Zanimljiva srpska predanja i misterije

Stoper iz provalije

Nikog ne želim da uverim u nešto. Ovo što ću da vam ispričam osetio sam na svojoj koži, odnosno ja i moj drugar. Nikad nisam konzumirao alkohol, niti bilo kakvu drogu. Vozio sam rođaka iz Klagenfurta u Ljubljanu 2006. i bio je tu i moj drugar. Bilo je to oko 9 sati naveče. U povratku iz Ljubljane ka Klagenfurtu, ugledao sam čoveka koji stoji u teksas jakni sa desne strane na malom zidu koji je tu umesto branika. Pošto su tu krivine i velike uzbrdice, nemoguće je voziti više od 30km/h. Kada sam primetio čoveka, odmah sam pitao druga šta ovaj ovde radi u divljini, našta je drug odgovorio možda je sleteo sa puta zbog čega smo stali. Prišli smo mu, i on nam je rekao da je sleteo dole u provaliju i pitao da li možemo da mu pomognemo. Pitao je i da li imamo dugačku sajlu, pošto je auto baš duboko u provaliji. Reko sam mu da imam običnu sajlu za šlepanje.



Pokušali smo da zavirimo u provaliju, ali auto nismo videli. Drug me upitao imam li bateriju, ali moja baterija je bila u gepeku i nije radila. Kaže drug, ma daj da pozovemo policiju i vatrogasce. Upitali smo njega, našta on baš nije pristao. Mi smo ipak pozvali i policiju i vatrogasce. Dok smo čekali na njih, pokušali smo svi da siđemo do automobila koji je u provaliji. Dakle, čovek koji je sleteo, sišao je dole u provaliju.

Kada je došla policija do nas i vatrogasci, objasnili smo ljudima šta se desilo. Oni oni su nam rekli da možemo da idemo. Kada smo rekli da hoćemo da ostanemo, oni na to nisu pristajali. Mi takođe nismo hteli da odemo. Kada nam je jedan vatrogasac prišao i rekao da odemo odatle i da za nas tu nije sigurno. Da čovek koga smo mi videli je tu u maju 2003. godine stvarno sleteo u provaliju, duboku oko 14 metara, a da su njegov leš, zajedno sa automobilom, pronašli strani planinari tek u aprilu 2004. godine. Rekao je i da ne zna o čemu se radi, da je interesatna pojava i da mi nismo ni prvi ni poslednji kojima se to predskazalo. Takođe je dodao da ni njemu nije jasno da li ih neko zeza ili je ovo stvarno neka veća sila, ali da su obavezni da izađu na uviđaj. Kada nam je to rekao umrlo je sve u nama, nismo mogli ni vazduha da uzmemo. Seo sam u auto, počeo da vozim, a noge su mi otkazale od straha tako da nisam mogao da stisnem kočnicu i poljubili smo prvu krivinu direktno u stenu. Ja nikad ne bih želeo da se ovo bilo kome desi.

HADŽI RUVIM


Ruvim se moli Bogu za oprost

Beše 29. januar 1804. godine. Hladan i vetrovit dan. Od studeni pucaju i kamen i drvo. Šiban severcem, niz Dunav se valjaju sante leda. Tmurno i mrazovito jutro. Iz Nebojšine kule u Beogradu, odred janičara izvodi okovanog Hadži Ruvima. Kreću se polako, korak po korak. Vukući gvožđe, Ruvim se moli Bogu za oprost. Na znak Fočić Mehmed-age otpoče mučenje. Strgoše sa njega mantiju, prisloniše mu železo na grudi. Hadži Ruvim ne pusti glasa. Usijanim kleštima kidaju meso, a Ruvim ćuti. Zadivljen takvom čvrstinom, Aganlija okonča mučenje. Dopusti Ruvimu da se pomoli pred smrt. Mučenik kleče na zaleđeni kamen, tiho izgovori molitvu za ishod duše, a onda glasno reče: – Bogu grešim sve više i više, a vama ništa nisam zgrešio. Sad činite svoje…
I glava mudrog arhimadrita i svetog čoveka, Hadži Ruvima, odlete niz zaleđeni kamen. Posramljeni Turci se skupiše i krenuše s gubilišta bez reči. Sa olovnog neba zakreštaše svrake. Naslutiše bunu i gnev naroda. I doista, uskoro se sve upali...

Nedostojan monaške čistoće

U domu Neška i Mare Nikšić, u valjevskom selu Babina Luka se 8. aprila 1752. godine, rodilo četvrto dete. U crkvenom kalendaru bio je to dan Svetih apostola Iridona, Rufa, Ansikrita, Flemingtona i Ermija. I možda je baš to, na neki način, odredilo životni put Rafaila, kasnije Hadži Ruvima.
Možda?
Još od detinjstva se videlo da nije nalik braći i sestrama, da ne liči i ostaloj deci. Voleo je od malih nogu drvo, rezbariju. I kad ga pošalju da čuva ovce a on ponese i nožić. I ovce pobegnu, a on se vrati kući sa „izvezenom“ preslicom. Silne je glavobolje roditeljima zadavao. Krišom naučio i da čita. Nije voleo Turke. U svojoj dečjoj glavi smišljao je svakakve podlosti srpskim „uljezima“. A onda su ga morali skloniti iz sela. Da sačuva glavu na ramenima. Otac i stric ga odvedoše u manastir Dokmir, ne sluteći pritom da mu baš to odrediti dalji život.
– Nisi ti ni za kaluđera ni za monašku čistotu – reče mu iguman. – Kažem, za sada, jer Bog ti dade talenat, pamet i veštinu, ali ne i blagodat za kaluđera. Mlad si i nemaš zrelosti. Ti još ne možeš da nosiš teret monaškog zaveta. Ali, kako reče Gospod, ako možeš verovati, sve je moguće onome ko veruje. Ti možeš i moraš i dalje služiti Bogu i narodu – govorio je stari iguman.
I tako se Rafailo zapopio. I oženio. Marom, najlepšom devojkom u kraju. I vratio se u selo da širi pravoslavlje, da miri narod, da ih duhom i Božijom reči čuva od Turaka. Voleli ga ljudi. Svaka njegova reč, pa makar i britka bila, duboko se urezivala u srca i duše seljana.
– Plašim se da ćemo kad budemo stigli pred svetog Savu i ostale svete, biti uprljanih obraza, umrljanih bratskom krvlju, duboko posramljeni što nismo sabrali ono što smo od Boga dobili – govorio je mladi sveštenik. Govorio i radio da tako ne bude, da se narod hrišćanstvu vrati.

Sudbinu u snu video

A onda mu je umrla supruga. Uzalud su ga molili, govorili da mora da preboli, da ne tuguje. Bilo je uzalud. Onda je jedne noći usnio san: „Grešni jereju Rafailo, dok ti je žena bila bolesna, mnoge si bogohulne misli imao. Razmišljao si, šta ako nema Carstva Nebeskog i ako posle smrti čovekove sve prestaje? Ti, koji si primio tajnu sveštenstva, žestoko si se ogrešio. Iskupićeš se jedino ako monaški postrig primiš, u Svetu zemlju na pokajničko putovanje odeš i do kraja života sve Božije zakone poštuješ“. I tako Rafailo ode u manastir Bogovađa, gde u Crkvi svetog Đorđa primi monaški zavet. Tada dobi i duhovno ime Ruvim.

Po naredbi mitropolita Joanikija, aprila 1786. godine, Hadži Ruvim se našao na mestu igumana manastira Voljavča, u Rudničkoj nahiji. Valjalo je srediti neke probleme, pa je mitropolit odlučio da će to najbolje svojom visprenošću i oštroumnošću srediti Ruvim. Muka golema beše i sa Turcima, koji su vrebali sa svih strana. Jedne nedelje, posle liturgije, osta Ruvim u crkvenom dvorištu da malo popriča sa ljudima. Baš tad upadoše hajduci tražeći od igumana pare.
– Dobro, idem po pare – reče Ruvim, i uđe u konak. Tako reče, al tako ne mislaše. Ubrzo se vrati sa sekirom i povika: – Bando, srpski izrodi, ovo ćete od mene dobiti. Do para se može samo preko mene mrtvog. Ovo je sveta kuća! Na, a vi ste došli nju da pljačkate.

I tako se pročulo za „ratobornog“ igumana iz Voljavče. Hteli su njegovu glavu i hajduci i Turci. No, nije mnogo hajao za to. Služio je Bogu i narodu, drvodeljao, izrađivao ikone i krstiće. I dok je cela nahija strepela za njega, Ruvim se nije dao pokolebati. Uvek je govorio da se niko ne sme pre vremena optužiti.

A onda Turci počeše da pale srpske svetinje. Plakalo je srce Hadži Ruvimu za njegovom Bogovadjom, sa svim Srbima koji postradaše od turske ruke. A Turci su hteli baš njega i njegovu mudru glavu. Po nagovoru sabraće se skrivao jedno vreme u fruškogorskim manastirima, u Zemunu, išao na Hilandar. Hteli su Srbi da sačuvaju svog mudrog igumana, svog prosvetitelja. Ali on je hteo samo u Srbiju:
– Sve dok u Srbiji postoji i jedan Srbin svetosavac – govorio je Hadžija, mesto popova je da budu uz njega. Nemamo nikakvo opravdanje pred Bogom da napustimo ono što su naši očevi vekovima gradili i čuvali, a o opasnosti mi nemojte govoriti, jer još uvek odzvanjaju reči Gospoda Isusa Hrista:“ Ne boj se nimalo onoga što imaš da pretrpiš… Ne boj se. Ja sam prvi i poslednji živi: i bijah mrtav i opet sam živ u vekove vekova…
Bolela je Ruvima srpska sudbina. U tišišini je molio Gospoda sa sačuva srpske svetinje, srpsku nejač koja je od turskog harača živela sve teže. Uspeo je da obnovi Bogovađu, da se suprostavi Turcima. koji vazda znaše da ako njega ubiju, ubiće i dušu srpske duhovnosti..

I dođe i taj dan koji Turci željno čekaše.U manastir Bogovađa 27. januara stiže jedan protojerej iz Beogradske mitropolije, koji pozva Ruivima da sutra hitno dođe kod preosveštenog Leontija u Beograd. Znao je Ruvim da je arhijerej nevera, da sarađuje sa Turcima, ali se ipak odazvo na poziv.
– Kakav bi ja duhovnik i monah bio da se ne odazovem pozivu arhijereja. Arhijerejska se ne poriče – govorio je on.

