Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Beogradske priče - anegdote i gluposti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Sub 7 Mar - 1:11



Stajala zgodna ženska sa bujnim grudima ispred vozačeve kabine na prvim vratima tramvaja.
Vozač nije mogao da odoli pa je svremena na vreme gledao u nju

Beži nazad izginućemo svi – povikaše putnici sa prednjih sedišta i oteraše je.

happy















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Sub 7 Mar - 1:14

Mene je jednom kćerka izbrukala u autobusu 26, imala je oko pet godina.
Elem, ulazi u autobus lepa žena, doterana, oko vrata vise kune sa sve nožicama i obešenom glavom. Moje pile sedi mi u krilu i zine, oči ne skida, pa će glasno:
Mamaaa, a zašto ova tetka nosi mrtve lavove oko vrata?
Ja joj šapućem u uvo: šššŠŠŠššš, nisu lavovi nego kune.

A jel ih ova tetka sama ubila? – nastavlja moja mala isto glasno. Pa još glasnije:
A jel joj nije bilo žaaao?! Jaaadni kuje-lavovi…


Elem, ceo autobus vrištao od smeha, ja u fazonu “zemljo otvori se”, a tetka s kunama besna ko ris, gunđa glasno o “nevaspitanoj dečurliji”.















Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Čet 23 Apr - 10:16

Grad svetlosti


Beograd veoma brzo prihvata inovacije. Prvi električni tramvaj je stigao u Beograd neposredno posle Berlina i drugih svetskih gradova, a 1880. godine zasijala je i prva električna sijalica u kafani Hamburg, samo godinu dana nakon njenog otkrića. Ljudi su se okupljali da vide ovo "čudo", ali bezbednosti radi, sa sobom su nosili parče ogaravljenog ili tamnog stakla kroz koje su gledali da ne bi oštetili vid.

Mnoga deca su dobijala batine jer su kući dolazila kasno pošto nisu mogla da prestanu da gledaju u sijalicu. Ubrzo su i mnoge druge kafane dobile električno osvetljenje, što im je omogućilo da održavaju zabave do kasno u noć. Tako možemo reći da je sa dolaskom električne sijalice i zvanično započeo noćni život u Beogradu.

Ipak, Beograd nije oduvek bio prijateljski nastrojen ka svetlosti. Nekada je postojao zakon koji je nalagao da svaka kafana u gradu mora da ima jednu petrolejsku lampu okačenu ispred ulaza. Međutim, Turci i poneki Srbin bili su skloni da ne poštuju taj zakon. Ovo je otišlo toliko daleko da su se neki buntovni Srbi čak i zatvorili u kafani u znak protesta. Na kraju se sve završilo bez krvoprolića i u korist svetla.

Daleko veći problem u vezi sa svetlom podseća na galski strah od padanja neba na glavu. Tokom 1999, u vreme potpunog pomračenja Sunca, u trenutku kada je cela Evropa nestrpljivo čekala mrak u sred bela dana, babski strah od normalne prirodne pojave naterao je Beograđane da se u panici sakriju u svoje domove i pomračenje gledaju na televiziji. Iako je tama koja je privremeno zavladala bila poput one tokom nešto oblačnijeg dana, ulične svetiljke su se popalile, a strah zavladao ulicama Beograda. Posle nekoliko sati, mrak je prošao, ali strah od pomračenja i sujeverje su još uvek tu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Čet 23 Apr - 10:17

Kafana u kojoj je sve počelo


Najvažnije istorijske odluke u Srbiji uvek su donošene u kafanama. Jedna od najozbiljnijih, ona koja je imala tragične posledice kako po nas, tako i po dobar deo evropske populacije, doneta je u kafani Zlatna moruna koja je nekada stajala na uglu ulica Kameničke i Kraljice Natalije.

Pismo upućeno pripadnicima revolucionarne organizacije Mlada Bosna, u kojem se najavljuje dolazak austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevo, stiglo je upravo na adresu ove kafane. I upravo ovde su Gavrilo Princip i njegovi saborci dogovorili napad tj. atentat na Franca Ferdinanda, što je poslužilo kao odličan izgovor za pokretanje Prvog svetskog rata. Tokom ovog rata, stradala je trećina tadašnje populacije u Srbiji.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Čet 23 Apr - 10:40

Beogradski psi lutalice


Beograd ima problem sa prima lutalica odvajkada. U proteklim vekovima, godine nemaštine i ratova stvorile su prave armije ovih lutalica, nečijih bivših ljubimaca za koje nije postojalo utočište niti kakva štenara u kojoj bi bili smešteni.

U doba Turaka, psi su postali problem za izvesnog pašu koji je odlučio da ih sve izbaci iz grada. Psi su pohvatani i ukrcani na brod sa namerom da se prebace na austrijsku stranu (u Zemun). Međutim, psi su pobegli sa broda i plivajući se vratili u Beograd.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Čet 23 Apr - 10:41

Stari Beograđani


Beograđani, naročito oni koji žive u krugu tramvaja broj 2, ponosno pričaju o svom beogradskom poreklu. Utvrđeno je da je porodica Leko najstarija u Beogradu. Međutim, oni sami pričaju drugačije i kažu da je pre njih ovde živela jedna cincarska porodica Kalef, koja je se u Beogradu naselila još pre 300 godine.
Beograd je veoma specifičan jer su u njemu živele brojne nacije, a njihovi pripadnici su se često mešali jedni sa drugima. Nekada su Jevreji, Nemci, Jermeni i Srbi svi živeli zajedno, poslujući i sarađujući u harmoniji.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Sre 13 Maj - 17:16

Dajem miris:
Skadarlije, obale Dunava, pristaništa, bilo kog keja, reke, mora, četinara, uvelog lišća, trave, parka, starog hrasta, kestena, recepcije, garderobe, restorana, parfema, pudera, hladnog predjela i toplog jela, nove kožne tašne, tepiha, dima ugašene sveće, cveća na sredini stola, neugaslog pikavca, bluze, džempera, košulje, nove frizure, izmešane i potopljene tonove neke melodije laganog ritma, vina pomešanog sa šalom, pričom, uspomenom, idejom, zamisli, obećanjem, radovanjem, osećanjem...
Dajem miris ulice, Zvezda, ledenih gradskih svetiljki, iza ponoći, u hodu, bez žurbe...
Dajem miris Grada, izmešan sa utiskom, nadom, idejom, željom, kao u snu...
Dajem sve mirise, koji nestaju istopljeni pred pogledom i osmehom.
Menjam ih, za ukus
jednog poljupca.

