Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Miloš Crnjanski

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sub 16 Feb - 19:21

Rastali smo se i sišli iz grada.
Kao dve suze, kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.
Na vodi su nas čekale lađe.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva.
Sedeo sam poguren i crn, pust,
kao Mesečeva senka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sub 16 Feb - 19:21

Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tužnu noć.
Raširim ruke, ali ne u zore
nego u more i noć.

Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tužne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.

Ostavljam bolnim osmehom san,
da prođe i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

Ne žalim ni tebe ni sebe ja,
i smešim se na daljine.
Umor mi samo u očima sja,
i sve što ištem od tebe
to je: časak-dva
tišine, tišine.

Jegerndorf, 1915.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sub 16 Feb - 19:21

Došlo je doba
da nam duša sve lekove zna,
i nikog, nikog ne treba,
ponosna beskrajna.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sub 16 Feb - 19:22

U crnom dugom svilenom plaštu
po svetu bludim.
I svud gde stignem šapatom budim
bolan osmeh, suze i maštu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sub 16 Feb - 19:22

Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 493

Učlanjen : 28.01.2019


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Uto 26 Feb - 21:03

"Umoran sam. Otišao bih negde daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekud u žuto lišće, ko zna kuda; a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao razglednicu: Zbogom, idem da ozdravim."

Crnjanski, "Dnevnik o Čarnojeviću"




Crnjanski je savršeno rekao ono što mnogi osećaju. Ja, takođe.
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Elita
Elita

Lilith

Ženski
Poruka : 2102

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Uto 26 Feb - 21:52

Ja se u ovome nalazim prilično.




A život je zapravo treptaj oka. Tako brzo prođe sve....
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 493

Učlanjen : 28.01.2019


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Uto 26 Feb - 21:54

Ubi bene ibi patria. Wink
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Elita
Elita

Lilith

Ženski
Poruka : 2102

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Uto 26 Feb - 21:56

Ma nisam nešto zbog domovine.. nego onako, o životu mislim ...

Čini mi se još juče sam bila dete... A sad sam već na sredini, tako bar kažu. Kažu i najbolje godine.

Šta znam... Ja samo idem dalje... 
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 493

Učlanjen : 28.01.2019


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Uto 26 Feb - 21:59

Samo hrabro napred i ne okreći se!

Ako uspeš to da uradiš, reći ćeš mi kako! Very Happy
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sre 27 Feb - 10:43

„To ćete, Crnjanski, skupo platiti!“


Većina studenata na Univerzitetu u Beogradu, godine 1919, bila se tek vratila iz rata. Kao i ja.

Većina je bila u pohabanim uniformama, a Srbijanci u šinjelima i sa šajkačama na glavi.

Naše siromaštvo bilo je opšte.

Meni su u svakoj varoši gde sam živeo ostala i propala odela, a ostalo i mnogo skupocenih knjiga.

U Beču sam imao i svojih stvari, pa mi je i to uzeto. Uzela ih je moja bogata ujna, Bečlika, koja je, posle smrti mog ujaka, napustila Beč, pa otišla ne ostavivši ni adresu.

Ja sam se na Univerzitetu pojavio u ostacima odela austrijskog oficira sa kamašnama na nogama, i baskijskim bereom na glavi, na veliko uveselenije naših Parizlija.

U stvari, na Univerzitetu, tada, susrela su se dva staleža. Oni koji su bili ostali u zemlji, pod okupacijom, ili koji su bili u vojsci, vratili su se u krpama. A oni koji su proveli rat u Francuskoj, u Parizu, vratili su se odeveni, kao! neka, naša, aristokratija.

Hranili smo se po prčvarnicama, a imali smo i studentsku menzu, u zgradi, na Bulevaru oslobođenja iznad Slavije, gde je posle bila Viša pedagoška škola.

Daju nam supe od pirinča, a pirinač je poklon siromasima iz inostranstva, koji dobijamo kao poklon i milostinju u isti mah. Kao zahvalnost za lepo ponašanje prema našim velikim saveznicima. U pirinču, često, pliva mnoštvo crvića. (Krstarica Potemkin, Ajzenštajnava.)

Zbog toga, najzad, dolazi do prvih demonstracija i ministar prosvete (Ljuba Davidović) dolazi ličio da nas stišava.