U Beogradu ga dočekaše janičari. Udarali su ga nogama i rukama, cepali mantiju i vukli po kaldrmi. Bacili su ga u Nebojšinu kulu i doneli ponudu od Fočić Mehmed- age. Ako prihvati islam, biće mu oprošteno!
– Cilj moje vere je spasenje duše, i ja ne verujem vere radi, nego spasenja duše. Vaša ponuda je za mene najveća uvreda. – reče im Ruvim
I tako Ruvima pogubi turska ruka. I ne dočeka ovaj mudri, časni starac bunu, bunu na dahije koja se zbi samo dva dana nakon njegove mučeničke smrti...

Čuvajte ga od Agarjana

Kad se Hadži Ruvim rodio u kuću odnekud banuše dva prosjaka, jedan bez ruku, drugi bez očiju. Uz blagoslov novorođenčetu ocu Nešku rekoše: – Biće to jednog dana veliki čovek i zaštitnik naroda. Samo, čuvajte ga od Agarjana. I kraj uzglavlja deteta ostaviše tri dukata da se detetu nadje kad na put krene... I doista, dar nepoznatih ljudi Ruvim iskoristi kada je krenuo u Svetu zemlju…



horizontmagazin

NEGOTINSKO PROKLETSTVO: Ko dotakne šarkamenski nakit, ubrzo i umre!

Seljaci iz okoline Negotina kažu kako je dr Srejović, koji je prvi skinuo 1700 godina staru prašinu i dotakao vredan šarkamenski nakit, ozračen, pa je zato nakon samo dva meseca preminuo


Foto: RTV Best

Carski nakit nađen u Šarkamenu je najznačajniji nalaz ove vrste još od 1935. godine, kada je otvorena Tutankamonova grobnica, ali mu je ipak u domaćoj javnosti posvećen manji publicitet nego pokušajima divljih arheologa da se dočepaju kultnog blaga.

Iste godine kada je nakit pronađen, umro je i direktor Arheološkog instituta u Beogradu dr Vlada Kondić, koji je prvi radio na otkrivanju Šarkamena i više puta bio u blizini vrednog nakita.

Nekoliko godina kasnije, 1977. preminuo je i dr Petar Petrović i to, po rečima dr Tomovića, na neobjašnjiv način. Umro je 1995. godine na samom lokalitetu i Vukašin-Vule Rakić, koji se iz čista mira stropoštao na zemlju prilikom radova u blizini mauzoleja.

U isto vreme, pošto se vratio sa snimanja iz Šarkamenskog vrela, nastradao je i snimatelj RTS-a Ristić.

I to nije kraj. Kuvarici koja sprema hranu arheolozima istraživačima, uginuo je iznenada pas. Nije bolovao nijedan dan, ali je tog dana ležao tik uz mauzolej, pa se veruje da je i on bio ozračen ukletim nakitom carice majke.

Na lokalitetu Vrelo Šarkamen 1999. godine održano je finale manifestacije „Susreti sela”, na kojoj su učestvovala najbolja sela iz borskog i zaječarskog okruga. U centar utvrđenja gde je pripremljen umetnički program, sjatilo se nakoliko stotina posetilaca. Priča se da je bilo mnogo onih koji nisu smeli da prođu kroz kapiju Dajinog grada.

Kako kaže predanje, u utvrđenje carskog grada ulazilo se preko mosta ispod kojeg je bilo luksuzno rimsko kupatilo. Svako ko je hteo da uđe u palatu, prvo je morao da se okupa. Verovatno se imperator Daja bojao buva, vaši i zaraze koje su harale u to vreme, ali narod veruje da se kupanjem u čudotvornom Dajinom kupatilu dobijala zaštita od ukletog nakita kojeg je začarao moćni Gaj Valerije Maksimin Daja (305-313), sestrić rimskog imperatora Maksimilijana Galerija, graditelja palate u obližnjem Gamzigradu.

Ova verovanja su verovatno razlog zbog kojeg je opusteo kraj oko Šarkamena - na dvanaest hektara lokaliteta i oko njega ne nalazi se više ni jedna pojata!



Niko ne koristi ni seno ni drva iz okoline antičkog grada.

O izvoru na Šarkamenu kruže još zloslutnije glasine. Tamo, kunu se Timočani, ne bi ni da zadane, a kamoli da zanoće.

„Ništa u tim pričama nije slučajno.” - rekao nam je šef mesne kancelarije uobližnjem selu Štubik, Zlatimir Pantić koji je ujedno i publicista – „Od 1992. godine, od kako je nađen nakit Carice majke, umrlo je tri akademika koji su bili direktno vezani za istraživački rad u Vrelu Šarkamena. Stradali su i jedan snimatelj Radio Televizije Srbije i neki radnik na lokalitetu a govorka se da su nesrećno okončale i dve manekenke koje su na promocijama nosile caričin nakit”.

Ipak, nađe se poneki heroj koji, sa najsavremenijim aparatima za ispitivanje zemljišta i mobilnim telefonima, tumara Šarkamenom i okolinom tražeći veliko blago koje je Daja pred samu smrt, pouzdano tvrde, na kamilama izvezao iz palate, a potom ga sakrio na tromeđi Šarkamena, Popovice i Plavne pošto je odustao od namere da ga odveze u Rim.

Bilo kako bilo, priča i groznica za blagom imperatora Daje i dalje traje, golica maštu avanturista i uteruje strah u kosti okolnim meštanima.


(RTV Best)

CARIČIN GRAD

Episkopska bazlika




Nekada davno bejaše nekakav car. Imao je i caricu sa kojom bi, verovatno, srećno živeo da ne beše i goleme nevolje. Naime, grad u kome su živeli je bio bezvodan. Trpeo je narod, trpeo je i car, ali je carici „prekipelo“! Objavila je da će se ponovo udati za onoga ko u grad dovede vodu. I nađe se i takav. I to kakav! Običan svinjar! Carica nije želela da prekrši obećanje, ali se to caru nije dopalo. Toliko se, kaže, rasrdio da je rekao da grad ubuduće nema ni leba, a kamo li vode. I ne samo to. Neće imati ni konje, ni svinje, niti bilo šta drugo. Tako barem kaže legenda. Bilo kako bilo, tek gradić podno Radan planine nazvaše Lebane, a okolna sela Svinjare i Konjino. Možda i zato da ih trajno podseća na nešto što su imali, a što su trajno izgubili.

Budi maštu meštana

Ovih i sličnih predanja u Lebanu i okolini ima na pretek. Većina ih se odnosi na Caričin grad, obližnje arheološko nalazište iz šestog veka naše ere, koje se vezuje za ime Rimskog cara, Justinijana Prvog. Na području današnje Srbije je živelo mnogo rimskih imperatora, ali samo dva cara. I dok se o caru Konstantinu Velikom, osnivaču Naisa, mnogo toga zna, Justinijan je dugo bio nepoznanica. Tek su arheološka istraživanja tokom prošloga veka delimično skinula prašinu zaborava, pa se danas pouzdano zna da je vladao pune četiri decenije (od 527 do 565 godine).
Caričin grad leži na blagim padinama koje se spuštaju od Radan planine ka leskovačkoj kotlini. Daleko od saobraćajnica i „očiju javnosti“, ostaci grada su dugo budili maštu meštana, posetilaca, istraživača i avanturista. Svako je na svoj način želeo da „dokuči“ šta se ovde zaista dešavalo u dalekoj prošlosti. I dok su jedni tvrdili da je grad podigao upravo car Justinijan Prvi, koji potiče iz ovih krajeva, drugi veruju da je varoš zadužbina cara Iraklija iz doba naseljavanja Slovena. Nauka, međutim, tvrdi da je Caričin grad (Iustiniana Prima), zapravo zadužbina Petra Sabatija (Petrus Sabbatius), Justijanovog posinka, koji je i sebe nazvao po poočimu (Justinijan “pravedni”). O izgubljenom gradu u dolini Puste reke je prvi pisao Mita Rakić, sada već davne 1880. godine. Kasnija arheološka istraživanja su pokazala da su na površini većoj od deset hektara bile građevine dostojne divljenja, hramovi, trgovi, ulice, česme i kupatila. Sva zdanja su bila ukrašena podnim mozaicima na kojima su prikazane rajske ptice i crkvene posude, ali i slike iz Jevanđelja.
Meštane, međutim, najviše oduševljava priča o požrtvovanoj, ali neshvaćenoj carici, koja je „sirota, samo želela vodu i dobro napaćenom narodu“. Sa ponosom ističu da će se Caričin grad uskoro naći i na listi UNESKO-a, a važno je da su poslednjih godina ponovo pokrenuta istraživanja. Baš kao i svest opštinskih čelnika da Lebane ima šta da ponudi i pokaže turistima.