Ukus koji zaustavlja vreme, pretvarajući ga u san.
zauvek.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:43

SKADARLIJA, ČAROBNI KUTAK BEOGRADA


Skadarlija, u srcu Beograda, ona stara, romantična i boemska, poznata iz istorije i legende, živi više od jednog veka u vedrim pesmama, zanimljivim pričama i anegdotama kao i u mnogim književnim i novinarskim zapisima.

Strma krivudava Skadarska ulica, po kojoj je ceo kraj dobio ime S k a d a r l i j a, početkom ovog veka do drugog svetskog rata, bila je carstvo beogradske boemije, ali istovremeno i kulturno redovno sastajalište velikana pozorišne scene, pera, misli, kičice...

Ovaj čarobni kraj Beograda, voljeni kutak poezije i romantične istorije, poznat po drvenoj kaldrmi, plinskim fenjerima među rascvetalim krošnjama drveća, po znamenitim kućama i kafanama, gde su prijatne večeri provodili mnogi poznati književnici, novinari, glumci, reditelji, muzičari, pevači, slikari i ostali veseljaci, danas pored mladih i starih, najviše privlači radoznale turiste iz celog sveta, tako da Skadarlija ostaje zlatnim slovima upisana u istoriji našeg glavnog grada. "Nisam ni slutio da Beograd ima tako bogatu tradiciju poštovanja pisaca i pozorišnih ljudi", izjavio je pri poseti Skadarliji poznati italijanski pisac Alberto Moravija. "Mogu vam reći da u tom pogledu ne zaostajete od mnogih evropskih gradova. Vaša Skadarlija je zaista čaroban kutak istorije i kulture Beograda. U noći, čovek ima utisak kao da je na Monmartru, koji se tek rađa, u kojem se još oseća dah umetnosti..."

Kao što Prag ima Zlatnu uličicu, Beč — Grincing, Atina — Plaku, Pariz — Monmartr, tako se Beograd ponosi Skadarlijom, koja je odavno kao redovno sastajalište značajnih umetnika, kulturnih poslenika i starih zanatlija, ušla u legendu i istoriju, postala sastavni deo mnogih veselih priča, noćobdija, koji su ovde razdragani dočekivali zore uz "dobru kapljicu" i roštilj, tananu svirku i zanosnu pesmu sa simboličnom porukom:

Ovde su bančili naši veliki, stari
čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora,
kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari,
i putnici prošli sve gore i sva mora.


Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je dobronamerna poruka: " Skadarlija — centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih oni generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih..." Da se njih setimo, obnovimo njihove doživljaje i lepe uspomene, napisana je i ova knjiga.

Kad izgovorimo poetsku i istovremeno čarobnu reč  S k a d a r l i j a, odmah iz požutelog albuma uspomena, sećajući se davno minulih vremena, pred očima iskrsavaju likovi njenih znamenitih stanovnika i stalnih gostiju, koji su rado pevali onu staru, gradsku, ljubavnu pesmu sa refrenom:

Bre devojče, majka te nemala,
niti imala, nit' te kome dala
izgore me, tvoja lepotinja:
čarne oči, rumena ustašca.


Poznata u mnogim svetskim turističkim prospektima kao atraktivan kraj koji vredi videti, današnja Skadarlija nastavlja svoj veseli život, što se kaže "dok je sveta i veka". Najznačajniji kulturno-istorijski spomenik obnovljene Skadarlije, svakako je bela, prizemna kuća slikara i pesnika Đure Jakšića, a ovoj se pridružuju i znamenite, najstarije kafane Tri šešira i Dva jelena, pored još niza drugih objekata o kojima će u ovoj hronici biti više reči.

Najlepše uspomene iz stare, poetske i romantične Skadarlije, vezane su za one njene stanovnike i redovne goste, koji su, kako se tačno govorilo, ovde, svoje "najlepše dane proživeli — noću". Njeni redovni posetioci, bili su mnogi umetnici o kojima Antun Gustav Matoš beleži: "Istorija naše boeme bila bi, dakle, uglavnom, istorija naše književnosti".

Ovu Matoševu opasku prenosimo da bismo ukazali šta nas je još privuklo pisanju ove prve hronike Skadarlije, koja počinje doseljenjem najvećeg pesnika i slikara romantičarske epohe Đure Jakšića i završava svedočenjima značajnih savremenika — ljubitelja ovog znamenitog kraja.

U počecima svoje istorije, pored džombaste turske kaldrme i nekoliko česama, glavna obeležja Skadarlijske ulice iz tog davnog vremena, bile su tarabe iza kojih su se prostirale cvetne baštice sa kućicama oblepljenim blatom ili u bondruku, od kojih je nekolicina imala doksate i krovove od ćeramide. Ondašnja Skadarlija je izgledala upravo onako, kako joj u njeno ime daje impresivan, neposredan opis naš poznati karikaturista putopisac Zuko Džumhur:

"Zovem se Skadarlija ili Skadarska ulica, kako hoćete. Ja nisam ni bulevar, ni avenija, ni magistrala. Ja sam običan, strmi, krivudavi i loše kaldrmisani sokak usred Beograda i to bi bilo sve što bi vredelo reći o meni da nema moje duge povesti, da nema mojih trošnih krovova, rasklimatanih stolica i rasporenoga jendeka.

Moji gosti su, od davnine, bili čuveni ljudi od pera. Moji gosti su bili prvi beogradski glumci, pesnici, reditelji, slikari i pripovedači. Srdačno sam dočekivala prijatelje iz Zagreba, iz Sarajeva, iz Skoplja, iz Ljubljane. U mojim bledim noćima oni su se bratimili.

Dolazili su meni i ministri, i uvaženi načelnici, i sarači, i bozadžije, čevabdžije, i propali đaci, i učeni profesori. Pod mojim krovovima i na mojoj kaldrmi svi su pevali, sevdisali, lumpovali..."

