Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Budnost

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Budnost   Sre 19 Mar - 12:03

Budnost je svesno stanje koje je suprotno snu. Prelazak iz sna u budnost se naziva buđenje. Postojana budnost se naziva bdenje.

Budnost je stanje u kojem živi organizmi obavljaju mnoge aktivnosti vezane za preživljavanje (npr. ishrana, komunikacija, rekreacija, itd.). Životinje mogu jesti, trčati, leteti, plivati i hodati dok su budne. Postoji biološki neophodna količina vremena koju organizam mora provesti u budnom stanju, kao i količina vremena koju mora provesti spavajući.

Filozofi su od davnih vremena pokušavali da argumentovano dokažu razliku između sna i jave. Time se bavio još Platon u Teetetu, a to je ostao izazov za logičku argumentaciju do danas. Kod Heraklita nalazimo jedan od odgovora - da je stvarnost snova privatna, a stvarnost jave javna. Drugi mogući odgovor jeste da se oni razlikuju po tome što san nema posledica, dok ih java ima. Treći, poput Šopenhauera, smatraju da je upravo momenat buđenja ono po čemu se san i java razlikuju.

'' Buđenje je jedini kriterij razlikovanja budnog stanja od sna. ”

— Artur Šopenhauer








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:05

Tumačenja budnosti

U filozofiji razlikujemo buđenje u doslovnom smislu (buđenje iz sna) od buđenja kao metafore (buđenje iz jave), koja ukazuje na transformaciju ljudske svesti. Za razliku od buđenja u doslovnom smislu, istinska budnost sledi nakon buđenja iz jave, odnosno probuđenja. Mudraci svih vremena poručuju da su ljudska bića sposobna da žive u stanju svesti prema kojem je uobičajeno budno stanje poput spavanja ili sna. Upravo zbog toga mnoga duhovna učenja govore o «zajedničkom prividu» kako bi opisali uobičajeno ljudsko postojanje. Tako Čuang Ce javu naziva "velikim snom", a probuđenje "velikim buđenjem".


Budnost u grčkoj filozofiji



Klitemnestra pokušava da probudi usnule erinije.

Starogrčki filozof Heraklit iz Efesa (oko 535-475. pne.) je govorio da postoji sveopšti um (logos) imanentan svim stvarima, koji ih povezuje u jedinstvo i upravlja njihovim promenama. Čovekov um je samo momenat tog opšteg uma, a one koji to ne uviđaju Heraklit poredi sa usnulima, koji imaju svoje pojedinačne snove, nasuprot istinskoj stvarnosti.
“ Budnima je svet jedan i zajednički, (a oni koji spavaju) okreću se svaki svome vlastitome. ”

— Heraklit, fragment 89.

Da bi čovek bio istinski budan, treba da teži ostvarenju stanovišta uma i da živi u skladu sa njim, uviđajući jedinstvo svih stvari i vladavinu nepromenljivog zakona, zadovoljan nužnim tokovima vasione koji su izraz sveobuhvatnog logosa. Duše treba da teže da se izdignu iznad odvojene stvarnosti “spavača” i da dođu do zajedničke stvarnosti “budnog”, odnosno do poznanja sveopšteg logosa.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:06

Budnost u kineskoj filozofiji

Čuang Ce, kineski filozof iz 4. veka pne. je naglašavao da ne postoji siguran kriterijum razlikovanja sna od jave.

"Pretpostavite da sanjate da ste ptica. Vi zaista uzlećete u nebo. Pretpostavite da sanjate da ste riba. Vi zaista ronite u dubinu ribnjaka. Sudeći prema tome, niko ne može biti siguran da li smo mi — vi i ja, koji upravo sada i ovde govorimo o tome — budni ili tek sanjamo."


Čuang Ce ono što se smatra ljudskom stvarnošću naziva Velikim Snom koji shvatamo tek kada doživimo Veliko Probuđenje.

"Čovek u snu pije vino, a ujutru plače i kuka. Čovek plače u snu, ali ujutro radosno kreće u lov. Dok sanja on nije svestan da sanja... Tek kada se probudi on shvata da je to bio san. Slično tome, tek kada doživimo Veliko Probuđenje mi shvatamo da je sve ovo samo jedan Veliki San. Ali glupi zamišljaju da su zaista budni... U stvarnosti, međutim, i vi i ja smo san. Štaviše, i sama činjenica da vam govorim da sanjate, sama za sebe je san... Veliki mudrac sposoban da pronikne u tu misteriju teško da će se pojaviti na ovom svetu i za deset hiljada godina."


I pored toga što ne postoji siguran kriterijum razlikovanja sna od jave, on je smatrao da mora postojati neka razlika, koju naziva preobražajem stvari.



Čuang Ce sanja da je leptir ili leptir sanja da je Čuang Ce

"Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, činio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li ja Čuang Ce koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sanja da je Čuang Ce? Između Čuang Cea i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari."


Preobražaj stvari je proces tokom kojeg jedinstvena stvarnost poprima različite oblike samo-ispoljavanja. Ko razume preobražaj stvari uviđa da sve stvari jesu večno jedno i da ljudski život predstavlja samo jedan pojavni oblik. Mudar čovek zna da "gde god da odemo, sve će biti u redu. Spokojno ćemo zaspati, i odjednom ćemo se naći budni".








