Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Svašta po nešto

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 8 ... 15  Sledeći
AutorPoruka
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 3:40 am

Text for Tired Eyes:


I am the longing. I am the unscratched surface of my potential. I am the first step waiting to be taken. I am the smirk that won’t wipe off my face. I am the unquenched thirst. I am the desire. I am the patience that is wearing thin. I am the end of the rope. I am the love unspoken for. I am the fear, but I am the courage. I am the uncharted waters. I am the waiting, the waiting, the waiting. I am the glass half full. I am the unspoken understanding. I am the butterfly effect. I am the arms raised in victory, I am the hands holding my head in defeat. I am the moment of clarity. I am the double take. I am the words I scribble. I am the lips unkissed, my hands not held. I am the lyrics. I am the melody. I am the honesty, I am the loyalty. I am the wonder, the beautiful wonder. I am the late night talk. I am the sour and I am the sweet. I am the last blink before sleep. I am the first breath of the morning. I am the goosebumps, I am the sweat. I am the most romantic thing I’ve yet to do. I am the thoughts uncontrollable. I am the raised eyebrow. I am the teardrop tracing the contours of my face. I am the laughter, the uncensored laughter. I am the mistakes I’ve made, and the lessons I’ve learned. I am the success. I am the failure. I am the ambition, I am the apathy. I am the opposites inside me. I am the trembling anticipation. I am the love I take. I am the compassion. I am the underestimation I receive. I am the focus I always lose. I am the memories. I am the stolen breath and the skipped heartbeat. I am the worry. I am the calm. I am the smile. I am the freedom, I am the dependence. I am the broken heart. I am the misplaced trust. I am the confidence, but I am the insecurity. I am the faith. I am the logical next step. I am the places I’ve seen. I am the perfect guy for someone. I am the first hello with who she will be. I am the first kiss. I am the first fight. I am the shared dreams. I am the beating of my heart. I am the infinite space between today and tomorrow. I am the last straw. I am the confusion. I am the incompatibility. I am the comfortable silence. I am the wink. I am the thought in the back of my mind. I am the first star I wish on. I am the aching. I am the poetry I write. I am the uncertainty of who it is for. I am the relief, the sweet relief. I am the shadows across my face. I am the peace. I am the lack. I am the happiness I am surrounded by. I am the man I’m becoming. I am the boy I used to be. I am the whole, but I am the pieces. I am the pieces.