Iz tmine zaborava, zahvaljujući zapisima starobeogradskih hroničara, izvlačimo niz zanimljivih, često simboličnih imena poznatih kafana u Skadarliji: Pašonin Bulevar, Esnafska kafana, Vuk Karadžić, Bums-keler, Bandist, Mala pivara, Zlatni bokal, Tri šešira, Dva jelena... Sve ove čuvene kafane čije ćemo zanimljive istorijate kasnije izneti, odavno su nestale, osim dve najstarije i najpoznatije: Tri šešira i Dva jelena. One su poznate u svetu poput pariskog restorana Prokop, londonske Sirene, rimskog Greka ili praškog Fleka. Ove najpoznatije skadarlijske kafane, vezane za mnoge boemske priče, po priznanjima stranih turista, predstavljaju i danas "čaroban kutak istorije i kulture Beograda".

Stanujući u blizini kafane Tri šešira, u njoj bi, ponekad, prijatne večeri provodio pesnik Đura Jakšić, nazivajući je "vinskim vrelom". Vladar smeha beogradske pozornice, nezaboravni komičar Čiča Ilija Stanojević, koji je poput mnogih svojih kolega stanovao u Skadarliji, nazivao je kafanu Tri šešira — "drugom kućom".

Skoro je, zaslugom Petra Vasića, u Skadarliji obnovljena kuća sa brojem 36 u kojoj je poslednje godine života proveo veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Druga znamenita zgrada u današnjoj Skadarliji je ona u broju 38, gde je skoro pola veka sa porodicom proživeo proslavljeni bard scene Milorad Gavrilović zvani "Stari gospodin". Sada je u ovoj kući restoran Ima dana. Treća je čuvena Kuća Hristodulo u Skadarskoj 27, čija je spomen ploča ispunjena sa desetak poznatih imena glumaca, reditelja, pesnika i muzičara. Isto toliko slavnih imena dramskih umetnika trebalo bi da bude uklesano na spomen-ploči Kuće Kozlinskog, preko puta kafane Dva jelena. I u Zetskoj ulici broj 2, kao i u okolnim ulicama stanovali su mnogi umetnici koji su odavno zaslužili posebne monografije jer posle njih ostaju još jedino sećanja kao i izbledele fotografije.

Sa novim vremenom pristigle su u Skadarliju i nove kafane: Ima dana, Dva bela goluba, Zlatni bokal...










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:44

ŠETNJA KROZ ISTORIJU STARE SKADARLIJE


Kako je naučno utvrđeno da se na tlu današnje Skadarlije živelo još pre nekoliko hiljada godina, najbolje da prošetamo kroz istoriju ovog živopisnog kraja Beograda izdvajajući samo najvažnija zbivanja.

Jedno važno i zanimljivo arheološko otkriće iz 1892. godine u Beogradu ukazuje da je tlo današnje Skadarlije još u dalekoj prošlosti bilo predodređeno da postane istorijska znamen. Tada su arheolozi, po zapisu dr Đ. P. Jovanovića, u temeljima Bajlonijeve pivare u Skadarliji iskopali "desetinu komada slonovih zuba, a malo dalje čovekovu lubanju". Naučnik Jovanović tvrdi da su zubi pripadali izumrlom slonu "Elephans anpiuus a lobanja da pripada fosilnom čoveku, koji je živeo u takozvanoj helenskoj prirodi". Ovo otkriće pokazuje, zapravo, da naučnici pretpostavljaju da se na tlu ovog kraja živelo još pre nekoliko hiljada godina jer to dokazuje lobanja "prvog Beograđanina", koga još nazivaju "beogradski diluvijalni čovek". A paleontolog Niko Županić, analizirajući lobanju "prvog Beograđanina", tvrdi da je u "morfolopnsbm" pogledu" morao pripadati neandertalskoj rasi.




Stara Skadarska ulica

Novinar, urednik Politike Mihajlo Petrović, koji se bavio proučavanjem istorije našeg glavnog grada, u knjizi Kako je postao Beograd, za njegovog prvog stanovnika piše: "Tome neandertalcu bio je, izgleda, sličan najstariji Beograđanin, čije su kosti nađene u dnu Skadarlije. Koliko nas vekova od njega razdvaja? G. Župančić kaže, kako nije isključena mogućnost, da je on bio savremenik krapinskom čoveku. A od krapinca, po najkompetentnijim mišljenjima, razdvaja nas nekoliko desetina hiljada godina..."

Na ovaj način, zahvaljujući arheološkom otkriću, Skadarlija dvostruko simbolizuje stari Beograd: predstavlja njegov temelj svedočeći otkrivenom lobanjom, s kraja ledenog doba začetak života glavnog grada, dok je u novija vremena vezana za istoriju umetničke boemije, kao i za niz značajnih događaja iz kulturno-istorijske prošlosti.

*

Pomeni naselja gde se prostire današnja Skadarlija počinju još iz vremena turske okupacije, kada je Beograd skromnih kućeraka i onih boljih sa doksatima i ćepencima, bio u ropstvu visokog šanca, dubokih jendeka i rovova kao i zloglasnih kapija. Ali, za razliku od opkoljene rovovima punim vode beogradske varoši, ovo sirotinjsko naselje na prostoru od Stambol do Vidin-kapije, bilo je van šanca.

"Pažljivo oko može još i danas da vidi međe beogradske varoši dokle se prostirala pre predavanja na kadifenom jastučetu gradskih ključeva Ali-Rize paše 1867. knezu Mihailu", iznosi svoja zapažanja piscu ovih redova književnik Božidar Kovačević. "To je ona krivudava linija, koja se penje od Save, preko venca Kosančićevog, pa od Topličinog i Obilićevog prolazi ispod Knez-Mihajlovog spomenika, pored Narodnog pozorišta, skrećući k Dunavu. Dosta duboki jendeci i rovovi puni vodesprečavali su natoj liniji pristup varoši u koju se moglo ući samo kroz turske kapije. Jedna od tih, čuvena, masivna Stambol-kapija, ispod današnjeg spomenika kneza Mihajla, bila je glavni prolaz u varoš beogradsku, a zatim Varoš-kapija, kraj Dunava. Uveče su se dizale drvene ćuprije na lancima i niko nije mogao ući ili izaći iz nje napolje. Ali, izvan varoši, bilo je prigradskih naselja. Jedno od takvih, pokriveno utrinama, bila je današnja Skadarlija. Nekada, neka vrsta Jatagan-male, naseljena Skadranima, koje su zatim nadvladali Cigani (Romi), a posle sirotinja."