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:07

Budnost u indijskoj filozofiji

Indijski filozofi tradicionalno san smatraju smetnjom i preprekom pune budnosti i svesnosti, koja im je ideal. Pri tom se i uobičajeno budno stanje poredi sa snom u kome smo omađijani velom maje. Maja je prividni osnov pojavnog sveta, čiji je zbiljski osnov apsolutni duh. Zbog maje nam se jedno čini mnogostrukim, a apsolutno relativnim. Stoga je potrebno postići duhovno oslobođenje (sanskrit: मोक्ष mokša) prevazilaženjem pojavnosti pojedinačne svesti (sanskrit: atman), vremena, prostora i uzročnosti, što se najčešće postiže asketskom disciplinom smirivanja strasti.. U đainističkoj filozofiji, đinah, pobednik strasti i neznanja, takođe se naziva i budnim (buddho). Indijska filozofija razlikuje četiri stanja svesti:

budnost
san
spavanje (san bez snova)
smrt

U sistemu joge su ova četiri stanja povezana sa određenim životnim dahovima (sanskrt: prana). Ti životni dahovi obrazuju jezgro tzv. "istančanog tela" čija su glavna energetska središta (sanskrt: čakra) poređana duž kičmene moždine. Ovaj splet sila se u indijskoj fiziologiji naziva kundalini, ili "zmijski" sistem, kojim teče životna energija prane uzdižući se do vrha središnjeg kanala, gde se uliva u otvor kičmene moždine. Svesno aktiviranje ovog procesa smatra se fiziološkom pretpostavkom "probuđenja"








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:08

Budnost u budizmu



Statua Bude (Gandara, 1-2. v.)

Čitavo budističko učenje se prvenstveno zasniva na postizanju probuđenja (sanskrit: bodi), kako bi se čovek izbavio iz "začaranog kruga" samsare (sanskrit: संसार), odnosno večnog toka rađanja, umiranja i preporađanja. Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine (sanskrit: darma) koja se krije iza pojava. I sama reč Buda dolazi od sanskrtskog korena bud, što znači «biti budan». Tako Buda nije ime niti osoba, već je to stanje svesti[8], odnosno počasno zvanje za probuđenog pojedinca. Gotama Buda nalaže oplemenjivanje svesnosti postojanošću pažnje (sati-patthanam), koju ne smeju odvlačiti ni prošlost i budućnost.

“ Isposnik dok hoda jasno zna 'ja hodam', dok stoji jasno zna 'ja stojim', dok sedi jasno zna 'ja sedim', dok leži jasno zna 'ja ležim'... Isto tako isposnik je potpuno sabran kad dolazi i odlazi, kad gleda i kad se osvrće, kad se sagne i digne, potpuno je sabran kad nosi prosjačku zdelu i ogrtač, potpuno je sabran kad jede, pije, žvaće i guta, potpuno je sabran kad vrši veliku i malu nuždu... ”

— Mađdhima-nikajo, 10

Buda je formulisao uputstva za oplemenjivanje duha u vidu plemenitog osmostrukog puta koji podrazumeva: 1) ispravne nazore, 2) ispravne namere, 3) ispravan govor, 4) ispravno delanje, 5) ispravan život, 6) ispravan napor, 7) ispravnu pažnju i 8. ispravnu sabranost.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:10

Budnost u hrišćanstvu

U Novom zavetu nalazimo parabole koje govore o važnosti toga da čovek bude budan, tj. da se ne uspava. Isus kod svojih učenika insistira na neprestanoj budnosti:
“ Pazite dobro, ostanite budni, jer vi ne znate kad će biti čas. To je kao kad čovek pođe na putovanje: on ostavi svoju kuću, poveri svojim slugama vlast, svakom njegovu zadaću, a vrataru dadne naredbu da bde. Bdijte dakle, jer vi ne znate kad će gospodar kuće doći, na veče ili u sred noć, o petlovu poju ili u jutro. Bojte ce da ne dođe nenadano i ne nađe vas kako spavate. To što vama kažem, kažem svima - bdijte! ”

— Jevanđelje po Marku 13:33-37

Gnostički hrišćani smatraju da Duh leži uspavan u materiji, bez svesti o samom sebi, a jedina dostojna svrha života jeste njegovo buđenje i oslobađanje kroz saznanje. Duhovno buđenje se ostvaruje sticanjem uvida odnosno znanja (gr. γνώσις gnosis), koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom. Jevanđelje istine, hrišćanski apokrifni spis iz sredine 2. veka, čijim se autorom smatra teolog Valentin, govori o stanju nepoznavanja Oca koje se poredi sa košmarnim snom, dok sa poznajom nastupa buđenje.



Đoto di Bondone, Joakimov san (1305.)

Kod onih koji ne znaju Oca, jer ga ne vide, javljaju se strah, pometnja, nesvesnost, sumnja i odvojenost, iz čega nastaju razni prividi i utvare. Kao u nemirnom snu, oni nekud jure ili iznureni nekud beže, zadaju i primaju udarce, padaju s visina, lete vazduhom bez krila. Izgleda im da su u smrtnoj opasnosti iako ih niko ne goni, ili ubijaju svoje bližnje, okaljavši se njihovom krvlju. I sve dok se iz ove pometnje ne probude, oni ne vide ništa osim svoje uobrazilje. ... Jer svako u neznanju postupa kao u snu a sticanjem znanja se budi. Blago onome ko dođe sebi i probudi se. I blagosloven ko otvori slepe oči.

