Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zaratustra

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 24 Mar - 18:27


  • "A naučimo li se bolje veseliti, najbolje ćemo zaboraviti drugima nanositi bol i izmišljati što boli."


  • "Ah, da! Mudrost! Žedni smo nje i nikako da se zasitimo, gledamo kroz velove, lovimo kroz mreže."


  • "Bog je misao koja krivi sve što je pravo i okreće sve što stoji."


  • "Čovjek spoznaje mora moći ne samo ljubiti svoje neprijatelje nego i mrziti svoje prijatelje."


  • "Čuvaj se dakle malenih! Pred tobom se ćute maleni, i njihova niskost tinja i žari se protiv tebe u nevidljivoj osveti."


  • "Čuvajte se da ne uvrijedite pustinjaka! Ako ste pak to učinili, e, tada ga još i usmrtite!"


  • "Čuvajte se pljuvanja protiv vjetra!"


  • "Da, ima u meni nešto neranjivo, nepokopljivo, nešto što raznosi stijene: To se naziva moja volja. To šutljivo i nepromijenjeno korača kroz godine. Hoće ići svojim putem na mojim nogama, moja stara volja; tvrda je srca njezin osjet i neranjiv."


  • "Da, prijatelju moj, svojim si bližnjima loša savjest: jer te nisu vrijedni. Zato te mrze i rado bi ti posisali krv. Tvoji će bližnji vazda biti otrovne muhe; ono što je na tebi veliko - upravo ih to mora činiti otrovnijima i sve muholikijima. Bježi, prijatelju moj, u svoju samotnost i tamo gdje struji oštar, snažan zrak. Nije ti suđeno biti mahalicom za muhe."


  • "Državom se naziva najhladnija od svih hladnih nemani. Hladna, i laže; i ta laž gmiže iz njezinih usta: Ja, država, ja sam narod."


  • "Država laže na svim jezicima dobra i zla; i što god govorila, laže - i što god imala, ukrala je. Na njoj je sve lažno; grize ukradenim zubima, ljutica. Lažna je čak i njezina nutrina."


  • "Državom nazivam to, gdje svi piju otrov, dobri i loši: državom gdje svi gube sebe same, dobri i loši: državom, gdje se polagano samoubojstvo svih - "životom" naziva."


  • "Dvoje hoće pravi muškarac: opasnost i igru. Zbog toga hoće ženu kao najopasniju igračku."


  • "I ako me jednom razboritost napusti: - ah, kako voli odletjeti! - neka moj ponos tada još leti s mojom ludošću!"


  • "I nanese li ti neki prijatelj zlo, reci mu: Opraštam ti što si mi učinio; ali to što si sebi učinio - kako bih ti mogao to oprostiti!"


  • "I nisu znali drukčije ljubiti svojega boga nego tako što su čovjeka pribili na križ!"








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 24 Mar - 18:28


  • "Loše se uzvraća svojemu učitelju ostaje li se zavazda tek učenikom."


  • "Mala je osveta ljudskija od nikakve osvete."


  • "Malo otrova tu i tamo: to stvara ugodne snove. I naposljetku puno otrova, za ugodno umiranje."


  • "Mnogom čovjeku ne smiješ pružiti ruku, nego samo šapu: i hoću da tvoja šapa ima još i pandže."


  • "Moguće je samo šutjeti i mirno sjedati kad se ima strijela i luk: inače se brblja i prepire."


  • "Moji su neprijatelji postali moćni i unakazili su lik mojega nauka, tako da se moji najdraži moraju stidjeti darova koje im dadoh. Izgubio sam prijatelje svoje; došao mi je čas da potražim one koje izgubih!"


  • "Možda je zla i lažljiva i u svemu žena; ali kad o sebi samoj loše govori, upravo tad najviše zavodi!"


  • "Muškarac je za ženu sredstvo: svrha je vazda dijete."


  • "Muškarca treba odgajati za rat, a ženu za odmor ratniku: sve je drugo ludost. Preslatke plodove - njih ratnik ne mari. Zato mari za ženu; gorka je još i najslađa žena."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 24 Mar - 18:28


  • "Nije li bolje dospjeti u ruke ubojice negoli u snove pohotne žene."


  • "No da vam posve otkrijem srce, prijatelji: kada bi bilo bogova, kako bih izdržao da ne budem bog! Stoga nema bogova."


  • "No imate li neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi sramotilo. Nego dokažite da vam je učinio nešto dobro. I radije se gnjevite nego da sramotite! I ako vas proklinju, ne bi mi se svidjelo da hoćete potom blagoslivljati. Radije malo zajedno proklinjite! I ako vam se dogodila velika nepravda, učinite mi brzo još pet manjih k tomu!"


  • "No krv je najlošiji svjedok istine; krv će zatrovati najčišći nauk još do zaslijepljenosti i mržnje srca."


  • "No najgore su male misli. Uistinu, bolje je i zlo činiti nego malo misliti!"


  • "O svakome ponešto znamo previše! I ponetko nam biva providnim, ali to nam još ni izdaleka ne omogućuje proći kroz njega. Teško je živjeti s ljudima, zato što je šutnja tako teška."


  • "O ženi treba govoriti samo muškarcima."


  • "Otmjenije je sebi ne davati za pravo nego ostajati u pravu, napose kad čovjek ima pravo."


  • "Podijeljena nepravda je pola pravde."


  • "Prevalili ste put od crva do čovjeka i puno je toga u vama još crv. Nekoć ste bili majmuni, i sad je još čovjek više majmun od bilo kojeg majmuna."


  • "Rado bih darivao i dijelio, sve dok se mudri među ljudima opet jednom ne razvesele svojoj ludosti, a siromašni svojemu bogatstvu."


  • "Savjetujem li vam ljubav prema bližnjemu? Radije bih vam savjetovao bijeg od bližnjih i ljubav prema najudaljenijima!"


  • "Sve je na ženi zagonetka, i sve na ženi ima jednu odgonetku: naziva se trudnoća."


  • "Šutnja je gora; sve prešućene istine postanu otrovne."


  • "Ta je li moguće! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tomu da je Bog mrtav."


  • "Ta pogledajte te suvišne! Stječu bogatstva i time postaju siromašniji. Hoće moć, i ponajprije poluge moći, puno novca - ti nemoćnici! Gledajte ih kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugoga i tako povlače jedan drugoga u mulj i dubinu. Svi hoće tamo k prijestolju: to je njihovo ludilo - kao da sreća sjedi na prijestolju! Često sjedi mulj na prijestolju - a često i prijestolje na mulju."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 24 Mar - 18:29


  • "Tisuću staza ima kojima se još nikada nije išlo; tisuću zdravlja i prikrivenih otoka života. Neiscrpljen i neotkriven još uvijek je čovjek i čovjekova zemlja."


  • "Tko vazda daruje, u opasnosti je da izgubi stid; tko vazda dijeli, ruka i srce mu imaju žuljeve od silna dijeljenja."


  • "Treba čvrsto držati svoje srce; jer pusti li mu se na volju, učas se izgubi i glava!"


  • "U vašoj ljubavi neka bude hrabrosti! Svojom ljubavlju trebate nasrnuti na onoga koji vam ulijeva strah! U vašoj ljubavi neka bude vaša čast! Malo se, inače, žena razumije u čast. No to neka bude vaša čast: da vazda više ljubite nego što vas ljube, i da nikada ne budete druge."


  • "Vi, odvažni oko mene! Vi tražioci, istraživači i svi koji ste podmuklim jedrima brodili neistraženim morima! Vi što se radujete zagonetkama! Savjetujte me kako da riješim zagonetku što sam je tada ugledao, protumačite mi prikazu najusamljenijeg! Jer to je bila prikaza i predviđanje: - što sam tada vidio u slici i prispodobi! Ko je taj, ko ima jednom još doći? Ko je taj pastir, što mu se zmija uvukla u grlo? Ko je taj čovjek, kojem će se tako sve najteže, najcrnje uvući u grlo?

A pastir je zagrizao, kao što ga je to bio savjetovao moj uzvik; dobro zagrizao! I tada daleko ispljuju glavu zmije – i skoči na noge. Nije bio više ni pastir ni čovjek – bio je potpuno promijenjen, ozaren, i smijao se! Još se nikad na zemlji nije čovjek smijao poput njega!O, braćo moja, čuo sam smijeh koji nije bio smijeh čovjeka – i sad me proždire žeđ i muči čežnja koja se nikad neće smiriti.Čežnja me moja za tim smijehom proždire: o kako mogu podnijeti da još živim! A kako bih mogao podnijeti da sada umrem!"

  • "Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte vjerni zemlji i ne vjerujte onima koji vam zbore o nadzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali."


  • "Želi li se imati prijatelja, mora se htjeti i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj."