I putopisac Sreten L. Popović beleži da se ovo sirotinjsko naselje najpre na turskom zvalo "Šićan mala" što u prevodu znači Ciganska mahala.

Kao suprotnost očajne bede ove, gotovo puste Šićan male, u njenoj blizini, na prostoru između današnjih spomenika knezu Mihajlu i junaku Vasi Čarapiću, stajala je već pomenuta, moćna tvrđava - turska Stambol-kapija. Po opisu Koste N. Hristića u Zalisima starog Beograđanina, ova kapija je bila masivna i od tesanog kamena. "Levo i desno od kapije pružao se šanac sa visokim bedemima, silazeći desnim krakom preko Vidin-kapije ka Dunavu, a levim preko Varoš-kapije ka Savi", piše Hristić. Ispred Stambol-kapije bio je dubok jendek pun đubreta i strvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju".

Prolazeći ovim delom grada putopisac Bjanki beleži da je kod masivne Stambol-kapije morao da zapuši nos jer na kraju beogradske varoši beše đubrište.

Stambol-kapiju je od poljane rastavljao dubok rov, koji se često u slučaju nevremena i pljuskova, punio vodom. "Zimi se ta voda nekad i ledila, a leti se pokrivala zelenom žabokrečinom, i svakad bila prljava jer se u nju svašta bacalo", beleži hroničar Milan D. Milićević. I po ostalim zapisima ova pustara bila je često plavljena, a od izlivenih baruština uvek je najviše ispaštala sirotinjska Šićan mala. "Tu nikad nije bilo ni kuće, ni dućana, nego je leti rasla golema travuljina, najviše kukuta, a zimi je travuljina bila suva, ali se većinom držala uspravna", opisuje Milićević ovaj, od varoši beogradske potpuno odsečen kraj. "Iz te travuljine u svako doba mogli su jurnuti ili zli ljudi na putnika sama i bez oružja. Kako pse, po turskom zakonu, niko nije smeo ni taknuti a kamoli ubiti, "sirotinja raja" morala je strpljivo da podnosi njihov obesan lavež, zavijanje, pa i ujede. Sudeći, po iskazima savremenika, ovde su se preko zime pojavljivali i vuci, a još veći strah su zadavale odsečane glave srpskih buntovnika, nabijene na palisade u blizini današnje Skadarlije.




Luka Mladenović: Stara Skadarlija sa kafanom "Vuk Karadžić"

*

Prema planu Beograda iz 1854. godine vidimo da se ovaj, romskom sirotinjom nastanjen kraj sa nizom koliba i straćara oblepljenih blatom, pokrivenih trskom, slamom i ćeramidom, nalazi između starih naselja Dorćola i Palilule. Sa dolaskom kneza Miloša u Beograd, u Šićan mali se od skinutih drvenih palisada gradi novo naselje. "Bilo je tu puno straćara, krivudavih džombastih sokaka i neuglednih hanova u kojima su se napijali Srbi i Turci, te je često dolazilo do svađa i sukoba", beleži u knjizi Iz starog Beograda Ž. P. Jovanović. "Kad padne kiša, mali potok, koji je proticao sredinom ulice, toliko bi nabujao da bi usput sve nosio..."

Pionirski, urbanistički plan Emilija Josimovića iz 1867. godine daje još vidljiviji i tačniji snimak ove zapuštene mahale u kojoj su još uvek stanovnici Romi. Te, iste znamenite 1867. godine po predaji gradskih ključeva knezu Mihajlu, započinje preporod srpskog naroda, a sa ovim menja se dalja situacija ovog ubogog naselja zvanog Šićan mala.

Sa odlaskom Turaka iz Beograda i Romi napuštaju svoju Šićan mahalu na ivici grada, i po tvrđenju Nikole Trajkovića nastanjuju Čuburu, koja se kasnije spaja sa beogradskom varoši. Tada ovu mahalu naseljavaju siromašne zanatlije, a u njoj kao spomen na Turke ostaje samo kaldrma dok narod zatrpava jaruge i rovove, ruši palisade i gradi većinom prizemne kuće-čatmare i bondručare.

S proleća 1872. godine Šićan mala od Beogradske opštine dobija zvanično ime Skadarska ulica. Zanimljiv je podatak da se te iste godine u Skadarskoj ulici, u prizemljuši ondašnjeg broja 34, nastanjuje pesnik i slikar Đura Jakšić, prvi poznatiji velikan iz ovog kraja, čiji se boemski životni moto sadržavao u kratkoj pesmi:

Jedan dim još, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P'onda zbog, tamburašu!
Zbogom krčmo, zanaveka!


Za dalji istorijat ovog kraja važan je plan Beograda inžinjera Stevana Zorića iz 1878, koji daje detaljan opis Skadarske ulice sa 68 objekata od kojih danas imamo sačuvanu samo desetinu: kafane Tri šešira i Dva jelena, kuće Đure Jakšića i nekoliko poznatih glumaca, Štrihin dom, staru pekaru i stambene zgrade broj 19 i 27. Sve ove kuće sa kaldrmisanim dvorištima i cvetnim baštama daju bogat materijal za nenapisanu hroniku naše umetničke boemije.

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:45

PRELOMNI DOGAĐAJI SKADARLIJE


Dva su značajna, prelomna događaja iz života starog Beograda vezani za istoriju Skadarlije: podizanje Narodnog pozorišta i rušenje boemsko-umetničke kafane Dardaneli.

Kada je 1869. godine u Beogradu bilo podignuto, zahvaljujući knezu Mihajlu Obrenoviću Srpsko narodno pozorište, mnogi njegovi glumci su iznajmili sobe i čitave stanove u obližnjoj Skadarliji, što je za njen umetnički život bilo od velikog značaja.