-Tyler Knott Gregson-








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 3:45 am

Život nema reprizu. Postoji samo mogućnost da loše motive popraviš boljim i da se nadaš da ćeš na samom kraju ipak imati lepu sliku.
Ovo nije ljubavna priča. Ovo je priča o životu i kao i sve priče i ova ima svoje glavne junake, njihove sudbine se prepliću praveći čudesnu tapiseriju. Pažljivom posmatraču neće promaći skriveni motiv. Tkali smo je godinama, povezivala nas je želja da budemo zajedno. Potpuno različiti, imali smo različite vizije ali nekim čudom ili Božijim proviđenjem one su se pretočile u jednu jedinu i nastala je slika. Ja ću vam je opisati.
Sve je počelo daleke 1973. godine u kasno leto. Kuvala se zimnica, kečap nije postojao, koristio se kuvani paradajz, ajvar, turšija, kiseli kupus, niko nije razmišljao o genetski modifikovanoj hrani, jaja su još uvek bila žuta i velika, koke su slobodno trčale po dvorištu, konji su se još mogli videti na ulicama grada, postojala je nada.
Moji roditelji, mladi, zaljubljeni, bez para i stana, čekali su mene. Ultrazvuk nije postojao, tako da su starije žene po veličini i obliku stomaka pogađale pol deteta. Moja mama, čvrsto ubeđena da čeka sina, radovala se mom dolasku. Tata nije bio opterećen polom deteta, za razliku od mame.
Živeli smo sa bakom i dekom u jednom stanu u potkrovlju, doduše ja u stomaku. Bilo je to stecište cele porodice. Nekada, pre rata, bila je to zgrada jedne porodice, nacionalizacija ju je podelila na čudne stanove. Na spratu su bile dve porodice, imali smo zajednički wc i spavaće sobe koje su se nalazile u dnu hodnika, moj tata je napravio kupatilo u okviru prvog dela stana ali svo kupanje se odvijalo u kuhinji u kojoj je bio šporet na ugalj i drva.
Svake godine dolazio je ugalj koji se tovario u podrum zgrade. U prizemlju je živela Julka i baba Mara, na prvom spratu, moji baka i deda, neka porodica čiji sin je bio u Australiji, na trećem i poslednjem spratu živeli su neki ljudi koji su imali cvećaru i prodavali karanfile, mislim da su oni nekim čudom još tada bili privatnici.
Možda je još stanara bilo u našoj zgradi ali ih se ja ne sećam. Julku sam volela najviše i ona je jedina mogla da me poljubi, bili su to vlažni coktavi poljubci. Baba Mara je bila toliko stara da niko nije znao njene tačne godine i ja sam je iz obesti zvala buba Mara. Tada su se još pričale priče o partizanima i nemcima, telefon je imao tek po ko, a mi ga nismo imali.
Televizor je bio crno beli i imao je kutiju koja se zvala ispravljač ili tako nekako, deda je bio zadužen za njega i gledali smo ga samo kada je on hteo, isto je bilo i sa radiom koji je uvek gasio kada je išao na spavanje. Tako je nastala naša šala isti deda Vidoje.
Morali smo izaći iz prvog dela stana, preći ceo hodnik zgrade da bi otišli u spavaće sobe, bilo ih je dve, jedna pored druge. U jednoj su bili baka i deda i naravno ja, u drugoj moje dve tetke. Nikada se nije znalo koliko nas je tačno, kuća nam je uvek bila otvorena. Tata je bio u vojsci i po njegovom povratku mi smo se odmah preselili u svoj stan, zbog čega je deda bio celih godinu dana smrtno ljut, dok me nisu doveli na čuvanje. Tetke su se poudale i baka i deda su na kraju ostali sami. Dnevnu sobu ili tatinu momačku sobu nikada više nisu koristili po našem odlasku. Kada sam malo porasla tu sam se igrala sa sestrom, mada toga perioda se uopšte ne sećam.
Moja prva sećanja su kako stojim ispred zgrade, tada imam otprilike tri godine i vučem neku lutku sa sobom. Imala sam specifičan stil igranja, sve lutke su mi bile poređane kao vojnici. Već tada se videlo da ću ceo život zavoditi red. U destruktivnoj fazi, šišala sam ih i šminkala, tačnije škrabala flomasterima, tako da su u većini slučajeva bile uništene. Posledica toga je da sam naučila vrlo rano da se šminkam.
Sada, kada pogledam unazad, bilo je to lepo, bezbrižno detinjstvo. Krompir je bio moja glavna hrana i baka je imala posebnu tavu u kojoj ga je pekla. Vodila me je u dugačke šetnje, čak do parka, tu smo skupljale kestenje, lešnike, pravila mi je venčiće od cveća. Onda sam tražila da me upiše u zabavište i ona me je svakog dana vodila, bila sam najmlađa, imala sam pet godina i išla u predškolsku grupu.
Posle su me upisali u obdanište koje je bilo čista degradacija za mene, tako da sam ubedila mamu da me na pola godine ispiše. Nikada me nisu testirali za školu, to je nekako preskočeno ali sam bila najbolji đak. Već tada sam bila ambiciozna, svi su pričali o tome, mada ja nisam razumela šta ta reč znači.
Prva priča koju sam napisala i koja će obeležiti čitav moj život je priča starog hrasta. Nastala je na Testeri, ključna rečenica je bila da se svako jednom rađa i jednom umire, što je bila ogromna misao za jedno tako malo dete. Pričali su da sam starmala, valjda se tako rodiš. Posle će moj sin naslediti tu osobinu od mene. Brzo sam odrastala, mada sam fizički ostala sitna, filigranski građena. Svi su se pitali na koga ličim i onda se neko setio na prabaku Jozefinu, tetke su pričale da ličim na baku Maju, nikada nisam otkrila.