– Jevanđelje istine

Hrišćanski crkveni oci su takođe naglašavali značaj budnosti. Tako sveti Antonije Veliki kaže:

"Probudimo se iz sna dok se još nalazimo u ovom telu."


U pravoslavnom monaštvu se pored ostalih podviga (post, molitva, itd.) upražnjava i bdenje, odnosno praksa postojane budnosti. Bdenje se posmatra kao sredstvo za dostizanje istinskog cilja hrišćanskog života, odnosno sticanja duha Božijeg.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:12

Budnost u islamu
“ Ljudi spavaju, a kada umru — probude se! ”

— Muhamed

Ova Muhamedova izreka je oduvek bila podsticajna za razna tumačenja budnosti u islamskoj tradiciji. Al-Gazali smrt naziva „počinkom između dva buđenja“, malog na ovom svetu i velikog na onom svetu. Ibn Arabi smatra da izraz „umreti i probuditi se“ označava duhovno iskustvo „samoponištavanja“ (fana) i istrajavanja (baqa) u Božjem prisustvu. On u svom delu Dragulji mudrosti (Fusus al—hikam) pripoveda da su svi zemaljski snovi „u snu san“ (manam fi manam). Ibn Arabi govori o potrebi buđenja iz velikog sna života u kojem čovek svakodnevno sanja da se budi iz posebnih snova.



Muslimanski raj je opisan kao mesto u kojem se ne spava

Bog bdije nad ljudima.

– Kuran VI, 18

Sve u svemiru bdije izuzev ljudske ravni čoveka (dok Božija ravan čoveka, npr. otkucaji srca, bdije). Al-Gazali u Alhemiji sreće govori o Božjim vojskama koje upravljaju krvotokom, mozgom, bubrezima, plućima, snovima... Čovek se ne može podvrći neprestanoj budnosti, jer ga nevidljivi božji prsti uspavljuju i naizmjenice bude (u skladu s okretanjem Zemlje oko sebe da bi je Sunce stalno budilo). Budni je iznad sna, i čovek može postići budnost samo uz večno budnog Boga.

Boga ne obuzima drijemež, niti san.

– Kuran II, 255

Kuranski termin ayqaz (množ. od yaquz - budan) je postao obrazac mnogih mističnih naslova u islamskoj tradiciji. Ibn Sina (lat. Avicena) i Ibn Tufajl (lat. Abubacer) pišu knjige pod naslovom Živi sin Budnoga (Hayy ibn Yaqzan). Islamska filozofija govori o potrebi buđenje iz sna nemara i zaborava koji se u arapskom jeziku označava rečju jakze. Onaj koji se utopio u ovaj svet izgubivši moć posmatranja svetlosti svoje iskonske prirode (fitreta), u stanju je zaborava zbilje (hakka), odnosno nalik je spavaču koji nije svestan svog okruženja.

Reci: Ja vam savjetujem samo jedno - ustanite iskreno prema Bogu!

– Kur'an

Da bi ostvario budnost, duhovni putnik (salik) treba da pozna svoj greh i da se suprotstavi svom nefsu (strast, žudnja). Budnost je prva iskra koja osvetljava srce čoveka i čini ga spremnim za ostvarenje kontakta sa božanskim


Wikipedia








Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131031

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Sre 19 Mar - 12:13

Mozak može spavati i kad smo budni

Zašto je važno dobro se naspavati? Odgovor na to pitanje daje neuroznanstvenik Giulio Tononi sa Sveučilišta Wisconsin




Nemojte se zavaravati govoreći da možete pravilno funkcionirati i uz minimum sna - dijelovi vašeg mozga mogu zadrijemati čak i kad ste potpuno budni. Znanstvenici su promatrali električnu aktivnost u mozgovima laboratorijskih štakora koji su prisiljavani da dugo ostaju budni. Regije mozga zadužene za rješavanje problema tada su pale u takozvani „lokalni san" - stanje u koje vjerojatno padaju i neispavani ljudi, piše National Geographic. Zanimljivo, kad su štakori bili u opisanoj fazi„uopće se nije moglo razlučiti da su štakori u bilo kakvom drugom stanju od opće budnosti", kazao je su-autor istraživanja Giulio Tononi, neuroznanstvenik sa Sveučilišta Wisconsin.