Drugi prelomni događaj za istoriju Skadarlije, njenih znamenitih kuća i kafana, nastaje u osvitu novog veka, zapravo 1901. godine, kada su srušeni Dardaneli, čuveno dotadašnje sastajalište beogradske boemije. Ovu kafanu na današnjem Trgu Republike, koja se nalazila ispred Kneževog spomenika, glumac Čiča Ilija je, u šali, nazivao: "Kafana kod konjsku zadnjicu". To joj je ime Čiča Ilija dao jer je sedeći u bašti kafane Dardaneli, i ispijajući omiljene krigle piva, pred sobom imao pogled na bronzani rep i zadnjicu knez Mihalovog konja. Kad su, na veliku žalost beogradske umetničke boemije 1901. godine Dardaneli, bili zbrisani sa lice zemlje, glumci, književnici, novinari i ostala njima naklonjena vesela boemska bratija sele se, najpre, u susedne lokale — Pozorišnu kafanu i Kolarac — a zatim silaze u Skadarliju, koju su već naselile njihove kolege. "Skadarlija je pojam boemstva, sastajalište glumaca, najviše književnika, pesnika i ostalih umetničkih grana", pričao je piscu ove knjige dramski prvak Raša Plaović. "Danas je to turistička atrakcija. U prvim danima, to je bilo prirodno skupljanje, sastajanje glumaca jer im je Kuća kod spomenika bila u susedstvu. I u Skadarliji je stanovao veliki broj glumaca iz stare garde..."

Prvi slavni velikan našeg teatra, Aleksa Bačvanski, koji je kao reditelj na otvaranju Narodnog pozorišta postavio prigodan komad "Posmrtna slava kneza Mihaila", stanovao je jedno vreme u Skadarliji, ali nije utvrđeno u kojoj kući, tako da mu ime nije uklesano ni na jednoj spomen-ploči. Kao profesor prve srpske glumačke škole Bačvanski je izveo na put čitavu generaciju poznatih dramskih umetnika i odličnih reditelja, koji su stanovali u jednospratnici na broju 27, na uglu Gospodara Jevrema i Skadarske ulice, među kojima su najpoznatija imena Miloša Cvetića i Pere Dobrinovića. Oni nikada nisu zaboravili najvažnije pravilo Bačvanskog iz oblasti glumačkog zanata koje glasi: "Držite se prirodnog, nenategnutog i neukočenog predstavljanja pod pravilima čiste estetike i psiholoških studija".

U Kući Hristodulo stanovali su, pored Cvetića i Dobrinovića, i ostali cenjeni majstori scene: Milka Grgurova, Marija Cvetić, EmilijaPopović, ZorkaKolarović-Todosije-vić, Jovan Antonijević-Đedo, Žanka Stokić i dr.

U Skadarliji je stanovalo mnogo privrženika boginje Talije. Pored već pomenutih tu su živeli: Dimitrije Kolarović, Lazar Lugmerski, Đura Rajković, Toša Jovanović, Fotije Ilić zvani "stari Foča", Toša Andrejević-Austrijanac, Svetislav Dinulović, Velja Miljković... Sledeća generacija bila su, takođe, poznata glumačka imena: Augusta-Vela Nigrinova, Olga Ilić, Sava Todorović, Bogovoj Rucović, Milorad Gavrilović, Čeda Kundrović. A u najmlađoj grupi glumaca vezanih za skadarlijsku boemsku epohu ističemo imena: Dobrica Milutinović, Milorad Rajčević-Čvrga, Dimitrije Ginić, Dušan Radenković, Persa Pavlović, Ana Paranos, Desa Dugalić, Dara Milošević, Žanka Stokić, Fran Novaković, Dušan Radenković, Aleksandar Zlatković, Boža Nikolić, Milivoje Živanović, Radomir-Raša Plaović, Ljubinka Bobić, Pavle Bogatinčević i dr. Od posleratnih reditelja ovde su često dolazili: Hecl, Rakitin, Isailović, Kulundžić. Od operskih pevačica: Zinka Kunc, Melanija Bugarinović, Zdenka Zikova.. I kompozitor Stevan Hristić.

Pored slavnog pesnika Đure Jakšića, od poznatih književnika redovni posetioci Skadarlije bili su: Jovan Jovanović Zmaj, braća Ilić, Dragomir Brzak, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Milorad Mitrović, Stevan Sremac, Branislav Nušić, Radoje Domanović, Milorad Pavlović Krpa, Milorad Petrović-Seljančica, Simo Matavulj, Bora Stanković, Vladislav Petković Dis, Sima Pandurović, Veljko Miličević i dr.




Ispred kafane "Tri šešira" (sleva nadesno):
Dragoljub Tošić, Milorad Gavrilović, (nepoznati) i Čiča Ilija Stanojević


Posle prvog svetskog rata Stanislav Vinaver beleži da su se u Skadarliji za istim stolom okupljali i oni "stariji, iz nepomirljive boemske generacije, sa najmlađim iz generacije modernista". Tu se redovno okuplja poveća grupa novinara i pisaca: Jovan Dučić, Stanislav Vinaver, Veljko Petrović, Živojin Balugdžić, Raško Dimitrijević, arh. Aleksandar Deroko, Moni deBuli, Raka Drainac, Gustav Krklec, Tin Ujević, Božidar Kovačević, Desimir Blagojević, M. M. Pešić, Risto Ratković, Živojin-Bata Vukadinović, Žika Jovanović, Dimitrije-Diša Stevanović, Dragomir-Lola Dimitrijević, Predrag Milojević, Velimir Živojinović-Massuka, Momčilo Milošević, Siniša Kordić, Milan Đoković, Siniša Paunović, Nikola Trajković, Stanislav Krakov, Grigorije Božović, Evgenije Zaharov, Gojko Banović, Žak Konfino, Ranko Mladenović, Živko Miličević, Dobrica Kuzmić, Andra Milosavljević, Vlasta Petković, Momir Nikolić, dr Ljuba Popović, Selena Đukić, Anđa i Radmila Bunuševac, Milica Jakovljević-Mirjam, Obrad Simić, Todor Paranos, Mića Dimitrijević, Nada Doroški, Aleksandar Sekulić, Radoje Joksimović, Otokar Keršovani, braća Sokić i dr.