Merak kod Grka

Opština Lebane se prostire u jugozapadnom delu centralne Srbije. Obuhvata područje gornjeg toka reke Jablanice, a graniči se sa opštinama Leskovac, Medveđa i Bojnik. Sama varoš je mala i nerazvijena. Privrede skoro da nema, nezaposlenost je velika, a mladi sve više odlaze „trbuhom za kruhom“. Ipak, ne žale se. Kažu da su darežljivi onim što imaju. A najviše se hvale gostoprimljivošću. U svega par ulica, koliko ih ukupno ima, smestili su i opštinu i velelepnu crkvu, koja, rekoše ovde, na nedeljnoj liturgiji sabere „pola grada“. Podigao je kralj Aleksandar Ujedinitelj, 1929. godine, zahvalan ratnicima iz ovog kraja koji položiše život na oltar otadžbine.
Tu je i škola i gimnazija kojom se takođe ponose. Iz njenih skamija je izašlo mnogo akademika, lekara, profesora, doktora nauka... A šta reći o Lebanskim kafanama. Ima ih kao i svuda, štošta se u njima dešavalo, ali će vam svako pomenuti priču o dve kafane – jednoj staroj, i drugoj, nešto mlađoj. Starija se zvala Grčka kafana, valjda po vlasniku Grku, i vrata nije zatvarala ni tokom oba svetska rata. Ludovalo se, pilo i pevalo, a „Mita bekrija“ je i dočekivao i ispraćao goste. I danas bi valjda radila da zajedno sa Nemcima u sećanje nije otišao i njen vlasnik. Druga, nešto mlađa, je birtija Pevac. I ovde se meračilo, mezetilo, dobro vino pilo i žal za mladost pominjao.
Ali nije kafana jedino mesto koje će domaćini ponuditi gostima. Pominju i lepe predele, netaknutu prirodu i, naravno, Caričin grad. Tek u poslednje vreme se i o turizmu razmišlja kao poslovnoj šansi. U blizini je i Sijarinska banja, mesto bez magle, nadaleko poznata po čuvenim gejzirima i lekovitom vodom. Postoje i uslovi za lovni turizma, ali nema onoga što zovu osnovna infrastruktura. Nedostaje smeštaj, bolji putevi, bolja organizacija i štošta drugo. Ipak, ovde veruju da vreme radi za njih i da će sve uskoro biti i bolje i lepše.


casopishorizont

Naši stari upozoravaju: Ovih dana ne noćivajte van kuće inače mogu da vam se dogode STRAŠNE STVARI

Ako vam se desi da ovih dana prođete kroz unutrašnjost Srbije ili odete negde na selo, sigurno će vam bar neko, verovatno starija gospođa ili neki deka, reći da nikako ne krećete na put kući po mraku, a da bi vam najbolje bilo da vas i sumrak zatekne u zatvorenom prostoru. Jer, napolju je ’opasno vreme’.


Za ovakvo neobično ponašanje postoji verovanje jako i duboko utkano u svest našeg naroda. Naime, od danas, pa se do Bogojavljanja 19. januara, narod veli da je Isus Hristos bio nekršten, pa da je i sada u to doba zemlja otvorena da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima đavoli i razni drugi demoni.

Otud i ime za ovaj period – 'Nekršteni dani'.

Zbog toga, od kako se smrkne, pa sve dok petli ne zapevaju, zemljom vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod tvrdo veruje da onaj, ko bi u to vreme putovao rđavo prošao. Ko baš mora da izađe nosi sa sobom beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.

Tako bar narod kaže...

U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se ne ostavlja dečja odeća, jer su svuda urokljive i zle oči koje mogu da naškode deci.

U mnogim krajevima Srbije, krije se i svetlost iz kuća, tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju zaklopci ili roletne. Noću se ne pije voda jer se demoni uvlače u kućne posude i vodu pa vrebaju neoprezne.

Tako bar narod kaže...


Veruje se da će dete koje se rodi u nekrštene dane biti bolešljivo i nesrećno, a postoji i verovanje da takvu decu napolju vrebaju stravične ptice sa dečijim likom. Da bi se mališani „odbranili od uroka", stari su smislili ovo – deca rođena u „nekrštene dane" moraju svake godine u tom periodu da sa sobom nose posebnu košulju, izatkanu na kaminu.

A kako bi „odagnao bedu i smanjio muku" u ove sumorne dane, narod je smislio i „protivlek" – Slično, zapadnom praznovanju za Noć veštica, nekada su po selima i gradovima u Srbiji na sve strane išle maskirne povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vuno... Ovo bi posle svi zajedno pojeli i popili jer su nekršteni dani uvek mrsni, ćak i sreda i petak i posti se samo na Krstovdan koji je neposredno uoči Bogojavljanja.

A onda, uz hranu, piće i muziku, i oni najplašljiviji zaborave na strahote koje vrebaju iz mraka.


dnevno.rs

Sveštenikova anatema



Prokletstva - mit ili stvarnost
Stričeve suze ispaštao i sinovac i potomci

Piše Golub Lazarević


Nakon što se ogrešio o strica sveštenika, počinilac slomio vrat padom sa konja, a nasilno stradalo i devet njegovih potomaka

Da sredovečni Stanoje, iz nadaleko poznate familije u nevelikom šumadijskom selu, nije odlučio, čak i po cenu velikog sagrešenja, da se jeftino domogne vrednog imanja nadomak kuće, mnogi veruju da bi nekoliko grobova na seoskom groblju znatno kasnije bilo iskopano.

Dugo je nemoralni čovek merkao njivu od dva hektara, tik uz njegovu, ali i kuću strica mu Alekse, uglednog seoskog sveštenika. Njiva je i nazvana Popovac, po pređašnjem vlasniku svešteniku, a i što su u obližnjoj crkvi, nekoliko generacija unazad, službovali popovi. Njiva se nalazila u samom centru sela, odmah pored crkve i škole. A da sinovac poodavno merači njegovo imanje, crkveni čovek nije ni slutio. Kad mu je dosadilo da obrađuje imanje, što zbog tereta godina, što zbog toga što mlađarija ode “trbuhom za kruhom” u razna mesta, sveštenik odluči da njivu proda. Sasvim slučajno, u stvari - takav je i red, prvo je obavestio sinovca o nameri da proda zemlju. Stanoje jedva dočeka da se dokopa imanja, posebno zato što ga stric nije “ucenio”, već mu je rekao za cenu od 50 dukata.

- Ma, striče, meni se imanje dopada, voljan sam da ga kupim, ali znaš i sam da nije lako do novaca doći, pa tako ni ja nemam sada gotovine da ti platim ceo iznos! - snebivao se Stanoje.
- Pa, koliko imaš gotovine, sinovče? - upitao je sveštenik.
- Svega pet dukata, striče!
- U redu, sinovče. Naši smo, pa mogu da te pričekam koliko hoćeš.
- Vidiš, striče, danas je sveti Vasilije, ili Srpska nova godina, pa ću ti dati ovih pet dukata, a ostalih četrdeset pet na dan Velike Gospojine, to jest 28. avgusta. Mislim da je tako pravo i ja ću do tada da se snađem. Pa, čist račun - duga ljubav!
Složi se sveštenik sa predlogom, uzme pet zlatnih novčića i predloži da ništa ne pišu. Svoji su, dali su reč, pa ako oni jedan prema drugome ne budu kako valja, ko će?! Nažalost po sveštenika, kupac je drugačije razmišljao, te predloži:
- More, striče, jesmo mi, što se kaže, rod rođeni i naši. Tu nema zbora, ali svi smo mi smrtni ljudi, pa biž ja voleo da napišemo priznanicu, da ostane trag od naše pogodbe, za svaki slučaj! - bio je uporan Stanoje.
Ne sluteći ništa loše, sveštenik Aleksa napiše priznanicu na pet dukata koje je, na ime prodate zemlje, primio od sinovca Stanoja i uruči mu je da ovaj ima dokaz o izvršenoj uplati.


Lažni brojevi
Malo se sveštenik iznenadio kad se na veliki pravoslavni praznik Veliku Gospojinu približilo veče, a sinovac Stanoje se nije pojavljivao sa novcem, niti je davao avaza i objašnjenja zašto nije došao u dogovoreno vreme. Sunce je već odlazilo ka “zaodu”, kad se crkveni čovek zaputio kući sinovca Stanoja. Ovaj ga pozva u kuću, ali sveštenik odbi, već ga upita:
- Sinovče, prođe praznik, a tebe nema da doneseš one dukate koje mi duguješ za kupljenu njivu. Rekli smo da je rok do današnjeg dana. Ako nisi sve spremio, pomerićemo rok, Naši smo!
- O kakvim dukatima pričaš, striče? - tobož se začudi Stanoje.
- Pa, sećaš li se, sinovče, da si mi, prilikom kupovine, dao pet, a ostao dužan još 45 dukata? Dogovorili smo se da te čekam do Velike Gospojine, pa da mi danas isplatiš ostatak! - podseti ga Aleksa, ne očekujući ništa loše.

Na te reči, Stanoje pokaže stricu onu istu priznanicu, koju su napisali i koju je Aleksa potpisao prilikom pogodbe, ali je na njoj, uz upisanu cifru pet, dodao i nulu, pa je ispalo da je, prilikom kupovine, isplatio čitavu cenu za imanje!
U prvi mah, sveštenik nije mogao da poveruje da je rođeni sinovac mogao tako da ga natocilja, ali kad je video da je “vrag odneo šalu”, poče sveštenički da savetuje sinovca kako to ništa ne valja i kako čini veliki greh, i to prema rođenom stricu. Nažalost, ni to nije pomoglo i rođački spor ode u sudske vode.

Na sudu je Stanoje tvrdio kako je celokupan iznos platio stricu prilikom pogodbe. Sudija je upitao kolika je cena, Aleksa odgovorio da je 50 dukata, a sinovac je platio samo pet prilikom kupovine i objasnio o roku do kojeg su se dogovorili da ga stric čeka za isplatu. Stanoje je hladnokrvno pokazao vešto falsifikovanu priznanicu sa Aleksinim potpisom. Sudija je upitao Aleksu da li je to njegov potpis, a sveštenik je potvrdio uz napomenu da je primio samo pet, a ne pedeset dukata! Potom delilac pravde upita i Stanoja da li sme da se zakune na krst i kandilo i ovaj se, bez trunke griže savesti, prekrstio, poljubio čamov krst i zakleo da je stricu isplatio sav dug. Još se, tobož, čudio odakle stricu sloboda da ga tuži “na pravdi Boga”. Sudija nije imao težak posao, već je presudio da je Stanoje u pravu, a Aleksa nema pravo na potraživanje, pošto je, svojeručno, potpisao da mu je sinovac platio. Sveštenik je gorko zaplakao, više zbog rođakovog nepoštenja, nego što mu je bilo žao pretrpljene štete. Kroz suze ga je prokleo:
- Sinovče, kako radio, tako ti Bog platio!

