S ovom novom vizijom drama je potpuna.
Helensku tragediju shvatamo kao dionijski hor koji sebi uvek iznova nalazi oduske u jednom apolonskom svetu slika.
Horski delovi kojima je tragedija isprepletena predstavljaju materino krilo iz kojeg je nikao ceo dijalog, svet pozornice,
drame. Praosnov tragedije zraci iz sebe viziju drame, a ta vizija je pojava iz snova, pa je epske prirode, s druge strane kao
objektivacija dionijskog stanja, ne predstavlja apolonsko izbavljenje u prividu, nego razbijanje jedinke i njeno poistovecenje
sa prabicem. Tako je drama apolonsko predocavanje dionijskih saznanja i uticaja, i time kao bezdanim ponorom, odvojena
od epa.
Hor helenske tragedije, simbol dionijski uzbudjene gomile, hor u tim tragedijama vazniji je od stvarne drame. Pozornica je
zajedno s dramskom radnjom u osnovi bila zamisljena samo kao vizija, a jedina stvarnost je taj hor koji viziju stvara iz sebe
i o njoj govori sluzeci se simbolikom igre, zvuka i reci. Hor gleda u svojoj viziji svog gospodara i ucitelja Dionisa i zato je
vecito hor koji sluzi, on vidi kako taj gospodar pati i kako se velica i zato sam ne dela. Uz polozaj sluge on je ipak najvisi
dionijski izraz prirode i kazuje u svom zanosu prorocanske i mudre izreke, kao sapatnik on je istovremeno i mudrac sto
objavljuje istinu. Tako nastaje figura mudrog i odusevljenog satira koji je istovremeno “bezazleni covek”, nasuprot bogu,
slika prirode i njenih najjacih nagona, njen simbol i objavljivac njene mudrosti i umetnosti istovremeno (muzicar, pesnik,
igrac,vidovnjak u istoj licnosti).
Dionis junak pozornice i srediste vizije u najstarijem periodu tragedije, nije prisutan nego ga predstavljaju kao prisutnog,
prvobitno je tragedija samo hor a ne drama. Kasnije je ucinjen pokusaj da se bog pokaze kao stvaran i da se lik sagledan u
viziji, prikaze svakom vidljiv, te tako pocinje drama. Sad ditirampski hor dobija zadatak da raspolozenje slusalaca dionijski
podstakne, da oni, kad se tragicni junak pojavi na pozornici vide lik iz vizije rodjen iz njihovog zanosa, bog sa cijim se
patnjama poistovecuju. Nehotice je sliku boga sto mu je treperila pred duhovnim ocima prenosio na onu maskiranu priliku,
sto je apolonsko stanje sna u kojem se dnevni svet velom zastire, a pred nasim ocima u stalnim menama, iznova se radja
jedan nov razumljiviji i potresniji svet, ali ipak vise slican senki. Tako vidimo u tragediji korenitu suprotnost u stilu: jezik,
pokretljivost, govor razilaze se u dionijskoj lirici hora, a pojave u kojima se objektivise Dionis, vise nisu vecita promena
kretanja delanja, usplamteo zivot, kao sto je to muzika hora, s pozornice mu govori jasnoca i cvrstina epskog uoblicenja, sad
Dionis progovara kao epski junak, gotovo Homerovim jezikom.
Sve sto u apolonskom delu helenske tragedije, u dijalogu, izbija na povrsinu, izgleda jednostavno, lepo, pa je dijalog slika
Helena, cija se priroda otkriva u igri u kojoj je najveca snaga koja se ispoljava u gipkosti i bujnosti pokreta. Jezik
Sofoklovih junaka je apolonski odredjen i jasan pa nam se cini da brzo poviremo pogledom u najdublje dno njihovog bica.
Ali ako ostavimo po strani karakter junaka koji izbija na povrsinu i postaje vidljiv (pojava), ako naprotiv proniknemo u mit,
onda ono apolonsko u maski, nuzni proizvodi pogleda bacenog u unutrasnjost i stravicnost prirode, jeste blistava mrlja za
lecenje oka ozledjenog gledanjem u jezivu noc. U tom smislu se shvata pojam “helenske vedrine”.
Najnapaceniji lik helenske pozornice Edip, shvacen je od strane Sofokla kao plemenit covek osudjen na zabludu i bedu
uprkos njegovoj mudrosti, ali koji na kraju kroz svoje goleme patnje zraci oko sebe magijskom blagotvornom snagom.
Plemeniti covek ne gresi, neka zbog njegovih postupaka i propadne svaki zakon, prirodni poredak, jer tim postupcima se
stvara visi magijski krug dejstava koja na rusevinama staroga sveta zasnivaju novi svet. Razresenje dijalektickog spora i
helenska radost zbog toga, toliko velika da delo dobija crtu nadmocne vedrine, koja jezivim pretpostavkama spora otupljuje
ostrice.
Glorija aktivnosti ozaruje Eshilovog Prometeja (oblikuje ljude po svom liku da pate, placu, uzivaju i ne postuju Olimpljane).
Covek uzdizuci se do titanskih visina, borbom stice sam svoju kulturu i primorava bogove da se s njim udruze, jer u
sopstvenoj mudrosti drzi njihovo postojanje. Najcudesnije u spevu o Prometeju jeste duboko Eshilovsko stremljenje pravdi,
neizmerna patnja smelog pojedinca na jednoj strani a nevolja bogova na drugoj, moc ta dva pacenicka sveta sto nagoni na
pomirenjne, na metafizicko poistovecenje (Mojra- vecna pravda iznad bogova i ljudi). Eshil stavlja olimpijski svet na svoje
terazije pravde, imao je nepomerljivo cvrstu podlogu metafizickog misljenja u svojim misterijama, a svoje skepticke
prohteve je mogao da zadovolji na Olimpljanima. U odnosu na ova bozanstva, helenski umetnik je osecao neko tamno
cuvstvo uzajamne zavisnosti. Titanski umetnik nalazio je u sebi prkosno verovanje da moze ljude da stvara, a olimpske
bogove bar da unisti i to svojom visom mudroscu koju je morao da plati vecnim patnjama. Divna vestina velikog genija,
koja cak ni vecnim patnjama nije dovoljno placena, opori ponos umetnika- to je sadrzina i dusa Eshilovog pesnistva, dok
Sofokle u Edipu daje uvodne zvuke pobednicke pesme sveca.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Pet 24 Apr - 10:37