  • "Život je vrutak naslade; ali gdje pije i ološ s ostalima, svi su zdenci zatrovani."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 14 Apr - 18:31

Govorio je o ljubavi prema onome koga najmanje poznajemo, prema onome tko nam je najudaljeniji a to nije nitko drugi doli mi sami, našem Ja.
[size=16]„Tiskate se oko bližnjeg i imate za to lijepe riječi. No ja vam  kažem: vaša ljubav prema bližnjemu je vaša loša ljubav prema vama samima. Bježite k bližnjemu pred samima sobom i rado biste od toga načinili krepost: ali ja prozirem vašu `nesebičnost´; Htio bih da ne možete izdržati sa svim mogućim bližnjima i njihovim susjedima, tada biste morali sami iz sebe stvoriti svojega prijatelja i njegovo prekipjelo srce; Vaša loša ljubav prema samima sebi čini od vaše samoće tamnicu; Braćo moja, ne savjetujem vam ljubav prema bližnjemu: savjetujem vam ljubav prema najudaljenijem.“[/size]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 14 Apr - 18:31

 Nietzsche je imao viziju. Imao je viziju čovjeka koji će se uzdići iznad primitivnih nagona, iznad svoje gluposti, pohlepe, plitkoumnosti. Takvog čovjeka je nazvao nadčovjek! On je pisao rječnikom koji se je mogao razumjeti jedino očima filozofske metafizike, očima duhovnosti. Potrebno je, da se odmaknemo od mehanicističke filozofije da bi razumjeli njegove riječi i da bi spoznali pravu bit njegove poruke. Tada a i danas, prevladava neduhovnost što je prouzrokovalo mnoga pogrešna tumačenja ove knjige. Tako, ako ste slučajno imali kakve predrasude po pitanju Nietzschea, vrijeme je da ih odbacite. Ovo je vrhunsko remek djelo svjetske književnosti koje je imalo vrlo duboke i dalekosežne utjecaje na filozofiju i razvoj misli. Nietzsche, je pisao svojim posebnim stilom, koji i nije toliko čest. A još k tome, pisao je o dubokoj ezoteriji, pisao je o dubokoj filozofiji i misteriji ljudske duše i života! On je pisao o tome kako transcendentirati čovjeka kako bi došli i spoznali nadčovjeka. Ako ste ljubitelj knjige, jednostavno vam se ne smije dogoditi da vam ovo djelo ne dođe u ruke! Nietzsche, je bio duša koja je upala u nepoznati svijet, osjećao se je kao izgubljeni stranac, kao da je pao sa druge planete. Ljudsko ponašanje mu je bilo čudno i strano njegovom umu i duhu. Taj teret je za njega bio preveliki, nije ga izdržao, umro je u mukama. Ali, uspio nam je ostaviti svevremensku poruku za one koji će biti spremni da ju prime i razumiju.
„Tisuću staza ima kojima se još nikada nije išlo, tisuću zdravlja i prikrivenih otoka života. Neiscrpljen i neotkriven još uvijek je čovjek i čovjekova zemlja. Bdijete i osluškujte, vi samotnici! Iz budućnosti stižu vjetrovi s tajanstvenim lepršanjem krila, a finim ušima pristiže dobra vijest. Vi današnji samotnici, vi što se izlučujete, vi trebate jednom biti narodom: iz vas, koji ste sebe sami izabrali, izrast će izabrani narod – a iz njega nadčovjek. Uistinu, zemlja će još postati mjestom ozdravljenja! I već se oko nje obavija novi miris, koji donosi spas – i nova nada.; A to je veliko podne kad čovjek stoji na sredini svoje staze između životinje i nadčovjeka i svoj put k večeri slavi kao svoju najvišu nadu: jer to je put k novom jutru. Tad će onaj koji zalazi sebe sama blagoslivljati što je onaj koji prelazi, a sunce će mu njegove spoznaje stajati u podnevu. Svi su bogovi mrtvi: odsad hoćemo da živi nadčovjek – to neka jednom na veliko podne bude naša posljednja volja!“
 
U konačnici, cijelo ovo djelo, mogli bi svesti na samo jednu jedinu rečenicu koja nam odlično dočarava ovu svevremensku poruku:
Čovječe spoznaj sama sebe
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Sub 18 Apr - 17:28

„Tisuću staza ima kojima se još nikada nije išlo, tisuću zdravlja i prikrivenih otoka života. Neiscrpljen i neotkriven još uvijek je čovjek i čovjekova zemlja. Bdijete i osluškujte, vi samotnici! Iz budućnosti stižu vjetrovi s tajanstvenim lepršanjem krila, a finim ušima pristiže dobra vijest. Vi današnji samotnici, vi što se izlučujete, vi trebate jednom biti narodom: iz vas, koji ste sebe sami izabrali, izrast će izabrani narod – a iz njega nadčovjek. Uistinu, zemlja će još postati mjestom ozdravljenja! I već se oko nje obavija novi miris, koji donosi spas – i nova nada.; A to je veliko podne kad čovjek stoji na sredini svoje staze između životinje i nadčovjeka i svoj put k večeri slavi kao svoju najvišu nadu: jer to je put k novom jutru. Tad će onaj koji zalazi sebe sama blagoslivljati što je onaj koji prelazi, a sunce će mu njegove spoznaje stajati u podnevu. Svi su bogovi mrtvi: odsad hoćemo da živi nadčovjek – to neka jednom na veliko podne bude naša posljednja volja!“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 24 Apr - 11:24

Tako je govorio Zaratustra.
 N oć je: čuj kako glasno žubore sad potoci, i vodoskoci. A i duša je moja vodoskok koji žubori. Noć je: sad se tek bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i duša je moja ljubavna pesma zaljubljenoga. Nešto nezasićeno, nezasitljivo, na dnu je moje duše; i hoće da progovori. Silnažudnja za ljubavlju nakupila se u meni, i progovara jezikom ljubavi. Ja sam svetlost: o, kad bih bio noć! Ali u tome i jeste moja osamljenost, što sam okružen svetlošću. O, kad bih bio taman, i mračan kao noć! Kako bih sisajući ležao na grudima svetlosti! I još bih i vas blagosiljao, vi sitne zvezdice, i svetlaci na nebu! – i bio bih blažen s vašeg treperenja. Ali ja živim u svom sopstvenom sjaju, ja upijam ponovo u sebe plamenove koji iz mene biju. Ja ne znam za sreću onoga koji uzima; a često sam sanjao da je još veće blaženstvo ukrasti nego uzeti. U tome je moja sirotinja, što se moja ruka nikad ne odmara od davanja; u tome je moja zavist, što vidim oči koje čekaju, i gledam u noći čežnjom obasjane. O da zla udesa sviju koji
udeljuju! O da pomračenja moga sunca! O da čežnje za čeznućem! O da grdne gladi posred sitosti! Oni primaju od mene; ali zar ja dodirujem time dušu njihovu? Provalija zija između davanja i primanja; a najmanju provaliju treba preći najposle. Glad niče iz moje lepote: hteo bih da zadam bola onima kojima svetlim, hteo bih da poharam one kojima delim. – tako me mori glad za pakošću. Hoću da povučem ruku kad joj se druga ruka već pruža nasusret; oklevam, kao što okleva vodopad, još u padanju: – tako me mori glad za pakošću. Na takvu osvetu smišlja moje obilje: takva podlost izvire iz moje osame. Moja sreća u davanju zamrla je dajući, moja se vrlina zasitila sebe same u svome obilju! Onaj koji uvek daje, u opasnosti je da izgubi stid; u onoga koji uvek udeljuje, ruka i srce otvrdnu od samog deljenja. Moje se oko ne preliva više stidom onih što mole: moja je ruka otežala odviše za drhtave ruke što se pune.Kuda je nestalo suze iz moga oka, i milosti iz moga srca? O, da osame sviju koji udeljuju! O,da nemog ćutanja sviju koji sijaju! Mnoga sunca kruže u pustome prostoru: za sve što je
mračno govore ona svojom svetlošću, – za mene ćute. To je neprijateljstvo svetlosti prema onom što sjaji: nemilosrdno ide ona svojim putevima. Nemilosrdno u dnu srca prema onom što sjaji, hladno prema suncima, – tako ide svojim putem svako sunce. Kao oluje preleću sunca svoje puteve, takav je njihov hod. Ona idu za svojom neumoljivom voljom, to je njihova hladnoća. O, tek vi, vi tamni i mračni kao noć, tek vi stvarate toplotu iz onog što sjaji! O, tek vi napajate se, i krepite, mlekom iz vimena svetlosti! Ah, led je oko mene, i moja će ruka izgoreti od leda! Ah, žeđ je u meni, koja čezne i vene za vašom žeđu! Noć je: o, što moram da svetlim! I što moram da sam žeđ za noći! I osama! Noć je: iz mene, kao iz vrela, izbija želja, – hteo bih da progovorim. Noć je: čuj kako glasno žubore sad potoci i vodoskoci.A i moja je duša vodoskok koji žubori. Noć je: sad se bude ljubavne pesme zaljubljenih. A i
moja je duša ljubavna pesma zaljubljenoga. –
Nazad na vrh Ići dole
Vladeta

Član
Član

avatar

Muški
Poruka : 310

Lokacija : U knjizi nespokoja

Učlanjen : 05.05.2015

Raspoloženje : Tu i tamo osmeh


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 8 Maj - 10:45

Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Uto 29 Sep - 0:24


Ošo – o prevazilaženju problema


Čuo sam da je neki filozof uvijek kupovao cipele jedan broj manje. Zbunjivao je sve prodavce: „Šta je to sa Vama? Pa vi ste poznata ličnost, a ne neka budala. Te cipele su vam male.“A on bi im na to rekao:“ Ne razumete vi to, ove cipele su mi od velike pomoći. Kad god ih obujem, ja zaboravim sve životne probleme – svi drugi problemi i brige nestanu, jer ih već dovoljno imam zbog cipela! Kada uveče dođem kući i izujem se, kažem: „Bože! Kakav dan i kakvo olakšanje“, i utonem u duboki san. To je jedno od mojih otkrića“, rekao je,“inače bi mi život bio nepodnošljiv.“

Tako to uvek biva: kad god patite priuštite sebi neku veću patnju, pa će manja proći. Ali ne zaboravite da svako ko preuzima odovornost da zapoveda drugima postaje nečovek. Degradira ljude – njihovu jedinstvenost, njihovu različitost – i svima daje isti broj cipela. Niko se ne uklapa, svi pate, a svi vaši principi postaju isti.Ima u grčkoj mitologiji jedna priča o kralju koji je malo bio lud. Imao je lepu kuću za goste sa krevetom od čistoga zlata. U početku je poneki gost odseo u toj kući, ali kasnije niko iz grada nije prolazio tim putem, jer se pročulo da je ovaj kralj veoma opasan čovek.