SLOVA

Stanojevi zemljaci, komšije, rođaci i prijatelji tvrde kako se zbog njegovog falsifikata i teškog sagrešenja prema stricu, prilikom ispisivanja o primljenom, odnosno uplaćenom novcu, pored brojke koja označava iznos, dodaje i overa slovima. Što je sigurno, sigurno je!
Stižu kletve...
Vrativši se u selo, sveštenik Aleksa je sedam jutara, pre sunca, odlazio u crkvu, prevrtao mantiju i kleo sinovca. Da je đavo došao po svoje, komšije i drugi žitelji nevelikog sela shvatili su kad je nastradala Stanojeva žena Đurđija. Volela je da popije, pa je suprug zaključavao kačaru brvnaru katancem. Pričalo se da je i katanac ukrao iz seoskog zatvora, ali kako je beskrupulozni čovek bio u veoma dobrim odnosima sa sreskim načelnikom, kojeg je podmićivao raznim poklonima, niko u selu mu ništa nije mogao. Kad joj se pripila rakija, Đurđija uzme merdevine, popne se na krov i stane da skida ćeramidu kako bi ušla u kačaru. Na nesreću, pod njenom težinom popusti trula “šindra”, krovni pokrivač, pa nesrećna žena propadne u kacu sa džibrom. Slučajno je tuda prolazio Stanojev brat, začudio se zašto je krov polomljen, popeo se i video Đurđiju kako se koprca u džibri. Na jedvite jade uspeo je da je izvuče, ali je nesrećna žena umrla nakon tri dana.

I sam krivokletnik je loše završio. Vraćao se sa njive, jašući kobilu koja se verovatno od nečega uplašila i zbacila vlasnika Stanoja. Kad je kobila stigla kući bez jahača, ukućani pohitaše ka imanju da vide šta je bilo sa Stanojem. Baš u ataru komšijskih vinograda pronašli su sagrešenika slomljenog vrata. Nesrećnik je pao sa konja glavačke i na mestu ostao mrtav. Ali, nažalost, ni tu nije bio kraj namirivanju duga zbog Stanojevog krivokletstva i anateme ozlojeđenog strica Alekse.
Unuk Stanojev Isailo, nastradao je, takođe, pod čudnim oklnostima. Ne zna se u kojoj meri je za njegovu smrt krivo dedino, a u kojoj meri sopstveno sagrešenje. On je, jednom prilikom, naišao na kombi turske registracije koji se prevrnuo i zapalio. Sa dvojicom rođaka je uspeo da izvuče jednog Turčina sa teškim opekotinama, dok je drugi izgoreo, Ali, kad je, nešto kasnije, Isailo video da je iz kombija ispao kovčežić sa podosta novca i nakita, bez razmišljanja je usmrtio i drugog putnika i prigrabio blago. Gramzivi čovek nije imao priliku da dugo uživa u krvavom plenu. Tri godine kasnije, njega je, u saobraćajnom udesu, usmrtio Turčin nadomak motela „Prokleta Jerina“ kod Smedereva. Posle udesa, pregazio ga je i šleper sa dvadesetak točkova, tako da su od njega ostali samo šajkača i lična dokumenta.

Unuka Margita se prvo odala nemoralnom životu i služila ostalim devojkama kao loš primer. Razljućeni otac ju je, jedne zimske večeri, oterao iz kuće. Nesrećna devojka se potucala od nemila do nedraga, spavala po senicima i štalskim jaslama, pa se jedne noći, u vreme jakih mrazeva, onako neuhranjena i slabo odevena, smrzla.

Unuk Stanojeve kćerke - Dušan je služio vojsku u gradu na Dunavu i uoči Drugog svetskog rata, kupajući se sa drugovima, udavio se u velikoj reci.
Praunuk Stanojev, Živadin, nije navršio ni petu godinu kad je pao u veliki bakrač vrelog ceđa koji se kuvao na verigama vatrišta u staroj kući “odžakliji” i zadobio smrtonosne opekotine.
Čukununuk Dragoš je nastradao u obračunu sa policijom, prilikom pljačke jedne inostrane banke. Umesto da se preda kad je zatečen ispred trezora, zapucao je na uniformisane ljude, koji su ga usmrtili.

Drugi čukununuk Trifun, umro je iznenada, pošto mu je berberin, dok ga je brijao, rasekao bradavicu. Rana se inficirala i nesrećnom mladiću nije bilo spasa.
Namirenje duga nije pogodilo samo Stanojeve direktne potomke, već je nasilnom smrću umrla i Leposava, supruga Stanojevog unuka Milenka. U čitavoj okolini nije bilo vrednije i čestitije žene od nje, a smrt ju je zatekla ispod seoskog zapisa. Ona se sklonila pod razgranato sveto drvo od iznenadne kiše. U jednom trenutku je munja zaparala nebo, prolomio se strahovit tresak, a ispod svetog stabla je ostalo nepomično Leposavino telo.

Stanojev sin Veliša nije nastradao nasilnom smrću. Poživeo je više od sedamdeset godina, ali je kraj dočekao u nesnosnim mukama, tako da ni žena Milka, koja se, decenijama, bavila vračanjem i znala “trista čuda”, nije mogla da mu pomogne.

Vremešni ljudi, koji su bili savremenici Stanojevog sagrešenja i iščekivali da vide kakva kazna sledi za učinjeno krivokletstvo, nakon svake od nasilnih smrti sagrešenika i njegovih potomaka, tvrdili su kako je Svevišnji spor, ali dostižan i da je suđeno da svako, kad-tad, plati za svoja nedela.


novosti

Snajina preslica


Šta nam se događa




Piše Biljana Janković


Između Božića, u nekrštene dane, proneše koledari po selima ispod planine glas da su isprosili Novku. Još veće čudo nastade kad dokone stanarice ispričaše o Novkinom mirazu: nosi u miraz kopile, jedno vreteno i preslicu, naramak kudelje i ćilim za spokoja Stanoju udovcu, koji je već dve žene u grob smestio. Pitali su se sa kim je posrnula, al' kučka ne pušta glasa od sebe; pokrila oči obrvama, pa ni crne ni bele ne progovara. Čudili su se, i jeste bilo za čudo, i na kraju zaključiše da mora da je mučenicu neko na silu uzeo, jer se za njinom kućom nije ružna povlačila. A što ćuti, to ćuti od sramote...

Iako dovedena u dane kad se u tuđi rod ne ide, zasukala je Novka rukave i radila sve kućevne poslove kao da joj nije stomak do zuba. Kakav joj je život bio u muževljevoj kući za tih kratkih dana, jedino bi ona umela kazati, samo da je htela usta otvoriti. Stanoje se samo smeškao ispod brka, a Vukosava, mati njegova, samo je više zabrađivala maramu da joj niko oko ugledati ne može, i nije jezika preko zuba puštala. Zbog tog mira u njenoj kući, selo zaključi da je sigurno Stanoje Novku...

I opet se mir spusti ko' plast na selo ispod planine. Ljudi kao da nisu verovali da je bilo to što je bilo, sve dok prolazeći pored Stanojeve potleušice ne bi videli Novku kako štogod posluje oko kuće. Tad bi odmahnuli glavom i rekli preda se: "Prokleta mu prljava duša!", nazivali muci Boga, pa nastavljali svojim putem.

Ali ne bi Novki suđeno da se u novom domu porodi. One nedelje pred Časne verige nađe je svekrva na ognjištu. Beše se isprljila punim kotlom ključalog mleka, pa se obeznanila i upala u žar na ognjištu. Ne bi joj pomoći; dva dana posle umre u strašnim mukama od teških opekotina. I koliko god da su joj bile muke, opet nije glasa puštala.

Gospode Bože, koliki je samo sanduk bio! Bila žena noseća, pa sanduk kao kanta... Osim popa, na njenoj pratnji je progovorio samo jedan od starijih ukopnika. Reče čovek da bi, pošto je bila blagoslovena, trebalo pored nje u sanduk spustiti kakvog alata, ako je muško nosila, ili štogod od ženskih potreba, ako je dete bilo žensko, ali se Vukosava napravi da nije čula i ode nekim poslom.
I tako, spustiše mučenicu u sanduk na onom ćilimu koji joj za ta posla iz roda spremiše. Niko i ne zakuka kad je sahraniše uoči samih Časnih veriga...

Iste su joj večeri dali i za dušu, k'o da je pašče što nigde nikog nema. Niko ni crnine uzeo nije, kao da su je na putu našli. "Gre'ota u Boga", šaputale su žene, "teško onome ko je o nju dušu ogrešio! Bog nikome dužan ne ostaje... Igrati se devojačkom srećom, pa i tamo i 'vamo, ali životom trudne žene, pa to je da Bog sačuva!" snebivao se svet spreman da ispljuje Draginju, mater Novkinu, jer niko iz njene kuće ni na džadi ne sačeka da je isprati.

Neki dan pre Mladenaca naišla Milenija Vićina sa ovcama pored Stanojeve kuće. Zadubila se žena u pletenje, nije oka s igala podizala, kad ču kako se Vukosava nekom odazva iz kuće, pa istrča na prag i upita je što je zove. Nađe se Milenija u čudu, pa reče da je nije zvala, ali se obazre oko sebe, osim njih dve - nigde nikoga nema.

"Ima neko vreme kako mi se često učini da me neko zove, pa se ozovnem. Izađem napolje, a ono nigde nikoga nema..." pričala je Vukosava prilazeći porti. "A noćas sanjam da idem kroz nečiju livadu. Kao pošla na stabulju da ponesem tesiju vode. Livada potkošena pa usitnila otava, divota jedna pogledati. Oko stabulje tri grma tisovine, a u 'ladu sedi ona Draginjina kletara, ona nespomenica, i povija dete. Kad me ugleda zaveza povoj, pa mi priđe ruci, pokloni se pa me poljubi u ruku, i veli: "Pomaže bog, mama! Bi li mi 'tela doneti moju preslicu, jer sam žensko rodila, pa joj može trebati?" Ja se u tom setih da je ona umrla, pa se trgoh i probudih iz sna... A veliš, nisi me zvala?"

Milenija joj se zakle u oba oka da nije, pa ode stoci. Uveče ispriča svekrvi i jetrvama šta je pasiralo, i šta joj Vukosava reče. Žene k'o žene, svaka po neku dodade, ali im proletnji posao ne dade dugo na to misliti.

A Vukosava se stade žaliti prolaznicima da sve češće sanja pokojnu snaju koja od nje traži svoju preslicu. U po leta, zavezala je u ceger dve kokoške, spremila nasad jaja i kudeljku vune, pa se zaputila kod stare vračare Perke, gore na vrh Voznika, da je ova posavetuje kako da se od te muke oprosti. Posle je Perka pričala da joj je ona rekla da zaveže kudeljku vune na preslicu, i za presljanku zadene vreteno, pa da ponese dve sveće, pa da izda snaji na grob, zapali sveće i zabode preslicu pored krsta. I da o kakvom prazniku odnese i priloži u crkvu pogaču i dve krpe platna, i to u sebi nameni detetu za babine. E, sad, šta je od toga uradila Vukosava a šta nije, Perka nam nije umela baš najsigurnije kazati.