Kada sam se rodila, moja baka je već bila stara i u mom sećanju zauvek sa šarenom kašmirskom maramom vezanom oko glave u crnim i tamnim suknjama ispod kojih je šuštala kao sneg bela uštirkana podsuknja. Baka je volela tehniku i sve moje igračke su prvo išle kod nje na testiranje. Po mom mišljenju ličim na mamu i tatu, ali na različit način. Spletom čudesnih okolnosti dobila sam neobično ime, tada se niko nije tako zvao. Mami je bilo sve jedno jer ona je želela sina a tata je bio vizionar. Dobila sam ime po jednoj pametnoj ženi. Posle smo pronašli da moje ime znači Bog je moja svetlost. Neobično ime koje savršeno ide uz mene. Po njemu bih rekla da je tata osećao da ću biti drugačija. Kasnije ću naučiti šta znači biti roditelj i mislim da je jedini naš zadatak da naučimo decu da budu pametna i da razmišljaju svojom glavom.
Našla sam fotografiju na kojoj mama i tata stoje ispred sata na Petrovaradinskoj tvrđavi, na tom mestu ću se dvadeset pet godina kasnije udati. Tada nisam ni razmišljala da tu postoji neka veza, danas znam da to nije bilo slučajno.
Crno bela fotografija, tata vitak u zvoncarama, beloj košulji sa zavrnutim rukavima drži mamu u zagrljaju takođe u zvoncarama, on plav a ona lepa crnka, čitav život će im biti kontrast. Strast prema belim košuljama ostala mi je u amanet, ovog sekunda imam oko dvadeset u ormanu.
Deca na razne načine liče na svoje roditelje, uglavnom svi opisuju fizičku sličnost, lično mislim da je duhovna mnogo bitnija. Od tate sem strasti prema belim košuljama, nasledila sam ljubav prema matematici, racionalan način razmišljanja, ljubav prema automobilima, putovanjima, širokim horizontima. Da, nasledila sam i plave oči, prste na rukama, uzana stopala i svetlu kosu. Na mamu imam toliko toga i što sam starija sve više ličim na nju, bar tako kaže moj muž. Ličim i na teču ali to niko ne može da potvrdi, karakter nam je isti iako nemamo istu krv. Spojila nas je ljubav i ta veza je ostala neraskidiva.
Ipak, više ličim na tatinu porodicu ali mi se na granici uvek obraćaju iz neobjašnjivih razloga na Mađarskom, iako ne znam ni jednu jedinu reč.
Interesantna stvar mi se desila pre neki dan. Tata mi je bio strastveni golubar, imao je jato poštara i takmičio se sa njima. Od detinjstva sam gledala te pametne ptice. Slučajno sam upoznala čoveka koji živi sa golubom i taj golub mi je odmah sleteo na ruku. Da li je to bio neki skriveni znak da paralelni svetovi postoje, da je energija onih koji nas vole uvek uz nas? Duboko verujem da ljubav uvek pobeđuje, čak i kada tišina nastupi i kada telo nestane.
To su bili početni redovi naše tapiserije. Najbrža tkalja je bila moja mama, tata je smišljao šaru a ja sam osećala da će vreteno vrlo brzo biti u mojim rukama. Tada još nisam znala šta bih sa njime, niti su se tkale a od nas tri je zavisilo kako će šara ispasti do kraja. Lepota je što tkanje nikada ne staje. Prenosi se sa generacije na generaciju. Zato su šare toliko različite. Prva boja je bila plava, onda crvena, ljubičasta, crna, žuta, zelena i na kraju bela. Kontrasti su uvek jaki. Život je takav. Kraja nema samo ciklični krugovi u kojima se genetika prenosi, jedni odlaze drugi dolaze ali sećanja ostaju. Vrlo često se pitam šta je zaista moje a šta nasleđeno. Ti tajni kodovi koje nosimo u sebi određuju nas.
Ne opterećujem se veličinom koju ćemo istkati, niti vremenom koje nam je potrebno, želim samo da bude dobro urađena, da svaka nit bude čvrsto upredena i da je niko ne može pokidati. Nekada se pojavi čvor koji ne umem sakriti onda nastupa mama koja to jedina ume. Gledam i učim. Nikada neću biti kao ona, ali šare će uvek biti originalne. Crtež prvo nastaje u mislima, skica ne postoji, šare nastaju odmah i ispravki nema.
Život nema reprizu. Postoji samo mogućnost da loše motive popraviš boljim i da se nadaš da ćeš na samom kraju ipak imati lepu sliku.
Naša tapiserija je puna ljubavi, tata je voleo plavu boju, teča i ja crvenu, što se vidi po našem temperamentu, tetke zelenu, baka crnu, suviše bola je bilo u njoj, razočarenja i malo radosti. Sestra je pristalica mira i harmonije, nema povišenih tonova, svađe, ona je žuta, mada je nikada ne nosi, crvena joj takođe užasno stoji. Mama je bela, ona je skup svih boja. Muž je narandžasta, ali ne zbog kose i pegica. On je blizu crvene ali pre će da greje nego da gori ili sija. Sin mi je plava, ne zbog bele kože, svetle kose, on je voda i vazduh.
Naravno, tu je i Milki, ona je majka moga supruga i definitivno je crvena. Ona je čuvarka ognjišta, njena vatra je najjača i nikada se ne gasi.
Lepota je upravo u neizvesnosti, bilo bi užasno dosadno da znamo šare unapred i da moramo da ih kopiramo sa tuđih tapiserija. Svaka šara je deo nas i sve zajedno čine sliku naše porodice.


