Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Stiven King

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Stiven King   Sre 3 Avg - 16:11



Stephen King (Portland, Maine, 21.9. 1947.-), je američki književnik, poznat kao najuspješnjii današnji autor horor romana. Pisao je i pod pseudonimima Richard Bachman i John Swithen

Život

Stephen Edwin King rođen je 21. rujna 1947. godine. Američki pisac, najpoznatiji je po svojim nevjerojatno popularnim horor romanima. Kingove priče nerijetko uključuju posve obične protagoniste, poput obitelji iz srednjeg sloja, djeteta ili pisca. Iako ih prikazuje kako vode svakodnevne živote, nadnaravno se gotovo uvijek uključi i iznimne okolnosti eskaliraju u priči. King, međutim, piše i priče izvan žanra horora, uključujući, primjerice, romane "Iskupljenje u Shawshanku" i "Tijelo".

King je rođen u Portlandu, američkoj saveznoj državi Maine, a engleskog je i škotsko-irskog podrijetla. U dobi od samo svije godine, napušta ih otac, Donald Edwin King. Majka, Nellie Ruth Pillsbury, odgojila je Stephena i njegova usvojenog brata Davida, nerijetko u teškim uvjetima.

King je počeo pisati još kao dijete. U školi je pisao priče temeljene na filmovima koje je nedavno pogledao, prodavajući ih prijateljima. No, trgovačke aktivnosti nisu oduševljavale njegove profesore koji su, otkrivši ga, prisilili dječaka da vrati zarađeni novac. U dobi od trinaest godina, King otkriva kutiju punu očevih starih knjiga, uglavnom horor i znanstvenofantastičnih priča. Bila je to ljubav na prvi pogled. Sve ostalo je povijest - "In a Half-World of Terror" ime je njegove prve objavljene priče, objavljene u jednom horor fanzinu.

Od 1966. do 1971. King studira engleski na Sveučilištu u Maineu, gdje piše i kolumnu "King's Garbage Truck" za studentske novine. U to vrijeme upoznaje Tabithu Spruce, s kojom se ženi 1971. godine. Da bi platio studij, King preuzima sve poslove koje može naći, poput, primjerice, onoga u praonici. Nakon diplome, zapošljava se kao profesor engleskog jezika u Maineu. Lošeg imovinskog stanja, s obitelji je prisiljen živjeti u prikolici. Kako bi sastavio kraj s krajem, piše kratke priče, uglavnom za muške časopise, a u to vrijeme postaje ovisan o alkoholu, što je problem koji će ga pratiti više od desetljeća. U to vrijeme počinje rad na čak nekoliko romana. Jedna od prvih ideja mu je priča o mladoj djevojci s psihičkim moćima, no obeshrabren, baca rukopis u smeće. Tabitha je ta koja ga je izvukla iz smeća i potaknula da ga završi. Naslovljavajući priču "Carrie", King je šalje izdavaču, ne nadajući se previše odgovoru. Dobiva, međutim, ponudu od 2.500 dolara, malu svotu i za to vrijeme. No, vrijednost romana uskoro biva prepoznata i autorska prava su prodana za 400.000 dolara, a roman označio početak goleme popularnosti, koja ne jenjava do današnjeg dana.

Nakon objavljivanja romana "The Tommyknockers", Kingova obitelj i prijatelji odlučili su osloboditi pisca od pakla ovisnosti u koju je upao – bacajući pred njega sve što je konzumirao tih dana – limenke piva, kutije cigareta, kokain, Xanax, Valium, NyQuil, marihuanu… King je odlučio potražiti pomoć u osamdesetima i do danas je trijezan i čist.

King je i dugogodišnji obožavatelj bostonskih Red Sox-a i nerijetko ga se može vidjeti na njihovim utakmicama. On i žena veliki su dobrotvori i često velike svote novaca doniraju u humanitarne svrhe.

U ljeto 1999. King je upravo radio na djelu "On Writing: A Memoir of the Craft", napustivši rad na njoj osamnaest mjeseci prije. Devetnaestog lipnja popodne King je hodao desnom stranom ceste Route 5, kada se u njega zaletio kamion kojeg je vozio Bryan Smith. Ometen nemirnim rotweilerom iz stražnje strane kamioneta, odbacio je prednjom stranom vozila pisca čak pet metara od pločnika. Smrskano desno plućno krilo, višestruke frakture desne noge, ozljede glave, slomljen kuk – ozljede su bile dovoljno teške da ga zadrže u bolnici tri tjedna. Nakon pet operacija i fizikalne terapije King nastavlja rad na djelu "On writing", iako u to vrijeme mučen nepodnošljivom boli.

2002. godine, objavljuje odluku o prestanku pisanja, potaknut ozljedama od kojih se nikada nije u potpunosti oporavio. Svoje obećanje, na sreću brojnih obožavatelja, nije održao – u prodaji se upravo našao roman "Mobitel", kojim po tko zna koji puta demonstrira vrhunski talent takozvanog suspense autora.

Autor bestselera poput "Snovolovke", "Vreće kostiju", "Ono", "Herčeva u Atlantidi", "Djevojčice koja je obožavala Toma Gordona", "Očajavanja", "Rose Madder", "Nesanice", Stephen King promijenio je globalnu književnu sliku svojim napetim, krvavim, nježnim, okrutnim romanima, punim tajne snage i unutrašnje moći.

Djela:

"Shining" (1976.)
"Groblje kućnih ljubimaca" (1983.)
"Misery" (1987.)
"Zelena milja" (1996.)



wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Sre 3 Avg - 21:21

Stiven King "Truplo"


Najvažnije stvari je najteže reci. To su stvari kojih se sramimo jer ih reci umanjuju - kad ih izgovorimo, stvari koje su se cinile neogranicenima dok su bile u našoj glavi stisnu se na obicnu, životnu velicinu. Ali, ima tu jos nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi cudno gledaju ne hvatajuci što smo uopšte rekli ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zakljucana ne zato što nije ispricana, nego zato što je niko nije razumeo...








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 10 Nov - 9:52

Esej Stephena Kinga o modernoj horor književnosti, o njegovom detinjstvu, ranim horor filmovima, sveopštem strahu od komunizma pedesetih godina u Americi,.. itd.

Za mene je strava - prava strava, za razliku od svih onih demona i babaroga koji su možda živeli u mome sopstvenom umu - počela jednog oktobarskog popodneva 1957. Samo što sam napunio deset godina. I, da bi sve bilo prikladnije, nalazio sam se u bioskopu: Sreatford Teatru u centru Stratforda u Konektikatu.

Film koji se toga dana prikazivao bio je i ostao jedan od ojih favorita svih vremena, i činjenica da se davao on - a ne neki vestern sa Randolfom Skotom ili ratni sa Džonom Vejnom - takođe je bila prikladna. Toga dana, kada je počela prava sgtrava, subotnji matine bila je projekcija filma Zemlja protiv letećih tanjira, u kome je glumio Hju Marlou, u to vreme možda najpoznatiji po svojoj ulozi nervoznog i besnog momka patriše Nil u Danu kada se Zemlja zaustavila - nešto starijem i sveukupno racionalnijem naučno fantastičnom filmu.



U Danu kada se Zemlja zaustavila tuđinac po imenu Klaatu (Majkl Reni u jarko belom intergalaktičkom odelu) spušta se letećim tanjirom (koji, kada je u pogonu, svetluca poput nekog od onih plastičnih Isusa koje su delili u Vatikanskoj biblijskoj školi za učenje biblijskih stihova napamet) na tržni cengtar u Vašingtonu. Klaatu se spušta stepeništem i zastaje u podnožju, u žiži svih užasnutih očiju, pred cevima nekoliko stotina vojnih pušaka. To je trenutak napetosti vredne pamćenja, trenutak sladak u retrospektivi, koji od ljudi poput mene pravi doživotne zaljubljenike u film. Klaatu počinje da petlja sa nekom spravom - sećam se da je ličila na aparat za plevljenje korova - i neki vojnik lak na obaraču ranjava ga u ruku. Ispostavlja se, naravno, da je sprava bila poklon za predsednika. Nikakav zrak smrti; prosto najobičniji međuzvezdani komunikator.

To je bilo 1951. Te subote popodne u Konektikatu, nekih šest godina kasnije, raja u letećim tanjirima izgledala je i ponašala se mnogo manje prijateljski. Daleko od plemenitog i prilično tužnog, zgodnog Klaatua Majkla Renija, svemirci u Zemlja protiv letećih tanjira izgledali sukao staro i izuzetno zlo živo drveće sa svojim uvijenim, usahlim telima i režećim staračkim licima.

Umesto da donesu komunikator za predsednika, kao kada svaki novi ambasador donosi neki simbol poštovanja iz svoje zemlje, tanjiraši iz Zemlja protiv letećih tanjira doneli su zrake smrti, uništenje i, konačno, sveopšti rat. Sve to - naročito uništenje Vašingtona - prikazano je čudesno realno, zahvaljujući specijalnim efektima Reja Harihauzena, tipa koji je kao mali išao u bioskop sa klincem po imenu Rej Bredberi.



Klaatu dolazi da pruži ruku prijateljstva i bratstva. On Zemljanima nudi članstvo u međuzvezdanim Ujedinjenim Nacijama - pod uslovom da za sobom ostavimo naviku da se ubijamo i istrebljujemo međusobno. Tanjiraši iz Zemlja protiv letećih tanjira dolaze samo da bi osvojili, poslednja armada planete na umoru, stara i pohlepna, u potrazi ne za mirom, već za pljačkom.

Dan kada se Zemlja zaustavila jedan je od retkih, pravih naučno fantastičnih filmova. Prastari tanjiraši iz Zemlja protiv letećih tanjira emisari su jedne mnogobrojnije vrste filma - horor predstave. Tu nema gluposti poput "Ovo je trebalo da bude poklon za vašeg predsednika"; ova raja se jednostavno spušta na Projekt nebeska Kuka Hjua Marloua i Kejp Kanaveralu i počinje da praši.



Mislim da je seme strave zasejano negde između te dve filozofije. Ako postoji linija sile između tako čisto suprotstavljenih ideja, onda je gotovo sigurno da je strava tu rasla.
Zato što, baš kada su tanjiri pripremali napad na Prestonicu Naše Nacije u poslednjoj rolni filma, sve se jednostavno zaustavilo. Platno je postalo crno. Bioskop je bio pun dece ali bilo je začuđujuće malo nereda. Ako pomislite na subotnja matinea svoje straćene mladosti, možda ćete se setiti da gomila dece u bioskopu na raznorazne načine ispoljava svoje nezadovoljstvo zbog prekida filma ili odugovlačenja sa njegovim početkom - ritmičkim tapšanjem; velikim plemenskim zapevanjem iz detinjstva: Ho-će-mo film! Ho-će-mo film! Ho-će-mo film! ; kutijama od slatkiša koje lete na platno; kutijama od kokica koje postanu projektili. Ako je neko klincu od Četvrtog jula preostala koja petarda, iskoristio bi priliku da je pošalje ukrug da bi mu se drugovi zadivili, a onda je upalio i bacio preko balkona.

Ništa od svega toga nije se dogodilo tog oktobarskog dana. Film se nije prekinuo; projektor je jednostavno bio isključen. A onda su svetla u sali počela da se pale što je bilo totalno nečuveno. Sedeli smo tamo, gledali unaokolo i žmirkali kao krtice.

Upravnik je izašao nasred bine i podigao ruke - sasvim nepotrebno - da bi se svi utišali. Šest godina kasnije, 1963, taj trenutak mi je blesnuo u sećanju jednog novembarskog petka popodne, kada nam je tip koji nas je vraćao kući iz škole rekao da je u Dalasu ubijen predsednik.