Podigao je on predivnu kuću za goste, ali je imao neke svoje principe – gost je morao da se uklapa u krevet. S jedne strane – on tako lud, a s druge strane – vi tako sami. A pored njega uvek četiri grdosije koje će vas, ako ste malo duži od kreveta, skratiti – i to sa oba kraja, tako što će vas udarati sve dok se ne uklopite u dužinu kreveta. Ili će kralj jednostavno zapovediti:“ Odsecite mu stopala!“. A onda možete da pričate šta hoćete, on samo kaže:“Krevet sam napravio za čoveka prosečne visine, a ja verujem u jednakost. Žalim slučaj, ali vaš problem je što se ne uklapate u krevet, to nije problem kreveta.“



(iz knjige: Zaratustra nasmejani prorok)















Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pon 1 Avg - 15:55


  • "A naučimo li se bolje veseliti, najbolje ćemo zaboraviti drugima nanositi bol i izmišljati što boli."



  • "Ah, da! Mudrost! Žedni smo nje i nikako da se zasitimo, gledamo kroz velove, lovimo kroz mreže."



  • "Bog je misao koja krivi sve što je pravo i okreće sve što stoji."



  • "Čovjek spoznaje mora moći ne samo ljubiti svoje neprijatelje nego i mrziti svoje prijatelje."



  • "Čuvaj se dakle malenih! Pred tobom se ćute maleni, i njihova niskost tinja i žari se protiv tebe u nevidljivoj osveti."



  • "Čuvajte se da ne uvrijedite pustinjaka! Ako ste pak to učinili, e, tada ga još i usmrtite!"



  • "Čuvajte se pljuvanja protiv vjetra!"



  • "Da, ima u meni nešto neranjivo, nepokopljivo, nešto što raznosi stijene: To se naziva moja volja. To šutljivo i nepromijenjeno korača kroz godine. Hoće ići svojim putem na mojim nogama, moja stara volja; tvrda je srca njezin osjet i neranjiv."

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pon 1 Avg - 15:56


  • "Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke."



  • "Našao sam da je opasnije među ljudima nego među životinjama; opasnim putevima ide Zaratustra. Neka me vode moje životinje!"



  • "Ne razumiju me: nisam usta za ove uši."



  • "Ne vjerujte nikome od onih koji puno zbore o svojoj pravednosti!"

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pon 1 Avg - 15:56


  • "Nije li bolje dospjeti u ruke ubojice negoli u snove pohotne žene."



  • "No da vam posve otkrijem srce, prijatelji: kada bi bilo bogova, kako bih izdržao da ne budem bog! Stoga nema bogova."



  • "No imate li neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi sramotilo. Nego dokažite da vam je učinio nešto dobro. I radije se gnjevite nego da sramotite! I ako vas proklinju, ne bi mi se svidjelo da hoćete potom blagoslivljati. Radije malo zajedno proklinjite! I ako vam se dogodila velika nepravda, učinite mi brzo još pet manjih k tomu!"



  • "No krv je najlošiji svjedok istine; krv će zatrovati najčišći nauk još do zaslijepljenosti i mržnje srca."



  • "No najgore su male misli. Uistinu, bolje je i zlo činiti nego malo misliti!"



  • "O svakome ponešto znamo previše! I ponetko nam biva providnim, ali to nam još ni izdaleka ne omogućuje proći kroz njega. Teško je živjeti s ljudima, zato što je šutnja tako teška."



  • "O ženi treba govoriti samo muškarcima."

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pon 1 Avg - 15:56


  • "Otmjenije je sebi ne davati za pravo nego ostajati u pravu, napose kad čovjek ima pravo."



  • "Podijeljena nepravda je pola pravde."



  • "Prevalili ste put od crva do čovjeka i puno je toga u vama još crv. Nekoć ste bili majmuni, i sad je još čovjek više majmun od bilo kojeg majmuna."



  • "Rado bih darivao i dijelio, sve dok se mudri među ljudima opet jednom ne razvesele svojoj ludosti, a siromašni svojemu bogatstvu."



  • "Savjetujem li vam ljubav prema bližnjemu? Radije bih vam savjetovao bijeg od bližnjih i ljubav prema najudaljenijima!"



  • "Sve je na ženi zagonetka, i sve na ženi ima jednu odgonetku: naziva se trudnoća."



  • "Šutnja je gora; sve prešućene istine postanu otrovne."



  • "Ta je li moguće! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tomu da je Bog mrtav."



  • "Ta pogledajte te suvišne! Stječu bogatstva i time postaju siromašniji. Hoće moć, i ponajprije poluge moći, puno novca - ti nemoćnici! Gledajte ih kako se veru, ti hitri majmuni! Veru se jedan preko drugoga i tako povlače jedan drugoga u mulj i dubinu. Svi hoće tamo k prijestolju: to je njihovo ludilo - kao da sreća sjedi na prijestolju! Često sjedi mulj na prijestolju - a često i prijestolje na mulju."



  • "Tisuću staza ima kojima se još nikada nije išlo; tisuću zdravlja i prikrivenih otoka života. Neiscrpljen i neotkriven još uvijek je čovjek i čovjekova zemlja."



  • "Tko vazda daruje, u opasnosti je da izgubi stid; tko vazda dijeli, ruka i srce mu imaju žuljeve od silna dijeljenja."

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pon 1 Avg - 15:57


  • "Treba čvrsto držati svoje srce; jer pusti li mu se na volju, učas se izgubi i glava!"



  • "U vašoj ljubavi neka bude hrabrosti! Svojom ljubavlju trebate nasrnuti na onoga koji vam ulijeva strah! U vašoj ljubavi neka bude vaša čast! Malo se, inače, žena razumije u čast. No to neka bude vaša čast: da vazda više ljubite nego što vas ljube, i da nikada ne budete druge."



  • "Vi, odvažni oko mene! Vi tražioci, istraživači i svi koji ste podmuklim jedrima brodili neistraženim morima! Vi što se radujete zagonetkama! Savjetujte me kako da riješim zagonetku što sam je tada ugledao, protumačite mi prikazu najusamljenijeg! Jer to je bila prikaza i predviđanje: - što sam tada vidio u slici i prispodobi! Ko je taj, ko ima jednom još doći? Ko je taj pastir, što mu se zmija uvukla u grlo? Ko je taj čovjek, kojem će se tako sve najteže, najcrnje uvući u grlo?


A pastir je zagrizao, kao što ga je to bio savjetovao moj uzvik; dobro zagrizao! I tada daleko ispljuju glavu zmije – i skoči na noge. Nije bio više ni pastir ni čovjek – bio je potpuno promijenjen, ozaren, i smijao se! Još se nikad na zemlji nije čovjek smijao poput njega!O, braćo moja, čuo sam smijeh koji nije bio smijeh čovjeka – i sad me proždire žeđ i muči čežnja koja se nikad neće smiriti.Čežnja me moja za tim smijehom proždire: o kako mogu podnijeti da još živim! A kako bih mogao podnijeti da sada umrem!"
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34341

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Sre 21 Sep - 11:53

...

I dok se Zaratustra penjao uz breg, prisećao se usput mnogih samotničkih pešačenja počev od mladosti, i na koliko se već proplanaka i brda i vrhova penjao. Ja sam putnik i planinar, reče u srcu svom, ja ne volim ravnice, i izgleda da ne mogu dugo mirovati. I što je god suđeno da mi se još desi i da doživim, – imaće da se putuje, i da se penje uzbrdo: na kraju krajeva čovek doživljava samo još sama sebe.

Prošlo je doba kad mi se smelo slučajno nešto desiti; i šta bi mi sad još moglo pasti u deo što ne bi već bilo moje sopstveno!
Vraća se samo natrag, vraća mi se najzad doma – moje rođeno Ja, i ono od njega što je dugo bilo u tuđini, i rasuto svud po stvarima i po raznim slučajevima. Još ja nešto znam: ja sada stojim pred svojim poslednjim vrhom, pred onim čega sam dugo bio pošteđen. Ah, moram poći uzbrdo najkamenitijom stazom svojom! Ah, pošao sam evo na najusamljeniji put svoj! Ali ko je moga soja, toga neće mimoići ovakav čas: čas koji mu kaže: »Sada tek kročiš svojim putem veličine! Vrh i ambis – sad su uključeni u jedno!

Ti kročiš svojim putem veličine: sad ti je poslednje utočište ono što se dosad zvalo tvoja poslednja opasnost!
Ti kročiš svojim putem veličine: sada ti najveću hrabrost mora ulivati to što iza tebe nema više puta!
Ti kročiš svojim putem veličine: njime se niko neće šunjati za tobom!

Ako ti odsada budu nedostajale sve lestvice, moraćeš umeti da se penješ na sopstvenu glavu: kako bi se inače uspinjao?
Na sopstvenu glavu i preko sopstvenog srca! Sad i najblaže u tebi mora postati najčvršće, ponovo. Ko se uvek mnogo čuva, poboljeva naposletku od tog svog mnogog čuvanja. Slava onom što očvršćava! Ja ne blagosiljam zemlju u kojoj maslo i med – teku!

Potrebno je naučiti odvraćati pogled od sebe da bi se mnogo videlo- tu tvrdoću treba da ima svaki koji se penje uzbrdo.
A ko, željan saznanja, upire oči na sve strane, kako bi taj mogao videti na stvarima drugo do spoljašnje uzroke njihove!
Ti, o Zaratustra, ti si želeo da gledaš svih stvari dno i pozadinu: zato se moraš popeti iznad sebe samog - gore, naviše, dok se i tvoje zvezde ne nađu ispod tebe!
« Dâ! Da gledam dole na sama sebe, i još i na zvezde svoje: To tek znači za mene vrh, to je još preostalo za mene kao poslednji vrh!

Tako je govorio u sebi Zaratustra penjući se, tražeći u surovim izrekama utehe srcu svom: jer srce mu je izranavljeno kao nikad dotad. A kad je stigao na vrh planinskog grebena, gle, ono drugo more ležalo je rašireno pred njim: i on zasta, i ćutao je dugo. A noć je bila hladna na toj visini, i vedra i zvezdana.
Uviđam sudbinu svoju, reče on najzad. Pa dobro! Pripravan sam. Upravo je počela poslednja osama moja.
Stojim pred najvišim brdom svojim, i pred najdužim putovanjem svojim: stoga moram najpre da siđem dublje nego što sam ikada sišao. To ište od mene sudbina moja. Ali neka! Ja sam spreman.