Usprkos periodima lokalnog sna, opća moždana aktivnost - kao i ponašanje štakora - ukazivali su na to da su životinje potpuno budne. Ovaj fenomenom lokalnog sna ili lokalnog spavanja „nije samo zanimljiva opservacija nepoznatog značaja", rekao je Tononi, dodavši da on izravno utjele na naše ponašanje - dakle sigurno ćemo učiniti neku pogrešku. Dokaz za to imaju - u eksperimentu u kojem su štakori trebali šapicama dohvatiti komadiće šećernih latica, oni koji su bili neispavani imali su mnogo poteškoća. Tononi je s kolegama zabilježio električnu aktivnost u mozgovima laboratorijskih štakora preko elektroencefalograma (EEG), senzora priključenih na glave glodavaca. kao po predviđanjima kad su štakori bili budni, njihovi neuroni su prenosili signale vrlo često i u vrlo nepravilnim uzorcima (na EEG-u se to manifestira u vidu 'sporog vala'). Kad su životinje spavale, neuroni nisu bili toliko aktivni, a funkcionirali su usklađenije i pravilnije. Istraživači su tada upotrijebili igračke kako bi omeli štakore i onemogućili im da zaspu držeći ih budnima nekoliko sati. „Štakori su često na siestama", kazao je Tononi. istraživači su otkrili da neuroni neispavanih štakora ulaze u fazu sporog vala koji odgovora onome iz nonREM faze sna.

Još uvijek nije poznato zašto dolazi do toga, napomenuo je Tononi čije istraživanje biti objavljeno u časopisu Priroda (Nature), ali vjeruje se a čitava stvar ima veze s onim zašto sisavci uopće spavaju - što je još uvijek otvoreno pitanje.

Najglasovitija teorija je da, kako neuroni konstantno 'bilježe' nove informacije, u jednom trenutku se moraju isključiti , odmoriti i resetirati kako bi opet mogli učiti. „Ako je ova hipoteza točna, to znači da u jednom trenutku (ako odgađate san) počinjete previše opterećivati neurone i dostižete granicu do koje oni mogu primati nove informacije", objasnio je Tononi. Tako neuroni uzimaju stanku čak iako to ne bi trebali, a cijena toga je da činimo glupave pogreške.

Manjak sna može imati ozbiljne posljedice, rekao je Tononi - pogreške koje to može izazvati mogu postati učestalije. Tononi je kazao da je najgore od svega je što se uopće ne morate osjećati pospano da biste zabrljali: „Čak i ako osjećate da ste svježi i budni i da se dobro držite, neki dijelovi vašeg mozga uopće nisu takvi, a obično su ti dijelovi odgovorni za donošenje odluka i prosudbi." I koja je onda pouka na kraju? Spavajte, ljudi. Spavajte.

(Metroportal)








love
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Uto 1 Nov - 18:06

O bivanju budnim: Večna Filozofija i duhovna baština

“Istina je konačni cilj celoga Univerzuma, a kontemplacija istine je glavna preokupacija mudrosti” – Sv. Toma Akvinski
Evo prve sumorne istine: hipertenzija savremenog sveta-simulakruma, otrgnutog svakoj kontroli i pokrenutog razumom koji veruje da je u uzletu a zapravo je paralizovan, negira i obeshrabruje svaku duhovnu aspiraciju, svaki afinitet ka stvaranju lepote radi njenog sve neophodnijeg prisustva. Prisustva čije je dejstvo katarzično, pročišćujuće.

Bića senzitivnih konstitucija, danas u nezavidnijem položaju nego ikada pre, prisiljena na egzil, živeći neumoran niz protivrečja i konfrontacija sa svetom u kojem obitavaju kao sena i koji odavno nije njihov, tvore neke drugačije stvarnosti. Za takve, duhovna patina čovečanstva – u obrušenim holovima sakralnih zdanja ili zaraslim puteljcima kojima hodaše marljivi “mali ljudi”, svejedno je – opipljiva je, aksiomatička realnost kao što je to i tvrdoća visokih betona unutar kojih dele dnevnu sudbu sa manje perceptivnim savremenicima usnulog duha.

Druga je istina: postoji, kod takvih, manje ili više jasna svest o vremenskoj slojevitosti te patine, o šaptaju praizvora sa kojeg teče beskrajna reka što sažima vreme i prostor; te ih, kao jedno, i duša svikla da gleda dalje od kič-sjaja modernizma, sekvencijalizama i partikularizama, vidi očima podešenim na promatranje i razmatranje Celine, na prirodnu progresiju Čoveka i njegovog jednog i jedinog duha kroz epohe.
“Svaka vrsta genijalnosti je vrsta prekomerene osetljivosti. I zato je, za svaku drugu osobu, delo genija mogućnost buđenja”
Na sreću po čoveka, dva upravo takva duha su se, rešenije od drugih, otrgla umrtvljujućoj opresivnosti našeg vremena. Bela Hamvaš, svojim sveukupnim delom “povezivanja prekinutih niti čovečanstva”, ali sa akcentom na magnum opus razorne snage, “Scientia Sacra”. Drugi, polihistor ostrvskog pedigrea, izdanak preplodne naučne loze, Oldus Haksli – “tek” medijator, ponovni autor i čuvar zaborava jedne, najviše doktrine i intuitivne srži Univerzuma – dvadeset i pet vekova stare “Večne Filozofije” (Philosophia Perennis). Svako sa svoje geografske dužine, u raljama svoje stvarnosti – ali u fascinantnoj harmoniji sa arhaičnom nadstvarnošću.