Uz post Velike Gospođe naiđe opet odnekuda kroz naše selo luda Ika, i ispriča kako je tog jutra svratila na Mramorje ne bi li gde štogod pojela, pa videla kako Vukosava spava na Novkinom grobu, a pored nje zabodena preslica. "Sveće ugasio vetar!" priča sirota ženama. Mi se pogledasmo, pa viknusmo našu majku Gicu da pođe sa nama na groblje da vidimo šta je to bilo. Luda Ika pristala za nama, pa samo nešto zanoveta i blebeće. Kad tamo ima šta i da vidimo! Vukosava valjda zapalila sveće, pa zabola preslicu u zemlju. Samo nije, izgleda, gledala šta radi, ili je možda žurila da se vrati, ili gledala da je ko ne vidi, pa probola šiljkom preslice kroz pregaču. Kako koraknula zapela kecelja za grob i ona od straha valjda na mestu pala mrtva. Raširila ruke pa nam se učinilo kao da je zagrlila snajin grob....

Šta ćeš, svi smo u smrti jednaki, samo smrti nisu jednake. Spremismo
još jednu sahranu. Seti se neko od ukopnika da opet zatraži preslicu da ponese snaji, ali preslicu skembala luda Ika pa sedi pod trešnjom i kao prede. Ne da preslice ni za oku dukata, treba joj za devojačku spremu.... Jedva je nekako namitismo čitavom krpom podatkanog lana, Bog te pita otkud se to našlo kod pokojne Vukosave.
I tako ti Vukosva odnese snaji njenu preslicu...


30k0

Đavoli obaraju avione?!

Fenomeni


Piše Nebojša Ilić


Zašto piloti izbegavaju oblast Đavolje varoši kod Kuršumlije Šta povezuje Đavolju varoš sa Njujorkom

Zbog čega u ovoj oblasti padaju i vojni avioni

Fenomen Đavolje varoši kod Kuršumlije, odnosno Prolom banje, potiče, najverovatnije, od prastarih dana kad se sa ovog područja povuklo ogromno jezero, na čijem dnu su se nalazile ove čudnovate piramide koje mnogi upoređuju sa Baštom bogova u SAD.
Od tada su nastale brojne legende koje ovu misterioznu prirodnu lepotu podno Radan planine, povezuju sa đavoljim i nečastivim silama.

Ali, da “nečeg” u svemu tome zaista i ima, svedoči nam i novija istorija ovog područja koje ne prestaje da zaokuplja pažnju znatiželjnika i turista.
Novija istorija beleži da na ovom području, iz do sada nepoznatih razloga, padaju i vojni avioni. Upečatljiv primer je rušenje vojnog transportnog aviona “Daglas DC-3”, početkom pedesetih godina prošlog veka.

ZAGONETNE ĐAVOLJE VODE

Na prostru Đavolje varoši postoje dve interesantne hidrografske pojave – đavolja voda i đavolje vrelo. Đavolja voda je skup nekoliko izvorčića koji se javljaju na visini od oko 700 metara, u koritu Đavolje jaruge. Ova voda je veoma mineralizovana i, kako naglašava dr Stanojević, opasna je za piće! Upotrebljava se u narodnoj medicini za zalečivanje rana i, ređe, za lečenje obolenja grla, usta i ždrela. Savremena medicina je ranije zabranjivala korišćenje Đavolje vode, a sada toleriše njenu upotrebu. Ova voda se u Prolom banji prodaje po veoma visokoj ceni!
Đavolje vrelo, kako ističe dr Stanojević, izbilo je 1070. godine iz geološke bušotine i od tada ova voda ističe i široko se razliva prema koritu Žutog potoka, taložeći gvožđeviti oksid i formirajući minijaturne crvene slapove. I ova voda je veoma mineralizovana, pa se, na kraju, postavlja pitanje da li sve ove vode ne potiču možda iz one velike termalne podzemne reke, za koju je radiestezista Vučetić tvrdio da protiče ispod Radan planine, ometajući letove aviona?!
Posle zvanične istrage, obelodanjeno je da je u pitanju bio “ljudski faktor”, ali je vaš novinar, sredinom devedesetih godina prošlog veka, o ovom udesu u kojem je stradala cela posada, razgovarao sa Jovanom Nedeljkovićem, bivšim komandantom niškog vojnog aerodroma. Nedeljković je u našem razgovoru potvrdio da su avionom upravljali iskusni piloti – Dragoljub Rosić i Nidžo Nikolić, zbog čega je on smatrao da se avion, ipak, srušio iz pomalo neobjašnjivih razloga.
Uz ovo je napomenuo da se iznad Radan planine i područja Đavolje varoši, što je poznato svim pilotima, koriste iskučivo žiro-kompasi, jer avio-magnetni kompas, iznad ovih terena, netačno i nepouzdano određuje kurs.

Balkanske brazde

Mnogobrojni istraživači su se bavili ovim fenoomenom, pa se, tako, početkom 2003. godine, u jednom beogradskom dnevnom listu pojavio tekst pod nazivom “Tajne zmajevih brazdi”, u kojem je autor još jednom “odmotao” priču o nesrećnom udesu vojnog aviona, pružajući i neka dodatna objašnjenja.

U ovom tekstu se, naime, pojavila izjava Stanimira Vučetića, penzionisanog avio-tehničara iz Beograda, za koga se tvrdilo da je radiestezista. Prema njegovim istraživanjima, kako je navedeno, ispod Radan planine teče podzemna termalna reka! Kako se dalje navodi, ova reka je zasićena raznim metalima, pa stvara jak naboj akumuliranog elektriciteta i tako se organizuje magnetno polje, ograničeno lukom, sličnom duginom i prostire celim njenim tokom.
Kako je Vučetić tada objasnio, ova reka izvire ispod Malog krša na susednoj planini Sokolovici i proteže se prema jugu – sve do granice sa Albanijom.
Visina gornje granice luka, prema njegovim istraživanjima, iznosi 973 metara, ali se delovanje oseća još 600 metara iznad ove granice, što bitno utiče na vazduhoplove koji lete niže, odnosno bliže ovom području.

U istom tekstu iz pomenute godine, pojavila se i izjava Radovana Tanaskovića, diplomiranog turizmologa iz Kuršumlije, vrsnog poznavaoca ovog kraja, koji je utvrdio da se lokalitet Đavolje varoši nalazi u zoni “zmajevih brazdi” ili, kako se još nazivaju, “zmajevih glava”.
Kako je Tanasković objasnio, to su, zapravo, polja izraženog elektromagnetnog delovanja i pojačane gravitacije, a o njima je saznao do nekog prijatelja koji je, čeprkajući po starim papirima, naišao na zapise keltskih sveštenika, u kojima se objašnjava postojanje ove prirodne pojave.
Prema tim spisima, kako je napomenuo Tanasković, na Balkanu se nalaze samo dve takve “brazde” - jedna iznad doline reke Mirne u Istri, a druga nad Radan planinom, na čijim je obroncima – famozna Đavolja varoš.

Pomenute “zmajeve brazde” nalaze se, kako je navedeno u tekstu, i iznad Koni Ajlenda, u blizini Njujorka. Sve ove tri “tačke”, početkom devedesetih godina prošlog veka, povezale su neki neobični događaji.
Naime, iznad Radan planine i Đavolje varoši pojavile su se “zvezde lutalice”, koje su dolazile sa predvečerjem i nestajale u zoru, što nisu mogli da objasne ni najbolji poznavaoci nebeskih prilika, dok se u Istri, u isto vreme, obrušio meteorit, čija se svetlost, pri padu, videla čak i u susednoj Italiji.
Iznad treće “zmajeve glave”, na području Koni Ajlenda, kod Njujorka, tada se misteriozno srušio američki putnički avion, a ni moćna CIA nije uspela da objasni šta je bio uzrok njegovog pada!

Varoš na jezerskoj terasi

Posle ovih napisa, u narodu je ponovo oživela priča o “skamenjenim đavoljim svatovima” i “okamenjenim đavoljim učenicima” sa prizvukom novih – tehnoloških misterija, pa se, između ostalog, čulo da to “đavoli obaraju avione”!

I za “zvezde lutalice” narod topličkog kraja imao je svoje objašnjenje, povezujući ih sa “avaksima”, koji su, po tim pričama, špijunirali za potrebe NATO ovo područje na granici sa Kosovom i Metohijom.
U sve ovo su se, naravno, “umešali” i ljudi iz nauke, pa je tako dr Mladen R. Stanojević, iz Prokuplja, u svojoj doktorskoj disertaciji “Turističke vrednosti topličkog kraja” čitavo jedno poglavlje posvetio fenomenu Đavolje varoši.

DALEKO JE EVROPA

Prema opštem mišljenju, Đavolja varoš je jedinstveni prirodni spomenik na tlu Evrope, koji se, kako je i u tekstu napomenuto, može jedino porediti sa Baštom bogova u Koloradu, u SAD. Međutim, sve ove priče, izgleda, još uvek nisu doprle do ušiju evropskih turista, zbog čega, prema mišljenju dr Stanojevića, treba napraviti dugoročan turističko-propagandni plan kako bi se lokalitet Đavolje varoši u što boljem svetlu predstavio turistima iz Evrope i čitavog sveta. Ali, za sve to, i pored najbolje volje, nedostaju finansijska sredstva.
Ova je varoš, kako beleži dr Stanojević, najatraktivnija turističko-geomorfološka pojava u Toplici, koja je nastala erozivnim radom vode, odnosno njenim povlačenjem sa ovog terena, koji je, kako smo već napomenuli, bio pod jezerom dubokim oko 760 metara!
Uža lokacija Đavolje varoši, geološki gledano, kako napominje dr Stanojević, izgrađena je od andezita i piroklastita, hidro-termalno promenjenih, koji pripadaju Leckom andezitskom kompleksu, gornje oligocenske starosti.