**********










Poslednji put izmenio Shadow dana Čet 10 Nov - 10:00, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 10 Nov - 9:53

Sedeli smo tamo na svojim sedištima kao lutke i buljili u upravnika. Izgledao je nervozno i ispijeno - ilinam se to možda samo činilo zbog osvetljenja osozdo. Sedeli smo i pitali se kakva je to katastrofa mogla da ga natera da prekine film baš kada se približavao toj apoteozi svig subotnjih matinea, "onom dobrom delu". A to kako mu je glas podrhtavao kada je progovorio nikome nije pomoglo da se oseća bolje.

"Želim da vam kažem", rekao je tim drhtavim glasom, "da su Rusi poslali u orbitu oko Zemlje svemirski satelit. Zovu ga... Sputnjik."

To obaveštenje dočeka apsolutna, grobna tišina. Sedeli smo tako, pun bioskop dece pedesetih, ošišanih kratko, sa kikama i repovima, u krinolinama, pantalonama, podvijenim farmerkama, sa prstenjem Kapetana Ponoći; deca koja samo što su otkrila Čak Berija i Litl Ričarda na njujorškoj crnoj ritam i bluz stanici koju smo mogli da uhvatimo noću, jače ili slabije, kao moćni džajv jezik sa neke daleke planete. Mi smo bili deca koja su rasla uz Kapetana Videa i Terija i pirate. Bili smo deca koja su gledala u stripovia kako Kombat Kejsi izbija zube bezbrojnim severnokorejskim žutaćima. Bili smo deca koja su videla kako Ričard Karlson hvata hiljade prljavih komunjarskih špijuna u Vodio sam trostruki život. Bili smo deca koja su dala svako po četvrt dolara da vi gledala Hjua Marloua u Zemlja protiv letećih tanjira i dobila kao gadan dodatak ovu uznemiravajuću vest.

Ovoga se sećam veoma jasno: tu groznu, mrtvu tišinu presekao je jedan kreštavi glas, glas dečaka ili devojčice, ne znam; glas na ivici suza, ali takođe i pun zastrašujućeg besa: "O, puštaj dalje film, lažove jedan!"

Upravnik nije čak ni pogledao ka mestu odakle je taj glas došao, i toje nekako bilo najgore od svega. To je nekako bilo dokaz: Rusi su nas pretekli u svemiru. Negdeiznad naših glava, trubeći trijumfalno, bila je elektronska kugla napravljena ilansirana iza Gvozdene Zavese. Ni Kapetan Ponoć, ni Ričard Karlson (koji je takođe glumio u Jahačima ka zvezdama; i, bre, koja je to ironija bila) nisu bili u stanju to da spreče. Bila je tamo... i zvali su je Sputnjik. Upravnik je stajao tamo još trenutak i gledao nas kao da želi da ima još nešto da kaže, ali ne može da smisli šta. Onda je sišao i ubrzo film ponovo krenu.

Dakle, evo pitanja. Sećate se gde ste bili kada je ubijen predsednik Kenedi. Sećate se gde ste bili kada ste čuli da je RFK (Robert F.Kenedi) ljosnuo u nekoj hotelskoj kuhinji zahvaljujući nekom drugom ludaku. Možda se čak sećate i gde ste bili za vreme kubanske krize.

Sećate li se gde ste bili kada su Rusi lansirali Sputnjik?



Strava - ono što Hanter Tomson naziva "strahom i gnušanjem" - često potiče od preovlađujućeg osećanja disetabliranja, da su stvari u razgradnji. Ako je to osećanje razgradnje iznenadno i izgleda lično - ako vas pogodi u srce - onda ostaje u pamćenju u potpunosti. Sama činjenica da se gotovo svako seća gde je bio/bila u trenutkukada je čuo/čula vest o atentatuna Kenedija jeste nešto što smatram zanimljivim gotovo koliko i činjenica da je jedna budala sa puškom kupljenom preko oglasa mogla da izmeni čitav pravac svetske istorije za nekih četrnaestak sekundi. Taj trenutak saznanja i trodnevni grč zapanjene tuge koji je sledio, možda predstavljaju najbliži korak koji je ijedan narod u istoriji preduzeo ka totalnom periodumasovne svesti, masovne empatije i - u retrospektivi - masovnog sećanja; dve stotine miliona ljudi zamrznutih u živo. Ljubav izgleda da ne može da postigne takav emotivni udarac maljem. Nažalost.

Neću da kažem da je vest o lansiranju Sputnjika imala isti efekat na američku psihu (mada nije ostala bez efekta; pogledajte, na primer, zabavno pripovedanje Toma Vulfa o događajima koji su usledili posle uspešnog ruskog lansiranja u njegovoj superlativnoj knjizi o našem svemirskom programu, Ono pravo), ali sugerišem da se mnogo dece - ratne bebe, tako su nas zvali - seća tog događaja kao i ja.

Bili smo plodno tle za seme strave, mi, ratne bebe; podizali su nas u čudnoj, cirkuskoj atmosferi paranoje, patriotizma i nacionalnog hubrisa. Govorili su nam da smo najveća svetska nacija i da će svaki odmetnik iza Gvozdene zavese koji pokuša da nas izazove u tom velikom salunu međunarodne politike otkriti ko je najbrži revolveraš Zapada (kao u prosvetljujućem romanu Pata Frenka iz tog perioda, Avaj, Vavilone), ali takođe suj nam govorili da se držimo atomskih skloništa i koliko dugo treba unutra daostanemo pošto dobijemo rat. Imali smo više hrane od bilo koje nacije u istoriji sveta, ali u našem mleku je takođe bilo i tragova stroncijuma-90, od nuklearnih proba.

Bili smo deca muškaraca i žena koji su dobili ono što je Vojvoda Vejn zvao "velikim ratom", i kada se prašina razišla, Amerika je bila na vrhu. Zamenili smo Englesku na mestu kolosa koji opkoračuje svet. Kada se raja ponovo okupila da pravi mene i milione slične meni, London je bio gotovo sravnjen sa zemljom, sunce je nad Britanskim carstvom zalazilo svakih dvanaestak sati, a Rusija je gotovo nasmrt iskrvarila u svom ratu protiv Nacisra; tokom opsade Staljingrada ruski vojnici su bili prinuđeni da jedu svoje mrtve drugove. Ali na Njujork nije pala niti jedna bomba i Amerika je od svih velikih silau ratu imala najmanje gubitaka.



Dalje, imali smo veliku istoriju (sve kratke istorije su velike), naročito u pronalazaštvu i inovacijama. Svaki učitelj imao je iste dve reči za svoje učenike; dve čarobne reči koje su svetlucale i sjale kao divan neonski znak; dve reči gotovo neverovatne snage i gracioznosti; a te dve reči bile su PIONIRSKI DUH. Ja i moji drugovi rasli smo u sigurnosti zato što smo znali za taj američki PIONIRSKI DUH - to se znanje moglo sumirati litanijom imena naučenih napamet u učionici. Eli Vitni. SemjuelMorz. Aleksandar Grejem Bel. Henri Ford. Robert Godar. Vilbur i Orvil Rajt. Robert Openhajmer. Ti ljudi su, dame i gospodo, imali jednu stvar zajedničku. Svi su oni bili Amerikanci koji su gotovo puicali od PIONIRSKOG DUHA. Bili smo i ostali, po onoj mameričkoj bombastoj frazi, najbrži i najbolji koji imaju najviše.

A kakav se samo svet pružao pred nama! Sve je to bilo prikazano u pričama Roberta A. Hajnlajna, Lestera del Reja, Alfreda Bestera, Stenlija Vajnbauma i na desetine drugih! Ti snovi su stizali u najnovijim naučno-fantastičnim palp magazinima koji su se gasili i zamirali tog oktobra 1957...ali sama naučna fantastika nikad nije bila u boljoj formi. Svemir ne samo što će biti osvojen, govorili su nam pisci; biće...biće...ma šta, biće osvojen PIONIRSKI! Srebrne igle koje probadaju ništavilo, praćene plamenim raketama koje spuštaju ogromne brodove na tuđinske svetove, praćene čvrstim kolonijama punim muškaraca i žena (Američkih muškaraca i žena, treba dodati) kojima PIONIRSKI DUH izbija iz svake pore. Mars će nam postati zadnje dvorište, nova zlatna groznica (ili moguće nova rodijumska groznica) desiće se u pojasu asteroida...i konačno, naravno, i same zvezde biće naše - slavna budućnost puna turista koji škljocaju i prave Kodak fotografije šestostrukog meseca Prokijona IV i montažnih pogona Ševroletovih mlaznih kola na Sirijusu III. Sama Zemlja biće pretvorena u utopiju koja se može videti na koricama bilo kog broja Fantasy and Science Fiction, Amazing Stories, Galaxy ili Astounding Stories iz pedesetih.



Budućnost ispunjena PIONIRSKIM DUHOM; još bolje, budućnost ispunjena AMERIČKIM PIONIRSKIM DUHOM. Pogledajte na primer korice Bantamovog džepnog izdanja Marsovskih hronika Reja Bredberija, tu umetničku viziju - delo ilustratorove mašte, ne Bredberijeve. Nema ničeg etnocentričnijeg niti glupljeg od tog klasičnog pretapanja naučne fantastike i fantasyja - putnici na sletalištu liče na vojnike koji jurišaju na plaže Sajpana ili Tarave. U pozadini nije desantni brod, istina, već raketa, ali njihov komandant sa isturenom vilicom i automatom kao da je izašao iz nekog filma Džona Vejna: "Hajde seronje, želite li daživite zauvek? Gde vam je PIONIRSKI DUH?"

To je bilakolevka elementarne političke teorije i tehnološki san koji je mene i mnoge druge ratne bebe uljuljkao sve do tog dana u oktobru, kada je kolevka bila grubo izvrnuta, a mi ispali napolje. Za mene, to je bio kraj slatkog sna... i početak košmara.

Deca su shvatila imoplikaciju onoga štosu Rusi učinili dobro i brzo kao i svi drugi - svakako jednako brzo kao političari kojisu se trpali da sebi odrežu što veće parče tog oborenog stabla. Veliki bombarderi koji su rasturili Berlin i Hamburg u II svetskomratu, već su tada, 1957 postali prevaziđeni. Nova i zlokobna skraćenica postala je deo radnog rečnika strave: ICBM. Kako smo shvatili, ICBM-ovi su bili samo razvijene nemačke V-rakete. One nose ogromne tovare nuklearne smrti i uništenja i ako Ruje probaju nešto ima prosto da ih zbrišemo sa lica Zemlje. Pazi se, Moskvo! Evo velike, vrele dozePIONIRSKOG DUHA za vas,tupani!

Samo što su, neverovatno, Rusi i sami izgledali jako dobro po pitanju starih ICBM-ova. Najzad, ICBM-ovi su bili samo velikerakete, a komunjare svakako nisu poslale Sputnjik u orbitu pomoću štapa i kanapa.

I, u tom kontekstu, film je ponovo krenuo u Stratfordu, sa zlokobnim, izobličenim glasovima tanjiraša koji odzvanjaju svuda. "Gledajte u nebesa... upozorenje će stići sa nebesa...gledajte u nebesa..."


********************











Poslednji put izmenio Shadow dana Ned 15 Jul - 17:44, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 10 Nov - 9:54

Dance Macabre: Priče o Kuki

Prvi broj grozomorno šaljivog časopisa Foresta Akermana Čuvena čudovišta iz zemlje filma, koji sam ikada kupio, doneo je dugi, gotovo naučni članak Roberta Bloha o razlici između naučno-fantastičnih i horor filmova. Bilo je to zanimljivo delce i, mada se ne sećam svega posle osamnaest godina, sećam se da je Bloh rekao da je saradnja Hauarda Hoksa i Kristijana Nikbija u Stvoru (čiji je predložak bila klasična naučno-fantastična novela Džona V. Kembela "Ko to tamo ide?") bila u potpunosti naučna fantastika uprkos elementima strave, a da je skoriji film Oni!, o džinovskim mravima začetim u pustinji Novog Meksika (kao rezulgtat atomskih proba, prirodno), bio čisti horor uprkos svojoj naučno-fantastičnoj postavci.