Otkuda dolaze najviša brda? Tako sam pitao nekad. I naučih tad, da dolaze iz mora. Svedočanstvo o tome zapisano je u stenje njihovo, i na zidove vrhova njihovih. Iz najdublje dubine mora da dobije visinu svoju ono što je najviše.
Tako je govorio Zaratustra na vrhu brda, gde je bilo hladno; a kad je stigao u blizinu mora, te stajao najzad sâm među obroncima, umorio ga beše put, i čežnja ga spopade više nego ikad. Sve sad još spava, reče, i more spava. Sanjivo, i kao da me ne poznaje, pogleda na me. Ali ja osećam kako toplo diše. I osećam, i kako sanja. Ugiba se i previja u snu, na tvrdome uzglavlju. Čuj! Oslušni! Kako teško uzdiše od zlih uspomena! Ili, zlih iščekivanja? Ah, ja sam tužan kao i ti, ti mračno čudovište, i još ljut na sama sebe tebe radi. Ah, zašto moja ruka nema malo više snage. Rado bih te, zaista ti kažem, izbavio od zlih snova!

Govoreći tako, Zaratustra se sa setom i gorčinom nasmeja samom sebi. "Je li, Zaratustra!" reče, "zar bi ti još i moru da pevaš pesmu uspavanku?" Ah, dobrodušna ludo Zaratustro! Ali, takav si bio oduvek: uvek si ti s poverenjem prilazio svemu strašnome. Čak i svako čudovište hteo si da pomiluješ. Strujanje toploga daha, malčice mekanih čuperaka oko šape - i odmah si postajao spreman da to voliš i namamljuješ.

Tako je govorio Zaratustra i pri tom se nasmejao po drugi put: ali tada se setio svojih napuštenih prijatelja i, kao da se svojim mislima ogrešio o njih, razgnevio se zbog svojih pređašnjih misli. I začas dođe do toga da nasmejani zaplaka- od gneva i čežnje plakao je Zaratistra gorko.
*Vreme je za povratak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Sre 15 Nov - 17:00

"Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš - neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena - i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj - to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 22 Dec - 17:54

Tako je govorio Zaratustra je najzagonetnije filozofsko delo nemačkog filozofa, pesnika i klasičnog filologa Fridriha Ničea, koje zauzima središnje mesto u njegovom stvaranju. Ovo delo nastalo, između 1883. i 1885. godine je jedno od najčitanijih, ali najviše osporavanih dela u XX veku.
Delo Tako je govorio Zaratustra povezano je u labavu strukturu, koju čini četiri dela, preko lika Zaratustre. Zaratustra je nemačka verzija imena persijskog proroka Zoroastra (ZaraBuštra), navodnog osnivača zoroastrizma, koji je jako uticao na judaizam i zatim hrišćanstvo. Fridrih Niče koristi njegovu mističnost za stvaranje jednog neistorijskog Zaratustre, čije su namere da ljudima objasni novo učenje, koje je život shvatalo kao igru lišenu višeg cilja, i nije pretpostavljalo postojanje nekog drugog "skrivenog" sveta.
U prvom delu Zaratustra želi da posle perioda povučenosti ode među ljude, da bude čovek, da postane kao oni. On traži blagoslov od Sunca, od svetlosti onostranog prirodnog sveta, a zatim se spušta sa svoje planine među narod u želji da nauči nešto od njih i da mu podari svoje znanje. U potrazi za čovekom sebi ravnim, nailazi na razne ljude od kojih doznaje njihove tajne, odlazi na trgove i u gradove i pokušava da većinu ljudi pridobije za svoje učenje. Međutim, mnogi ne razumeju njegovu filozofiju i ismejavaju ga, ali ima i onih koji mu se dive. Zaratustra se povlači ponovo u samoću.
U drugom delu Zaratustra se obraća samo sledbenicima. Ali, ključne misli, koje sazrevaju postepeno u njemu drži sakrivene od njih, i ponovo bira samoću.
U trećem delu, koji nosi naslov Sedam pečata ili pesma: tako je i neka tako bude, Zaratustra otkriva svoje najvažnije misli, poslednju tajnu svog učenja, a svaki odeljak se završava obraćanjem: Jer, ja te volim, o večnosti. On govori kao usamljeni pojedinac, okružen samo svojim životinjama. Od ljudi zahteva herojski stav koji prihvata ono što je neumitno i koji se u isto vreme sa lakoćom i vedrinom predaje svetu.
U poslednjem četvrtom delu, parodiji na poslednji Isusov sastanak sa njegovim učenicima proslavlja tajnu večeru sa onima koje naziva višim ljudima, među kojima se nalazi proricatelj velikog uma, ostareli papa, koji je posle smrti Boga ostao bez posla, čarobnjak, dva kralja i čovek koji sebe nazivaše senkom Zaratustre. Svi ovi ljudi ponikli su iz stare vere, ali su sada ostali bez nje, i u praznini modernog života ne mogu da nađu utehu.
Zaratustrina poruka sažima se u nalogu da se svetu kaže "da", i to svetu onakvom kakav jeste i kakav je oduvek bio. Ovaj nalog traži da čovek ne žrtvuje život radi ideala, koji klevetaju ovaj svet i obmanjuju ga pričama o "onom svetu". Niče ne gradi idole ljudima, nego poziva ljude da u sebi načine napor i odbace status bednog, poniženog i beskorisnog bića. Traži od ljudi da shvate da su oni smisao zemlje. Zaratustra kaže: "Ostanite verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama."
Fridrih Niče nije nikada posumnjao u značaj svog dela Tako je govorio Zaratustra. Tako u posthumno objavljenom spisu Ecce hommo 1908. godine on tvrdi da je Zaratustra pesnički zasenio Dantea Aligijerija i Johana Volfganga fon Getea.
Uticaj dela Fridriha Ničea, Tako je govorio Zaratustra prisutan je u književnosti, slikarstvu ekspresionizma. Rihard Štraus je 1896. godine komponovao jednu simfonijsku pesmu. Ničeova teza da se pitanje o smislu čovekove egzistencije treba postaviti bez pozivanja na transcendenciju i Boga predstavljala je jedan od najvažnijih podsticaja za modernu filozofiju egzistencije Martina Hajdegera, Žana Pola Sartra i Albera Kamija.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 22 Dec - 17:56

Zaratustra je, kao i mnogi drugi proroci, povezan sa proročanstvom sudnjeg dana.

Prema Zaratustri, kraj sveta će se dogoditi kada kometa, po imenu Gochihr, udari Zemlju. Predviđanja proroka Zaratustre o sudnjem danju i kraj sveta opisan u biblijskoj Knjizi Otkrovenja su neverovatno slična. Da li ova dva predviđanja ukazuju na isti događaj?

Ko je bio prorok Zaratustra?

Zaratustrizam se smatra jednom od najstarijih religija na planeti. Njen osnivač, Zaratustra, takođe poznat i kao Zoroaster, je bio drevni persijski prorok koji je rođen oko 628. godine pre nove ere. Veruje se da je umro oko 550. godine pre nove ere.




Poreklo, pa čak i originalna učenja Zaratustrinizma su sada izgubljena i nejasna, ali na osnovu informacija koje su sačuvane, znamo barem neke stvari o proroku Zaratustri i njegovoj veri.

Živeo je u istočnoj Persiji (sada Iran i Avganistan) i rečeno je da je dobio viziju od Ahure Mazde, mudraca, koji ga je imenovao da propoveda istinu. Njegova učenja o tekućoj kosmičkoj borbi između Ahure Mazde, Boga svetlosti, i Ahrimana, predstavnika zla, dobila su mnogo sledbenika.

Prorok Zaratustra je rekao da ljudi imaju moć da biraju između dobra i zla.

Prema njegovim učenjima, svi mi imamo duhovni izbor. Možemo prihvatiti ašu (istinu, koja vodi do božanstva) i odbaciti druj (laži, koje vode do neznanja i haosa). Zaratustra je podsticao svoje sledbenike da imaju dobre misli, govore dobre reči, i čine dobra dela za druge ljude.
Sledbenici proroka Zaratustre su prenosili njegova učenja na naredne generacije verovatno više od hiljadu godina. Zatim je znanje o Zaratustri zapisano i uključeno u spise poznate kao Avesta, ali je napravljeno samo nekoliko primeraka.

Nažalost, ovi drevni spisi su izgubljeni ili uništeni u napadima Arapa, Turaka i Mongola. Najstarija kopija datira iz 1323. godine, a velika naučna debata se vodi oko autentičnosti ovih spisa.

Zaratustrino proročanstvo sudnjeg dana o kometi Gochihr

Prorok Zaratustra je prorekao da će kometa Gochihr na kraju udariti Zemlju, ali nije dao nikakav određeni datum ovog događaja. Kada se to desi, “vatra i oreol“ će se rastopiti sve metale i minerale i svet će izgoreti u opštem požaru. Rezultirajuća ključala poplava metala će teći širom zemlje kao reka. Pravedni, kao i zle duše (oslobođene iz pakla) će proći kroz to. Zli će biti očišćeni od svojih grehova, a pobožni će se osećati kao da prolaze kroz toplo mleko.
Najdetaljniji opis ovoga se nalazi u 30. poglavlju Bundahišina.

Iz Knjige Otkrovenja smo saznali:

“Drugi anđeo je zasvirao svojom trubom, i nešto poput velike planene, skroz u plamenu, je bačeno u more. Jedna trećina mora se pretvorila u krv, trećina živih bića u moru je umrla, i trećina brodova je uništena.“ (Otkrovenje 8:8-9)

Jedan od razloga što su ova dva proročanstva interesantna za poređenje jeste to što oba stavljaju akcenat na bol zlih.