Đavolja varoš je, prema istraživanjima dr Stanojevića, usečena na najvišem nivou nekadašnjeg jezera i predstavlja, ni manje, ni više, nego – jezersku terasu!
Stubovi iz Đavolje varoši, prema istraživanjima dr Stanojevića, u stvari su urezani u rastresiti jezerski pod i izgrađeni od tri sprata različitih sastava.
Dva potoka, prema istraživanjima dr Stanojevića, koji su se ulivali u jezero, donosili su i taložili po pribrežnoj terasi – rečni materijal. Posle većih kiša, oni su donosili krupno kamenje, koje je ostalo uloženo u mekšim sedimentima. Veći, stenoviti blokovi su obronjeni, dovaljani sa strmog odseka i, takođe, uloženi u jezerski materijal.

Tako su sa obe strane razvođa Đavolje i Paklene jaruge, kako napominje dr Stanojević, stvorene 202 piramide, čija se visina kreće od dva do 15 metara, dok im se širina, u osnovi, kreće od četiri do šest metara, a širina u vrhu svodi se na jedan do dva metara.
Kamene piramide s leve strane Đavolje jaruge su većih dimenzija, impozantnije su i meta svakog posetioca i fotoreportera, a njihova monumentalnost, kako ističe dr Stanojević, dolazi do punog izražaja kad se posmatraju iz korita ili sa desne strane Đavolje jaruge.


30k0

Sekirom na sveto drvo!




Dvorište osnovne škole u Vlakči

Piše Golub Lazarević

Božja kazna brzo je stigla one koji su se drznuli da poseku drvo – zapis, amajliju žitelja šumadijskih sela

Prastari običaj da se, na dan seoskih litija, odlazi do određenih stabala, obično hrastova, a u nekim selima do krušaka i lipa, i da se na njima prave zarezi u obliku krsta koji se prelivaju vinom, održao se do danas. Vernici, uz prigodne crkvene pesme, jelo i piće, tog dana urezuju krstove na ovom drveću, pa mu otuda ostade ime “zapisi”. Zahvaljujući tom verovanju, “preživelo” je brojno drveće, neretko i više od tri veka staro. Prema mišljenju starijih meštana, ova stabla predstavljaju svetinje i nije preporučljivo da im se otkine čak ni list. U mnogim selima, trase novih puteva su zaobišle zapise zato što niko nije želeo da zamahne sekirom na ove relikvije. Priče vremešnih meštana u šumadijskom selu Vlakči, Rogojevcu i još nekima, uveriše nas da sve to u vezi sa zapisima nisu samo puka verovanja i običaji. Postoji na desetine primera kako je Božja kazna stigla sve one koji su posekli ove svetinje.

STRELAC .

Na veru je zaboravio i Svetomir N. iz sela nadomak grada na Lepenici. Da bi pokazao kako je raščistio sa verom i religijom, “uperio” je cev puške ka krstu na kubetu seoske crkve i opalio. Nije oštetio hram, ali ga je, kažu žitelji njegovog sela, Božja kazna stigla posthumno.
Noć uoči sahrane, njegovu kućicu “potleušu” pogodio je grom. Tada su se zapalile električne instalacije i zahvatile krov, a komšije su jedva uspele da ugase požar i spreče da dom izgori zajedno sa vlasnikom-pokojnikom!

Obaranje u Vlakči

U brdovitom selu podno Rudnika, 1960. godine meštani odlučiše da, posle “uvođenja” struje i zidanja zgrade Doma kulture, izgrade i igralište za male sportove u dvorištu osnovne škole. Dogovor je lako učinjen, ali su problemi nastali kad je valjalo da se raščisti teren skloni tri veka stara kruška koja je, kažu od pamtiveka, služila žiteljima Vlakče i okolnih sela kao zapis. Niko nije želeo da sekirom “nasrne” na sveto drvo. Kad je već izgledalo da od gradnje neće biti ništa, seoski učitelj Milivoje Milojević, čijom zaslugom su u brdovito šumadijsko selo stigla brojna moderna obeležja, na jedvite jade je pronašao još dvojicu ljudi spremnih za ovaj posao. Tako su se seoski učitelj i Vlakčani Todor Mojsilović i Milutin Jovanović Rus latili sekira i počeli da obaraju zapis.
- Pobogu, ljudi, šta bi Uči, Milutinu i Todoru da “udare” na zapis? Vala, ovo na dobro neće da izađe. Jer, ko god je sek‘o sveto drveće, kad-tad ga je stigla Božja kazna! - govorili su Vlakčani.


Struja, grom, pa udes!

Nažalost, kako su vremešni ljudi proricali, tako je i bilo. Još istog leta krenula je Božja kazna. Dok je povezivao žice na električnom stubu u centru Vlakče, poginuo je od struje učitelj Milivoje Milojević. Na mermernom spomeniku ispred školske zgrade i novoizgrađenog igrališta, meštani uklesaše Njegoševe stihove: “Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi”. Potom su ovome dodali da je neumorno radio za napredak sela do zadnjeg časa 9. avgusta 1960. godine.
Dve godine kasnije, kazna je stigla i Todora Mojsilovića. Na dan 23. juna 1962. godine, ovaj poljoprivrednik je sa kćerkom i zetom skupljao seno na livadi pokraj Jasenice. Olovni oblaci su iznenada doleteli sa obližnje planine Rudnik, “spustili se na zemlju” i opasno zapretili radnicima. Bojeći se nepogode, skupljači sena su napustili posao i požurili kući. Provala oblaka ih je zadesila na pola puta. Sa još 13 zemljaka koji su, takođe, pobegli od oluje, potražili su utočište u tremu meštanina Ljubivoja Radosavljevića. Tek što su se našli u “suvoti” i stali da prepričavaju gde je koga zateklo iznenadno nevreme, žestoko je zagrmelo, sevnula je munja i Todor, jedini među šesnaestoro u zaklonu, padne na zemlju i ostane nepomičan. Prisutni su pokušali da ga vrate u život, ali bez uspeha. Narednog dana je ovaj čovek sahranjen na seoskom groblju.
Selom su, još jednom, počele da kolaju priče kako je Božja kazna nastavila da se ostvaruje. Tada su seljani stali da prognoziraju koliko je još trećem sekaču zapisa ostalo ovozemaljskog života. Prepričavali su ove događaje i na njih gotovo i zaboravili. Prisećali su se toga jedino u vreme komišanja kukuruza, seoskih moba i drugih prilika u kojima su se okupljali meštani podrudničkog sela.
Kad su već pomislili da se Milutin Jovanović Rus nekako “provukao”, ovaj 38-godišnji radnik je 13. avgusta 1968. godine, vozeći motocikl, naleteo na zaprežna kola na samom ulasku u varošicu Stragare, gde je bio zaposlen. Udarac je bio toliko žestok da je nesrećnom motociklisti “srčanica” zaprežnih kola probola grudni koš, pa je izdahnuo u najvećim mukama. Tako je nepisano pravilo, još jednom, potvrđeno.


Gradimirova tragedija

Euforija seče zapisa nije mimoišla ni selo Rogojevac na razmeđi Šumadije i Gruže. Talasu seče svetog drveća opirali su se ljudi koji su vekovima poštovali veru i tradiciju i nije bilo lako pronaći nekoga ko bi bio spreman da se, sa sekirom, ustremi na zapis. Zahvaljujući tome je stara kruška-zapis u seoskoj porti, na ulasku u selo, dugo odolevala zubu vremena. Danima su ljudi iz Mesnog narodnog odbora uzalud ubeđivali seljake da obore zapis. Svaki put su ljudi iz odbora nalazili na odgovor:
- Vlas’ poštujemo. Odredite da učinimo šta god ‘oćete, ali sa zapisom se nije šaliti! Ovde u Šumadiji se više puta pokazalo da onoga ko poseče zapis, ubrzo sustiže Božja kazna!... Na nesreću, u većini sela pronađeni su neki “savremeniji” ljudi, koji su pristajali da urade ovaj posao. Tako je na kraju bilo i u Rogojevcu. Kad su ponudili Gradimiru Jovanoviću, imućnom seljku koji je imao nekoliko hektara okućnice, da poseče ogroman zapis i drva otera svojoj kući, jedva je dočekao:
- Ma, ljudi, šta se nećkate?! Ako niko neće da se lati ovog posla, ja ću to da uradim. Moramo da se ponašamo u duhu novog vremena i da raskrstimo sa starim navikama i običajima!
Narednih dana prolaznici su zapazili kako je u zaseoku Brod nestala ogromna kruška koja je pamtila mnoge vekove, seoske događaje i verske običaje. Sveto drvo je završilo u Gradimirovom dvorištu. Znajući za prgavu narav svog meštanina, žitelji Rogojevca nisu smeli da prigovaraju osionom četrdesetogodišnjaku, ali su se, u međusobnim razgovorima, pitali da li će počinioca da stigne kazna. Nagađanje je potrajalo više od decenije i po, a onda je potvrđena izreka kako je pravda spora, ali dostižna. Kad je Gradimir krenuo da se svojim “tristaćem” provoza po okolini, predviđanje se ispunilo. Škripa kočnica, zveket polomljenog stakla i strahovit tresak, narušili su ponoćnu tišinu kod mosta na Uglješnici u Petrovcu. U smrskanom automobilu, ostalo je beživotno Gradimirovo telo. Jedno od najimućnijih domaćinstava u okolini počelo je da propada, a oko kuće je izrastao korov.

30k0

Vampir u vodenici, a jagnje sa pet nogu

(Para)normalna Srbija



Milan sa neobičnim jagnjetom

Piše Golub Lazarević

Veliki broj toponima u Donjim Komaricama govori o čudnim dešavanjima - Ukleti potok, Zeleni kamen, Suvača, Đavolji mlin
Uglednom domaćinu Milanu Rankoviću ovca ojagnjila jagnje sa pet nogu

Obrasle gustim rastinjem, koje kao da se spustilo na selo sa obližnje planine Bešnjaje i okolnih brda, Donje Komarice su vekovima služile kao utočište. Tu su se sklanjali ne samo žitelji ovog, već i susednih sela Lovaca, Vranovca, Štiplja, Kijeva, Strižila, Bukorovca i još desetak sela u opštinama Kragujevac, Batočina i Jagodina. Ljudi su se u ovom malenom, brdskom selu sklanjali da bi sproveli crkvene obrede i druge običaje, skriveni od pogleda Turaka visokim stablima hrastova i drugog vremešnog drveća, koje se dizalo u nebo kraj reke Osaonice. Tu je načinjen i prvi mlin, kojeg su pokretali konji, jer je u ovom kraju nedovoljno padala kiša, pa je nazvan Suvača.