Ta granična linija između fantastike i naučne fantastike (jer, ako ćemo pravo, o fantastici je reč; horor je samo podvrsta tog šireg žanra) jeste tema koja se javlja na gotovo svakoj konvenciji fantastike ili naučne fantastike (a ako ne poznajete tu pod-kulturu, svake godine održava ih se bukvalno na stotine). Da mi je po novčić za svako pismo o dihotomiji fantastike i SF-a štampano u amaterskim časopisima i prozinima na oba polja, mogao bih da kupim Bermudska ostrva.

To je zamka, stvar definicije i ne mogu da smislim dosadnije akademsko pitanje. Poput beskrajnih diskusija o modernoj poeziji ili mogućoj nametljivosti punktuacije u kratkim pričama, to je u suštini rasprava o tome koliko anđela može da zaigra na glavi čiode i nije nimalo zanimljiva osim ako oni koji o tome rasprvljaju nisu pijani, ili atudenti diplomci - što su dva stanja približno jednake nekompetencije. Zadovoljiću se time da navedem ono što se očigledno ne da pobiti: i jedno i drugo su dela mašte, i jedno i drugo pokušavaju da stvore svetove koji ne postoje, ne mogu da postoje, ili još ne postoje. Naravno, postoji i razlika, ali ako želite, tu granicu možete povući i sami - a ako probate, možda ćete ustanoviti da je ta granica zaista problematična. Alien na primer jeste horor film, iako je čvršće usađen u naučnu projekciju od Zvezdanih ratova. Zvezdani ratovi su naučno-fantastični film, mada moramo prepoznati činjenicu da se radi o bum-tras SF školi E.E. "Dok" Smita i Marija Leinstera: vestern u svemiru prepun PIONIRSKOG DUHA.

Negde između ta dva, u tampon zoni koja se retko koristi u filmu, nalaze se dela koja kao da kombinuju naučnu fantastiku i fantastiku na bezazlen način - na primer, Bliski susreti treće vrste.

****************










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Ned 15 Jul - 17:49


" Kad porasteš dovoljno da te primećuju, porasteš dovoljno i za odstrel. "

Stiven King








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Ned 15 Jul - 17:52

"IT" (odlomak)


Dan kada se Klub Gubitnika konačno susreo sa Time u borbi licem u lice, dan kada je To gotovo napravilo podvezice od creva Bena Henskama, bio je 25. jul 1958. Bilo je vrelo, sparno i nepokretno. Ben se vremena sećao sasvim jasno; bio je to poslednji dan vrućina. Posle tog dana, nastupio je dugi nalet svežine i oblačnosti.

Stigli su u ulicu Najbolt br. 29 tog jutra oko deset; Bil je vozio Ričija na Srebrnom, a Benu su se bujne butine prelivale s obe strane ugnutog sica njegovog Relija. Beverli se spustila niz ulicu Najbolt na svom ženskom Švinu, kose začešljane sa čela i privezane zelenom trakom. Vijorila je za njom. Majk je došao sam, a nekih pet minuta kasnije Sten i Edi dođoše zajedno.
" K-K-Kako tvoja r-r-ruka, Eh-Eh-Edi? "
" O, nije strašno. Zaboli me ako se okrenem na tu stranu dok spavam. Jesi li doneo stvari? "
U korpi Srebrnog nalazio se svežanj umotan u platno. Bil ga izvadi i odmota. Pruži praćku Beverli, koja je uze s malom grimasom, ali ne reče ništa. U svežnju se takođe nalazila limena kutija Sakritsa. Bil je otvori i pokaza im dve srebrne kuglice. Gledali su ih nemo, okupljeni jedno blizu drugog na travnjaku ulice Najbolt br. 29 - travnjaku gde izgleda da je rastao samo korov. Bil, Riči i Edi već su videli kuću; ostali nisu, pa su je gledali radoznalo.
Prozori liče na oči, pomisli Sten, i ruka mu krenu ka džepnoj knjizi koja mu se nalazila u zadnjem džepu. On je dodirnu za sreću. Tu knjigu je nosio sa sobom gotovo svugde - bio je to M. K. Hendijev Vodič za severnoameričke ptice. Liče na prljave slepe oči.
Zaudara, pomisli Beverli. Mogu da osetim taj smrad - ali ne nosem, ne baš.
Majk pomisli. Podseća na onaj izlazak do mesta gde je bila Železara. Osećaj je isti... kao da nam govori da uđemo unutra.
Ovo je jedno od mesta Toga, jašta, pomisli Ben. Jedno od mesta kao što su rupe Morloka, gde To izlazi i vraća se unutra. A To zna da smo mi ovde napolju. To nas čeka da uđemo.
" Joh-Joh-Još svi želite to? " upita Bil.
Oni mu uzvratiše pogledima, bledom i ozbiljnom. Nijedno nije reklo ne. Edi iskobelja aspirator iz džepa i udahnu duboko i dahćući iz njega.
" Da' mi malo toga, " reče Riči.
Edi ga pogleda, iznenađen, očekujući poentu vica.
Riči pruži ruku. " Nije štos, Džos. Mogu li malo da dobijem? "
Edi slegnu svojim zdravim ramenom - bio je to čudno iščašen pokret - i pruži mu ga. Riči okinu iz aspiratora i duboko udahnu. " Baš mi je trebalo, " reče on, i pruži ga nazad. Malo je kašljao, ali oči su mu bile trezvene.
" I ja ", reče Sten. " Okej? "

I tako jedno za drugim upotrebiše Edijev aspirator. Kad mu se vratio, Edi ga nabi u zadnji džep, tako da mu brizgalica viri. Ponovo su se okrenuli kući.
" Živi li bilo ko u ovoj ulici? " upita Beverli tihim glasom.
" Ne na ovom kraju, " reče Majk. " Više ne. Pretpostavljam da još ponekad ima skitnica. Tipova koji su u prolazu, na teretnjacima. "
" Oni ništa ne bi videli" , reče Sten. " Bili bi bezbedni. Većina, u svakom slučaju. " On pogleda Bila. " Može li iko od odraslih da vidi To, šta misliš, Bile? "
" Ne znam-znam, " reče Bil. " Mora biti bar neh-neh-nekih."
" Voleo bih da možemo nekog da upoznamo ", reče Riči sumorno. " Ovo baš i nije posao za decu, znate na šta mislim? "
Bil je znao. Kad god bi Hardijevi Dečaci bili u nevolji, Fenton Hardi je bio u blizini da ih izvuče. Isto je bilo i sa tatom Rika Brenta u " Naučnim avanturama Rika Brenta ". Sranje, čak je i Nensi Dru imala oca koji bi se pojavio u poslednjem trenutku ako bi je zli momci vezali i bacili u napušteni rudnik ili tako nešto.
" Trebalo bi s nama da bude i neko ko je odrastao, " reče Riči, gledajući zatvorenu kuću i njenu boju u ljuspama, prljave prozore, senkovitu verandu. Umorno je uzdahnuo. Za trenutak, Ben oseti kako njihova odlučnost posustaje.
A onda Bil reče, " Doh-Doh-Dođite o-o-o-vamo o-okolo. Gledajte o-ovo. "
Oni odoše okolo do leve strane verande, gde su letvice bile otrgnute. Dračaste, podivljale ruže i dalje su bile tu... a one koje je To dotaklo kada se popelo napolje i dalje su bile crne i mrtve.
" Samo ih je dodirnulo i učinilo to? " upita Beverli, užasnuta.
Bil klimnu glavom. " Jeste li, bre, s-s-sigurni? "
Za trenutak niko nije odgovarao. Nisu bili sigurni; mada je svako od njih znao po Bilovom licu da će on nastaviti bez njih, nisu bili sigurni. Na Bilovom licu takođe je bila i neka vrsta stida. Kao što im je i ranije rekao, Džordž nije bio njihov brat.
Ali sva druga deca, pomisli Ben. Beti Ripsom, Čeril Lamonika, onaj mali Klemenc, Edi Korkoran (možda), Roni Grogan... čak i Patrik Hoksteter. To ubija decu, bogamu, decu!
" Ja idem, Veliki Bile, " reče on.
" Sranje, jah, " reče Beverli.
" Naravski, " reče Riči. " Misliš da ćemo dozvoliti da se samo ti zezaš, mutavko? "
Bil ih pogleda, dok mu je grlo poigravalo, a onda klimnu glavom. Pružio je limenu kutiju Beverli.