Ovde će biti reči o drevnoj, zaboravljenoj mudrosti o stvarnosti i nadstvarnosti koju ova dvojica velikih pregalaca, zamišljenih nad sudbinom čovečanstva, razumevaju; a to je pojenje sa zaboravljenih izvora na kojima je čovek, pre mnogo vekova, sazdao svoju divinaciju. Onu vrstu svet(l)osti koja, sa stanovišta današnje semantike te reči, stoji na daleko izbalansiranijim nogama od trenutne konfuzije prenaglašenih osećanja koja vladaju spram nje. Mnogo je više elemenata fuzije i zapanjujućeg preklapanja u radu ove dvojice nego što ih nedostaje, a sve to rezultira samo jednim ishodom za onoga ko ih spozna: metanojom, transformacijom svesti i znanja.

Svakim svojim arabesknim tkanjem, Večna filozofija je drevni koncept Univerzalne osnove svih verskih i duhovnih sistema, zajednički imenitelj apsolutno svake religiozne promisli, spisa, stiha i molitve kroz vekove i milenijume. Stvaralačka svest čovečanstva ujedinjena je u ovoj arhetipskoj doktrini i, bez imalo pretencioznosti može se reći, Istini, iz koje su se izlegle i nastavljaju da se izlažu manji, specijalizovani duhovni pokreti.

Večna filozofija je mandala, kružni pokret duha koji ne samo da se vraća istome i hita poznatome, već prečnikom nepojmljivih razmera upućuje čoveka na vrlo jasan smisao, ne obmanjujući i ne lišavajući ga radosti otkrića, ushićenja mogućnosti koje se usklađuju sa mentalnom konstitucijom subjekta.
Ona je transendentalna jer pod svojim skutima obgrljuje sve. No, ona je i opšte ljudska i životna jer stvara veze na osnovama ličnog značenja koje ima za proučavaoca. Ona se iznova i iznova otkriva, nikada ne bivajući instituciolizovana ili “ozvaničena”, prosto zato što je posredi nad-sistem koji nije podložan ovakvim suštinski profanim pokušajima organizacije.

Perenijalizam je antipod modernim težnjama prekomernog scijentizma u tendencijama sekularnih društava čiji žitelji u sve većem broju osećaju potrebu i glad za drevnim tradicijama mudrosti. Svaka od “viših religija” danas aktuelnih je interpretacija jedne, univerzalne istine, “usklađene sa psihološkim, intelektualnim i društvenim potrebama date kulture u određenom istorijskom trenutku.” Bez obzira na diverzitet i prividnu neusklađenost spisa svake od religija, njihovom nutrinom vlada ova ujedinjujuća filozofija, mistična i uperena ka najvećem dobru (summum bonum) ljudskog života – ujedinjenjem sa višom duhovnom instancom.

Haksli – proslavljen po svojim “svetovnim” tematikama i anti-utopijama utemeljenim na diskursu visoke nauke – navodi četiri fundamentalne doktrine u jezgru Večne filozofije. Prva: pojavni svet materije i individualne svesti je manifestacija Božanskog Temelja na kojem sve posebne realnosti postoje i bez kojeg ne bi mogle da postoje. Druga: ljudska bića ne samo da mogu da imaju znanje o Božanskom Temelju, već mogu da pojme postojanje istog direktnom intuicijom, superiornom diskurzivnom rezonovanju. Treća: čovek poseduje dvostruku prirodu, pojavni ego i večno Sopstvo, koje je unutarnji čovek, duh, božanska iskra u duši. Čovek se može identifikovati sa duhom i time sa Božanskim Temeljom koji je iste prirode kao i duh. Čevrta: čovekov život na zemlji ima samo jednu svrhu – identifikaciju sebe sa večnim Sopstvom i dolazak do intuitivnog znanja o Božanskom Temelju.
“Dok je na zemlji bio Tao, svet je pripadao svima; za vođu je biran onaj koji je za to bio najpogodniji; sve su govorili istinu i negovali slogu…Nisu znali za laž i prevaru; nije bilo lopova i razbojnika. Na kućama nije bilo vrata, ali niko se u njih nije uvlačio. To je bilo vreme Velike Zajednice. Ali se potom Tao skrio, a svet više nije zajednički, nego je individualno vlasništvo. Grade se zidovi i kule kako bi se utvrdili gradovi…Javila se prevara i laž, i pojavilo se oružje…” – Konfučije
“Ljudi su napustili Tao
tako su nastali moral i obaveza
Javili su se pamet i poznavanje
tako su nastale velike laži
Srodnici po krvi su se otuđili
tako su nastali dužnosti dece i ljubav
Državama su zavladali neredi i neprilike
tako su nastale verne sluge
– Lao-ce”
Egipatska knjiga mrtvih, Ji Đing, iranska Avesta, Platonovi dijalozi, hebrejska proročanstva, Bagavad-Gita, Upanišade, Vede, Zend Avesta, Mahajana, meditacija hrišćanskih mistika i alhemičara kao i renesansnih učenjaka…naučeni smo da nas savremena kultura i uskogruda edukacija navode na secesiju i komparativni pristup ovim Delima, postavljajući ih pred nas kao stanje diverziteta, ali – ne može se porediti ono što je isto. Što je jedno.