Kod Eshila nalazimo vedrinu umetnickog stvaranja koja prkosi svakoj nesreci. Mit o Prometeju kaze Nice, iskonska je
svojina arijske zajednice naroda i svedoci o njenoj obdarenosti za dubokomisaono tragicno. Ovom mitu je svojstven isti
karakteristican znacaj za arijsko bice, kao sto ga mit o praroditeljskom grehu ima za semitsko, izmedju ta dva mita postoji
stepen srodstva.
Ono najbolje i najvise sto moze da stekne, covecanstvo mora da izbori prestupom, pa onda opet da podnosi posledice
prestupa, celu bujicu patnji i nevolja kojima uvredjeni stanovnici Olimpa kaznjavaju ljudski rod, sto plemenito stremi uvis.
Gresna drzovitost, prestup (dostojanstvo), odskace od semitskog mita gde se ljubopitstvo, lazljivo obmanjivanje,
zavodljivost, pohota, niz zenskih afekcija smatraju istocnikom zla. Arijsku predstavu odlikuje uzvisena misao o aktivnom
grehu kao o prometejskoj vrlini, cime je nadjena i eticka osnova pesimisticke tragedije kao opravdanje ljudske nevolje,
ljudske krivice i njome zasluzene patnje. Zlo u sustini stvari, protivrecnost, otkriva mu se kao zbrka svetova, npr.jednog
bozanskog i jednog ljudskog, od kojih je svaki kao jedinka u pravu, ali pojedinacno pati zbog svoje individuacije. Pri
herojskom stremljenju pojedinca u opstost, pokusava da strese okove individuacije pa da sam bude ono jedno svetsko bice,
on gresi i pati. Tako, kaze Nice, arijevci shvataju prestup kao muskarca, a semiti greh kao zenu.
Najdublje jezgro Prometejevog mita, nuznost prestupa koja se namece titanski ustremljenoj jedinki, neapolonska sustina ove
pesimisticke predstave, jer Apolon hoce pojedinacna bica da smiri tako sto povlaci granicne linije medju njima i zahtevima
samosaznanja i mere podseca na te granice kao svemirske zakone. Razarala je dionijska plima povremeno sve kruzice u koje
je jednostrana apolonska volja htela da sabije helenski duh, stopiti ih u jedno- to je cilj. Eshilov Prometej je dionijska
maska, dok u onom smislu stremljenja pravdi Eshil otkriva svoje poreklo od Apolona, boga inidividuacije i granica pravde.
Tako se dvojno bice Eshilovog Prometeja shvata da sve sto postoji je pravedno i nepravedno, podjednako opravdano.
Helenska tragedija u najstarijem obliku ima kao predmet samo Dionisove patnje, jedini je postojeci junak na pozornici. Sve
do Euripida Dionis nije prestajao da bude tragicni junak, a svi slavni likovi helenske pozornice (Eshil, Prometej) samo su
maske ovog prvobitnog junaka Dionisa, iza svih njih se krije jedno bozanstvo, sto je razlog idealnosti tih slavnih likova.
Dionis, jedini stvarni, pojavljuje se u mnogostrukosti likova, on je pacenik koji na sebi mora da iskusi patnje individuacije.
Tu nalazimo dubokomisaono i pesimisticko posmatranje sveta, a istovremeno misterijsko ucenje tragedije- saznanje
jedinstva svega sto postoji, individuacija je praosnov zla, a umetnost radosna nada da se okovi individuacije mogu razbiti.
Olimpsku kulturu je pobedilo dublje posmatranje sveta, pod uticajem tragickog pesnistva. Raniji vek titana opet se izvlaci
na svetlost dana. Filozofija divlje i gole prirode gleda mitove Homerovog sveta, oni blede, a dionijska istina preuzima citavu