Tekst: Olivera


Preuzeto sa Miris jasmina








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 3:48 am

"Mogu ti reci da si nesto najbolje sto sam dosad sreo. I nemoj da mi govoris kako te ne poznajem i da je ovo samo glupa fraza, jer postoje trenuci kada mozes da vidis coveka, onako, odjednom. I kako ti se otkrije tada, u tom trenutku, to je prava istina o njemu ili njoj. Dovoljno mi je da ukradem samo malo te tvoje razlicitosti i da osetim kao da sam udahnuo cist kiseonik."








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 3:51 am

Sok zivota
 
Kad ti život da limunove, napravi limunadu.
Uvek se nasmejem toj rečenici. Istinski je razumem, osećam i ne želim više da je pijem. Limunadu, naravno.
Želudac mi je oslabio, mada je uvek bio nežan, i ta limunska kiselina mi nikako ne godi. Smeta, nagriza i ne pričinjava mi zadovoljstvo. Šećer ne pomaže, on samo maskira, prikriva taj kiselkast nekad mi prijatan ukus. A sem toga, nije zdrav, a ja zdravo živim, zdravo se hranim, vežbam, ne nerviram se. Ako izuzmemo ovo poslednje, sve ostalo je tačno.
Ali niko nije savršen.
Često čujem: Blago tebi, nemaš briga! Da, istina. O čemu bih ja brinula. Imam skoro trideset, mlada sam, život je preda mnom. Prava, zdrava-uglavnom, lepa (to baš i nije provereno, ali ide jedno uz drugo, a i ko sam ja da se protivim misljenjima drugih?!)
Da ne zaboravim, nezaposlena! Tražim posao ali uzalud. Negde zamenim nekog na par meseci a onda me izljube i isprate. Uvek lep doček i još lepši ispraćaj, jer stalni posao danas je luksuz. Često prekoravam sebe, što imam srama da maštam o tome, a toliko nezaposlenih koji žive na ivici bede. I onako mi svi govore : Imaš srece što si uopšte radila, koliko tvojih vršnjaka ne zna kakav je to osećaj.
Da, istina. Bitno je da sam živa i zdrava. U ovim teškim vremenima to je najbitnije. Ljudi gube razum, pokretljivost, izdaje ih snaga, volja, nada. I stare i mlade. Čak mi se čini da je omladina satkana od fosilnih ostataka čiji skeleti i umovi pucaju po svim šavovima.
Bar na polju zdravlja dobro stojim. Te ciste su skoro bezopasne, posledice malo stresnijih momenata. Da me nekad ne zaboli stomak ,mogla bih se zakleti, ne bih ni osetila da su tu.
Ne postoji čovek koga nešto ne boli. To sam davno čula od mame. U pravu je. Mnogo njih pati od neizlečivih bolesti, slomljenih srca, udova, naprslih umova… A ja, skoro potpuno zdrava.
A onda opet čujem: Blago tebi, nisi udata, nemaš decu. To je tako naporno, neizdrživo. Iz gliste se pretvoriš u žabu, a onda dobiješ prase koje samo plače, jede i vrši nuždu. A ti moraš biti na raspolaganju za sve tri radnje, jer otac je kao kolac. Samo figurira.
I shvatam da čitav život živim u zabludi. Mislila sam da se dvoje najpre mnogo vole, a onda dobiju prelepa, bucmasta stvorenja koja neizmerno vole i uzivaju u njima i u obavezama koje se sa njima rađaju. Kako sam samo naivna!
A tek celulit. Ta pošast ovog veka. I vetar i ptice počeše da mi govore: Blago tebi, ti nemaš tih briga… Još uvek nije počeo da mi gricka kožu. Ne znam, ali čini mi se da bi to neke obradovalo. Ali ove godine im se ne da. Više sreće sledeće!
I tako, prošlo leto je pržilo sve pred sobom… Nisam mogla da pijem čajeve. Prešla sam na sok od višanja. On mi nije smetao. Začudo ta kiselost i dalje prija mom organizmu, krepi ga. Gust, zdrav, pravi melem i još crven, protiv uroka.
Čini mi se da sam se ionako mlada, još podmladila. Od silnih vitamina moje bademaste oči sijaju. Ili je to zato što ih ponekad isperem suzama. Opet ona poznata: Blago tebi ti izgledaš sveže. Još se i smeješ!
Ne znam zašto je počela da me nervira ta rečenica?!
Možda su u pravu?! Oni se satreše od briga i poslova a ja, mater mi, sve mlađa i lepša. I još se smejem.
Dobro je što ne znaju, da sam u slobodno vreme i Pepeljuga, jer već čujem onu poznatu: Blago tebi, imaš vremena i da čistiš…
I tako prolaze dani, previše slični a ipak različiti. Sa sobom donose nemire, sivilo, besparicu neke nove probleme. Trudim se da ih zadržim na vratima, branim im ulazak. Neko se provuče kroz ključaonicu, otvoren prozor, kroz prste onih sa kojima se pozdravljam,… Onda mi treba vremena da se izborim sa njima. A borim se, nije svaka pobeda moja, ali se ne predajem .
Kad pobedim uđe Sunce, donese radost i osmehe. A ja ih dalje prenosim i umnožavam.
Možda baš sutra donese nešto bolje. A možda bolje i ne zaslužujemo.
Maleni, mršavi, crnci punackih ali praznih stomaka trče Afričkim poljima, nasmejanih lica. Raduju se životu, a samo njega i poseduju.
Da, lako je meni. Prošla je i jesen. Šljive su rodile kao nikada. Njihov sok, pripremljen u lampecima je lekovit. Pije se u malim količinama. Naravno, svako „malo“ nekom je puno. A kada je zima blaga, organizam očekuje nešto žestoko.
Živeo sok! Živeo Život!