Bela Hamvaš, mađarski esejist, “mudrac kosmičke svesti”, svoje ovozemaljsko bivstvo proveo je po očekivanju za jedan takav duh – u konstantnoj borbi za vlastiti mir, sigurnost i opstanak. Neometen kužnim okolnostima, baštini čovečanstva darovao je riznicu neprocenljivih kontemplacija čije vreme neumitno dolazi. I upravo je u reči “baština” zgodna polazna osnova za razmatranje onoga što čini, bez dileme, njegovo najgrandioznije delo – “Scientia Sacra”. Desnu ruku i produženu savest Večne filozofije (važi i obrnuto, jer ovo je stvar simetrije).

Otisnućemo se fokusom na period od 600. godine pre naše ere. To je bilo zatvaranje jednog poglavlja, Zlatnog doba, drevnog (arhaičkog) čoveka i duha i početak istorijskog čoveka, apokaliptičnog doba. Drevni duh nosi u sebi sve predznake Univerzalizma, budnosti, osvešćenosti za lepotu stvaranja i bivanja – manjak kolektivizma, nepostojanje individualizma sa svim rak-ranama koje ga danas prate: insistiranjem na pravima uz odbacivanje odgovornosti, egoizmom i orijentisanošću na “ja” i gubljenjem smisla u svetu u kojem svako kao da živi za sebe, ne doprinoseći univerzalnom, opštem dobru.
Za jednu od primarnih odlika drevnog duha, Hamvaš uzima osetljivu i vrlo pronicljivu svest o metafizičkoj (μετά φυσικά – iznad prirode) budnosti kao vrhovnoj vrednosti kojoj se ima težiti. Za budnost, on ima reći “Ona ne uči da se gleda i vidi, još manje da se zna.” – i pronalazi je, ponajpre u svetoj knjizi Indijaca, Vedama, u reči vidya.

Avidya je stanje čulne svesti koja ima pojavni oblik fizičke, manifestne istine i stoga je najučestaliji vid (samo)obmane. Vede poznaju tri stepena avidya-e – “usnulosti duha, zatvorenosti bivstva, sanovitosti” – duboko spavanje bez sna (ne vidi i ne zna), san (vidi ali ne zna) i razbuđenost (vidi i zna). Budnost je četvrti stepen i finalna težnja.

Dodeljujući stvaraocima i umetnicima posebnu ulogu svetosti u današnjem ustrojstvu, Hamvaš nedvosmisleno podseća na korene ovog svog stava. U drevnoj Persiji, u doba zoroastrizma, obeležje univerzalnog stremljenja ka višem, ka lepom, otelovljeno je u jednostavnom izrazu, asha – uvećavanje lepote na svetu. Ova reč, “jedna od najvećih reči drevnog doba” – red izgrađen na istini – ima u sebi izrazitu naklonost čudu stvaranja i kreacije, ali u daleko širem smislu nego što je to u stanju da pojmi možda najužasniji usud današnjice: doslovnost u doba materijalizma. Sledeći izvodi iz poglavlja “Scientia Sacra” na najistančaniji način približavaju ovaj mistični, sveobuhvatni pojam jezičkim međama današnjice:

“Cilj ljudske delatnosti je da svet produhovi, uzdigne, u prvo i u prastanje, da ga ponovo uzdigne u stanje rajskog vrta.”

“Aša je ona reč koja čoveka čini svesnim zašto živi: zemlju pretvoriti u raj.”

“Ako neko duboko voli, uvećava ašu; ako neko stvara neko lepo delo, uvećava ašu; ako neko brižljivo obrađuje zemlju, uvećava ašu; ako se neko od srca moli, uvećava ašu.”
U prilog trajnom postojanju večnog uvećavanja lepote u svesti drevnog duha, Hamvaš nudi arhetipsku priču o ovoj činjenici – priču o indijanki i korpi od pruća.

Indijanka dolazi na obalu reke, nabere vitkog vrbovog pruća i počinje da plete. Isplete prvu korpu, stavi je ispred sebe, klekne, blogoslovi je i kaže:

“Ne čudim se tome što sam načinila, to sam učinila za indijansko pleme. Ženi, koja će uvek držati u ruci korpu, želim dug život. I ona će na mene misliti. Ono što sam ja učinila, pašće joj na um, i učiniće što i ja. Ali niko neka na poveruje da sam ja to učinila za sve! Ne! Samo za vešte žene koje će živeti u budućnosti. Kad zora zazori, živnuće moja reč i rasvetliti se u njihovom umu. Tako neka bude!”
Metodika samoodricanja i “sveta indifrenetnost”, odnosno nevezanost i ljubav kojima Haksli daruje predznak božanskog, vidljivi su i u ovom slučaju Hamvaševe izvanredne pronicljivosti i erudicije. “Sve dok praktikujemo ovu svetu indiferentnost uz naša dela, bićemo u bližoj uniji sa Bogom.”