oblast mita za simboliku svojih saznanja i iskazuje ih delimicno u javnom kultu tragedije, u pojavnim obredima dramskih
misterijskih praznika, pod starim mitskim plastom. Snaga muzike mit pretvara u nosioca dionijske istine, ona dospevsi u
tragediji do svog najviseg ispoljenja tumaci mit novim dubokim misaonim znacenjem, kao najsilnija moc muzike.
Tragedijom mit stice svoju najdublju sadrzinu, svoj najizrazitiji oblik, jos jednom se dize i cela jos preostala snaga gori u nj
ocima poslednjim sjajem. Borbu tragedije sa smrcu izborio je Euripid, kasnija vrsta umetnosti poznata je kao novija aticka
komedija. U njoj je produzio zivot izopaceni oblik tragedije. Euripid je doveo gledaoca na pozornicu. Prometejski tragicari
pre Euripida su imali nameru da na pozornicu donesu vernu masku stvarnosti, a Euripid ide u suprotnom smeru. Covek
svakidasnjeg zivota prodro je njegovim delom iz gledalista na pozornicu, ogledalo u kojem su ranije samo velicanstvene i
smele crte dolazile do izraza pokazivalo je sada preterano brizljivu tacnost koja i neuspele poteze prirode savesno odrazava
(degradacija Dionisa i umetnosti). Gledalac je slusao i gledao svog dvojnika na euripidovskoj pozornici i radovao se sto taj
dvojnik ume dobro da govori, ljudi su se i sami ucili govoriti. Euripid smatra da je njegovom zaslugom narod naucio da
znalacki i sofisticki lukavo posmatra, raspravlja. Preokretom u javnom govoru omogucio je noviju komediju jer vise nije
bila tajna kako i kojim mudrim izrekama moze svakidasnjica da bude predstavljena na pozornici. Gradjanska osrednjost je
dosla sad do reci. Prikazan je obicni, opstepoznati zivot o kojem je sad svako sposoban da sudi. Gomila filozofira, s
razboritoscu upravlja zemljom i imanjem. Na taj nacin pripremljenoj i prosvecenoj gomili mogla je da se obraca nova
komedija za koju je Euripid postao horovodja, samo sto je sada trebalo uvezbati hor gledalaca. U toj komediji uvek likuje
lukavstvo i prepredenost. Sa mrtvom tragedijom Helen je napustio verovanje u svoju besmrtnost, u idealnu proslost i veru u
idealnu buducnost. Ostarelo helenstvo ima za najvisa bozanstva dosetku, lakoumlje. Stalez robova dolazi po shvatanjima i
raspolozenjima na vlast, a “helenska vedrina” ja sada vedrina roba koji ne nosi tesku odgovornost, ne tezi nicem velikom i
nista proslo ili buduce ne ume da ceni vise od sadasnjeg. Taj privid helenske vedrine je plasljivo bezanje od zbilje i strahote,
kukavicko samozadovoljavanje udobnim uzivanjem. Tvrdjenjem da je Euripid doveo gledaoca na pozornicu kako bi ga
osposobio da istinski sudi o drami, stvara se privid da starija tragicka umetnost nije uspela da se izvuce iz naopakog odnosa
prema gledaocu, i da Euripidova teznja za postizanjem prikladnog odnosa izmedju umetnickog dela i publike bude vidjena
kao napredak. Ali publika je samo rec, niposto istovrsna i postojana velicina, te obaveza umetnika da se prilagodi sili cija
snaga pociva samo u brojnosti, prema zajednickom izrazu svih tih njemu podredjenih sposobnosti. Nijedan helenski
umetnik se nije prema svojoj publici ponasao sa vecom drskoscu i s vise samodovoljnosti nego Euripid, koji je spram
gomile bio u nadmocnom prkosu sopstvene teznje, one iste teznje kojom je gomilu i pobedio.