U svojim stihovima, Zaratustra otkriva da će Spasitelj sveta doći i zaustaviti okrutnost krvoločnih i zlih ljudi, i obnoviti svet, i okončati smrt. Ovo zvuči kao drugi dolazak Isusa Hrista.

Možda su ove sličnosti jednostavno slučajnosti, ali svako ko je zainteresovan za Bibliju može smatrati da su Zaratustrina priča o kometi Gochihr i proročanstvo sudnjeg dana u knjizi Otkrovenja vredni proučavanja.

Webtribune.rs
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:40

FRIDRIH NIČE – IZVOD IZ DELA (TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA)

Kad je Zaratustri bilo trideset godina, napustio je svoj zavičaj i jezero svoga zavičaja, i otišao je u goru. Tu se napajao svojim duhom i svojom samoćom, i nije ga to umorilo za deset godina. Ali se naposletku izmeni njegovo srce – i jedno jutro ustade u ranu zoru, stade pred sunce i ovako mu je govorio: »Veliko svetilo nebesko! u čemu bi bila tvoja sreća, da nemaš onih kojima sijaš! Deset godina penjalo si se amo k mojoj pećini: ti bi se zasitilo bilo svoje svetlosti i ovoga puta, da nije mene, moga orla, i moje zmije. Nego mi smo te iščekivali svakoga jutra, uzimali smo od tvoga obilja i blagosiljali te za nj. I gle! Ja ne znam kud bih sa svojom mudrošću, kao pčela koja je nakupila previše meda; osećam potrebu da se prema meni ruke šire. Hteo bih da poklanjam i udeljujem, sve dok mudri među ljudima ne nađu naslade opet jednom u svojoj ludosti, a siromašni opet jednom u svome bogatstvu. Toga radi moram se spustiti u dubinu: kao što ti to činiš večerom, kad padaš za more pa još i donjem svetu poneseš svetlosti, ti prebogato svetilo nebesko! Ja moram, kao ti, pasti i zaći, kako to zovu. ljudi, ka knjima bih da se spustim. Blagoslovi me dakle, ti mirno oko, što bez zavisti možeš da gledaš i preveliku sreću! Blagoslovi pehar koji se preliva, da bi voda iz njega zlatna potekla, i na sve strane raznela otsjaj tvoga milja! Evo! Ovaj pehar hoće da opet ostane prazan a Zaratustra hoće da opet postane čovek.«

– Tako otpoče silazak i pad Zaratustrin.

2 Zaratustra siđe sam dole niz brdo, i niko ga ne srete. Ali kada je ušao u šumu, obrete se pred njime jedan starac, koji je izišao bio iz svoje svete kolibe da nakupi korenja po šumi. I starac ovako progovori Zaratustri: »Nije mi nepoznat ovaj putnik: pre više godina prolazio je on ovud. Zvao se Zaratustra, ali se sada izmenio. Tada si nosio svoj pepeo na breg: a sada zar nosiš vatru svoju u doline? Zar se ne bojiš kazne kojom se kazni palikuća? Da, sad vidim da je Zaratustra. Bistro je njega oko a na usnama mu ne skriva se gađenje. Ta korača eto kao igrač! Izmenio se Zaratustra, detetom je postao Zaratustra, probudio se Zaratustra: šta bi ti sada kod onih koji spavaju? Živeo si u samoći kao u moru, i more te je nosilo. Vaj, ti hoćeš zar da izađeš na kopno? Vaj, ti hoćeš opet sam da pratiš svoje telo?« Zaratustra odgovori: »Ja volim ljude.« »A čega radi, reče svetac, dođoh ja u šumu i u pustinju? Zar ne stoga što sam odviše voleo ljude? Sada volim Boga: ljude ne volim. Čovek mi je rabota suviše nesavršena. Ljubav prema čoveku ubila bi me.« Zaratustra odgovori: »Šta ja to govorah o ljubavi! Ja poklon nosim ljudima.« »Ne daj im ništa, reče svetac. Bolje im još nešto oduzmi pa ponesi s njima skupa – to će im najviše goditi: samo ako i tebi bude godilo! A ako im baš hoćeš da daš, ne daj više nego milostinju, i pusti da i to još prose!« »Ne, odgovori Zaratustra, ja ne delim milostinje. Za to nisam dosta siromah.« Svetac se nasmeja Zaratustri i nastavi ovako: »A ti gledaj da ti bar prime tvoja blaga! Nemaju oni poverenja u pustinjake, i ne veruju da dolazimo da delimo darove. Naši im koraci odviše usamljeno odjekuju kroz ulice. I kao kad noću u svojim posteljama čuju nekoga gde hoda, mnogo pre nego što se sunce rodilo, tako se oni tad pitaju u sebi: kuda će to lopov? Ne idi k ljudima već ostaj u šumi! Bolje još idi k životinjama? Zašto nećeš da si ovakav kao ja, – medved među medvedima, ptica među pticama?« »A šta to radi svetac u šumi?« pitaše Zaratustra. Svetac odgovori: »Pravim pesme i pevam ih, i praveći pesme smejem se, plačem, i gunđam tako hvalim Boga. Pevanjem, smehom, plačem i gunđanjem hvalim Boga, koji je moj Bog. Ali šta je to što ti nosiš nama na dar?« Kada je Zaratustra čuo ove reči, odmahnu rukom i reče: »Šta bih mogao ja vama dati! Nego pustite me da što pre odem, da vam ne bih što uzeo!« – I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i čovek u punoj snazi, smejući se baš kao što se smeju dva dečaka. A kad ostade Zaratustra sam, ovako je govorio u svome srcu: »Da li je to mogućno! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tom, da je Bog mrtav!«

3. Kada je Zaratustra došao u prvi grad, koji leži do šume, nađe tu mnoštvo sveta iskupljena na pijaci; jer se razglasilo bilo, da će se videti jedan igrač na konopcu. I Zaratustra progovori svetini ovako i reče: Hoću da vas učim šta je to natčovek. Čovek je nešto što treba prevladati. Šta ste vi učinili, da biste ga prevladali? Sva bića dosad stvorila su nešto više od sebe: a vi zar hoćete da budete oseka te velike plime, rađe još da se ponovo vratite k životinji nego da prevladate čoveka? Šta je majmun za čoveka? Stvor za potsmeh ili bolan stid. I isto to biće čovek za natčoveka: stvor za potsmeh ili bolan stid. Vi ste prešli put od crva k čoveku, ali je u vama mnogo još ostalo crv. Nekada ste bili majmuni, a čovek je još i sada više majmun nego ikoji majmun. Onaj što je najmudriji među vama, i taj je tek dvojstvo od biljke i sablasti. Ali ja vam ne kažem, da postanete sablasti ili biljke. Nego, ja hoću da vas učim šta je to natčovek! Natčovek je smisao zemljin. Vaša volja treba da kaže: neka bude natčovek simisao zemljin! Preklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni. Prezritelji su to života koji izumiru i koji su i sami otrovani, i njih je zemlja sita: neka njih, srećan im put! Nekad je hula na Boga bio najveći greh, ali Bog je umro, i tako umreše i ti grešnici. Huliti na zemlju, to je sad najstrašnije – više ceniti utrobu onog što se ne daje progledati nego smisao zemljin! Nekad je duša gledala prezrivo na telo; tada je to preziranje bilo nešto najviše: – volela je da ga vidi mršavo, ružno, i izgladnelo. Mislila je, da će tako moći izmaći i njemu i zemlji. O, ta je duša i sama bila još mršava, ružna, i izgladnela: a okrutnost je bila sladostrašće toj duši! Ali i vi još, braćo moja, recite mi: šta kazuje vaše telo o vašoj duši? Zar nije vaša duša jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo? Zaista vam kažem, čovek je jedna velika prljava reka. To mora biti već more, koje će primiti u sebe veliku prljavu reku a da se i samo ne zaprlja. Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je to more, u njemu može da se utopi vaše veliko preziranje. Šta je najveće, što vi možete doživeti? To je čas velikoga preziranja. Čas, u kojem će vam se i vaša sreća pretvoriti u gađenje, i isto tako vaš razum i vaša vrlina. Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje sreće! Ona je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo. A trebalo bi da moja sreća opravda i sam moj opstanak! « Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga uma! Zar žudi on za znanjem kao lav za svojom hranom? On je jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo.« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moje vrline! Još ona nije uspela da se zbog nje izbezumim. Umorilo me je sve moje Dobro i sve moje Zlo! Sve je to jad i gad i jedno bedno zadovoljstvo!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga pravdoljublja! Ja ne vidim da sam žar i ugalj. A pravednik je sam žar i ugalj!« Čas, u kojem ćete reći: »Šta je stalo do moga milosrđa! Zar nije milosrđe krst, na koji se razapinje onaj koji voli ljude? Ali moje milosrđe nije razapinjanje na krst.« Da li ste već govorili tako? Da li ste već glasno klicali tako? Ah, kad bih vas već čuo bio da glasno kličete tako! Ne vaš greh – vaša uzdržljivost vapije na nebo, vaša škrtost u samom vašem grehu vapije na nebo! Gde je munja, koja će vas šinuti svojim plamenim jezikom? Gde je ludilo, koje bi trebalo ukalemiti u vas? Eto, ja hoću da vas učim šta je to natčovek: on je ta munja, on je to ludilo! – Kad je Zaratustra ovo izgovorio, povika neko iz naroda: »Dosta smo već čuli o igraču na konopcu; daj sada da ga vidimo!« I sav narod smejaše se Zaratustri. A igrač na konopcu, koji je držao da je reč o njemu, otpoče svoj posao.[…]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:41

O LJUBAVI PREMA BLIŽNJEM

Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spasa kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem. Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite o sebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. Evo kako govori lud čovek: »Općenje s ljudima kvari karakter, osobito onome koji ga nema.« Jedan ide k bližnjem da bi našao sebe, drugi ide što bi se rado sam izgubio. Vaša rđava ljubav prema vama samima čini vam samoću tamnicom. Oni dalje moraju da plate za vašu ljubav prema bližnjem; i čim vas je pet na okupu uvek neko šesti mora da umre. Ne volim ja ni vaše slave: ima vam tu odviše glumaca, a i gledaoci drže se često kao da su glumci. Ne učim vas bližnjemu nego prijatelju. Prijatelj vam je slava zemaljska, i predosećaj za natčoveka. Učim vas prijatelju i njegovu prepunom srcu. Ali morate umeti da ste sunđer ako hoćete da vas voli prepuno srce. Učim vas prijatelju u kojem je svet gotov i sazdan, koji je ljuska za sve dobro, – prijatelju koji stvara, koji uvek ima po gotov svet za poklanjanje. I kao što u njemu može svet da se razvije, tako može i da mu se opet savije u prstenove, kao postajanje dobra usled zla, i kao postajanje svrhe iz slučaja. Budućnost, i ono što je najdalje, neka ti budu uzrok tvoga danas: u svome prijatelju treba da voliš natčoveka kao uzrok sebe. Draga braćo, ne velim vam da volite bližnje; nego vam savetujem da volite najudaljenije.