Priča se da je, okružen pesničkim, veseljačkim društvom, neki policijski pisar, poznat po svojoj strogosti, u Skadarliji, odjednom, počeo da govori u stihovima! Uhvati lopova, sedne s njim kod Tri šešira i napravi zapisnik -u stihovima! Šarm Skadarlije bio je tako neodoljiv da je, kao što se iz priloženog vidi, uspevao da razneži čak i surovo, službeno, policijsko srce i dušu...

U kafani kod Tri šešira svečano je proslavljeno od strane uredničkog kolegijuma 1904. godine pokretanje prvog broja Politike jer su njeni osnivači i mnogi novinari bili redovni gosti Skadarlije.

Sa prozora kuće u kojoj su stanovali Đura Jakšić, a kasnije glumac Čiča Ilija, danas se govore pesme i Alekse Šantića, koji je prilikom posete Beogradu noći provodio najradije s prijateljima u Skadarliji.

Kao što je ranije pružala gostoprimstvo beguncu iz onda tuđinske Hrvatske A. G. Matošu, tako je Skadarlija radosno prihvatila i najveći broj stvaralaca iz raznih krajeva naše zemlje, koji su 1904. godine pristigli u Beograd na stogodišnjicu prvog srpskog ustanka i krunidbene svečanosti kralja Petra I Karađorđevića Organizujući tada prvu izložbu jugoslovenskih slikara, Nadežda Petrović je u Skadarliji kod Tri šešira dovodila i svoje slovenačke kolege — Jakopića, Jamu, Grohara i Veselog. U društvu ove napredne likovne umetnice, često je ovde dolazio i njen prijatelj i obožavalac Ivan Meštrović, poznati hrvatski vajar.

Za vreme aneksione krize 1908. godine u Skadarliji su sečesto okupljali mladi rodoljubi, čiji je jedan od predvodnika postao književnik Branislav Nušić, držeći vatrene govore protiv zavojevačke austrougarske politike na Balkanu, dok su mu govorenjem patriotskih stihova pomagali dramski prvaci Milorad Gavrilović i Dobrica Milutinović.

Gostujući u Beogradu, toplinu i društvenost skadarlijsku osetili su i članovi hora Hrvatskog pevačkog društva kao i orkestra ljubljanske Mladosti.

Gostoprimstvo Skadarlije uživali su često, u društvu svojih beogradskih prijatelja, poznati pisci iz naših krajeva pod tuđinskom upravom: Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jaša Ignjatović, zatim Vidrić, Ćipiko, Vojnović, Đalski, Frangeš i dr. A u međuratnom periodu Skadarlija je srdačno prigrlila mlade pesnike iz Zagreba: Tina Ujevića i Gustava Krkleca. Mnoge anegdote o Skadarliji odnose se na stalna nadmudrivanja pesnika Rake Drainca i Tina Ujevića, koji je u svom omiljenom Bums-keleru, bio proglašen za "kralja boema" i "princa pesnika".

Sa književnicima, glumcima, novinarima i pevačima rado su u Skadarliji sedeli i beogradski slikari: Ljubomir Ivanović, Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski, Jovan Bijelić, Bora Stevanović, Ignjat Job, Petar Dobrović, Dušan Jovanović, Mirko Kujačić, Dušan Vlajić, Luka Mladeno-vić, Đorđe Dobrić, Dragoslav Stojković Četkin, Slavoljub Bogojević, Zuko Cumhur, Mario Maskareli i dr.

Godine 1911. u Skadarliji je Čiča Ilija Stanojević započeo snimanje prvog srpskog kratkometražnog dokumentarnog filma o prazniku Roma — Bibiji, koji je oduševio Pariz.

Od stranih pisaca u društvu naših mnoge prijatne noći i zore ovde su dočekali Jensen, Ege, Kvartil, Vendel, Šmaus, Elijar, Moravija... Kad je u Beogradu organizovano gostovanje velikana evropske scene Milorad Gavrilović ih je uvek dovodio kod Tri šešira i Dva jelena. Boemskom atmosferom, zanosnom muzikom i odličnim roštiljom, kao i druželjubljem naših umetnika u Skadarliji, bili su oduševljeni i slavni Koklen, i Salvini, i Noveli, i Sumbatov... Kad je u jesen 1928. godine u Beogradu održan kongres ruskih književnika-emigranata u Skadarliju su često dolazili Kuprin, Nemirović-Dančenko, Bunjin, Mereškovski i Zajcev. Izbegavajući svečane prijeme Kuprin je noći najviše provodio kod Tri šešira, o čijim utiscima iz Skadarlije su ga intervjuisali i za Politiku.

Preko puta kafane Bums-keler jedno vreme je stanovao popularni glumac i pisac Brana Cvetković sa suprugom-pevačicom Katicom-Katom. U Muzeju za pozorišnu umetnost u Beogradu čuva se fotografija njihovog venčanja u Skadarliji: pokraj mladenaca u stolici za ljuljanje sedi svečano obučen kum Branislav Nušić. Ovde je i prvi komšija Bogoljub Rucović, u geroku sa cilindrom na glavi... Fotografisani su "za uspomenu i sećanje" u dvorištu svog skadarlijskog stana.

U međuratnom periodu u Skadarliji je pod veoma teškim uslovima živela sa svojom decom najhrabrija žena-ratnik Milunka Savić, naša Jovanka Orleanka, za koju u spomen-album Kroz Albaniju, piše "Naša najhrabrija žena-ratnik, dobrovoljac, četiri puta ranjavana, nosilac Karađorđeve zvezde s mačevima, dve Legije časti, Francuskog ratnog krsta s palmama i mnogih drugih naših i stranih odlikovanja..." I pored ovolikih zasluga naša najhrabrija žena Milunka Savić je stanujući u Skadarskoj 33 pre rata, da bi izdržavala porodicu, u jednoj ustanovi prala stepenice i prozore...

Kosta Dimitrijević | Život boemske Skadarlije








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:54

Književnik bez zanimanja

Tražio Đuro Jakšić od upravnika policije objavu da pređe u Zemun, koji se u to doba nalazio u inostranstvu, a Tucaković ga strogo pita:

— A ko si ti i kako se zoveš?

— Đorđe Jakšić.

— A šta si?

— Književnik.