Euripid se kao pesnik osecao uzvisenim nad gomilom ali ne i nad dvojicom svojih gledalaca, gomilu je doveo na pozornicu,
dvojicu gledalaca postovao je kao jedine merodavne sudije i ucitelje svoje umetnosti, slusajuci njihova uputstva, on je ceo
svet osecanja, strasti i iskustva, koji se dotad na svakoj svecanoj predstavi kao nevidljivi hor nalazio na klupama gledalaca
preneo u duse svojih junaka na pozornici, samo u njihovim glasovima je razabirao zakonite presude svom stvaralastvu.
Od te dvojice jedan je Euripid sam, kao mislilac, a ne kao pesnik. Odlikuje se kriticnom obdarenosti koje mu je oplodjivalo
produktivno umetnicki nagon. Sa bistrinom svoje kriticke svesti i misli sedeo je Euripid u pozoristu, pokusavajuci da u
remek-delima prethodnika pozna potez po potez, te je spazio nesto nesamerljivo u svakom potezu, varljivu odredjenost,
zagonetnu dubinu, nerasvetljeno. Sutonasta svetlost je obavijala sklop drame, znacaj hora, neravnopravna raspodela srece i
nesrece, zagonetan jezik, priznavao je sebi kao gledalac, da ne shvata svoje velike prethodnike. Za njega je razum vazio za
pravi koren svega uzivanja i stvaranja, ali niko nije umeo da mu objasni zasto su u odnosu na njegove sumnje i prigovore
veliki ucitelji ipak u pravu. I u tom mucnom stanju nasao je onog drugog gledaoca koji tragediju nije shvatao pa je zato nije
ni cenio. U savezu sa njim mogao se usuditi da iz svoje usamljenosti otpocne borbu protiv umetnickih dela Eshila i Sofokla
kao dramski pesnik koji svoju predstavu o tragediji suprotstavlja predstavi tradicije.
Dakle, javlja se utisak razdora i nesamerljivosti u sustinu eshilovske tragedije. A cudjenje u odnosu na hor i na tragicnog
junaka te tragedije, se resilo, podseca Nice, tako sto je tu dvojnost ponovo nasao kao izvor i sustinu helenske tragedije, i
izraz ova isprepletena umetnicka nagona, apolonskog i dionijskog.
Izluciti iskonski i svemocni dionijski elemenat iz tragedije, pa je u cistom, novom obliku izgraditi na temeljima nedionijske
umetnosti, obicaja i posmatranja sveta- to je Euripidova teznja. Dionijsko nacelo silom cupa iz helenskog tla, sto je ipak od
kraja nemoguce jer bog Dionis je isuvise mocan. Medjutim, Dionis je vec bio oteran s tragicke pozornice, demonskom
silom koja je progovorila iz Euripida, koji je takodje bio samo maska, a bozanstvo sto je progovorilo iz njega bio je
novorodjeni demon po imenu Sokrat. To je nova suprotnost: dionijsko i sokratsko nacelo, a umetnicko delo helenske
tragedije je propalo u tom sukobu (sokratovskom teznjom Euripid je Eshilovu tragediju pobedio).
Euripidova namera je da dramu postavi samo na nedionijske temelje. Oblik drame koji jos preostaje, ako drama ne treba da
se rodi iz utrobe muzike u tajanstvenoj sutonastoj svetlosti dionijskog nacela, jeste dramatisani ep. Ali, u ovoj apolonskoj
umetnickoj oblasti, tragicko dejstvo se ne moze postici, jer bezmerna moc epsko-apolonskog nacela da i najstravicnije stvari
ume da pred nasim ocima zacara pomocu one naslade u prividu i izbavljenja na osnovu privida.
Pesnik dramatisanog epa ne moze da se potpuno stopi sa svojim slikama, on je spokojan posmatrac koji vidi slike pred