Tako je govorio Zaratustra.[…]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:42

O SLOBODNOJ SMRTI

Mnogi umiru prekasno, a neki umiru prerano.Još se svet nije navikao na nauk: »umri u dobar čas! « Umri u dobar čas, tome uči Zaratustra.Dabogme, ko nikako ne živi u dobar čas, kako bi taj mogao ikad i da umre u dobar čas? Bolje da se nije nikad ni rodio! – To ja velim izlišnima. Nego, još i ti izlišni prave se važni sa svojim umiranjem, – i ponajšuplji orah hoće još da ga krhaju. Svi shvataju umiranje kao nešto važno: ali smrt još nije slavlje. Još nisu ljudi naučili kako se slave najlepše slave. Ja ću vam pokazati smrt plodonosnu, koja za sve žive postaje podstrekom i zavetom. Naročitom smrću umire plodonosni, pobednički, opkoljen punonadežnima i zavetnicima. Tako se treba naučiti umreti; i ne bi trebalo da prođe nijedno slavlje a da ovakav samrtnik ne blagosilja zakletve onih koji ostaju u životu! Tako je najbolje umreti; a drugo bi onda bilo: da se umre u borbi, i da se raspe duša velika. A odvratna je, i onom koji se bori i onom koji pobeđuje, vaša žmirava smrt što se privlači potajno kao kradljivac – a ipak dolazi kao gospodar. Ugledajte se evo na ovu moju smrt, smrt slobodnu, koja mi prilazi jer ja tako hoću. A kad ću hteti? – Ko je istakao sebi cilj ima naslednika, taj želi smrt u dobar čas radi cilja i zbog naslednika. I, iz poštovanja prema meni i prema nasledniku, taj neće više vešati svele vence u svetilištu života. Zaista vam kažem neću da sam kao oni koji pletu užad: vukući konac u dužinu sami idu sve unatrag. Mnogi su prestari i za svoje istine i pobede, bezuba usta nemaju više pravo da kažu svaku istinu. Svaki koji želi slave treba da se za vremena rastavi od časti, i da se nauči velikoj veštini da u pravi čas – ide. Ne treba dopustiti da nas jedu kad ponajbolje prijamo: to znaju oni koji žele da budu dugo voljeni.Ima dabogme kiselih jabuka čiji je udes da moraju čekati do poslednjeg dana jeseni: a onda u isti mah sazru, požute, i smežuraju se. Jednima ostari prvo srce a drugima prvo duh. A neki su stari još u mladosti: ali, ko postane kasno mlad, ostaje dugo mlad. Mnogima život ne ispada za rukom: otrovan crv naleže mu se u srcu. Neka bar gleda da mu tim bolje ispadne za rukom smrt. Mnogi ne postanu nikad slatki, potrule još u leto. Kukavičluk ih drži da ne padnu sa svojih grana. Premnogi žive, i predugo vise oni o svojim granama. Treba da dođe oluj pa đa strese sa drveta sve što je trulo i od crva nagriženo! Treba da dođu propovednici brze smrti! To bi hili pravi oluji i tresci koji su potrebni za drveće života. Ali ja čujem samo gde se propoveda lagana smrt, i strpljenje sa svim »zemaljskim«. Ah, zar vi propovedate strpljivost sa »zemaljskim?« Ta zemaljsko ima i odviše strpljivosti s vama, vi otpadnici! Zaista vam kažem, prerano je umro onaj Jevrejin što ga slave propovednici lagane smrti: i za mnoge je otada bilo kobno što je prerano umro. On još nije poznavao drugo do suze i tegobu Jevrejina, i s njima mržnju dobrih i pravednih – Jevrejin Isus: i tad ga spopade iznenada čežnja za smrću. Trebao je ostati u pustinji, i daleko od dobrih i pravednih! Možda bi bio naučio živeti, i naučio voleti život – i smeh uz to! Verujte mi, braćo,moja! On je prerano umro; on bi svoju nauku sam opozvao bio, da je dostigao moju starost! Bio je toliko blagorodan da bi opozvao! Ali još nije bio sazreo. Nezreo je mladić kad voli, i nezreo mrzi čoveka i zemlju. Vezani još su njemu i teški, duh i krila dušina. A u zrelom čoveku ima više od deteta nego u mladiću, i manje tugobe: on bolje zna šta su smrt i život. Slobodan na smrt, i slobodan u smrti, svečano izgovarajući: Ne ako nije više vreme da se govori Da: tako on dobro zna šta su smrt i život. Neka vaše umiranje ne bude hula na čoveka i na zemlju, prijatelji dragi, to molim od meda vaše duše.Neka vaše umiranje još ozarivaju vaš duh i vaša vrlina, kao što ozarava zemlju večernja rumen; inače vam umiranje nije pošlo za rukom. I ja sam umreću, da biste vi, prijatelji, mene radi većma voleli zemlju, i postaću zemlja koja sam i bio, da bih imao mira u njoj koja me je rodila. Zaista vam kažem, Zaratustra je imao svoj cili, on je bacio svoju loptu: sad vi, prijatelji, budite naslednici mojeg cilja, vama u ruke bacam zlatnu loptu. Milije mi je od svega, prijatelji dragi, da vas gledam kad bacate zlatnu loptu! I stoga oprostite što ću još malo postojati na zemlji!

Tako je govorio Zaratustra.[…]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:42

O SVEŠTENICIMA
Jednom dade Zaratustra znak svojim učenicima, i reče im ove reči: »Eto tu sveštenika: iako su to moji dušmani prodite mirno mimo njih, i sa mačem u koricama! I među njima ima junaka; mnogi su od njih premnogo patili: – pa bi hteli da i drugi pate. Opaki su to dušmani: ništa nije tako žedno osvete kao njihova smirenost. Onaj koji ih dohvati, može lako da se ukalja. Ali moja je krv srodna njihovoj krvi; i meni je stalo do tog da se još i u njihovoj krvi poštuje moja krv.« – A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; boreći se s bolom, i odolevajući mu, prozbori, i reče: Žao mi je tih sveštenika. A i ne dopadaju mi se; ali na to mnogo ne dajem otkako sam među ljudima. Nego, patim i patio sam s njima: oni su za me zatočenici, i obeleženi. Onaj što ga zovu Spasiteljem bacio ih je u kvrge: – U kvrge lažnih vrednosti, i praznih reči! Ah, da se bar kogod od njih spasao od svoga Spasitelja! Mišljahu da su stali na obećanu zemlju, kad ih je ono more bacalo tamo i amo; a kad tamo, pod njima beše čudovište koje je spavalo! Lažne vrednosti, i prazne reći: to su najstrašnija čudovišta za smrtne ljude, – u njima dugo spi i čeka zao udes. Ali najzad se pojavi, i ostane budan, i poždere i proguta sve što je sazidalo sebi na njemu skloništa. Pogledajte samo ta skloništa što su ih sazidali sebi ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje nakađene peštere! Neka bi nestalo te lažne svetlosti, i toga teškoga zadaha! Tu gde duša gore u svoje visine – ne sme da uzleti! Protivno tome naređuje njihova vera: »na kolenima se dižite uza stepenice, grešnici!« Zaista vam kažem, volim videti besramnika, nego ispovrnute oči njihove sramežljivosti i njihove pobožne molitve! Ko je napravio te peštere, i te pokajničke stepene? Zar ne oni što htedoše da se sakriju a beše ih stid od vedroga neba? Tek kad opet zasija vedro nebo kroz razbijene krovove, na travu i na crveni turčinak uz porušene zidove – obratiću se opet srcem svojim skloništima toga boga. Bogom nazivaše što im se protivilo, i što ih je bolelo: i zaista vam kažem, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju! Ali ne znadoše drukčije da vole svoga boga razapinjući čoveka na krst! Htedoše da žive kao leševi, i leš svoj tukoše da bi pomodrio; još i iz njihovih govora osećam oštri zadah mrtvačnice. Ko živi u njihovoj blizini, zivi u blizini crnih ribnjaka iz kojih žaba krekeće svoju umilnu turobnu pesmu. Morali bi mi pevati lepše pesme ako hoće da verujem u njihova Spasitelja: većma spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici! Rado bi ih video nage: jer samo lepota trebala bi da sme propovedati pokajanje. A koga može uveriti ova pokrivena turobnost! Zaista vam kažem ni sami njihovi spasitelji nisu došli iz slobode, i iz sedmoga neba slobode! Zaista, ni sami oni nikada nisu hodili po prostirkama saznanja! Duh tih spasitelja bio je pun jamâ; i oni su u svaku jamu ututnuli svoju zabludu da je njome zapuše, i nazvali su je bogom. Njihov duh utopio se bio u njihovoj samilosti, al’ i kad se nadimahu i prenadimahu od samilosti uvek je plivala po površini neka velika ludost. Živo, i s drekom gonili su oni stado svoje preko svoga praga: baš kao da ima samo jedan jedini prag što vodi u budućnost! Zaista vam kažem i ti pastiri spadali su još među ovce! Uske su duhove a prostrane duse imali ti pastiri: ali, braćo moja, kako su dosad uske zemlje bile i najprostranije duše! Po putu kojim su hodili pisali su znake krvlju, i ludost njihova učila je da se krvlju dokazuje istina. A baš je kriv najlošiji svedok za istinu; krv otruje i najčistiju nauku zabludom i mržnjom u srcima. Zar je to dokaz za nešto kad neko ide i u vatru za svoju nauku! Zaista vam kažem više znači kad nauka izađe iz svog rođenog plamena! Zagrejano srce a hladna glava: gde se to dvoje susretne tu se javlja buran vetar, »Spasitelj«. Zaista vam kažem, bilo je većih i blagorodnijih nego što su ti koje narod zove spasiteljiina, ti plahoviti burni vetrovi! A još veći nego što su bili svi spasitelji, moraju doći, braćo, da vas spasu, ako hoćete da pogodite put ka slobodi! Nikad još nije bilo na svetu natčoveka. Video sam ih nage oboje: i najvećeg čoveka, i najmanjeg: – Odviše su još slični jedan drugome. Zaista vam kažem, i najveći još mi je – odviše čovek! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:43