Jedna francuska barunica (d’Anž d’Astr), delila nam je seljačke kombinezone francuskih zemljoradnika. Izgledamo kao sejači, na slikama Mijea.

Profesori Univerziteta su svi starci. Masoni.
Bogdan Popović je pisac knjižice Šta možemo da naučimo od Engleza? i pravi arbiter lepog ponašanja. On je pristalica, pri proučavanju pesništva, teorije: „reda po red“.

Kad smo se upoznali, u kući jednog političara, on je iznenađen mojom odbranom Laze Kostića i to je bio početak naših dugih diskusija. Popović je bio pristalica diskusija, na papiru, bez uvreda, i ja sam ga onda ispitivao otkud kod njega ta žučnost, kad govori o radu Laze Kostića. Otkud ta hajka, koja je pratila, kao pseća, Kostića, celog života?

Popović je u to doba bio bolešljiv, a na Univerzitetu je bilo počelo da dolazi do studentskih demonstracija, koje Popović nije voleo. On je tada predavao antičku, grčku, poeziju, iz sasvim običnog, banalnog, nemačkog, priručnika (Goeschen), ali je njegov način tumačenja bio maestralan.

Pošto, međutim, nema udžbenika, a mnogi studenti ne znaju strane jezike, Popović je bio došao na ideju da diktira prevod iz Goeschena. A kad su demonstracije počele, hteo je od mene da napravi svog asistenta i poverio mi je da ja, na njegovim časovima, čitam prevod iz Goeschena. Taj pokušaj asistentstva završio se, po mene, kao prva moja katastrofa, kako Popović reče („kod masa“), ex cathedra. Dok sam diktirao studentima, jedan moj literarni i politički protivnik, urednik časopisa Ljube Davidovića (Rajić), počeo je da viče da ne izgovaram dobro samoglasnik „r“, pa da on, beleške, ne može da dobro hvata. Veli, neka neko drugi čita.

Branila me je samo jedna grupa devojaka. Predvodile su je Ruža Živkovićeva (docnije žena prof. Čajkanovića) i pesnik Desanka Maksimović. One su tvrdile da u mom izgovoru slova „r“, ima šarma. Ja sam, međutim, tresnuo Goeschena, ex cathedra, odjurio kod Bogdana Popovića i zahvalio se na ulozi asistenta.

Popović, koji mi je dao ocenu najvišu među ocenama, savetovao mi je sa svoje strane da treba da radim tezu doktorata, o poeziji Laze Kostića. Njegova teza bila je da je Kostić sam kriv, što se njegova karijera, u literaturi, tako tragično završila.

Ja sam onda ponovo tražio da mi Popović protumači u čemu je bila ta pogreška Kostićeva.
Popović mi je, tada, ispričao, najzad, zašto je njegova kritika o prevodima Kostića tako negativna.

Veli, braća Popovići, vraćali su se jednom, iz Novog Sada, a u taj isti vagon ušao je i jedan krupan, razbarušen čovek, iz Karlovaca. Ušao je u kupe braće Popovića.

Pogledao ih je, pričao je Bogdan Popović, svojim krupnim očima ludaka, okrenuo glavu, sve do Beograda, i nije ih udostojio ni pozdrava.

Bogdan je onda – pričao je on sam – kad je idući put pisao o prevodima Kostića, rešio „da pritisne pero“, pišući o Šekspiru Kostića. Tog neuljudnog čoveka.

Ja nikad nisam rekao svom starom profesoru zašto sam odustao od doktorata kod njega.

Prvi sukob sa profesorima imao sam na času prof. Vulića.

On je, pored antičke istorije, često govorio i o antičnim pesnicima, i jednom je pomenuo da je Evripid prvi koji ljubav prikazuje kao strast da je, dakle, on, Evripid, prvi koji u antičku, grčku, tragediju, unosi motiv čulne, seksualne, ljubavi.

Ja sam tvrdio da je Sofokle prvi.

Vulić mi onda, kao lisac u basni, predlaže da na idućem času održim malo predavanje o tome, i da pročitam o tome esej.