Od važnosti je, možda baš u ovom momentu, osvetliti Hamvašovo stanovište spram ovih predivnih reči i pojmova drevnog sveta – reči, poput asha, kao što su dharma (zakoniti, istinski poredak sveta), kosmos (vasiona sređena u duhu pravde i lepote), vidya, sansara…Naše naivno uverenje da su drevni jezici nekako primitivni oblik izražavanja ne može biti dalji od istine. Naprotiv – sanskrt i starogrčki jezik, pre svih, jezici su metafizike. To su jezički sistemi kadri da čovekom um protegnu kroz apsolutno vreme i neslućeni prostor, duž individualne vertikale psihologije i duha, ali i one nebesko-zemaljske, Boga i čoveka. Uopšte, sklonost poistovećivanja drevnih vremena sa terminom “primitivno” je kobna pogreška koja ima veze samo sa našom linearnom predstavom o “napretku” i klasifikaciji vremena u skladu sa tim poimanjem.
Haksli ne zaostaje. U svojem otkriću tragova velikog Jedinstva u našoj svesti, upravo lingvističkim sinhronizacijama diljem meridijana prišiva možda najmaterijalniji i najopopljiviji teret dokaza da je najveće duhovno saglasje u istoriji stvar istine. Jedan od prostijih primera – ako uzmemo da je “jedno” otelovljenje dobra, a “dva” jezička personifikacija zla, grčki prefiks “dys” odnosno latinski “dis” (oba: dva) mašti ne ostavljaju previše – oba prefiksa u upotrebi sa rečima daju opozit od nečega dobrog, poželjnog, savršenog – disfunkcija, disritmičnost, distopija, disautonomija, disaudija, disleksija…

Ovo pitanje analize drevnih i savremenih jezika i njihove veze sa metafizikom će biti podrobnije ispitano u nekom od narednih tekstova.

Izvanrednu opservaciju o prirodi izvornih duhovnih spisa iznosi Haksli, upućujući na transcendentalan karakter poetike kao izraza najbližeg stremljenju višim ravnima:

“Rani natpisi većine religija su poetički i nesistematični. Teologija, koja obično prisvaja formu razumskog komentara parabola i aforizama tih spisa, pojavljuje se u kasnijim fazama istorije religije.”

Hamvaš se po prirodi stvari koju oseća i koju kroz taj osećaj poznaje (intuitivno znanje kao jedna od tri spomenute doktrine Večne Filozofije) besprekorno nastavlja isticanjem jednog bitnog obeležja drevne poezije u mitologiji Grka, Indijaca i drugih: ona je univerzalna, a ne kolektivna (izlišno je uopšte spominjati da za indivudalizam ovde ima mesta – on je simptom istorijskog čoveka, posebice aktuelnih nekoliko vekova za nama). “Težište ne pada na autora, nego na smisao i sadržaj simbola”. Sledi primedba na račun stvaralačkog procesa u fazi gubljenja univerzalnosti u jednom narodu: tada dolazi do potpune atrofije mogućnosti da se stvara pa čak i veruje u mit. “Na pragu istorije gubi se univerzalnost”.

Time nas sinusni talas ponovo vraća Haksliju kao slugi univerzalizma i čuvaru njegovih ključeva. Već je jasno da se na prelazu iz zlatnog doba u apokaliptično dešava neka drastična promena, “smena paradigmi” današnjim scijentizmom rečeno. I usled toga, Hakslijeva savremena antologija perenijalizma je u biti dragulj tolerancije i kohabitacije: u kojem još duhovnom sistemu možete naći, jedan do drugoga, citate, misli i izreke Majstera Ekharta, Džalaludina Rumija, islamskih Sufija, Sv. Avgustina, Konfučija, Bude Gautame, Kabira…misli koje kao da je iznedrio veoma dosledan, krajnje apsolutan um koji samome sebi ne protivureči i koji nadilazi kulturološke i vremenske prepreke koje razdvajaju pomenute figure. To je um Večne filozofije.
Haksliju u podršku savlađivanja prostranstava stiže Hamvaš. On je u samom začetku primetio zbunjujuće naglu smenu epoha. “Ljudske ličnosti naglo postaju neverovatne. Brišu se obrisi događaja. Bivstvo postaje neverovatno.” Zajedništvo ustupa mesto “mutnoj uspomeni” i gubitku znanja iz zlatnog doba., na prostranstvu od Kine do tada zapadne granice civilizacije, Italije.

Okolonosti vremena, htenja duše ili nešto treće – tek, i Hamvaševi i Hakslijevi traktati u svojim vezivnim tačkama imaju jednu ispodpovršinsku struju koja se ni u jednom trenutku ne imenuje. Metanoja (metanoia, gr. μετάνοια) je zlatna reč koja služi kao noseća nit i u arhaičkoj mudrosti i metafizičkoj vidya-i Hamvaševog dela i kao po(r)uka Hakslijevih napora ka sećanju o velikom jedinstvu čovečanstva. U duhovnoj, koliko i psihološkoj tradiciji, smisao reči metanoia leži prevashodno u moralnoj ili intelektualnoj transformaciji, metamorfozi duše i karaktera (ili ličnosti, u delu Vilijama Džejmsa koji je terminu povratio pređašnje prisustvo i značaj). Vrlo široko shvaćeno, metanoja može značiti “promeniti mišljenje ili put”.