Tekst: ANA VOJ








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 4:00 am

Text for Tired Eyes:


Just like the plants so longingly need the sunshine that they crane their little necks to the window and just like the window needs handprints and smudges and the residue of lips kissing goodbye and just like those lips need to form themselves in funny shapes to mouth out words and those words need wings to find themselves to ears and those ears need Q-Tips to clean them for hearing and those Q-Tips need the cotton and that cotton needs strong hands to free it from its branches and just like those hands need to be held, cut and bleeding as they might be, I need you.

Part Two.



-Tyler Knott Gregson-








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jun 26, 2014 4:01 am

Text for Tired Eyes:


Just like shoes need feet to fill them and those feet need socks to warm them and the warmth needs the cold to feel warm at all and the cold needs our breath seen in the air to feel worthy and just like our breath needs our lungs to give it shape and those lungs need sighs to refill them and those sighs need eyes to inspire them and those eyes need glasses to protect their fragile and sunflowered color from the sunshine and the sunshine needs rain to make rainbows and those rainbows need cameras to immortalize them forever and just like those cameras need hands to push the shutter and lock tight its colors and those hands need to be held, soaking and shaking as they might be, I need you.

Part Three.



-Tyler Knott Gregson-








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pet Jun 27, 2014 3:38 pm

I like cancelled plans. And empty bookstores. I like rainy days and thunderstorms. And quiet coffee shops. I like messy beds and over-worn pajamas. Most of all, I like the small joys that a simple life brings. 

Note to self (via h-o-r-n-g-r-y)








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Sub Jun 28, 2014 3:01 am

I’m not the same everyday. There are times where I’m loud and chatty, and there are times when I’m really quiet. I don’t think I can define myself.

Jongup








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pon Jun 30, 2014 1:36 am

Kralj



Ljubav tijelo razara
A onda ga nanovo stvara
O sretna dušo što za ljubav i užitak
Daješ srce, kuću, posjed i imetak
Rušiš svoju kuću da bi našla blago
Pa da sa tim blagom gradiš što ti drago
Ti očisti korito kojim teče rijeka
Da bi pitka voda kroz njega potekla
Ti zasjeci kožu i izvadi strijele
Ako hoćeš da ti rane se zacijele
Savršeni koji tajnu zbilju znaju
Smeteni su i zbunjeni, k'o pijani bauljaju
Ne zbunjeni tako da su okrenuli Njemu leđa
Nego svaki zbunjeno za Ljubljenim žeđa


Dz.Rumi - Mevlana















Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pon Jun 30, 2014 3:40 pm

Text for Tired Eyes:


Just like a bed needs a body and a pillow needs a head and that head needs to be dreaming and those dreams need our wishes to plot out the story and those wishes need first stars to feel real and those first stars need the black that surrounds them to shine and just like that black needs the rest of us to know that it’s not black but filled with galaxies and just like those galaxies need telescopes to find them and those telescopes need mirrors to see so deep into space and those mirrors need hands to clean them and wash off the smudges and just like those hands need to be held, wrinkled and old as they might be, I need you.

 Just like the old books needs to be held by a reader and the reader needs a comfortable chair to lounge in and that chair needs to have a cup of tea precariously perched on its arm and that tea needs to have just the tiniest bit of sugar inside it and that sugar needs to stick slightly to the spoon before it is stirred and that spoon needs to be stuck to a nose and just like that nose needs to smell the aroma of fresh baked cookies from the oven and those cookies need the dough that was just licked off the mixers and that dough needs hands to be stirring it and those hands need to be held, sticky and covered in chocolate as they may be, I need you.

Part Four.








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pon Jun 30, 2014 3:41 pm

Text for Tired Eyes:


And just like the moon so forlornly needs to shine itself on the tired sailor and just like that tired sailor needs so badly to trust the ship that he’s steering and just like that ship needs its sails to catch the wind and push it and just like that wind needs the sea to dance above and that sea needs its dolphins to gracefully play inside and those dolphins need the waves to surf their way through and just like the waves need so achingly to crash into the sand and the sand needs to find itself dimpling your skin when it’s caught inside your bathing suit and just like that skin needs the soap to wash off the sand and just like the soap needs these hands to lather it into bubbles that will float around the tub and just like those hands need to be held, slippery and pruney as they might be, I need you.

Do you need me, too? 

FIN.








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Sub Jul 05, 2014 1:59 am

..... ne sme da mi pada na pamet, nikad. On je los za moje zdravlje,pravi lomove u meni i sve porazbija unutra, ispretumba me celu i vise ni u cemu ne mogu da se snadem, nista vise nije na svom mestu. Kada ga se setim potrebna mi je mapa da se vratim u sopstveni zivot,nista nije kao pre pet minuta,sve odjednom lici samo na ...... i ni na sta vise!

Iva Strljic








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pon Jul 07, 2014 2:53 pm

"Jednom sam šetajući čuo kako jedan stari čovjek govori drugom: Bio sam zaljubljen u istu ženu 50 godina. 
Bio sam dirnut onim što sam čuo, dok nije završio rečenicom: Voleo bih da je to znala".








