Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najlepše bajke sveta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Uto 11 Mar - 23:32

Ivica i Marica















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Uto 11 Mar - 23:34

Petar Pan















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Sre 12 Mar - 0:19

Gospodar lopova















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Sre 12 Mar - 0:24

Tri praseta















Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 5 Dec - 20:37









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 5 Jan - 16:39

ZLA ZENA

Nekada davno u nekoj dalekoj zemlji setao covek sa zenom preko tek pokosene livade... Covek zadivljen lepotom prirode rece:

- Zeno, vidi kako je lepo pokosena ova livada!
Zena mu odmah odgovori:
- Nije to pokosena nego strizena livada!
A covek opet:
- Bog s' tobom, zeno! Gde si ti cula da se livada strize? Livada se kosi, evo pogledaj vide se i tragovi kosenja...
Tako su se njih dvoje ubedjivali neko vreme dok na kraju zena nije stala ispred muza i iduci unazad pocela da mu radi prstima kao kada se sece makazama ispred ociju i da vice:
- Strizeno, strizeno, strizeno!!!

Kako je setala unazad i nije gledala kuda ide nagazi na gomilu sena i upade u duboku jamu... Muz onako besan samo produzi dalje I ode kuci... Ali nakon nekoliko dana coveka prodje bes pa poce da ga grize savest sto je ostavio zenu. Onda spremi uze u torbu i podje do one livade da nadje rupu i izvuce zenu napolje ako je jos uvek ziva... Kad je nasao jamu on baci uze i poce da vice zeni da se uhvati ako je jos dole... Kad se uze zateglo on poce da vuce ali kad bese pri kraju vide da se za uze uhvatio djavo, sa jedne strane crn a sa druge beo, a ne njegova zena. On htede da pusti uze ali u tom trenutku djavo povika:

- Nemoj da pustas ko Boga te molim. Izvuci me molim te, ako neces da mi pomognes a ti me ubij cim izadjem, samo me nemoj vracati dole u rupu.
Covek se sazali na djavola pa ga izvuce napolje a ovaj ga odmah upita:
- Prijatelju, kakva je sreca tebe dovela do ove jame?
A covek mu isprica da mu je tu upala zena pre nekoliko dana i da je dosao da je izvuce.
Djavo na to uzviknu:
- To je tvoja zena, ono zlo? I ti si sa njom uspeo ziveti? Pa si jos dosao i da joj pomognes? Svaka ti cast!!! Ja sam u tu rupu upao pre nekog vremena, u pocetku sam pokusavao da izadjem ali kako nisam uspeo pomirio sam se sa time i cak sam se navikao na takav zivot... Ali od kada je tvoja zena upala ja hocu ad poludim. Toliko zlo nikada nisam video, pa vidis ovu stranu sto je bela, ta strana je pobelela od njenog zla jer je bila okrenuta ka njoj. Da ja tebi kazem prijatelju, zaboravi da si ti nju ikad poznavao a ja cu ti se sada oduziti za ovo sto si me spasao.

Onda se djavo sagnu i ubra neku travku sa zemlje i dade je coveku pa mu rece:
- Drzi ovu biljku... Ja sada idem pravo u carev dvorac pa cu tamo uci u princezu... Ona ce se tesko razboleti, dolazice lekari sa svih krajeva sveta ali ja necu izaci sve dok ti ne dodjes. Ti ponesi tu travu sto sam ti dao pa se pravi kako je lecis, ja cu izaci i ti ces postati bogat covek. Covek stavi travu u torbu i pokupi uze a djavo nestade...

Posle nekoliko dana cuje on da je princeza bolesna i da je car pozvao lekare iz celog kraljevstva da je lece. Medjutim bas kao sto je djavo rekao, niko nije uspeo da je izleci... Onda covek uze torbu sa travom i zaputi se ka zamku, pravo ode kod cara i rece mu da moze pomoci princezi, da je on vec nekoliko djavola isterao svojim travama... Kad je usao u princezinu sobu pridje krevetu a djavo kad ga ugleda povika:
- Stigao si prjatelju?
- Stigao sam, odgovori covek...
- Dobro je! Ti se pravi sada kako nesto radis oko princeze, ja sad odlazim kako smo se dogovorili... I nemoj me traziti vise, sada sam ti se oduzio sto si me spasao.

Djavo to rece, iskoci iz princeze i nestade... Princezi ubrzo bese mnogo bolje a car cim vide da mu je covek izlecio cerku napravi veliko slavlje i dade mu princezu za zenu. Posle nekog vremena onaj isti djavo udje u cerku drugog cara iz susednog kraljevstva koje je bilo mnogo vece i jace. Odsvuda su dolazili lekari i pokusavali da izlece devojku ali bez uspeha... A onda je rec stigla do tog drugog cara kako je covek izlecio princezu njegovog komsije. On odmah napise pismo svom komsiji da posalje zeta da mu izleci cerku...

Kada je pismo stiglo covek rece da je on to sve zaboravio i da ne zna vise ni koju je travu koristio niti kako da je izleci. Medjutim ovaj drugi car zapreti da ce napasti komsiju vojskom ako ovaj ne dodje... Kako je situacija postala veoma ozbiljna covek malo razmisli pa uze torbu i podje na put. Kad je stigao on brzo ode do te druge princeze u sobu... Cim je usao djavo ga prepozna pa rece:

- A prijatelju, pa sta ces ti ovde? Zar ti nisam rekao da me ne trazis vise?
- E moj prijatelju, rece covek, nisam ja dosao zbog tebe nego sam dosao da vidimo sta cemo da radimo... Ona moja zla zena je izasla iz rupe pa nas sada trazi po kraljevstvu. Ali ajde sto mene trazi nego se okomila da tebe nadje i da ti se osveti sto mi nisi dao da je izvucem iz rupe posto sam tebe spasao...

Djavo kad to cu odmah bez reci iskoci iz princeze i pobeze... Nikad ga vise niko nije video od tada... A covek dobi pola kraljevstva od tog drugog cara kao poklon pa se vrati kuci svojoj zeni gde je ziveo srecno do kraja svog vremena.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 5 Jan - 16:46

ZLATNA JABUKA



Nekada davno imao otac tri sina. Najstariji i srednji su bili pametni dok je najmladji, Jank, bio glup ali vredan i dobar u dusi. Posto nije mogao da pomaze ocu u trgovini i u vodjenju kuce poslase ga u svet da nadje svoju srecu. Tako je Jank putovao preko brda i dolina dok ne dodje u neko selo. On odluci da tu ostane neko vreme i poce traziti posao... Pokusavao je ali su ga svi seljaci odbiljali jer je bio glup... Najzad mu jedan starac ponudi posao.

Starac: Slusaj mladicu... Ja imam jednu livadu i na njoj su tri plasta sena. Tvoj je posao da ih sacuvas od lopova za vreme noci. Mnogi su pokusavali pre tebe ali nisu uspeli, nek ti je sa srecom. Evo ti malo hrane da ne budes gladan i uzmi ove vile da se imas cime braniti.

Jank zahvali starcu za ukazano poverenje pa podje na livadu. Dok je isao zaustavi ga mala misica pa ga upita kuda ce. Jank joj sve fino isprica kako ide da cuva seno i zasto je napustio kucu a misica mu rece da ce mu pomoci jer niko nije bio tako ljubazan prema njoj kao on. Jank joj se zahvali a misica rece:

Misica: Kada stignes na livadu i kad padne mrak lezi na srednji plast sena i to licem na dole da ne vidis sta se desava oko tebe. I sta god da cujes nemoj se pomerati ni pustati seno. Doci ce tri divlja konja da jedu, malo ce te ritati ali ti izdrzi sve to i oni ce u ponoc otici.

Jank je poslusa i uradi sve kako je misica rekla. Kad pade noc stvorise se tri konja, jedan beli, drugi mrki i treci crni, i pocese jesti seno. Kad su svo seno pojeli pocese da grickaju Jankovu odecu i tacno u onoc nestadose. Jank se umorio od svega ovoga pa je ubrzo zaspao.
Ujutru dodje starac da pogleda da li je seno sacuvano i iznenadi se kad vide da je Jank jos uvek ziv i zdrav. Upita ga kako je prosla noc i Jank rece da je bilo sve u redu.

Predvece dodje misica kod Janka i rece mu da ce se sve isto desiti kao prethodnu noc, da ce doci tri konja da jedu seno, da ce ovog puta biti agresivniji i da ce vise da mu kidaju odecu ali da se on ni tada ne mice i da ce u ponoc sve prestati i on ce opet ostati ziv.
Tako i bi... Kad dodje kasna noc stvorise se tri konja i bas kao sto misica rece pocese da jedu seno i da se ritaju i grizu Jankovu odecu. On sve to izdrza i tacno u ponoc konji nestadose... Jank opet zaspi iscrpljen od borbe. Sutradan ujutru dodje starac i kad vide da je Jank dobro zadovoljno se osmehnu i protrlja ruke.

Trece veceri opet dodje misica kod Janka i rece mu da se popne na drvo koje je raslo blizu ona tri pasta sena i da sa njega skine bic. Misica rece da ce i veceras doci ona tri konja i da ce biti teze nego prosla dva puta, mnogo teze. Rece mu da ce konji pokusati da ga zbace sa srednjeg plasta sena ali da on ne sme da im dozvoli da pridju plastu, da se brani nicem i da ce u ponoc sva tri konja nestati kao i ranije.

Tako se i desilo, konji su se pojavili i pokusavali da pridju srednjem plastu ali ih je Jank tukao bicem tako da nisu uspeli ni da pridju plastu a kamoli da jedu seno sa njega. U ponoc konji neastadose a Jank umoran leze na seno i zaspi.
Rano ujutru dodje starac i vide cuda - Jank je sacuvao svo seno opet ali se plast sena pretvorio u suvo zlato. Seljak se zahvali Janku i htede da mu da zlata da ponese ali Jank mu zatrazi samo malo hrane za put. Starac mu ipak napuni dzepove zlatom i rece mu da ce mu to biti dovoljno da placa sebi prevoz i hranu. Jank se zahvali starcu i podje na put. Samo sto je izasao sa livade zacu misicin glas:

Misica: Cekaj me, hocu i ja sa tobom. Ako me povedes sa tobom pomagacu ti savetima kao do sada.
Jank: Dogovoreno.
Misica: Idemo preko mora, moras uhvatiti brod. Kada stignemo u drugu zemlju ljudi ce poceti da te zapitkuju svasta a ti samo odgovaraj recima "funk" i "fonk". Nista drugo ne progovaraj.
Jank: U redu, to je lako.