Ja onda, naivno (Vagner i Mefistofel), mladalački, primam taj predlog i na idućem času čitam što sam napisao o ulozi Haemona, u Antigoni, i Dejanire, u Trahinjankama. Vulić mi onda čestita i kaže da je to odlično.

Međutim, izlazeći, moj drug, Ksenija Atanasijević, kaže mi, tiho: „To ćete, Crnjanski, skupo platiti!“
I zaista, na ispitu arheologije, Vulić kao predsednik, smešeći se, pita me: „Pod kakvim su se uglom sekle, gospodine Crnjanski, ulice, u šestom sloju Troje?“

Te mržnje staraca prema omladini ponavljaju se u svakoj generaciji.

Katkad su rezultati vrlo komični.

Na primer, moj slučaj pri otvaranju izložbe Petra Dobrovića, u Novom Sadu.

Ja sam, za to otvaranje, bio pripremio veliki govor o Petrovoj umetnosti, pročitao sam svoje sočinjenije Petru, u jednoj sobi hotela „Kraljica Marija“.

Prilikom svoje posete Matici, čuo sam, međutim, da jedan gospodin u Novom Sadu, javno preti da će me, kišobranom, istući. To je bio Milan (Mica) Savić, stari otac mog druga, pesnikinje Anice Savić (Rebac). Stari gospodin bio je strašno ljut što sam jednu svoju pesmu u Lirici Itake posvetio njegovoj ćerki. Veli, to je skandalozna pesma. U njoj su kentauri, gole žene, i slično. A sve to posvećeno njegovoj kćeri. Izlupaće me, kaže, kišobranom, čim me, na otvaranju izložbe, vidi.

Oni koji su sa starcem bili razgovarali rekli su mi da on to ozbiljno misli.

Ja sam se, u to vreme, tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene valjda četrdeset godina stariji. A Dobrović se kikotao, i nije pristajao da neko drugi, mesto mene, to predavanje o slikarstvu održi.

Može se misliti kako mi je bilo kad sam, tek što sam rekao prve reči, primetio, u prvom redu, starog gospodina, sa kišobranom u ruci. Kad bi nam se pogled susreo, on bi, da me ne gleda, zatvorio oči. Meni je, u glavi, onda, počelo da se muti.
Smandrljao sam nekoliko fraza o tome kako u Petrovim pejsažima ima jedan zrak sunca dalmatinskog, koji se kroz boje sjaji, i kako našu zemlju, najposle, jedan slikar, naš, monumentalno vidi, pa sam se poklonio publici, i, kroz zadnja vrata, brzo, našao, na ulici. Nikad veća papazjanija, o kentaurima, o Danteu, o golim ženama, nije bila napisana, nego u toj mojoj pesmi, posvećenoj pokojnoj Anici Savić.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sre 27 Feb - 10:45

Govornici su tog dana govorili vatreno, među njima bio sam i ja


OMENTAR O „POZDRAVU“

Već u početku proleća godine 1919, na beogradskom Univerzitetu počele su demonstracije i nisu prestajale, sve do atentata na kralja, godine 1921.

Međutim, početak tih studentskih demonstracija bio je u jednoj kurioznoj sitnici. U šajkači.

Naime, kao što rekoh, mnogi naši drugovi, Srbijanci, došli su na Univerzitet, u vojničkoj, pohabanoj, uniformi, i nosili su na glavi šajkaču. Oficire nisu pozdravljali.

Studenti su smatrali da je to ostatak iz rata, ali da su oni civili, a oficiri, naročito gardijski, smatrali su da su to vojnici, od kojih se pozdrav mora tražiti. Dolazilo je i do nemilih scena, zbog toga, na ulici. Neki naši drugovi, najposle, koji nisu skidali šajkaču, a nisu pozdravljali bili su odvedeni u Upravu grada i pohapšeni.

Mi smo na to odgovorili štrajkom i ispraznili učionice, a rešili smo i to, da se prođe, demonstrirajući, pored Ministarstva prosvete, Dvora i podnese peticija, predsedniku Vlade.

Govornici su tog dana govorili vatreno, sa gomile cigalja, koja je bila, kako rekoh, u avliji.

Među njima bio sam i ja.