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Čet Jul 10, 2014 3:48 pm

When you are washing the dishes, washing the dishes must be the most important thing in your life. Just as when you are drinking tea, drinking tea must be the most important thing in your life. Drink your tea slowly and reverently, as if it is the axis on which the whole world revolves—slowly, evenly, without rushing toward the future. Live the actual moment. Only this actual moment is life. 

Thich Nhat Hanh








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Uto Jul 15, 2014 3:13 pm

" It is not the kind of sadness to where you cry all the time but more like the sadness that overwhelms your entire body, leaving your heart aching and your stomach empty. Making you feel weak and tired and yet you can not even sleep cause sadness is in your dreams too. It is almost sadness you can not escape......."








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Ned Jul 20, 2014 11:10 pm

Crteži

Ponekad tako sebe damo
za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.



Mika Antić















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Ned Jul 20, 2014 11:43 pm

“Razmislila sam i oslobodila se nekih zabluda. Volim te, ali ti ne verujem, nemam u tebe poverenja. Pošto ovo među nama nije stvarnost, znači da je igra. A pošto je igra, potrebna su pravila…

Razmislila sam i smatram da je to najbolje rešenje: da radim isto što i ti, da živim za svoj račun i da te volim, ali izdaleka. Ne želim da čekam tvoje telefonske pozive, ne želim da sebe sprečim da se zaljubim…. Ja sam drugačije gledala na stvari. Ali, na kraju krajeva, zašto da ne? Želim da pokušam. Šta, uostalom, imam da izgubim? Jednog muškarca kukavicu? A šta mogu da dobijem? Zadovoljstvo da ponekad spavam u tvom zagrljaju… Razmislila sam, želim da probam. Na tebi je da odlučiš. Uzmi ili ostavi…”



Voleo sam je, Ana Gavalda















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Ned Jul 20, 2014 11:52 pm

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...


Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...

Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u noćima punog meseca malo tražili po dugim talasnim dužinama Čežnje…


I to je sve…



Jedan od onih života, Balašević















Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Sre Jul 23, 2014 3:27 am

Balanser na žici

Čudan osećaj danas...

Možda zbog jedne čaše više od sinoć, neopreznog čačkanja po prošlosti, zaostalih ritmova koji se još  vrzmaju po glavi i po neke rime koja podseća na prošlost…  

Druženja sa „našima” ovde kao da su se proredila i kad se dese, ostavljaju neki neodređeni gorko-bljutav trag.

Kao talog lošeg vina u ustima.

Kao neki pritajeni nemir koji se jednostavno uvukao, ta neka poluseta koja traži pažnju a ne nudi ništa sama po sebi.

Gledam kroz prozor, sunčan prohladan dan,  neka deca se igraju u parku. Bezuspešno vraćam pogled na monitor, klimam odsutno glavom na kolegino obraćanje.

Polako odustajem i predajem se. Zurim kroz prozor i čekam da prođe. ..

Priča je klasična…

Otišao,evo ima već deceniju - dve, intelektualno možda i ranije. Prva faza patnje i nostalgije, onda prvih nekoliko petogodišnjih planova tipa posao, porodica, krediti, razne obaveze...

Rane od odlaska zacelile da kažem dobro, nade u neka velika ostvaranje presahle.

Put izgleda još dug, ni kraj mu ne nazirem, ali ide nekako nizbrdo. Nije da se nešto pogoršava, naprotiv, već  mereno prema uloženom naporu  koji se smanjuje da bi se nekako dokopao obale drugog dana, nedelje, meseca, godine… Sve ide nekako samo po sebi.

Stari se, rekli bi, i taj pogled iz nove perspektive je verovatno univerzalan. U dijaspori , čini mi se, ipak malo specifičan.

Ovde starim, a moj dvojnik tamo „dole” još uvek u svojim najboljim godinama, zastao negde na pola puta….

I ne pomažu tu mnogo višegodišnja razuveravanja u vidu poseta, razgovora, traženja…

Nit je prekinuta, a kontakt je nemoguć.  

I kao da mi se svaka misao kao eho vraća kroz hodnike godina, eho od onoga drugog, već izbledelog „ja”.

I tako kroz taj eho kao da komuniciramo, on tamo negde večiti rob mladosti, iluzija i iritirajuće zastale stvarnosti,ja ovde osuđen na život smrtnika, kao u nekom drugom poklonjenom životu, ali bez korena i spokoja.

Dvojnici koji to u stvari nisu, fikcije nastale životnom igrom, rezom, jednom i zauvek.

Balanseri na žici koji se traže, gde bi pad za obojicu bio bezbolan: za njega u jedinu moguću izvesnost a za mene svejedno na koju stranu jer podjednako pripadam i tamo i ovde.

I kao u „Sabirnom centru” Gorana Markovića kad ostareli sin susreće još uvek mladog oca – verovatno bi i naš susret bio prazan jer se ne bi razumeli. Jer reči imaju samo ono značenje koje im naša duša da, a naše duše su baš kao i tela već odavno razdvojene.