U ZEMLJU OBRAZOVANJA
Predaleko sam odleteo unapred u budućnost, strava me spapade. Kad sam pogledao oko sebe, imao sam šta videti: vreme mi beše jedini savremenik. Tad poleteh unazad, kući – sve brže i brže: tako stigoh k vama, vi današnji ljudi, i stigoh u zemlju obrazovanja. Prvi put ponesoh oko za vas, i živu želju: zaista vam kažem, došao sam sa čežnjom u srcu.Ali šta se zbi? Ma kako da me beše strah, – morao sam se smejati! Nikad još moje oko ne vide tako nešto šareno i zamazano!Smejao sam se jednako, mada su mi i noge klecale i srce drhtalo: »ta ovo je ovde zavičaj sviju lonaca boja! « – rekoh. Obojeni, sa pedeset mrlja na licu i po udovima, sedeli ste preda mnom na moje divno čudo, vi sadašnji ljudi! A, oko vas pedeset ogledala, da laskaju vašem šarenilu, i da ga umnogostruče! Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rođenoga lika! Ko bi vas – prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača, i ispitivača! I sve da je čovek vrač, i da ume zagledati u creva, – ko bi još mogao pomisliti da vi imate creva! Izgleda kao da ste pečeni od boja, i od izlepljenih cedulja. Iz vaših koprena vire sva vremena, i svi narodi, redom i bez reda;, iz vaših pokreta zbore svi običaji, i sve vere, svaka za se i sve u isti mah. Koji bi od vas skinuo sa sebe koprenu i premâz, i boju i pokrete, na tome bi taman toliko ostalo da posluži za strašilo pticama. Odista, ja sam bio i sâm takva zastrašena ptica, jer sam vas jednom video nage, i bez boje; i ja sam se tada digao, i odleteo, kad mi je kostur počeo da daje ljubavne znake. Milije još bilo bi mi da služim za nadnicu u donjem svetu, i kod senki nekadašnjosti! – Ta i podzemnici su ugojeniji i puniji od vas! To i jeste ono što ne mogu nikako da svarim, što vas ne mogu da izdržim ni nage ni obučene, vi ljudi sadašnjosti! Sve maglovite neprijatnosti budućnosti, i sve što je ježilo kožu pticama koje su proletale, sve je to ipak prijatnije i primamljivije, od vaše »stvarnosti«. Jer vi kažete: »Mi smo stvarni od glave do pete, i ne znamo ni za veru ni za sujeverje«: tako se isprsujete – ah, a i nemate prsiju! Kako biste i mogli imati vere, vi šareni, i zamazani! – kad ste samo slika svega onog što se nekad verovalo! Vi sami živi ste dokaz protiv vere, i razbijači svake misli. Ja vas zovem neverodostojnima, vi predstavnici stvarnosti! U vašim duhovima žamore sva vremena jedno mimo drugog; ali još i snovi, i žamor sviju vremena, stvarniji su nego vaša java! Neplodni ste vi, zato nemate vere. Jer, ko je morao da stvara taj je oduvek imao svojih živih snova, i zvezdanih znamenja – i taj je verovao da ima vere! – Vi ste pritvorene kapije iza kojih vrebaju grobari. I evo šta je vaša stvarnost: »Sve je zaslužilo da propadne.« O, kako ste jadni i žalosni, vi neplodni, kako vam se provide rebra! To je zacelo zapazio već i poneki od vas. I onda je rekao: »tu je neki bog, dok sam spavao, nešto potajno uzeo od mene? Odista, taman toliko da načini od toga ženku! Čudno je kako su tanka moja rebra!« rekao je već mnogi od ljudi sadašnjosti. Jeste, smešni ste mi, vi ljudi sadašnjosti! A naročito još kad se čudite sami sebi! I zlo bi bilo po meni kad se ne bih mogao smejati vašem čuđenju, i kad bih marao progutati ceo gad iz vaših pljuvaonica! Ovako, uzeću vas olako, jer ono što ja nosim teško je; neće mi ništa biti ako na moju torbu slete još i bube i bumbari! Zaista vam kažem, moj teret neće biti veći! I neće me zbog vas, vi ljudi sadašnjosti, snaći moj veliki umor. – Ah, kuda bih se još peo sa svojom živom željom! Sa svih vrhova gledam da li ću ugledati dom, i domovinu. Ali zavičaja za me nigde nema; večni sam putnik po gradovima, i uvek tražim da mi otvore na svima kapijama. Tuđi su mi, i na podsmeh su mi, ljudi sadašnjosti ka kojima tek što me je srce povuklo; i prognanik sam iz dedovine, i otadžbine. Ja jedino još volim unukovinu, zemlju dece moje, još neotkrivenu, u najdaljem moru: nju tražim, i k njoj brodim na svojim jedrima. Na deci svojoj hoću da popravim što sam dete mojih otaca, a na svoj budućnosti – ovu sadašnjost! –

Tako je govorio Zaratustra.[…]
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   Pet 12 Jan - 18:43

OZDRAVLJENIK
1.Jednog jutra, ne dugo po povratku svom u pećinu, poskoči Zaratustra sa svoje postelje kao manit, stade se derati strašnim glasom i mlatiti rukama, kao da leži još neko u postelji pa neće da ustane; i toliko je odjekivao glas Zaratustrin, da su njegove zveri poplašene dotrčale, i da su iz svih pećina i jaruga, koje su bile u blizini Zaratustrine pećine, sve ptice i zverinje pobegli, leteći, lepršajući se, gamižući, skakućući, kako je god koje od svojih nagu i krila stiglo. A Zaratustra je govorio ove reči: Izlazi, misli bez dna, iz dubine moje! Ja sam tvoj petao budilnik i ruj zorin, dremljivi crve: ustani! diži se! Moj će te jasni kukurek već razbuditi! Odreši lance sa ušiju svojih, pa slušaj! Ja hoću da progovoriš! Ustaj! Diži se! Ovde je groma dosta da bi i grobovi mogli pročuti! Otrljaj san, i sve što je brljivo i razroko, iz očiju svojih! Slušaj i očima svojim što ću ti reći: jer glas moj isceljuje i sleporođenčad. Kad se jednom razbudiš, ostaćeš mi budna večito. Nije moj običaj, da budim prababe iz sna, pa da ih onda pustim da – dalje spavaju! Ti se mičeš, protežeš, stenješ? Ustani! Na noge! Neću da mi stenješ – nego da govoriš! Zaratustra te zove, bezbožnik Zaratustra! Ja, Zaratustra, zatočenik života, zatočenik patnje, zatočenik kruženja – zovem tebe, moju najdublju, bez dna, misao! Blago meni! Ti dolaziš, – ja te čujem! Bezdana moja progovara, krajnju dubinu svoju izvrnuo sam na videlo! Blago meni! Ovamo! Pruži ruku – ha! Pusti! Haha! – Gad, gad, gad – teško meni!