Kad stigose bas kao sto misica rece razni ljudi krenuse prema Janku, prvi bese cvecar koji je imao veliko imanje. On upita Janka da li zna da okopava i sadi i da li hoce da radi za njega Jank odgovori sa "funk" i "fonk". Cvecar ga povede sa sobom i objasni mu kako da radi na plantazi cveca. Jank ga je pazljivo saslusao i radio kako je cvecar kazao. Ubrzo je cvece koje je Jank posadio i gajio procvetalo i najlepse je mirisalo na celoj plantazi.

Jednog dana dodje cvecar i rece Janku da ce ga nagraditi i postaviti da radi u posebnoj basti jer je sve do tada obavio odlicno. Jank poce da radi na najboljem delu zemlje... Misica ga je sve vreme savetovala kako da okopava, djubri i zaliva cvece pa Jankov vrt postade najlepsi na celom posedu. Za to cu kralj i dodje jednog dana da poseti Jankov vrt. Kako se odusevio predivnim i mirisljavim cvecem kralj odluci da povede Janka da radi u dvorskom vrtu. On zapita Janka da li hoce da radi na dvoru i da li ume da radi i bolje od ovoga a Jank odgovori sa "funk" i "fonk"... Jank spakova svoje stvari, pozdravi se sa cvecarom i ode sa kraljem u dvor.

Kralj je imao prelepu cerku, princezu, koju je hteo da uda pa je jednog dana sazvao sve najvece junake kraljevstva na izbor mladozenje. Takodje pozva i Janka da dodje na izbor... Kada se skupise junaci princeza izadje na prozor svojih odaja i rece da ce baciti jabuku pa kome jabuka padne na glavu za tog ce se udati. Na iznenadjenje svih jabuka pade na Jankovu glavu, svi mu cestitase a on odgovori sa "funk".

Princeza se razocarala sto je jabuka pala na Jankovu glavu ali je morala da odrzi obecanje. Ubzro se posle tog dana odrzalo i vencanje i Jank posta princ. Princezi je pored toga sto je glup puno smetalo i to sto joj je na sve odgovoarao sa "funk" i "fonk"... Proslo je nekoliko godina a nista se nije promenilo. Najzad kralj rece svojoj cerci da se nesto mora promeniti i rece da ce zapoceti rat i da ce Janka poslati da predvodi njegovu vojsku pa ce ga neprijatelj ubiti u borbi.

Ne prodje ni mesec dana, kralj pozva Janka i objasni mu kako je poceo rat i da zeli da princ predvodi vojsku. Jank odgovori sa "funk", pokloni se i ode. Kad je krenuo u bitku kraljeve sluge mu dovedose konja koji je bio spor i slab i dadose mu los mac. Samo sto oni odose dodje misica i rece mu da odjase iza jednog grma gde ga cekaju dobar konj i mac. Jank to ucini, uze konja i mac i odjaha u bitku... Kad je pocela bitka Janka odmah napadose neprijatelji jer je bio na celu vojske ali se on uspesno borio a kad dodje podne truba oznaci kraj bitke. Jank ode do onog grma i uze nazad loseg konja i los mac pa ode nazad u dvor. Proslavise pobedu u jelu i picu a kad bese vreme da se podje na spavanje kralj rece Janku da zeli da on i sutra predvodi vojsku u bitku. Jank odgovori sa "funk" i ode da spava.

Sutradan Jank dobi jos losijeg konja i zardjali mac nego prvog dana ali mu opet rece misica da ode iza grma, da ga tamo cekaju dobar konj i mac. Jank poslusa, ode iza grma, uze konja i mac i ode u bitku. Kad je pocela bitka Janka odmah napadose neprijatelji jer je bio na celu vojske ali se on uspesno borio i celu neprijateljsku vojsku je sam porazio a kad dodje podne truba oznaci kraj bitke. Jank ode do onog grma i uze nazad loseg konja i zardjali mac pa ode nazad u dvor. Proslavise ponovo pobedu u jelu i picu a kad bese vreme da se podje na spavanje kralj rece Janku da zeli da on i sutra predvodi vojsku u bitku. Jank odgovori sa "funk" i ode da spava.

I treceg jutra Janku dadose loseg konja, jos losijeg nego prethodna dva i mac toliko zardjao da se nije mogao koristiti ali opet dodje misica i rece mu da ode iza grma, da ga tamo ceka najbolji konj koji postoji i najboji mac ikada iskovan i zavoj kojim moze previti ranu ako bude ranjen. Jank poslusa, ode iza grma, uze konja i mac i ode u bitku. Kad je pocela bitka Janka odmah napadose neprijatelji jer je bio na celu vojske, on se uspesno borio ali je neprijatelj uspreo da ga rani. Jank onda uze onaj zavoj, previ sebi ranu i nastavi da se bori dok ne pobedi neprijatelja. Posle bitke Jank ode do onog grma i uze nazad loseg konja i zardjali mac pa ode nazad u dvor. Proslavise ponovo pobedu u jelu i picu a kad bese vreme da se podje na spavanje kralj posla Janka kod doktora da mu ranu previje. Jank nije znao da je doktoru naredjeno da mu u ranu sipa otrov, ali od onog zavoja je rana vec zarasla pa doktor nista nije mogao da ucini. Jank onda ode da spava ali pre nego sto je zaspao dodje misica i rece mu da ne sme zaspati vec da u ponoc ode u stalu. Jank rece da hoce i misica ode...

Jank umalo nije zaspao, ali kad otkuca ponoc on brzo skoci iz kreveta i otrca u stalu. Tamo su se pojavila ona ti konja koja su jela seno, a Jank uze noz i raspori ih jer mu je misica rekla da to uradi. Iz konja izadjose ljudi, covek, zena i prelepa devojka. Jank se uplasio svega toga, pobegao nazad u dvor i legao da spava...

Sutradan ga probudi sluga i rece mu da ga ceka kocija ispred dvora. Jank ga upita ko ga ceka a sluga kad vide da Jank prica ostade u cudu. Jank ode do kocije... Ispred kocije ga je cekala devojka koja ga zamoli da sa svojom zenom podje sa njima. Jank i princeza udjose a nakon kratke voznje dodjose u prelep zamak. Tamo su ih svi lepo docekali... Odveli su ih u ogromnu salu gde je stajao veliki sto pripremljen za svecani rucak. Ubrzo dodjose knez, kneginja i njigova cerka... Oni rekose Janku da su oni ono troje koje je prethodnu noc oslobodio, da si oni bili zacarani.

Uzivali su u jelu i picu do uvece a onda se Jank i princeza vratise u dvor kod kralja i ostadose zauvek dobri prijatelji i susedi sa Knezom i Kneginjom.








Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 5 Jan - 16:57

VODA ZIVOTA



Ziveo jednom davno kralj sa tri sina. Jednog dana on nenadano oboli od teske bolesti... Lekari iz svih okolnih zemalja su dolazili ali nijedan nije nasao nacin da ga izleci. Nakon nekog vremena kada je kralj izgubio svu nadu da ce ozdraviti pozva svoja tri sina i rece im:

Kralj: Sinovi moji, kao sto vidite ovo ne ide na dobro. Ja ne znam koliko cu jos ziveti ali hocu da mi obecate da cete biti slozni i da cete dobro vladati nasim kraljevstvom kada ja umrem.

Sinovi saslusase oca, dadose mu rec da ce ispuniti njegovu zelju ako umre pa tuzni izadjose u dvorski vrt. Dok su sedeli u njemu nenadano im pridje mali sedi patuljak i upita ih:

Patuljak: Zasto ste tako tuzni momci?
Najstariji Sin: Otac nam je tesko bolestan a nijedan lekar mu nije uspeo pomoci. Izgleda da ce ubrzo umreti ako ne nadjemo leka...
Patuljak: Vasem ocu ne moze pomoci obican lek, ja znam sta ga moze spasiti.
Sinovi: Sta, sta mu moze pomoci?
Patuljak: To je voda zivota... Jedan od vas mu je mora doneti, put vam ja ne mogu reci, morate ga sami pronaci.

Pre nego sto sinovi stigose da bilo sta kazu patuljak nestade... Sinovi odmah odose kod oca i ispricase mu sta se desilo. Najstariji sin je odmah rekao da ce on ici po vodu zivota, pa se brzo opremi za put, pozdravi sa ocem i bracom i ode.

Dugo je jahao putevima, kroz sume i preko dolina dok najzad ne dodje na neku raskrsnicu. Pored putokaza je stajao sed starac koji ga upita kuda ide a on mu odbrusi da to ne treba njega da zanima jer mu ne moze nikako pomoci. Onda produzi dalje niz put ali kako je isao tako je put postajao sve uzi i mracniji dok se na kraju mladic ne izgubi.

Proslo je dugo vremena a najstariji sin se nije vracao, ocu je postalo jos losije pa ne mogavsi da ceka srednji sin podje na put da nadje vodu zivota. I on je dugo jahao dok na kraju nije naisao do istog onog raskrsca... Tu i njega upita sedi starac kuda ide a on kao i njegov stariji brat odbrusi starcu i produzi dalje sve dok se i on ne izgubi.

Kralju je bilo jos losije a njegove brace i leka nije bilo. Najmladji sin odluci da podje i on traziti vodu zivota ali i svoja dva brata pa se pozdravi sa ocem i majkom i ode. I on je dugo jahao dok ne dodje do raskrsca gde ga upita starac:

Starac: Kuda ides mladicu?
Mladic: Idem da nadjem vodu zivota kako bih izlecio svog bolesnog oca.
Starac: Kad si tako ljubazan, sigurno ces je pronaci, jasi ovim putem. Na kraju puta je veliki dvorac koji je zacaran zajedno sa svima koji zive u njemu. Dvorac cuvaju dva opasna lava... Kad dodjes do njih baci im po parce mesa i oni ce se smiriti. U dvorcu je zacarana princeza, ona ce ti objasniti sta dalje da cinis. Ali pazi, dvorac je zacaran, ne smes ostati u njemu duze od dvanaest casova, ako ostanes duze i ti ces potpasti pod zlu kletu koja je na dvorac bacena. Evo uzmi i ovaj gvozdeni stapic kojim ces otoriti zacarana vrata dvorca i evo ti meso za lavove.