Govornici su se najposle konstituisali i povukli u jednu učionicu da se demonstracija pripremi. U tom odboru, ako me sećanje ne vara, bili su, toga dana, sledeći:

Vukićević, stariji, u crnoj košulji anarhista.

Rajić, demokrat, urednik lista, časopisa, Ljube Davidovića.

Gec, i njegova žena, oboje komunisti.

Zdravković, koji je docnije ušao i u Parlamenat, na zemljoradničkoj listi.
Ja sam se bio deklarisao kao socijalist i stilizovao sam rezoluciju koju su članovi odbora sastavili.

Zatim smo, u gomili, izišli na ulicu. Prošli smo, derući se, pored Ministarstva prosvete, i Dvora, pa smo doprli do Predsedništva, koje je onda bilo preko puta Oficirskog doma, u takozvanoj Ristićevoj kući.

Zagatili smo ulicu.

Tadašnji predsednik Vlade, Stojan Protić, odbio je da našu rezoluciju primi, ali je pristao da sasluša našeg govornika, koji je imao naše želje da izloži. Protić se pojavio, nalakćen, na prozoru, i ja, i sad još, vidim kako se kiselo i nabureno smeši.

Držao je šaku iza uva da što bolje čuje.

Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi.

Protić je, inače, bio miran i vrlo razborit čovek, ali strašno nabusit. Ja sam ga znao, a smejao sam mu se kad bi ga na Kalemegdanu, u podne, sretao.

On je zatvorio prozor kad se žandarmi pojaviše, kod hotela „London“, nama za leđima, sa nožem na pušci.

Valjda je očekivao da ćemo se, brzo, razbeći.

Međutim, kako se to obično dešava u takvim prilikama, do prvih plotuna, dva reda žandarma ne samo da nisu demonstrante zaplašili, nego su ih, naprotiv, privukli, kao magneti.

Sa zastavom na čelu gomile, studenti su, sami, pojurili na žandarme, koji su nastupali.

Do sudara je došlo na raskršću, kod hotela „London“.

Studenti su, vičući, natrčali na žandarme, kao omađijani, a žandarmi su mlatarali, bajonetima, kao pijani.

Žandarmerija je tada bila rekrutovana od isluženih seljaka i bila je van sebe u takvoj prilici.
Žandarmi su, zatim, ispalili dva plotuna, iznad naših glava, ali sa bojnim mecima. (Međutim, nije tačno da su neki bili ranjeni.) Ono što je bilo najluđe u toj gužvi, bilo je to, da se ni jedan član kvarta nije setio, da su nad našim glavama kablovi električnih tramvaja, velikog napona. Da su meci iz puške presekli samo jedan jedini od tih kablova, mrtvih bi demonstranata, i žandarma, bilo ostalo, na kaldrmi, na gomile.

Situaciju je spasao u tom trenutku jedan student koji je nosio zastavu. Ako me sećanje ne vara, zvao se Rakočević.

Oni koji su demonstraciju vodili nisu mogli natrag iz prostog razloga što su oni koji su bili pozadi gurali, na žandarme, kao ledolomci.

Rakočević je onda spustio zastavu i zapevao glasno tadašnju državnu himnu, koju su svi oni, napred, prihvatili i pevali. Prema propisu, žandarmi su onda uzeli pušku k nozi, a mi smo opet probili kordon i vratili se na Univerzitet, pored Dvora, vičući.

Bilo je svega nekoliko probodenih kaputa u gužvi.

Na Univerzitetu, sa gomile cigalja, ogorčeni govornici, predlagali su sad da se napadne Uprava grada i naši drugovi oslobode silom.

Policiju je čuvao čitav vod žandarma.

Neko je tamo, međutim, tog dana, bio pametniji, i naši se drugovi uskoro pojaviše među nama, nošeni na rukama, slobodni, sa šajkačama na glavi.

Beograd nije bio kao one stepenice u Odesi.

A ti studenti, sa šajkačama, nisu ni posle toga pozdravljali.

POZDRAV

Tebi, što si me srela na moru
i zbrisala mi sa čela žig
majke bludnice i roba oca,
skinula mi sa vrata zmije,
žudne, žalosne, ženske ruke,
slava, Slobodo!