" Jesi li siguran, Bile? "
" Sih-Sih-Siguran. "
Ona klimnu glavom, odjednom užasnuta odgovornošću i očarana njegovim poverenjem. Ona otvori kutiju, izvadi metkiće, i ubaci jedan u desni prednji džep farmerki. Drugi je uglavila u gumenu kapicu Bulzaja, o toj kapici je i ponela praćku. Mogla je da oseti kuglu čvrsto obuhvaćenu njenim dlanom, isprva hladnu a onda sve topliju.
" Hajdemo, " reče ona, ne sasvim sigurnim glasom. " Hajdemo pre nego što se ukenjam od straha. "
Bil klimnu glavom, a onda oštro pogleda Edija. " Moh-Možeš li ti ovo da u-u-uradiš, Eh-Eh-Edi? "
Edi klimnu glavom. " Naravski da mogu. Prošli put sam bio sam. Ovaj put sam sa drugovima. Je l' tako? " On ih pogleda i malo se isceri. Izgledao je stidljivo, krhko, i baš divno.
Riči ga potapša po leđima. " Takos jes, senjor. Kogod pokuša da ti ukrados aspirators, mi ga ubijos. Ali ga ubijos polakos. "
" Riči, to je grozno, " reče Bev, kikoćući se.
" Ih-Ih-ispod v-verande, " reče Bil. " S-Svi vi i-i-iza mene. A onda u puh-puh-podrum. "
" Ako ti ideš prvi a ta stvar te zaskoči, šta ja da radim? " upita Beverli. " Da gađam kroz tebe? "
" Ako m-moraš, " reče Bil. " Ali ja preh-preh-predlažem da prvo p-probaš oh-okolo. "
Riči se na ovo divlje nasmeja.
" O-O-Obići ćemo čih-čitavo meh-mesto, ako m-moramo. " On slegnu ramenima. " Možda nećemo naći n-n-ništa. "
" Veruješ li ti to? " upita Majk.
" Ne, " reče Bil kratko. " To je t-t-tu. "
Ben je verovao da je on u pravu. Kuća u ulici Najbolt br. 29 izgledala je kao da je obavijena otrovnom omotnicom. Nije se dala videti... ali dala se osetiti. On obliznu usne.
" 'Ste spreh-spreh-spremni? " upita ih Bil.
Oni ga svi ponovo pogledaše. " Spremni, Bile, " reče Riči.
" Hah-Hajdemo, o-onda, " reče Bil. " Budi oh-odmah iza mene, B-Beverli. " On se spusti na kolena, provuče se kroz uništeno ružino grmlje, i ispod verande.
Išli su ovako: Bil, Beverli, Ben, Edi, Riči, Sten, Majk. Lišće pod verandom puckaralo je i odavalo gorak stari miris. Ben nabra nos. Da li je ikada omirisao uvelo lišće nalik na ovo? Mislio je da nije. A onda mu pade na pamet neprijatna ideja. Mirisalo je onako kako je on zamišljao da miriše mumija, neposredno pošto njen pronalazač polugom otvori kovčeg: samo prašina i drevna gorka taninska kiselina.
Bil je stigao do polomljenog podrumskog prozora i gledao je u podrum. Beverli je dopuzala kraj njega. " Vidiš li išta? "
Bil odmahnu glavom. " Ali to ne z-z-znači da t-tamo nema nih-ničega. G-Gledaj; eno gomile uglja koji smo ja i R-R-Riči iskoristili da ih-izađemo. "
Ben, koji je gledao između njih, vide to. Sada je postajao uzbuđen koliko i uplašen, i uzbuđenje je bilo dobrodošlo, jer je instinktivno raspoznao činjenicu da ono može da bude i alat. Prizor gomile uglja bio je pomalo nalik na prizor velikog orijentira o kome samo slušaš od drugih.
Bil se okrenu i gipko skliznu kroz prozor. Beverli dade Benu Bulzaj, obavivši mu šaku oko kapice i kugle smeštene u njoj. " Daj mi ga istog sekunda kad se spustim, " reče ona. " Istog sekunda."
" Važi. "
Ona skliznu dole jednako lako i gipko kao i Bil pre nje. Bio je tu - bar za Bena - jedan trenutak za zastajanje srca kada joj se bluza izvukla iz farmerki i kada joj je video ravan beli stomak. Onda je tu bilo uzbuđenje zbog njenih ruku preko njegovih dok joj je dodavao praćku.
" Okej, imam ga. Hajde. "
Ben se i sam okrenu a onda poče da se koprca kroz prozor. Trebalo je da predvidi šta će se sledeće dogoditi; bilo je to zaista neizbežno. Zaglavio se. Guza mu se prilepila za četvrtasti podrumski prozor i nije mogao dalje. Počeo je da se izvlači i shvatio, užasnut, da može to da izvede, ali da će pri tom najverovatnije strgnuti pantalone - a možda i gaćice - sve do kolena. I naći će se tu, sa izuzetno velikom buljom praktično unesenom u lice svoje voljene.
" Požuri! " reče Edi.
Ben se smrknuto odgurnu obema rukama. Za trenutak i dalje nije mogao da se pomeri, a onda mu guzica iskoči kroz prozorski otvor. Farmerke mu se bolno navukoše i usekoše u slabine, spljeskavši mu jaja. Vrh prozora mu nabra košulju sve do lopatica. Sada mu se zaglavio stomak.
" Uvuci ga, Kamaro? " reče Riči, histerično se kikoćući. " Bolje ga uvuci da ne bismo slali Majka po tatin čekrk da te ponovo izvuče. "
" Bi-bip, Riči, " reče Ben kroz stegnute zube. Uvukao je trbuh koliko god je mogao. Nikada nije stvarno shvatio koliko je velik njegov glupi stomak sve do ovog vrhunski neprijatnog trenutka. Pomerio se malo dalje, a onda ponovo stao.
Okrenuo je glavu što je dalje mogao, boreći se sa panikom i klaustrofobijom. Lice mu je postalo jarko, znojavo crveno. Osećao je u nozdrvama gorak, težak prezasićen miris lišća. " Bile! Možete li da me povučete? "
Osetio je kako ga Bil hvata za jedan gležanj, Beverli za drugi. Uvukao je stomak koliko god je mogao. Trenutak kasnije preturio se kroz prozor. Bil ga ščepa. Obojica se skoro prevrnuše. Ben nije mogao da pogleda u Beverli. Nikada u životu nije mu bilo toliko neprijatno kao u tom trenutku.
" S-S-Si dobro, č-č-čoveče? "
" Jah. "
Bil se nasmeja drhtavo. Beverli mu se pridruži a onda i Ben bi u stanju da se malo nasmeje, mada će godine proći pre nego što bude u tome što se dogodilo mogao da vidi bilo šta i najmanje smešno.
" Hej! " dozivao je Riči odozgo. " Ediju treba pomoć, okej? "
" O-O-Okej, " Bil i Ben zauzeše položaj ispod prozora. Edi je prolazio poleđuške. Bil ga uhvati za noge odmah iznad kolena.
" Pazi šta radiš, " reče Endi gunđavim, nervoznim glasom. " Golicljiv sam. "
" Ramon je mnogos golicljivos, senjor, " dozivao je odozgo Ričijev glas.
Ben uhvati Edija oko pasa, pokušavajući da mu ne dira gips i povez. Njih dvojica spustiše Edija kroz podrumski prozor kao leš. Edi jednom uzviknu, ali to je bilo sve.
" Eh-Eh-Edi? "
" Jah, " reče Edi, " u redu je. Ništa strašno. " Ali krupne kapi znoja izbile su mu po čelu i disao je brzo i škripavo. Oči su mu letele po podrumu.
Bil ponovo kroči natrag. Beverli je stajala blizu njega, i sada je držala Bulzaj i za dršku i za kapicu, spremna da gađa ako bude neophodno. Oči su joj neprestano pretraživale podrum. Riči prođe sledeći, praćen Stenom i Majkom. Obojica su se kretali sa glatkom gracioznošću na kojoj im je Ben duboko zavideo. I onda su svi bili dole, dole u podrumu gde su Bil i Riči videli To pre samo mesec dana.
Prostorija je bila u pomrčini, ali ne i u mraku. Sumračno svetlo padalo je kroz prozore i prikupljalo se na zemljanom podu. Benu je podrum izgledao veoma velik, gotovo prevelik, kao da prisustvuje nekakvoj optičkoj varci. Prašnjave grede - nosači ukrštale su se gore. Cevi peći bile su zarđale. Nekakva prljava bela tkanina visila je sa cevi za vodu u prljavim trakama i vrpcama. I ovde dole se osećao miris. Prljavi žuti miris. Ben pomisli: To je tu, jašta, jah.