To rece i nestade... Princ je jahao i ubrzo dosao do zacaranog dvorca. Vrata su bila zatvorena pa on upotrebi stapic kako mu je starac rekao. cime su se otorila vrata dva ogromna lava potrcase ka princu... On im baci ona dva komada mesa i lavovi pocese zadovoljno da jedu, ne obracajuci paznju na mladica koji se provuce pored njih i udje u dvorac. U prvoj sobi u koju je usao je za stolom sedeo covek koji je samo cutao. U drugoj sobi je nasao princezu, on joj pridje i dodirnu je po ramenu. Ona se okrenu i rece mu:

Princeza: Zakasnio si, nisi dosao na vreme... Dodji opet za godinu dana.
Princ: Ali za godinu dana ce moj otac umreti, treba mi voda zivota da ga spasim odmah.
Princeza: Voda zivota je iza trece sobe, niz dugacki hodnik.

Onda mu je jose nesto sapnula i rekla mu da to dobro upamti... Onda mu rece da ide u trecu sobu. Mladic joj se zahvali pa udje i u trecu sobu, a u njoj je nasao veliki krevet. Kako je bio premoren od dugog puta on leze da se malo odmori i zaspa. Posle nekoliko sati on se probudi i skoci sa kreveta uplasen da nije proslo 12 sati vec... Brzo otrca niz hodnik do izvora vode zivota, napuni flasicu pa brzo krenu ka izlazu iz dvorca. Skoci na konja i stize da izadje tacno u minut pre 12 sati. Ispred dvorca je sedeo sedi starac koji mu rece:

Starac: Bravo, uspeo si da nadjes vodu zivota. Sada pozuri kuci jer ti je ocu jos losije ali pre toga ces naici na jos prepreka. Posto si bio ljubazan ja cu ti opet pomoci... Na putu do kuce ces proci kroz tri kraljevstva. U prvom ce biti buna, u drugom velika glad a u trecem se vodi rat. Vec sam ti dao stapic, njime ces smiriti bunu... Evo ti magicni hleb kojim ces nahraniti gladne, od svake mrvice ovog hleba ce narasti novi veliki hleb pa ga razdeli siromasnima. Evo ti i ovaj carobni mac, njega upotrebi da okoncas rat. Starac opet nestade a mladic krenu od kraljevstva do kraljevstva da uradi sve kako mu je starac rekao.

Kad je izasao iz trece kraljevstva naidje na veliko jezero i tu nadje svoja dva brata. Silno se obradovase, najmladji sin im isprica sve sta mu se desilo a onda potrazise camac da predju preko jezera. Na camcu je najmladji sin opet zaspao jer je bio umoran. Dok je on spavao najstariji sin je presuo vodu zivota u svju flasicu a onu koju je najmladji sin nosio je napunio obicnom vodom iz jezera. Kada su stigli do druge obale braca probudise najmladjeg pa se zaputise zajedno ka dvorcu.

Ubrzo su stigli do dvorca i odmah su otisli do ocevih odaja. Otac je lezao tesko bolestan, majka je sedela pored kreveta i plakala... Tada udjose tri sina i odah najmladji dade kralju da popije iz njegove flasice. Kako je to sada bila obicna voda iz jezera nista se nij dogodilo, cak je kralju bilo jos losije jer voda iz jezera nije bila cista. Onda najstariji sin donese svoju flasicu i dade ocu da pije iz nje. Kralj odmah ozdravi a najstariji sin optuzi najmladjeg da je hteo da ubije oca. Otac ljut naredi da lovac mladica odvede u sumu i ubije. Kad dodjeose u sumu lovac znajuci da je najmladji sin dobre duse i da nikad ne bi nikome nista lose ucinio rece:

Lovac: Slusaj me, bezi u sumu a ja cu reci ocu da sam te ubio i sahtranio ovde u sumi.

Tuzni mladic mu se zahvali i poce da trci duboko u sumu. Dugo je trcao dok najzad ne naidje na istu onu raskrsnicu na kojoj je sedeo starac... Starac ga upita sta se desilo a madic mu sve isprica. Onda ga upita starac:

Starac: Da li se secas sta ti je sapnula princeza onog dana u sobi?
Madic: Secam se naravno...
Starac: A da li si pricao svojoj bratci o tome?
Madic: Nisam im za to rekao, pricao sam im sve ostalo sta mi se desilo na putu.
Starac: Dobro je, pozuri sada u dvorac kod princeze. Moras stici tamo pre tvoja dva brata, oni su vec krenuli...

Mladic se ponovo zahvali starcu i podje brzo ka zacaranom dvorcu. Njegov najstariji brat je vec tada bio blizu dvorca... On je naisao na zlatni put koji se odvajao od glavnog puta ali nije krenuo njime jer mu najmladji brat nije to pomenuo u prici pa je mislio da je to podvala. Ubrzo dodje do zacaranog dvorca ali bez stapica koji je imao najmladji brat nije mogao da otvori kapije... On je vikao i dozivao ali mu nikonije odgovorio pa nista drugo nije mogao nego da se vrati kuci. Malo nakon njega se isto sve desilo i srednjem bratu. I on se isto kao i stariji vratio kuci posto nije mogao uci u dvorac.

Najzad je dojahao i najmladji brat do zlatnog puta i posto je znao da mu je princeza rekla da je to put do njegove srece on krenu njima i ubrzo stize pred prelep dvorac, isto kao onaj zacarani ali lep, cist i sjajan. Kapije su bile sirom otvorene, umesto dva lava ga doceka princeza sa kraljem i kraljicom. Vec suttadan je bilo vencanje njih dvoje a najmladji sin je postao princ.

Nakon nekog vremena princeza predlozi svom novom muzu da odu zajedno do njegove kuce, da obidje oca i majku. On pristade pa natovarise kola vrednim poklonima i podjose na put. Kada su stigli u dvorac njeogvi otac i majka su bili presrecni sto je ziv a jos vise sto se ozenio prelepom princezom i postao princ. Njegova starija braca su proterana sa dvora kada je kralj saznao istinu a najmladji sin je ostao da se veseli sa svojim roditeljima.








Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Čet 8 Jan - 9:36

Hrabri krojač - Braća Grim

Bio jednom jedan krojac koji je vredno radio svakog dana. Jednom kupi on teglu dzema od putujuceg prodavca i sede da jede... Kako su se muve navadile na dzem on se iznervira, uze neku krpu koju je sio i udari po stolu. Kad podize krpu ugleda sedam mrtvih muva i povika:

Krojac: Sedam jednim udarcem! Ubio sam sedam jednim udarcem!

Njegovu viku cuse dva prolaznika koja su pricala o herojima koji ubijaju dzinove pa kad u sred razgovora krojac povika da je ubio sedam jednim udarcem oni pomoslise da je on heroj, ubica dzinova, i odvedose ga kod poglavice jednog obliznjeg sela. Kad stigose poglavica ga odmeri od glave do pete pa upita:

Poglavica: Ljudi mi kazu da si ih ubio sedam, jel tako?
Krojac: Jeste poglavico, ubio sam ih sedam jednim udarcem.
Poglavica: U redu mladicu, ako si ubio sedam nece ti biti problem da se pobrines za jednog koji muci ovo selo. Ja cu te bogato nagraditi ako pristanes...
Krojac: Nema problema poglavico, samo mi pokazite gde je.
Poglavica: Tu je, na obziznjoj livadi. Ne mozes ga promasiti, ogroman je.
Krojac: Ne plasim se ja velikih, ja sam ih ubio sedam jednim udarcem.

Krojac se pozdravi sa poglavicom, rece da ce se brzo vratiti i ode put livade... Kad je stigao na livadu odjednom ispred njega izadje ogroman dzin i rece:

Dzin: Ti mora da si novi poglavicin ubica dzinova?
Krojac: Ubica dzinova? Ne, ja sam...
Dzin: Dosta price, prekinu ga dzin. Ovo sa ubicama dzinova mi je postalo dosadno, vec sam ih na desetine ubio mogu isto tako i tebe... Ali hocu da se malo zabavim, zato te izazivam na megdan.
Krojac: U redu, prihvatam. Kao da imam neki izbor, pomisli krojac...

Dzin ode malo dalje dok ne nadje dva kamena... Dzin uze kamen u ruku i zdrobi ga u pesak. Onda dade krojacu da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za komad sira iz svoje torbe i kad ga stegnu u ruci iz kamena potece voda. Dzin se zaprepasti...
Onda uze dzin druga dva kamena i baci jedan od njih u visinu, toliko visoko da se jedva kamen mogao videti. Kad pade kamen dzin dade krojacu drugi kamen da to isto uradi... Krojac vesto zameni kamen za pticu pa kad je baci u nebo ptica odlete i ne vrati se. Dzin se opet iznenadio kako kamen nije pao uopste...
Onda dzin rece krojacu da ce njih dvojica nositi veliko drvo po pola. Krojac prihvati i rece da ce nositi grane a da dzin ponese stablo. Kako je dzin poneo stablo a sa njim i grane krojac je samo isao iza dzina i pravio se da nosi drvo. Kad prenese drvo dzin odade pocast krojacevoj snazi i rece da nece vise praviti probleme poglavici i selu. Krojac mu se zahvali za megdan i ode nazad u selo.

U selu ga svi docekase kao pravog heroja. Poglavica mu dade toliko zlata da nije mogao da ga ponese i rece mu da ide sa srecom... Krojac ode kuci ali ne prodje ni nedelju dana kad neko zakuca na njegova vrata. To behu dva kraljeva glasnika...

Glasnik: Hrabri krojacu, kralj je cuo za tvoje herojstvo i zove te u dvor.
Krojac: Kralj... Zove mene... Evo samo da uzmem torbu, odmah izlazim...

Kad stigose u dvor odvedose krojaca pravo pred kralja a on ga upita:

Kralj: Ti si hrabri krojac koji je ubio dzina pre nekoliko dana?
Krojac: Jesam vase visocanstvo.
Kralj: Da li je istina i da si ti ubio sedam jednim udarcem?
Krojac: Jeste, i to je istina vase visocanstvo.
Kralj: Odlicno krojacu. Dajte mu konja i odvedite ga u sumu da se pobrine za problem odmah.