— Ama, ne pitam te to — nervira se policijski birokrata — nego kaži mi svoje pravo zanimanja: čime se baviš?

— Gospodine upravniče, nemam ja drugog zanimanja — prkosno će Jakšić. — Ja sam po svom prvom zanimanju pesnik i dramatičar, što će reći — književnik!

Upravnik sleže ramenima i pritisnu zvonce na stolu a kad stiže ćata on pokazujući na Đuru, reče:

— Dela, ćato, zvao sam te da ovom objavu napišeš. Zove se Đorđe Jakšić.

— Izvinite, a kakvo zanimanje da stavim dotičnog — ponizno će ćata mrljajući perom po tabaku.

— Napiši — reče upravnik policije. — Napiši, književnik bez zanimanja.

Kad je ovo ćata sročio on upita:

— Gospodine upravniče, a da li da rečenom Jakšiću izdamo besplatnu objavu ili da naplatimo taksu?

— Dabome, napiši, besplatno - reče upravnik dobronamerno i dodade: — To je po Cukićevoj policijskoj uredbi. Tamo član 49. glasi: skitnice, Cigani, muzikanti i druga slična im lica bez stalnog zanimanja, dobijaju objavu besplatno. Zato izdaj i ovom nesrećniku Jakšiću, književniku bez zanimanja, besplatnu objavu!



Đura Jakšić u kafani posle povratka sa Drinskog bojišta 1876.
(crtež italijanskog ratnog dopisnika Nikole Lazara)


I tako najveći pesnik i slikar našeg romantizma Jakšić nije platio taksu za prelaz čamcem preko Dunava.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:55

Tuk na luk

U kafani Tri šešira sedeli su svaki za svojim stolom Đura Jakšić i Dragomir Brzak, a kako beše Uskrs, gazda im po kelneru posla po nekoliko ofarbanih jaja. Rešivši da se našali sa prijateljem Đurom po kelneru Brzak mu posla jedno obojeno jaje na kojem je napisao poruku:

Stihoklepcu
što je svakom mrzak —
mućak jaje —
mućku daje.
               Brzak

Kad je primio "dar" i pročitao posvetu Jakšić uze pero i smesta prikladno odgovori epigramom:

Vitka slamo,
klaso štura!
Otkud deli koji prosi
i zar ćuran jaja nosi?
                Đura

Brzak, po zabeleženoj Orahovčevoj anegdoti, kad pročita Đurin odgovor, oseti kako mu se u grlu nešto steže i — pobeže.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:55

Opravdao se

Dao čiča Ilija časnu reč prijateljima da za kafanski sto neće sesti tri meseca. Ali, već sledećeg dana ugleda ga jedan prijatelj već nakresanog kod Tri šešira.

—Zar se čiča tako drži reč?

— Znaš, pio sam stojeći...




Đorđe Dobrić: Čiča Ilija








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:56

Mora progovoriti

Sedi društvo kod Tri šešira i u razgovoru neko reče:

— Zamislite, kad je već reč o deci, našem prijatelju, onom novinaru, rodilo se nemo dete!

— Šta ćeš, prijatelju, biće to, sigurno, vladin novinar — primeti Sremac.

— Ali, gospodine Stevo, dete je žensko?

— E, ako je dete žensko, onda roditelji neka više ne brinu — mora progovoriti.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:56

Puna flaša

Poznatom satiričaru Radoju Domanoviću neki veseljak u Skadarliji postavi pitanje:

— Šta je bolje od pune čaše?

— Puna flaša! — lakonski odgovori Domanović.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:56

Dve nesreće za srpski narod

U društvu Domanovića, Milorada Mitrovića, i Svetozara Ćorovića bez pitanja seo za kafanski sto neki nepoznati čovek, koji je stalno upadao u razgovor i pričao bez veze. U zao čas ovom činovniku pade na um kako se rodio u zadnji dan kada je umro Đura Jakšić.

— Ih, pobogu! — uzviknu Radoje. — Dve nesreće za srpski narod u isti dan!...

Činovnik ga zgranuto pogleda pa uvređen ode od stola bez pozdrava uz smeh okupljenog društva.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:57

Nušić i goropadni prolaznik

Vraćajući se sa sedeljke kod Tri šešira, Nušić u nekom uskom sokačetu, naleti na nekog prolaznika. Kako je Nušić bio zagrejan pićem, a prolaznik zle volje, ni jedan nije hteo da se skloni s puta. Najzad prolaznika izdade strpljenje pa prasnu:

— Ako mislite da imam običaj da se budalama uklanjam s puta, vi se ljuto varate!

— A ja to činim od sveg srca rado! odgovori Nušić i propusti besnog prolaznika.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35381

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Uto 1 Sep - 9:57

Žena je skupa stvar

Sreo Nušić jednog poznanika, neraspoloženog i ćutljivog pa ga upita što se tako skunjio?

— Kako da se i ne bih skunjio — ovaj odgovara. Eto, nedavno sam se oženio, a moram da pravim već drugu menicu. Nisam ni slutio da brak baš toliko košta.

— Ne mari ništa, mladiću uteši ga Nušić. — Žena je skupa stvar, ali dugo traje.—










Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Pet 10 Nov - 10:46

Српске кафане биле су значајна културна састајалишта и средишта. У њима су се наши највећи писци редовно дружили, расправљали, кафенисали, обедовали, али и напијали се. У њима су настајале кафанске приче, али и нека од српских највећих књижевних дјела, најпознатијих пјесама и стихова, најизвођенијих драма и најцитиранијих реченица. Тако је, на примјер, у кафани „Коларац“ организован први сајам књига у Србији.

У београдским кафанама су се изводиле прве позоришне представе, приказивани први филмови, али и снимали први филмски кадрови. Покретање првог броја чувене „Политике“, настаријих дневних новина у овом дијелу Европе, прослављено је у Скадарлији 1904. године, у кафани „Три шешира“ где су се скупили сви који су у настајању првог броја ових новина учествовали. Можемо само замислити колико је договора и идеја око нових пројеката у области културе настало за кафанским столом, уз чашу доброг пића.