Gotovo.

I opet ta nepotrebna, bolno smešna patetika koja me trgne, vraća u realanost i prekida nit jalovih misli. Opet osećaj stida posle besciljnog lutanja stazama prošlosti.

Gledajući sa strane,  prilično smešno i jadno, pogotovo za ljude sastavljene iz  „jedno dela” i sa nepokidanom životnom pričom.

A možda se se i oni traže sa nekim fiktivnim dvojnicima, nastalim u trenutku davno donete odluke da se ne ide i ostavljenih tako diljem svetskog šara.

Tešim se da je prošli put sve trajalo duže, valjda se vremenom i to stišava i nestaje…

Evo već polako razaznajem slova i reči na monitoru i polako ispraćam tu nelagodu u vidu „polusete”, bar za sada.

Vraćam se u realnost.

Ili što reče Remark: Kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu. Ništa se ne može popraviti, ništa se ne može promeniti. Život nije imao nameru da nas učini savršenim. Ko je savršen spada u muzej.

Do nekog novog susreta u hodnicima sećanja.

 Dejan, Berlin

(Politika Online)








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Uto Avg 12, 2014 3:51 pm

Skandinavija u kosi

Često mi, ovih dana , pada na pamet reč „emancipacija”.

Čak sam listala i Vujaklijin leksikon u nadi da ću naći odgovore na svoja pitanja. Ostadoh još zbunjenija…

Ponekad uhvatim sebe kako poredim svoje vaspitanje i životne stavove sa svojom okolinom. Ili bolje reci, devojkama i ženama iz svoje okoline. I onda razmišljam da li je moje ponašanje posledica mog balkanskog porekla i tradicionalnog vaspitanja, ili mi svi nosimo svoje korene sa sobom gde god se rodili.

Malo bi bilo čudno da sam fascinirana budizmom, kad su mi se svi preci krstili sa tri prsta, zar ne? Pa onda razmišljam da li će moja ćerka biti drugačija od mene? Ona je rođena „u tuđini”, što bi moja baka rekla…

Nama Srpkinjama kao da je dominantna crta ličnosti nepresušna želja da budemo „super žene”. Postavljamo sebi užasno visoke ciljeve.Trudimo se da budemo uspešne na poslu, da se maksimalno posvetimo porodici i da još imamo vremena za prijatelje i najzad, sebe same. Da li to ijedno ljudsko biće može da bude, ili ako jeste, da to izdrži na duge staze?

Često se zapitam zašto ta „emancipacija” nije zakačila i mene?

Gledam svoje danske drugarice koje bez problema svakoga jutra daju deci ovsenu kašu za doručak, dok se ja lomim da pravim palačinke u 6 ujutru.

Gledam ih isto tako kako vikendom za ručak služe hleb sa paštetom i krastavacem, dok ja gulim šargarepe za pileću čorbu sa knedlama.

Pa ih onda slušam kako radnim danima za večeru kuvaju „nešto na brzaka”, jer su oni dobro ručali u kantini na poslu, a deca su jela u školi ili vrtiću.

A ja se polomih vikendom da napravim zalihe za celu nedelju. I onda se opet pitam jesam li ja blesava, zbunjena ili samo nepopravljivo tradicionalna?

Elem, ta čuvena emancipacija je i te kako vidljiva ovde u Danskoj.

Deca se od malena vaspitavaju da ne postoje razlike u polovima. Dakle, ovde vas muškarci neće propustiti ili vam, ne daj Bože, otvoriti vrata.

Ako se neki stranac malo i zabuni pa to uradi, dobiće komentar u smislu „ ja to mogu i sama ”.

Kućni poslovi se dele na stroge polovine. Muškarci ovde ne gledaju varjaču samo na slikama, nego se sa njom druže barem 3 puta nedeljno.

Ako je žena posebno umešna u pregovaranju, bude to bogami i češće.

Pomaganje u sređivanju kuće takođe nije samo misaona imenica. Muškarci su ovde dobro upoznati sa svim krivinama na wc šolji i vrlo su upućeni u nove preparate za čišćenje iste.

I eto, opet dođoh do toga da je mene ta čuvena emencipacija izgleda potpuno omašila.

Ja i dalje snimam film u kome sam super žena,koja je potpuno van svih stremljenja sredine u kojoj živi.

I baš me zanima koliko nas ima, sličnih, u drugim zemljama.

Ili je sredina uspela da vam izbriše balkanski sindrom iz gena?

D.T., Arhus




Politika Online








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pet Avg 15, 2014 11:28 am

Emil Sioran "Krik beznadja"




"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Pet Avg 15, 2014 11:57 am

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"




Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Ned Avg 17, 2014 3:14 am

Lako je naci prijatelja s kojim se prica. Tesko je naci nekoga s kim covek moze da cuti...... 

Momo Kapor








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Ned Avg 17, 2014 3:18 am

“I am broken down, and shattered into pieces.
You are still barefoot."