Dva snazna konjanika uhavatise krojaca, postavise ga na konja i odvedose ga do obliznje sume u kojoj su zivela dva dzina. Oni ga ostavise i brzo pobegose iz sume... Krojac malo proseta po sumi i ugleda dva dzina kako leze ispod drveta. On se polako priblizi, napuni svoju torbu kamenjem i pope se na drvo. Odatle je sakriven bacio kamen dzinu na glavu... Ovaj se probudi, pogleda okolo pa se vrati da spava... Krojac saceka da opet zaspi pa baci drugi kamen, jos veci od prvog koji pogodi dzina pravo posred nosa. Ovaj se probudi, pogleda okolo i kako nije video nikoga probudi drugog dzina i rece mu da ga ne gadja vise. Drugi dzin rece da ga nije on gadjao pa se vratise obojica na spavanje... Malo posle opet krojac baci kamen na dzina, ovaj se opet probudi i udari drugog dzina. Pocese da se svadjaju ali se smirise i vratise na spavanje. Cim su zaspali krojac uze i izruci svo kamenja iz vrece dzinu na glavu, ovaj sav besan udari onog drugog i pocese da se ozbiljno tuku. Tako su se tukli i rvali dok obojica nisu pali sa visoke litice i poginuli.

Krojac se vratio na dvor i dobio titulu plemica od kralja. Zbog njegove ogromne hrabrosti je postao poznat u celom kraljevstvu a posle nekog vremena se on i princeza zavolese i vencase pa su tako ziveli srecni jos dugo dugo...








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 16 Feb - 9:26

ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 16 Feb - 9:28

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 16 Feb - 9:30

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pon 16 Feb - 9:33

SVIRAC ČUDOTVORAC

Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu.
Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota!
Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama.
Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se.
Sede i slušaju.
I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku.
Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo.
Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku.
Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju.
Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se.
Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi.
Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put.
Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu.
I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali.
Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte.
Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj".
Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna.
Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali.
Pretvorili se u uvo, zaboravili glad.
Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san.
Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje.
Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu.
Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu.
Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem.
Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica.
- U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi.
Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema.
- Dobro - rekao im - sviracu vam.
Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci.
Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu.
"Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!"
Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Čet 26 Feb - 9:33

Usud


Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steknu u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: “Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!”

I tako jedanput reče svom bratu:
- Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo.
Onaj ga stane odvraćati:
- Nemoj, brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama – i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš.
Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj, pa mu reče:
- Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš.
Onda ovaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se. Neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, za čele kovandžiju, pa im reče:
- Ostavljam vam sve svoje dobro na vama i na Bogu – pa stane živeti kod kuće kao i pređe.
A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore, dokle ne osiromaši tako da već nije imao ni opanka, nego je išao bos. Onda reče u sebi: “Idem k bratu svome, da vidim kako je u njega”. I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca nema čobana, nego jedna prelepa devojka sedi, pa prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj “Pomozi Bog”, zapita čije su joj ovce, a ona mu odgovori:
- Čija sam ja, onoga su i ovce.
A on je zapita:
- A čija si ti?
Ona odgovori:
- Ja sam tvoga brata sreća.
Onda se on ražljuti, pa joj reče:
- A da gde je moja sreća?
Devojka mu odgovori:
- Tvoja je sreća daleko od tebe.
- A mogu li je naći? – zapita on, a ona odgovori:
- Možeš, potraži je.
Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre i da bolje ne mogu biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače:
- Kamo se od toliko vremena? – pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca.
Posle toga, pošto su se nekoliko dana pročastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame, i u nju hleba, i putujući tako krenu u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu, i idući kroz nju, nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom, te je raspali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu odgovori:
- Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.
Onda joj on reče:
- A ko si ti da ja ne bih dobio ovih opanaka?
A ona mu odgovori:
- Ja sam tvoja sreća.
Kad on to čuje, stane se busati:
- I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?
A ona se odmah uteče:
- Mene je Usud tebi dao.
On je onda zapita:
- A gde je taj Usud?
A ona mu odgovori:
- Idi pa traži - i u taj je mah nestane.
Onda čovek pođe da traži Usuda. Idući tako, dođe do jednog sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: “Ovde valja da je kako veselje ili slava”, pa pođe unutra.
Kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a pored vatre sedi domaćin. Čovek onaj, ušavši u kuću, nazove domaćinu “Dobro veče!”, a domaćin mu prihvati: “Bog ti dobro dao!”, pa mu reče da sedne kod njega, pa ga stane pitati otkud je i kuda ide, a on mu sve pripovedi, kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita zašto je siromah. Potom zapita domaćina zašto on toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče:
- E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.
A kad stanu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan sa jelom za tili čas prođe. Posle večere, dođe reduša, te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput izađu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i popnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina:
- Šta ti je ono za pećkom, brate?
A on mu odgovori:
- Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovom svetu, ne hteše otići jedanput sa ovoga sveta.
Sutradan na pohodu reče mu domaćin:
- Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i zašto mi otac i mati nikako ne umiru.
On se obeća da će ga pitati, pa se oprosti s njima i pođe dalje da traži. Idući tako, posle dugoga vremena, jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu šta je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti:
- Zaboga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas, zašto nam se goveda ne dadu, nego sve natraške idu.
On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako, dođe na jednu vodu, pa počne vikati.
- O vodo, o, vodo, prenesi me!
A voda ga upita:
- Kuda ideš?
A on joj kaže kuda ide.
Onda ga voda prenese, pa mu reče:
- Molim te, brate, pitaj Usuda zašto ja nemam roda u sebi.
On obeća vodi da će pitati, pa onda pođe dalje. Idući tako zadugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednog pustinjaka, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati za Usuda. Pustinjak mu odgovori:
- Idi ovud preko planine, pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad izađeš pred Usuda, ništa ne govori, nego što god on radi, radi i ti, dokle te god on sam ne zapita.
Čovek zahvali pustinjaku, pa pođe preko planine. Kad dođe u Usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a Usud sedi za sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru, pa stane večerati. Posle večere, legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjati, i iz tutnjave čuje se glas:
- O, Usude, o, Usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.
Onda Usud ustane, pa otvori sanduk sa novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, pa stane govoriti:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjati, a iz tutnjave začuje se glas:
- O, Usude, o, Usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš.
Onda Usud ustane i otvori sanduk sa novcima, ali nema dukata, nego srebrni novac, te koji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi, govoreći:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku noć radio, a kuća mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolibica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj čovek uzme motiku i stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude uveče, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu, te da i njemu. Tako večeraju, a posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjati, i iz tutnjave začuje se glas:
- O, Usude, o Usude, danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.
Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same džiže, i gdekoji marjaš nadničarski, vičući:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru osvane, a koliba se pretvori u velike dvore, kao što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita:
- Što si došao?
On mu kaže sve po redu, svoju nevolju, i da je došao da ga pita zašto mu je dao zlu sreću. Onda mu Usud reče:
- Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti doveka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah doveka. A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan dobeka. Nego, kad si se zakanio i toliko se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći, ima u tvoga brata kći Milica, ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, sve kaži da je njezino.
Onda on zahvali Usudu, pa mu opet reče:
- U tome i u tome selu, ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite; izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovom svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a da ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam šta bi to bilo.
Onda mu Usud odgovori:
- To je sve zato što ne poštuju oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostili.
Potom on opet zapita Usuda:
- U tome i tome selu, kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu, nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo.
A Usud mu odgovori:
- To je zato što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje najbolje što ima, sve bi se štrkljala goveda.
Onda ga on zapita i za vodu:
- Šta bi to bilo da ona voda nema roda?
A Usud mu odgovori:
- Zato nema što čoveka nikad nije udavila: ali, ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti.
Onda on zahvali Usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, a voda ga zapita:
- Šta je kod Usuda?
A on joj odgovori:
- Prenesi me, pa ću ti onda kazati.
Pošto ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče:
- O vodo, o vodo, nisi nikad čoveka udavila, zato roda nemaš!
Kad voda to čuje, ona se razlije preko obale, pa za njim. A on beži, te jedva uteče.
Kad dođe u ono selo k onome što čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka:
- Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao Usuda?
On mu odgovori:
- Jesam i Usud kaže: kad slaviš krsno ime, a ti zakolješ najgore; a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda.
Kad on to čuje, reče mu:
- Ostani, brate, u nas, eto do našeg krsnog imena nema tri dana, pa ako bude istina, da ti dam jabuku.
On ostane onde do krsnog imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubija najboljega junca, i od onoga časa marva se stane štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka:
- Kako je, brate, zaboga! Šta veli Usud?
A on mu odgovori:
- Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da daš, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili.
Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a žena odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da. Od toga časa ne mogaše čeljad ni polak jesti koliko su donde jeli, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući.
Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati:
- Čija su ti to goveda?
A on svakome odgovaraše:
- Braćo, Milice, moje sinovice.
Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti:
- Daj mi, brate, Milicu da je moja, Vidiš da nema nikoga.
A brat mu odgovori:
- Dobro, brate, evo ti Milice.
On uzme Milicu, pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedanput izađe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. No udari onuda jedan putnik, pa ga zapita:
- Čije je to žito?
A on se praveri pa reče:
- Moje.
U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to vidi, potrči za onim čovekom:
- Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice.
I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.

srpska narodna bajka








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Čet 26 Feb - 10:02

Nevesta Jakog Vetra


Kraj prostranog zaliva na obali Atlantika živeo je u stara vremena čuveni indijanski ratnik. Pričalo se da je jedan od Gluskepovih najboljih pomagača i prijatelja i da je za njega učinio mnoge čudesne podvige. A imao je i izvanrednu i neobičnu moć: mogao je da sebe učini nevidljivim; tako je mogao neopaženo da se umeša među svoje neprijatelje i da čuje njihove zavere. Među ljudima je bio poznat kao Jaki Nevidljivi Vetar. Stanovao je sa sestrom u šatoru pored mora i sestra mu je pomagala u radu. Mnoge devojke bi usrećilo da se udaju za njega, bio je veoma cenjen zbog svojih velikih podviga; a znalo se i da će se Jaki Vetar oženiiti prvom devojkom koja bude mogla da ga vidi kada se uveče vraća kući. Mnoge su devojke pokušavale, ali prošlo je mnogo vremena pre nego što je jedna od njih uspela.