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 16 Jan - 16:52

Drugi nastavak odlomka/poglavlja iz romana " To ".

Bil krenu prema stepenicama. Ostali krenuše za njim. On stade u podnožju i baci pogled ispod. Pružio je nogu i stopalom nešto iščačkao napolje. Gledali su u to bez reči. Bila je to bela klovnovska rukavica, sada uprljana zemljom i prašinom.
" Goh-Goh-Gore, " reče on.
Oni se popeše i uđoše u prljavu kuhinju. Jedna jednobojna stolica s uspravnim naslonom stajala je napuštena na sred izbočenog valovitog linoleuma. To je bilo to, što se nameštaja tiče. U jednom ćošku bile su prazne boce pića. Ben je mogao da vidi i druge u špajzu. Mogao je da oseti miris cuge - vina, mahom - i starih, ustajalih cigareta. Ti mirisi su prevladavali, ali bio je tu i taj drugi miris. Stalno se pojačavao.
Beverli ode do kredenca i otvori jedan od njih. Vrisnula je prodorno kada joj crnobraonkasti norveški pacov ispade gotovo na lice. Bubnuo je na radni deo i zapiljio se u njih svojim crnim očima. I dalje vrišteći, Beverli podiže Bulzaj i zategnu praćku.
" NE! " grmnu Bil.
Ona okrenu bledo, prestravljeno lice ka njemu. Onda klimnu glavom i opusti ruku, ne ispalivši srebrnu kuglu - ali Ben je mislio da je bila veoma, veoma blizu. Lagano je odstupila, naletela na Bena, poskočila. On je obgrli rukom, čvrsto.
Pacov otrča duž radnog dela, skoči na pod, pobeže u špajz i nestade.
" To je želeo da ga gađam, " reče Beverli slabašnim glasom. " Da na njega utrošim pola naše municije. "
" Da, " reče Bil. " To ti je na n-n-neki način kao s-strelište za obuku FBI-ja u Kvuh-Kvuh-Kvantiku. Poh-Pošalju te niz tu v-v-veštačku ulicu i ih-izbacuju meh-mete. Ako poh-pogodiš ma i jednog poštenog građanina uh-umesto samo loh-lopuže, g-gubiš poh-poene. "
" Ne mogu ja ovo, Bile, " reče ona. " Zeznuću stvar. Evo. Tebi. " Ona pruži Bulzaj, ali Bil odmahnu glavom.
" M-M-Moraš, B-Beverli. "
Začu se cijukanje iz drugog kredenca.
Riči krenu ka njemu.
" Ne prilazi suviše blizu! " lanu Sten. " Moglo bi... "
Riči pogleda unutra i licem mu pređe izraz mučnine i gađenja. Zalupio je vrata kredenca s praskom koji mrtvo odjeknu praznom kućom.
" Nakot, " Riči je zvučao bolesno. " Najveći nakot koji sam ikad video... koji je bilo ko video, verovatno. " Protrljao je usta nadlanicom. " Unutra ih ima na stotine. " Pogledao ih je, dok su mu se usta malo trzala s jedne strane. " Njihovi repovi... svi su bili upetljani, Bile. Učvorovani. " Napravio je grimasu. " Kao zmije. "
Oni pogledaše vrata kredenca. Cijukanje je bilo prigušeno, ali i dalje čujno. Pacovi, pomisli Ben, gledajući Bilovo belo lice i, iznad Bilovog ramena, Majkovo pepeljasto sivo. Svi se plaše pacova. A To to zna.
" H-H-Hajdemo, " reče Bil. " O-Ovde u ulici Nah-Nah-Najbolt z-z-zabavi nih-nikad kraja. "
Oni odoše niz prednji hol. Ovde su bili pomešani gadni mirisi trulog maltera i starog urina. Mogli su da pogledaju na ulicu kroz prljava staklena okna i vide svoje bajseve. Bevin i Benov stajali su na nožicama. Bilov se naslanjao na kržljavo stablo javora. Benu su ti bajsevi izgledali hiljadu milja daleko, kao stvari viđene s pogrešnog kraja teleskopa. Napuštena ulica ležala je sa svojim uzgrednim zakrpama asfalta, izbledelim vlažnim nebom, neprekidnim ding-ding-ding lokomotive koja prolazi mrtvim kolosekom... te su mu stvari izgledale kao snovi, halucinacije. Ono što je bilo stvarno jeste ovo prljavo predvorje sa svojim smradovima i senkama.
U jednom ćošku nalazila se srča od razbijenog smeđeg stakla - od flaša Rajngolda.
U drugom ćošku, mokra i naduvena, nalazila se knjižica sa razgolićenim devojkama. Žena na koricama bila je sagnuta preko stolice, a suknja joj je bila zadignuta pozadi kako bi joj se videli gornji delovi mrežastih čarapa i crne gaćice. Ta slika Benu nije izgledala naročito seksi, a nije mu bilo ni neprijatno što je i Beverli na nju bacila pogled. Vlaga je požutela kožu te žene i izbočila korice u talasićima koji su postali bore na njenom licu. Njen pohotan mig postao je kez mrtve kurve.
(Godinama kasnije, dok je Ben to prepričavao, Bev je iznenada uzviknula, prepavši ih sve - oni su više ponovo preživljavali priču nego što su je slušali. " To je bila ona! " povikala je Bev. " Gospođa Kerš! To je bila ona! ")
Dok je Ben gledao, mlada/stara smežurana žena na koricama knjižice s razgolićenim devojkama, namignu mu. Poče da meša guzicom pozivajući ga obsceno.
Sav hladan, a opet u znoju, Ben odvrati pogled.
Bil odgurnu vrata i otvori ih a oni krenuše za njim u sobu nalik na trezor, gde je nekada možda bio salon. Zgužvane zelene pantalone visile su sa sijaličnog grla koje se spuštalo sa plafona. Kao i podrum, i ova prostorija je Benu izgledala prevelika, duga gotovo kao teretni vagon. Previše duga za kuću koja se spolja činila tako malom.
O, ali to je bilo spolja, progovori novi glas u njegovoj glavi. Bio je to šaljiv, piskutav glas, i Ben shvati sa iznenadnom otupljujućom sigurnošću da je To bio sam Penivajz; Penivajz je govorio sa njim preko nekog ludačkog mentalnog radija. Spolja stvari uvek izgledaju manje nego što zaista jesu, zar ne Bene?
" Odlazi, " šapnu on.
Riči se okrenu da ga pogleda, lica i dalje napetog i bledog. " Kažeš nešto? "
Ben odmahnu glavom. Glas je nestao. Bila je to važna stvar, dobra stvar. A opet
(spolja)
je shvatio. Ova kuća je bila posebno mesto, neka vrsta stanice, jedno od mesta u Deriju, jedno od mnogih, možda, iz kojih je To bilo u stanju da nađe svoj put do gornjeg sveta. Ova smrdljiva trula kuća gde je sve nekako bilo pogrešno. Nije samo da je izgledala prevelika; uglovi su bili pogrešni, perspektiva ludačka. Ben je stajao na samim vratima između salona i predvorja a ostali su se udaljavali od njega u prostoru koji je sada izgledao velik gotovo kao Bejzi Park... ali dok su se udaljavali, kao da su bili sve veći umesto sve manji. Pod kao da se obrušavao, a...
Majk se okrenu. " Bene! " pozva ga on, i Ben mu vide zabrinutost na licu. " Priključi se. Gubimo te! " Mogao je jedva da čuje poslednju reč. Zamrla je kao da je ostale odneo brzi voz.
Odjednom prestravljen, on poče da trči. Vrata iza njega se zalupiše s prigušenim praskom. On vrisnu... i nešto kao da prolete vazduhom tik iza njega, namreškavši mu košulju. On se osvrnu, ali tamo nije bilo ničega. To, međutim, nije promenilo njegovo uverenje da je nečega ipak bilo.
On se priključi ostalima. Soptao je, bez daha, i zakleo bi se da je pretrčao najmanje pola milje... ali kada se osvrnuo, suprotan zid salona bio je manje od deset stopa daleko.
Majk ga zgrabi za rame dovoljno jako da ga zaboli.
" Uplašio si me, čoveče, " reče on. Riči, Sten i Edi su gledali upitno u Majka. " Izgledao je mali, " reče Majk. " Kao da je milju daleko. "
" Bile! "
Bil se osvrnu.
" Moramo se postarati da se svi držimo na okupu, " dahtao je Ben. " Ovo mesto... gotovo je kao kuća zabave na karnevalu, ili tako nešto. Pogubićemo se. Mislim da To želi da se pogubimo. Da se odvojimo. "
Bil ga je gledao za trenutak, tankih usana. " U redu, " reče on. " Svi s-se držimo u blih-blih-blizini. Niko da ne o-o-odluta. "
Oni klimnuše glavama, uplašeni, okupljeni ispred vrata hodnika. Stenova ruka se mašila knjige sa pticama u njegovom zadnjem džepu. Endi je jednom rukom držao aspirator, stežući ga, opuštajući se, a onda ga ponovo stežući, kao slabić od devedeset osam funti koji pokušava da nabilduje mišiće teniskom lopticom.
Bil otvori vrata, i tu je bio još jedan, uži hodnik. Tapete, na kojima su bili nizovi ruža i vilenjaka sa zelenim kapicama, padale su sa sunđerastog maltera u oklembešenim listovima. Žute mrlje od vode širile su se u senilnim prstenovima gore na plafonu. Nečist nanos svetla padao je kroz prljavi prozor na kraju hodnika.
Odjednom hodnik kao da se produžio. Plafon se uzdigao i počeo da se udaljava iznad njih kao neka uvrnuta raketa. Vrata su narasla sa plafonom, razvukla se kao karamele. Lica vilenjaka postala su duga i tuđinska, s očima nalik na krvave crnr rupe.
Sten zakrešta i poklopi oči rukama.
" T-T-To nije stvah-stvah-STVARNO! " vrisnu Bil.
" Jeste! " uzvrati mu Sten vriskom, zapušivši oči stegnutim pesnicama. " Stvarno je, znaš da jeste, ja ludim, ovo je ludo, ovo je ludo... "
" Gleh-Gleh-GLEDAJ! " dreknu Bil na Stena, na sve njih, i Ben, kome se vrtelo u glavi, vide kako se Bil saginje, sklupčava, a onda se odjednom odbacuje naviše. Njegova stisnuta leva pesnica udari u ništa, baš ništa, ali začu se težak zvuk: krr-rek! Gipsana prašina podiže se sa mesta gde više nije bilo nikakvog plafona... a zatim jeste. Predvorje je ponovo bilo predvorje, uzano, niskog plafona, prljavo. Ali zidovi se više nisu protezali u beskonačnost. Bio je tu samo Bil, koji ih je gledao i trljao okrvavljenu šaku, koja je bila brašnjava od gipsane prašine. Iznad se nalazio jasan trag koji je njegova pesnica načinila u mekom malteru plafona.
" N-N-Nije prah-prah-pravo, " reče on Stenu, svima njima. " Samo l-l-lažno l-lih-lice. Kao mah-mah-maska za N-N-Noć Veštica. "
" Za tebe, možda, " reče Sten tupo. Lice mu je bilo šokirano i prestravljeno. Gledao je oko sebe kao da više nije siguran gde se nalazi. Gledajući ga tako, osećajući gorak zadah kako mu izbija iz pora, Ben, koji je bio oduševljen Bilovom pobedom, ponovo se uplaši. Sten je bio blizu toga da šizne. Još malo pa će početi da histeriše, početi da vrišti, možda, i šta će se onda desiti?
" Za tebe, " reče Sten ponovo. " Ali da sam ja to pokušao, ništa se ne bi dogodilo. Zato što... ti imaš svog brata, Bile, ali ja nemam ništa. " On pogleda oko sebe - najpre prema salonu, koji je poprimio tmurnu smeđu atmosferu, toliko gustu i smogastu da su jedva mogli da vide kroz vrata na koja su ušli u ovaj hodnik, svetao ali nekako mračan, nekako prljav, nekako totalno lud. Vilenjaci su se ludirali na tapetama u raspadanju ispod nizova ruža. Sunce je blještalo na prozorskim oknima na kraju hodnika, i Ben je znao da će, ako odu tamo, videti mrtve muve... još polomljenog stakla... i onda šta? Daske poda kako se šire, i bljuju ih u mrtvu tamu gde grabljivi prsti čekaju da ih uhvate? Sten je bio u pravu, Bože, zašto su ušli u jazbinu Toga bez ičega izuzev dva glupa srebrna metkića i jebene praćke?
On vide kako Stenova panika skače sa jednog od njih na drugog pa na trećeg - kao prerijski požar teran vrućim vetrom, širila se u Edijevim očima, otvarala Bevina usta u ranjeno uzdisanje, terala Ričija da obema rukama gura gore naočari i zuri unaokolo kao da mu je sam đavo za petama.
Zadrhtali su na rubu bekstva, gotovo zaboravivši na Bilovo upozorenje da ostanu zajedno. Slušali su vetrove panike jačine oluje koji su im duvali između ušiju. Kao u snu Ben ču gospođicu Dejvis, bibliotekarsku pomoćnicu, kako čita mališanima: Ko to po mome mostu dumbara? I on ih vide, mališane, mališane, bebice, kako se naginju napred, lica ozbiljnih i nepokretnih, dok im oči reflektuju večnu fascinaciju bajki: hoće li čudovište biti nadvladano... ili će se nahraniti?








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 16 Jan - 16:53

Treći deo odlomka/poglavlja iz romana " To ".



