Moj rodni grad Prizren

Hvala Abi    

Šadrvan je referentna tačka za orijentaciju, najvažnija lokacija za šetnju gradom zimi i ljeti, danu i noću. Šadrvan je ponos Prizrena i simbol ljepote i jedinstvenosti ovoga grada. Oduvijek je imao važnu ulogu kao centralni trg svih važnih dešavanja. Najstarija sačuvana slika Šadrvana potvrđuje ovu činjenicu jer se na njoj vidi puno prodavnica i prodavca koji okružuju česmu, dok je na suprot njih bila zgrada (osmanske) uprave. Danas Šadrvan sa svojom česmom služi svojim građanima i posjetiocima kao lokacija gde se mogu prijatelji naći, hladnu vodu popiti i prijatnu kahvu naručiti u okolnim restoranima kojih ima puno. Možete govoriti da ste bili u Prizrenu samo ako ste prošetali Šadrvanom i ako ste popili gutljaj hladne vode od česme u Šadrvanu koja je u mnogim pesmama opjevana.

Stari most se nalazi u starom gradskom jezgru. Kako rijeka dijeli stari grad na dva dijela, kameni most je imao (i ima) važnu ulogu u razvoju trgovine i života uopšte, na obe strane rijeke Bistrice.
 
Još uvijek nema pouzdanih podataka o vremenu izgradnje mosta, ali na osnovu njegove tipologije pretpostavlja se da je sagrađen krajem XV vijeka. Stari most ima tri luka, gdje je srednji luk najveći, dok su bočni lukovi manji i nisu iste veličine, što most čini asimetričnim.

Tokom uređenja ulice “Remzi Ademi" 50-ih godina XX vijeka most doživljava promjenu  u svom izgledu kada se luk na desnoj strani (sjeverna strana) za potrebe proširenja ulice zatvara.

Iako deformisanog izgleda, most je obavljao svoju funkciju do 17.11.1979. godine kada je zbog obilnih padavina u Prizrenu, most uslijed poplave urušen.

Pošto je most imao poseban značaj za Prizren a građani bili emocionalno vezani donijeta je odluka o njegovoj obnovi. Odmah se započelo sa analizom dokumentacije i sa izradom projekta. Ponovna izgradnja počinje 05.06.1982. godine kada je položen kamen temeljac, a njegovo svečano otvaranje je bilo 17.11.1982. godine. Pored mosta uređen je i kej na desnoj strani rijeke.

Gazi Mehmed-pašin hamam
Gazi Mehmed-pašin hamam se nalazi u samom centru grada u blizini džamije Kukli-Mehmed bega i Emin pašine džamije. Izgrađen je između 1563. i 1574. godine.  Na glavnom ulazu nalazi se ploča sa natpisom na kojoj 1833. godina. To je godina obnove Hamama od strane braće Tahira i Mehmed paše Rrotulli. Hamam je služio kao javno kupatilo do 1927/44 i bio sastavni dio društvenog i kulturnog života. Spomenikom kulture proglašen je 1954.
Hamam je tipa "par hamam", podjeljen na muški i ženski. Izgrađen je od različitog kamena.
Dio hamama za muškarce je nešto veći od drugog djela kojeg su koristili žene. Hamam ima sve prostorije koje imaju hamami ovakvog tipa. Sastoji se od hladnog dijela - ulaza (dio za doček kao i za piće), drugog djela - garederobe, prvenstveno sanitarne, toplog dijela dijela - centralnog gdje se obavlja kupanje, znojenje i rekreacija, kao i tehničkog dijela ("ćulana") gdje su spremnici vode i ložionica koji se nalaze u južnom dijelu ovog objekta.
Zidovi su debljine od oko 90 santimetara i obloženi su sa unutrašnje strane. Krov objekta ima dva velika kubeta (kupole) koji se nalaze nad hladnim dijelom (na ulazu u hamam) i devet malih kubeta koji se nalaze nad toplim dijelom hamama. Krov dijela garderobe i ložionice je u obliku svoda. Pokrivač na krovu je od ćeramida, dok je na drugom dijelu od olovnih djelova. Do 1964. hamam je bio okružen lokalima, kada počinje njihovo rušenje i počinje restauracija i konzervacija. I 70-tih godina XX vijeka bilo je nekih restauracija, a poslije 80-tih objekat je definitivno ostavljen na milost i nemilost vremanu. Od 2000. godine hladni dio Hamama se koristi kao galerija.

Prizrenska Bistrica

Mala brza recica koja trce kao najlepsa muzika.

Legenda kaze da je promenila tok da bi presla preko groba Sinan Pase koji je gradju za izgradnju svoje dzamije iskoristio obradjeni kamen iaz manastira Sv.Arhandjeli.

Bistrica je duga 18 km i uliva se u Beli drim.

Beli Drim



Бели Дрим (алб. Drini i Bardhë) је једна од две реке чијим спајањем настаје река Дрим у Албанији. Друга река је Црни Дрим. Њих две се спајају у североисточној Албанији код града Кукеса.
Дужина Беог Дрима је 175 km (156 у Србији, 19 у Албанији). Река извире са планине Жљеб у Метохији, северно од Пећи. Река протиче кроз полу-крашку регију Метохију. У почетном делу тока, Брели Дрим јерека понорница, која се појављује као снажан извор и водопад висине 25 метара близу села Радовац. Извор реке у подножју Русолије налази се на надморској висини од 580 m, а кота места спајања са Црним Дримом је на 240,8 m.
Бели Дрим тече на исток, поред Пећке бање, затим прима воде притоке Источка река, а ток скреће ка југу. Остатак тока пролази кроз веома плодну и густо насељену централну Метохију, познату и каоПодримље. Необично је да се велики градови овог подручја не налазе на самој реци (Пећ, Ђаковица, Призрен). Највеће место уз Бели Дрим је Клина.
Бели Дрим има пуно значајних притока: Пећка Бистрица, Дечанска Бистрица, Ереник су десне, а Источка река, Клина, Мируша, Римник,Топлуга и Призренска Бистрица су леве притоке.
Слив Белог Дрима покрива површину од 4.360 km² у Србији. Албански део слива има површину од 604 km². У овом делу реке не постоје насеља, а река прима леву притоку Плавску реку, која долази из области Горе. Ток реке Бели Дрим није плован.
Вештачко хидроакумулационо језеро Фјерза је поплавило обалу уз целокупан ток кроз Албанију, и део тока кроз Србију.