Da bi proverio iskrenost devojaka koje su nastojale da ga zadobiju, Jaki Vetar se posluži lukavstvom. Svako veče sestra bi u smiraj dana odlazila na obalu sa devojkom koja bi poželela da okuša sreću. Sestra bi ga uvek videla, ali to nije mogao niko drugi. I kada bi se on u sumrak vraćao kući s posla, sestra bi, videći ga gde se približava, upitala devojku koja ju je pratila: „Da li ga vidiš?“ A svaka devojka bi neiskreno odogovorila: „Da“. Sestra bi tada upitala: „Čime vuče svoje sanke?“ I svaka devojka bi odgovorila: „Kaišem od losove kože“, ili „Motkom“; ili „Velikim užetom“. A sestra bi tada znala da sve one lažu, jer su im odgovori bili obično nagađanje. Mnoge su pokušavale, lagale i ostajale praznih šaka, jer Jaki Vetar ne htede da se oženi nijednom od tih lažljivica.

U selu je živeo čuveni poglavica koji je imao tri kćeri. Majka im je bila davno umrla. Jedna od njih bila je mnogo mlađa od druge dve. Bila je prava lepotica, umiljata i kod svih omiljena, a na tim čarima su joj starije sestre veoma zavidele i surovo se ponašale prema njoj. Da bi je učinile ružnom, odenuše je u rite, odrezaše joj dugu crnu kosu, a lice joj opekoše ugljevljem iz vatre, kako bi izgledala nagrđena i unakažena. A oca slagaše rekavši mu da je sve to sama počinila. Ali, mlada devojka beše strpljiva, sačuva u srcu dobrotu, i sa voljom iđaše za svojim poslom.

Poput drugih devojaka, i dve poglavičine starije kćeri pokušaše da osvoje Jakog Vetra. Jedne večeri odoše u smiraj dana sa njegovom sestrom do obale i sačekaše da on naiđe. Uskoro se i on posle radnog dana vrati kući, vukući za sobom sanke. A sestra, kao i obično, upita: „Da li ga vidite?“, i svaka od njih slaga i reče: „Da“. A ona upita: „Od čega mu je naramenica?“. One obe pokušaše da pogode: „Od sirove kože“. Zatim uđoše u šator gde su se nadale da će Jakog Vetra videti za večerom, i kada on skide ogrtač i obuću, one to videše, ali ne videše ništa više. I Jaki Vetar je znao da su one lagale i ne ukaza im se, pa se one posramljene vratiše kući.

Jednog dana, poglavičina najmlađa kći, onako odrpana i opečena, reši da potraži Jakog Vetra. Zakrpi odeću komadima brezove kore, stavi ono malo nakita što je imala i pođe da vidi nevidljivog, kao što su pre nje pokušavale i sve druge devojke iz sela. Sestre su je ismevale i nazivale je budalom; a dok je prolazila putem, svi su joj se smejali zbog njenih dronjaka i opekotina, ali ona je mirno išla dalje.

Sestra Jakog Vetra lepo dočeka devojčicu i u sumrak je odvede na obalu. Uskoro se Jaki Vetar vrati kući, vukući sanke.
Sestra upita: „Da li ga vidiš?“, a devojka odgovori: „Ne“. Sestra se veoma iznenadi, jer devojčica je govorila istinu.
Ona opet upita: „Da li ga sada vidiš?“ A devojka odgovori: „Da, veličanstven je!“ Ona upita: „Čime vuče svoje sanke?“ „Dugom“; odgovori devojka bojažljivo. A kada ona dalje upita: „Od čega je tetiva njegovog luka?“, devojka odgovori: „Tetiva njegovog luka je Mlečni Put“.

Sestra Jakog Vetra je sada znala da se njen brat ukazao devojci, jer je ona odmah rekla istinu. I ona reče: „Ti si ga zaista videla“. Zatim je povede kući i okupa je, tako da joj sa lica i tela iščezoše svi ožiljci; kosa joj ponovo izraste duga i crna poput gavranovog krila; obuče je u finu odeću i dade joj dosta bogatog nakita. Onda joj reče da sedne na mesto predviđeno za ženu Jakog Vetra. Uskoro Jaki Vetar uđe. Sede pored nje i nazva je svojom nevestom. Već sutradan postade njegova supruga i od tada mu stalno pomagaše da čini velike podvige. Devojčine dve starije sestre behu veoma ljute i čuđahu se šta se dogodilo A Jaki Vetar, koji je znao za njihovu okrutnost, odluči da ih kazni. Koristeći svoju veliku moć, on ih obe pretvori u jasike i zasadi ih u zemlju. I od tog dana lišće jasike stalno treperi, drhti do straha kada dune Jaki Vetar, bez obzira kako blag bio, jer se sestre još sećaju kako se raspomamio što su ga lagale i što su nekad davno bile svirepe prema svojoj sestri.

Indijanska narodna bajka








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Čet 23 Apr - 10:00

Лијепе хаљине много којешта учине



Имао некакав цар јединицу шћер, преко мјере лијепу, па од више силе и ње љепоте прогласи у свијет: који се младић нађе да погоди какав биљег има ова ђевојка и на којему мјесту, да ће је дати њему за жену и да ће му дати половину царства свога, а који не погоди да ће се проврћи у јагње или останути без главе. Ово се чудо разгласи по свијету тако да је на хиљаде просилаца од свакуда приступљивало, али све залуду, и толико сила младића у јагњад се прометнула, а сила васиљена опет без главе остануло.

Ови глас зачу и један младић, сиромах но провртан и домишљат, па се слакоми на лијепу ђевојку и на половину царства, те оде к ђевојци, али не даје проси, него само да је види и да је нешто пита. Дошавши у царев двор – шта ћеш да видиш? наврвљеше около њега Бог зна колико јагњића од сваке врсте и скачући узањ стане их блека, и то бјеше знак као да га одврате од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће побјене у реду поче свака сузе пролијевати.

Кад он то виђе, препаде се и хоћаше натраг да бјежи, но га дочека некакав чоек вас у крваве хаљине обучен, крилат и с једнијем оком у глави, који завика: "Стан'! куда ћеш? натраг! јере си погинуо." У то се поврати те к царевој ђевојци која га дочека и рече му: "Јеси ли дошао и ти да ме просиш за жену?" "Не, честита царице, него сам чуо да се мислиш с добријем часом удавати, пак сам дошао да те питам јели ти потреба од каквијех хаљина за вјенчање." "Какијех хаљина имаш?" упита га она, а он јој одговори: "Имам гаће од мрамора, кошуљу од росе, фацулет у коме су жице жраке сунчане а потка звијезде и мјесец, и цревље од сухога злата ни ткате ни ковате; сад ако желиш све ово купити, заповједи да пођем донијети, ма само ово да знаш: кад станеш провати једну по једну од овијех хаљина, не ћу нико код нас да буде, него нас двоје, па ако ти ваљаше, ласно ћемо се погодити, ако ли не ваљаше, ондар их никому не ћу казивати него ћу их дохранити својој невјести." Превари се царева шћер те му рече да донесе све ово.

И он пође и све донесе, а Бог зна од куда је он ово добавио и имао. Они се онда, затворе у једну камару, и она почне најприје обуковати гаће, а он подвируј не ће ли јој биљегу виђети ђегођ на ногама, док својом срећом виђе јој звијезду златну на десном кољену, па кад виђе, ништа не рече, него сам у себи помисли: благо мени јутрос и до вијека! По том стане царева шћер провати кошуљу и друго остало, али он већ није ни пазио има ли какав други биљег, и све јој пође као даје о њој кројено. Онда се они погоде за цијену и ова плати колико се погодише, и он новце своје понесе, па наком неколико дана изођене се што најљепше могаше и пође просити у цара ђевојку Кад изиђе пред цара, рече му: "Е честити царе! Ја сам дошао да просим твоју шћер, него да ми је даш." "Добро" одговори цар, "него знаш ли ти како се проси моја шћер? и пази добро, ако јој не погодиш биљега, ти си погинуо, а ако погодиш, на поклон ти она и половина царства мојега." Он се поклони цару и рече: "Евалај цару и тасте мој! кад је тако, она је моја.

Она има златну звијезду на десноме кољену." Зачуди се цар чуду откуда он ово зна, али му не би куђ камо, него му је да и он се с њоме вјенча. Кад је било да му оцијепи половину царства, рече му зет: "На поклон ти царства половина! само да повратиш ове јадне душе какве су и биле." У то цар рече да у његовој вољи то не стоји, него у његове шћере "а твоје" рече "жене". Ондар он замоли своју жену и она му рече: "Пушти ми крв испод ове звијезде, па нека свако јагње од ње само лизне језиком а главу сваку помажи њоме по доњој усни, па ће се јагње свако проврћи опет човјеком, а главе ће оживљети и постати људи као што су и прије били." Он тако и уради, и пошто се свак проврже какав је био, он их сазва све у сватове, пак с ђевојком дома Пјевајући и лубардајући, и ту их части пићем и јестивом, па најпослије сваки својој кући, а он са својом младом оста, и већ Бог зна шта је од њих било, а сад се спомињало.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Čet 23 Apr - 10:02




Царева кћи овца



Имаше некакав цар жену коју преко начина миловаше. Они од свога срца немадијаху ништа друго до једну јединицу шћер, која већ бјеше приспјела за удају. Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: "Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти запоју, и ја знам да се ти не можеш проћи да се не жениш, и била ти срећа! и просто ти било од Бога и од мене грешнице! али тако ти овога и онога свијета, чуј ме и послушај ме што ћу ти рећи: ево ти прстен, и коју ђевојку нађеш и испросиш, немој је вјенчати ако јој ови прстен не узме добро на први прст десне руке, и заклињем те по трипут од неба до земље, да ону ђевојку себе вјенчаш мјесто мене којој пристане најљепше на руку, а ако ме не послушаш, све што радио и о чему се Богу молио све ти узалуд и наопако обршило, и од тебе не остало трага."

Цар јој се обећа и закуне да не ће вјенчати никакве ђевојке ако јој добро не узиде они прстен, и ако је не би нашао, да се не ће ни оженити. Царица му на то одговори: "Наћи ћеш је, само не преступи клетве да те љута змија не увједе," и тек што ово изрече, издахну. Цар по смрти жениној пошље слуге по ономе граду да обидују све ђевојке хоће ли којој они прстен добро ићи, али кад у граду не нађоше, посла их по бијеломе свијету да траже еда би се по срећи која нашла, али све залуду.

Слуге се врнуше наком толико силе времена и кажу цару да у свијету ђевојке не нађоше којој не би или превелик или преузак ови прстен. Цар се на чуду нађе шта ће како ли ће: хтио би се женити, а ђевојке нема, хтио би клетву преступити, али не смије од страха да га не постигне, и онако узмучен у мислима, баци они прстен, те ђе ће? него одскочи с долине те његовој истој шћери на скут, а она видећи златни и лијепи прстен, узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући руку пут свога оца рече му: "Виђи тата, како ми лијепо стоји."