sobom. Glumac u tom epu ostaje jos jednako rapsod, zar unutrasnjeg sanjanja lezi u njegovim postupcima, pa nikada nije
potpuno glumac.
Kod Euripidovskog pozorisnog komada vise ne vidimo nista od epskog utonuca u prividu, od neuzbudljive hladnoce pravog
glumca koji je u trenutku svog najviseg delovanja, sav privid. Euripid kao sokratski mislilac smislja plan, kao strastan
glumac ga izvodi. Cist umetnik on nije ni u smisljanju ni u izvodjenju. Euripidova drama je hladno i vatreno delo
istovremeno, ne moze da postigne apolonsko dejstvo epa, dok se s druge strane, najvise odvojilo od dionijskih elemenata pa
su mu potrebna nova uzbudljiva sredstva koja vise nisu u okviru ona dva jedina umetnicka nagona. Ta uzbudljiva sredstva
su hladne paradoksalne misli, umesto apolonskih pogleda i plamena osecanja, umesto dionijskih zanosa, realisticki
patvorene misli i osecanja koji nisu zaronili u etar umetnosti.
Euripidu nije poslo za rukom da dramu zasnuje samo na apolonskom nacelu, njegova nedionijska teznja je zabludela u
naturalisticku i neumetnicku, a sustina estetskog sokratizma, njen vrhovni zakon glasi: sve mora biti razumljivo da bi bilo
lepo (znanje je vrlina). S ovim pravilom Euripid je merio sve pojedinacno i ispravljao jezik, likove, horsku muziku.
Euripidu se pripisuje kao nedostatak pesnicki plod drzovite razumnosti, kritickog procesa, proizvodne snage
racionalistickog metoda. Svojim prologom (narator) odustaje od dejstva napregnutog iscekivanja sta ce se dogoditi. Prema
Euripidu, dejstvo tragedije nikad se nije osnivalo na epskoj napregnutosti, na uzbudljivoj neizvesnosti, nego na velikim
retorsko-lirskim scenama u kojima strasti i dijalektika glavnog junaka bujaju mocno. Sve se pripremalo za patos, a ne za
dramsku radnju. Najvise otezava predano uzivanje u tim scenama. Dokle god slusalac mora da proracunava sta ova ili ona
licnost znaci, pretpostavke sukoba naklonosti i namera, nije moguce njegovo potpuno utonuce u patnje i postupke glavnih
licnosti, njegovo zajednicko strahovanje s njim.
Eshilova i Sofoklova tragedija primenjivala je najduhovitija umetnicka sredstva kako bi gledaocu vec u prvim scenama kao
slucajno polozila u ruku sve niti potrebne za razumevanje plemenitog umetnistva koje potrebnu formalnost maskira i
prikazuje kao nesto slucajno. Euripidu se cinilo da zapaza kako je gledalac za vreme prvih scena obuzet cudnim nemirom u
teznji da resi racunski zadatak prethodnih zbivanja, tako da su pesnicke lepote i patos-ekspozicije za njega izgubljeni. Zato
je prolog stavljao ispred ekspozicije i pustao da ga kazuje osoba kojoj se moglo pokloniti poverenje, neko bozanstvo je tok
tragedije garantovalo publici i odstranjivalo svaku sumnju u stvarnost mita. Bozanska istinoljubivost potrebna je Euripidu i
na kraju drame da bi publici dao zalogu buducnosti svojih junaka.
Euripid je kao pesnik odjek svojih svesnih saznanja. On je sudio da dokle god je jedini uredjivac i upravljac svemira, um,
bio iskljucen iz umetnickog stvaralastva, sve je jos bilo zajedno izmesano u nekoj haoticnoj praksi, pa je “pijane” tragicke
pesnike osudio kao prvi “trezni” pesnik (stvaralacka sposobnost pesnika kao svesno poimanje)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Čet 7 Maj - 14:13