" Ja nemam ništa! " kukao je Sten Juris, i izgledao je mali, gotovo dovoljno mali da sklizne kroz jednu od pukotina u daščanom podu hodnika kao čovek-pismo. " Ti imaš svog brata, čoveče, ali ja nemam ništa! "
" Ih-Ih-Ih-Imaš! " uzvrati mu Bil vikanjem. On zgrabi Stena i Ben oseti sa sigurnošću da će ga jednom tresnuti i njegove misli zastenjaše. Ne, Bile, molim te, tako radi Henri, ako to uradiš, To će nas sve sada pobiti!
Ali Bil Stena nije udario. Obrnuo ga je grubim rukama i istrgnuo džepnu knjigu iz zadnjeg džepa Stenovih farmerki.
" Da' mi to! " vrisnu Sten, počevši da plače. Ostali su stajali zapanjeni, odmičući dalje od Bila, čije oči sada kao da su bukvalno gorele. Čelo mu je svetlelo kao lampa, i držao je knjigu pred Stenom kao sveštenik koji drži krst da bi oterao vampira.
" Ti ih-ih-imaš svoje p-p-ptih... "
On podiže glavu, žile su mu na vratu iskočile kao kablovi, a adamova jabučica ličila na vrh strele zariven u grlo. Ben je bio ispunjen kako strahom tako i sažaljenjem za svog druga Bila Denbroa; ali bio je tu takođe i snažan osećaj predivnog olakšanja. Zar je sumnjao u Bila? Zar je iko od njih? O, Bile, reci to, molim te, zar ne možeš to da kažeš?
I nekako, Bil to učini. " Ti imaš svoje PTIH-PTIH-PTIH-PTICE! Svoje PTIH-PTIH-PTICE! "
Pružio je Stenu knjigu. Sten je uze, i pogleda Bila glupavo. Suze su mu svetlucale na obrazima. Držao je knjigu tako čvrsto da su mu prsti pobeleli. Bil pogleda njega, pa onda ostale.
" Hah-Hah-Hajdemo, " reče ponovo.
" Hoće li ptice delovati? " upita Sten. Glas mu je bio tih, promukao.
" Delovale su u Vodotornju, zar ne? " upita ga Bev.
Sten ju je gledao nesigurno.
Riči ga potapša po ramenu. " Hajde, Sten, dečko, " reče on. " Jesi l' muško il' si miš? "
" Mora da sam muško," reče Sten drhtavo, i obrisa suze sa lica dlanom leve ruke. " Koliko znam, miševi se ne useravaju u gaće. "
Oni se nasmejaše, i Ben je mogao da se zakune da je osetio kako kuća uzmiče dalje od njih, od tog zvuka. Majk se okrenu. " Ta velika soba. Ona kroz koju smo upravo prošli. Gledajte! "
Oni pogledaše. Salon je bio gotovo crn. Nije to bio dim, niti bilo kakav gas; bilo je to prosto crnilo, gotovo čvrsto crnilo. Vazduhu je bila oduzeta svetlost. Crnilo kao da se kotrljalo i razvlačilo dok su buljili u njega, gotovo im srastajući s licima.
" Hah-Hah-Hajdemo. "
Oni se okrenuše od crnila i krenuše dalje hodnikom. Iz njega su se otvarala troja vrata, dvoja sa prljavim belim porcelanskim kvakama, treća samo sa rupom tamo gde je bila osovina kvake. Bil ščepa prvu kvaku, okrenu je, i odgurnu vrata otvarajući ih. Bev se skupila uz njega, podigavši Bulzaj.
Ben se povuče nazad, svestan da ostali rade to isto, skupljajući se oko Bila kao uplašene prepelice. Bila je to spavaća soba, prazna izuzev jednog umrljanog dušeka. Zarđali tragovi nalik na duhove opruga u žičanom jezgru nestalih odavno, bili su istetovirani po žutoj površini dušeka. Napolju ispred jedinog prozora sobe suncokreti su se povijali i klimali glavama.
" Nema ničega... " reče Bil, i tada dušek poče ritmično da se nadima i ugiba. Odjednom se pocepa pravo po sredini. Crna lepljiva tečnost poče da curi napolje, uflekavši dušek i jurnuvši zatim po podu ka ulazu. Nailazilo je u dugim užastim hvataljkama.
" Zalupi ih, Bile! " viknu Riči. " Jebote, zalupi ta vrata! "
Bil ih zalupi, okrene se i pogleda ih, pa klimnu glavom. " Hajdemo. " Jedva što je pipnuo kvaku na drugim vratima - ova su bila sa druge strane uzanog hodnika - kada iza jevtinog drveta poče da bruji vrisak.
Čak je i Bil ustuknuo od tog sve jačeg, neljudskog krika. Ben oseti kako bi taj zvuk mogao da ga otera u ludilo; njegov um je sebi predstavio iza tih vrata džinovskog cvrčka, poput nečega iz filma gde su od radijacije bube porasle - Početak kraja, možda, ili Crni škorpion, ili onaj o mravima u odvodima za oluju u Los Anđelesu. Ne bi mogao da beži čak i da je taj smežurani užas što bruji rascepio ploče na vratima i počeo da ih miluje velikim dlakavim nogama. Pored sebe, bio je maglovito svestan da Edi diše kašljucajući i sopćući.
Visina tona vriska je rasla, ne gubeći uopšte to insektoliko brujanje. Bil ustuknu još jedan korak, i sada mu u licu uopšte nije bilo krvi, oči su mu se iskolačile, a usne ličile samo na ljubičasti ožiljak ispod nosa.
" Gađaj ga, Beverli! " ču Ben sebe kako uzvikuje. " Gađaj ga kroz vrata, gađaj ga pre nego što bude moglo da nas se dočepa! " A sunce je padalo kroz prljavi prozor na kraju hodnika, težak grozničavi teret.
Beverli podiže Bulzaj kao devojčica u snu dok je brujanje vriska postajalo glasnije, glasnije, glasnije...
Ali pre nego što je mogla da zategne praćku, Majk je vikao: " Ne! Ne! Nemoj, Bev! Pi' bre! E jesam ti! " I neverovatno, Majk se smejao. On se progura napred, zgrabi kvaku, okrenu je, i gurnu vrata da ih otvori. Ona se oslobodiše naduvenog dovratka, uz kratku škripavu buku. " To je zviždalica! Samo zviždalica, to je sve, nešto čime se plaše vrane! "
Soba je bila prazna kutija. Na podu je ležala Sterno konzerva sa odsečena oba kraja. Po sredini, zategnuto i vezano u čvorove izvan rupa probijenih na stranama konzerve, bilo je parče navoštenog kanapa. Mada u sobi nije bilo povetarca - jedini prozor bio je zatvoren i indiferentno zakovan daskama, dozvoljavajući svetlu da prodire samo kroz pukotine u zracima. - Nije bilo sumnje u to da brujanje dopire iz konzerve.
Majk ode do nje i pošteno je šutnu. Brujanje prestade kada se konzerva otkotrlja u suprotan ugao.
" Obična zviždalica, " reče on ostalima, kao da se izvinjava. " Mi ih stavljamo da bismo plašili vrane. Nije to ništa. Samo jevtin trik. Ali ja nisam vrana. " On pogleda Bila, i više se nije smejao ali se i dalje osmehivao. " I dalje se bojim Toga - mislim da se bojimo svi - ali i To se boji nas. Da ti pravo kažem, mislim da se To poprilično boji. "
Bil klimnu glavom. " J-Ja takođe, " reče on.
Oni odoše do vrata na kraju hodnika, i dok je Ben posmatrao kako Bil uvlači prst u rupu gde je nekada bila osovina kvake, on shvati da je ovo mesto gde će se to okončati; iza ovih vrata neće biti trika. Smrad je sada bio gori, a to gromovito osećanje dve suprotstavljene sile koje se kovitlaju oko njih bilo je mnogo snažnije. On baci pogled na Edija, s jednom rukom u povezu, dok je zdravom stezao aspirator. Pogledao je Bev s njegove druge strane, belog lica, kako drži praćku visoko podignutu kao jadac. On pomisli: Ako budemo morali da bežimo, ja ću pokušati da te zaštitim, Beverli. Kunem se da ću pokušati.
Možda je i čula njegove misli, zato što se okrenula ka njemu i podarila mu napet osmeh. Ben joj uzvrati osmehom.
Bil povuče vrata i otvori ih. Njihove šarke ispustiše tupi krik a onda zanemeše. Bilo je to kupatilo... ali nešto sa njim nije bilo u redu. Neko je nešto ovde razbio, bilo je sve što je Ben isprva mogao da razazna. Ne bocu šljoke... šta?
Beli parčići rasuti po podu bili su parčići porcelana. Klozetska šolja je eksplodirala. Kazanče je stajalo pijano pod uglom u lokvi vode, spaseno prevrtanja zbog činjenice da je klozet bio smešten u jednom uglu prostorije a kazanče je palo dijagonalno.
Okupili su se iza Bila i Beverli, krckajući stopalima po komadićima porcelana. Šta god to bilo, pomisli Ben, oduvalo je taj jadni klozet pravo u pakao. Imao je viziju Henrija Bauersa koji ubacuje dve ili tri svoje M-80-ice unutra, treska poklopac odozgo, a onda žurno briše. Nije mogao da zamisli da bilo šta drugo, osim dinamita, može da obavi tako kataklizmičan posao. Bilo je nekoliko većih delova, ali prokleto malo; većina onoga što je ostalo je bila u cepkama zlokobnog izgleda nalik na strelice za vazdušnu pušku. Tapete (nizovi ruža i vilenjaci koji se ludiraju, kao i u hodniku) bile su posute rupama po čitavoj prostoriji. Ličilo je to na pucnjeve iz sačmarice ali Ben je znao da je tu bilo još porcelana, uteranog u zidove silinom eksplozije.
Bila je tu i kada koja je stajala na nožicama u obliku kandži, sa generacijama prljavog taloga između svake tupe kandže. Ben virnu u nju i vide nanos mulja i krupnog peska na dnu. Zarđala glava tuša piljila je odozgo. Bio je tu i lavabo i ormarče za lekove širom otvoreno iznad njega, s otkrivenim praznim policama. Na tim policama bili su mali prstenovi rđe, tamo gde su nekada stajale bočice.
" Ne bih tome prilazio blizu, Veliki Bile! " reče Riči oštro, i Ben se osvrnu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Čet 16 Jan - 16:54

Četvrti, poslednji deo odlomka/poglavlja iz romana " To ".