Кад виђе цар, онесвјесну од чуда, и за цијело по дана разабрати се није могао, док његова шћер у то скочи и као да га рукама поткријепи и загрли, почне од жалости над њим плакати, док се на један пут освијести и рече шћери: "Ти си моја жена, тако је зар Бог осудио, и ти ћеш бити царица мјесто своје покојне матере." Шћер му се стане чудити шта збори, и као за луда и несвијесна чоека цијенити га, али наком дугога препирања виђе већ да није куђ камо, те она шта ће, да је отац не вјенча и да пас пасу као приказаније не казује, науми да убије сама себе, те тако и учини: узме очин ханџар те њиме сама себе усред срца.

Отац пошто виђе поручи за бајалицу те му она рече: "Ево ти свирала, пак јој над главом свири од жрака до мрака, и оживљеће ти." Цар тако и учини, и теке стане звијукати около мртве шћери, она сједе, а отац је загрли и одмах нареди да се сјутрадан приправи што треба за свадбу. Кад шћер ово дочује, узме очину сабљу те сама себе лијеву руку осијече, а десну у огњу изгори. У јутру слуге приправљају свадбу, а један од њих докаже цару како му је видио шћер без, рука.

Отац јој потече и кад је види, опет брже боље за бајалицу, те му она да некакве траве, и теке јој ручне патељке намаза, изникоше руке какве су и биле. Цар ондар стави шћер под стражу да не би опет што од свога живота сама себи учинила, те тако не могући већ ништа, шетајући се тамо амо кроз камару угледа негђе у некаквоме ћошку од куће некакав штап вас од сухога злата, на којему пише крвавијем словима: "Не тичи ме." Она се зачуди шта то може бити, прихвати штап у руке, и тек што га поче превртати преко прста од руке, у они исти час она се прометну овца, и поче кроз кућу блејати. Кад виђеше слуге, сви се од страха и од чуда препадоше и побјегоше казујући цару, док и сам цар виђе, и брже боље опет за бајалицу, а она му одговори да лијека не зна никакога, него да друге бајалице добавља.

Цар по том хођаше на многе бајалице, али му свака одговори да томе лијека не зна и тако не могући шћери своје повратити, више се не ожени. По том је овца свеђер уз цара скакутала и блејала, а он је њивио и гојио као своје дијете, и кад цар умре, у они дан умре и овца.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:54

Jovan Subotic - Bajka

Odem ja jedared sa mojim otcem i materom na dedin salaš na Sajlovu. Tu na salašu ima sila božija voća svakojaka, jabuka, krušaka, kajsija, bresaka, trešanja, višanja, i još drugog od svake struke. Ali na sred bašte stoji jedan veliki granat orah, pun oraja.

Ja sam mislio da ćemo se mi kao i drugi put u veče vratiti kući, ali otac kaže: "Nećemo danas ići kući, nego ćemo ovde spavati".

Veče lepo, mesečina kao dan, a nebo puno zvezda. Otac i mati sede u sobi za stolom pa se razgovaraju posle večere, a ja izišao pred kuću, pa seo na klupu, i gledam u mesec kako lepo sija. Preda mnom stoji okrug, drvima ograđen, pa se iz njega na sve strane putovi, sitnim žutim peskom posuti, otvaraju. A oko putova svuda su zidovi od ribizli i ogrozda.

Kad ja pogledam a na sred okruga na pesku miče se nešto malo crnkasto. Ja se uplašim pa skočim da pobegnem u sobu kod otca i matere, ali se i ono od mene poplaši, pa odtrči malo dalje na jedan put, pa tamo stane.

Sad ja vidim da je to mala lepa veverica. Onda ti ja stanem, pa gledam na nju; a ona sela na dve stražnje noge, pa drži nešto sjajno u prednjim nogama, i gricka, a ne može da pregrize.

Kad ja malo bolje pogledim, a to grize ona zlatan orah, ali se badava muči, orah tvrd pa se ne da progristi.

Ja volim vevericu, a volim orah zlatan; pa mislim da je poplašim, izpustiće orah, pa eto meni oraha. Ali tako setim se da može ona zajedno sa orahom pobeći, pa onda nemam ni veverice ni zlatnoga oraha.

Ajd' da zađem za drva i ribizle, pa onda da se polagano privučem do nje blizu, pa onda najedared da skočim, i da je uhvatim -- to će biti najbolje.

Odem ja polako do prvog drveta, pa onda sve puzeći do ribizli, pa zatim brzo skočim veverici, i već pružim ruke da je zgrabim, ali ona skoči pa zajedno sa zlatnim orahom pobeže, a ja stojim pa gledim, kako ona beži.

Ali veverica odtrči samo na jedno deset koračaji, pak opet sedne na putu na stražnje noge i stane se sa orahom mučiti. Kad ja vidim da ona dalje ne beži, a ja korak po korak sve polagano njoj bliže, i već tako blizu dođem, da sam mislio: "Ha, sad sam je uhvatio" -- ali ona skoči, pa upravo k mom velikom orahu pobeže.

Ja pođem opet za njom, a kad blizu dođem, a ona skoči na orah pa se popne na njega. Ja pogledim za njom na orah, ali imam šta i videti: pun orah zlatnih oraja, pa se sjaju spram meseca, da ih je milina gledati.

Kad ja dođem kod drveta, a ono drvo malo, i čini se da s lakom lašću može na njega popeti. Hajd' da pokušam sreću popeti se, pa će biti oraha. Uhvatim se za drvo nogama i rukama i počnem se uz njega pužati. Pužam se, pužam se, a nikako da se do prve grane dopužam; kad ja pogledim dole, a ja ti se već na dva hvata uspužao. Sad ja opažim, da se drvo sve više u visinu pruži, što se ja više pužam. Upnem se iz sve snage, i stanem se jače pužati; ali što ja brže gore, to orah više u vis. Kad ja po drugi put dole pogledim, a ja vidim da sam se na pet-šest hvati visoko popeo.

Već mi se sve šake užirile, i stale me boleti. Šta ćeš sad bolan? Gore nije vredilo, jer prokleto drvo sve dalje bega; a dole je teže ići nego gore, jer orah nije glatak, pa da se čovek tek spusti uz njega, nego je hrapav; a teško se držati.

Uhvatim se dobro koleni o drvo, pa pljunem u šaku, da se novo pužam. U taj par čujem gdi se dve veverice gore na drvetu kolju, pa ciče. Pogledim gore, da vidim šta rade, a jedna od njih sklizne s grane, pa padne upravo na mene. Ja je brže s jednom rukom uhvatim, a ona pođe uz drvo gore begati, pa i mene za sobom povuče. Kako sam počeo sa vevericom pužati se, odmah sam vidio da bliže grani dolazim, i tako pružim ruke da se uhvatim za granu. I srećno se grane dočepam ali mi veverica iz ruke uteče.

Stanem na granu i stanem malo, da se odmorim: pak onda se popnem na granu i pođem orase brati. Ali kako do oraha rukom dođem, a on pukne kao puška, pa ga u dimu nestane. Trgnem se da malo nisam s drveta pao; ali kad sve na miru vidim, a ja onda pružim ruku za drugim orahom. No čim ga rukom dodirnem, a on pukne kao puška, pa se sav u dim razpe. Tako i treći i četvrti.

"Šta ću sad", pomislim u sebi, "zalud tolika muka. Šteta što sam žuljio ruke." Orasi oko mene sve se sjaju kao zvezde, a ja ne smem da maknem rukom već sam stojim, pa gledim u njih.

Već i stanem misliti kako ću dole silaziti, kad moja veverica cikati stane. Pogledam odmah tamo odkud sam cikanje čuo: kad al' jedna velika veverica zgrabila moju malu za vrat pa je čerupa. Kad ja to vidim, a ja odkinem jednu podebelu granu od drveta pa se polagano približim, i udarim onu veliku vevericu po glavi tako da je odmah mrtva na zemlju pala.

Kako ona velika veverica padne, a to se drvo spusti, pa bude opet onoliko, koliko u početku. Mala moja veverica popne se gore na jednu grančicu, pa onda sedne na nju, i stane gledati šta ću ja da radim.

A ja opet pomislim: "Hajde, da pokušam sreću nanovo." Pružim ruku da uzberem jedan zlatni orah, ali i ovaj pukne kao puška, pa se u dimu razape.

Na to moja veverica progovori: "Ne beru se ti orasi tako."

Ja se čisto uplašim, kad čujem, da veverica govori. Ali se taki zatim okuražim, pa je zapitam: "A da kako?"

Na to ona odgovori: "Ti si mene od moga dušmanina oslobodio zato ću ti biti prijatelj, gde god mogu. Ti se orasi beru samo usnama. Pa onda dobro slušaj, šta ću ti kazati. Od drugih oraha naberi koliko hoćeš; ali najbolje ćeš proći ako ne uzbereš više od pet. No na svaki način gledaj da onaj veliki, što se na vrhu tamo blista, uzbereš."

Mislim se hoću li, neću li, vevericu poslušati. Bojim se da mi orah pred usti ne pukne i sve zube ne izbije. Ali najposle znajući, da mi rukama ništa bilo nije, odvažim se i približim usta orahu, koji mi se najbliže desio. I zaista orah se da uzabrati, i ja nisam znao od radosti šta da radim, kad ti lep zlatan orah u ruke dobijem, i u džep spremim.

Zatim uzberem jošt četiri druga, pa onda stanem gledati, kako ću onaj veliki na vrhu da dobijem. Mučio sam se dugo, ali najposle mi iziđe za rukom, te ti i njega dobavim.

Sad pogledim, hoću li moju vevericu viditi, ali ona nekud oladila. A ja na to sve s grane na granu, dok ne dođem na najdoljnju; pa se onda za nju rukama uhvatim, i na zemlju skočim.

Na ovo čujem gde me otac i mati po imenu viču. Ja hoću da im se odzovem, ali kako se uplašim, kad vidim da ne mogu glasa dati, ma se kako napinjao. "Šta naopako?!", pomislim u sebi. "Ja nabrah zlatnih oraha, ali izgubih svoj glas. Šta ću sad?"