»Život je vrelo radosti; ali gde pije i ološ, tu su svi izvori otrovani.
Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.
Oni su svoj pogled bacili u vodu izvora; i sad nihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca.
Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i – reči."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 27 Maj - 10:08

Nietzsche je bio plodonosan pisac, koji je napisao nekoliko značajnih dela, među njima: "Rođenje tragedije" (1872.), "Tako je govorio Zaratustra" (1883.-1885.), "S onu stranu dobra i zla' (1886.), "Genealogija morala" (1887.), "Antikrist" (1888.), "Ecce Homo" (1889. – poslednje i nikada dovršeno delo), "O ljudskim i suviše ljudskim stvarima" (1878.), "Volja koja rađa moć", "Sumrak idola i Volja za moći" (1901.). Pred kraj života Nietzsche je pozvao Vatikan i kralja Italije da na smrt osude nemačkog cara i sve antisemite. Tada se to činilo možda besmislenim ali dolazak nacizma na vlast 30-ak godina kasnije pokazati će kako je Nietzsche na vreme osetio dah antisemitizma koji će preplaviti Nemačku.
Fridrih Niče Nietzsche1882
USAMLJEN

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana.
Skoro će sneg – o, blago tom
ko sad još ima zavičaj i dom.

Sad stojiš ukočen i klet
i osvrćeš se – već koliko dugo!
Ah, zašto, ludo,
od zime pobeže u svet?

Svet – kapija što vodi
u pustinje, u nem i leden kraj!
Ko izgubi što si ti, taj hodi
i hodi, nigde ne staje taj.

Proklet da zimskim svetom
lutaš, sada si bled,
nalik na dim, što vazda letom
stremi u hladnijeg neba led.

Leti, o ptico, grakći, sa starim
pustinjskim napevom pesmu slij!
Ludo, srce što ti krvari
pod ledom i pod porugom skrij!

Kreštav roj vrana
u grad leprša preko sivih poljana:
- skoro će sneg, i teško tom
ko nema zavičaj svoj ni dom!

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610Sre 27 Maj - 10:09

JEDINO LUDA JEDINO PESNIK

Iz bistrog zraka
kada utješna rosa
na zemlju već pada,
nevidljivo i nečujno,
- laku obuću jer nosi
ta rosa, tješiteljska, poput blagih utjeha-
sjećaš li se onda, sjećaš, plameno srce,
kako si negda žedno bilo
nebesnih suza i rosnih kapi,
kako si žedjalo, umorno i sprženo,
dok su po žutim stazama travnim
opaki zraci sunca u sutonu
vitlali oko tebe kroz crno drveće,
jarki zraci, zaslepljujući, zlokobni.