Tebi, što si me srela ovenčanog trnjem
sumnja, zakona, suza i vera
i zdrla mi sa čela taj venac.
Tebi, što si mi narumenila usta
plodom dobra i zla, da sve znam,
slava, Slobodo!

Tebi, što si mi u telo
zasadila vetrovito bilje šuma,
iščupala stid i strah.
Tebi, što si mi oči pomračila
tugom zveri, a kožu osvetlila
veselošću oblaka,
slava, Slobodo!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    Sre 27 Feb - 10:49

Serenata i komentari

Serenata

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog.

Pevaće ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.

A kad te za mnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Potkamien, u Galiciji, 1915.

Komentari

Bečkerek, sa svojim kasarnama, i kasarnskim zatvorima, nije bio prijatan za letovanje. Komandir čete u kojoj sam, kao kaplar, i ja marširao bio je to još manje. To je bio grof Drašković.

Taj čovek, lep, crn, snažan, veliki junak, koji je uzimao mitraljez na rame, pa trčao prema neprijatelju, bio se oženio nekom damom, izrodio sa njom decu, i nije mogao, od kapetana, dalje. Tu, i tutilo.

Valjda zato, bio je prava zver u čoveku.

Međutim, kao što mi se to desilo nekoliko puta u životu, ja sam vrlo dobro prolazio baš sa takvim čovekom. Dok je tukao, po glavi, štapom sa konja, pred strojem, stao bi kad bi stigao do mene.

Kažnjavao je za svaku sitnicu, teško. Kad sam ja, jednom, vadeći vojnike iz javnih kuća, izgubio svoju patrolu i očekivao i batine i zatvor, mene nije kaznio.

Kad smo polazili na bojište, pa je on, sa oficirima, ručao u slastičari na glavnoj ulici, i nazdravljao, a ja sedeo, snužden, usamljen, sa svojom majkom, nasmešio se prema meni, i meni digao čašu.

Odskočio sam od stola i uzeo, zaprepašćen, stav „mirno“.

On je, docnije, dobio kuršum u leđa, od naših vojnika, koje je tukao.

Ja sam u toj marškompaniji imao dva druga.

Jedan je bio veliki ljubavnik, Koka Višnjički, a drugi je ostavljao ženu na porođaju. To je bio inženjer Čolaković, iz Pančeva. On je bio politički krivac zato, što je (u mirno doba) imao korespondenciju sa generalom Živkom Pavlovićem, koji mu je bio rođak.
Sva trojica smo bili oglašeni za nedostojne austrijskog, oficirskog, porteépéea i poslati na ratište.

Koka Višnjički je onda od jednog našeg zemljaka (opisan u Apoteozi) naučio da, ujutru, skoči sa kreveta tako da ugane nogu i da mu se noga strašno naduje. Odneli bi ga u bolnicu, kad god bi mu to trebalo. A posle bi sve opet bilo dobro dok ne bi skočio ponovo.

Lakše se, međutim, mre, u zajednici, u bici, pa smo zato sva trojica bili se zarekli da ćemo, ako bude moguće, zajedno, predati se Rusima, ili bar zajedno ginuti. Višnjički se bio zarekao da neće simulirati. Uoči vagoniranja kompanije, međutim, Višnjički je odnet u bolnicu. Bio je uspeo opet da dobro skoči.

Mi smo to smatrali kao izdaju i bili smo neveseli.

On se branio da želi da živi.

Umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od zapaljenja mozga.

Čolaković je bio moj levokrilni. Iako je bio mnogo snažniji od mene, marševi su ga iznurili. Padao je na marševima, u Galiciji, kao klada. Nije preživeo. Ja sam preživeo.

Mi smo bačeni u vatru (Barbis: Feu) na Zlota Lipi, u velikoj ofanzivi na Rusiju, koja se, za dvadeset i devetu, završila katastrofalno, prilikom propasti puka, i armije, kojom je komandovao Bem Ermoli.

U Galiciji, jedan od najviših položaja u vojsci držao je Srbin, šef štaba, general Puhalo (defacto ime je bilo Puvalo), koji je, u Beču, znao mog ujaka Vasu Vujića i dolazio mu u kuću, zbog moje ujne, Bečlike, i srpstva. Puhalo je dobio plemstvo, za ratne zasluge, a kad mu je tražen predikat, uzeo je ime sela otkuda je bio poreklom: „von Brlog!”