Посјетиоци кафана били су најистакнутији представници српске књижевности и српске културне сцене. У кафани се пило и јело, али и мислило и стварало. Бранислав Нушић, и сам редовни посјетилац кафана у Скадарлији забиљежио је да „ако је требало повести какву иницијативу уметничку, књижевну или ма коју другу јавног значаја, први састанци, на којима би се измениле мисли, били су за кафанским столовима“.

У кафанама су се несумњиво збивали занимљиви догађаји, а дан данас у народу живе кафанске приче наших писаца. Наравно, како то обично и бива, многе од њих су постале легенде, митови, анегдоте у чију се истинитост не може потпуно вјеровати. Приче о кафанским догодовштинама наших писаца препричаване су кроз генерације, а често и забиљежене од стране новинара, али и других писаца, да се никад не забораве.

„Три шешира“ и „Два јелена“

Како скадарлијска кафана „Три шешира“ постоји дуже од сто година, не чуди да је навише кафанских прича о нашим писцима везано управо за њу. Ђуро Јакшић, који је често посјећивао ову кафану, назвао ју је „винским врелом“. Јован Јовановић Змај, Милован Глишић, Стеван Сремац и Милутин Ускоковић такође су често навраћали у „Три шешира“

Прича се да је чест гост био и Радоје Домановић, кога бије глас да није баш био умјерен у пићу и да је на питање „шта је боље од пуне чаше“, одговорио да је боља „пуна флаша“. У кафани „Три шешира“ волио је да пије ракију и наш велики писац, Бора Станковић. Занимљиво је да је он од 1906. до 1913. године био контролор државне трошарине у скадарлијској, Бајлонијевој „Малој пивари“. Говори се да је Бора Станковић волио и да запева у кафани и да је имао лијеп глас.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Pet 10 Nov - 10:46

Послије Првог свјетског рата кафана „Три шешира“ са гостима попут Диса, Пандуровића и Симића била је стециште „српске модерне“. Побратими Дис и Сима Пандуровић овдје су заједно проводили вријеме. Ова кафана била је заправо и стециште глумаца, сликара, музичара – прави боемски центар Београда.

Занимљиво је да је напознатији власник ове кафане, Стојан Крстић, дуго давао умјетницима да једу и пију у његовој кафани „на вересију“, а новчано је учествовао у постављању спомен-плоче на кући Ђуре Јакшића.

Ни скадарлијску кафану „Два јелена“ наши писци нису заобилазили. Пет сала и двије љетње терасе ове кафане увијек су биле пуне свијета, међу којима су истакнуто мјесто заузимали књижевници и остали умјетници. Идеја за часопис под називом „Буктиња“ родила се управо у овој кафани, а овдје је даље и разрађена. У настанку овог часописа учествовали су, између осталих, Јаша Продановић, Љуба Стојановић, Тин Ујевић и Брана Ћосић. У „Два јелена“ 1924. договарало се и око „Алманаха Бранка Радичевића“, а дио тога били су Милош Црњански, Станислав Винавер, Густав Крклец, Ранко Младеновић, Раде Драинац и Растко Петровић.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Pet 10 Nov - 10:47

Кафанске приче Јанка Веселиновића

Често је главни актер кафанских прича био Јанко Веселиновић. Још чешће је један од учесника српских кафанских легенди. Овај писац рођен давне 1862. године аутор је преко 30 дјела, а био је и позоришни писац, драматург, па чак и глумац. Можда је најпознатији по збирци прича, „Слике из сеоског живота“.

Једном је Сремац у кафани срео, ни мање ни више него Јанка Веселиновића, али и писце Симу Матавуља, Стевана Мокрањца и Драгомира Брзака. Славила се десетогодишњица књижевног рада управо Веселиновића, и то типично кафански, уз фино вино, пиво, добру кафу, жив разговор и музику. Како је вријеме пролазило, а количине алкохола полако нестајале, ређале су се здравице Веселиновићу. Писац је био дирнут, али је морао кафанске другове да замоли да пију мало лакше ако хоће да дочекају зору, јер их је много, а њему је од новца остало још само шест динара у џепу.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Pet 10 Nov - 10:47

Јанко Веселиновић појављује се у још једној кафанској причи. Наиме, са Божом Кнежевићем и Војиславом Илићем био је у кафани са називом „Код престолонаследника“. Легенда каже да су тог дана од конобара наручивали ракију на посебан начин, врло духовито. Војислав Илић је тражио зелену ракију јер је тада била јесен, а он је хтео бар још мало да ужива у зеленилу. Јанко Веселиновић је такође тражио зелену, али зато што је горка, па је у складу са његовим крваво и тешко зарађеним новцем. А Божа Кнежевић, филозоф, тражио је ту исту горку зелену ракију, јер је и сам живот горак.

Да живот пише романе доказује још једна анегдота. Веровали или не Јанку Веселиновићу, како је сам причао својим пријатељима једне вечери у скадарлијској кафани „Три шешира“, кафана је спасила живот. Једне кишне ноћи, греда која се налазила над креветом Веселиновића и држала кров, срушила се на његов кревет. Срећом, овај писац је избегао несрећу и прошао неповређен јер се све ово збило пре поноћи, док је он уживао у Скадарлији.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30238

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   Pet 10 Nov - 10:47

„Клуб књижевника“

За „Клуб књижевника“, под вођством Будимира Благојевића Буде, каже се да је друга Српска академија наука и умјетности. Посећивали су га Иво Андрић, Бранко Миљковић, Добрица Ћосић, Пекић, Данило Киш, Милорад Павић, Момо Капор (који је овдје имао свој посебан сто), Матија Бећковић и други. Будимир Благојевић је био сведок разноразних догађаја који су се овдје одиграли, а неки од њих јесу жучне расправе Слободана Марковића, Миодрага Булатовића и Данила Киша.

Кафане су током времена показале да се најкреативније, најжучније и најзначајније књижевне вечери дешавају управо у њима. Кафанском духу наша књижевност дугује много.

Соња Тодоровић








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Beogradske priče - anegdote i gluposti   

Nazad na vrh Ići dole
 
Beogradske priče - anegdote i gluposti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Beogradske priče - anegdote i gluposti
» Novi talas Beogradske rok scene
» Anegdote
» Anegdote o poznatima
» Anegdote o poznatim ličnostima
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Putovanja :: Gradovi :: Beograd-