2.Tek što je Zaratustra izgovorio ove reči, stropošta se na zemlju kao mrtvac, i ostade dugo tako. A kad je opet došao k sabi, bio je bled i drhtao je, i osta ležeći, i ne htede zadugo ništa da jede niti da pije. To ga je tako držalo sedam dana; a njegove zveri ne napuštahu ga ni danju ni noću, osim šte je orao pakatkad izletao po hranu. Što bi naotimao i doneo, to je metao Zaratustri na postelju: tako da je naposletku Zaratustra ležao među samim žutim i rumenim zrnjem, grožđem, šipkovima od ruža, mirisavim biljem, i šišarkama od jela. A kraj nogu njegovih ležala su ispružena dva jagnjeta, koje je orao s teškom mukom oteo od njihovih pastira. Naposletku, posle sedam dana, uspravi se Zaratustra na svojoj postelji, uze u ruku jedan šipak od ruže, omirisa ga, i miris mu gođaše. Tada su mislile njegove zveri da je došlo doba da s njime govore. »O Zaratustra, rekoše, evo već sedam dana kako ležiš tu, sa sklopljenim očima: zar se nećeš najzad opet dići na noge? Izađi napolje iz pećine svoje: svet te iščekuje, kao gradina. Vetrić se igra teškim mirisima, koji hoće k tebi; i svi potočići hteli bi da trče za tobom. Sve travke žude za tobom, dok si ti sedam dana osamljen opstao, – izađi napolje iz pećine svoje! Sve tvari hoće da budu tvoji lečnici! Je li ti možda došlo kakvo novo saznanje, nesvarljivo i teško? Kao zamešano testo ležao si, i duša se tvoja razlila i rastući počela da prelazi sve ograde svoje. – « – O zveri moje, odgovori Zaratustra, ćeretajte samo tako, i pustite me da vas slušam! Mnogo me osvežava kad ćeretate: gde se ćereta, tu već leži svet preda mnom kao gradina. Koliko je prijatno što postoje reči i glasovi: zar nisu reči i glasovi dúge i zamišljeni mostovi izmedu onog što je za navek rastavljeno? Svakoj duši pripada drugi svet; za svaku je dušu svaka druga duša jedan »drugi svet«. Između onoga što je najsličnije jedno s drugim vara izgled ponajlapše; jer preko najmanje provalije najteže je preći. Za mene – kako može da ima nešto što je van mene? Izvan ne postoji! Ali mi na to zaboravljamo kad glasom dolazi do nas; kako je to lepo, što zaboravljamo! Zar nisu stvarima dati na dar imena i glasovi da bi stvari čoveka razonodile? Govor je odista vrlo lepa ludorija; njime čovek igrajući prelazi preko svih stvari. Kako su prijatni svaki razgovor i svaka laž glasova! S pomoću glasova igra ljubav naša po šarenim dugama. – – »O Zaratustra, rekoše na to zveri, za one koji ovako misle kao mi, igraju sve stvari same od sebe: sve dolazi i hvata se za ruke i smeje se i beži – i opet se vraća. Sve ide, i sve se opet vraća; večno se kotrlja točak bića. Sve umire, i sve opet procveta; večno juri napred godina bića. Sve se krha, i sve,se opet sklapa; večno se zida ista kuća bića. Sve se rastaje, i sve se opet sastajući zdravlja; večno veran sebi ostaje prsten bića. U svakom trenutu počinje biće, oko svakog ovde obleće lopta tamo. Sredina je svuda. Kriva je staza večnosti.« – – O vi lakrdijaši, i verglaši! odgovori Zaratustra, a osmeh mu se opet ukaza na licu, kako vi dobro znate šta je imalo da se ispuni za sedam dana: – i kako mi se crno čudovište uvuče u ždrelo i htede da me zadavi! Ali ja sam mu odgrizao glavu i ispljuvao je iz sebe. A vi, – od toga već načiniste pesmu za svoju sviralu? Ja pak ležim evo, još umoran od onog odgriza i ispljuvaja, još bolan usled sopstvenog spasenja. I vi ste sve to gledali? O zveri moje, zar ste i vi svirepi? Da li ste hteli da vidite veliki bol moj, kao što,to ljudi čine? Jer čovek je najsvirepija životinja. Ono pri čemu se on dosad na zemlji ponajbolje osećao, to su žalosne igre, barabe s bikovima, i razapinjanja na krst; a kad je pronašao, pakao, zaista vam kažem, to mu je bilo nebo na zemlji. Kad veliki čovek poviče od bola : – brže bolje dotrči do njega mali; a jezik mu visi iz usta od radoznalog uživanja. On pak naziva to svojim »sažaljenjem«. Mali čovek, naročito ako je pesnik – kako vredno optužuje život rečima! Počujte ga, ali ne prečujte ono uživanje što izviruje iz sveg optuživanja! Takve tužioce života: njih savlada život dok zatrepće okom. »Ti si zaljubljen u mene, govori žena bezočna; počekaj malo, još nemam vremena za te.« Prema samom sebi čovek je najsvirepija životinja. Kad svih onih koji se nazivaju »grešnici« i »krstonosci« i »isposnici«, ne prečujte ono sladostrasno uživanje što izviruje iz tog tuženja i optuživanja! A ja sâm – da li ja hoću ljude ovim da optužujem? Ah, zveri moje, samo sam to jedno dosad naučio, da je čoveku potrebno ono što je najgore na njemu da bi mu bilo najbolje, – – da u onom što je najgore leži najbolja snaga njegova, i najtvrđi kamen za onoga koji najviše zida i stvara; i da čovek mora postati bolji i gori: Nije u tome bio krst na koji sam razapet, što sam znao da je čovek zao, – nego sam ja vikao iz sveg grla, kako još niko vikao nije: »Ah, zašto je ono što je najgore na njemu tako odviše malo! Ah, zašto je ono što je najbolje na njemu tako odviše malo!« Velika zasićenost čovekom – ona me je davila i ona mi se beše spustila u ždrelo: i ono što je vrač prorekao: »Sve je isto, ništa se ne isplaćuje, znanje davi«. Dug jedan suton hramao je preda mnom, jedna na smrt umorna i smrću opijena rastuženost, koja mi je zevajući govorila. »Večno se vraća čovek kojega si sit, mali čovek« – tako je zevala moja turobnost, vukući nogu za sobom i ne mogući zaspati. U pećinu mi se pretvori zemlja čovekova, grudi joj upadoše u nju, a sve živo postade za me ljudska trulež i ljudske kosti i trošna prošlost. Uzdisaji moji sedeli su na svima ljudskim grobovima i ne mogahu se više podići; uzdisaji moji i pitanja moja úkahu i kukahu i lutahu i tužahu, danju i noću: – »ah, čovek se večno vraća! Mali se čovek večno vraća!« Nage sam ih video jednom oboje, najvećega čoveka i najmanjega čoveka: odviše slične jednog drugome, – odviše čovečanskog još i najvećega medu njima! Zar najmanji najveći! – to je bila moja zasićenost ljudima! I večno vraćanje i najmanjeg! – to je bila moja zasićenost bićem. Ah, gad! gad! gad! – – Tako je govorio Zaratustra, uzdišući i stresajući se; jer se sećaše bolesti svoje. A njegove zveri ne dadoše mu tad da dalje govori. »Ne govori dalje, od bolesti izbavljeni! – tako mu odgovoriše njegove zveri, već izađi napolje, gde te svet iščekuje, kao gradina. Idi napolje k ružama i pčelama i jatima golubova! A pre svega idi ka pticama pevačicama: da naučiš od njih pevati! Treba da pevaju oni koji su na putu ozdravljenja; a zdravi neka govore. Ako se zdrav i zaželi pesama, on druge pesme želi nego onaj koji se izbavlja od bolesti.« – »O vi lakrdijaši i verglaši, zaćutite već jednom! – odgovori Zaratustra, i smejaše se svojim zverima. Kako vi dobro znate, šta sam kao utehu pronašao sam sebi za sedam dana! Da moram opet da pevam, – tu sam utehu pronašao sebi, i taj put k ozdravljenju: da li ćete i od toga opet načiniti odmah pesmu za sviralu?« »Ne govori dalje, odgovoriše mu ponovo njegove zveri; bolje još, ti od bolesti izbavljeni, napravi prvo i udesi sebi jednu sviralu, jednu novu sviralu! Jer, slušaj Zaratustra! Za tvoje nove pesme trebaju i nove svirale. Pevaj i odjekni kao grom, o Zaratustra, leči dušu svoju pesmama novim: da bi mogao nositi veliku sudbinu svoju, koja još nijednog čoveka sudbina bila nije! Jer zveri tvoje dobro znaju, o Zaratustra, ko si ti i ko treba da budeš: čuj, ti si učitelj večitog vraćanja svega na svetu – to je odsad tvoja sudbina! To što ti kao prvi treba da širiš ovaj nauk, – kako da takva velika sudbina ne bude i najveća opasnost tvoja i bolest! Čuj samo, mi znamo čemu ti učiš: da se sve na svetu večno vraća, i mi s njim, i da smo mi već večno puta bili na svetu, i sve sa nama. Ti učiš, da postoji jedna velika godina postajanja, jedna čudovišna velika godina: kao sat sa peskom mora ona uvek iznova da se okrene, da bi ponovo proticala i protekla: – – tako da su sve te godine ravne jedna drugoj, u najvećemu i u najmanjemu, i isto tako da smo mi u svakoj velikoj godini ravni sebi samima, u najvećemu i u najmanjemu. I kad bi ti sad hteo da umreš, o Zaratustra, čuj samo, mi i to znamo kako bi ti tad sebi samome govorio: – ali te zveri tvoje mole, da još ne umreš! Ti bi govorio, bez drhtanja u glasu, naprotiv lakše dišući od blaženstva jer bi se tad skinuli sa tebe veliki teret i velika zamuka, ti najveći strpljivče! – »Evo umirem i nestaje me, govorio bi ti, i za tili čas pretvoriću se u ništa. I duše su smrtne kao i tela. Ali će se vratiti čvor uzrokâ u koji sam zamršen, – on će me opet stvoriti! Sâm ja spadam među uzroke večnog povraćaja. Ja ću opet doći, sa ovim suncem, sa ovom zemljom, sa ovim orlom, sa ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život: – ja ću večno opet dolaziti u ovaj i isti život, u najvećemu i u najmanjemu, da opet učim o večnom vraćanju stvari, – – da opet govorim reč o Velikom podnevu zemaljskom i ljudskom, da opet objavljujem ljudima dolazak natčoveka. Ja rekoh reč svoju, ja se evo razbih o svoju reč: tako hoće moj večiti udes –, kao glasnik propadam i nestaje me! Kucnuo je čas evo, da onaj koji pada sebe sam blagosilja. Tako se – svršava pâd Zaratustrin.« – Kada su zveri ove reči izgovorile, zaćutale su, čekajući da im Zaratustra nešto prozbori: ali Zaratustra nije čuo da su zaćutali. Nego je ležao mirno, sa zatvorenim očima, kao neko koji spava, iako nije spavao, jer je baš bio u dogovaranju sa dušom svojom. A zmija i orao, kad su ga videli tako mirna i ćutljiva, poštujući veliku tišinu oko njega, pažljivo se digoše i odoše. […]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaratustra   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaratustra
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Tako je govorio Zaratustra
» Mesije koje su promenile svet
» Zaratustra
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-