Nije ga se stideo.
U Galiciji se izgubio i onaj Birimac, koga čitalac poznaje iz komentara, u Beču, a koji je dobio kuršum u nogu i predao se Rusima.

Slučaj, komedijant, udesio je tako da sam ja, pre te katastrofe otišao u bolnicu.

Kao što ni u Dnevniku o Čarnojeviću nisam hteo da dajem opise bitaka nadugačko, i naširoko, ni ovde neću.

Navešću za to samo dva razloga.

Jedan je stidljivost, koju svi oni imaju, koji su videli tu krvavu sliku (rat nije roman, nego film), kad treba o tome da pričaju. A drugi je poznata činjenica, koju svaki semanticist zna, da veterani iz prošlog rata one iz pretprošlog, neće ni da čuju.

Reći ću samo toliko da smo u krvi bili od te prve letnje noći, na Zlota Lipi, svaki dan, do jeseni.

Ja ću o tome reći samo nekoliko kurioziteta. Široka reka ljudskog zaborava, koja protiče bolno, neprestano, u istoriji čovečanstva, odnela je sve drugo.

Nisu, uostalom, slike bitaka koje su najstrašnije u uspomeni, nego uspomene životinjske patnje, trogloditskog života koji smo vodili.

Mnogo su lakše ratovali oficiri.

Na primer, austrijski pešak imao je, tada, da nosi na leđima teret, koji ni za živu glavu nije smeo da zbaci, težak (ako me sećanje ne vara) 47 kg.

Ruska, carska armada odgovorila je na tu ofanzivu povlačenjem prema granici, a mi smo joj podilazili marševima, koji su dnevno iznosili po 30, 40, 50, pa i više kilometara.
Zamor na tim marševima stvarao je takvu deformaciju nerava, da smo već kod Zločova marširali ludi, kao neki legionari u Legiji stranaca, u Sahari.

Međutim, nisu ni tih 47 kg bili oni koji su nas do ludila dovodili. Nego onaj mali dodatak u težini, na desnom ramenu, puška manliherka, koja je težila, čini mi se, 3¾ kg. Ta mala razlika u opterećenju dovodila nas je, posle 30 do 40 kilometara, do pravog besnila.

Premeštali smo je, sa desna, na levo, na leđa, o vrat, pa smo je najzad kao dete na krilu nosili, i gledali zabezeknuto, kao da smo ga mi rodili.

Ruska carska armada išla je u zimu, godine 1914/15, u Karpatima, na juriše, u dubokom snegu, kao zid. Išli su na nož. („Puška durak, štik molodec!“)

Sad su se, pred jesen 1915, u Galiciji, povlačili od položaja do položaja, iz rova u rov. Njihovi rovovi bili su mesecima pre toga iskopani, i duboki. Pokriveni redom balvana, pa zemljom, pa redom balvana. Pri povlačenju, u rovovima su ostajala samo mitraljeska odeljenja, i strelci, najbolji. Imali smo velike gubitke.

Rusi su nas tukli sve do uskakanja u njihov rov.

Tada bi dizali ruke pa se predavali.

Nisu išli na nož.

Ja i sad vidim, u sećanju, te Ruse, kako trčkaju po rovovima kad im se približimo. Kao tekunice u izrivenoj zemlji. Vidim im, kroz puškarnice u rovu, i oči, kako im se crvene, kao u vuka.

Vidim i sebe u lejama rascvetanog krompira, kod Potkamijena, kako ležim sa nosem zabodenim u zemlju, a kad dignem glavu, one, kojima su potiljci odvaljeni i krvavi.

Mi smo dotle bili navikli na šrapnele, i granate, zasebno.
U to vreme, Rusi su bili dobili neku novu municiju, brizantnih granata, koje su stizale i raspadale se. U visini, jedna polovina artiljerijskog metka pretvarala se u šrapnel, druga polovina u granatu, na zemlji.

Ranjenici teško umiru od puščanog metka. Od artiljerijskog brzo.

Žvaću krv i zubi su im, kao i čela, razbijeni.