Probije me znoj po čelu, zaboravim i na vevericu i na oraje, i stanem trčati kući. Ali pomislite samo kako se uzverim kad najedared opazim da preda mnom širok i dubok jarak stoji, koga niti mogu preskočiti ni preći. Potrčim na drugu stranu, ali jarak i tu, i svuda unakrug oko oraha. Šta ću sad, majko moja? Noć tu, a ja ne mogu kući. Hoćeš zlatnih oraja? Eto ti ih. Dovraga s orasima; ta mogao sam jošt odavno viditi, da s njima nije čist posao. Turim ruku u džep, da ih sve pobacam. Uzmem jedan, izvadim ga iz džepa, i lupim ga o zemlju.

Orah se razbije, al' da vidite sad čuda. Najedanput nesta oraha, drva i dedine bašte, nego se stvori prekrasni dvor od samoga kristala, pa u sobama svuda sveće sjaju u zlatnim polijelejima, a po sobama sede, stoje, idu, i igraju ljudi i gospođe, a sve male kao moja pedalj. Muzika im pak svira, da je milina slušati.

Oko dvora prekrasna bašta. Putovi sve sitnim biserom posuti, a pokraj putova svakojako cveće. I svuda goru veliki plameni, pa jedan je crven, drugi zelen, treći plavetan, četvrti žut. Pođem malo putom, da se kako prekrijem, da me odmah ne vide, dok se ne promislim šta da radim; al' nisam dugo išao, na jedno jezero dođem, koje se spram Meseca kao ogledalo blistalo.

U kraju jezera stojao je srebrn lak čun, a kad ja to vidim a ja ga odrešim, pa onda sednem na njega, pa vozi se po jezeru ide čun, kud ja hoću, pa kad ja lagano veslom povezem, a on ide kao strela.

Kad ja tako na sred jezera dođem, a moj čun najedared stane, pa ni da se makne. Veslam i veslam, ali on stoji, kao da je na suvoj zemlji. Pružam veslo u vodu, da vidim, da nije naseo, ali se dno dohvatiti ne dade; vidim, dakle, da nije naseo, nego da je što drugo.

Šta ću da radim? Metnem veslo u čun, sednem na srebrnu dasku, i metem ruke u krilo, pa se mislim, šta da radim. Kad ujedared, a ono posukti u vazduh jedna raketla. Oho! To je lepo! Kako se povukao mlaz vatren od zemlje, tako se pružio čak daleko u visinu. Najedared raketla u vazduhu pukne, pa iz nje izleti jedno malo lepo devojče, u belu svilu obučeno, na zlatni krili i s vencem u rukama.

Ja gledim, a ona stane letiti, pa upravo k meni u čun dole, i sedne naspram mene.

U taj par sune i druga raketla, i odleti visoko, pukne; pa onda iz nje izleti druga mala devojčica sa zlatni krili, u crvenoj svilenoj haljinici, sa vencem u rukama. I ova se spusti k meni u čun i stane kod one prve.

I treća raketla ode u visinu, i pukne, pa onda iz nje izleti mala devojčica, u plavetnu svilu obučena, sa vencem u ruci. I ova se spusti na moj čun, i sedne iza mene na drugi kraj.

Najposle odleti i četvrta raketla, pa iz nje izleti četvrta mala devojka u žutoj svili kao zlato, i spusti se do one treće u moj čun a u ruci drži i ona venac. Ove četiri devojčice odviju svoje vence, pa prebace krajeve unakrst preko moje glave i tako se stvori prekrasan krov od samoga cveća nada mnom.

U taj par zapevaju na bregu jezera osobito prijatni glasovi, muzika sa sviju strana stane svirati, a moj čun stane se sa mnom i sa onim devojčicama dizati gore u vis.

Za jedan čas nestane jezera iz mojih očiju, i izgubiše se glasovi od pesme i muzike; a čun sve dalje i dalje u visinu ide, i upravo me k Mesecu nosi.

Kad dođemo blizu Meseca, a on sija kao živa vatra, a ja ruke na oči, da ne oslepim. Sad osetim da čun stane: uklonim ruke s očiju i polagano prožmirim e da vidim mogu li gledati, a to mogu. Otvorim sasvim oči, i vidim da je čun stao baš kod Meseca, da se može iz njega na Mesec iskočiti.

Lepa livada puna svakojakoga cveća pružila se pokraj čuna preda mnom. Hajde da skočim malo napolje iz čuna, da naberem cveća sa Meseca, pa kad se spustim na Zemlju da pokažem otcu i materi, da se čude i krste. Tako pomislim, pa onda iziđem iz čuna, i skočim na Mesec.

No tek što ja napolje izađem iz čuna, a ovaj se otisne, i stane dole spuštati.

"Stante! Stante!", počnem se derati. "Kako ću ja dole sići?!" Tako sam vikao devojčicama u čunu; ali one ćute, pa se samo rukom sa mnom praštaju, a čun se kao strela spušta dole, pa za tili časak nestane mi ga iz očiju.

Sad ja stanem plakati, bacim se na zemlju, i stanem glavom o zemlju udarati. Ali osetim da zemlja na Mesecu nije tako mekana kao na našoj Zemlji, nego tvrda kao gvožđe. Progledim, i pipam rukama, ali ona tvrda kao mermer, i glatka kao mermer. Pružim ruku da vidim kakvo je cveće, a to cveće nije kao naše, nego stablo mu je od zlata, a cvetovi sve iz kamenja, koje se sija kao kod nas drago kamenje, pa ima ga svakojake boje.

Malo dalje vidim nekoliko drva. Odem tamo da vidim, kakva su drva na Mesecu; a kad ja tamo, ima šta i viditi. Debla od srebra, a lišće od zlata; na jedno puno krupnih jabuka, drugo puno dgunja. Pružim ruku da uzberem jednu jabuku; a kad je pogledam izbliže, a ono nije jabuka, nego veliki prekrasan rubin pa izgleda kao naša jabuka. Metnem tu jabuku u džep, pa uzberem dgunju, a ta dgunja od suvoga zlata. Strpam i dgunju u džep, pa hajd dalje. Naiđem na jedno drvo, a na njem zelene šljive, ali kao moja pesnica velike. Uzberem jednu da vidim, ali ima šta viditi; nema tu od šljive ništa, nego je to veliki jedan smaragd. Najposle dođem pod jedno visoko drvo, i na njemu neko voće, što spram svetlosti čisto gori. Dohvatim jednu granu, uzberem voće, kad tamo, ali to brilijant, da mu nema na svetu para. Metnem ja i smaragd i brilijant u moj džep, pa onda otrčim odkud sam došao, da sednem na čun pa da brže idem na Zemlju, da se pohvalim, šta sam našao. Ali ja zaboravio da mi je čun otišao; kad uđem tamo, gde sam iz čuna izišao, a ja se tek onda setim moje žalosti.

Presedne mi odmah i Mesec i sve drago kamenje, i stanem novo plakati. Sednem na zemlju. Plačem, plačem, pa najposle tako u plaču i zaspim. Kad se ja probudim, i oči otvorim, imam šta i viditi. Skupilo se oko mene sila božija svakojakih stvorenja.

Jedni imaju glavu kao ljudi, pa onda dolazi vrat, a iz vrata im izrasla krila, pa više ništa nemaju.

Drugi imaju noge, trbuh i prsa kao ljudi, ali glavu imaju kao ptice, a mesto ruku narasla im krila.

Opet kod drugih vide se noge i telo kao kod ptica, pa mesto krila imaju ruke, pa onda jedan ima glavu kao lav drugi kao slon treći kao konj, itd.

Najposle vidim neke što imaju noge kao ljudi, a posle se pružaše kao zmije, pa onda opet imaju glavu kao ljudi.

Bilo je tu još drugih svakojakih; ali ja nisam imao kad sve razgledati. Svi se skupili oko mene, pa nakrivili vratove na mene kao ćurkovi, pa glede i čude se.

Kad ja njih vidim, a ja skočim. A da vidiš sad komešanja. Prenuše svi kud koje, pa onda izdaleka koji stoji, koji sedi, koji leti, i glede, kakvo je to čudo. Gaču, kakoću, sikću, dreče, meče, riču, viču, da ogluvim. A sve ih se više kupi.

Ako ja tu dugo budem stojao, dok se okuraže. "Biće iz mene večere", pomislim u sebi. "Šta da radim?"

Na to se setim, da je mene zlatan orah ovamo doveo. Turim ruku u džep, izvadim drugi orah, i udarim ga o zemlju.

Orah pukne, i to stane jedan krilat lep konj, beo kao mleko pred mene.

"Kuda tako gospodaru?" zapita me konj.

"Hvala Bogu, kad čujem poštenu reč!" reknem ja. "Sa ovim se mogu barem razgovarati; a oni tamo gagoću kao guske na dedinom salašu." "Leti dole na Zemlju", reknem konju, da sednem na njega.

Kako ja sednem na konja, a on razširi krila, pa skoči s Meseca, i stane kao strela letiti. Vidim pred sobom jednu svetlu loptu, deset puti veću od Meseca, kad je pun, i zapitam konja: "Šta to? Kakva je to sjajna lopta?"

"To je Zemlja", rekne mi konj. Što mi bliže toj sjajnoj lopti, to ona sve veća, dok najposle nema kraja. Uto osetim ja nekakav prijatan miris, i poznam da sam već u onom vazduhu, u kom sam se rodio.

Gledim svuda, na sve strane, a ne gledim pod sebe, kuda idemo. Kad u jedan mah, bacim oči i tamo, ali mal' nisam od stra' umro. Pod nama se pružilo more, ne vidim mu kraja ni konca a moj konj tera upravo u more.

"Ne u more, ne u more!" vičem ja, ali to je već dockan bilo. Moj konj pljusne sa mnom zajedno u vodu, i ja pomislim, tu mi je i lutilo. Ali ujedanput stvorim se u jednom dvoru na dnu mora i tu nas dočeka jedna riba-devojka. Glava joj je i prsi i ruke kao u najlepše devojke, a dalje dole izgleda kao riba. Kako vidi moga konja a ona se obraduje, pa brže k njemu, i stane ga u oči ljubiti. Moj konj njoj nešto rekne, a ona brže ode u dvor i donese jednu čašicu.

"Uzmi tu čašicu i popi to, što je u njoj", rekne meni moj konj, pa onda možeš slobodno s mene sići, neće ti voda ništa činiti."

Poslušam ga, popijem, i tako osetim neku slast u vodi, i mogao sam po njoj ići i u njoj disati, i ništa mi nije bilo.