T.K.G.









It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 21364

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    Sre Avg 20, 2014 3:17 pm

Zaspala je na kaucu dok sam se petljao sa jastucnicom u drugoj sobi, i nisam imao srca da je budim. Podmetnuo sam joj jastuk pod glavu i nameravao da je pokrijem mekim kariranim cebetom, ali mi se ucinilo da to, nekako, ne ide uz tesni, svecani kostim.
Šta sad?
Nisam mali, bilo mi je jasno šta se to dešava izmedu nas, ali dotad je sve ipak išlo po nekom redu. Ono što mi je palo na pamet bilo je prilicno preko reda, i uveliko je prelazilo granice pristojnosti.
Hm, kad smo vec kod granica, ona je prva izazvala granicni incident, zaspavši na mom kaucu, pošto se prethodno, mimo bon-tona, pojavila nenajavljeno, kasno, i tako dalje. Dabome. To mi je pomoglo da lakše rešim dilemu.
Pažljivo, kao ekspert za demontiranje paklenih mašina, povukao sam patent-zatvarac na njenoj suknji.
Zzzzzzzzzzzzip!
Za razliku od Emilije, devojcure kojima sam nekad povlacio cipzare bile su veoma budne, a ajkule sa kojima imam posla zadnjih godina suknje skidaju same, i to, uglavnom, još u liftu, ili u hodniku, pred vratima, kad nisu u velikoj žurbi.
Ovo je za mene bilo nešto sasvim novo…
Cudna kombinacija cednosti i nekrofilije uplašila me je toliko da sam hteo da odustanem, ali onda je ona, u polusnu, pomerila onaj nevaljali deo koji mi je smetao, suknja je samo kliznula preko svile njenih bokova, i pracaknula se u mojim rukama.
Devojke nikad nisu u tolikoj nesvesti da ih može skinuti neko kome to pri svesti ne bi dozvolile. Njeno podsvesno poverenje samo me je obavezalo da budem još nežniji.
Zadržavajuci dah, kao da tražim šifru na sefu, okrenuo sam tri presvucena dugmeta na gornjem delu kostima, i pogodena kombinacija otkrila je malog zlatnog Isusa na njenom lancicu. Mucenik je, široko raširivši ruke, branio jednodelni crni cipkasti triko, koji je pomalo licio i na “korset”, nema veze, u svakom slucaju, to je bilo poslednje “nešto” što je ostalo na njoj.
Ne brini, Gospode. Znam šta radim…
Ušuškao sam je u cebe sa svih strana, i tek onda odškrinuo vrata terase, složio na naslon kauca stvari u kojima je došla meni, a na naslon stolice koje ce joj biti potrebne kad dode sebi, i na brzinu, pod telefonskim brojem pumpe, nažvrljao kratku novelu o bravi i kljucu, za slucaj da odluci da zbriše kuci pre nego što se ja, ujutru, vratim.
Ali, davo mi je sedeo na ramenu…
Bio sam vec na vratima, kad sam pomislio da ce ipak biti bolje ako s nje skinem još nešto što bi joj moglo smetati u snu. Ta crna stvar bila je pomalo komplikovana, nisam imao predstavu kako se demontira i skida, ali kad sam je se jednom dotakao, više nisam mogao da je pustim iz ruku. I uspeo sam…
Gledajuci dugu ridu kosu, prosutu po belom damastu, shvatio sam da nisam pogrešio kad sam rešio da idem do kraja, i da sam dobro uradio što sam joj na kraju konacno skinuo i tu veliku crnu šnalu.
Šnalu?
Šnalu. Pa šta?
“Sram bilo onoga ko zlo pomisli”…
To piše na Ordenu Podvezice. Na Ordenu Šnale ne piše ništa, pošto to odlicje, zasad, ocigledno ne postoji.
Da postoji, ja bih ga vec imao na šinjelu…
Ne znam šta bih još morao da uradim da postanem svetac, ali mislim da sam glavni posao vec obavio. Sad, ako i treba da ubijem neku aždaju, ili da spasem dva-tri grada od kuge i propasti, to ce, posle svega ovoga, biti samo puka formalnost.
Samo polako. Nisam ja lud. Barem ne toliko…
Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kožu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greškom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odškrinute školjke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice, za koju sam mislio da umire kad te obuzme, i da se više ne može vratiti ako je jednom preboliš.
Da, želeo sam je. Još kako sam je želeo…
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspešno pokušao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicušnih mladeža na tilu vitkih leda…
I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziden. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda cu se kajati, možda cu jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja…
Laku noc, njene pospane oci…

Balasevic








It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Svašta po nešto    

Nazad na vrh Ići dole
 
Svašta po nešto
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Svašta nešto interesantno
» Svašta nešto
» Opstanak - životinje i hrana
» Sve i svašta od krompira
» Sve i svašta o Wiskiju
Strana 1 od 15Idi na stranu : 1, 2, 3 ... 8 ... 15  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-