Neobična prinova Rankovića

Tog leta, u domaćinstvo Milana Rankovića u Donjim Komaricama, sjatili su se stočari iz ovog, ali i susednih sela Gornje Komarice, Botunje, Drenka, Lovaca, Jovca i drugih sa prostora Šumadije i Pomoravlja. Dolazili su da vide neobičnu pojavu - jagnje sa pet nogu.

- Godinama uzgajam ovce, ali je, samo te godine, ovca ojagnjila neobičnu prinovu. Kad se to desilo, starije žene iz komšiluka savetovale su me da odmah uništim ovo jagnješce. Smatrale su da je to predskazanje nečeg zlog i da to donosi veliku nesreću, pa jagnje valja, što pre, uništiti. Tim pre što se u selu, od vajkada, mnogo toga čudnog dešavalo. I ja sam, jedno vreme, bio pod utiskom vremešnih komšinica i razmišljao da ih poslušam. Odlučio sam da to ne učinim, pošto je majka neobičnog jagnjeta bila stara šest godina i dva puta godišnje se jagnjila, donoseći na svet zdrave potomke - priča Milan Ranković iz Donjih Komarica.

Stočar iz sela podno planine Bešnjaje dodaje kako se nije pokajao što je jagnje ostavio u životu, pošto je ono odraslo, ponašalo se sasvim normalno i nekoliko godina živelo u stadu. Kao uspomenu na neobičan događaj, Milan čuva fotografije i video-snimke TV emisija koje su zabeležile neobičan događaj.

Više od decenije, svakodnevno je “rabadžijao”, odnosno prevozio putnike na relaciji Donje Komarice-Jagodina i obratno, a po prestanku bavljenja ovim poslom, sa svojim “lampekom” uslužno je pekao rakiju žiteljima Donjih Komarica i okolnih sela. Za to vreme, Milan je slušao brojne priče vremešnih meštana o neobičnim dešavanjima na ovim prostorima. Zanimljivi pripovedač je usmene legende bezbroj puta prepričavao dok je pekao “parnu”, ali i u drugim prilikama, nastojeći da ih zapamte mlađa pokolenja.

Nečastivak u staroj vodenici

Kad su Donjokomaričani načinili prvu vodenicu u ovom kraju na brzoj, planinskoj reci Osaonici, pristizali su pomeljari iz čitave okoline, pa je vodenično kolo danonoćno brujalo. Radilo se tako sve dok, u “gluvo doba”, stari mlin nisu otpočeli da pohode nečastivaci i uznemiravaju pomeljare. Ubrzo, malo ko je smeo da zanoći u vodenici i pored toga što je vlasnik za “noćni rad” nudio, kao nagradu, meljavu bez uzimanja ušura. Jedne večeri, putnik namernik pristao je da zanoći u staroj vodenici i pored upozorenja vodeničara da tu noću caruju nečastivaci. Pa, ni on sam tu nije smeo da zanoći! Umorni čovek je prilegao na neudobni drveni krevetac i, ubrzo, utonuo u dubok san. Kad se začula strahovita lupnjava, u prvi mah pridošlica nije mogao da razazna da li dolazi iz sna, jave ili nekih drugih svetova. Protrljao je oči i na svoje veliko iznenađenje i zaprepašćenje, ugledao neveliku, ružnu spodobu, sa neobično kratkim rukama i još kraćim prstima, koja mu je zapretila smrću zbog toga što se drznuo da u doba carovanja nečastivka na ovim prostorima, bude u staroj vodenici.

- U redu. Ako si rešio da me lišiš života što sam se ogrešio o tvoja pravila, učini tako! Ali, molim te, pre nego što me usmrtiš, pomozi mi da ovaj vodenični kamen pomerimo na mesto - predložio je hrabri i snalažljivi putnik.

Prevari se nečastivak, priđe da pomogne, ali ga putnik gurne da padne, a potom ga pritisne ogromnim kamenim diskom. Legenda kaže da se od te noći nečastivci više nisu pojavljivali u staroj vodenici.

Prikazanje na brdu Zeleni kamen

- Od davnina se priča kako nije dobro noću prelaziti preko Zelenog kamena na severozapadnom kraju sela. Uoči Bpogojavljenja, ali i u nekim drugim prilikama, na ovom mestu se, prema predanjima najstarijih ljudi, pojavljivala neobično jaka zelenkasta svetlost - priča Milan Ranković, osamdesetogodišnji zemljoradnik iz Donjih Komarica.

U selu nisu sigurni koja je od dve verzija o nastanku neobične svetlosti tačna. Da li je ime nastalo zato što su Turci, bežeći sa ovih prostora, zakopali na ovom brdu veliku količinu opljačkanog zlata i dragocenosti, pa traže da “izađu na videlo”, ili svetli, neobični, zeleni kamen, kojeg na ovom brdu ima u izobilju. Ali, svi se slažu da pojava ove neobične svetlosti predskazuje buduće događaje.
- Vremešni ljudi govore da kad iz brda, visoko u nebo „šiklja“ zelena svetlost i obasjava čitavu okolinu „kao usred dana“, obavezno se, potom, dogodi nešto „krupno“ za čitavu Srbiju - dodaje Ranković.

Ukleti potok

Vodotok u Miloševu nadomak Jagodine, od pamtiveka nosi naziv Ludi potok. Jedna od verzija kaže da je naziv nastao zbog toga što neobični potok, u vreme obilnijih kiša, „podivlja“, polomi sve ćuprije i odnese ih u Moravu. Nekada je, kaže legenda, odnosio čitave zaprege sa posadom. Drugi razlog prokletstva vodotoka je u imenu nastalom po tome što su se u njegovoj vrtači okupljali razbojnici u nedoba kako bi, među sobom, podelili krvavi plen koji su protekle noći opljačkali od imućnijih domaćina u okolnim selima. Nije za zanemarivanje ni verzija koja ime objašnjava time što su na obalama potoka razbojnici „presuđivali“ onima koji su se o njih ogrešili i stali im na put,.
- Govorili su mi da nikako ne idem „u gluvo doba“ kroz Ludi potok. Nisam ih poslušao i žestoko sam se pokajao. Gotovo svake noći su me budili nekakvi zli ljudi i vodili po bestragijama sve do oglašavanja prvih petlova. Deset godina su me tako mučili iz noći u noć! Deset žena me je napustilo govoreći „kako sa mnom nešto nije u redu“, pošto noću, poluodeven, tumaram bespućima - priča čovek iz sela na obroncimna Bešnjaje.

Ko za koliko bi se nesrećni čovek još zlopatio i skupo plaćao sopstvenu tvrdoglavost da, ovoga puta, nije poslušao savet prijatelja da se zaputi vidovitom čooveku na jugu Srbije.
- Nisi trebao to da činiš, ali je dobro što si došao kod mene, jer mogu da te spasim. I da si ranije došao, ne bih ti olakšao, jer si morao da platiš kaznu zato što si se u nedoba našao na ukletom mestu, saopštio je vidoviti čovek.

I, zaista, nedaće šumadijskog brđanina bile su „odnete kao rukom“. Posle posete vidovitom čoveku, oženio se po jedanaesti put i sada živi u srećnom braku.
Još jedan sredovečni brđanin je jednom prilično okasnio, vraćajući se pešice iz Jagodine, i baš u „gluvo doba“ našao se kraj Ludog potoka. Osetio je kako ga neko prati u stopu, ali nikoga nije video. Na kraju je, iznerviran, onako po srpski, „skresao“ majku nevidljivom pratiocu, ali mu je na to “odgovorio” jak udarac u glavu. Tajanstveni pratilac ga je onesvestio, a brđanin se razbudio tek posle pojanja prvih petlova.

Orlovi kao predskazanje

U prošlosti, silan svet se okupljao na malogospojinsku liturgiju i pričest u donjokoaričkoj crkvi Lojanici. Praznički odeveni ljudi iz dvadesetak sela na razmeđi Šumadije i Pomoravlja, došli su se da kraj hrama, smeštenog duboko podno planine i skrivenog od pogleda Turaka, proslave praznik, seosku slavu. Neke od posetioca uznemirilo je jato ogromnih orlova koji su besomučno kružili iznad sela.

- Ljudi, ovo na dobro ne sluti! - upozorio je neki starac, sučeći veliki brk. - Znam da ovako uporni naleti `tičurina nikada dobro ne donose. Daj Bože da sam se, ovog puta, prevario!
Vernici su nastavili sa veseljem i, ubrzo, zaboravili na strepnju vremešnog meštanina, ali su se prisetili njegovog strahovanja kad se na seoskom putu prema Strižilu pojavio ogroman oblak prašine koji se, velikom brzinom, približavao seoskom hramu i slavljenicima. Za mnoge preneražene vernike, bilo je kasno kad su opazili da se iza oblaka prašine kriju razbesneli turski konjanici sa isukanim sabljama. Oštar fijuk reskih sečiva parao je planinski vazduh. Odsečene glave i reka krvi ubrzo su počeli da se kotrljaju prema reci Osaonici. Uz obližnji potok bežali su oni koji su se prvi pribrali od šoka. Turci su ih sustizali i nemilice sasecali, a bistra voda planinskog potoka ubrzo je dobila purpurno crvenu boju. Potok je ječao od silne piske unesrećenih gorštaka. I danas, u znak sećanja na nesrećni događaj i stradanje žitelja, ovaj potok nosi ime Pišljak, jer je kroz njega odjekivala piska nesrećnih žrtava sve dok im obesne Osmanlije nisu sabljama prekinule jauke. Istoga dana, i crkva koja je služila čitavoj okolini je srušena do temelja i spaljena. Na tom mestu je, više od veka kasnije, tačnije 1932. godine, podignut novi hram. U njemu se svake godine na Malu Gospojinu, 21. septembra, služi liturgija i održava pomen nastradalima, a svečanostima i dalje prisustvuju žitelji ovog, ali i okolnih sela Gornje Komarice, Botunje, Bukorovca, Kormana, Strižila, Lovca, Kijeva, Vranovac, Štiplja, Milopeva, Bagrdana i još desetak iz opština Kragujevac, Batočina i Jagodina.


3oko

4 najveće srpske misterije koje su ostale bez odgovora

Šokiraće vas ove priče

Zapravo nikome nije baš sasvim jasno zašto se to desilo.