- Ti ženik istine? – rugali su se.
Ne! Ti si samo pjesnik,
zverka, lukava, grabljiva, pritvorna,
osudjena da vara,
da vara učeno i hotice,
pohlepna plijena, Jedino
maskirana različno,
u sebe samu,
maskirana u vlastiti plijen.
To da je – ženik istine?...
Luda jedino! Pjesnik!
Samo šareno pričalo,
pod maskama lude o svemu i svačemu,
lepršajući po varljivim parovima riječi,
po dugama-varkama
izmedju lažnih nebesa,
sunjajući se i švrljajuci naokolo -
jedino luda! pjesnik jedino!

I to je – ženik istine?...
Ne miran, ukočen, gladak, hladan,
u kip pretvoren,
u sveti stub,
ne smješten pred hramove,
vrata nekog boga:
ne! nego dušman takvih kipova vrline,
divljini, zavičaju, bliži nego hramovima,
pun mačje obijesti
kroz svaki prozor iskačući
hop! u svakakvi udes;
svaku prašumu nanjušivši
da bi u prašumama
medju šarolikum zvijerima grabljivim
ti poput grijeha zdrav, lijep i šaren vitlao,
sladostrasnih usana,
opijen rugom, paklom krvožedno,
loveci plijen, krišom, trčao obmanjujući...

Ili orlu sličan koji dugo
dugo nepomično u bezdane gleda,
u svoje bezdane...
- Oh, kako se oni sunovraćuju tu,
naniže, sve dublje,
u sve dublje dubine obrušavaju! -
I zatim se,
naglo,
okomito strmoglavi,
strelovito sjuri medju jagnjad,
svirepo ih željan,
sav obuzet gladju
I mahnit za dušama jagnjećim,
srdit i jarostan prema svemu
što izgleda samo dobrostivo,
poput ovce kudravo,
blesasto, blagonaklono od jagnjećeg mlijeka...

Eto takve su,
orlovske, panterske,
pjesnikove čeznje, takve su
tvoje čeznje ispod hiljadu maski,
ti ludo! Pjesniče!...

Ti koji si čovjeka gledao
kao boga i kao jagnje, -
rastrgnut boga u čovjeku,
kao i ovce u čovjeku
i smijati se raztržući -
to je, to je tvoja blazenost,
blaženost orla i pantera,
blaženost pjesnika i lude!...

U bistrom zraku
kada se srp mjesečev
zelen medju purpurnom rumeni
i zavidan već prikrada -
i, dušmanin danu,
svakim svojim korakom potajno
kosi vreže ruža,
sve dok ne padnu nazad,
blijede, u sjenu noći:
tako padoh i ja sam negdje,
iz ludila moga za istinom,
iz bezumnih mojih čeznji za velikim danom,
umoran od dana, bolan od svjetla,
- padoh dolje, u suton, u sjenku,
istinom Jednom
spaljen i žedan nje
- sjećaš li se još, sjećaš, plameno srce,
kako si nekad žedno bilo? -
Baš ja izgnan da budem
od svake istine!
Luda sam i ništa drugo!
PJESNIK jedino!
???
Nećeš jos dugo biti žedno, plameno srce!
Obećanje je u zraku, šapuću mi ga nepoznata usta:
- velika svježini dolazi...
U podne je moje sunce peklo nada mnom:
pozdravljam vas što dolazite,
vi – iznenadni vjetrovi,
vi – svježi duhovi popodneva!
Nailazi zrak tudj i čist.
Ne mjerka li me,
zavodnički,
prijeteći pogled noci?
Ostani jako, srce moje neustrašivo!
I ne pitaj: zašto?
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Fridrih Niče Empty
PočaljiNaslov: Re: Fridrih Niče   Fridrih Niče Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Fridrih Niče
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Karl Fridrih Maj
» Fridrih Šiler
» Georg Fridrih Hendl
» Filmske novosti i najave
» Kako su se stesali Niče, Bajron, Henri Džejms
Strana 1 od 8Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-