 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:55

ДВА НОВЦА

Био некакав сиромах човек, који се свакојако прометао, па најпосле набере врећу маховине и метнувши одозго мало вуне понесе на вашар да прода све место вуне с врећом заједно. Идући тако на вашар састане се с једним човеком, који је исто тако понео на вашар врећу шешарица да прода место ораха, којима је одозго с врха шешарице био мало покрио. Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу. Онај што је имао маховину доказујући да је скупља вуна од ораха заиште прида, али кад види да онај што је имао шешарице не да прида ништа, него хоће онако да пазаре једно за друго, он помисли да су бољи и ораси него маховина. И тако после дугога ценкања погоде се да онај што је имао шешарице да ономе другом два новца прида, али не имајући ни њих код себе остане му их дужан, и као за бољу тврђу да ће му их за цело вратити побрате се. Променивши сад вреће побегне један на једну а други на другу страну мислећи сваки да је другога преварио, а кад дођу сваки својој кући и изруче хеспап из врећа, онда виде да ни један управо није преварен. После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: "Ти, побратиме, превари мене." А он му одговори: ,Вала, побратиме, и ти си мене." По том онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством потврђено. И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, "него" вели "у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази, и по свој прилици биће у њој новаца или каких других скупоцених ствари; него хајде довече спусти ти мене у јаму, па кад је опленимо, онда ћемо добит поделити, и ја ћу ти платити два новца." Овај на то пристане. Кад буде у вече, попов најамник нађе врећу и уже, па отишавши с побратимом над јаму, уђе у врећу, и побратим га свеже преко среде, па спусти у јаму. Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туц амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: "Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?" Па онда опет уђе у врећу, и добро се свеже ужем, па повиче побратиму: "Побратиме, вуци врећу, пуна је свашта!" Вукући побратим врећу, помисли у себи: "Шта да ја ово делим с побратимом? Боље је да ја ово носим сам, а он нека гледа како ће изићи из јаме." Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда побратим из вреће повиче: "Дижи, побратиме, уједоше ме пси!" Кад овај то чује, а он баци врећу на земљу. Онда онај из вреће рекне: "Тако ти, побратиме, шћаше мене да превариш?" А онај му одговори: "Вала и ти си мене преварио." И онде после дугога разговора обрече онај што је дужан два новца да ће их јамачно платити кад му побратим други пут дође, па се растану. После много времена овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио у право к његовој кући, па повиче жени: "Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг." Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати. У том побратим пред кућу, и назвавши јој "Помози Бог!" запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: "Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав." Онда побратим рекне: "Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ." Жена му рекне да ће му бити дуго чекати докле га стану сахрањивати, већ нека иде. Али он одговори: "Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране." Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи. Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га насред цркве, да онде по обичају преноћи, пак ће га сутрадан опојати и сахранити. Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати. И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: "Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит." Кад побратим види где људи с оружјем улазе у цркву, он се сакрије у један угао; а хајдуци ушавши унутра поседају и благо поделе све калпацима, а рухо и оружје како се могло. Око свега се погоде и намире, само остане једна сабља, за коју су гдекоји од њих мислили да вреди много новаца. Онда један узевши је у руке, скочи на ноге говорећи: "Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра." Па онда пође к носилима, али се назови мртвац у један пут исправи и седне вичући: "Мртви! камо те се?" А побратим из угла: "Ево нас, сви смо готови." Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без обзира. Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: "О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и дворове, и ни ода шта се не поплашисмо до ноћас од мртвих људи! Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?" Један вели: "Ја не ћу," други вели: "Ја не смем," трећи вели: "Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог," док се најпосле један не нађе те рече да ће он ићи. И он вративши се натраг привуче; се полагано под црквени прозор еда би што чуо, а у цркви побратими поделили све хајдучко благо и рухо и оружје, пак се најпосле око два новца свадили и готово почупали. Хајдук испод прозора ништа друго није могао чути до вику: "Камо мени два новца? Дај моја два новца!" У томе онај што је био дужан опази хајдука под прозором, па брже боље руком кроз прозор те му зграби капу с главе, па је пружи побратиму: "Аратос ти два новца! Ево ти за два новца." Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: "Браћо хвала Богу кад живи побегосмо! Ми благо делисмо калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:55

ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu.
- Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva.
Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost.
Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece:
- Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci!
Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora.
Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim.
Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao.
Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme.
Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno.
Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta.
Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak.
Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:
- Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada.
Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju.
I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila!
Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom.
šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista.
No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci.
Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje.
Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika:
- Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu!
Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu.
Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi.
Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma:
Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris,
Lampa ponovo sjajno svetli,
Trudi se Do Lam dan i noc,
A devojka mu šalje pozdrav svoj.
Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu.
Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze.
Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:56

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora!
Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom.
- Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica.
- Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica.
- Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra.
- Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica?
- Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram.
- Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena.
Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora.
Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje.
Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom.
- Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu!
- Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš.
Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku.
Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu.
Jak kao celicna poluga,
tanak kao jedna tvoja vlas
i dug, dug sedam stotina milja!
Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci:
- Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam. Kad budeš umorna od trcanja, samo reci:
Zmaju, zmaju, lanac vuci,
kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu.
I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre.
Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je
lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac.
Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju.
"Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ."
I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka.
Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu.
Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše.
Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom.
- Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo.
Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli.
"Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!"
"Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?"
Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali.
Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka:
"Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti".
A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!"
Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac.
- Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena.
- Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena.
- Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje poslednje sunce.
Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka.
A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica.
Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja.
Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika.
- Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti.
Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo.
Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja.
Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca.
A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor.
Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je.
- Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:56

VATRA NA PLANINI

Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja.
Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti.
Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor.
- Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ?
- Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost?
- Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini.
- E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim.
- Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride.
Arha nije mogao da veruje svojim ušima.
- Govorite li to ozbiljno? - upita on.
- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum.
- Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju.
Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece:
- Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru.
Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda.
Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on
naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu.
Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo.
- Je li celu noc izdržao bez hrane i *****, bez cebadi i odece?
- Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga.
- Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo?
- Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha.
- šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje!
- Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline!
- Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život.
Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo.
- Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac.
Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece:
- Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre.
Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu.
- Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti.
- Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav.
Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu.
Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum.
Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih:
- Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš?
- Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu.
- Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit!
- Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje!
Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku.
Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:58

VELIKI SEKEN

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život.
Onda ce starac reci svojoj ženi:
- Udri u bubanj!
- Ne mogu da držim bubanj u rukama!
- Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti.
Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli.
- šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni.
- Stari i ja bismo hteli da imamo sina.
- Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola. Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane.
Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše:
- Uklonite tuljana s puta!
- Ne, necemo ga ukloniti!
- Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti!
- Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli.
- Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana.
- Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
- Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni.
Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena.
- Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti!
- Ne treba nam to!
- Nacinicu vas bogatim!
- Ne treba nam ni to!
- Pa šta onda hocete?
- Sina!
Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao.
- Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas.
Seken htede da im da dete koje ume da sedi.
- Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode.
Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana.
Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci:
- Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu!
- A kako cu naci put?
- Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome!
Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri.
- Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti!
- Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak.
- Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu.
Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata.
- Ko si? - pita domacin.
- Ja sam Seken!
- Iz donje tundre?
- Da!
Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj.
- Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin.
Donela im starica ***** na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica *****, pa ce domacin zapitati gosta:
- Hoceš li još da jedeš?
- Hocu! - odgovara gost.
Donela starica morskog konja. Pojeli i njega.
- Još? - pita Tanairgin Sekena.
- Dajjoš!
Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju.
Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega.
- Još? - upita starac.
- Još! - rece Seken.
- E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece:
- Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu.
Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek.
Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado.
Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas.
Pokazao mu Seken rogove i rekao:
- Evo gde je!
Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu:
- Daj mi vode!
- Idi u jarangu.
Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete.
Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida.
. . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti:
- Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste.
Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati:
- S kim to, ženo, razgovaraš?
- Tako, sama sa sobom.
Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina.
Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost.
Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima.
Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu:
- Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik.
- šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode?
- A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno!
Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju:
- Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš?
- Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi:
- Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin!
- Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se:
- Dela, stari, vodi nas što pre!
Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga.
- A gde ti je jaranga?
- Eto je!
- Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka!
Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli:
- Moramo ubiti Sekena.
A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi:
- Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju!
Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov.
Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika:
- Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika:
- Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga!
Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima:
- Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao:
- Niste vi ubili coveka nego njegovu senku.
Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci:
- Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene!
- Mi smo po tebe i došli!
Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše:
- Cik sad pokušaj da oživiš!
Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a ko drugi - tome neka pripadne jaranga".
Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci:
- Došli ste!
Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "šta je ovo sad? šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom.
Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi:
- Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom!
Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati:
- šta tražite ovde?
- Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima.
- Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa!
Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci:
- Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti!
Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:59

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.
Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".
Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".
Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.
- što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.
- Tražim onu ženu što ume menjati lica.
- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.
Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.
- šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:
- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.
- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.
Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:
- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:
- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.
- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:
- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao.
Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.
- Kuda ideš? - upita.
- Idem kući.
- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.
Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:
- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.
On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:
- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.
Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.
Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:
- Kuda ideš?
- Idem kući.
- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.
Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.
Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.
- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.
- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.
- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:
- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.
- Idem kući - reče.
- Hodi ovamo - naredi Medvedica.
Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.
- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima. Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:
- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.
Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:
- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.
- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.
Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.
Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.
Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:
- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?
- Ako to želiš - odgovori mlada žena.
Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.
Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:
- Kuda idete?
- Idemo kući.
- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.
Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:
- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.
Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.
Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:
- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?
Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:
- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?
- Da - odgovori on.
- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:
- Onuda kroz one šume.
- šta si joj rekao?
Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.
- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?
- Da.
Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.
- šta želiš? - upita ona.
- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.
- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.
- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.
- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.
Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   Pet 9 Sep - 21:59

ŽOAO BARANDAO

Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi:
- Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo.
Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam - odvrati siromašak.
- Ko to-ja? - ponovi glas.
- Žoao Barandao.
- šta tu radiš?
- Obaram drvece da sagradim kucu.
- Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu.
Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili.
Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume:
- Ko je to, javi se!
- Ja sam.
- Ko to-ja?
- Žoao Barandao. - šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu.
- Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu.
Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga.
Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu.
I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi:
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju.
Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena.
Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza.
Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu:
- Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci.
Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu.
Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage:
- U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva:
- šta se to dogada?
- Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu.
- Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu.
Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca.
Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najlepše bajke sveta   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najlepše bajke sveta
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najlepše reke sveta
» Najlepši parkovi Evrope
» Bajka o....
» Stepenicama do raja: Najlepši usponi sveta
» Najlepše katedrale sveta
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-