Za metanoju je vezan jedan od najupečatljivjih translacionih fenomena koji, jasnije od mnogih, ukazuje koliko smo kao civilizacija udaljeni od svesti, mentaliteta i shvatanja pred-konfučijansko-zaraosterske-pitagorejske epohe. Naime, teološka upotreba reči je obrvana problemom njene neprevodivosti (što je svrstava u domen već spomenutih drevnih reči poput asha, dharma i dr.) i nesvodljivosti na jedan konkretan ekvivalent. Usled toga, prevodi Novog Zaveta (od verzije Kralja Džejmsa naovamo) sadrže njen tragično netačan oblik preveden kao – pokajanje! Sam trend prevođenja reči metanoia kao puko “pokajanje” datira još od drugog veka n.e, iako je u realnosti termin daleko veće kompleksnosti i višeznačnosti. Koliku je posledicu ova lingvistička nedoraslost ostavila po samu srž zvaničnog hrišćanstva i koliko je još srodnih slučajeva izgubljenosti u prevodu, može se samo spekulisati.

Konsekventno, upravo je metanoja i naravoučenije ali i put, način bivstva kakvo se nalazi u “Večnoj filozofiji” i “Scientia Sacra-i”. Bivstva kao uzvišenije, “aristokratskije” forme življenja. Metanoja je proces koji će se ponavljati, antena za gladnu dušu i vodič kroz njeno osluškivanje. Haksli veli: “Tamo gde postoji promena u biću onoga ko zna, postoji i odgovarajuća promena u prirodi i količini onoga što se zna.” Jer bivstvo, rečeno je u “Scientia Sacra-i”, ono je viši stupanj života u koji je istorijsko čovečanstvo upalo (Sioran bi ovo nazvao “padom u vreme”) sa spuštanjem tame i “raspolućenjem stvarnosti”, “kidanjem velike povezanosti” i dolaskom “nezamislivog slepila i zaglupljenosti” oko 600. godine p.n.e. Zapanjujuće, baš u vreme kada se počinju javljati i prva pisana svedočanstva onoga što će biti sistematizovano daleko kasnije kao philosophia perennis. Slučajnost? Pre će biti vapaj.

. / .








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift


Poslednji izmenio Dala dana Uto 1 Nov - 18:08, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30390

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Budnost   Uto 1 Nov - 18:07

“Teško je odoleti saznanju da svaki tok, protočnost, kontinuitet teže granici, odnosno svojevrsnom prostoru na kojem se iscrpljuju odgovarajuće ideje, energije, nagoni, sistemi znanja, emocije.”
Ne treba isključiti mogućnost da plima arhaičnog spiritualizma predstoji – jer, očigledna je kulminacija tehnološkog materijalizma i prezasićenost njime, ali i šupljim, dezorijentisanim ceremonijalizmom i osipanjem suštine u konfesijama glavnog toka. Preciznije rečeno, nezadrživa je proliferacija njihovih malignih nus-pojava, očitanih u hroničnoj dekompoziciji empatije i svirepom rastrgnuću ljubavi. Na obzorju velikih nada u korenite promene, možemo videti da je jedna od većih tragedija savremenog, istorijskog čoveka u njegovoj budalastoj odlučnosti da se ni po koju cenu ne redefiniše i iznova osmišljava, ne podvrgava samo-reevaluaciji, a introspekciju krvnički zadavljuje stimulisanjem površnim sadržajima od kojih je desenzitivisan i dehumanizovan do neprepoznatljivosti. Ovaj strah od šire slike je utemeljen u taštoj i često pogrešnoj veri u neprekinutu evoluciju naše svesti i bića u isključivo jednom smeru i za jedan “put”, te fobiji od urušavanja krhkog ega poput kule od karata, otkrije li se da se gradilo na pogrešnim osnovama.

(“Desensitized to everything. / What became of subtlety?”)

Druga patologija koja je apsolutni opozit zagledanosti u arhe-večnost Hakslija i Hamvaša je isključivost i teror kratkoročnosti, iščeznuće “dugih staza” i promišljanja o decenijama, vekovima, eonima. U “Manifestu istorije”, Guldi i Armitaž su kategorički po pitanju hitnosti napuštanja kratkovidosti i malog opsega pažnje, jedinih perceptivnih sistema koje naše vreme orijentisano na sticanje u najmanjoj mogućoj mernoj jedinici proglašava za ispravno, usađujući ga u još neformiranu jedinku. Treba pothraniti i ohrabriti pogled i promisao koji se pružaju u nedogled, odgovornost koja se meri vekovima! Verovanje u dela veća od života! U “izgradnju piramida, makar ih nikada ne izgradili”. Jer, na kraju, šta drugo osim vekova i eona imamo? Svaki čovek ima dve starosti: svoju, biološku i – kolektivnu, koja pripada vrsti i njenom duhu.

“Neće nikada biti trajnoga mira, sve dok ljudska bića ne dođu do realizacije i prihvatanja filozofije života koja je bliža kosmičkim i psihološkim činjenicama nego suludim idolatrijama šovinizama i apokaliptičnoj veri u Progres ka mehanizovanom Novom Jerusalimu. (…) Srećom, postoji Najviši Zajednički Faktor svih religija, Večna Filozofija, koja je oduvek i svuda bila metafizički sistem proroka, svetaca i mudraca. Savršeno je moguće da ljudi ostaju verni svojim partikularnim konfesijama, bivajući ujedinjeni u potpunom saglasju sa osnovnim doktrinama Večne Filozofije.” – Haksli
Da li nam ima povratka u zlatno doba?



Za P.U.L.S.E Andrej Vidović








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Budnost   

Nazad na vrh Ići dole
 
Budnost
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-