Bil je prilazio ustima rupe odvoda na podu, iznad koje je nekada sedela klozetska šolja. On se nagnu iznad nje... a onda okrenu natrag prema ostalima.
" Mogu da č-č-čujem mah-mah-mašine kako puh-pumpaju... baš kao u Jah-Jah-halovini! "
Bev se privuče bliže Bilu. Ben ju je pratio, i da, mogao je to da čuje; stalnu dobujuću buku. Samo što, dok je tako odjekivala kroz cevi, nije uopšte zvučala nalik na mašine. Zvučalo je to kao nešto živo.
" O-O-Odavde j-je To doh-doh-došlo, " reče Bil. Lice mu je bilo smrtno bledo, ali oči su mu gorele od uzbuđenja. " O-O-Odavde je do-hošlo tog d-dana, i o-o-odavde u-u-uvek do-holazi! Iz oh-oh-odvoda! "
Riči je klimao glavom. " Mi smo bili u podrumu, ali To nije bilo tamo - To je sišlo niz stepenice. Zato što je ovo mesto odakle je izašlo. "
" I To je učinilo ovo? " upita Beverli.
" Žuh-Žuh-Žurilo se, r-r-rekao bih, " reče Bil ozbiljno.
Ben pogleda u cev. Imala je oko tri stope u prečniku i bila je mračna kao rudarsko okno. Unutrašnja keramička površina cevi bila je obrasla stvarima za koje nije hteo da zna. Ta dobujuća buka hipnotički je lebdela odozdo... i odjednom on ugleda nešto. Nije to video svojim fizičkim očima, ne isprva, već onim ukopanim duboko u njegov um.
To je jurišalo ka njima, kretalo se brzinom ekspresnog voza, i ispunjavalo grlo te mračne cevi od jedne do druge strane; To je sada bilo u sopstvenom obliku, kakav god on mogao da bude; To će uzeti neki oblik iz njihovih umova kad stigne ovamo. To je dolazilo, uzdizalo se iz sopstvenih poganih staza i crnih katakombi pod zemljom, dok su oči Toga svetlele divlje žućkasto zeleno, i dok je dolazilo, dolazilo; To je dolazilo.
A onda, najpre kao iskre, on vide oči Toga dole u toj tami. One poprimiše oblik - gorući i zloban. Iznad dobujuće buke mašina, Ben je sada mogao da čuje novu buku - Vuuuuuuu... Smrdljivi zadah bi podrignut iz izreckanih usta odvodne cevi i on ustuknu, kašljući i gušeći se.
" To dolazi! " vrisnu on. " Bile, video sam To, To dolazi! "
Beverli podiže Bulzaj. " Dobro, " reče ona.
Nešto eksplodira iz odvodne cevi. Pokušavajući kasnije da prizove taj prvi sukob, Ben je mogao da se seti samo srebrnasto-narandžastog obličja koje se komešalo. Nije bilo kao duh; bilo je čvrsto, i on oseti neki drugi oblik, neki stvaran i konačni oblik, iza toga... ali njegove oči nisu mogle da shvate ono što vide, ne baš.
A tada se Riči zatetura unazad, lica u grču strave, vrišteći iznova i iznova: " Vukodlak! Bile! To je Vukodlak! Tinejdžerski Vukodlak! " I odjednom obličje pređe u stvarnost, za Bena, za sve njih. Ričijevo To postalo je njihovo To.
Vukodlak je stajao samouvereno iznad odvodne cevi, sa dlakavim stopalima na obe strane mesta gde je nekada bio klozet. Zelene oči bleštale su na njih sa divljeg lica Toga. Njuška se nabra povlačeći se, i žućkasto bela pena procure mu kroz zube. To ispusti razorno režanje. Ruke mu sunuše ka Beverli, dok su mu se manžete gimnazijske jakne sa slovom povlačile sa krznom prekrivenih mišica. Smrad Toga bio je vreo i sirov i ubilački.
Beverli vrisnu. Ben je zgrabi za leđa bluze i trgnu je tako jako da joj se pocepaše šavovi ispod pazuha. Jedna šaka s kandžama prolete kroz vazduh tamo gde je ona bila samo tren ranije. Beverli se zatetura nazad u zid. Srebrna kugla iskoči iz kapice Bulzaja. Za trenutak je svetlucala u vazduhu. Majk, više nego brz, zgrabi je i vrati joj je natrag.
" Gađaj ga, mala, " reče on. Glas mu je bio savršeno miran; gotovo spokojan. " Smesta ga gađaj. "
Vukodlak ispusti razoran urlik koji postade zavijanje od kog se koža ježila. Njuška mu se podiže ka plafonu.
Zavijanje postade smeh. To se baci ka Bilu kada se Bil okrenuo da pogleda Beverli. Ben ga gurnu u stranu i Bil pade ničice.
"Gađaj To, Bev! " vrisnu Riči. " Zaboga, gađaj To! "
Vukodlak skoči napred, i u Benovom umu nije se ni postavilo pitanje, ni tada ni kasnije, da li je To tačno znalo ko je tu glavni, Bil je bio taj koga je To htelo. Beverli povuče i opali. Kugla polete i ponovo nije išla u metu, ali ovaj put nije bilo spasonosnog skretanja. Promašila je za više od stope, probivši rupu u tapetama iznad kade. Bil, ruku posutih parčićima porcelana, krvareći na tuce mesta, vrisnu psovku.
Vukodlakova glava se trže i okrenu; njegove blistave zelene oči osmotriše Beverli. Ne razmišljajući, Ben stade ispred nje dok je hvatala po džepu drugi srebrni metkić. Farmerke koje je nosila bile su previše uske. Obukla ih je ne pomišljajući na provokaciju; prosto su bile takve, kao šorc koji je nosila na dan Patrika Hokstetera i frižidera, i još je nosila prošlogodišnji model. Prsti joj se zatvoriše na kugli, ali ona im umače. Ponovo je zahvati i uhvati je. Ona je izvuče, ispovrnuvši džep i prosuvši četrnaest centi, odsečke dve karte za " Aladina " i nešto džepnih maca na pod.
Vukodlak se baci ka Benu, koji je zaštitnički stajao ispred nje... i blokirao joj polje dejstva. Glava Toga bila je nakrivljena pod predatorskim smrtonosnim tragačkim uglom, dok su mu čeljusti škljocale. Ben naslepo posegnu za Tim. U njegovim reakcijama sada izgleda da nije bilo mesta za stravu - umesto toga osećao je neki trezveni gnev, pomešan sa zbunjenošću i osećajem da se vreme nekako iznenada zaustavilo uz škripu kočnica. Upleo je šake u oštru slepljenu dlaku - krzno, pomisli on, uhvatio sam To za krzno - i mogao je ispod da oseti tešku kost lobanje Toga. On gurnu tu vučju glavu iz sve snage, ali iako je bio krupan dečak, nije mu ni najmanje vredelo. Da se nije zateturao nazad i udario u zid, ta stvar bi mu razderala grkljan zubima.
To krenu za njim, dok su mu zelenkasto-žute oči buktale. Režalo je sa svakim udahom. Smrdelo je na kanalizaciju i na nešto drugo, neki divlji a opet neprijatan miris poput trulih lešnika. Jedna od teških šapa Toga podiže se i Ben se baci u stranu što je bolje mogao. Šapa, obrubljena teškim kandžama, pocepa ranu bez krvi u tapetama i sirastom malteru ispod njih. Mogao je maglovito da čuje Ričija kako se nešto dere, Edija kako urla na Beverli da gađa, gađa. Ali Beverli nije gađala. Ovo joj je bila jedina druga šansa. To nije bilo važno; nameravala je da joj ona jedino i bude potrebna. Jasna hladnoća koju više nikada u životu nije ugledala pade joj preko vida. U njoj sve je stajalo istureno ka napred; nikada više ona neće videti tako jasno definisane tri dimenzije stvarnosti. Posedovala je svaku boju, svaki ugao, svaku udaljenost. Strah je nestao. Osećala je jednostavnu žudnju za sigurnošću i dolazećim konzumiranjem kao lovac. Puls joj je usporio. Histerično, drhtavo stezanje Bulzaja se opustilo, a onda postalo čvrsto i prirodno. Duboko je udahnula. Činilo joj se da joj se pluća nikada neće potpuno ispuniti. Nejasno, slabo, čula je bućkave zvuke. Nije bilo važno, šta god oni bili. Ona stade da ga prati s leve strane, čekajući da Vukodlakova neverovatna glava upadne s hladnim savršenstvom u rašlje iza istegnutog V zapete praćke.
Vukodlakove kandže ponovo se spustiše. Ben pokuša da se sagne ispod njih... ali odjednom se nađe u zahvatu Toga. To ga trgnu napred kao da je najobičnija krpena lutka. Čeljusti Toga se otvoriše.
" Bitango... "
On nabi palac Tome u jedno oko. To dreknu od bola, i jedna od tih kandžama obrubljenih šapa rastrgnu mu košulju. Ben uvuče stomak, ali jedna od kandži mu povuče cvrčeću crtu bola niz prsa i stomak. Krv pokulja iz njega i poprska mu pantalone, patike, pod. Vukodlak ga baci u kadu. On udari glavom, vide sve zvezde, uskobelja se u sedeći položaj, i vide da mu je krilo puno krvi.
Vukodlak se obrnu oko sebe. Ben primeti isto onako ludački jasno da To nosi izbledele farmerke Levi Štraus. Šavovi su se rascepili. Crvena bandana skorena od slina, nalik na one kakve nose železničari, visila mu je iz jednog zadnjeg džepa. Na leđima srebrne i narandžaste gimnazijske jakne Toga bile su reči EKIPA UBICA DERIJEVE GIMNAZIJE. Ispod toga, ime PENIVAJZ. A u središtu, broj: 13.
To ponovo krenu na Bila. On se osovio na noge i sada je stajao leđima okrenut zidu, gledajući neprestano u To.
" Gađaj, Beverli! " vrisnu ponovo Riči.
" Bi-bip, Riči, " ču ona sebe kako mu odgovara s udaljenosti od oko hiljadu milja. Vukodlakova glava se odjednom nađe tamo, u rašljama. Ona pokri jedno njegovo zeleno oko kapicom i pusti je. Nijedna ruka nije joj zadrhtala; ispalila je onako glatko i prirodno kao što je ispaljivala na konzerve na otpadu onog dana kad su se svi smenjivali da vide ko je najbolji.
Bilo je vremena da Ben pomisli: O Beverli ako sada promašiš svi smo mrtvi a ja ne želim da umrem u ovoj prljavoj kadi ali ne mogu da izađem. Nije bilo promašaja. Okruglo oko - ne zeleno već mrtvo crno - najednom se pojavi visoko u središtu njuške toga; ciljala je u desno oko i promašila za manje od pola inča.
Vrisak Toga - gotovo ljudski vrisak iznenađenja, bola, straha i gneva - bio je zaglušujući. Benove oči zazvoniše od njega. A onda savršeno okrugla rupa u gubici Toga nestade, skrivena bujicom krvi. Nije tekla; kuljala je iz rane kao bujica pod visokim pritiskom. Bujica natopi Bilovo lice i kosu. Nema veze, pomisli Ben histerično. Ne brini, Bile. Ionako niko neće biti u stanju da to vidi kada odemo odavde. Ako uopšte odemo.
Bil i Beverli krenuše na Vukodlaka, a iza njih, Riči povika histerično: " Gađaj To opet, Beverli! Ubij ga! "
" Ubij To! " vrisnu Majk.
" Tako je, ubij To! " priključi se i Edi.
" Ubij ga! " povika Bil, usta povučenih nadole u drhtavom luku. U kosi je imao beličasto-žutu prugu maltera. " Ubij To, Beverli, ne daj da pobegne! "
Nema više municije, pomisli Ben nepovezano, ostali smo bez metkića. Šta to pričate, da ga ubije? Ali on pogleda Beverli i shvati. Da pre tog trenutka njegovo srce nije bilo njeno, tada bi poletelo ka njoj. Ona je ponovo zapela praćku. Prsti su joj bili sklopljeni na kapici, skrivajući njenu prazninu.
" Ubij To! " vrisnu Ben, i nespretno se prebaci preko ivice kade. Farmerke i veš bili su mu natopljeni krvlju i slepljeni uz kožu. Nije imao pojma da li je teško povređen ili ne. Posle prvobitnog vrelog prštanja nije bilo mnogo bola, ali je svakako bilo strašno puno krvi.
Vukodlakove zelenkaste oči titrale su među njima, sada ispunjene kako bolom, tako i nesigurnošću. Krv je tekla niz lice njegove jakne u bujici.
Bil Denbro se nasmeši. Bio je to nežan, prilično lep osmeh... ali on mu nije ni taknuo oči. " Nije trebalo da počinješ s mojim bratom, " reče on. " Pošalji tog jebača u pakao, Beverli. "
Nesigurnost napuni i oči tog stvorenja - To je poverovalo. Sa gipkom, glatkom gracioznošću, To se okrenu i zagnjuri u odvod. Dok je odlazilo, To se menjalo. Jakna Derijeve Gimnazije stopila mu se sa krznom i oboje izgubiše boju. Oblik lobanje Toga se produži, kao da je napravljena od voska koji je sada omekšavao i počinjao da curi. Oblik Toga se izmeni. U jednom trenutku Ben poverova da zaista gotovo vidi koji je pravi oblik Toga, i srce mu se zaledi u grudima, ostavivši ga da dahće.
" Sve ću vas pobiti! " zaurlao je glas iz odvodne cevi. Bio je nejasan, divljački, ni najmanje ljudski. " Pobiću vas sve... pobiću vas sve... pobiću vas sve... " Reči su jenjavale i jenjavale, slabile, postajale sve udaljenije... pridruživši se konačno tihom pulsirajućem zujanju mašina za pumpanje, koje je dopiralo iz cevi.
Kuća kao da se slegla uz teški udar ispod praga čujnosti. Ali, nije se slegala, shvati Ben; na neki čudan način ona se skupljala, vraćala se na svoju normalnu veličinu. Koja god bila magija koju je To upotrebilo da natera kuću u ulici Najbolt br. 29 da izgleda veća, sada je bila povučena. Kuća se naglo vratila nazad kao lastiš. Bila je to sada samo kuća, koja smrdi na vlagu i pomalo na trulež, kuća bez nameštaja gde su pijandure i skitnice ponekad dolazile da piju, razgovaraju i spavaju skriveni od kiše.
To je otišlo.
Posle Toga tišina se činila veoma glasnom.










Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Uto 21 Jan - 23:44

"Najvažnije stvari je najteže reći. To su stvari kojih se sramimo jer ih riječi umanjuju, a kad ih izgovorimo, stvari koje su se činile neograničenima dok su bile u našoj glavi, stisnu se na običnu, životnu veličinu. Ali ima tu još nešto, zar ne? Najvažnije stvari su preblizu mjestu gdje je zakopano naše tajno srce, kao putokazi prema blagu koje bi neprijatelji rado ukrali. I dogodi se da s naporom otkrijemo neku tajnu, a da nas ljudi čudno gledaju, ne shvaćajući što smo uopće rekli, ni zašto smo mislili da je tako važno da smo bili na rubu suza, dok smo govorili. Mislim da je to najgore. Kad tajna ostane zaključana ne zato što nije ispričana nego zato što je nitko nije razumio."


Stephen King - "Jesen izgubljene nevinosti"















Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Ned 19 Apr - 11:39

O Zelenoj milji

Pol Edžekomb, nekadašnji zatvorski čuvar u romanu Stivena Kinga Zelena milja, dok je na kraju životnog puta u staračkom domu, piše svoju čuvarsku ispovest, seća se sedamdeset osam pogubljenja na električnoj stolici u zatvoru Hladna planina. U knjizi Stivena Kinga Zelena milja Pol će detaljno opisati tri pogubljenja, a naročito atmosferu i događaje koji su vezani ne samo na osuđene na smrt: mentalno obolelog Eduarda Delakroe, koji je pripitomio i dresirao zanimljivim veštinama zatvorskog miša Gospodina Dženglsa, zatim smušenog crnca Džona Kofija, čoveka paranormalnih sposobnosti za koga čuvari duboko veruju da je nevino osuđen na smrt i svakim danom su sve uvereniji da je nesposoban da učini bilo kakvo zlo. Naprotiv, shvataju dok Kofi čeka dan izvršenja smrtne kazne da je pokušao je da spase smrti dve devojčice koje je ubio Bili Kid, a ne on. U tom čekanju on rešava zdravstvene probleme Pola Edžekomba, oživljava zgaženog miša, spašava smrti jednu ženu. I plaši se mraka. To saznanje neće izmeniti odluku suda, ali će čuvarima koji treba da obave ubistvo u ime države, naročito Polu Edžekomu doneti mnogobrojne dileme, naročito kada se uveri da je Kofi potpuno nevin, nesposoban za bilo kakvo zlo.Tu je i zatvorenik Bili Kid, psihopata, što se može reći i za zatvorskog čuvara, sadistu Persija Vitmura.
Niz usamljenih ćelija u kojima su oni koji čekaju pogubljenje na Veseloj varnici kako su zatvorenici, te 1932. godine na koju se odnosi najveći deo romana , zvali električnu stolicu, nazvan je po boji poda i zbog toga što je to poslednji put koji vodi u smrt , po njemu osuđenici koji “nikada više neće prepešačiti jednu milju u prirodi, niti zaplesati s devojkom prilikom stavljanja ambara pod krov“. Do Vesele varnice išlo se tom poslednjom zelenom miljom . Već u početku svoje ispovesti narator, bivši glavni čuvar primećuje da jedini broj koji pamti je broj pogubljenja kojima je prisustvovao i napominje da je to jedini broj koji će znati i na samrtnoj postelji.
Dok priča svoja sećanja, glavni junak i svedok pogubljenja sa posebnom gorčinom se seća strahote i opisije pogubljenje Eduarda Delakroa, kada je nasilnik, psihopata zatvorski čuvar Persi namerno, iz netrpeljivosti prema osuđeniku propustio deo procedure, kvašenje sunđera u slanoj vodi, a to je značilo mrcvarenje i duže trajanje egzekucije. Taj postupak, koji čuvari uvežbavaju i koji podrazumeva redosled radnji svakog od njih, počev od čitanja onoga što će se desiti ( „Eduarde Delakro“, izgovarao je Persi, „sada će vam kroz telo biti puštena struja dok vas ne usmrti u skladu sa zakonom ove države. Neka se Bog smiluje vašoj duši.“ Naravno, Persi je zaštićen nekom vezom i ta mučna situacija zvanično će biti prećutana, jer zbog takvih grešaka u proceduri neko bi morao da odgovara. Ostali čuvari koji imaju uvid u dešavanja, bez obzira na profesionalnu solidarnost koju jedan prema drugom imaju, ali ne i prema sadisti Persiju, naći će način da mu se osvete, da ga se reše, da mu zajedno sa Džonom Kofijem pokažu da koliko god moćno, zlo biva bar u nekim situacijama nadvladano, onemogućeno.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Ned 19 Apr - 11:40

Odlomci iz Zelene milje Stivena Kinga




Drugim rečima, umesto da sunđer prinese kapi - što bi bio najprirodniji postupak- kapu je prineo sunđeru. Trebalo je da shvatim da tu nešto ne valja, ali sam bio previše uznemiren. Bilo je to jedino pogubljenje u kome sam ikada učestvovao s osećanjem da nad njim nemam nikakvu vlast. Što se Brutalnog tiče, on Persija nije pogledao ni na tren, čak ni kad se Persi nagnuo nad kantu( i tako nam delimično zaklonio pogled na ono što radi) , čak ni kada se uspravio i okrenuo Delu sa kapom u rukama u koju je već umetnut smeđi krug sunđera. Brutalni je gledao u platno koje je Delu zamenilo lice, posmatrao kako se crna svilena maska uvlači, ocrtavajući krug Delovih otvorenih usta, i zatim ponovo naduvava od njegovog daha. Na čelu su mu bile krupne graške znoja, baš kao i na slepoočnicama, odmah ispod kose. Još nikada nisam video da se znoji na pogubljenju. Iza njega je stajao Din, rastresen i sa mučninom, kao da se bori da ne povrati večeru. Svi smo shvatili da nešto nije u redu, danas mi je to jasno. Ali, naprosto nismo znali šta. Niko nije znao- ne tada- za pitanja koja je Persi postavio Džeku Van Heju. Bilo ih je mnogo, ali slutim da su uglavnom poslužila kao kamuflaža. Jer, Persi je želeo da sazna jedino o tom sunđeru. Njegovu svrhu. Zašto je natopljen slanom vodom…

  str. 183. 

Delakroa je počeo da se bacaka i izvija u stolici, a glava pokrivena maskom počela je da se trza levo- desno, kao da nešto žestoko odbija. Noge su mu proradile kao klipovi, i poskakujući kratko gore- dole ograničene kopčama na gležnjevima. Nad nama su zagrmeli gromovi, a onda je zakišilo još jače.
Pogledao sam Dina Stantona; on mi je odgovorio dirljivim pogledom. Ispod kape se čuo prigušen prasak, kao kad u vrućoj vatri prsne borova kvrga, i sad sam video kako dim prodire i kroz masku, kao da se cedi u sitnim viticama.
Bacio sam se prema mreži između nas i rasklopne sobe, ali i pre nego što sam i mogao otvoriti usta, Bratus Hovel me zgrabio za lakat. Stisak je bio tako jak da su me prodrmali žmarci. Bio sam bled kao kreč, ali se nisam uspaničio- ni izbliza.
 „Nemoj reći Džeku da prekine“ rekao je tihim glasom. „Učini što god hoćeš, ali mu to nemoj reći. Sad je već prekasno.“
U prvi mah, kada je Del počeo da urla, svedoci ga nisu čuli. Kiša što je tukla po limenom krovu prerasla je u tutanj, i grmljavina se gotovo nije ni prekidala. Ali mi koji smo bili na podijumu jasno smo ga čuli- prigušene urlike bola ispod zadimljene maske, glasove kakve ispušta zahvaćena životinja i osakaćena kosilicom.
Zujanje ispod kape je bilo iskrzano i divlje, isprekidano nečim nalik na krčanje radio- stanice. Delakroa je počeo da se baca u stolici poput histeričnog deteta. Podijum se zatresao, i Del je kožni ramen za sputavanje tako silno zatezao da ga je gotovo raskinuo. Struja ga je izvijala levo- desno, i onda sam začuo lomljavu i prasak, kao da mu se desno rame slomilo ili iščašilo. Popustilo je kao da je neko teškim maljem prasnuo po drvenom sanduku. Prepone njegovih pantalona koje smo zbog preklopa nogu tek nazirali, najednom su potamnele. A onda je počeo da cvili, bili su to užasni zvuci, piskavi i pacovski, koji su se jasno čuli čak i kroz podivljali prolom oblaka.
„Šta se to, dođavola s njim dešava?“ kriknuo je neko.
„Isuse, taj smrad! Fuj!“
I tada, jedna od dve žene: „Je li to normalno?“
Delakroa se bacio napred, klonuo natrag, bacio se napred, srušio se natrag. Persi je zurio u njega, dok mu se od jeze oklembesila vilica. On je, naravno očekivao nešto; ali ne to.
„ Da prekinem struju , Pole?“ doviknuo je Van Hej kroz mrežicu. Glas mu je bio sasvim van sebe. „ Zar ne bih…“
„Ne!“ odviknuo sam . Brutalni je shvatio prvi , ali ni ja nisam puno zaostao: to treba završiti. Što god nam se moglo dogoditi u preostalom delu života, sve je to bilo ništa prema jednom jedinom: morali smo da dokusurimao Delakroa. „Puštaj, za ime Božje! Puštaj, puštaj, puštaj!“
Okrenuo sam se Brutalnom, jedva i svestan da su ljudi iza nas progovorili, da su neki već i ustali, da ih nekolicina vrišti.
„Pusti to!“ dreknuo sam na Brutalnog, „Ne vodu! Ne vodu! Jesi li lud?“
Brutalni se okrenuo prema meni, i na licu mu se pojavilo zbunjeno razumevanje. Baciti vodu na čoveka kroz koga prolazi struja. O , da. To bi bilo baš pametno.
Osvrnuo se, opazio protivpožarni aparat okačen na zid, pa umesto vodu, uzeo njega. Pametan mali.
Maska se smakla s Delakroove glave dovoljno da otkrije lice crnje od Kofijevog. Njegove oči pretvorene u puke izobličene lopte bele ljigave mase, struja je izbacila iz duplji i sada su mu ležale na obrazima. Trepavica više nije bilo, i dok sam ga gledao, zapalile su se i planule i same veđe. Iz otvorenog izreza u obliku slova V njegove bluze prokuljao je dim. A struja je nastavila zujati i zujati, puneći mu glavu, trepereći unutra. Verujem da takav zvuk čuju samo ludaci. Ili nešto slično tome.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:54









happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:55

Stiven King je rođen 21. septembra 1947. godine. Nakon što ih je otac ostavio pod izgovorom da "ide da kupi" cigarete, ostao je da živi sa majkom i usvojenim starijim bratom Dejvidom. Često su imali i velike finansijske probleme.
Stiven je počeo da piše još dok je bio u školi i mnogi su tada smatrali da ima "mračan um". Njegova kasnija dela su postala planetarno popularna, a njegova formula kako da učite da dobro pišete je sledeća: "Pišite i čitajte četiri do šest sati dnevno. Ukoliko ne možete da odvojite to vreme, ne možete da očekujete da budete dobar pisac."
Dobitnik je mnogih nagrada, a ovo su samo neke od njegovih izreka:
[list="box-sizing: border-box; margin: 1.5em 0px; padding-right: 0px; padding-left: 40px; color: rgb(0, 0, 0); font-family: \"Open Sans", Helvetica, Arial, sans-serif; font-size: 14px; line-height: 24.0001px; background-color: rgb(246, 246, 246);"]
[*]Ljudska je ruka kao na pola pripitomljena životinja, uglavnom je dobra, ali ponekad pobegne i ugrize prvo na šta naiđe.

[*]Vreme sve briše, pa hteli mi to ili ne. Vreme sve briše, vreme sve odnosi, i na kraju ostaje samo mrak. Ponekad u tom mraku nalazimo druge ljude, a ponekad ih i opet izgubimo.

[*]Moja me nesreća naučila samo jedno: jedini način da se nastavi živeti je nastaviti živeti. Reći "mogu ja to" i kad zapravo ne možeš.

[*]Kada je reč o prošlosti, svi mi muljamo. 

[*]Svaki je dobar brak skrivena teritorija, neistraženo belo područje na mapi društva. Ono što drugi o njemu ne znaju je ono što ga čini vašim.

[*]Ljubav ne curi iz česme koju možeš otvoriti ili zatvoriti prema potrebi.

[*]Tuga je kao pijani gost, uvjek se vraća po još jedan oproštajni zagrljaj.

[*]Čovek koji ima dobru ženu najsrećniji je od svih Božjih stvorenja, a čovek bez nje, verujem, sigurno spada među najbednija, i jedina mu je uteha u životu što ni sam ne zna koliko mu je loše.

[*]Nekoliko je grešaka na ovom svetu, ali kad se jednom snađeš u njemu možda to uopšte i nisu greške.

[*]Život bez knjiga žedan je život, a život bez poezije je kao život bez slika.

[/list]








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:55

Ljudi misle da sam ja jako čudna osoba. To nije tačno. Ja imam srce malenog dječaka... u tegli na mome stolu.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:56

Povjerenje nevinog je lažljivčev najkorisniji alat.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:56

Talent je jeftiniji od slanika na stolu. Ono što razdvaja talentovanog pojedinca od uspješnog je mnogo napornog rada.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:56

Jedino neprijatelji govore istinu. Prijatelji i ljubavnici beskonačno lažu, uhvaćeni u mrežu dužnosti.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:57

Mi izmišljamo horore kako bismo uspijevali da se nosimo sa stvarnim hororima.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:57

Svaka knjiga koja ti se nađe u rukama ima svoju lekciju ili više njih, a često loše knjige imaju puno više da te poduče od dobrih








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:57

Život je poput točka. Prije ili kasnije ćeš uvijek doći na mjesto odakle si pošao.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:57

Zauzmi se življenjem ili se zauzmi umiranjem.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:58

Đavolji glas je sladak za slušanje.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24391

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Stiven King   Pet 2 Sep - 9:58

Ne možeš zabraniti smijeh. Kada se pojavi, zasjedne u tvoju omiljenu stolicu i ostaje tu dokle on hoće.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Stiven King   

Nazad na vrh Ići dole
 
Stiven King
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Stiven King
» Stiven King
» Stiven King - Pod kupolom
» Harley Davidson
» Neverne bebe
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-