Evo priče.

Kralj Aleksandar Karađorđević je na proleće 1934. godine odlučio da sagradi Spomenik Neznanom junaku a zadatak da ga osmisli prepustio je poznatom umetniku Ivanu Meštroviću. I ne bi tu bilo ništa čudno da nije odabrao prilično neobično mesto za njega. Sam vrh Avale na kome se nalazila tvrđava srednjevekovnog grada Žrnova, kao i važno arheološko nalazište.


Koliko je ideja da se sruši Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije. Neki su čak mislili da je u pitanju trač. Ali apeli javnosti nisu urodili plodom pa je sve minirano dinamitom i zauvek uništeno.

I stvarno nikome nije jasno šta se zapravo desilo i zašto je kralj uradio nešto tako suludo. Neki smatraju da je bio mason, baš kao i Ivan Meštrović koji je osmislio Spomenik neznanom Junaku, a da je ceo spomenik prepun masonskih simbola.

Drugi misle da je to uradio kako bi uništio srpsku istoriju. Treći da je u pitanju manijakalna opsesija jugoslovenstvom koje je simbolizovano u Karijatidama – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama šest Banovina kraljevine Jugoslavije.

Neki izvori navode da je kralj umislio da je utvrđenje bilo Tursko i da ga je zato porušio greškom.


U svakom slučaju, zauvek će ostati misterija šta se sve nalazilo ispod zidina Žrnova, kao i zašto je kralj to uradio.

I za kraj još jedna pikanaterija o Kralju Aleksandru. On je odložio završetak radova na zgradi Skupštine Jugoslavije zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi. Skupština nije završena, a on je ubijen. Eh te gatare, ne možeš se pouzdati u njih… Čitajte dalje!

3. Mistična planina Rtanj


Rtanj je jedna od mnogih planina u centralnoj Srbiji. Možda ste nekada tamo bili na ekskurziji i mogli da vidite prelepe padine, netaknutu prirodu i pogled koji puca.

Ali pored toga ona krije i još par zanimljivih sitnica koje će vas možda zanimati.
 
Recimo dovoljno je da se udaljite malo i bacite pogled na nju. A onda ćete brzo reći nešto poput - majku mu pa ovo je piramida. Zapravo toliko savršena piramida da je čak čuveni pisac naučne fantastike Artur Klark smatrao da se u planini krije piramida, odnosno najstarija tvorevina vanzemaljske civilizacije.


Ljudi to je Artur Klark koji je napisao Odiseju i predvideo mnoge stvari koje su se zaista već dogodile. Ok, sada vam je valjda jasno da Rtanj nikako nije obična planina.

Neki ljubitelji naučne fantastike su čak ubeđeni da se u planini krije svemirski brod koji će pred sam smak sveta poleteti, a svi koji se tu zateći će moći da krenu nu svemir na daleko ali vrlo lepo mesto.

Upravo zbog toga krajem 2012. godine, pred očekivanu apokalipsu, ljudi širom sveta su plaćali i na desetine hiljada evra za smeštaj na našoj planini. Smak sveta je ispalio ali nikad se ne zna za sledeći.

Ne brinite se, i bez smaka sveta planinu Rtanj okružuju brojne misterije.

Recimo lokalno stanovništvo je sasvim ubeđeno da se u pećinama u unutrašnjosti planine nalazi do sada neviđeno blago. Legenda kaže da je vrhu planine živeo čarobnjak koji je čuvao ogromno bogatstvo. Koje nikada nije pronađeno, čisto da znate.

Ni to nije sve. Za Rtanj se vezuje i priča o bogatoj jevrejskoj porodici Minh koja je posedovala paraćinsku fabriku štofova, a kasnije i rtanjski rudnik kamenog uglja. Julius Minh izvršio je samoubistvo pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, a njegova supruga Greta je sagradila crkvicu-kapelu na vrhu planine Rtanj.

A onda je srušena do temelja.

Možda se pitate zašto?

Pa zato što svi misle da je ispod nje bilo skriveno blago bogatih jevreja. Ni to blago još nije pronađeno.


Uz sve to postoji zaista puno svedoka paranormalniha pojava koje se često dešavaju oko planine. Nemojte se iznenaditi ako tamo vidite svetleće lopte, neidentifikovane leteće objekte ili ako instrumenti izmere čudna zračenja i energetska polja. I ko zna šta još.

Nije vam dosta?

Ok, onda bi trebalo da znate da su Nemci za vreme drugog svetskog rata pronašli na Rtnju jednog Grka koji ne zna kako se tu našao, pošto je poslednje čega se seća bilo da je čuvao svoje ovce. Kao i da je upravo 1800 i neka godina a ne sredina 20 veka. O da. I postoje dokumenti o tom slučaju.

Dakle vrlo čudno mesto taj Rtanj, kažemo vam…

2. Kalemegdan i ono ispod njega


Zamislite mesto gde se već nekih 2.000 godina ljudi okupljaju, svađaju, ratuju i mire, osvajaju ga i gube. Mesto tako savršeno za život zato što se nalazi na ušću dve velike evropske reke, mesto na putu između istoka i zapada.

Zamislili?

E pa to vam je otprilike Beograd i tačnije Kalemegdan.

A sada zamislite koliko je sve tajni i misterija moglo da se nakupi za tih 2.000 godina. Više nego što mislite a mi ćemo vam otkriti samo one ispod zemlje.

Epicentar većine legendi je Rimski bunar. On je dubok 51 metar, a ima oko 200 stepenika do dna. I još par jezivih priča uz to. Recimo da su ga dugo nazivali pupak sveta gde je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet.

Inače trebalo bi da znate da bunar uopšte nije Rimski, već austrijski a sazidan je od 1717. do 1731. godine). Ipak, postoje teorije da su još Rimljani sproveli vodu do Kalemegdana iz Malog Mokrog Luga pa verovatno odatle veza.


Evo još par podataka. Čuveni Alfred Hitchcock je bio toliko oduševljen bunarom da je rekao da iz njega crpi inspiraciju. Zanimljiv izbor reči.

Već vekovima se smatra da se u njemu i dalje krije blago.

To su naravno čuli i Nemci pa su ga istraživali za vreme Drugog svetskog rata. Dvojica ronilaca se nikada nisu vratili i niko ne zna šta im se desilo pošto njihovi ostaci nikada nisu nađeni.

A kada smo već ispod zemlje pozabavimo se i lagumima.

Zapravo hodnici i pećine su mnogo veći nego što možete da zamislite i nastajali su milenijumima. Bukvalno!


Još Rimljani su počeli da kopaju. Tako se najveća pećina nalazi ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina. Ovaj prostor koristili su još Rimljani, pa onda Turci i na kraju Nemci. Pećina je toliko velika da je bila rezervno komandno mesto generala Alexandera Löhra. On je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim lagumima, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni.

Zapravo dobar deo hodnika ispod Beograda još uvek nije istražen. Ali zna se recimo da su Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze podzemni prolazi koji vode do obale Dunava. Od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika za koje ne znamo čemu su služili.

Jedan od hodnika krije i podzemno jezero čisto da znate.

Ali najveće pitanje je tunel koji navodno povezuje Kalemegdan i Gardoš. Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična gradska legenda, ali narod o tome priča već decenijama. A znate kako se kaže? Gde ima dima ima i vatre.

1. Vampiri


Šta mislite šta je najpoznatija stvar po kojoj ljudi širom sveta znaju za Srbiju? Novak Đoković? Košarka? Fudbal? Ok, znamo da nije fudbal.

Ali nije ni Novak Đoković.

Najpoznatiji, najrašireniji i najveći srpski brend je VAMPIR. Da, dobro ste pročitali. To je jedina internacionalna reč srpskog porekla.

Ali nemojte se smejati, priča je mnogo bizarnija nego što možete da pretpostavite.

Sve počinje negde u 18. veku kada Evropom počinju da se šire jezivi izveštaji o mitskim bićima na Balkanu.

Prvo pominjanje vampira u nekom pisanom izvoru je u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. godine. List piše da je u selu Kisiljevu u današnjoj Srbiji, ali tada Austriji, umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Vlasti su iz Beča poslali lekare i otkrili da je Blagojević ležao u kovčegu živ i sa ostacima krvi na usnama.



"Kada su otvorili sanduk, videli su da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre 10 nedelja. Posle probijanja glogovim kocem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Meštani su telo spalili, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu", pišu tadašnji izvori.

Ipak naš najpoznatiji vampir je Sava Savanović, vodeničar iz sela Zarožje kod Bajine Bašte.

Ovo vam je legenda.

Sava Savanović je bio imućan trgovac. Zaljubio se u mnogo mlađu devojku i zaprosio je kod oca koji ga je odbio pošto je bio mnogo stariji. Sava se posle toga promenio, postao mrzovoljan i ljutljiv. A onda je odlučio da ubije devojku da bi se osvetio. Nešto u fazonu - bićeš moja ili ničija. Upucao je u leđa, a onda je njegov brat koji ga je pratio pokušao da mu otme kuburu. Tada su naišli pastiri koji su Savu zatukli motkama a brata mu upucali.


A onda se Sava povampirio. Legenda kaže da je sledećih 99 godina pio krv meštanima oko vodenice na reci Rogačici.

I to vam je otprilike to. Ah da zamalo da zaboravimo, i dalje postoje priče meštana koji tvrde da je Sava i dalje tu i da vreba žrtve.

Ako ste dovoljno hrabri možete da skoknete do Zarožja i prespavate u vodenici. Već neko vreme je u vlasništvu porodice Jagodići.

A sada malo nauke za kraj.

Ruski naučnici tvrde da vampiri postoje. Zapravo kažu da su legende zasnovane na retkoj bolesti po imenu porfirija. Ljudi oboleli od nje imaju upravo simptome kao i vampiri: nedovoljno gvožđa u krvi zbog čega bi mogli da imaju potrebu da piju tuđu krv, veoma bled ten kože, dok im sunce veoma smeta.

Takođe istina je i da postoje izveštaji širom sveta o ljudima koji su pronađeni bez i jedne kapi krvi u organizmu sa ranama na vratu. Čisto da znate…
 
Ok, pa da li to znači da postoje? Ili ne? Nikada nećemo saznati, ali je jedno sigurno. Vampiri potiču iz Srbije!