Rusi su, na Zlota Lipi, praštali život, dobroćudno, onima koje bi u šumama zarobili. Međutim, kad su neki naši oficiri i narednici (Mixich, Bachmann) počeli da ih ubijaju i posle dizanja ruku i Rusi su počeli da ubijaju one koje bi zarobili.

Polivali su ranjenike naftom, na koju bi cigaretu bacili.

Groblja K und K. regimente № 29. rasuta su po celom teritoriju od Zlota Lipe do Tarnopola i bila su, počev od septembra, sve češća, sve veća, sve strašnija. Ja vidim sebe kako u tim grobljima pojem Vječnaja pamjat svojim zemljacima.

Ja sam te svoje zemljake znao, dotle, samo sa školskog raspusta, u cveću bagrenja i mirisu jorgovana. Sad sam ih upoznao i na latrinama, čučeći – na latrinama u koje su bili, iz higijenskih razloga, namešteni veliki ekseri.

Moj zadatak u Galiciji bio je da istrčim napred, ispred 11 ljudi, da urličem komande, sa puškom u ruci. Da budem dakle neka vrsta Napoleona na mostu kod sela Arkole. A ako čitalac misli da sam trčao prema neprijatelju kao neki Šaplin, kome spadaju čakšire, to nimalo neće da me rastuži.

Ono što je meni pomoglo da, duševno, podnesem sve te gadosti, bila je priroda terena na kom smo ginuli.

Taj deo Galicije liči, ponegde, na Srbiju, sa svojim brdima, sa svojim šumama. Jesen je u njoj topla.

Tek oktobra sve utone u blato.
Sa svetom iz kog sam bio došao, vezu je održavala pukovska kujna, koju je za našu četu držao četni narednik Jovanović, za koga se šuškalo da ima javnu kuću u Kikindi.

Imao ne imao, on je i pod artiljerijskom vatrom stizao do nas, u mraku. Obično bi kujnu doterao tako blizu, do rovova, da smo katkad, u vetru, mogli da namirišemo masnu goveđinu.

On nam je donosio i poštu.

Ja i sad mogu da čujem, izdaleka: „Crnjanski, imaš pismo!“

Prema naređenju, austrijski pešak, u rovu, mogao je da prima poštanske pakete, ali ne teže od 35 dkg. Broj tih paketa nije bio ograničen. Meni je mati slala, redovno, jezivim strpljenjem koje samo matere imaju, takve pakete. Pet šest, dnevno. Dva tri su stizala, i ja sam se tako hranio. U njima je bila kutijica sardina, i po jedna paprika, crvena, kao srce materino.

Pomenuta mlada devojka, slala mi je pisma. Obično je bilo namirisano i plavo. Jovanović je, po dužnosti cenzora, ta pisma, čitao.

Ne znam šta je taj čovek pri tome mislio.

Redovno ih je donosio.

Kod Potkamijena (ako me sećanje ne vara), pored lovačkog puka br. 28 iz Austrije, grdno smo nastradali. Izvedeni smo na jedno brdašce, otkud se gradić, kao Španija, video. Kad se pojavismo, artiljerija nas je počela tući kao da smo na egzercirištu.

To je bilo tačno.Oficiri su nam, posle, pričali da je to bilo strelište ruskih topova, za vežbu. Imali su odstojanja izmerena.

Sa tog brdašca malo se naših u šume iza nas vratilo.

To veče, ranjenici su odvezeni tako da su noge i ruke visile iz kola, kao kad telad voze na klanicu.

Bio sam se grdno prepao. Video sam da ću poginuti.

Kraj svega toga, ja sam u Galiciji i pesme pisao.

Kad bih se udaljio iz čete i zašao iza neke kuće u šumarku, da legnem u travu, dva Slovaka moje desetine, koja su me naročito cenila, mislila su da vršim nuždu.

Komandant našeg bataljona, major Janaušek, koji me je mrzeo, imao je običaj da nas tera na juriše, u podne. Veli, radi boljeg pregleda. On nas je do ruskih rovova pratio vatrom iz našeg mitraljeskog odeljenja. Veli, radi ankuražiranja.

Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao.

Miloš Crnjanski
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miloš Crnjanski    

Nazad na vrh Ići dole
 
Miloš Crnjanski
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 6 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-